UREDBA

O RATIFIKACIJI EVROPSKE KONVENCIJE O MEĐUNARODNOJ TRGOVINSKOJ ARBITRAŽI SA ZAVRŠNIM AKTOM SPECIJALNOG SASTANKA PUNOMOĆNIKA

("Sl. list SFRJ - Međunarodni ugovori i drugi sporazumi", br. 12/63)

ČLAN 1

Ratifikuje se Evropska konvencija o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži sa Završnim aktom specijalnog sastanka punomoćnika, u cilju pregovora i potpisivanja Evropske konvencije o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži, doneta u Ženevi 21. aprila 1961. godine, koja u originalu na engleskom jeziku i u prevodu na srpskohrvatskom jeziku glasi:

FINALNI AKT
SPECIJALNOG SASTANKA PUNOMOĆNIKA U CILJU PREGOVORA I POTPISIVANJA EVROPSKE KONVENCIJE O MEĐUNARODNOJ TRGOVINSKOJ ARBITRAŽI

1. Na svom sedmom zasedanju ad hoc Radna grupa za arbitražu uspostavljena pod okriljem Komiteta za razvoj trgovine Ekonomske komisije za Evropu, pripremila je tekst Nacrta evropske konvencije o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži i bila je mišljenja da nacrt treba da bude podnet specijalnom sastanku punomoćnika sazvanom u cilju pregovora i potpisivanja Evropske konvencije o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži (dokument TRADE/96, stav 34 i prilog I).

2. Posle tog zasedanja pojavile su se izvesne razlike u mišljenju o članu IV (organizacija arbitraže) nacrta konvencije.

3. Ekonomska Komisija za Evropu rezolucijom 7 (XV), usvojenom 5. maja 1960, zahtevala je od izvršnog sekretara da sazove specijalni sastanak u cilju pripreme usaglašenog teksta člana IV, da bi se jedinstveni tekst celog nacrta konvencije mogao podneti specijalnom sastanku punomoćnika.

4. Specijalni sastanak, u cilju pripreme usaglašenog teksta člana IV, držan je od 8. do 12. avgusta 1960, i od 5. do 10. aprila 1961. godine i pripremio je usaglašeni tekst.

5. U skladu sa odredbama gornje rezolucije, izvršni sekretar sazvao je specijalni sastanak punomoćnika koji je držan u Evropskom uredu Ujedinjenih nacija u Ženevi od 10. aprila do 21. aprila 1961. godine.

6. Vlade sledeće dvadeset dve države bile su predstavljene na sastanku: Austrija, Belgija, Bugarska, Beloruska Sovjetska Socijalistička Republika, Čehoslovačka, Danska, Savezna Republika Nemačka, Finska, Francuska, Mađarska, Italija, Luksemburg, Holandija, Poljska, Rumunija, Španija, Švedska, Švajcarska, Turska, Ukrajinska Sovjetska Socijalistička Republika, Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika i Jugoslavija.

7. Sledeće nevladine organizacije imale su posmatrača na sastanku: Međunarodna trgovinska komora i Međunarodna advokatska komora. Isto tako, bili su prisutni, na poziv Sekretarijata, članovi Sekretarijata Saveta Evropske ekonomske zajednice.

8. Sastanak je otvoren od strane Vladimira Velebita, izvršnog sekretara Ekonomske komisije Ujedinjenih nacija za Evropu.

9. G. J. Trolle (Danska) bio je izabran za predsednika i g. V. Novak (Čehoslovačka) za potpredsednika.

10. Na osnovu nacrta konvencije izrađene od strane ad hoc Radne grupe za arbitražu (dokument TRADE/96, prilog I), kao i teksta pripremljenog od strane specijalnog sastanka o članu IV (dokument TRADE/WP. 1/Conf. Room. Doc. No27) i nacrta zaključnih odredaba podnetih od strane Sekretarijata (dokument TRADE/WP. 1/38), sastanak je pripremio i otvorio za potpisivanje 21. aprila 1961. Evropsku konvenciju o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži.

11. Sastanak je odlučio da se izradi izveštaj koji će sadržavati izvesne primedbe stavljene u toku diskusije na pojedine članove konvencije. Izveštaj u kome su izložene te primedbe (dokument E/ECE/TRADE/47) usvojen je od strane sastanka 20. aprila 1961. godine.

12. Vlada SSSR-a smatra da je ova konvencija otvorena za potpisivanje ili pristupanje svakoj evropskoj državi.

13. Vlade Belgije, Luksemburga i Holandije smatraju da ova konvencija ostavlja njihovim zemljama slobodu da istu ne primenjuju u celini ili delimično u svojim međusobnim odnosima.

14. Pod rezervom člana II, stav 2 konvencije i stava 13 ovog finalnog akta, delegacije koje su uzele učešća u pregovorima o Evropskoj konvenciji o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži izjavljuju da njihove odnosne zemlje ne nameravaju da učine ma kakvu rezervu na konvenciju.

15. Specijalni sastanak punomoćnika

smatrajući da odredbe st. 2 do 7 člana IV imaju samo supsidijalni značaj,

preporučuje:

1) da zainteresovane strane u arbitraži unose u svoj sporazum o arbitraži odredbu o mestu i oblik (vrstu) arbitraže (arbitražu putem stalne arbitražne institucije ili ad hoc arbitraže);

2) da radne grupe kojima je poverena razrada opštih uslova kupoprodaje u okviru Ekonomske komisije za Evropu ne predviđaju blanko arbitražnu klauzulu (sporazum o arbitraži bez označavanja mesta i oblika - vrste - arbitraže putem stalne arbitražne institucije ili ad hoc arbitraže).

Sastanak preporučuje, osim toga, trgovinskim komorama i drugim institucijama označenim u članu X, stav 6 konvencije, kao i specijalnom komitetu označenom u članu IV, da se konsultuju u cilju preduzimanja svih potrebnih mera za primenu ove konvencije i za razvoj arbitraže.

16. Original ovog finalnog akta biće deponovan kod generalnog sekretara Ujedinjenih nacija koji će dostaviti overene prepise istog svakoj zemlji označenoj u st. 1 i 2 člana X Evropske konvencije o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži.

Sačinjeno u Ženevi, dvadeset prvog aprila hiljadu devet sto šezdeset prve, u jednom jedinom primerku na engleskom, francuskom i ruskom jeziku, s tim da je svaki tekst podjednako autentičan.

EVROPSKA KONVENCIJA
O MEĐUNARODNOJ TRGOVINSKOJ ARBITRAŽI

Potpisani, uredno ovlašćeni,

Sazvani pod okriljem Ekonomske komisije Ujedinjenih nacija za Evropu,

pošto su konstatovali da je 10. juna 1958. na Konferenciji Ujedinjenih nacija o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži bila potpisana u Njujorku Konvencija o priznavanju i izvršenju stranih arbitražnih odluka,

želeći unapređivanje razvitka evropske trgovine uklanjanjem, koliko je to moguće, izvesnih teškoća koje mogu ometati organizaciju i rad međunarodne trgovinske arbitraže u odnosima između fizičkih ili pravnih lica raznih evropskih zemalja,

saglasili su se o sledećim odredbama:

Član I

Oblast primene konvencije

1. Ova konvencija primenjuje se:

(a) na sporazume o arbitraži zaključene u cilju rešavanja sporova koji su nastali ili će nastati iz međunarodne trgovine između fizičkih ili pravnih lica koja imaju, u vreme zaključenja sporazuma, uobičajeno mesto boravka ili svoje sedište u različitim državama ugovornicama;

(b) na arbitražni postupak i odluke zasnovane na sporazumima označenim u stavu 1 pod (a) ovog člana.

2. U svrhe ove Konvencije:

(a) izraz "sporazum o arbitraži" znači bilo arbitražnu klauzulu unetu u neki ugovor bilo sporazum o arbitraži i ugovor ili arbitražni sporazum koji su potpisale strane ili je sadržan u razmeni pisama, telegrama ili u saopštenju teleprinterom, a u odnosima između država, čiji zakoni ne zahtevaju da sporazum o arbitraži bude u pismenoj formi - svaki sporazum zaključen u formi koju dozvoljavaju ti zakoni;

(b) izraz "arbitraža" znači rešavanje sporova, ne samo od strane arbitara imenovanih za određene slučajeve (ad hoc arbitraža), nego i od strane stalnih arbitražnih institucija;

(c) izraz "sedište" znači mesto u kome se nalazi kancelarija uprave pravnog lica koje je zaključilo sporazum o arbitraži.

Član II

Mogućnost za pravna lica javnog prava da se podvrgavaju arbitraži

1. U slučajevima označenim u članu I stav 1 ove konvencije, pravna lica - koja se, po zakonu na snazi koji se na njih primenjuje, smatraju "pravnim licima javnog prava", imaju pravo da punovažno zaključuju sporazume o arbitraži.

2. Prilikom potpisivanja, ratifikacije ili pristupanja ovoj konvenciji svaka država može da izjavi da ograničava gornju mogućnost uslovima navedenim u njenoj izjavi.

Član III

Pravo stranih državljana da budu arbitri

U arbitražama na koje se odnosi ova konvencija strani državljani mogu biti određeni za arbitre.

Član IV

Organizovanje arbitraže

1. Strane u jednom sporazumu o arbitraži mogu po svom nahođenju da predvide:

(a) da će svoje sporove podvrgnuti jednoj stranoj arbitražnoj instituciji; u tom slučaju arbitražni postupak vodiće se u skladu sa statutom te institucije;

(b) da će svoje sporove podvrgnuti jednom ad hoc arbitražnom postupku; u tom slučaju strane će posebno moći:

(i) da imenuju arbitre ili da ustanove način na koji će arbitri biti imenovani u slučaju spora;

(ii) da utvrde mesto arbitraže; i

(iii) da odrede pravila postupka kojih će se pridržavati arbitri.

2. Ako su se strane saglasile da podvrgnu razmatranje svojih sporova jednoj ad hoc arbitraži i ako u roku od trideset dana od saopštenja zahteva za arbitražu tuženom jedna od strana propusti da odredi svog arbitra, ovaj poslednji, ako nije drukčije predviđeno, biće imenovan na zahtev druge strane od strane predsednika nadležne trgovinske komore zemlje u kojoj je strana koja je učinila propust imala u vreme postavljanja zahteva za arbitražu uobičajeno mesto boravka ili sedište. Ovaj stav se na isti način primenjuje i na promenu arbitara koje su imenovali jedna od strana ili predsednik gore označene trgovinske komore.

3. Ako su se strane saglasile da podvrgnu razmatranje svojih sporova jednoj ad hoc arbitraži sastavljenoj od jednog ili više arbitara, a sporazum o arbitraži ne sadrži podatke o merama potrebnim za organizovanje arbitraže pomenute u stavu 1 ovog člana, ove mere biće preduzete, ako se strane o tome nisu saglasile i pod rezervom za slučaj predviđen u gornjem stavu 2, od strane jednog ili više arbitara koji su već naimenovani. Ako se strane nisu saglasile o imenovanju arbitra pojedinca ili ako imenovani arbitri nisu mogli da se slože u pogledu mera koje treba preduzeti, tužilac će moći, po svom izboru, da se obrati za preduzimanje potrebnih mera, ako su se strane saglasile o mestu arbitraže, predsedniku trgovinske komore nadležne za sporazumno utvrđeno mesto arbitraže ili predsedniku trgovinske komore nadležne za mesto u kome tuženi u vreme postavljanja zahteva za arbitražu, ima uobičajeno boravište ili sedište. Kad takvo mesto sporazumno nije utvrđeno, tužilac će biti ovlašćen da se po svom izboru obrati za potrebni postupak bilo predsedniku nadležne trgovinske komore zemlje uobičajenog mesta boravka ili sedišta tuženog u vreme postavljanja zahteva za arbitražu ili specijalnom komitetu čiji je sastav i postupak određen u prilogu uz ovu konvenciju. Kad tužilac propusti da koristi prava koja su mu data ovim stavom, tuženi ili arbitar (arbitri) biće ovlašćen da tako postupi.

4. Kad dobije zahtev, predsednik Posebnog komiteta biće ovlašćen prema potrebi:

(a) da imenuje jednog arbitra, predsedavajućeg arbitra, superarbitra ili trećeg arbitra;

(b) da zameni arbitra (arbitre) imenovanog po bilo kom postupku, koji nije onaj označen u gornjem stavu 2;

(d) da uspostavi neposredno ili s pozivom na pravila i statute stalne arbitražne institucije pravila procedure, koja će primenjivati arbitar (arbitri) pod uslovom da arbitri nisu odredili sami ta pravila u odsustvu ma kakvog sporazuma o tome između strana.

5. Kad su se strane složile da iznesu svoj spor stalnoj arbitražnoj instituciji, ne određujući takvu instituciju i pošto se ne mogu o tome složiti, tužilac može tražiti da se takva institucija odredi u skladu sa postupkom označenim u gornjem stavu 3.

6. Kad sporazum o arbitraži ne određuje način arbitraže (arbitražu od strane arbitražne institucije ili ad hoc arbitraže) kojoj će strane podneti svoj spor i kad se strane ne mogu složiti o tome, tužilac će biti ovlašćen da u tom slučaju pribegne postupku označenom u gornjem stavu 3 da bi se pitanje rešilo. Predsednik nadležne trgovinske komore ili Specijalni komitet biće ovlašćeni bilo da upute strane stalnoj arbitražnoj instituciji ili da zahtevaju da strane odrede svoje arbitre u takvom vremenskom roku koji mogu odrediti predsednik nadležne trgovinske komore ili Specijalni komitet i da se saglase u tom roku o potrebnim merama za funkcionisanje arbitraže. U poslednjem slučaju primeniće se odredbe stavova 2, 3 i 4 ovog člana.

7. Kad u roku od šezdeset dana od trenutka kad je od njega zatraženo da izvrši jednu od funkcija izloženih u stavovima 2, 3, 4, 5 i 6 ovog člana, predsednik trgovinske komore određen na osnovu tih stavova ne izvrši jednu od tih funkcija, strana koja je to zahtevala biće ovlašćena da zatraži od Specijalnog komiteta da to učini.

Član V

Prigovor nenadležnosti arbitraže

1. Strana koja želi da podnese prigovor nenadležnosti arbitraže zasnovan bilo na činjenici da arbitražni sporazum ne postoji ili da je ništav i bez dejstva, ili da je istekao, treba da učini to za vreme arbitražnog postupka, ne docnije od davanja svojih izjava u pogledu zahteva ili odbrane koje se odnose na suštinu spora; one, zasnovane na činjenici da je arbitar prešao svoju nadležnost, treba da budu podnete za vreme arbitražnog postupka čim se pitanje po kome arbitar navodno nema nadležnost pokrene u toku arbitražnog postupka. Kad je u pitanju propuštanje roka za podnošenje prigovora iz razloga koje arbitar smatra opravdanim, arbitar će proglasiti žalbu dopustivom.

2. Prigovor na nadležnost naveden u gornjem stavu 1 koji nije podnet u tamo određenom vremenskom roku, ne može biti izjavljen ni tokom sledeće faze arbitražnog postupka kad se radi o prigovorima ostavljenim jedino diskrecionom pravu strana po zakonu primenljivom za arbitra, niti tokom sledećeg sudskog postupka u odnosu na suštinu ili izvršenje odluke kad su takvi prigovori ostavljeni diskrecionom pravu stranaka po kolizionim normama suda koji razmatra suštinu spora ili izvršenje odluke. Odluka arbitra o propuštanju roka za podnošenje prigovora biće, međutim, podložna sudskoj kontroli.

3. Pod rezervom ma koje sledeće sudske kontrole predviđene po lex fori, arbitar čija je nadležnost osporena biće ovlašćen da produži sa arbitražom, da sam donese odluku u svojoj nadležnosti i da odluči u odnosu na postojanje ili važnost arbitražnog sporazuma ili ugovora čiji je deo taj sporazum.

Član VI

Sudska nadležnost

1. Prigovor u pogledu nadležnosti suda izjavljen pred sudom kome je predata stvar od strane jedne ili druge strane u arbitražnom sporazumu, na osnovu činjenice da postoji arbitražni sporazum, treba da bude podnet, pod pretnjom prekluzije, od strane tuženog pre ili u isto vreme kada daje odgovor po suštini, zavisno od toga da li zakon suda kome je stvar predata smatra tu žalbu kao proceduralnu ili suštinsku.

2. Prilikom donošenja odluke u odnosu na postojanje ili važnosti arbitražnog sporazuma, sudovi država ugovornica razmotriće važnost takvog sporazuma u pogledu sposobnosti stranaka, po zakonima primenjljivim za njih i u pogledu na druga pitanja:

(a) po zakonu kome su strane podvrgle njihov arbitražni sporazum;

(b) ako nedostaje pozivanje na to, po zakonu zemlje u kojoj odluka treba da se donese;

(c) ako nedostaje pozivanje na zakon kome su strane podvrgle sporazum, i kad u vreme kad je pitanje pokrenuto u sudu ne može da se odredi zemlja u kojoj će se doneti odluka, po primenljivom zakonu na osnovu kolizionih normi suda kome je podnet spor.

Sudovi mogu isto tako odbiti priznanje arbitražnog sporazuma ako se po zakonu njihove zemlje taj spor ne može rešavati putem arbitraže.

3. Kad je jedna ili druga strana u arbitražnom sporazumu pokrenula arbitražni postupak, pre nego što se obratila sudu, sudovi država ugovornica od kojih je posle toga traženo da razmatraju predmet iste sadržine, između istih strana ili pitanje da li je arbitražni sporazum nepostojeći ili ništav i bez dejstva ili je istekao, neće donositi odluku o arbitražnoj nadležnosti dok se ne donese arbitražna odluka, osim ako imaju valjane i suštinske razloge o protivnom.

4. Zahtev za privremene mere ili za mere obezbeđenja upućen sudskom organu neće se smatrati nesaglasnim sa arbitražnim sporazumom niti da se time iznosi pred sud suština slučaja.

Član VII

Pravo koje se primenjuje

1. Strane su slobodne da odluče sporazumom koje će pravo primenjivati arbitri na suštinu spora. U slučaju da strane propuste da označe koje će se pravo primeniti, arbitri će primeniti pravo koje određuje koliziona norma za koju arbitri budu smatrali da odgovara konkretnom slučaju. U oba slučaja arbitri će voditi računa o uslovima ugovora i o trgovinskim običajima.

2. Arbitri će postupati kao prijateljski posrednici, ako je to volja stranaka i ako pravo koje se na arbitražu primenjuje to dozvoljava.

Član VIII

Obrazloženje odluke

Pretpostaviće se da su se strane složile da odluku treba obrazložiti osim ako su se:

(a) bilo izričito izjasnile da se obrazloženje neće dati; ili

(b) saglasile na arbitražni postupak na osnovu koga nije uobičajeno da se odluka obrazlaže, pod uslovom da u tom slučaju nijedna strana ne zatraži, pre kraja rasprave ili ako nije bilo rasprave - pre donošenja odluke, da razlozi budu dati.

Član IX

Poništaj arbitražne odluke

1. Poništaj u jednoj državi ugovornici arbitražne odluke obuhvaćene ovom konvencijom neće predstavljati osnov za odbijanje priznanja i izvršenja u nekoj drugoj državi ugovornici kad je takvo odbacivanje izvršeno u državi u kojoj je ili po čijem je zakonu odluka doneta, i to iz jednog od sledećih razloga:

(a) strane u arbitražnom sporazumu bile su po zakonu primenljivom na njih pod izvesnom nesposobnošću ili pomenuti sporazum nije u važnosti po zakonu kome su ga strane podvrgle ili u nedostatku ma kakvog pozivanja na to, po zakonu zemlje u kojoj je odluka doneta;

(b) strana koja traži odbacivanje odluke nije bila uredno obaveštena o imenovanju arbitra ili o arbitražnom postupku ili je na drugi način bila u nemogućnosti da izloži svoj stav;

(c) odluka se odnosi na spor koji nije predviđen ili ne spada u okvire koji su predviđeni za arbitražu, ili sadrži odluke o stvarima izvan okvira koji su predviđeni za arbitražu, pod uslovom da ako odluke o stvarima predviđenim za arbitražu mogu biti izdvojene od onih koje nisu tako predviđene, onaj deo odluke koji sadrži odluke o stvarima predviđenim za arbitražu ne treba da bude odbačen;

(d) sastav arbitražnog organa ili arbitražna procedura nisu bili u saglasnosti sa sporazumom strana ili ako nema takvog sporazuma - sa članom IV ove konvencije.

2. U odnosima između država ugovornica koje su i strane u Njujorškoj konvenciji o priznavanju i izvršenju stranih arbitražnih odluka od 10. juna 1958, stav 1 ovog člana ograničava primenu člana V pod (1) (e) Njujorške konvencije jedino na slučajeve odbacivanja izložene u gornjem stavu 1.

Član X

Zaključne odredbe

1. Ova je konvencija otvorena za potpisivanje ili pristupanje od strane zemalja članica Ekonomske komisije za Evropu i zemalja primljenih u Komisiju u savetodavnom svojstvu po članu 8 Pravila o nadležnosti Komisije.

2. One zemlje koje mogu učestvovati u pojedinim aktivnostima Ekonomske komisije za Evropu u skladu sa stavom 11 Pravila o nadležnosti Komisije mogu postati ugovorne strane u ovoj konvenciji pristupajući joj posle njenog stupanja na snagu.

3. Konvencija će biti otvorena za potpisivanje do 31. decembra 1961. zaključno. Posle toga, biće otvorena za pristupanje.

4. Ova će konvencija biti ratifikovana.

5. Ratifikacija ili pristupanje vršiće se deponovanjem instrumenata kod generalnog sekretara Ujedinjenih nacija.

6. Prilikom potpisivanja, ratifikacije ili pristupanja ovoj konvenciji ugovorne strane saopštiće generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija listu trgovinskih komora ili drugih institucija u njihovoj zemlji koje će vršiti funkcije koje su date na osnovu člana IV ove konvencije predsednicima nadležnih trgovinskih komora.

7. Odredbe ove konvencije neće osporavati važnost višestranih ili dvostranih sporazuma o arbitraži zaključenih od strane država ugovornica.

8. Ova će konvencija stupiti na snagu devedesetog dana pošto je pet zemalja označenih u gornjem stavu 1 deponovalo svoje instrumente o ratifikaciji ili pristupanju. Za ma koju zemlju koja je docnije ratifikuje ili joj pristupi, ova će konvencija stupiti na snagu devedesetog dana posle deponovanja od pomenute zemlje njenog instrumenta o ratifikaciji ili pristupanju.

9. Ma koja ugovorna strana može otkazati ovu konvenciju obaveštavajući o tome generalnog sekretara Ujedinjenih nacija. Otkazivanje će imati dejstvo dvanaest meseci posle datuma prijema od strane generalnog sekretara obaveštenja o otkazivanju.

10. Ako, posle stupanja na snagu ove konvencije, broj ugovornih strana bude smanjen, kao posledica otkazivanja, na manje od pet konvencija će prestati da bude na snazi od datuma od koga poslednje od takvih otkazivanja bude imalo dejstvo.

11. Generalni sekretar Ujedinjenih nacija obavestiće zemlje označene u stavu 1 i zemlje koje su postale ugovorne strane po gornjem stavu 2:

(a) izjavama učinjenim po članu II, stav 2;

(b) ratifikacijama i pristupanjima po gornjim stavovima 1 i 2;

(d) datumima stupanja na snagu ove konvencije u skladu sa gornjim stavom 8;

(e) otkazima na osnovu gornjeg stava 9;

(f) okončanju ove konvencije u skladu sa gornjim stavom 10.

12. Posle 31. decembra 1961. original ove konvencije biće deponovan kod generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, koji će dostaviti overene tačne kopije svakoj od zemalja pomenutih u gornjim stavovima 1 i 2.

U potvrdu čega su potpisani, pošto su uredno na to ovlašćeni, potpisali ovu konvenciju.

Sačinjeno u Ženevi, dvadeset prvog aprila hiljadu devet sto šezdeset prve godine u jednom primerku na engleskom, francuskom i ruskom jeziku, s tim da je svaki tekst podjednako verodostojan.

Prilog

SASTAV I POSTUPAK SPECIJALNOG KOMITETA
OZNAČENOG U ČLANU IV KONVENCIJE

1. Specijalni komitet označen u članu IV konvencije sastojaće se od dva redovna člana i predsednika. Jedan od redovnih članova biće izabran od strane trgovinskih komora ili drugih institucija određenih na osnovu člana X stav 6 konvencije od država u kojima u vreme kad je konvencija otvorena za potpisivanje postoje nacionalni komiteti Međunarodne trgovinske komore, i koje su u vreme izbora strane u konvenciji. Drugi član biće izabran od strane trgovinskih komora ili drugih institucija određenih na osnovu člana X stav 6 konvencije od država u kojima u vreme kada je konvencija otvorena za potpisivanje ne postoji nacionalni komitet Međunarodne trgovinske komore i koje su u vreme izbora strane u konvenciji.

2. Lica koja treba da dejstvuju kao predsednici Specijalnog komiteta na osnovu stava 7 ovog priloga biće isto tako izabrana na isti način od strane trgovinskih komora ili drugih institucija označenih u stavu 1 ovog priloga.

3. Trgovinske komore ili druge institucije označene u stavu 1 ovog priloga izabraće zamenike u isto vreme i na isti način kao što biraju predsednika i druge redovne članove u slučaju privremene nesposobnosti predsednika ili drugih redovnih članova da dejstvuju. U slučaju stalne nesposobnosti da dejstvuju ili ostavke predsednika ili redovnog člana, zamenik koji je izabran da ga zamenjuje postaće prema tome kakav je slučaj, predsednik ili redovan član i grupa trgovinskih komora ili drugih institucija koja je izabrala zamenika koji je postao predsednik ili redovan član, izabraće drugog zamenika.

4. Prvi izbori za Komitet održaće se u okviru devedeset dana od datuma deponovanja petog instrumenta o ratifikaciji ili pristupanju. Trgovinske komore i druge institucije određene od država potpisnica koje još nisu strane u konvenciji biće isto tako ovlašćene da uzmu učešće u tim izborima. Ako, međutim, ne bude moguće da se održe izbori u okviru propisanog perioda, stupanje na snagu stavova 3 do 7 člana IV ove konvencije biće odloženo dok se ne izvrše izbori kao što je gore predviđeno.

5. Pod rezervom odredaba donjeg člana 7 članovi Specijalnog komiteta biće izabrani za period od četiri godine. Novi izbori biće održani u okviru prvih šest meseci četvrte godine posle prvih izbora. Međutim, ako novi postupak za izbor članova Specijalnog komiteta nije dao rezultate, članovi koji su ranije bili izabrani produžiće da vrše svoje funkcije do izbora novih članova.

6. Rezultati izbora novih članova Specijalnog komiteta biće saopšteni generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija koji će obavestiti države označene u članu X stav 1 ove konvencije i države koje su postale ugovorne strane po članu X stav 2 Generalni sekretar će isto tako obavestiti pomenute države o ma kom odlaganju stupanja na snagu stavova 3 do 7 člana IV konvencije na osnovu stava 4 ovog priloga.

7. Lica izabrana za funkciju predsednika vršiće svoje funkcije naizmenično, svaki u periodu od dve godine. Pitanje koje će od ta dva lica vršiti funkciju predsednika u prvom periodu od dve godine posle stupanja na snagu konvencije, biće odlučeno izvlačenjem kocke. Funkcija predsednika biće posle toga dodeljena, za svaki naredni dvogodišnji period, licu izabranom za predsednika od grupe zemalja u koju ne spada ona od koje je predsednik, koji je vršio funkciju u periodu od dve godine koji je neposredno prethodio, bio izabran.

8. Upućivanje Specijalnom komitetu jednog od zahteva označenih u stavovima 3 do 7 napred pomenutog člana IV biće dostavljeno izvršnom sekretaru Ekonomske komisije za Evropu. Izvršni sekretar će u prvom redu izneti zahtev članu Specijalnog komiteta izabranom od grupe zemalja u koju ne spada ona od koje je predsednik koji je u funkciji u vreme postavljanja zahteva bio izabran. Predlog člana kome je podnet zahtev u prvoj instanci biće saopšten od strane izvršnog sekretara drugom članu Komiteta i ako se taj drugi član saglasi sa tim predlogom smatraće se da je to odluka Komiteta i biće kao takav saopšten od strane izvršnog sekretara licu koje je postavilo zahtev.

9. Ako dva člana Specijalnog komiteta kojima se obratio izvršni sekretar nisu u mogućnosti da se slože o odluci putem prepiske, izvršni sekretar Ekonomske komisije za Evropu sazvaće sastanak pomenutog Komiteta u Ženevi radi pokušaja da se obezbedi jednoglasna odluka u odnosu na zahtev. U odsustvu jednoglasnosti, odluka Komiteta biće doneta većinom glasova i biće saopštena od strane izvršnog sekretara licu koje je postavilo zahtev.

10. Troškovi vezani za dejstvovanje Specijalnog komiteta treba da budu unapred položeni od strane lica koje zahteva takvo dejstvo ali će se smatrati troškovima spora.

ČLAN 2

Ova uredba stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom listu SFRJ".