ZAKON

O RATIFIKACIJI KONVENCIJE O SPREČAVANJU I KAŽNJAVANJU KRIVIČNIH DELA PROTIV LICA POD MEĐUNARODNOM ZAŠTITOM, UKLJUČUJUĆI I DIPLOMATSKE AGENTE

("Sl. list SFRJ - Međunarodni ugovori", br. 54/76)

ČLAN 1

Ratifikuje se Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju krivičnih dela protiv lica pod međunarodnom zaštitom, uključujući i diplomatske agente, usvojena 14. decembra 1973. godine u Njujorku, u originalu na kineskom, engleskom, francuskom, ruskom i španskom jeziku.

ČLAN 2

Tekst Konvencije u originalu na engleskom jeziku i u prevodu na srpskohrvatskom jeziku glasi:

KONVENCIJA
O SPREČAVANJU I KAŽNJAVANJU KRIVIČNIH DELA PROTIV LICA POD MEĐUNARODNOM ZAŠTITOM, UKLJUČUJUĆI I DIPLOMATSKE AGENTE

Države članice ove konvencije,

imajući u vidu ciljeve i principe Povelje Ujedinjenih nacija koji se odnose na očuvanje međunarodnog mira i unapređivanje prijateljskih odnosa i saradnje među državama,

smatrajući da krivična dela protiv diplomatskih agenata i drugih lica pod međunarodnom zaštitom time što ugrožavaju bezbednost ovih lica predstavljaju ozbiljnu pretnju održavanju normalnih međunarodnih odnosa neophodnih za saradnju među državama,

uverene da vršenje takvih krivičnih dela predstavlja ozbiljan problem za međunarodnu zajednicu,

ubeđene da je potrebno da se hitno usvoje odgovarajuće i efikasne mere za sprečavanje i kažnjavanje takvih krivičnih dela,

složile su se o sledećem:

Član 1

U smislu ove konvencije:

1. izraz "lica pod međunarodnom zaštitom" označava:

(a) šefa države, kao i svakog člana kolektivnog tela koje vrši funkciju šefa države na osnovu ustava odnosne države, predsednika vlade ili ministra inostranih poslova, kad se bilo koje od pomenutih lica nalazi u stranoj državi, uključujući članove porodice koji ga prate;

(b) bilo kog predstavnika ili funkcionera države ili bilo kog funkcionera ili drugog agenta međuvladine međunarodne organizacije koji u vreme i na mestu gde je izvršeno krivično delo protiv njega, njegovih službenih prostorija, privatnog stana ili prevoznog sredstva, ima pravo, u skladu sa međunarodnim pravom, na posebnu zaštitu od ma kakvog napada na njegovu ličnost, slobodu ili dostojanstvo, kao i protiv napada na ličnost, slobodu ili dostojanstvo članova njegove porodice koji sačinjavaju njegovo domaćinstvo;

2. izraz "osumnjičeni izvršilac" označava lice za koje ima dovoljno dokaza da se na prvi pogled (prima facie) može tvrditi da je izvršilo ili učestvovalo u jednom ili više krivičnih dela pomenutih u članu 2 ove konvencije.

Član 2

1. Svaka država članica smatraće kao krivično delo na osnovu svojih zakona umišljajno izvršenje:

(a) ubistva, otmice ili drugog napada na lice ili slobodu lica pod međunarodnom zaštitom;

(b) nasilnog napada na službene prostorije ili privatni stan ili na prevozno sredstvo lica pod međunarodnom zaštitom, koji može da dovede u opasnost njegovu ličnost ili slobodu;

(d) pokušaja da se izvrši takav napad; i

(e) dela koje predstavlja saučesništvo u takvom napadu.

2. Svaka država članica će predvideti odgovarajuće kazne za ova krivična dela, pri čemu će se imati u vidu njihova težina.

3. St. 1 i 2 ovog člana ni u kom slučaju ne umanjuju obaveze država članica da u skladu sa međunarodnim pravom preduzmu sve odgovarajuće mere u cilju sprečavanja drugih napada na ličnost, slobodu ili dostojanstvo lica pod međunarodnom zaštitom.

Član 3

1. Svaka država članica preduzima neophodne mere za utvrđivanje nadležnosti u pogledu krivičnih dela navedenih u članu 2 ove konvencije u sledećim slučajevima:

(a) kad je krivično delo izvršeno na teritoriji te države ili na brodovima ili u avionima koji su registrovani u toj državi;

(b) kad je osumnjičeni izvršilac državljanin te države;

(c) kad je krivično delo izvršeno protiv lica pod međunarodnom zaštitom, u smislu člana 1 ove konvencije, i koje uživa takav status na osnovu funkcija koje vrši u ime te države.

2. Svaka država članica će, takođe, preduzeti neophodne mere za utvrđivanje nadležnosti u pogledu ovih krivičnih dela u slučajevima kad se osumnjičeni izvršilac nalazi na njenoj teritoriji a ona ga, shodno članu 8 ove konvencije, ne izdaje nijednoj od država pomenutih u stavu 1 ovog člana.

3. Ova konvencija ne isključuje nijedan vid nadležnosti u krivičnim delima koja se zasniva na zakonima odnosno države.

Član 4

Države članice će, u cilju sprečavanja krivičnih dela navedenih u članu 2 ove konvencije, posebno sarađivati putem:

(a) preduzimanja svih praktičnih mera kako bi sprečile da se na njihovim teritorijama vrše pripreme za izvršenje takvih krivičnih dela u granicama ili van granica njihovih teritorija;

(b) razmene informacija ili koordinacije preduzimanja administrativnih i drugih odgovarajućih mera kako bi se sprečilo izvršenje takvih krivičnih dela.

Član 5

1. Država članica u kojoj je izvršeno neko krivično delo navedeno u članu 2 ove konvencije, ako s razlogom smatra da je osumnjičeni izvršilac pobegao s njene teritorije, upoznaje, neposredno ili preko generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, ostale zainteresovane države sa svim činjenicama koje se odnose na učinjeno krivično delo, kao i sa svim raspoloživim pojedinostima u vezi sa identitetom osumnjičenog izvršioca.

2. Ukoliko je bilo koje krivično delo, pomenuto u članu 2 ove konvencije, izvršeno protiv lica pod međunarodnom zaštitom, svaka država članica koja raspolaže informacijama u vezi sa žrtvom ili okolnostima pod kojima je izvršeno krivično delo, nastojaće da ih u potpunosti i u najkraćem roku i pod uslovima koji su predviđeni njenim zakonima dostavi državi članici u čije je ime to lice vršilo svoje funkcije.

Član 6

1. Pošto se uveri da okolnosti to zahtevaju, država članica na čijoj se teritoriji nalazi osumnjičeni izvršilac preduzima odgovarajuće mere u skladu sa svojim zakonima, kako bi obezbedila njegovo prisustvo u cilju krivičnog gonjenja ili izdavanja. O takvim merama će bez odlaganja biti obavešteni, neposredno ili preko generalnog sekretara Ujedinjenih nacija:

(a) država u kojoj je izvršeno krivično delo;

(b) država ili države čiji je državljanin osumnjičeni izvršilac ili, kad je u pitanju lice bez državljanstva, država na čijoj je teritoriji to lice stalno nastanjeno;

(d) sve ostale zainteresovane države; i

(e) međunarodna organizacija čiji je funkcioner ili agent pomenuto lice pod međunarodnom zaštitom.

2. Svako lice prema kome se preduzimaju mere pomenuto u stavu 1 ovog člana, ima pravo:

(a) da bez odlaganja stupi u vezu sa najbližim nadležnim predstavnikom države čiji je državljanin to lice ili koja je po drugim osnovama nadležna da štiti njegova prava ili, kad je u pitanju lice bez državljanstva, država kojoj se to lice obratilo, ili koja je voljna da štiti njegova prava; i

(b) da ga poseti predstavnik te države.

Član 7

Ukoliko država članica na čijoj se teritoriji nalazi osumnjičeni izvršilac ne izvrši izdavanje krivca ona, bez izuzetka i neopravdanog odlaganja, predaje slučaj svojim nadležnim organima u cilju krivičnog gonjenja po postupku predviđenom zakonima te države.

Član 8

1. Ukoliko krivična dela navedena u članu 2 ove konvencije nisu svrstana u dela koja povlače izdavanje na osnovu bilo kog postojećeg ugovora o izdavanju krivaca između država članica, smatra se da su takva krivična dela uključena u te ugovore. Države članice se obavezuju da ove kategorije krivičnih dela, kao dela koja povlače izdavanje, uključe u svaki ugovor o izdavanju krivaca koji kasnije budu zaključile.

2. Ako država koja izdavanje uslovljava postojanjem ugovora primi zahtev za izdavanje od druge države članice sa kojom nema ugovor o izdavanju krivaca, ona može, ukoliko odluči da izvrši izdavanje, smatrati ovu konvenciju kao pravnu osnovu za izdavanje u odnosu na takva krivična dela. Izdavanje se vrši u skladu sa odredbama postupka i drugim uslovima predviđenim u zakonodavstvu države kojoj je upućen zahtev.

3. Države članice koje izdavanje ne uslovljavaju postojanjem ugovora, smatraće takva krivična dela u međusobnim odnosima za krivična dela koja povlače izdavanje u skladu sa odredbama postupka i drugim uslovima predviđenim zakonodavstvom države kojoj je upućen zahtev.

4. U smislu izdavanja krivaca, između država članica smatraće se kao da je svako takvo krivično delo izvršeno ne samo na mestu gde je izvršeno već i na teritoriji država koje treba da utvrde nadležnost shodno članu 3 stav 1 ove konvencije.

Član 9

Svakom licu protiv koga je pokrenut postupak u vezi sa bilo kojim krivičnim delom pomenutim u članu 2 ove konvencije, garantuje se korektan tretman u svim fazama postupka.

Član 10

1. Države članice će jedna drugoj pružiti najveću moguću pravnu pomoć u pogledu krivičnog postupka koji se pokrene u vezi sa krivičnim delima pomenutim u članu 2 ove konvencije, uključujući i obezbeđivanje celokupnog dokaznog materijala kojim raspolažu i koji je potreban u tu svrhu.

2. Odredbe stava 1 ovog člana ne utiču na obaveze o uzajamnoj pravnoj pomoći koje su sadržane u bilo kom drugom ugovoru.

Član 11

Država članica u kojoj se vodi krivični postupak protiv osumnjičenog izvršioca o ishodu tog postupka obaveštava generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, koji će to obaveštenje preneti ostalim državama članicama.

Član 12

Odredbe ove konvencije neće uticati na primenu ugovora o davanju azila koji budu na snazi na dan usvajanja ove konvencije, kad su u pitanju države članice tih ugovora; međutim, država članica ove konvencije ne može se pozivati na pomenute ugovore u odnosu na drugu državu članicu ove konvencije koja nije članica tih ugovora.

Član 13

1. Svaki spor između dve ili više država članica, u vezi sa tumačenjem ili primenom ove konvencije, koji ne bude rešen pregovorima, biće podnet na arbitražu na zahtev jedne od njih. Ukoliko u toku šest meseci od dana kad je podnet zahtev za arbitražu strane u sporu ne postignu dogovor o organizaciji arbitraže, spor se na zahtev bilo koje od strana može predati Međunarodnom sudu pravde, u skladu sa Statutom Suda.

2. Svaka država članica može u vreme potpisivanja ili ratifikacije ove konvencije ili pristupanja Konvenciji izjaviti da ne prihvata obaveze iz stava 1 ovog člana. U odnosima između ostalih država članica i države koja je izrazila takvu rezervu, neće se primenjivati obaveze iz stava 1 ovog člana.

3. Svaka država članica koja je izrazila rezervu u skladu sa stavom 2 ovog člana može, u svako vreme, da povuče ovu rezervu notifikacijom upućenom generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija.

Član 14

Ova konvencija je otvorena za potpisivanje svim državama do 31. decembra 1974. godine, u sedištu Organizacije ujedinjenih nacija u Njujorku.

Član 15

Ova konvencija podleže ratifikaciji. Ratifikacioni instrumenti se deponuju kod generalnog sekretara Organizacije ujedinjenih nacija.

Član 16

Ova konvencija ostaje otvorena za pristupanje svim državama. Instrumenti o pristupanju deponuju se kod generalnog sekretara Organizacije ujedinjenih nacija.

Član 17

1. Ova konvencija stupa na snagu 30 dana posle deponovanja dvadeset i drugog instrumenta o ratifikaciji ili pristupanju kod generalnog sekretara Organizacije ujedinjenih nacija.

2. Za svaku državu koja ratifikuje ili pristupi Konvenciji posle deponovanja dvadeset i drugog instrumenta o ratifikaciji ili pristupanju, Konvencija stupa na snagu 30 dana posle deponovanja instrumenta o ratifikaciji ili pristupanju te države.

Član 18

1. Svaka država članica može otkazati ovu konvenciju pismenim obaveštenjem generalnom sekretaru Organizacije ujedinjenih nacija.

2. Otkaz stupa na snagu šest meseci posle datuma kad generalni sekretar Organizacije ujedinjenih nacija primi takvo obaveštenje.

Član 19

Generalni sekretar Organizacije ujedinjenih nacija obaveštava sve države, između ostalog, o sledećem:

(a) o državama potpisnicama ove konvencije, o deponovanju instrumenata o ratifikaciji ili pristupanju u skladu sa čl. 14, 15 i 16 i o otkazima na osnovu člana 18 ove konvencije;

(b) o datumu stupanja ove konvencije na snagu u skladu sa članom 17 ove konvencije.

Član 20

Original ove konvencije, čiji su tekstovi na kineskom, engleskom, francuskom, ruskom i španskom jeziku podjednako verodostojni, deponovaće se kod generalnog sekretara Organizacije ujedinjenih nacija koji će overene primerke Konvencije dostaviti svim državama.

U potvrdu čega su dole potpisani, propisno za to ovlašćeni od svojih vlada, potpisali ovu konvenciju, koja je otvorena za potpisivanje 14. decembra 1973. godine u Njujorku.

ČLAN 3

Ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom listu SFRJ".