ZAKONO PROJEKTU KONVENCIJE O PRINUDNOM ILI OBAVEZNOM RADU("Sl. Novine Kraljevine Jugoslavije", br. 297 - CXI/32) |
Usvojenom od Opšte Konferencije Međunarodne Organizacije rada Društva Naroda u Ženevi, 28 juna 1930 godine
§ 1
Odobrava se i dobija zakonsku snagu Projekt Konvencije o prinudnom ili obaveznom radu, usvojen od opšte Konferencije Međunarodne Organizacije rada Društva Naroda, u Ženevi, 28 juna 1930 godine, čiji tekst na francuskom jeziku i u prevodu glasi:
PROJEKT KONVENCIJE
O PRINUDNOM ILI OBAVEZNOM RADU
Opšta Konferencija Međunarodne Organizacije Rada Društva Naroda.
Sazvana od strane Upravnog Saveta Međunarodnog Biroa Rada u Ženevi, gde se i sastala 10 juna 1930, u svome četrnaestom zasedanju,
Pošto je odlučila da usvoji razne predloge koji se odnose na prinudni ili obavezni rad, pitanje obuhvaćeno prvom tačkom stavljenom na dnevni red u ovom zasedanju, i
Pošto je odlučila da ti predlozi dobiju oblik jednog projekta međunarodne konvencije usvaja, danas, dvadeset osmoga juna hiljadu devet stotina tridesete godine donji projekt Konvencije, koju imaju ratifikovati članovi Međunarodne Organizacije Rada prema odredbama XIII dela Versaljskog Ugovora i delova ostalih Ugovora o Miru koji njemu odgovaraju:
Svaki član Međunarodne Organizacije Rada koji ratifikuje ovu konvenciju obvezuje se da će ukinuti upotrebu prinudnog ili obaveznog rada u svim njegovim oblicima u što je moguće kraćem roku.
S obzirom na ovo potpuno ukidanje, prinudni ili obavezni rad moći će se upotrebljavati, za vreme prelaznog perioda, jedino za javne svrhe i kao izvanredna mera pod uslovima i uz jamstvo koji su ustanovljeni članovima koji sleduju.
Po isteku roka od pet godina od dana stupanja na snagu ove konvencije i prilikom izveštaja predviđenog niže u članu 31, Upravni Savet Međunarodnog Biroa Rada ispitaće mogućnost da se ukine bez novoga roka prinudni ili obavezni rad u svim svojim oblicima i odlučiće da li ima mesta staviti to pitanje na dnevni red Konferencije.
U smislu ove Konvencije, izraz "prinudni ili obavezni rad" označivaće svaki rad ili uslugu koji se zahteva od jednog lica pod pretnjom ma koje kazne i za koji se to lice nije ponudilo dragovoljno.
Međutim, izraz "prinudni ili obavezni rad" neće obuhvatati, u smislu ove Konvencije:
a) svaki rad ili uslugu koji se zahtevaju na osnovu zakona o obaveznoj vojnoj službi za radove čisto vojničkog karaktera;
b) svaki rad ili uslugu koji su deo normalnih građanskih obaveza građana zemlje koja sama sobom upravlja potpuno nezavisno;
v) svaki rad ili uslugu koji se zahtevaju od nekog lica kao posledica osude izrečene sudskom odlukom, pod uslovom da se taj rad ili usluga izvrši pod nadzorom i kontrolom javnih vlasti i da rečeno lice nije ustupljeno ili stavljeno na raspoloženje pojedincima, društvima ili privatnim pravnim licima;
g) svaki rad ili usluga koji se zahtevaju u slučajevima više sile, to jest u slučajevima rata, nesreća ili ako prete nesreće, kao što su požari, poplave, glad, zemljotresi, jake epidemije i stočne zaraze, navale štetnih životinja, insekata ili biljnih parasita, i uopšte sve okolnosti koje dovode u opasnost ili prete da dovedu u opasnost život ili normalne uslove opstanka celokupnoga ili jednoga dela stanovništva;
d) sitni seoski radovi, to jest radovi koji se izvode u neposrednu korist zajednice, od njenih članova, radovi koji se, prema tome, mogu smatrati normalnim građanskim obavezama koje padaju na članove zajednice, pod uslovom da samo stanovništvo ili njegovi pretstavnici imaju pravo da se izjasne o umesnosti ovih radova.
U smislu ove Konvencije izraz "nadležne vlasti" označavaće bilo centralne državne vlasti bilo centralne više vlasti zainteresovane teritorije.
Nadležne vlasti neće smeti narediti ili dozvoliti da se naloži prinudni ili obavezni rad u korist pojedinaca, društava ili privatnih pravnih lica.
Ako takav oblik prinudnog ili obaveznog rada u korist pojedinaca, društava ili privatnih pravnih lica, postoji onoga dana, kad ratifikacija ove Konvencije od jednoga Člana bude registrovana od strane Generalnog Sekretara Društva Naroda, ovaj će Član potpuno morati ukinuti rečeni prinudni ili obavezni rad od dana kada ova Konvencija stupi za njega na snagu.
Nijedna koncesija data pojedincima, društvima ili privatnim pravnim licima neće smeti da ima za posledicu nalaganje bilo kojeg oblika prinudnog ili obaveznog rada radi proizvodnje ili sabiranja proizvoda koje ti pojedinci, društva ili privatna pravna lica upotrebljavaju u svoju korist ili njima trguju.
Ako koncesije koje postoje sadržavaju odredbe koje imaju za posledicu takav prinudni ili obavezni rad, te će se odredbe morati ukinuti što pre da bi se udovoljilo propisima člana prvog ove Konvencije.
Činovnici administracije, čak i kada budu morali potsticati stanovništvo, o kojem vode brigu da se dadu ma na koji oblik rada, neće smeti da vrše na to stanovništvo kolektivni ili individualni pritisak u cilju da bi ono radilo za pojedince, društva ili privatna pravna lica.
Starešine koje ne vrše administrativnih funkcija neće smeti da pribegnu prinudnom ili obaveznom radu.
Starešine koje vrše administrativne funkcije moći će, po izričnom odobrenju nadležnih vlasti, da pribegnu prinudnom ili obaveznom radu pod uslovima navedenim u članu 10 ove Konvencije.
Zakonito priznate starešine koje ne primaju adekvatnu nagradu u drugim oblicima moći će da se koriste uživanjem ličnih usluga propisno uređenih, s tim da sve korisne mere moraju biti preduzete radi sprečavanja zloupotreba.
Odgovornost za svaku odluku da se pribegne prinudnom ili obaveznom radu pada na više građanske vlasti zainteresovane teritorije.
Međutim, ove vlasti moći će da prenesu na više mesne vlasti ovlašćenje da nalažu prinudni ili obavezni rad u slučajevima kada taj rad neće imati dejstvo da se radnici udaljuju od svog redovnog prebivališta. Ove vlasti moći će takođe da prenesu na mesne vrhovne vlasti za periode i pod uslovima koji će se ustanoviti uredbama predviđenim u članu 23 ove Konvencije ovlašćenje da nalože prinudni ili obavezni rad za čije će se izvođenje radnici morati da udalje od svog redovnog prebivališta, ako se bude radilo o tome da se olakša premeštanje činovnika uprave u izvršenju njihovih dužnosti i prenos materijala uprave.
Sem suprotnih odredaba ustanovljenih u članu 10 ove konvencije, svaka vlast koja ima pravo da naloži prinudni ili obavezni rad neće smeti da dozvoli da se pribegne tom obliku rada ako se nije prethodno uverila:
a) da je usluga ili rad koji se treba izvesti od neposrednog i važnog interesa za zajednicu koja je pozvana da ga izvodi;
b) da su ta usluga ili rad aktuelno ili hitno potrebni;
v) da je bilo nemoguće da se nabavi dobrovoljna radna snaga za izvođenje te usluge ili rada i pored toga što su bile ponuđene nadnice i uslovi rada u najmanju ruku ravni onima koji su uobičajeni u zainteresovanoj teritoriji za slične usluge i radove; i
g) da iz rada ili usluge neće rezultirati pretežak teret za sadašnje stanovništvo, s obzirom na raspoloživu radnu snagu i na njegovu sposobnost da preduzme taj rad.
Prinudni ili obavezni rad koji se zahteva kao porez i prinudni ili obavezni rad naložen, za radove od javnog interesa, od starešina koje vrše administrativne funkcije moraće se postepeno ukinuti.
Ako se, očekujući to ukidanje, zatraži prinudni ili obavezni rad kao porez i ako se prinudni ili obavezni rad naloži, od starešina koje vrše administrativne funkcije, radi izvođenja radova u javnom interesu, zainteresovane vlasti moraće se prethodno uveriti:
a) da je usluga ili rad koji se treba izvršiti od neposrednog i važnog interesa za zajednicu koja je pozvana da ga vrši;
b) da su ta usluga ili rad aktuelno ili hitno potrebni;
v) da iz toga rada ili službe neće rezultirati pretežak teret za sadašnje stanovništvo, s obzirom na raspoloživu radnu snagu na njegovu sposobnost da preduzme taj rad;
g) da se radi izvođenja toga rada ili usluge radnici neće morati udaljiti od svoga običnog mesta stanovanja;
d) da će izvođenjem toga rada ili službe biti upravljano prema zahtevima vere, društvenog života i poljoprivrede.
Samo sposobni odrasli muškarci, za koje se može pretpostaviti da nisu mlađi od 18 godina ni stariji od 45 godina, moći će biti podvrgnuti prinudnom i obveznom radu. Sem za kategorije rada predviđene u članu 10 ove konvencije, moraće se primenjivati sledeća ograničenja i uslovi:
a) prethodna potvrda, u svim slučajevima u kojima je to moguće, od lekara određenog od uprave, da zainteresovana lica ne boluju ni od kakve prilepčive bolesti i da su fizički sposobna da podnesu naloženi rad i uslove pod kojima će se on izvoditi;
b) oslobođenje školskog osoblja, učenika i profesora, kao i administrativnog osoblja uopšte;
v) održavanje u svakoj zajednici broja odraslih i zdravih ljudi neophodno potrebnih za porodični i društveni život;
g) poštovanje bračnih i porodičnih veza.
Za svrhe naznačene prednjim stavom v) utvrdiće uredbe predviđene u članu 23 ove konvencije koliki će se deo lica od stalnog muškog i zdravog stanovništva moći da uzme na jedno vreme za prinudni ili obavezni rad, s tim da taj deo nikako ne može da pređe 25% toga stanovništva. Utvrđujući ovaj deo nadležne će vlasti morati da vode računa o gustoći stanovništva, o društvenom ili fizičkom razvitku toga stanovništva, o godišnjem vremenu i o stanju radova koje imaju zainteresovani izvesti na licu mesta i na svoj račun; uopšte moraće one poštovati privredne i socijalne potrebe normalnoga života dotične zajednice.
Maksimalni period za vreme kojega neko lice može da bude primorano na prinudni ili obavezni rad u raznim njegovim oblicima neće smeti da pređe šezdeset dana za svaki period od dvanaest meseci, pri čemu se dani putovanja potrebni za dolazak na mesto rada i za povratak sa rada imaju uračunati u tih šezdeset dana.
Svaki radnik primoran na prinudni ili obavezni rad mora biti snabdeven uverenjem u kome se naznačuju periodi prinudnog ili obaveznog rada koji bude obavio.
Normalni radni časovi svakog lica primoranog na prinudni ili obavezni rad moraće biti isti kao i oni koji su uobičajeni za slobodni rad i radni časovi iznad normalnog trajanja moraće biti nagrađeni isto tako kako je uobičajeno da se nagrađuju prekovremeni radni časovi slobodnih radnika.
Jedan dan nedeljnog odmora moraće se dati svim licima koja su podvrgnuta ma kom obliku prinudnog ili obaveznog rada i taj će dan morati da se podudara, koliko je to moguće, s danom koji je utvrđen tradicijom ili običajima zemlje ili kraja.
Osim rada predviđenog u članu 10 ove konvencije, prinudni ili obavezni rad u svim svojim oblicima moraće da bude nagrađen u novcu i nadnicama koje, za isti rad, neće smeti da budu niže ni od onih koje su na snazi u kraju u kome su radnici uposleni, ni od onih koje su na snazi u kraju u kome su radnici regrutovani.
U slučaju kada je rad naložen od starešina u vršenju njihovih administrativnih funkcija, plaćanje nadnica pod uslovima predviđenim u prethodnom paragrafu mora da bude uvedeno čim to bude moguće.
Nadnice će se morati isplatiti svakome radniku pojedince a ne starešini njegova plemena ili ma kojoj drugoj vlasti.
Dani putovanja za dolazak na mesto rada kao i za povratak moraju biti ubrojani za plaćanje nadnica kao radni dani.
Ovaj član neće imati dejstvo da zabrani davanje radnicima uobičajenih dnevnih živežnih obroka kao deo plate, s tim da ti obroci moraju imati najmanje jednaku vrednost kao suma novca, za koju se smatra da ih oni pretstavljaju; ali se nikakav odbitak od plate ne sme vršiti ni za plaćanje poreza, ni za naročitu hranu, naročita odela ili naročiti stan koji će se davati radnicima da bi se održali u takvom stanju da nastave svoj rad s obzirom na specijalne uslove njihova uposlenja, ni za davanje alata.
Svako zakonodavstvo o naknadi štete u nesrećnim slučajevima ili za bolesti, koji potiču od rada, i svako zakonodavstvo koje predviđa davanje otštete licima koja su bila zavisna od radnika koji su umrli ili postali invalidi, a koja su zakonodavstva na snazi ili koja budu na snazi na zainteresovanoj teritoriji, moraće se primenjivati na lica podvrgnuta prinudnom ili obaveznom radu pod istim uslovima kao i na slobodne radnike.
Na svaki način, svaka vlast koja upotrebljuje radnika za prinudni ili obavezni rad moraće biti dužna da obezbedi izdržavanje toga radnika ako ga nesrećni slučaj ili bolest koji potiču od njegovog rada učine potpuno ili delimično nesposobnim da udovoljava svojim potrebama. Ta vlast moraće također biti dužna da preduzme mere za izdržanje svakog lica koje je zaista zavisno od tog radnika u slučaju njegove nesposobnosti ili smrti koja je prouzrokovana radom.
Lica podvrgnuta prinudnom ili obaveznom radu neće se smeti, osim u slučajevima izvanredne potrebe, premestiti u krajeve, gde bi uslovi ishrane i klime bili toliko različiti od onih na koje su naviknuti da bi mogli biti opasni po njihovo zdravlje.
Ni u kom slučaju neće biti dozvoljen takav premeštaj radnika, a da nisu najstrože primenjene sve mere koje se odnose na higijenu i udobnost, a koje su potrebne za njihovo smeštanje i za zaštitu njihova zdravlja.
Ako se takav premeštaj ne uzmogne izbeći, moraće se primeniti prema nadležnom lekarskom mišljenju mere za postepeno prilagođenje radnika novim uslovima ishrane i klime.
U slučajevima kada su radnici pozvani da obavljaju redovni rad kome nisu privikli moraće se preduzeti potrebne mere da bi se privikli toj vrsti rada, naročito što se tiče postepenog uvežbavanja, časova rada, udešavanja umetnutog odmora i poboljšavanja i povećavanja dnevnih živežnih obroka koji bi mogli biti potrebni.
Nadležne vlasti moraće se uveriti pre nego što dozvole da se pribegne ma kom prinudnom ili obaveznom radu za građevinarske radove ili za radove oko održavanja u ispravnom stanju zbog kojih će radnici morati da borave duže vremena na mestima rada:
1) da su preduzete sve potrebne mere da bude obezbeđena higijena radnika i da im bude zajemčena neophodno potrebna lekarska njega, i da se, naročito: a) ti radnici podvrgnu lekarskom pregledu pre nego što počnu radove i u određeni razmacima vremena novim pregledima za vreme njihova uposlenja; b) da je u dovoljnom broju predviđeno lekarsko osoblje kao i dispanzeri, skloništa za bolesnike, bolnice, i potreban materijal za udovoljavanje svih potreba, i v) da je dovoljno osigurana dobra higijena na mestima rada, opskrba radnika vodom, hranom, gorivom i kuhinjskim priborom i da su ako je potrebno predviđena dovoljna odela i stan koji zadovoljava;
2) da su preduzete shodne mere da se obezbedi izdržavanje porodice radnika, naročito da se olakšava šiljanje istoj jednoga dela nadnice, sigurnim načinom, uz pristanak ili na molbu radnika;
3) da će putovanja radnika na mesto rada i za povratak odatle biti osigurana od administracije, pod njenom odgovornošću i o njenom trošku, i da će administracija olakšavati ta putovanja upotrebljujući u najširoj meri sva raspoloživa prevozna sredstva;
4) da će u slučaju bolesti ili nezgode radnika koje prouzrokuju nesposobnost za rad za određeno vreme, biti osigurano rapatriranje radnika o trošku administracije;
5) da će svaki radnik koji bi želeo da po isteku svoga perioda prinudnog ili obaveznog rada ostane na licu mesta kao slobodan radnik, to moći da učini a da, za vreme perioda od dve godine, ne izgubi svoje pravo na besplatno rapatriranje.
Prinudni ili obavezni rad za prenos lica ili robe, na primer za nošenje ili veslanje, moraće se ukinuti u što kraćem roku, a očekujući to ukidanje nadležne će vlasti morati da izdadu propise koji će da utvrde naročito: a) obavezu da se taj rad upotrebljuje samo za olakšanje premeštanja činovnika administracije u vršenju njihovih funkcija ili za prenos materijala administracije, ili, u slučaju apsolutno prešne potrebe, za prenos drugih lica koja nisu činovnici; b) obavezu da se za takove prenose upotrebljuju samo ljudi koji su za taj posao priznati fizički sposobni prethodnim lekarskim pregledom, u svim slučajevima kada je taj pregled mogućan; u slučajevima, kada on ne bude mogućan, moraće se lice koje usposluje tu radnu snagu uveriti, na svoju odgovornost, da uposleni radnici imaju zahtevanu fizičku sposobnost i da ne boluju ni od kakve prilepčive bolesti; v) najveći teret koji radnici imaju da nose; g) najduži put koji će ti radnici morati da prevale od mesta svoga stanovanja; d) najveći broj dana u mesecu ili u kom drugom periodu za vreme kojih će ovi radnici moći da budu pozvani na taj rad obuhvatajući tom broju i dane za povratak; đ) lica koja su ovlašćena da zahtevaju taj oblik prinudnog ili obaveznog rada kao i meru u kojoj imaju pravo da njemu pribegnu.
Utvrđujući maksimume o kojima se govori pod slovima v), g), d) pređašnjeg paragrafa, nadležne vlasti moraće uzeti u račun razne značajne faktore, naročito fizičku sposobnost stanovništva od kojega će se radnici uzeti, prirodu puta koji se mora preći, kao i klimatske uslove.
Nadležne vlasti moraće, dalje, predvideti odredbe da normalno dnevno prevaljeni put nosača ne pređe udaljenost koja odgovara prosečnom trajanju radnog rada od osam časova, s tim da se za njeno određivanje mora uzeti u račun ne samo teret koji se nosi i put koji se mora preći, nego još i stanje puta, godišnje doba i svi drugi značajni faktori; ako bi bilo potrebno da se nametnu prekovremeni časovi rada, onda moraju biti nagrađeni većim nadnicama od normalnih.
Nadležne vlasti smeti će da daju ovlašćenje da se pribegne obaveznom obrađivanju zemlje samo onda ako je cilj toga ovlašćenja da se predupredi glad ili oskudica živežnih proizvoda, a uvek pod uslovom da će hrana ili proizvodi tako dobiveni morati da ostanu vlasništvo pojedinaca ili zajednice, koji su ih proizvodili.
Ovaj član ne sme da ima to dejstvo, da se, kada je proizvodnja organizovana, prema zakonu i običaju, na komunalnoj osnovi i kada proizvodi ili dobici od prodaje tih proizvoda ostaju vlasništvo zajednice, ukida obaveza za članove te zajednice da izvrše rad koji im je na taj način nametnut.
Zakonodavstva koja predviđaju kolektivnu kaznu koja se primenjuje na celu zajednicu za zločine učinjene od nekoliko njenih članova, neće smeti da obuhvataju prinudni ili obavezni rad za neku zajednicu kao jednu od metoda kažnjavanja.
Prinudni ili obavezni rad neće se upotrebljavati za podzemne radove u rudnicima.
Godišnji izveštaji za koje se Članovi koji ratifikuju ovu konvenciju obavezuju da će ih podnositi Međunarodnom Birou Rada, prema odredbama člana 408 Versaljskog Ugovora i članova ostalih Ugovora o Miru, koji im odgovaraju, o merama koje su od njih preduzete da bi dale dejstva odredbama ove konvencije, moraće sadržavati što potpunija obaveštenja, za svaku zainteresovanu teritoriju, o meri u kojoj se bude bilo pribeglo prinudnom ili obaveznom radu u toj teritoriji, kao i o sledećim tačkama: u koje se svrhe vršio taj rad; procenat oboljenja i smrtnosti; radno vreme; metode plaćanja nadnica i iznos nadnica; kao i sva druga podesna obaveštenja.
Da bi se odredbama ove Konvencije dalo dejstvo, nadležne će vlasti morati da obnaroduju što potpuniju i precizniju uredbu o upotrebi prinudnoga ili obaveznog rada.
Ove uredbe moraće naročito sadržavati propise kojima se dozvoljava svakom licu, podvrgnutom prinudnom ili obaveznom radu da nadležnim vlastima podnosi sve prigovore koji se odnose na njegove uslove rada, i koje mu daju jemstvo, da će ti prigovori biti ispitani i uvaženi.
U svim će se slučajevima morati preduzeti shodne mere da bi se osigurala stroga primena uredaba o upotrebi prinudnoga ili obaveznoga rada, bilo proširenjem na prinudni ili obavezni rad nadležnosti svakoga organizma inspekcije rada, koji je već ustanovljen za slobodni rad, bilo kojim drugim prikladnim sistemom. Također će se morati preduzeti mere da o tim uredbama budu obaveštena lica podvrgnuta prinudnom ili obaveznom radu.
Nezakonito zahtevanje prinudnoga ili obaveznoga rada biće podvrgnuto kaznenim sankcijama i svaki Član koji ratifikuje ovu konvenciju imaće dužnost da se uveri da su sankcije zakonom nametnute zaista efikasne i da se strogo primenjuju.
Svaki Član Međunarodne Organizacije Rada koji ratifikuje ovu konvenciju obavezuje se da će je primeniti na teritorije koje su podvrgnute njegovom suverenitetu, njegovoj sudskoj nadležnosti, zaštiti, njegovom suzerenstvu, štitništvu ili njegovoj vlasti, u meri ukoliko ima pravo, da potpisuje obaveze koje se tiču pitanja unutrašnje jurisdikcije. Međutim ako se taj Član hoće koristiti odredbama člana 421 Versaljskog Ugovora i članovima ostalih Ugovora o Miru koji ovome odgovaraju moraće da priloži svojoj ratifikaciji izjavu u kojoj obznanjuje:
1) u kojim teritorijama kani da potpuno primenjuje odredbe ove konvencije;
2) u kojim teritorijama kani da primenjuje odredbe ove konvencije s modifikacijama i u čemu se sastoje te modifikacije;
3) za koje teritorije rezerviše svoju odluku.
Gornja izjava smatraće se kao sastavni deo ratifikacije i imaće posve ista dejstva. Svaki Član koji dade takvu izjavu moći će da se odrekne, novom deklaracijom, svih rezervi ili dela rezervi koje su na osnovu prednjih stavova 2 i 3 sadržane u njegovoj ranijoj izjavi.
Službene ratifikacije ove Konvencije pod uslovima predviđenim u XIII Delu Versaljskog Ugovora i u Delovima ostalih Ugovora o Miru, koji ovom odgovaraju biće saopštene Generalnom Sekretaru Društva Naroda i on će ih registrovati.
Ova će konvencija biti obavezna samo za one Članove Međunarodne Organizacije Rada čija ratifikacija bude registrovana u Sekretarijatu.
Ona će stupiti na snagu dvanaest meseci pošto ratifikacije dva Člana Međunarodne Organizacije Rada budu registrovane od Generalnog Sekretara.
Posle toga, ova će konvencija stupiti na snagu za svakog Člana dvanaest meseci posle datuma kada njegova ratifikacija bude registrovana.
Čim ratifikacije dvaju Članova Međunarodne Organizacije Rada budu registrovane u Sekretarijatu, Generalni Sekretar Društva Naroda će notifikovati taj fakt svima Članovima Međunarodne Organizacije Rada. On će im takođe notifikovati registrovanje ratifikacija koje mu budu docnije saopštavane od svih drugih Članova organizacije.
Svaki Član koji ratifikuje ovu Konvenciju može je otkazati, po isteku perioda od deset godina posle datuma prvobitnog stupanja na snagu konvencije, aktom saopštenim Generalnom Sekretaru Društva Naroda, koji će ovaj registrovati. Otkaz će početi da važi tek posle godinu dana od dana njegova registrovanja u Sekretarijatu.
Svaki Član koji ratifikuje ovu Konvenciju, a koji u roku od jedne godine dana po isteku perioda od deset godina spomenutog u pređašnjem paragrafu ne upotrebi pravo otkaza koje je predviđeno u ovom članu, biće obvezan za nov period od pet godina, te će, posle toga, moći da otkaže ovu Konvenciju po isteku svakoga perioda od pet godina pod uslovima koji su predviđeni u ovom članu.
Po isteku svakoga perioda od pet godina računajući od stupanja na snagu ove konvencije, Upravni Savet Međunarodnog Biroa Rada biće dužan da podnese Opštoj Konferenciji izveštaj o primeni ove Konvencije i odlučiće da li ima mesta da se stavi na dnevni red Konferencije pitanje njene potpune ili delimične revizije.
U slučaju ako bi Međunarodna Konferencija usvojila novu konvenciju čiji je predmet potpuna ili delimična revizija ove konvencije, ratifikacija jednog Člana nove Konvencije čiji je predmet revizija povlačila bi samim sobom otkaz ove Konvencije bez uslova što se tiče roka i bez obzira na gornji član 30, pod rezervom da je nova Konvencija čiji je predmet revizija stupila na snagu.
Od datuma stupanja na snagu nove Konvencije čiji je predmet revizija, ova bi Konvencija prestala da bude otvorena za ratifikaciju Članova.
Ova bi Konvencija međutim ostala na snazi u svom obliku i sadržaju za one Članove koji bi je ratifikovali, a koji ne bi ratifikovali novu Konvenciju čiji je predmet revizija.
Punovažni su i francuski i engleski tekst ove Konvencije.
§ 2
Ovaj Zakon stupa u život kad ga Kralj potpiše i kad se obnaroduje u Službenim novinama, a obaveznu silu dobija pošto se ispune uslovi člana 28 Projekta pomenute konvencije.
Preporučujemo Našem Ministru pravde da ovaj zakon obnaroduje, svima Našim Ministrima da se o izvršenju njegovom staraju, vlastima zapovedamo da po njemu postupaju, a svima i svakome da mu se pokoravaju.