ZAKONO RATIFIKACIJI KONVENCIJE O ZAŠTITI EVROPSKOG ARHITEKTONSKOG BLAGA("Sl. list SFRJ - Međunarodni ugovori", br. 4/91) |
ČLAN 1
Ratifikuje se Konvencija o zaštiti evropskog arhitektonskog blaga, usvojena 3. oktobra 1985. godine u Granadi, u originalu na engleskom i francuskom jeziku.
ČLAN 2
Tekst Konvencije u originalu na engleskom i u prevodu na srpskohrvatski jezik glasi:
KONVENCIJA O ZAŠTITI EVROPSKOG ARHITEKTONSKOG BLAGA
Države članice Saveta Evrope, potpisnice ove konvencije,
S obzirom na to da je cilj Saveta Evrope postizanje većeg jedinstva među članicama, između ostalog, radi očuvanja i ostvarivanja ideala i principa koji su njihova zajednička veština;
Uviđajući da arhitektonsko blago predstavlja nezamenljiv izraz bogatstva i raznovrsnosti evropske kulturne baštine, da je ono neprocenjivo svedočanstvo o našoj prošlosti, kao i zajedničko bogatstvo svih Evropljana;
Imajući u vidu Evropsku kulturnu konvenciju potpisanu 19. decembra 1954. godine u Parizu, a posebno njen član 1;
Imajući u vidu Evropsku povelju o arhitektonskom blagu, koju je usvojio Ministarski komitet Saveta Evrope 26. septembra 1975. godine i Rezoluciju (76) 28, usvojenu 14. aprila 1976. godine koja se odnosi na prilagođavanje zakona i propisa potrebama integralnog očuvanja arhitektonskog blaga;
Imajući u vidu Preporuku 880 (1979) Parlamentarne skupštine Evropskog saveta o očuvanju evropskog arhitektonskog blaga;
Imajući u vidu Preporuku Br. R (80) 16 Ministarskog komiteta državama članicama o stručnoj obuci arhitekata, urbanista, građevinskih inženjera i pejzažnih arhitekata, kao i Preporuku Br. R (81) 13 Ministarskog komiteta, usvojenu 1. jula 1981. godine, o akciji pomoći nekim zanatima koji odumiru u okviru zanatske delatnosti;
Podsećajući na značaj prenošenja na buduće generacije sistema kulturnih referenci, unapređenja urbane i ruralne životne sredine, a time i podsticanja privrednog, društvenog i kulturnog razvoja država i regiona;
Svesne značaja postizanja sporazuma o glavnom pravcu zajedničke politike za očuvanje i unapređenje arhitektonskog blaga;
Saglasile su se o sledećem:
Definicija arhitektonskog blaga
Za svrhe ove konvencije, izraz "arhitektonsko blago" obuhvata sledeća trajna dobra:
1) spomenike: sve građevine i konstrukcije od izrazitog istorijskog, arheološkog, umetničkog, naučnog, socijalnog, odnosno stručnog značaja, uključujući instalacije i opremu;
2) grupe građevina: kompaktne grupe gradskih, odnosno seoskih građevina koje se ističu zbog svog istorijskog, arheološkog, umetničkog, naučnog, socijalnog, odnosno stručnog značaja, a koje su dovoljno jedinstvene da čine topografski određene celine;
3) lokalitete: zajednička dela čoveka i prirode, odnosno područja koja su delimično izgrađena i dovoljno prepoznatljiva i homogena da se mogu topografski definisati, koja su od izuzetnog istorijskog, arheološkog, umetničkog, naučnog, socijalnog, odnosno stručnog značaja.
Identifikacija dobara koja podležu zaštiti
Radi precizne identifikacije spomenika, grupa građevina i lokaliteta koji podležu zaštiti, svaka strana se obavezuje da će čuvati njihov inventar i da će u slučaju ugroženosti pomenutih dobara, u najkraćem mogućem roku pripremiti odgovarajuću dokumentaciju.
Svaka strana se obavezuje da će:
1) primeniti zakonske mere radi zaštite arhitektonskog blaga;
2) u okviru tih mera i na način svojstven svakoj državi, odnosno regionu predvideti odredbe za zaštitu spomenika, grupa građevina i lokaliteta.
Svaka strana se obavezuje da će:
1) sprovoditi odgovarajuću proceduru nadzora i ovlašćenja predviđenu odredbama o pravnoj zaštiti pomenutih objekata;
2) sprečavati skrnavljenje, propadanje, odnosno rušenje zaštitnih dobara. U tom cilju, svaka strana se obavezuje da će doneti, ako to već nije učinila, zakon kojim se:
a) zahteva podnošenje nadležnom organu svakog projekta za rušenje, odnosno izmenu spomenika koji su već zaštićeni, odnosno u vezi sa čijom zaštitom je već pokrenut postupak, kao i svakog projekta koji se tiče njihove okoline;
b) zahteva podnošenje nadležnom organu svakog projekta koji se odnosi na grupu građevina, odnosno neki njen deo, odnosno lokalitet, a koji podrazumeva:
- rušenje građevine;
- izgradnju novih građevina;
- suštinsko menjanje karaktera građevine, odnosno lokaliteta;
c) dozvoljava javnim organima da zatraže od vlasnika dobara pod zaštitom da izvedu radove, odnosno da oni sami izvedu te radove ako to vlasnik ne učini;
d) dozvoljava eksproprijacija dobara pod zaštitom.
Svaka strana se obavezuje da će zabraniti uklanjanje, u celosti ili delimično, svakog zaštićenog spomenika, osim kada je to neophodno radi njegove zaštite. U tom slučaju, nadležni organi preduzimaju potrebne mere predostrožnosti za njegovo demontiranje, premeštanje i ponovno postavljanje na pogodnoj lokaciji.
Svaka strana se obavezuje da će:
1) obezbediti finansijsku podršku javnih organa za očuvanje i restauraciju arhitektonskog blaga na svojoj teritoriji, u skladu s nacionalnim, regionalnim i lokalnim kompetencijama, a u okviru raspoloživih sredstava;
2) pribegavati, po potrebi, fiskalnim merama kako bi se olakšalo očuvanje ovih dobara;
3) podsticati privatnu inicijativu za očuvanje i restauraciju arhitektonskog blaga.
Svaka strana se obavezuje da će u okolini spomenika, u okviru grupe građevina i lokaliteta, unapređivati mere za opšte unapređenje životne sredine.
Radi smanjivanja rizika od fizičkog propadanja arhitektonskog blaga, svaka strana se obavezuje da će:
1) podržavati naučna istraživanja radi utvrđivanja i analiziranja štetnih posledica zagađivanja i iznalaženja načina da se te posledice smanje, odnosno uklone;
2) voditi računa o specifičnim problemima očuvanja arhitektonskog blaga u okviru politike za borbu protiv zagađivanja.
Sankcije
Svaka strana se obavezuje da će obezbediti, u granicama svojih mogućnosti, da nadležni organi reaguju na odgovarajući i adekvatan način na krešenja zakona o zaštiti arhitektonskog blaga. To reagovanje može, u određenim uslovima, podrazumevati obavezu prekršioca da sruši novoizgrađeni objekt koji nije u skladu sa zahtevima, odnosno da zaštićeni objekt vrati u prvobitno stanje.
Politika očuvanja arhitektonskog blaga
Svaka strana se obavezuje da će doneti integralne mere za očuvanje arhitektonskog blaga, koje:
1) obuhvataju zaštitu arhitektonskog blaga kao suštinskog cilja urbanističkog planiranja gradova i sela i obezbeđuju da se o ovim uslovima vodi računa u svim fazama izrade planova razvoja, kao i u procesu odobravanja radova;
2) unapređuju programe obnove i očuvanja arhitektonskog blaga;
3) omogućuju da očuvanje, unapređenje i poboljšanje arhitektonskog blaga postane značajna karakteristika kulturne politike, politike u oblasti životne sredine, kao i politike planiranja;
4) olakšavaju, kad god je to moguće, u procesu urbanističkog planiranja gradova i sela, očuvanje i korišćenje nekih građevina čiji značaj sam po sebi ne opravdava njihovu zaštitu u smislu člana 3. stav 1. ove konvencije, ali koje su od interesa sa stanovišta njihove lociranosti u gradskoj, odnosno seoskoj sredini i kvaliteta života;
5) podstiču primenu i razvoj tradicionalnih veština i materijala, kao suštinskih za budućnost arhitektonskog blaga.
Imajući u vidu dužnu pažnju koja se pridaje arhitektonskom i istorijskom karakteru tog blaga, svaka strana se obavezuje da će podsticati:
- korišćenje zaštićenih dobara u svetlu savremenih životnih potreba;
- adaptiranje, kada je to moguće, starih građevina za nove svrhe.
Uviđajući značaj obezbeđivanja javnog pristupa zaštićenim dobrima, svaka strana se obvezuje da će preduzeti potrebne mere kako posledice obezbeđivanja tog pristupa, posebno dograđivanje na već postojećim konstrukcijama ne bi negativno uticalo na arhitektonski i istorijski karakter tih dobara i njihove okoline.
Radi lakšeg sprovođenja tih mera, svaka strana se obavezuje da će, u okviru svoje političke i administrativne strukture, podsticati efikasnu saradnju na svim nivoima u okviru aktivnosti koje se odnose na očuvanje, kulturu, životnu sredinu i planiranje.
Radi jačanja uticaja mera koje donose državni organi radi identifikacije, zaštite, restauracije, održavanja, upravljanja i unapređivanja arhitektonskog blaga, svaka strana se obavezuje da će:
1) uspostaviti, u raznim fazama procesa odlučivanja odgovarajuće mehanizme za pribavljanje informacija, konsultacije i saradnju između država, regionalnih i lokalnih organa, kulturnih institucija i udruženja i javnosti;
2) podsticati razvoj pokroviteljstva udruženja koja ne ostvaruju dobit radeći u ovoj oblasti.
Svaka strana se obavezuje da će:
1) razvijati svest javnosti o značaju očuvanja arhitektonskog blaga, bilo kao elementa kulturnog identiteta bilo kao izvora inspiracije i kreativnosti sadašnjih i budućih generacija;
2) unapređivati u tom cilju mere za širenje informacija i jačanje svesti, posebno korišćenjem savremenih komunikacionih i propagandnih tehnika, naročito radi;
a) buđenja, odnosno povećanja interesovanja javnosti, već od školskog uzrasta, za zaštitu ovog blaga, kao i za kvalitet izgrađene sredine i arhitekturu;
b) demonstriranja jedinstva kulturne baštine i veze između arhitekture, umetnosti, narodne tradicije i načina života, kako u Evropi tako i na nacionalnom nivou.
Svaka strana se obavezuje da će unapređivati sistem obuke za razna zanimanja i zanate potrebne za očuvanje arhitektonskog blaga.
Koordinacija evropskih programa konzervacije
Strane ugovornice se obavezuju da će razmenjivati informacije o svojim programima konzervacije u vezi sa sledećim pitanjima:
1) metodama koje treba usvojiti radi praćenja stanja, zaštite i konzervacije dobara, imajući u vidu istorijski razvoj, kao i svako povećanje broja takvih dobara;
2) načinima kako da se potreba za zaštitom arhitektonskog blaga najbolje uskladi s potrebama savremenih privrednih, društvenih i kulturnih aktivnosti;
3) mogućnostima koje pružaju nove tehnologije u oblasti utvrđivanja i registrovanja arhitektonskog blaga i borbe protiv propadanja materijala, kao i naučnog istraživanja, restauracije i metoda upravljanja i unapređivanja blaga;
4) načinima promovisanja arhitektonskog stvaralaštva kao doprinosa našeg vremena postojećoj evropskoj baštini.
Strane ugovornice se obavezuju da će, po potrebi, jedna drugoj pružati tehničku pomoć u vidu razmene iskustava i stručnjaka u oblasti konzervacije arhitektonskog blaga.
Strane se obavezuju da će, u okviru odgovarajućeg nacionalnog zakonodavstva, odnosno međunarodnih sporazuma na evropskom planu, podsticati razmenu stručnjaka za konzervaciju arhitektonskog blaga, uključujući one zadužene za dalju obuku.
Za svrhe ove konvencije, Komitet eksperata, osnovan od strane Ministarskog komiteta Saveta Evrope, u skladu sa članom 17. Statuta Saveta Evrope, prati primenu Konvencije, a posebno:
1) periodično izveštava Ministarski komitet Saveta Evrope o stanju u vezi sa politikom konzervacije arhitektonskog blaga u državama potpisnicama Konvencije, o sprovođenju principa sadržanih u Konvenciji, kao i o svojim aktivnostima;
2) predlaže Ministarskom komitetu Saveta Evrope mere sa sprovođenje odredbi Konvencije, s tim što takve mere treba da obuhvataju multilateralne aktivnosti, reviziju, odnosno izmene i dopune Konvencije i informisanje javnosti o cilju Konvencije;
3) daje preporuke Ministarskom komitetu Saveta Evrope u pogledu upućivanja poziva državama koje nisu članice Evropskog saveta da pristupe ovoj konvenciji.
Odredbe ove konvencije ne idu na štetu primene konkretnih povoljnijih odredaba o zaštiti dobara iz člana 1. sadržanih u:
- Konvenciji za zaštitu svetke kulturne i prirodne baštine od 16. novembra 1972. godine;
- Evropskoj konvenciji o zaštiti arheološke baštine od 6. maja 1969. godine.
Završne odredbe
1. Ova konvencija je otvorena za potpisivanje država članica Saveta Evrope. Ona podleže ratifikaciji, prihvatanju, odnosno odobravanju. Ratifikacioni instrumenti o prihvatanju, odnosno odobravanju deponuju se kod generalnog sekretara Evropskog saveta.
2. Konvencija stupa na snagu prvog dana u mesecu koji sledi po isteku roka od tri meseca od datuma kad su tri države članice Evropskog saveta izrazile spremnost da prihvate obaveze koje proizlaze iz Konvencije u skladu sa odredbama prethodnog stava.
3. U odnosu na bilo koju državu članicu koja naknadno izrazi spremnost da se obaveže na poštovanje Konvencije, ona stupa na snagu prvog dana u mesecu koji sledi po isteku roka od tri meseca od datuma deponovanja ratifikacionog instrumenta, instrumenta o prihvatanju, odnosno odobravanju.
1. Nakon stupanja ove konvencije na snagu, Ministarski komitet Saveta Evrope može pozvati bilo koju državu koja nije članica Saveta ni Evropske ekonomske zajednice da pristupi ovoj konvenciji na osnovu odluke većine predviđene članom 20d Statuta Saveta Evrope, nakon glasanja svih predstavnika država ugovornica koji učestvuju u radu Komiteta.
2. U slučaju pristupanja bilo koje države ili Evropske ekonomske zajednice, Konvencija stupa na snagu prvog dana u mesecu koji sledi po isteku roka od tri meseca od datuma deponovanja instrumenta o pristupanju kod generalnog sekretara Evropskog saveta.
1. Svaka država može u vreme potpisivanja konvencije, odnosno deponovanja svog ratifikacionog instrumenta, instrumenta o odobravanju, odnosno pristupanju navesti teritoriju, odnosno teritorije na koje će se ova konvencija primenjivati.
2. Svaka država može u bilo koje vreme nakon toga, izjavom upućenom generalnom sekretaru Saveta Evrope, proširiti primenu ove konvencije na svaku drugu teritoriju navedenu u izjavi. U odnosu na takvu teritoriju Konvencija stupa na snagu prvog dana u mesecu koji sledi po isteku roka od tri meseca od datum kada generalni sekretar primi takvu izjavu.
3. Svaka izjava data u skladu sa prethodna dva stava može se, u odnosu na bilo koju teritoriju navedenu u toj izjavi, povući obaveštenjem generalnog sekretara. Povlačenje stupa na snagu prvog dana u mesecu koji sledi po isteku roka od šest meseci od datuma kada generalni sekretar primi takvo obaveštenje.
1. Svaka država može u vreme potpisivanja Konvencije, odnosno deponovanja svog ratifikacionog instrumenta, instrumenta o prihvatanju, odobravanju, odnosno pristupanju izjaviti da zadržava pravo da ne poštuje u celosti ili delimično odredbe člana 4. st. c. i d. Nikakve druge rezerve se ne mogu staviti.
2. Svaka država ugovornica koja, u skladu sa prethodnim stavom, stavi rezervu može je povući u celosti ili delimično, obaveštenjem generalnog sekretara Saveta Evrope. Povlačenje stupa na snagu na dan prijema takvog obaveštenja od strane generalnog sekretara.
3. Strana koja je stavila rezervu u pogledu odredaba iz stava 1. ne može od bilo koje druge strane zahtevati primenu te odredbe. Međutim, ako je njena rezerva delimična ili uslovna, ona može zahtevati primenu te odredbe u meri u kojoj ju je i sama prihvatila.
1. Svaka strana može u svako doba otkazati ovu konvenciju obaveštenjem generalnog sekretara Saveta Evrope.
2. Takav otkaz stupa na snagu prvog dana u mesecu koji sledi po isteku roka od šest meseci od datuma prijema takvog obaveštenja od generalnog sekretara.
Generalni sekretar Saveta Evrope obaveštava države članice Evropskog saveta, svaku državu koja je pristupila ovoj konvenciji, kao i Evropsku ekonomsku zajednicu, ako pristupi, o:
a) svakom potpisu;
b) deponovanju pravnog ratifikacionog instrumenta, o prihvatanju, odobravanju, odnosno pristupanju;
c) svakom datumu stupanja ove konvencije na snagu u skladu sa čl. 22, 23. i 24;
d) svakom drugom aktu, obaveštenju, odnosno dopisu koji se odnose na ovu konvenciju.
ČLAN 3
O sprovođenju ovog zakona staraće se nadležni organi u republikama i autonomnim pokrajinama.
ČLAN 4
Ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom listu SFRJ" - Međunarodni ugovori.