ZAKONO RATIFIKACIJI SPORAZUMA O PRIMENI ČLANA VII OPŠTEG SPORAZUMA O CARINAMA I TRGOVINI I PROTOKOLA UZ SPORAZUM O PRIMENI ČLANA VII OPŠTEG SPORAZUMA O CARINAMA I TRGOVINI("Sl. list SFRJ - Međunarodni ugovori", br. 1/82) |
ČLAN 1
Ratifikuje se Sporazum o primeni člana VII Opšteg sporazuma o carinama i trgovini, zaključen 12. aprila 1979. godine i Protokol uz Sporazum o primeni člana VII Opšteg sporazuma o carinama i trgovini, sačinjen 1. novembra 1979. godine na engleskom, francuskom i španskom jeziku.
ČLAN 2
Tekst Sporazuma i Protokola uz Sporazum, u originalu na engleskom jeziku i u prevodu na srpskohrvatskom jeziku glasi
O PRIMENI ČLANA VII OPŠTEG SPORAZUMA O CARINAMA I TRGOVINI
1. Primarna osnova za carinsku vrednost, prema ovom sporazumu, je transakcijska vrednost kako je definisana u članu 1. Član 1 treba tumačiti zajedno sa članom 8 kojim se, između ostalog, predviđa usklađivanje stvarno plaćene ili plative cene u slučajevima kada kupac snosi izvesne specifične elemente koji se smatraju sastavnim delovima vrednosti za carinske svrhe, ali nisu obuhvaćeni stvarno plaćenom ili plativom cenom za uvezenu robu. Član 8 takođe predviđa da se u transakcijsku vrednost uključe izvesne naknade od kupca prodavcu u obliku određene robe ili usluga umesto u novčanom obliku. Članovi 2 do 7 predviđaju metode određivanja carinske vrednosti kad god se ona ne može odrediti prema odredbama člana 1.
2. Kada se carinska vrednost ne može odrediti prema odredbama člana 1 treba, u normalnim okolnostima da se održe konsultacije između carinske uprave i uvoznika, sa ciljem da se odredi osnovica vrednosti shodno odredbama čl. 2 ili 3. Može se desiti, na primer, da uvoznik raspolaže informacijama o carinskoj vrednosti za istu ili sličnu uvezenu robu kojima carinska uprava u luci uvoza ne raspolaže. S druge strane, carinska uprava može da raspolaže informacijama o carinskoj vrednosti iste ili slične uvezene robe, kojima ne raspolaže uvoznik. Proces konsultacija između dve strane omogućuje razmenu informacija uz poštovanje poslovne tajne, radi određivanja prave osnovice vrednosti za potrebe carine.
3. Čl. 5 i 6 predviđaju dve osnove za određivanje carinske vrednosti kada se ona ne može odrediti na osnovu transakcijske vrednosti uvezene robe ili iste ili slične uvezene robe. Prema članu 5 1, carinska vrednost se određuje na osnovu cene po kojoj se roba prodaje, u istom stanju u kome je uvezena, nekom kupcu koji nije povezan sa prodavcem u zemlji uvoza. Uvoznik takođe ima pravo da zahteva da se roba, koja se posle uvoza dalje prerađuje, vrednuje prema odredbama člana 5. Prema članu 6, carinske vrednosti se određuju na osnovu obračunate vrednosti. Oba ova metoda povezana su sa izvesnim teškoćama i zato se uvozniku daje pravo, shodno odredbama člana 4, da izabere redosled primene ova dva metoda.
4. U članu 7 se opisuje kako se određuje carinska vrednost u slučajevima kada se ona ne može odrediti prema odredbama bilo kog od prethodnih članova.
Imajući u vidu multilateralne trgovinske pregovore, strane ugovornice u ovom sporazumu (dalje u tekstu: strane),
U želji da doprinesu ostvarivanju ciljeva Opšteg sporazuma o carinama i trgovini (dalje u tekstu: Opšti sporazum ili GATT) i obezbede dopunsku korist za međunarodnu trgovinu zemalja u razvoju,
Uviđajući značaj odredaba člana VII Opšteg sporazuma i u želji da razrade pravila koja bi obezbedila veću jednoobraznost i sigurnost u primeni njegovih odredaba,
Uviđajući neophodnost primene pravičnog jednoobraznog i nepristrasnog sistema carinskog vrednovanja kojim se onemogućuje korišćenje proizvoljnih ili fiktivnih carinskih vrednosti,
Imajući u vidu da osnova za carinsko vrednovanje treba, po mogućstvu, da se zasniva na transakcijskoj vrednosti robe koja se vrednuje,
Konstatujući da carinska vrednost treba da se utvrdi na osnovu jednostavnih i pravičnih kriterijuma u skladu s trgovačkom praksom, kao i da postupak procesa treba da bude opšteprimenljiv, bez obzira na poreklo nabavki,
Imajući u vidu da postupci vrednovanja ne treba da se koriste kao sredstvo suzbijanja dampinga,
Dogovorile su se o sledećem
PRAVILA O CARINSKOM VREDNOVANJU
1. Smatraće se da je carinska vrednost uvezene robe transakcijska vrednost to jest stvarno plaćena ili plativa cena za robu prodatu radi izvoza u zemlju uvoznicu, usklađena prema odredbama člana 8 pod uslovom:
(a) da nema restrikcija u pogledu raspolaganja ili korišćenja robe od strane kupca, osim onih restrikcija koje:
(i) nameće ili zahteva zakon ili javna vlast u zemlji uvoza,
(ii) ograničavaju geografsko područje u kome se roba može preprodati ili
(iii) ne utiču bitno na vrednost robe,
(b) da prodaja ili cena ne podležu nekom uslovu ili naknadi čija se vrednost ne može odrediti u odnosu na robu koja se vrednuje,
(c) da nijedan deo prihoda od bilo koje preprodaje, raspolaganja ili korišćenja robe od strane kupca neće posredno ili neposredno pripasti prodavcu, osim u slučajevima kada se odgovarajuće prilagođavanje može sprovesti shodno odredbama člana 8,
(d) da kupac i prodavac nisu uzajamno povezani ili, ako jesu, da je transakcijska vrednost prihvatljiva za carinske svrhe prema odredbama stava 2 ovog člana.
2 (a) Prilikom određivanja da li je transakcijska vrednost prihvatljiva za svrhe primene stava 1, činjenica da su kupac i prodavac povezani shodno članu 15 neće sama po sebi biti dovoljna osnova da se transakcijska vrednost smatra neprihvatljivom. U takvom slučaju ispitaće se okolnosti pod kojima se prodaja vrši i prihvatiće se transakcijska vrednost pod uslovom da ta povezanost nije uticala na cenu. Ako u svetlu informacija dobijenih od uvoznika ili iz drugih izvora carinska uprava ima razloga da smatra da je ta povezanost uticala na cenu, preneće razloge za takvo mišljenje uvozniku i pružiće mu odgovarajuću mogućnost za odgovor. Ako to uvoznik zahteva, takvi razlozi će mu se saopštiti pismenim putem.
(b) Prilikom kupoprodaje između uzajamno povezanih lica transakcijska vrednost se prihvata i roba vrednuje u skladu sa odredbama stava 1 uvek kada uvoznik dokaže da se takva vrednost veoma približava jednoj od sledećih vrednosti koje se javljaju u isto ili približno isto vreme:
(i) transakcijskoj vrednosti prilikom prodaje, iste ili slične robe nepovezanim kupcima, radi izvoza u istu zemlju uvoznicu,
(ii) carinskoj vrednosti iste ili slične robe kako je definisana odredbama člana 5,
(iii) carinskoj vrednosti iste ili slične robe kako je definisana odredbama člana 6,
(iv) transakcijskoj vrednosti robe prodate radi izvoza nepovezanim kupcima u istu zemlju uvoznicu, koja bi bila identična uvezenoj robi osim što je proizvedena u drugoj zemlji, a pod uslovom da prodavci u bilo koje dve transakcije koje se upoređuju nisu međusobno povezani.
U primeni navedenih kriterijuma svakako će se uzeti u obzir pokazane razlike u komercijalnim nivoima i količinskim nivoima, zatim elementima pobrojanim u članu 8 i u troškovima prodavca u kupoprodajama u kojima on i kupac nisu povezani, a koje prodavac ne snosi prilikom prodaje kupcu sa kojim je povezan.
(c) Kriterijumi izneti u stavu 2 (b) primenjuju se na inicijativu uvoznika i samo radi poređenja. Prema odredbama stava 2 (b) ne mogu se ustanoviti supstitucione vrednosti.
1 (a) Ako se carinska vrednost uvezene robe ne može odrediti shodno odredbama člana 1, carinskom vrednošću smatra se transakcijska vrednost iste robe prodate radi izvoza u istu zemlju uvoznicu, a koja je izvezena u isto ili približno isto vreme kao i roba koja se vrednuje.
(b) U primeni ovog člana, za određivanje carinske vrednosti koristi se transakcijska vrednost iste robe iz prodaje na istom komercijalnom nivou i, uglavnom u istoj količini kao roba koja se vrednuje. Gde nema takve prodaje, koristi se transakcijska vrednost iste robe prodate na različitom komercijalnom nivou i/ili u različitim količinama, usklađena tako da se uzmu u obzir razlike u komercijalnom nivou i/ili količini, a pod uslovom da se takva usklađivanja mogu vršiti na osnovu dokaza koji jasno pokazuju opravdanost i tačnost usklađivanja, bez obzira na to da li uslovljavaju povećanje i/ili smanjenje vrednosti.
2. Kada transakcijska vrednost obuhvata troškove i namete navedene u člana 8 2 vrši se usklađivanje radi uzimanja u obzir bitnih razlika u takvim troškovima i nametima između uvezene robe i iste robe o kojoj je reč, a koje proističu iz različitih udaljenosti i načina transporta.
3. Ako se prilikom primene ovog člana utvrdi postojanje više od jedne transakcijske vrednosti iste robe, za određivanje carinske vrednosti uvezene robe koristi se najniža takva vrednost.
1 (a) Ako se prema odredbama čl. 1 i 2 ne može odrediti carinska vrednost uvezene robe, za carinsku vrednost uzima se transakcijska vrednost slične robe prodate radi izvoza istoj zemlji uvoznici, a izvezene u isto ili približno isto vreme kao roba koja se vrednuje.
(b) U primeni ovog člana, za određivanje carinske vrednosti koristi se transakcijska vrednost slične robe iz prodaje na istom komercijalnom nivou i uglavnom u istoj količini kao roba koja se vrednuje. Gde nema takve prodaje, koristi se transakcijska vrednost slične robe prodate na različitom komercijalnom nivou i/ili u različitim količinama, usklađena tako da se obuhvate razlike u komercijalnom nivou i/ili količini, pod uslovom da se takva usklađivanja mogu vršiti na osnovu dokaza koji jasno pokazuje opravdanost i tačnost usklađivanja, bez obzira na to da li se time povećava ili smanjuje vrednost.
2. Kada transakcijska vrednost obuhvata troškove i namene navedene u članu 8 2, vrši se usklađivanje radi uzimanja u obzir bitnih razlika u takvim troškovima i nametima između uvezene robe i slične robe o kojoj je reč a koje proističu iz različitih udaljenosti i načina transporta.
3. Ako se prilikom primene ovog člana utvrdi postojanje više od jedne transakcijske vrednosti slične robe, za određivanje carinske vrednosti uvezene robe koristi se najniža transakcijska vrednost.
Ako se carinska vrednost uvezene robe ne može odrediti prema odredbama čl. 1, 2 i 3, carinska vrednost određuje se shodno odredbama člana 5 ili, ako se carinska vrednost ne može odrediti prema ovom članu, određuje se shodno članu 6, osim kada se, na zahtev uvoznika, izmeni redosled primene čl. 5 i 6.
1 (a) Ako se uvezena roba ili ista ili slična uvezena roba prodaje u zemlji uvoza u istom stanju u kome je uvezena, carinska vrednost uvezene robe, shodno odredbama ovog člana, zasniva se na jediničnoj ceni po kojoj se uvezena roba ili ista ili slična uvezena roba u tom stanju prodaje, u najvećoj ukupnoj količini, u isto ili približno vreme kada se uvozi roba koja se vrednuje, licima koja nisu povezana s licima od kojih kupuju robu, i to uz sledeće odbitke:
(i) provizije koje se obično plaćaju ili koje su dogovorene da se plaćaju ili marže koje se obično daju za profit i opšte troškove u vezi s prodajom uvezene robe iste kategorije ili vrste u toj zemlji,
(ii) uobičajenih troškova transporta i osiguranja i pratećih troškova koji nastaju u zemlji uvoznici,
(iii) troškova i nameta navedenih u članu 8 2 tamo gde se primenjuju,
(iv) carinskih dažbina i drugih nacionalnih taksa koje se plaćaju u zemlji uvoza na uvoz ili prodaju robe.
(b) Ako se u vreme ili približno u vreme uvoza robe koja se vrednuje ne prodaje ni uvezena roba niti ista ili slična uvezena roba, carinska vrednost, koja se inače utvrđuje prema odredbama stava 1 (a) ovog člana, zasnivaće se na jediničnoj ceni po kojoj se uvezena ili ista ili slična uvezena roba prodaje u zemlji uvoza u stanju u kome je uvezena u najkraćem roku posle uvoza robe koja se vrednuje ili pre isteka dvadeset dana od takvog uvoza.
2. Ako se u zemlje uvoza ne prodaje ni uvezena roba niti ista ili slična uvezena roba u stanju u kome se uvozi, carinska vrednost, ako to uvoznik zahteva, zasniva se na jediničnoj ceni po kojoj se uvezena roba, posle dalje prerade, prodaje u najvećoj ukupnoj količini licima u zemlji uvoza koja nisu povezana s licima od kojih takvu robu kupuju, s tim što se vodi računa o datoj vrednosti nastaloj preradom, kao i o odbicima predviđenim u stavu 1 (a) ovog člana.
1. Carinska vrednost uvezene robe prema odredbama ovog člana zasniva se na obračunatoj vrednosti. Obračunata vrednost predstavlja zbir sledećih elemenata:
(a) troškova ili vrednosti materijala i izrade ili druge prerade primenjene u proizvodnji uvezene robe,
(b) izvesnog iznosa za profit i opšte troškove koje je proizvođač zemlje izvoznice imao u vezi sa izvozom u zemlju uvoznicu, a koji je jednak iznosu koji se obično javlja prilikom prodaje robe iste kategorije ili vrste kao što je roba koja se vrednuje,
(c) cene ili vrednosti svih drugih troškova potrebnih prema opciji u pogledu vrednovanja koju svaka strana izabere u skladu sa članom 8 2.
2. Nijedna strana ne može da zahteva niti da primora bilo koje lice koje nije rezident na njenoj teritoriji da podnese na pregled ili omogući uvid u bilo kakav račun ili drugi dokumenat za potrebe određivanja obračunate vrednosti. Međutim, organi zemlje uvoznice mogu da verifikuju u nekoj drugoj zemlji podatke koje daje proizvođač robe za potrebe određivanja carinske vrednosti, uz saglasnost proizvođača i pod uslovima da o tome blagovremeno obaveste vladu zemlje o kojoj je reč i da se ona ne protivi ispitivanju.
1. Ako se carinska vrednost uvezene robe ne može odrediti shodno odredbama čl. 1 do 6, ona se određuje korišćenjem razumnih sredstava koja su u skladu s principima ovog sporazuma i opštim odredbama člana VII Opšteg sporazuma, na osnovu raspoloživih podataka u zemlji uvoznici.
2. Shodno odredbama ovog člana ne sme se određivati carinska vrednost na osnovu:
(a) prodajne cene robe domaće proizvodnje u zemlji uvoza,
(b) sistema koji predviđa da se za potrebe carinjenja uzmu u obzir više od dve alternativne vrednosti,
(c) cene robe na domaćem tržištu zemlje izvoznice,
(d) troškova proizvodnje osim obračunatih vrednosti određenih za istu ili sličnu robu u skladu s odredbama člana 6,
(e) cene robe za izvoz u neku drugu zemlju, izvan zemlje uvoznice,
(f) minimalnih carinskih vrednosti ili
(g) proizvoljnih ili fiktivnih vrednosti.
3. Ako to želi, uvoznik će biti pismeno obavešten o carinskoj vrednosti određenoj prema odredbama ovog člana i o metodu primenjenom u određivanju te vrednosti.
1. U određivanju carinske vrednosti prema odredbama člana 1, na stvarno plaćenu ili plativu cenu uvezene robe dodaju se:
(a) sledeći elementi, u meri u kojoj ih snosi kupac, a koji nisu obuhvaćeni cenom koja je stvarno plaćena ili treba da bude plaćena za robu:
(i) provizije i posredničke provizije, osim provizija za kupovinu,
(ii) cena kontejnera, koja se za carinske svrhe smatra sastavnim delom robe o kojoj će reč,
(iii) troškovi pakovanja, kako za rad tako i za materijal,
(b) vrednost, odgovarajuće raspoređena, sledeće robe i usluga, kada ih kupac, posredno ili neposredno, obezbeđuje besplatno ili po sniženoj ceni, upotrebljenih u proizvodnji i izvoznoj prodaji uvezene robe u meri u kojoj vrednost nije obuhvaćena stvarno plaćenom ili plativom cenom:
(i) materijala, komponenata, delova i sličnih elemenata sadržanih u uvezenoj robi,
(ii) alata, matrica, kalupa i sličnih proizvoda korišćenih u proizvodnji uvezene robe,
(iii) materijala utrošenih tokom proizvodnje uvezene robe,
(iv) inženjeringa, razvoja umetničkog rada, oblikovanja, planova i crteža, izvršenih izvan zemlje uvoznice, a potrebnih za proizvodnju uvezene robe,
(c) rojaliteti i troškovi za otkup licenci u vezi s robom koja se vrednuje, a koje kupac mora da plati, posredno ili neposredno, kao uslov za prodaju robe koja se vrednuje, ako takvi rojaliteti ili troškovi nisu obuhvaćeni stvarno plaćenom ili plativom cenom,
(d) vrednost svake partije proizvoda iz svake naknadne prodaje ustupanja ili korišćenja uvezene robe, koja se posredno ili neposredno prenosi prodavcu.
2. Pri definisanju svog zakonodavstva, svaka strana ugovornica će predvideti odredbe o uključivanju ili isključivanju u carinsku vrednost ili iz carinske vrednosti, u celini ili delimično, sledećih elemenata:
a) troškova transporta uvezene robe do luke ili mesta uvoza,
b) troškova utovara, istovara i manipulacije u vezi s transportom uvezene robe do luke ili mesta uvoza,
c) troškova osiguranja.
3. Dodavanje stvarno plaćenoj ili plativoj ceni može se vršiti shodno ovom članu samo na osnovu objektivnih i merljivih podataka.
4. U određivanju carinske vrednosti neće se dodavati nikakvi dodaci na stvarno plaćenu ili plativu cenu, osim onih koji su predviđeni ovim članom.
1. Kada je za određivanje carinske vrednosti potrebna konverzija valute, primeniće se devizni kurs koji su propisno objavili nadležni organi u zemlji uvoznici o kojoj je reč a koji će što je moguće više odražavati tekuću vrednost takve valute u komercijalnim transakcijama izraženu u valuti zemlje uvoza, u periodu koji pokriva svaki takav objavljeni dokument.
2. Kurs konverzije koji treba da se primeni biće kurs na snazi u vreme izvoza ili u vreme uvoza kako predvidi svaka strana.
Sve informacije poverljive prirode ili one koje se pružaju na poverljivoj osnovi za potrebe carinskog vrednovanja tretiraće se kao strogo poverljive od strane svih zainteresovanih organa, koji ih ne smeju otkriti bez posebne dozvole lica ili vlade koja je dala te podatke, osim u onoj meri u kojoj se njihovo otkrivanje zahteva u okviru sudskog postupka.
1. U pogledu određivanja carinske vrednosti zakonodavstvo svake strane treba da predvidi pravo žalbe, bez kazne, uvoznika ili bilo kog drugog lica koje podleže plaćanju carina.
2. Prvostepeno pravo žalbe, bez kazne, može biti žalba nekom organu u okviru carinske uprave ili nekom samostalnom organu, međutim, zakonodavstvo svake strane će predvideti pravo žalbe sudu, bez kazne.
3. Obaveštenje o odluci po žalbi daće se podnosiocu žalbe, a razlozi za odluku izložiće se u pismenoj formi. Podnosilac žalbe takođe se mora obavestiti o svom daljem pravu na žalbu.
Zakone, propise, sudske odluke i administrativna pravila opšte primene koji služe sprovođenju ovog sporazuma, zainteresovana zemlja uvoznica će objaviti u skladu sa članom X Opšteg sporazuma.
Ako se u toku određivanja carinske vrednosti uvezene robe ukaže potreba da se odloži konačno određivanje te carinske vrednosti, uvoznik će ipak moći da povuče svoju robu sa carine ako, tamo gde se to zahteva, obezbedi dovoljnu garanciju u obliku kaucije, depozita ili nekog drugog odgovarajućeg instrumenta kojim se pokriva konačno plaćanje carina kojima bi roba mogla da podleže. Zakonodavstvo svake strane će predivdeti odredbe koje će se primenjivati u takvim slučajevima.
Napomene u Prilogu I uz ovaj sporazum čine sastavni deo Sporazuma, a članove ovog sporazuma treba tumačiti i primenjivati zajedno sa napomenom uz svaki član Prilozi II i III su takođe sastavni delovi ovog sporazuma.
1. U ovom sporazumu:
(a) izraz "carinska vrednost uvezene robe" označava vrednost robe određene za potrebe naplate carine ad valorem na uvezenu robu,
(b) izraz "zemlja uvoznica" označava zemlju ili carinsku teritoriju uvoza,
(c) izraz "proizvedeno" obuhvata gajeno, izrađeno ili vađeno iz rudnika.
2. U ovom sporazumu:
(a) izraz "ista roba" označava robu koja je u svakom pogledu ista, što obuhvata njena fizička svojstva, kvalitet i reputaciju. Neznatne razlike u izgledu neće uticati na to da se roba koja inače odgovara ovoj definiciji smatra nejednakom,
(b) izraz "slična roba" označava robu koja, iako nije u svim pogledima ista, ipak ima slične karakteristike i sastavni materijal koji joj omogućuje da vrši iste funkcije i da može da zameni robu o kojoj je reč u komercijalnom smislu. Među činiocima koje treba razmotriti prilikom utvrđivanja da li je roba slična u pogledu kvaliteta, reputacije i postojanja trgovačkog znaka,
(c) izrazi "ista roba" i "slična roba" ne uključuju, zavisno od slučaja, robu koja obuhvata kao sastavni deo ili odražava inženjering, razvoj, umetnički rad, oblikovanje, planove i crteže koji nisu usklađeni shodno članu 8 1 (b) i (iv), pošto su ti elementi izvršeni u zemlji uvoznici,
(d) roba se neće smatrati "istom robom" ili "sličnom robom" ako nije proizvedena u istoj zemlji kao i roba koja se vrednuje,
(e) roba koju proizvodi drugo lice uzeće se u obzir samo kada nema iste ili slične robe prema slučaju, koju je proizvelo isto lice kao i robu koja se vrednuje.
3. U ovom sporazumu izraz "roba iste kategorije ili vrste" označava robu koja spada u grupu ili asortiman robe koju proizvodi određena industrija ili određeni industrijski sektor i obuhvata istu ili sličnu robu.
4. Za svrhe ovog sporazuma smatraće se da su lica povezana samo:
(a) ako jedno od njih pripada grupi funkcionera ili direktorima drugog preduzeća i obrnuto,
(b) ako su zakonom priznati poslovni partneri,
(c) ako su poslodavac i zaposleno lice,
(d) ako bilo koje lice posredno ili neposredno poseduje, kontroliše ili drži 5% ili više deonica ili glasova, jednog ili drugog,
(e) ako jedno od njih posredno ili neposredno kontroliše drugo,
(f) ako oba lica posredno ili neposredno kontrolišu neko treće lice,
(g) ako zajedno posredno ili neposredno kontrolišu neko treće lice ili
(h) ako su članovi iste porodice.
5. Lica koja su međusobno poslovno povezana tako što je jedno od njih isključivi zastupnik, distributer ili isključivi koncesionar drugog, bez obzira na to kako je opisano, smatraće se povezanim za svrhe ovog sporazuma ako potpadaju pod kriterijume stava 4 ovog člana.
Uvoznik ima pravo da zatraži pismeno objašnjenje od carinske uprave zemlje uvoznice o tome kako je određena carinska vrednost robe koju je uvezao.
Nijedna odredba ovog sporazuma neće se tumačiti tako da ograničava ili dovodi u pitanje pravo carinskih uprava da se uvere u istinitost ili tačnost svake izjave, dokumenta ili deklaracije, podnetih za potrebe carinskog vrednovanja.
SPROVOĐENJE SPORAZUMA, KONSULTACIJE I REŠAVANJE SPOROVA
Shodno ovom sporazumu formiraće se:
1. Komitet za carinsko vrednovanje (dalje u tekstu: Komitet) sastavljen od predstavnika svake strane ugovornice, Komitet će birati svog predstavnika i redovno će se sastajati, jednom godišnje ili kako je predviđeno odgovarajućim odredbama ovog sporazuma, radi pružanja mogućnosti stranama ugovornicama u sporazumu da se konsultuju o pitanjima sprovođenja sistema carinskog vrednovanja od strane bilo koje strane ugovornice u ovom sporazumu koja bi mogla da utiče na sprovođenje sporazuma ili na unapređenje njegovih ciljeva, a takođe će izvršavati i druge zadatke koje mu strane ugovornice povere. Sekretarijat GATT-a će delovati i kao sekretarijat Komiteta.
2. Tehnički komitet za carinsko vrednovanje (dalje u tekstu: Tehnički komitet) pod pokroviteljstvom Saveta za carinsku saradnju, koji će vršiti dužnosti opisane u Prilogu II ovog sporazuma i funkcionisati u skladu s proceduralnim pravilima koja su u njemu sadržana.
1. Ako bilo koja strana ugovornica smatra da je neka korist, koja joj posredno ili neposredno pripada na osnovu ovog sporazuma, poništena ili umanjena, ili da se kao rezultat delovanja druge strane ili strane ugovornice onemogućava postizanje nekog cilja Sporazuma, ona može, radi postizanja uzajamno zadovoljavajućeg rešenja takvog pitanja, da zahteva konsultacije sa stranom ili stranama ugovornicama o kojima je reč. Svaka strana će omogućiti postizanje obostrano zadovoljavajućeg rešenja pitanja i zatražiti konsultacije sa stranom ili stranama ugovornicama o kojima je reč. Svaka strana ugovornica će blagonaklono razmotriti svaki zahtev za konsultacije koji je podnela strana ugovornica.
2. Zainteresovane strane ugovornice će odmah preduzeti mere za održavanje traženih konsultacija.
3. Strane koje učestvuju u konsultacijama po konkretnom pitanju koje utiče na primenu ovog sporazuma trudiće se da konsultacije privedu kraju u razumno kratkom roku. Na zahtev, Tehnički komitet će pružiti pomoć i dati savete stranama ugovornicama angažovanim u konsultacijama.
1. Ako zainteresovane strane ne postignu uzajamno zadovoljavajuće rešenje u konsultacijama navedenim u članu 19, Komitet će se sastati na zahtev bilo koje strane u sporu, u roku od 30 dana od prijema takvog zahteva, radi ispitivanja predmeta i radi olakšanja postizanja uzajamno zadovoljavajućeg rešenja.
2. Prilikom ispitivanja predmeta i izbora procedure, Komitet će voditi računa o tome da li se sporna pitanja odnose na trgovinsku politiku ili su to pitanja koja zahtevaju detaljno tehničko razmatranje. Komitet može samoinicijativno da zahteva da Tehnički komitet sprovede ispitivanje, kako je predviđeno u stavu 4 ovog člana, bilo kog pitanja koje zahteva tehničko razmatranje. Na zahtev bilo koje strane u sporu u kome se smatra da se predmet odnosi na pitanja tehničke prirode, Komitet će zahtevati od Tehničkog komiteta da sprovede takvo ispitivanje.
3. Tokom bilo koje faze procedure rešavanja spora mogu se konsultovati nadležna tela i stručnjaci za predmet koji se razmatra, od takvih tela i stručnjaka mogu se tražiti odgovarajući podaci i pomoć. Komitet će uzeti u razmatranje rezultate svakog rada Tehničkog komiteta koji se odnose na sporni predmet.
4. Kada se to od Tehničkog komiteta zahteva, shodno odredbama stava 2, on će ispitati predmet i dati izveštaj Komitetu, ne kasnije od tri meseca od datuma kada mu je upućeno tehničko pitanje, osim u slučaju kada se rok produži dogovorom između strana u sporu.
5. U slučajevima kada se predmet ne prosleđuje Tehničkom komitetu, Komitet će oformiti panel na zahtev bilo koje strane u sporu, ako nije postignuto uzajamno zadovoljavajuće rešenje u roku od 3 meseca od datuma zahteva Komitetu da ispita stvar. Kada se predmet prosleđuje Tehničkom komitetu, Komitet će oformiti panel na zahtev bilo koje strane u sporu, ako nije postignuto uzajamno zadovoljavajuće rešenje u roku od mesec dana od datuma kada Tehnički komitet podnese svoj izveštaj Komitetu.
6. (a) Kada se panel oformi, delovaće po procedurama datim u Prilogu III.
(b) Ako je Tehnički komitet sačinio izveštaj o tehničkim aspektima spornog predmeta, panel će se poslužiti ovim izveštajem kao osnovom za razmatranje tehničkih aspekata spornog predmeta.
7. Po završenom ispitivanju ili kada se Komitetu podnese izveštaj Tehničkog komiteta ili panela, Komitet će bez odlaganja razmotriti predmet. S obzirom na izveštaje panela, Komitet će preduzeti odgovarajuće mere u roku od trideset dana od dana prijema izveštaja. Takve akcije će obuhvatiti:
(i) izjavu o činjeničnom stanju po predmetu,
(ii) preporuke jednoj ili većem broju strana ugovornica u ovom sporazumu, ili bilo kakvo drugo rešenje koje smatra podesnim.
8. Ako se strana kojoj su upućene preporuke ne smatra sposobnom da ih sprovede, ona treba bez odlaganja da dostavi Komitetu razloge u pismenoj formi. U takvom slučaju, Komitet će razmotriti koje bi druge akcije bile odgovarajuće.
9. Ako Komitet smatra da su okolnosti dovoljno ozbiljne i da je to potrebno, on može ovlastiti jednu ili više strana ugovornica u ovom sporazumu da u odnosu na bilo koju drugu stranu ili strane ugovornice u ovom sporazumu obustave primenu onih obaveza po sporazumu koje pod datim okolnostima smatraju pogodnim.
10. Komitet će sprovoditi nadzor nad svakim predmetom za koji je dao preporuke ili odluke.
11. Ako dođe do spora između strana ugovornica u vezi sa pravima i obavezama prema ovom sporazumu, strane ugovornice treba da postupe shodno proceduri za rešavanje sporova iz ovog sporazuma pre nego što iskoriste bilo koje pravo koje imaju prema GATT-u uključujući pozivanje na član XXIII GATT-a.
POSEBAN I DIFERENCIRANI TRETMAN
1. Zemlje u razvoju, strane ugovornice u ovom sporazumu, mogu da odgode primenu njegovih odredaba za period ne duži od pet godina, računajući od datuma stupanja na snagu ovog sporazuma za te zemlje.
Zemlje u razvoju, strane ugovornice, koje se opredele za odgađanje primene ovog sporazuma, obavestiće o tome generalnog direktora strana ugovornica GATT-a.
2. Osim odredaba stava 1, zemlje u razvoju, strane ugovornice u ovom sporazumu, mogu da odgode primenu člana 1 2 (b) (iii) i člana 6 za period ne duži od tri godine računajući od dana primene ovih drugih odredaba ovog sporazuma. Zemlje u razvoju, strane ugovornice u sporazumu, koje odluče da odgode primenu odredaba navedenih u ovom stavu, obavestiće o tome generalnog direktora strana ugovornica GATT-a.
3. Razvijene zemlje, strane ugovornice u ovom sporazumu, obezbediće, pod uzajamno dogovorenim uslovima, tehničku pomoć zemljama u razvoju, stranama ugovornicama u sporazumu, koje to traže. Na toj osnovi, razvijene zemlje, strane ugovornice u sporazumu, sačiniće programe tehničke pomoći koji mogu da obuhvataju, između ostalog, stručno osposobljavanje kadrova, pomoć u pripremanju mera za sprovođenje, pristup izvorima informacija u vezi sa metodologijom carinskog vrednovanja i savete o primeni odredaba ovog sporazuma.
ZAVRŠNE ODREDBE
1. Ovaj sporazum otvoren je za prihvatanje, potpisivanjem ili na drugi način, vladama strana ugovornica GATT-a i Evropske ekonomske zajednice.
2. Ovaj sporazum otvoren je za prihvatanje, potpisivanjem ili na drugi način, vladama koje su privremeno pristupile GATT-u pod uslovima koji se odnose na efikasnu primenu prava i obaveza iz ovog sporazuma, uzimajući u obzir prava i obaveze navedene u instrumentima o njihovom privremenom pristupanju.
3. Ovaj sporazum ostaje otvoren za pristupanje bilo koje druge vlade pod uslovima koji se odnose na efikasnu primenu prava i obaveza iz ovog sporazuma, dogovorenih između te vlade i drugih strana ugovornica u ovom sporazumu, deponovanjem kod generalnog direktora strana ugovornica GATT-a, instrumenta o pristupanju u kome su navedeni tako dogovoreni uslovi.
4. U pogledu prihvatanja primenjuju se odredbe člana XXVI 5(a) i (b) Opšteg sporazuma.
Ne mogu se staviti rezerve na bilo koju odredbu ovog sporazuma bez saglasnosti drugih strana ugovornica u sporazumu.
Ovaj sporazum stupa na snagu 1. januara 1981. godine za one vlade1) koje ga do tog datuma prihvate ili mu pristupe. Za sve druge vlade stupa na snagu tridesetog dana od datuma kada prihvate ili pristupe ovom sporazumu.
________
1) Pod izrazom "vlada" podrazumevaju se
i nadležni organi Evropske ekonomske zajednice
1. Svaka vlada koja prihvati ovaj sporazum ili mu pristupi usaglasiće, najkasnije od datuma stupanja na snagu ovog sporazuma za odnosnu zemlju, svoje zakone, propise i administrativnu proceduru sa odredbama ovog sporazuma.
2. Svaka strana ugovornica u ovom sporazumu obavestiće Komitet o svakoj izmeni u svojim zakonima i propisima koji imaju veze sa odredbama ovog sporazuma, kao i o primeni tih zakona i propisa.
Komitet jednom godišnje razmatra pitanja sprovođenja i funkcionisanja ovog sporazuma, uzimajući u obzir njegove ciljeve. Komitet jednom godišnje obaveštava strane ugovornice GATT-a o kretanjima tokom razmatranog perioda.
Strane ugovornice u sporazumu mogu izmeniti ili dopuniti ovaj sporazum, imajući u vidu, između ostalog, iskustvo stečeno u njegovoj primeni.
Ako se s takvim izmenama i dopunama saglase strane ugovornice shodno procedurama koje je ustanovio Komitet, izmene i dopune neće stupiti na snagu za bilo koju stranu ugovornicu sve dok ih ta strana ugovornica ne prihvati.
Svaka strana ugovornica u ovom sporazumu može da istupi iz ovog sporazuma. Istupanje počinje da važi po isteku šezdeset dana od datuma kada generalni direktor strana ugovornica GATT-a primi pismeno obaveštenje o istupanju. Svaka strana ugovornica u ovom sporazumu može, po prijemu takvog obaveštenja, da zahteva hitan sastanak Komiteta.
Ovaj sporazum opsluživaće sekretarijat GATT-a, osim u pogledu dužnosti poverenih Tehničkom komitetu, koji će opsluživati sekretarijat Saveta za carinsku saradnju.
Ovaj sporazum će biti deponovan kod generalnog direktora strana ugovornica GATT-a, koji će odmah za svaku stranu ugovornicu u ovom sporazumu i za svaku stranu ugovornicu GATT-a obezbediti po jedan overeni primerak Sporazuma, kao i svake njegove izmene i dopune u skladu sa članom 27, a takođe i obaveštenje o svakom prihvatanju ili pristupanju Sporazumu, u skladu sa članom 22, ili o svakom istupanju iz njega, u skladu sa članom 28.
Ovaj sporazum će biti registrovan u skladu s odredbama člana 102 Povelje Ujedinjenih nacija.
Sačinjeno 12. aprila 1979. godine u Ženevi, u po jednom primerku na engleskom, francuskom i španskom jeziku, pri čemu su svi primerci jednako verodostojni.
Prilog I
Redosled primene metoda vrednovanja
1. U čl. 1 do 7 utvrđuje se način određivanja carinske vrednosti uvezene robe shodno odredbama ovog sporazuma. Metodi vrednovanja su dati po redosledu primene. Primarni metod carinskog vrednovanja je definisan u članu 1 i uvezenu robu treba vrednovati shodno odredbama tog člana kad god su ispunjeni uslovi propisani u njemu.
2. Ako se carinska vrednost ne može odrediti prema odredbama člana 1, odrediće se primenom sledećih članova dok se ne dođe do člana prema kome se može odrediti carinska vrednost. Osim u slučajevima predviđenim u članu 4, ako se carinska vrednost ne može odrediti prema odredbama jednog člana, mogu se primeniti odredbe člana koji neposredno sledi.
3. Ako uvoznik ne zahteva da se izmeni redosled primene čl. 5 i 6, postupiće se po normalnom redosledu. Ako uvoznik to zahteva, ali se pokaže da je nemoguće odrediti carinsku vrednost prema odredbama člana 6, carinska vrednost odrediće se prema odredbama člana 5, ukoliko se tako može odrediti.
4. Kada se carinska vrednost ne može odrediti prema odredbama čl. 1 do 5, odrediće se prema odredbama člana 7.
Primena opšteprihvaćenih principa obračuna
1. Opšteprihvaćeni principi obračuna odnose se na priznatu opštu saglasnost ili čvrst propis nadležnih organa u jednoj zemlji u određeno vreme o tome koja se ekonomska sredstva i obaveze registruju kao aktiva i pasiva, koje izmene u aktivi i pasivi treba da se registruju, kako aktiva i pasiva i promene u njima treba da se mere, koje informacije se mogu dati i na koji način i koji finansijski iskazi treba da se pripreme. Ovi standardi mogu predstavljati široke smernice opšte primene, kao i detaljni opis prakse i procedura.
2. Za svrhe ovog sporazuma, carinska uprava svake strane ugovornice koristiće informacije pripremljene na način koji je u skladu sa opšte priznatim principima obračuna u zemlji, a koji je pogodan s obzirom na određeni član. Na primer, određivanje uobičajene dobiti i opštih troškova prema odredbama člana 5 vršilo bi se uz pomoć informacija pripremljenih na način koji je u skladu sa opšteprihvaćenim principima obračuna u zemlji uvoznici. S druge strane, određivanje uobičajene dobiti i opštih troškova prema odredbama člana 6 vršilo bi se uz pomoć informacije pripremljeno na način koji je u skladu s opšteprihvaćenim principima obračuna u zemlji proizvodnje. Još jedan primer, određivanje od nekog elementa predviđenih u članu 8 1 (b) (ii) preduzeto u zemlji uvoza vršilo bi se uz pomoć informacije na način koji je u skladu s opšteprihvaćenim principima obračuna te zemlje.
Stvarno plaćena ili plativa cena
Stvarno plaćena ili plativa cena je ukupna isplata koju je kupac izvršio ili koju treba da izvrši prodavcu ili u korist prodavca za uvezenu robu. Isplata ne mora obavezno da bude u obliku novčanog transfera. Isplata se može vršiti kreditnim pismom ili prenosivim sredstvima plaćanja. Isplata se može vršiti posredno ili neposredno. Primer neposrednog plaćanja je izmirenje duga kupca prodavcu, u celini ili delimično.
Aktivnosti koje kupac preduzima za svoj račun, osim aktivnosti za koje je previđeno usklađivanje prema članu 8, ne smatraju se neposrednim plaćanjem prodavcu, iako se mogu smatrati korisnim za prodavca. Troškovi takvih aktivnosti se, međutim, neće dodavati na stvarno plaćenu ili plativu cenu prilikom određivanja carinske vrednosti.
Carinska vrednost neće obuhvatiti sledeće troškove i naplate pod uslovom da se razgraniče od stvarno plaćene ili plative cene za uvezenu robu.
(a) naplate za izgradnju, postavljenje, sklapanje, održavanje ili tehničku pomoć, koje su izvršene posle uvoza, u vezi sa uvezenom robom, kao što su, npr. industrijska instalacija mašine ili opreme,
(b) troškovi transporta posle uvoza,
(c) dažbine i porezi u zemlji uvoza.
Stvarno plaćena ili plativa cena odnosi se na cenu za uvezenu robu. Stoga prenos dividendi ili druge isplate kupca prodavcu, koje se ne odnose na uvezenu robu, nisu deo carinske vrednosti.
Stav 1 (a) (iii)
Među ograničenjima koja plaćenu ili plativu cenu ne čine neprihvatljivom spadaju i ograničenja koja bitno ne utiču na vrednost robe. Primer takvih ograničenja je slučaj kada prodavac zahteva od kupca automobila da ih ne preprodaje niti izlaže pre određenog datuma koji predstavlja početak godine izvesnog modela.
Stav 1 (b)
Ako prodaja ili cena podleže nekom uslovu ili naknadi za koje se ne može odrediti vrednost u odnosu na robu koja se vrednuje, transakcijska vrednost neće biti prihvatljiva za carinske svrhe. Neki primeri ovoga bi bili:
(a) prodavac utvrđuje cenu uvezene robe pod uslovom da kupac kupi i drugu robu u određenim količinama,
(b) cena uvezene robe zavisi od cene ili cena po kojima kupac uvezene robe prodaje drugu robu prodavcu uvezene robe,
(c) cena se utvrđuje na osnovu nekog načina plaćanja koji nije u vezi s uvezenom robom, na primer, kada je uvezena roba poluproizvod koji prodavac obezbeđuje pod uslovom da primi određenu količinu gotove robe.
Međutim, uslovi ili naknade povezani sa proizvodnjom ili plasmanom uvezene robe ne povlače odbacivanje transakcijske vrednosti. Na primer, činjenica da kupac obezbeđuje prodavcu inženjering i planove urađene u zemlji uvoza ne povlači odbacivanje transakcijske vrednosti za svrhe primene člana 1. Isto tako, ako kupac preduzme za svoj sopstveni račun, makar i u sporazumu sa prodavcem, neke aktivnosti koje se odnose na plasman uvezene robe, vrednost takvih aktivnosti nije deo carinske vrednosti niti će takve aktivnosti povlačiti odbacivanje transakcijske vrednosti.
Stav 2
1. St. 2 (a) i 2 (b) daju različite načine utvrđivanja prihvatljivosti transakcijske vrednosti.
2. Stav 2 (a) predviđa da će se, u slučajevima kada su kupac i prodavac u međusobnoj vezi, ispitati okolnosti kupoprodaje, a transakcijska vrednost će se prihvatiti kao carinska vrednost pod uslovom da ta povezanost nije uticala na cenu. Neće se vršiti ispitivanje okolnosti u svim slučajevima u kojima su kupac i prodavac međusobno povezani. Takvo ispitivanje biće potrebno samo kada postoji sumnja u pogledu prihvatljivosti cena.
Kada carinska uprava nema nikakvih sumnji u pogledu prihvatljivosti cene, ona treba da je prihvati bez traženja daljih podataka od uvoznika. Na primer, carinska uprava je možda već ranije ispitala taj odnos, ili možda već raspolaže detaljnim podacima o kupcu i prodavcu i već se uverila na osnovu takvih ispitivanja ili podataka da njihova povezanost nije uticala na cenu.
3. Kad carinska uprava ne može da prihvati transakcijsku vrednost bez daljeg ispitivanja, treba da omogući uvozniku da obezbedi one detaljnije podatke koji budu potrebni carinskoj upravi da ispita okolnosti kupoprodaje. U tom kontekstu carinska uprava mora da bude spremna da ispita relevantne aspekte transakcije, uključujući način na koji kupac i prodavac organizuju svoje komercijalne odnose i način na koji je postignuta cena o kojoj je reč, da bi utvrdila da li je njihova povezanost uticala na cenu. Kad se pokaže da kupac i prodavac, iako su uzajamno povezani u smislu člana 15, kupuju i prodaju jedan od drugog kao da nisu povezani, to bi značilo da njihov odnos nije uticao na cenu. Na primer, ako je cena određena u skladu sa normalnom pravnom praksom određivanja cena u industriji o kojoj je reč ili načinom na koji prodavac određuje cene za prodaju kupcima s kojima nije povezan, to znači da njihova povezanost nije uticala na cenu. I još jedan primer tamo gde se pokaže da je cena dovoljna da obezbedi pokriće troškova plus takav profit koji je tipičan za ukupan profit firme ostvaren tokom tipičnog vremenskog perioda (na primer na godišnjoj osnovi) u kupoprodaji robe iste kategorije ili vrste, to znači da nije bilo uticaja na cenu.
Stav 2 (b) pruža mogućnost uvozniku da pokaže da se transakcijska vrednost veoma približava vrednosti koja služi kao kriterijum, a koji je prethodno prihvatila carinska uprava i da je stoga prihvatljiva prema odredbama člana 1. Kad se zadovolji kriterijum prema stavu 2 (b), nema potrebe da se ispituje pitanje uticaja shodno stavu 2 (a). Ako carinska uprava raspolaže dovoljnim podacima na osnovu kojih se bez daljih detaljnih ispitivanja može uveriti da je zadovoljen jedan od kriterijuma datih u stavu 2 (b), onda nema razloga da zahteva od uvoznika da pokaže da se kriterijum može zadovoljiti. U stavu 2 (b) izraz "nepovezani kupci" znači kupci koji nisu u vezi s prodavcem u bilo kom konkretnom slučaju.
Stav 2 (b)
Prilikom određivanja da li se neka vrednost "veoma približava" nekoj drugoj vrednosti, treba uzeti u obzir niz faktora.
Ti faktori obuhvataju prirodu uvezene robe, prirodu same industrije, godišnje doba u kom se roba uvozi, kao i da li je razlika u vrednosti od komercijalnog značaja. Pošto se ti faktori mogu razlikovati od slučaja do slučaja, bilo bi nemoguće primeniti jedinstveni standard za svaki pojedinačni slučaj, kao na primer fiksni procenat. Na primer, mala razlika u vrednosti kod jednog tipa robe mogla bi da bude neprihvatljiva, dok bi velika razlika kod nekog drugog tipa robe mogla da bude prihvatljiva u određivanju da li se transakcijska vrednost veoma približava vrednostima koje služe kao kriterijumi dati u članu 1 2 (b).
1. Prilikom primene člana 2, carinska uprava će, kad god je to moguće, koristiti prodaju iste robe na istom komercijalnom nivou i, uglavnom, u istim količinama kao roba koja se vrednuje. Kad nema takve prodaje, može se koristiti prodaja iste robe koja se vrši pod jednim od sledeća tri uslova:
(a) prodaja na istom komercijalnom nivou ali u različitim količinama,
(b) prodaja na različitom komercijalnom nivou ali uglavnom u istim količinama ili
(c) prodaja na različitom komercijalnom nivou i u različitim količinama.
2. Kad se pronađe prodaja koja potpada pod bilo koji od prethodna tri uslova, izvršiće se usklađivanje, prema slučaju:
(a) samo za količinske faktore,
(b) samo za faktore komercijalnog nivoa ili
(c) i za faktore komercijalnog nivoa i za količinske faktore.
3. Izraz "i/ili" podrazumeva fleksibilnost u korišćenju kupoprodaja i u potrebnom usklađivanju u bilo kom od tri navedena uslova.
4. Za svrhe primene člana 2 transakcijska vrednost iste uvezene robe znači carinsku vrednost, usklađenu kao što je predviđeno u st. 1 (b) i 2 ovog člana koja je već prihvaćena na osnovu člana 1.
5. Uslov za usklađivanje usled različitih komercijalnih nivoa ili različitih količina jeste da takvo usklađivanje, bez obzira na to da li vodi povećanju ili smanjenju vrednosti, može da se vrši samo na osnovu dokaza koji jasno pokazuju opravdanost i tačnost usklađivanja, na primer važećih cenovnika koji sadrže cene koje se odnose na različite nivoe ili različite količine. Na primer, ako se uvezena roba koja se vrednuje sastoji od pošiljke od 10 jedinica, a jedna ista uvezena roba za koju postoji transakcijska vrednost je iz prodaje u kojoj je bilo 500 jedinica, a pri tome je poznato da prodavac daje popust na količinu, potrebno usklađivanje se može postići na osnovu cenovnika prodavca i korišćenjem cene koja se može primeniti na prodaju 10 jedinica. To ne znači da je obavezno da je prodaja izvršena u količinama od 10, ako je utvrđeno da je cenovnik bona fide u prodajama drugih količina. Međutim, u odsustvu jedne takve objektivne mere nije pogodno da se carinske vrednosti određuju prema odredbama člana 2.
1. U primeni člana 3 carinska uprava će, kad god je to moguće, koristiti prodaju slične robe na istom komercijalnom nivou i uglavnom u istim količinama kao što je roba koja se vrednuje. Kad se ne može naći takva prodaja, može se koristiti prodaja slične robe koja se odvija pod bilo kojim od sledeća tri uslova:
(a) prodaja na istom komercijalnom nivou ali u različitim količinama,
(b) prodaja na različitom komercijalnom nivou ali uglavnom u istim količinama ili
(c) prodaja na različitom komercijalnom nivou i u različitim količinama.
2. Kad se nađe prodaja izvršena pod bilo kojim od ova tri uslova, izvršiće se usklađivanje, prema slučaju:
(a) samo za količinske faktore,
(b) samo za faktore komercijalnog nivoa ili
(c) i za faktore komercijalnog nivoa i za količinske faktore.
3. Izraz "i/ili" podrazumeva fleksibilnost u korišćenju kupoprodaja i u potrebnom usklađivanju u bilo kom od tri navedena uslova.
4. Za svrhe člana 3 transakcijska vrednost slične uvezene robe znači carinsku vrednost, usklađenu kao što je predviđeno u st. 1 (b) i 2 ovog člana, koja je već prihvaćena prema članu 1.
5. Uslov za usklađivanje usled različitih komercijalnih nivoa ili različitih količina jeste da se takvo usklađivanje, bez obzira na to da li vodi povećanju ili smanjenju vrednosti, vrši na osnovu dokaza koji jasno pokazuju opravdanost i tačnost usklađivanja, na primer važećih cenovnika koji sadrže cene koje se odnose na različite nivoe ili različite količine. Na primer, ako se uvezena roba koja se vrednuje sastoji od pošiljke od 10 jedinica, a jedna slična uvezena roba za koju postoji transakcijska vrednost iz prodaje u kojoj je bilo 500 jedinica, a pri tom je poznato da prodavac daje popust na količinu, potrebno usklađivanje može se postići na osnovu cenovnika prodavaca i korišćenjem cene koja se može primeniti na prodaju 10 jedinica. To ne znači da je obavezno da je prodaja izvršena u količinama od 10, ako je utvrđeno da je cenovnik bona fide u prodajama drugih količina. Međutim, u odsustvu jedne takve objektivne mere nije pogodno da se carinske vrednosti određuju prema odredbama člana 3.
1. Izraz "jedinična cena po kojoj se roba prodaje u najvećoj ukupnoj količini" označava cenu po kojoj se najveći broj jedinica prodaje licima koja nisu povezana s licima od kojih takvu robu kupuju na prvom komercijalnom nivou posle uvoza na kome se vrše takve prodaje.
2. Na primer, roba se prodaje prema cenovniku kojim se predviđaju povoljne jedinične cene za kupovinu većih količina.
|
Prodajna količina |
Jedinična cena |
Broj |
|
Ukupna količina prodata |
|
|
1-10 jedinica |
100 |
10 |
|
prodaja |
65 |
|
|
|
5 |
|
jedinica |
|
|
|
|
5 |
|
prodaja |
|
|
|
|
3 |
|
jedinice |
|
|
11-25 jedinica |
95 |
5 |
|
prodaja |
|
|
|
|
11 |
|
jedinica |
55 |
|
preko 25 jedinica |
90 |
1 |
|
prodaja |
|
|
|
|
30 |
|
jedinica |
80 |
|
|
|
1 |
|
prodaja |
|
|
|
|
50 |
|
jedinica |
|
Najveći broj jedinica prodat po jednoj ceni jeste 80, prema tome, jedinična cena koja se odnosi na najveću ukupnu količinu je 90.
3. Još jedan primer za slučajeve kada se vrše dve prodaje. U prvoj se prodaje 500 jedinica po ceni od 95 novčanih jedinica za svaku. U drugoj prodaji prodaje se 400 jedinica po ceni od 90 novčanih jedinica za svaku. U ovom primeru najveći broj jedinica prodatih po određenoj ceni je 500, prema tome, jedinična cena koja se odnosi na najveću ukupnu količinu je 95.
4. Treći primer se odnosi na situaciju u kojoj se prodaju razne količine po raznim cenama:
a) Prodaje
|
Prodajna količina |
Jedinična cena |
|
40 jedinica |
100 |
|
30 jedinica |
90 |
|
15 jedinica |
100 |
|
50 jedinica |
95 |
|
|
|
|
25 jedinica |
105 |
|
35 jedinica |
90 |
|
5 jedinica |
100 |
b) Ukupno
|
Ukupno prodata količina |
Jedinična cena |
|
|
65 |
90 |
|
|
50 |
95 |
|
|
60 |
100 |
|
|
25 |
105 |
|
U ovom primeru, najveći broj jedinica prodatih po određenoj ceni je 65, prema tome, jedinična cena za najveću ukupnu količinu je 90.
5. Bilo koja prodaja u zemlji uvoznici, kao što je opisano u stavu 1 gore, licu koje obezbeđuje neposredno ili posredno, besplatno ili po smanjenoj ceni, elemente definisane u članu 8 1 (b), a za upotrebu u vezi sa proizvodnjom i prodajom za izvoz uvezene robe, ne treba da se uzme u obzir za utvrđivanje jedinične cene za svrhe člana 5.
6. Treba napomenuti da "profit i opšti troškovi" koji se pominju u članu 5 1 treba da se uzmu kao celina. Cifra za potrebe ovog odbitka treba da se utvrdi na osnovu podataka koje obezbedi uvoznik ili drugo lice u ime uvoznika, osim ako se te cifre ne slažu s onima koje su dobijene na osnovu prodaje uvezene robe iste kategorije ili vrste u zemlji uvoznici. Kad se cifre koje daje uvoznik ne slažu s tim ciframa, iznos za profit i opšte troškove može se zasnivati na relevantnim podacima iz drugih izvora, a ne na onima koje je dao uvoznik ili drugo lice u ime uvoznika.
7. "Opšti troškovi" obuhvataju posredne i neposredne troškove plasmana robe o kojoj je reč.
8. Lokalni porezi koji se plaćaju po osnovu prodaje robe, a koji se ne odbijaju prema odredbama člana 5 1 (a) (iv), odbiće se prema odredbama člana 5 1 (a) (i).
9. Pri određivanju provizije ili uobičajenih profita i opštih troškova prema odredbama 5 1, pitanje da li je određena roba iste "kategorije ili vrste" kao neka druga roba mora se utvrditi od slučaja do slučaja, s obzirom na date okolnosti. Treba ispitati prodaje u zemlji uvoza najuže grupe ili asortimana uvezene robe iste kategorije ili vrste koja obuhvata robu koja se vrednuje i za koju se mogu obezbediti potrebni podaci. Za svrhe člana 5 "robe iste kategorije ili vrste" obuhvata kako robu uvezenu iz iste zemlje kao i robu koja se vrednuje tako i robu uvezenu iz drugih zemalja.
10. Za svrhe člana 5 1 (b) "najkraći rok" znači datum do koga se prodaja uvezene robe ili iste ili slične uvezene robe izvrši u količinama dovoljnim za utvrđivanje jedinične cene.
11. Kad se primenjuje metod iz člana 5 2, odbici za dodatnu vrednost u daljoj obradi zasnivaće se na objektivnim i merljivim podacima koji se odnose na troškove takvog rada. Osnovu za te kalkulacije predstavljale bi prihvaćene industrijske formule, recepture, metodi izgradnje i druga industrijska praksa te grane.
12. Jasno je da se metod procene predviđen u članu 5 2 normalno ne bi primenjivao kada roba izgubi svoj identitet zbog dalje obrade ili prerade. Međutim, ima i takvih slučajeva u kojima se za uvezenu robu koja izgubi svoj identitet može tačno i bez većih teškoća odrediti vrednost dodata obradom ili preradom. S druge strane, ima i slučajeva u kojima uvezena roba zadržava svoj identitet ali čini tako mali element u okviru robe koja se prodaje u zemlji uvoza da ne bi bilo opravdano da se primenjuje ovaj metod vrednovanja. S obzirom na gore izneto, svaka situacija te vrste mora se razmotriti od slučaja do slučaja.
1. Po pravilu, carinska vrednost se određuje shodno ovom sporazumu, na osnovu podataka kojima u tom trenutku raspolaže zemlja uvoza. Međutim da bi se utvrdila obračunata vrednost, može biti potrebno da se ispitaju troškovi proizvodnje robe koja se vrednuje, kao i drugi podaci koji se moraju dobaviti iz drugih zemalja, izvan zemlje uvoza. Osim toga, u većini slučajeva proizvođač robe neće potpadati pod nadležnost organa zemlje uvoza. Primena metoda obračunate vrednosti uglavnom će biti ograničena na one slučajeve u kojima su kupac i prodavac uzajamno povezani, a proizvođač je spreman da organima zemlje uvoza podnese potrebne kalkulacije i pruži olakšice za bilo koju eventualno naknadno potrebnu proveru.
2. "Troškovi ili vrednost" koji se pominju u članu 6 1 (a) odrediće se na osnovu podataka koji se odnose na proizvodnju robe koja se vrednuje obezbeđenih od proizvođača ili u njegovo ime. Podaci će se zasnivati na komercijalnom knjigovodstvu proizvođača, pod uslovom da je takvo knjigovodstvo u saglasnosti sa opšteprihvaćenim principima obračuna koji se primenjuju u zemlji u kojoj se roba proizvodi.
3. "Troškovi ili vrednost" obuhvatiće troškove elemenata definisanih u članu 8 1 (a) (i) i (iii), kao i vrednost koja je na odgovarajući način raspoređena shodno odredbama napomene uz član 8 bilo kog elementa navedenog u članu 8 1 (b) koji je kupac neposredno ili posredno obezbedio za upotrebu u vezi s proizvodnjom uvezene robe. Vrednost elemenata navedenih u članu 8 1 (b) (iv), koji su izvršeni u zemlji uvoza, obuhvatiće se samo u onoj meri u kojoj se takvi elementi naplaćuju od proizvođača. Podrazumeva se da se nikakvi troškovi ili vrednost elemenata o kojima se govori u ovom stavu neće računati dva puta prilikom određivanja obračunate vrednosti.
4. "Iznos za profit i opšte troškove" koji se pominje u članu 6 1 (b) određivaće se na osnovu podataka obezbeđenih od proizvođača ili u njegovo ime, osim u slučaju kad se njegove cifre ne slažu sa onima koje se obično javljaju u prodaji robe iste kategorije ili vrste, kao što je roba koja se vrednuje, a koju proizvode proizvođači u zemlji izvoza za izvoz u zemlju uvoza.
5. U ovom kontekstu treba napomenuti da se "iznos za profit i opšte troškove" mora uzimati kao celina. Prema tome, ako je u bilo kom pojedinačnom slučaju cifra proizvođačevog profita niska, a opšti troškovi su mu visoki njegov profit i opšti troškovi uzeti zajedno mogu ipak da se slažu s onima koji se obično javljaju pri prodaji robe iste kategorije ili vrste. Takva situacija može da nastane, na primer, ako se proizvod lansira u zemlji uvoza, a proizvođač ne prihvati nikakav profit ili prihvati mali profit da bi neutralisao visoke opšte troškove u vezi s lansiranjem. Kad proizvođač može da pokaže da zbog posebnih komercijalnih okolnosti prodajom uvezene robe ostvaruje mali profit, treba uzeti u obzir njegov stvarni profit pod uslovom da on raspolaže verodostojnim komercijalnim razlozima kojima to može da opravda, kao i da je njegova politika cena rezultat uobičajene politike cena u toj grani proizvodnje. Takva situacija može da nastane, na primer, kad su proizvođači prinuđeni da privremeno snize cene zbog nepredviđenog rada potražnje, ili kad prodaju robu da popune asortiman robe koja se proizvodi u zemlji uvoza, a prihvate nizak profit da bi održali konkurentnost. Kad cifre prodavca za profit i opšte troškove nisu u skladu s onima koje se obično javljaju pri prodaji robe iste kategorije ili vrste kao roba koja se vrednuje, a koju proizvode proizvođači u zemlji izvoza za izvoz u zemlju uvoza, iznos za profit i opšte troškove može da se zasniva na odgovarajućim podacima iz drugih izvora, izvan okvira koje je dao proizvođač robe ili koji su dati u njegovo ime.
6. Kad se za potrebe određivanja obračunate vrednosti koriste podaci koje je dao proizvođač ili podaci koje je dao proizvođač ili podaci koji su dati u njegovo ime, organi zemlje uvoznice obavestiće uvoznika, ako on to zahteva, o izvorima takvih podataka, o podacima koji su korišćeni, o kalkulacijama zasnovanim na takvim podacima, uz rezervu odredaba člana 10.
7. "Opšti troškovi" koji se pominju u članu 6 1 (b) pokrivaju posredne i neposredne troškove proizvodnje i prodaje robe za izvoz koji nisu obuhvaćeni članom 6 1 (a).
8. Određivanje da li je neka roba "iste kategorije ili vrste" kao neka druga roba mora se vršiti od slučaja do slučaja, uzimajući u obzir i date okolnosti. U utvrđivanju uobičajenog profita i opštih troškova prema odredbama člana 6, treba ispitati prodaje najuže grupe ili asortimana robe za izvoz u zemlju uvoznicu, kojim je obuhvaćena i roba koja se vrednuje, a za koju se mogu obezbediti potrebni podaci. Za svrhe člana 6 "roba iste kategorije ili vrste" mora da bude iz iste zemlje kao i roba koja se vrednuje.
1. Carinska vrednost određena članom 7 treba da se u najvećoj mogućoj meri zasniva na prethodno utvrđenim carinskim vrednostima.
2. Metodi vrednovanja koje treba primeniti shodno članu 7 treba da budu metodi dati u čl. 1 do 6, a razumna elastičnost u primeni takvih metoda treba da bude u skladu sa ciljevima i odredbama člana 7.
3. Neki primeri razumne elastičnosti bili bi sledeći:
(a) Ista roba - zahtev da ista roba treba da bude izvezena u isto ili približno isto vreme kao i roba koja se vrednuje, može se tumačiti elastičnije, ista uvezena roba, proizvedena u drugoj zemlji izvan zemlje izvoznice robe koja se vrednuje, mogla bi da posluži kao osnova za carinsko vrednovanje, mogu se koristiti i carinske vrednosti iste uvezene robe koje su već određene čl. 5 i 6.
(b) Slična roba - zahtev da slična roba treba da bude uvezena u isto ili približno isto vreme kao i roba koja se vrednuje, može se tumačiti elastičnije, slična uvezena roba proizvedena u drugoj zemlji izvan zemlje izvoznice robe koja se vrednuje mogla bi da posluži kao osnova za carinsko vrednovanje, mogu se koristiti i carinske vrednosti slične uvezene robe koje su određene čl. 5 i 6.
(c) Metod dedukacije - zahtev da se roba prodaje "u istom stanju kao što je uvezena" u članu 5 1 (a) može se tumačiti elastičnije, rok od "devedeset dana" može se primenjivati elastičnije.
Stav 1 (a) (i)
Izraz "provizije za kupovinu" znači naknade koje uvoznik plaća svom agentu za usluge zastupanja uvoznika u inostranstvu u kupovini robe koja se vrednuje.
Stav 1 (b) (ii)
1. Dva faktora utiču na obračunavanje elemenata definisanih u članu 8 1 (b) (ii) u odnosu na uvezenu robu - vrednost samog elementa i način na koji se ta vrednost pripisuje uvezenoj robi. Raspoređivanje tih elemenata treba da se vrši na razuman način, shodno okolnostima i u skladu s opšteprihvaćenim principima obračuna.
2. Što se tiče vrednosti elemenata, ako uvoznik uz određene troškove pribavi element od nekog prodavca s kojim nije povezan ti troškovi predstavljaju vrednost elemenata. Ako je proizvođač elemenata sam uvoznik ili neko lice, koje je s njima povezano, troškovi proizvodnje elemenata bi bili njegova vrednost. Ako je uvoznik već ranije koristio taj element, bez obzira na to da li ga je uvoznik dobavio ili proizveo prvobitni troškovi nabavke ili proizvodnje elemenata, vodeći računa o korišćenju, morali bi da se smanje da bi se dobila vrednost elementa.
3. Kad se jednom sredi vrednost elemenata, potrebno je rasporediti tu vrednost na uvezenu robu. Postoje razne mogućnosti. Na primer, vrednost se može dati prvoj pošiljci ako uvoznik želi da odjednom plati carinu na celokupnu vrednost. Kao drugi primer, uvoznik može da zahteva da se vrednost rasporedi na jedan deo jedinica proizvedenih do vremena prve isporuke. Ili još jedan primer - on može da zahteva da se ta vrednost rasporedi na celu predviđenu proizvodnju ako postoje ugovori ili čvrste obaveze za tu proizvodnju. Metod raspoređivanja će zavisiti od dokumentacije koju podnese uvoznik.
4. Primer za ilustraciju navedenog neki uvoznik obezbeđuje proizvođaču kalup koji će se koristiti u proizvodnji uvezene robe i ugovori s njim da kupi 10 000 jedinica. Do roka prispeća prve isporuke od 1 000 jedinica, proizvođač je već proizveo 4 000 jedinica. Uvoznik može da zahteva da carinska uprava rasporedi vrednost kalupa na 1 000 jedinica, 4 000 jedinica ili 10 000 jedinica.
Stav 1 (b) (iv)
1. Dodaci za elemente definisane u članu 8 1 (b) (iv) treba da se zasnivaju na objektivnim i merljivim podacima. Da bi se teškoće određivanja vrednosti koje treba dodati svele na minimum i za uvoznika i za carinsku upravu, treba, koliko god je moguće, koristiti u tom momentu dostupne podatke iz sistema komercijalnog knjigovodstva kupca.
2. Za one elemente koje obezbedi kupac, a koje je kupac kupio ili iznajmio, dodatak bi predstavljao trošak kupovine ili najamnine. Za one elemente koji su opšte vlasništvo, osim za troškove nabavljanja njihove kopije, neće se ništa dodavati.
3. Jednostavnost određivanja vrednosti koje treba dodati zavisiće od strukture i sistema upravljanja konkretne firme, kao i od knjigovodstvenih metoda koje ona primenjuje.
4. Na primer, moguće je da firma koja uvozi razne proizvode iz više zemalja drži knjigovodstvo svog centra za oblikovanje izvan zemlje uvoza, na način kojim se precizno pokazuju troškovi vezani za određeni proizvod. U takvim slučajevima može se vršiti neposredno usklađivanje, prema odredbama člana 8.
5. U drugom slučaju firma može da snosi troškove svog centra za oblikovanje koji se nalazi izvan zemlje uvoznice kao opšti trošak, bez raspoređivanja na pojedine proizvode. Tada se, u odnosu na uvezenu robu, može izvršiti odgovarajuće usklađivanje prema odredbama člana 8, raspoređivanjem ukupnih troškova projektantskog centra na celokupnu proizvodnju koja se koristi u centru za oblikovanje i dodavanjem tako raspoređenih troškova na jediničnu vrednost uvoza.
6. Razlike u navedenim okolnostima, naravno, zahtevaće da se uzmu u obzir razni faktori prilikom određivanja pravilnog metoda raspoređivanja troškova.
7. U slučajevima kad u proizvodnji elementa o kome je reč u određenom periodu učestvuje nekoliko zemalja, usklađivanje treba da se ograniči na stvarno dodatu vrednost tom elementu izvan zemlje uvoznice.
Stav 1 (c)
1. Rojaliteti i troškovi za otkup licenci koji se navode u članu 8 1 (c) mogu da obuhvataju, pored ostalog isplate za patente, zaštitne znakove i autorska prava. Međutim, naplate za pravo reprodukovanja uvezene robe u zemlji uvoznici neće se dodavati na cenu koja je stvarno plaćena ili treba da se plati za uvezenu robu prilikom određivanja carinske vrednosti.
2. Isplate koje vrši kupac za pravo distribucije ili preprodaje uvezene robe neće se dodavati na cenu koja je stvarno plaćena ili treba da se plati za uvezenu robu, ako takve isplate nisu uslov za prodaju uvezene robe radi izvoza u zemlju uvoznicu.
Stav 3
Kad nema objektivnih i merljivih podataka u pogledu elemenata koje treba dodati prema odredbama člana 8, ne može se odrediti transakcijska vrednost prema odredbama člana 1. Kao ilustracija toga, na primer plati se rojalitet na osnovu cene u prodaji jednog litra nekog proizvoda u zemlji uvoznici koji je uvezen na kilo, a posle uvoza pretvoren u rastvor. Ako se rojalitet zasniva delimično na uvezenoj robi, a delimično na drugim faktorima koji nemaju nikakve veze s uvezenom robom (na primer kada se uvezena roba meša sa domaćim sastojcima i ne može se više odvojeno prepoznati, ili kad se rojalitet ne može razgraničiti od specijalnih finansijskih aranžmana između kupca i prodavca) ne bi bilo ispravno pokušati da se izvrši dodavanje za rojalitet. Međutim, ako se iznos ovog rojaliteta zasniva samo na uvezenoj robi i može se lako izmeriti, moguće je izvršiti dodavanje na cenu koja je stvarno plaćena ili treba da se plati.
Za svrhe primene člana 9 "vreme uvoza" može biti vreme podnošenja carinske deklaracije.
1. Shodno članu 11, uvoznik ima pravo žalbe protiv utvrđivanja vrednosti od strane carinske uprave za robu koja se vrednuje. Prvo se može žaliti višem organu u okviru carinske uprave, ali u krajnjoj instanci uvoznik ima pravo da se žali prvostepenim organima.
2. "Bez kazne" znači da uvoznik neće podlegati plaćanju globe ili pretnji plaćanja globe samo zato što se odlučio da ostvari svoje pravo žalbe. Isplata redovnih sudskih troškova i naknada advokatima neće se smatrati globom.
3. Međutim, ništa iz člana 11 ne sprečava stranu ugovornicu da zahteva punu isplatu utvrđenih carina pre podnošenja žalbe.
Stav 4
Za svrhe ovog člana izraz "lica" obuhvata gde je to odgovarajuće, pravna lica.
Stav 4 (e)
Za svrhe ovog sporazuma, smatra se da jedno lice kontroliše drugo, kada je ovo prvo, pravno ili operativno, u položaju da sprovodi prinudu ili upravu nad drugim.
Prilog II
TEHNIČKI KOMITET ZA CARINSKO VREDNOVANJE
1. U skladu s članom 18 ovog sporazuma, Tehnički komitet se formira pod pokroviteljstvom Saveta za carinsku saradnju radi jednoobraznosti u tumačenju i primeni ovog sporazuma na tehničkom nivou.
2. Nadležnost Tehničkog komiteta obuhvata sledeće:
(a) ispitivanje konkretnih tehničkih problema koji se javljaju kod strana ugovornica u ovom sporazumu u svakodnevnoj primeni sistema carinskog vrednovanja i davanja savetodavnih mišljenja o odgovarajućim rešenjima zasnovanim na podnetim činjenicama,
(b) proučavanje na osnovu zakona o vrednovanju procedura i prakse u odnosu na ovaj sporazum i pripremanje izveštaja o rezultatima takvih proučavanja,
(c) pripremu i dostavljanje godišnjeg izveštaja o tehničkim aspektima primene i statusu ovog sporazuma,
(d) pružanje informacija i saveta o svim pitanjima u vezi s vrednovanjem uvezene robe za carinske svrhe koje eventualno zahteva bilo koja strana ugovornica u ovom sporazumu ili Komitet. Takve informacije i saveti mogu da budu u formi savetodavnih mišljenja komentara ili beležaka sa objašnjenjima,
(e) obezbeđivanje, na zahtev, tehničke pomoći stranama ugovornicama u ovom sporazumu s ciljem da se doprinese međunarodnom prihvatanju ovog sporazuma,
(f) obavljanje drugih zadataka koje mu poveri Komitet.
3. Tehnički komitet će se truditi da svoj rad po konkretnim predmetima, naročito onima koje mu proslede strane ugovornice u ovom sporazumu ili Komitet, okonča u razumno kratkom roku.
4. Kada je to potrebno, Tehničkom komitetu će u radu pomagati Sekretarijat Saveza za carinsku saradnju.
5. Svaka strana ugovornica u ovom sporazumu ima pravo da bude zastupljena u Tehničkom komitetu. Svaka strana može da imenuje jednog delegata i jednog ili više zamenika da je zastupaju u Tehničkom komitetu. Tako zastupljena strana ugovornica u Tehničkom komitetu naziva se dalje u tekstu: član Tehničkog komiteta. Predstavnicima članova Tehničkog komiteta mogu da pomažu savetnici. Sekretarijat GATT-a takođe može da prisustvuje takvim sastancima u svojstvu posmatrača.
6. Članovi Saveta za carinsku saradnju koji nisu strane ugovornice u ovom sporazumu mogu da budu zastupljeni na sastancima Tehničkog komiteta jednim delegatom i jednim ili više zamenika. Takvi predstavnici će prisustvovati sastancima Tehničkog komiteta kao posmatrači.
7. Uz odobrenje predstavnika Tehničkog komiteta, generalni sekretar Saveta za carinsku saradnju (dalje u tekstu: generalni sekretar) može da pozove predstavnike vlada koje nisu ni strane ugovornice u sporazumu niti članice Saveta za carinsku saradnju, kao i predstavnike međunarodnih vladinih i trgovačkih organizacija da prisustvuju sastancima Tehničkog komiteta kao posmatrači.
8. Za sastanke Tehničkog komiteta generalni sekretar imenuje delegate, zamenike i savetnike.
9. Tehnički komitet će se sastajati po potrebi, ali najmanje dva puta godišnje. Datum svakog sastanka Tehnički komitet će odrediti na prethodnom sastanku. Datum sastanka može se izmeniti na zahtev bilo kog člana Tehničkog komiteta s kojim se slaže prosta većina članova Tehničkog komiteta ili u hitnim slučajevima na zahtev predsednika.
10. Sastanci Tehničkog komiteta će se održavati u sedištu Saveta za carinsku saradnju, osim ako se ne odluči drukčije.
11. Generalni sekretar će obavestiti sve članove Tehničkog komiteta, kao i one koji se navode u st. 6 i 7, o datumu otvaranja svake sednice Tehničkog komiteta, najkasnije 30 dana unapred, osim u hitnim slučajevima.
12. Za svaku sednicu generalni sekretar će sačiniti privremeni dnevni red i proslediti ga članovima Tehničkog komiteta, kao i onima koji se navode u st. 6 i 7, najkasnije 30 dana pre početka svake sednice, osim u hitnim slučajevima. Taj dnevni red obuhvatiće sve tačke čije je uključivanje Tehnički komitet odobrio na prethodnoj sednici, sve tačke koje je predsednik uključio po sopstvenom nahođenju, kao i sve tačke čije su uključivanje u dnevni red tražili generalni sekretar, Komitet ili bilo koji član Tehničkog komiteta.
13. Tehnički komitet će utvrditi svoj dnevni red prilikom ostvarivanja svake sednice. U toku sednice Tehnički komitet može u svako doba da izmeni dnevni red.
14. Tehnički komitet će među svojim delegatima izabrati predsednika i jednog ili više potpredsednika. Mandat predsednika i potpredsednika traje po godinu dana.
Po isteku mandata, predsednik i potpredsednici su reizborni. Predsednik ili potpredsednik koji prestane da zastupa člana Tehničkog komiteta automatski gubi mandat.
15. Ako je predsednik odsutan sa bilo kog sastanka ili nekog njegovog dela, sastanku predsedava jedan od potpredsednika. U tom slučaju, on ima ista prava i dužnosti kao i predsednik.
16. Predsednik sastanka učestvuje u radu Tehničkog komiteta kao takav, a ne kao predstavnik člana Tehničkog komiteta.
17. Pored ostvarivanja drugih prava koja ima po ovim pravilima, predsednik će objavljivati otvaranje i zatvaranje svake sednice, usmeravati diskusiju, davati reč i, u skladu s tim pravilima, rukovoditi radom sastanka. Predsednik takođe može da opomene govornika ako njegove primedbe nisu prikladne.
18. Tokom diskusije o bilo kom predmetu, delegacija može da interveniše i pokrene pitanje reda. U tom slučaju predsednik će odmah izreći svoju odluku. Ako je neko protiv takve odluke, predsednik će je izneti na sastanku na diskusiju i ona će važiti ako se nadglasavanjem ne odbaci.
19. Generalni sekretar i funkcioneri Sekretarijata koje on odredi vršiće sekretarske poslove za sastanke Tehničkog komiteta.
20. Kvorum sačinjava prosta većina predstavnika članova Tehničkog komiteta.
21. Svaki član Tehničkog komiteta ima jedan glas. Odluka Tehničkog komiteta će se donositi dvotrećinskom većinom prisutnih članova. Bez obzira na ishod glasanja o konkretnom pitanju, Tehnički komitet podnosi potpun izveštaj Komitetu i Savetu za carinsku saradnju u vezi s tim pitanjem, navodeći različite stavove iznesene u diskusiji.
22. Zvanični jezici Tehničkog komiteta su engleski, francuski i španski. Govori ili izjave na bilo kom od ova tri jezika odmah će se prevoditi na ostale zvanične jezike, osim ako se sve delegacije slože da se odustane od prevoda. Govori ili izjave na bilo kom drugom jeziku prevodiće se na engleski, francuski i španski pod istim uslovima, s tim što će zainteresovana delegacija obezbediti prevod na engleski, francuski i španski. Zvanična dokumenta Tehničkog komiteta objavljuju se samo na engleskom, francuskom i španskom jeziku. Memorandumi i prepiska koje razmatra Tehnički komitet treba da budu podneti na jednom od zvaničnih jezika.
23. Tehnički komitet će sačiniti izveštaj sa svih svojih sednica i, ako to predsednik smatra potrebnim, zapisnike ili skraćene beleške-rezime sastanaka. Predsednik ili lice koje on odredi izveštavaće o radu Tehničkog komiteta na svakom sastanku Komiteta i na svakom sastanku Saveta za carinsku saradnju.
Prilog III
1. Ad hoc paneli koje obrazuje Komitet prema ovom sporazumu imaće sledeće dužnosti:
(a) da ispitaju predmet koji im prosledi Komitet,
(b) da se konsultuju sa stranama u sporu i pruže im u potpunosti priliku da dođu do međusobno zadovoljavajućeg rešenja,
(c) da izlože činjenice o predmetu u vezi s primenom odredaba ovog sporazuma i da daju takve predloge na osnovu kojih će Komitet moći da dâ preporuke ili donese odluke o tom predmetu.
2. Da bi se olakšalo osnivanje panela, predsednik Komiteta će voditi nezvanični indikativni spisak vladinih službenika, poznavalaca predmeta carinskog vrednovanja, sa iskustvom na polju trgovinskih odnosa i privrednog razvoja. Taj spisak može da sadrži i imena lica koja nisu vladini službenici. S tim u vezi, svaka strana ugovornica u ovom sporazumu biće pozvana da početkom svake godine navede predsedniku Komiteta ime (imena) jednog ili dvojice vladinih stručnjaka koji bi strane ugovornice u ovom sporazumu bile spremne da stave na raspolaganje za ovaj rad. Kad se podnese zahtev za osnivanje panela predsednik će, posle konsultovanja sa zainteresovanim stranama, u roku od sedam dana od dana podnošenja zahteva, predložiti sastav panela od tri ili pet članova, po mogućnosti vladinih službenika. Strane koje su neposredno zainteresovane odgovoriće u roku od sedam radnih dana na kandidaturu članova panela koju je istakao predsednik i neće se protiviti imenovanjima, osim iz jakih razloga.
Građani zemalja čije su vlade strane u sporu ne mogu biti birani u članstvo panela koji radi na tom sporu. Članovi panela će raditi u ličnom svojstvu, a ne kao predstavnici vlada niti kao predstavnici bilo koje organizacije. Vlade i organizacije im, prema tome, neće davati nikakva uputstva u vezi sa predmetom koji panel razmatra.
3. Svaki panel će razraditi svoju radnu proceduru. Sve strane ugovornice koje su bitno zainteresovane za predmet i koje su o tome obavestile Komitet, imaće pravo da istupaju. Svaki panel može da se konsultuje i traži informacije i tehničke savete iz bilo kog izvora koji smatra odgovarajućim. Pre nego što panel zatraži takve informacije ili tehničke savete od nekog izvora koji je u nadležnosti jedne od strana ugovornica, dužan je da o tome obavesti vladu te strane ugovornice. Svaka strana ugovornica treba odmah i iscrpno da odgovori na svaki zahtev panela za informacije koje panel smatra potrebnim i podesnim. Poverljive informacije koje se pružaju panelu, panel nije ovlašćen da otkriva bez izričite dozvole lica ili vlade koja dostavlja takvu informaciju. U slučaju kada se takva informacija traži od panela, a panel nije ovlašćen da je objavi, obezbediće se rezime informacije koji nije poverljive prirode, uz ovlašćenje lica ili vlade koja je dala podatke.
4. Kad strane u sporu ne dođu do zadovoljavajućeg rešenja, panel će svoje nalaze izložiti u pismenom obliku. Izveštaj panela treba da pruži argumente koji su osnova njihovog nalaza. Kad strane postignu rešenje spora, izveštaj panela može se ograničiti na kratak opis spora i na izjavu da je postignuto rešenje.
5. Panel će koristiti sve izveštaje koje je Tehnički komitet podneo u skladu sa članom 20 4 ovog sporazuma kao osnovu za razmatranje tačaka koje sadrže pitanje tehničke prirode.
6. Vreme potrebno panelima razlikovaće se zavisno od konkretnog slučaja. Oni treba da nastoje da svoje nalaze a, ako je potrebno i svoje preporuke, dostave Komitetu bez nepotrebnog odlaganja, u roku od tri meseca od datuma osnivanja panela.
7. Da bi se podstaklo postizanje uzajamno zadovoljavajućih rešenja između strana u sporu i da bi se dobilo njihovo tumačenje, svaki panel treba prvo da dostavi zainteresovanim stranama izvode iz svog izveštaja, a naknadno da stranama u sporu dostavi svoje zaključke ili teze zaključaka, u razumnom roku, pre nego što se oni dostave stranama ugovornicama.
UZ SPORAZUM O PRIMENI ČLANA VII OPŠTEG SPORAZUMA O CARINAMA I TRGOVINI
Strane ugovornice Sporazuma o primeni člana VII Opšteg sporazuma o carinama i trgovini (dalje u tekstu: Sporazum),
Imajući u vidu multilateralne trgovinske pregovore i želju koju je izrazio Komitet za trgovinske pregovore na sastanku održanom 11. i 12. aprila 1979. godine da se usaglasi jedinstveni tekst Sporazuma o primeni člana VII Opšteg sporazuma o carinama i trgovini,
Priznajući da zemlje u razvoju mogu nailaziti na posebne probleme u primeni Sporazuma,
Smatrajući da odredbe člana 27 Sporazuma koji se odnose na izmene i dopune još nisu stupile na snagu.
Ovim
I
1. Slažu se da se briše odredba člana 1 2 (b) (iv) Sporazuma,
2. Priznaju da petogodišnje odlaganje primene odredaba Sporazuma od strane zemalja u razvoju, o kome je reč u članu 21 2 može u praksi biti nedovoljno za neke zemlje u razvoju. U takvim slučajevima, zemlja u razvoju, strana ugovornica u Sporazumu može zahtevati, pre isteka perioda navedenog u članu 21 1, produženje tog roka, pri čemu se podrazumeva da će strane ugovornice u Sporazumu sa razumevanjem razmotriti takav zahtev ako zemlja u razvoju o kojoj je reč može da iznese zadovoljavajuće razloge,
3. Priznaju da zemlje u razvoju koje sada vrednuju robu na osnovu zvanično utvrđenih minimalnih vrednosti mogu izraziti želju da stave rezervu koja im omogućava da zadrže takve vrednosti na ograničenoj i privremenoj osnovi, u skladu sa uslovima koji budu dogovoreni između strana ugovornica u Sporazumu.
4. Priznaju da zemlje u razvoju, koje smatraju da izmena u pogledu redosleda primene na zahtev uvoznika koja je predviđena u članu 4 Sporazuma može da izazove realne teškoće, mogu izraziti želju da stave rezervu na član 4 na sledeći način:
"Vlada rezerviše pravo da odluči da će se odgovarajuća odredba člana 4 Sporazuma primenjivati samo kad se carinski organi slože sa zahtevom za izmenom redosleda primene čl. 5 i 6."
Ako zemlje u razvoju stave takvu rezervu, strane ugovornice u Sporazumu će se s tim saglasiti u skladu sa članom 23 Sporazuma,
5. Priznaju da zemlje u razvoju mogu izraziti želju da stave rezervu na član 5 2 Sporazuma na sledeći način:
"Vlada rezerviše pravo da odluči da će se odredbe člana 5 2 Sporazuma primenjivati u skladu s odredbama odgovarajuće napomene koja se odnosi na član 5 2, bez obzira na to da li to uvoznik zahteva ili ne zahteva."
Ako zemlje u razvoju stave takvu rezervu, strane ugovornice u Sporazumu će se s tim saglasiti na osnovu člana 23 Sporazuma,
6. Priznaju da su neke zemlje u razvoju izrazile zabrinutost da bi se u primeni člana 1 Sporazuma mogli pojaviti problemi u vezi s uvozom koji te zemlje vrše preko isključivih zastupnika, isključivih distributera ili isključivih koncesionara. Strane ugovornice u Sporazumu su saglasne da se, ako se u praksi zemalja u razvoju koje primenjuju Sporazum pojave takvi problemi, na zahtev odgovarajuće zemlje pitanje prouči, sa ciljem da se nađu odgovarajuća rešenja,
7. Slažu se da član 17 priznaje da u primeni Sporazuma carinske uprave mogu smatrati da treba da ispitaju istinitost ili tačnost svake izjave, dokumenta ili deklaracije koji su im podneti za svrhe carinskog vrednovanja. Oni se dalje slažu da ovaj član takođe dozvoljava da se može pristupiti ispitivanjima radi provere, na primer, da li su potpuni i tačni elementi vrednosti koji su deklarisani i podneti carini u svrhe određivanja carinske vrednosti. One priznaju da strane ugovornice u Sporazumu, zavisno od svojih nacionalnih zakona i procedura, imaju pravo da računaju na punu saradnju uvoznika u tim ispitivanjima.
8. Dogovorile su se da cena koja je stvarno plaćena ili treba da bude plaćena podrazumeva sva plaćanja koja su ostvarena ili treba da budu ostvarena na ime prodaje uvezene robe od strane kupca prodavcu ili od strane kupca nekom trećem licu da bi se izvršila neka obaveza prodavca.
II
1. Stupanjem na snagu Sporazuma, odredbe ovog protokola predstavljaće sastavni deo Sporazuma.
2. Ovaj protokol će biti deponovan kod generalnog direktora strana ugovornica GATT-a. On je otvoren za prihvatanje, putem potpisa ili na drugi način, potpisnicama Sporazuma o primeni člana VII Opšteg sporazuma o carinama i trgovini kao i drugim vladama koje prihvataju ili pristupe Sporazumu u skladu s odredbama člana 22 Sporazuma.
Sačinjeno 1. novembra 1979. u Ženevi, u po jednom primerku na engleskom, francuskom i španskom jeziku, pri čemu su sva tri teksta jednako verodostojna.
ČLAN 3
Ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom listu SFRJ".