UREDBAO RATIFIKACIJI KONVENCIJE O ZAKONU KOJI SE PRIMENJUJE NA SAOBRAĆAJNE NEZGODE("Sl. list SFRJ - Međunarodni ugovori i drugi sporazumi", br. 26/76) |
ČLAN 1
Ratifikuje se Konvencija o zakonu koji se primenjuje na saobraćajne nezgode, usvojena 4. maja 1971. u Hagu, u originalu na engleskom jeziku.
ČLAN 2
Tekst Konvencije u originalu na engleskom jeziku i u prevodu na srpskohrvatskom jeziku glasi:
KONVENCIJA
O ZAKONU KOJI SE PRIMENJUJE NA SAOBRAĆAJNE NEZGODE
Države potpisnice ove konvencije,
u želji da donesu zajedničke odredbe u vezi sa zakonom koji se primenjuje na građansku vanugovornu odgovornost u pogledu saobraćajnih nezgoda,
odlučile su da u tom cilju zaključe Konvenciju i složile se o sledećim odredbama:
Ova konvencija određuje zakon koji se primenjuje na građansku vanugovornu odgovornost koja proistekne iz saobraćajne nezgode, bez obzira na vrstu suda koji je nadležan da rešava.
Izraz saobraćajna nezgoda u smislu ove konvencije označava svaku nezgodu u kojoj je učestvovalo jedno ili više motornih ili nemotornih vozila a koja se dogodila u saobraćaju na javnom putu na terenu otvorenom za svakog ili na privatnom terenu, ili otvorenom za određeni broj lica koja imaju pravo da se njime koriste.
Ova konvencija ne primenjuje se:
(1) na odgovornost proizvođača, prodavaca, kao i onih koji vrše popravke vozila;
(2) na odgovornost sopstvenika puta ili svakog drugog lica obaveznog da obezbedi održavanje puta ili bezbednost korisnika;
(3) na odgovornost za postupke drugoga izuzev odgovornosti sopstvenika vozila i nalogodavca;
(4) na regresne tužbe između odgovornih lica;
(5) na regresne tužbe i subrogacije koje se odnose na osiguravaoce;
(6) na tužbe i regresne tužbe koje podnose organi socijalnog osiguranja ili drugih sličnih i javnih garantnih fondova za štete nanete od strane automobila ili protiv kojih se podnose ove tužbe, kao i na slučajeve izuzimanja od odgovornosti koje predviđa zakon pod čiju nadležnost potpadaju ovi organi.
Zakonodavstvo koje se primenjuje jeste domaće zakonodavstvo države na čijoj teritoriji se dogodila nezgoda.
Pod rezervom člana 5 odstupa se od odredbe člana 3 u niže navedenim slučajevima:
(a) Ako je samo jedno vozilo učestvovalo u nezgodi i ako je registrovano u nekoj drugoj državi osim one na čijoj teritoriji se dogodila nezgoda, domaće zakonodavstvo države registracije primenjuje se na odgovornost:
- prema vozaču, držaocu, sopstveniku ili svakom drugom licu koje polaže neko pravo na vozilo, bez obzira na njihovo uobičajeno boravište,
- prema žrtvi koja je bila putnik, ako se njeno uobičajeno boravište nalazi u nekoj drugoj državi osim one na čijoj teritoriji se dogodila nezgoda,
- prema žrtvi koja se nalazila na mestu nezgode izvan vozila, ako je imala svoje uobičajeno boravište u državi registracije vozila.
Ako je bilo više žrtava, zakon koji se primenjuje određuje se posebno za svaku od njih.
(b) Kada je više vozila učestvovalo u saobraćajnoj nezgodi, odredbe koje su navedene pod (a) primenjuju se samo ako su sva vozila registrovana u istoj državi.
(c) Ako su lica koja su se nalazila izvan jednog ili više vozila na mestu nezgode, učestvovala u saobraćajnoj nezgodi, odredbe koje su navedene pod a) i b) primenjuju se samo ako su ova lica imala svoje uobičajeno boravište u državi registracije. Ova odredba će se primenjivati takođe i u slučaju ako su ova lica žrtve saobraćajne nezgode.
Zakonodavstvo koje se primenjuje na osnovu čl. 3 i 4 na odgovornost prema putniku reguliše takođe odgovornost za oštećenje robe transportovane u vozilu, koja pripada putniku ili mu je bila poverena.
Zakonodavstvo koje se primenjuje na osnovu čl. 3 i 4 na odgovornost prema sopstveniku vozila reguliše odgovornost za štetu nanetu imovini koja se prevozi u vozilu, osim one pomenute u prethodnom stavu.
Zakonodavstvo koje se primenjuje na odgovornost za štetu nanetu imovini koja se nalazi izvan jednog ili više vozila jeste zakonodavstvo države na čijoj se teritoriji dogodila saobraćajna nezgoda. Međutim, odgovornost za štetu nanetu ličnim stvarima žrtve koja se nalazila izvan jednog ili više vozila podleže domaćem zakonodavstvu države registracije, kada se ono primenjuje na odgovornost prema žrtvi na osnovu člana 4.
Za vozila koja nisu registrovana ili koja su registrovana u više država, domaće zakonodavstvo države u kojoj vozila, po pravilu, saobraćaju zamenjuje zakonodavstvo države registracije. Isti je slučaj kada ni sopstvenik, ni držalac, ni vozač vozila nisu, u trenutku nezgode, imali svoje uobičajeno boravište u državi registracije.
Bez obzira na zakonodavstvo koje se primenjuje u određivanju odgovornosti mora se voditi računa o saobraćajnim i bezbednosnim pravilima koja su na snazi na mestu i u vreme nezgode.
Zakonodavstvo koje se primenjuje posebno određuje:
(1) uslove i obim odgovornosti;
(2) razloge za oslobođenje, kao i svako ograničenje i podelu odgovornosti;
(3) postojanje i prirodu štete koja je podobna za nadoknadu;
(4) vrste i obim naknade;
(5) prenosivost prava na naknadu;
(6) lica koja imaju pravo na naknadu štete koju su lično pretrpeli;
(7) odgovornost nalogodavca za postupke njegovog službenika;
(8) zastarelost i gubitak prava zasnovanih na isteku roka, uključujući početak, prekid i obustavljanje rokova.
Oštećena lica imaju pravo da pokrenu postupak neposredno protiv osiguravaoca odgovornog lica, ako im je ovakvo pravo priznato zakonom koji se primenjuje na osnovu čl. 3, 4 ili 5.
Ako zakon države registracije, koji se primenjuje na osnovu čl. 4 ili 5 ne predviđa ovo pravo, ono se ipak može ostvariti ako ga dopušta domaće zakonodavstvo države na čijoj se teritoriji dogodila saobraćajna nezgoda.
Ako nijedan od pomenutih zakona ne predviđa ovo pravo, ono se može ostvarivati ako ga priznaje zakon na osnovu kojeg je sklopljen ugovor o osiguranju.
Primena bilo kojeg zakona koji je obavezan na osnovu ove konvencije, može da se odbije odbije samo ako je očigledno u suprotnosti sa javnim redom.
Primena čl. 1 do 10 Konvencije ne zavisi od bilo kojeg uslova o reciprocitetu. Konvencija se primenjuje i u slučaju kada zakonodavstvo koje se primenjuje nije zakonodavstvo jedne od država ugovornica.
Svaka teritorijalna jedinica koja čini deo države koja nema jedinstveni pravni sistem smatra se državom radi primene čl. 2 do 11 ako ima svoj sopstveni pravni sistem u oblasti građanske vanugovorne odgovornosti u pogledu saobraćajnih nezgoda.
Država koja nema jedinstveni pravni sistem nije obavezna da primenjuje ovu konvenciju na nezgode koje se dogode na njenoj teritoriji, u kojima se učestvovala vozila koja su registrovale samo teritorijalne jedinice ove države.
Država koja nema jedinstveni pravni sistem može u trenutku potpisivanja, ratifikacije ili pristupanja da izjavi da se ova konvencija proširuje na sve pravne sisteme ili samo na jedna ili više njih i može svakog trenutka izmeniti ovu izjavu dodajući novu.
Ove izjave se saopštavaju Ministarstvu inostranih poslova Holandije i izričito naznačavaju pravne sisteme na koje se ova konvencija primenjuje.
Ova konvencija ne ide na uštrb konvencije čiji su članovi postali ili će postati države ugovornice, kojima se u posebnim oblastima reguliše građanska vanugovorna odgovornost koja proistekne iz saobraćajne nezgode.
Ova konvencija otvorena je za potpis država predstavljenih na Jedanaestom zasedanju Haške konferencije za međunarodno privatno pravo.
Ona će biti ratifikovana a ratifikacioni instrumenti deponovani u Ministarstvu inostranih poslova Holandije.
Ova konvencija stupa na snagu šezdesetog dana posle deponovanja trećeg ratifikacionog instrumenta koji predviđa član 16 stav 2.
Konvencija stupa na snagu za svaku državu potpisnicu koja je naknadno ratifikuje, šezdesetog dana posle deponovanja njenog ratifikacionog instrumenta.
Svaka država koja nije predstavljena na Jedanaestom zasedanju Haške konferencije za međunarodno privatno pravo a koja je član ove Konferencije ili Organizacije ujedinjenih nacija ili neke njene specijalizovane ustanove ili članica Statuta Međunarodnog suda pravde može pristupiti ovoj konvenciji posle njenog stupanja na snagu na osnovu člana 17 stav 1.
Instrumenat o pristupanju se deponuje kod Ministarstva inostranih poslova Holandije.
Konvencija stupa na snagu za državu koja joj pristupi šezdeset dana posle deponovanja njenog instrumenta o pristupanju.
Pristupanje ima dejstvo samo u odnosima između države koja je pristupila i država ugovornica koje budu izjavile da prihvataju ovo pristupanje. Ova izjava se deponuje u Ministarstvu inostranih poslova Holandije; ovo Ministarstvo dostavlja diplomatskim putem overenu kopiju ove izjave svakoj državi ugovornici.
Konvencija stupa na snagu između države koja joj je pristupila i države koja je izjavila da prihvati ovo pristupanje šezdeset dana posle deponovanja izjave o prihvatanju.
Svaka država u trenutku potpisivanja, ratifikacije ili pristupanja, može da izjavi da se ova konvencija proteže na sve teritorije koje ona predstavlja u međunarodnim odnosima ili na jednu ili više njih. Ova izjava ima dejstvo u trenutku stupanja na snagu Konvencije za pomenutu državu.
Posle toga se svako proširivanje ove vrste saopštava Ministarstvu inostranih poslova Holandije.
Konvencija stupa na snagu za teritorije na koje se proširenje odnosi, šezdesetog dana posle saopštenja pomenutog u prethodnom stavu.
Ova konvencija važi pet godina računajući od dana njenog stupanja na snagu u skladu sa članom 17 stav 1 i u odnosu na države koje je budu naknadno ratifikovale ili joj pristupile.
Konvencija se prećutno obnavlja svakih pet godina osim u slučaju otkazivanja.
Otkazivanje se saopštava Ministarstvu inostranih poslova najmanje šest meseci pre isteka roka od pet godina.
Ono se može ograničiti na neke teritorije na koje se primenjuje Konvencija.
Otkazivanje ima dejstvo samo u pogledu države koja ga bude saopštila. Konvencija ostaje na snazi za druge države ugovornice.
Ministarstvo inostranih poslova Holandije saopštava državama, pomenutim u članu 16, kao i državama koje pristupe u skladu sa odredbama člana 18:
(a) potpise i ratifikacije pomenute u članu 16;
(b) datum kada ova konvencija stupa na snagu u skladu sa odredbama člana 17 stav 1;
(c) pristupanja pomenuta u članu 18 i datum kada stupaju na snagu;
(d) izjave pomenute u čl. 14 i 19;
(e) otkazivanja pomenuta u članu 20 stav 3.
Sačinjeno 4. maja 1971. godine u Hagu, na francuskom i engleskom jeziku, pri čemu su oba podjednako verodostojna, u jednom primerku, koji će biti deponovan u arhivi Vlade Holandije a čija se jedna overena kopija dostavlja diplomatskim putem svim državama predstavljenim na Jedanaestom zasedanju Haške konferencije o međunarodnom privatnom pravu.
ČLAN 3
Ova uredba stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom listu SFRJ".