PRAVILNIKO PROGRAMU VASPITNOG RADA U DOMOVIMA UČENIKA SREDNJIH ŠKOLA REPUBLIKE SRBIJE("Sl. glasnik RS - Prosvetni glasnik ", br. 20/97) |
Ovim pravilnikom utvrđuje se Program vaspitnog rada u domovima učenika srednjih škola Republike Srbije.
Program iz stava 1. ovog člana odštampan je uz ovaj pravilnik i čini njegov sastavni deo.
Danom stupanja na snagu ovog pravilnika prestaje da važi Pravilnik o programu i načelima organizacije vaspitnog rada u domovima učenika ("Prosvetni glasnik", vanredni broj /1973).
Ovaj pravilnik stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Prosvetnom glasniku".
PROGRAM VASPITNOG RADA U DOMOVIMA UČENIKA SREDNJIH ŠKOLA REPUBLIKE SRBIJE
UČENJE I RAZVIJANJE LIČNE KOMPETENTNOSTI UČENIKA
I CILJEVI VASPITNOG RADA U OBLASTI UČENJA
Osnovni cilj vaspitnog rada sa učenicima u oblasti učenja je postizanje optimalne školske uspešnosti.
Iz tog osnovnog cilja proizlazi više specifičnih ciljeva.
a. razvijanje radnih navika - usvajanje racionalnih tehnika školskog učenja i intelektualnog rada,
b. razvijanje opšte kompetentnosti učenika - utvrđivanje realističnog nivoa aspiracija u školskom učenju i profesionalnom razvoju, razumevanje prirode učenja i zauzimanje aktivnog odnosa prema sopstvenom učenju i ličnom razvoju,
v. formiranje obrazaca kooperativnog ponašanja - povezivanje individualnog i grupnog učenja, zajedničko razmatranje pojedinih pitanja i problema u oblasti saznanja i vrednosnih orijentacija, osposobljavanje za različite oblike produktivnog učešća učenika u životu doma i domskim aktivnostima.
U praktičnom radu sa učenicima valja razlikovati više nivoa realizacije navedenih ciljeva:
1. održati i unaprediti školsku uspešnost učenika.
2. uključiti zainteresovane učenike u aktivnosti koje su usmerene na unapređenje i razvijanje lične kompetentnosti.
3. omogućiti učenicima da upoznaju prirodu učenja i ulogu pojedinih vrsta učenja u razvoju i menjanju ličnosti tokom detinjstva, adolescencije i zrelog doba.
4. formirati aktivan odnos učenika prema učenju kao sklopu raznovrsnih aktivnosti kojim mogu da usmeravaju i oblikuju sopstveni psihofizički i psihosocijalni razvoj.
Samo prvi nivo realizacije odnosi se na vaspitni rad u svim domovima učenika. Jedna od osnovnih i konkretnih mera efikasnosti vaspitnog rada je optimalna školska uspešnost svakog učenika. Ostali nivoi realizacije dopuštaju izvesnu diferencijaciju učenika, jer se vezuju za njihova interesovanja, predznanja, sklonosti, specifične potrebe i u većini slučajeva bi trebalo da podrazumevaju samostalni izbor između ponuđenih tema i aktivnosti. Osim toga, što su ciljevi složeniji, njihova realizacija u većoj meri zahteva dopunsko stručno osposobljavanje vaspitača i obezbeđivanje što povoljnijih uslova za vaspitni rad (npr. rad u manjim grupama, raspolaganje najsavremenijom opremom, mogućnost povremenog angažovanja različitih stručnjaka i sl.).
II PROGRAMSKI ZADACI I SADRŽAJI VASPITNOG RADA U OBLASTI UČENJA I RAZVIJANJA LIČNE KOMPETENTNOSTI UČENIKA
Navedene nivoe realizacije ciljeva u oblasti učenja i razvijanja lične kompetentnosti možemo shvatiti kao hijerarhiju zadataka vaspitnog rada sa učenicima u domu. Iz toga sledi da su glavni programski zadaci:
1. održanje i unapređenje nivoa školske uspešnosti učenika,
2. angažovanje učenika na unapređenju i razvijanju lične kompetentnosti sfere intelektualnog rada i socijalnog ponašanja,
3. upoznavanje prirode učenja, uloge sazrevanja, učenja i ličnog angažovanja u formiranju ličnosti, i
4. formiranje aktivnog i konstruktivnog odnosa učenika prema sopstvenom psihofizičkom i psihosocijalnom razvoju.
Svaki od tih zadataka se ostvaruje kroz realizaciju programskih sadržaja, korišćenje odgovarajućih oblika i metoda vaspitnog rada i stvaranje optimalnih orijentacionih i tehničkih uslova za neposredni rad sa učenicima.
U ostvarivanju navedenih zadataka vaspitač ima dvojaku ulogu: organizacionu i instruktivnu. Organizacionu ulogu vaspitač može da deli sa učenicima tako što će im omogućiti da predlažu programske sadržaje, da učestvuju u planiranju i pripremanju realizacije tih sadržaja. Instruktivnu ulogu vaspitač može podeliti sa drugim vaspitačima (po principu razmene iskustava i veština), sa stručnim saradnicima, sa pozvanim gostima, ali i sa starijim i talentovanijim učenicima.
1. Programski sadržaji koji se odnose na održavanje i unapređenje nivoa školske uspešnosti učenika
1.1. Organizaciona uloga vaspitača: obezbeđivanje uslova za učenje u domu
Obezbeđivanje optimalnih uslova za učenje. Kućnim redom se određuju prostorije za učenje i vreme učenja. Obezbeđenje optimalnih fizičkih uslova za učenje (radna mesta, razmeštaj u prostoru, osvetljenje, ventilacija). Vaspitači i stručni saradnici utvrđuju oblike pomoći koju mogu pružiti učenicima. Opremanje domske biblioteke knjigama koje su potrebne učenicima, posebno časopisima, priručnicima, enciklopedijama i drugim izvorima informacija koji su učenicima potrebni za učenje i obavljanje školskih zadataka. Tekuće informisanje i razmena informacija - oglasne table, sastanci, bilteni i sl. Opšta radna atmosfera: izrada panoa i dekoracija koje su u funkciji vizualizovanja ciljeva učenja, normi ponašanja, pravila efikasnog učenja, sentenci o učenju, ličnih ambicija i sl.
Upoznavanje učenika sa domom. Upoznavanje organizacije života i rada u domu, prostornih i materijalnih uslova za individualno i grupno učenje, za učenje po potrebi i ličnom izboru. Norme ponašanja u vreme organizovanog učenja. Upoznavanje sa vaspitačem i stručnim saradnicima, načinima njihovog praćenja aktivnosti i efikasnosti učenika, mogućnosti za individualne i grupne razgovore, zakazivanje razgovora i sl. Vaspitač prati rad učenika, obraća pažnju na faktore koji utiču na učenje i efekte učenja, kao što su motivacija učenika, kvalitet koncentracije pažnje pri učenju, sposobnosti za učenje, pamćenje i razumevanje.
Organizovano učenje u interesnim grupama. Kada se ukaže potreba ili zainteresovanost učenika potrebno je da se organizuje dodatni instruktivni rad iz pojedinih školskih predmeta, kao i dopunske aktivnosti za talentovanije učenike iz domena onih školskih predmeta u kojim postižu visoke rezultate.
1.2. Instruktivna uloga vaspitača: osposobljavanje učenika za racionalno i efikasno učenje i izvršavanje školskih zadataka
Planiranje učenja i učenje po planu. Planiranje gradiva i vremena. Vrste planiranja - s obzirom na ciljeve učenja, trajanje učenja, težinu i obim poslova koje učenje obuhvata. Izbor mesta i vremena učenja. Fleksibilna organizacija učenja kao način prevencije monotonije, dosade, umora i prezasićenosti.
Metode i tehnike uspešnog učenja. Isticanje cilja, predviđanje pozitivnih efekata njegovog ostvarivanja. Faze i aktivnosti u učenju. Vrste učenja: učenje raspoređeno u vremenu, koncentrisano učenje; globalno učenje, partitivno učenje. Tehnika aktivnog učenja: izvodi i beleške, usmeno i pismeno slišavanje. Kako prepoznati pasivno učenje? (neisticanje cilja, višestruko uzastopno čitanje bez rekapitulacije i izvoda, učenje napamet smisaonog materijala...)
Činioci koji determinišu učenje. Činioci koji učenje čine efikasnijim i činioci koji ometaju učenje. Personalni činioci: predznanje, sposobnosti, potrebe, motivi, emocije. Sredinski činioci: kulturni, materijalni, kadrovski. Pedagoški činioci: kvalitet nastave, udžbenika, ocenjivanja. Radne navike - efekat personalnih i socijalnih uticaja: kako nastaju i nestaju, kako se održavaju i unapređuju. Kakva je uloga radnih navika u opštoj efikasnosti učenika. Analiza i procena sopstvenih radnih navika.
Motivacija za učenje. Radoznalost, aspiracije, težnja ka kompetentnosti. Motiv postignuća. Unutrašnja i spoljašnja motivacija. Percepcija nastavnih predmeta: zanimljivost, korisnost, težina. Motivatori - pozitivni i negativni. Zahtevi i zabrane. Pohvale i pokude. Nagrade i kazne. Poznavanje rezultata i ocenjivanja. Takmičenje: sa samim sobom, sa drugim učenicima, sa objektiviziranim standardom.
Pamćenje i zaboravljanje. Kratkoročno i dugoročno pamćenje. Reprodukcija, rekonstrukcija i sećanje. Spontano i aktivno zaboravljanje. Obnavljanje gradiva. Ušteda u učenju.
Praćenje toka i efekata učenja. Napredovanje u toku učenja. Pokazatelji napredovanja: pitanja i zadaci u udžbenicima; kontrolno (samo) testiranje. Školsko ocenjivanje. Ocena kao povratna informacija. Ocena kao instrukcija za dalje učenje. Ocena kao mera postignuća. Ispitna situacija: značaj samopouzdanja i emocionalne samokontrole, uticaj pozitivne i negativne anksioznosti na učinak. Replaniranje učenja i korigovanje načina rada.
Analiza ličnog (ne)uspeha. Kako je učenje planirano, a kako je ostvareno? Mogući razlozi odstupanja od plana. Fleksibilan odnos prema realizaciji plana. Šta učenik može reći o svojim ambicijama, svom zalaganju, svojoj odlučnosti, svojoj upornosti, nepredvidivim problemima s kojima se suočio i drugim okolnostima koje su uticale na njegovo učenje u prethodnom periodu?
Kako poboljšati uspeh? Šta je neuspeh, a šta nedovoljan uspeh? Koje su manifestacije neuspeha? Koliko traje neuspeh? Šta je uslovilo neuspeh? Kakve su posledice neuspeha? Atribucija uspeha i neuspeha. Menjanje atributivnog stila kod neuspešnih učenika (pomeranja akcenta sa sposobnosti na zalaganje, sa sticaja „nepredviđenih okolnosti" na valjan izbor cilja). Individualno i grupno menjanje odnosa prema učenju, menjanje organizacije učenja.
2. Angažovanje učenika na unapređivanju i razvijanju lične kompetentnosti
2.1. Učenje i transfer učenja
Transfer učenja i učenje za transfer. Obrazovni programi i snalaženje u svakodnevnim životnim situacijama. Transfer školskih aktivnosti na razvoj sposobnosti. Aktivan i kreativan stav prema učenju. Uvežbavanje primene znanja. Učenje učenja.
Izvori znanja i sredstva učenja. Kako doći do potrebnih informacija? Korišćenje biblioteke. Mediateka. Obrazovni filmovi. Obrazovni softver: obrazovni programi, popularna nauka, umetnost, lepa literatura, zabava i drugi sadržaji na disketama, kompakt diskovima, Internetu i sl.
Čitanje. Šta je cilj čitanja? Tehnike čitanja. Merenje brzine i efikasnosti čitanja. Vrste čitanja. Informativno čitanje. Analitičko čitanje. Doživljajno čitanje. Vežbanje pojedinih vrsta čitanja. Rad sa knjigom: čitanje i prateće aktivnosti (vođenje beleški, sačinjavanje izvoda, izrada rečnika, crtanje shema). Čitanje i aktivno učenje.
Kultura govora. Retorika, komunikacija, govor i razgovor. Usmeno izlaganje o zadatoj temi: raščlanjavanje, strukturisanje, ilustracije, retorička pitanja, obrti, zaključivanje. Slobodno pripovedanje. Glasovna artikulacija. Akcenti.
Kultura pismenog opštenja. Vrste pisama. Privatna prepiska. Obraćanje raznim ustanovama. Elektronska pošta: pošiljalac, poruka, primalac.
Opšta analiza školskog uspeha. Zašto se javljaju individualne, grupne i socijalne razlike u školskoj uspešnosti. Šta uslovljava uspeh odeljenja, razreda, škole. Kako se problemi u radu, nastavi i ocenjivanju odražavaju na školski uspeh učenika. Izostanci sa nastave: učestalost, razlozi, efekti, problem nadoknađivanja propuštenog.
3. Priroda učenja i uloga učenja u formiranju ličnosti
3.1. Učenje kao sticanje određenih oblika socijalnog ponašanja
Instrumentalno učenje. Pozitivni i negativni ishodi učenja ("potkrepljenje"). Stvaranje navika, veština i umenja.
Učenje po modelu. Modeli, uzori. Posmatranje i učenje. Oponašanje modela: gestikulacija, govor, odevanje, maniri, spoljašnji izgled. Poistovećenje sa modelom: životni ciljevi, vrednosti, moralni, standardi, karakterne osobine.
Uloga kao model: očekivano i propisano ponašanje, tradicionalni obrasci ponašanja, interpersonalni odnosi, stav prema okruženju.
Učenje uviđanjem. Učenje kao proces rešavanja problema. Uočavanje problema i snalaženje u problemskim situacijama. Traganje za nedostajućim informacijama i znanjima. Strategije rešavanja problema.
Kognitivno-emocionalna dinamika procesa učenja. Učenikova koncepcija škole, nastave i obrazovanja. Percepcija i ocena značaja školske uspešnosti. Doživljaj uspeha i neuspeha kao faktor stava prema učenju, školi, pojedinim nastavnicima i nastavnim predmetima. Školski uspeh i slika o sebi. Psihološke promene izazvane dugotrajnim neuspehom.
4. Formiranje aktivnog odnosa učenika prema sopstvenom razvoju
4.1. Školovanje i obrazovanje
Obrazovanje i svakodnevno iskustvo. Porodica, susedstvo, vršnjaci, lokalna sredina, masovni mediji kao izvori znanja, obrazaca ponašanja, sistema vrednosti.
Obrazovanje i profesionalni razvoj. Izbor srednje škole, profesionalna orijentacija. Lične aspiracije, preduzimljivost i preduzetništvo. Promene u tehnologiji i organizaciji rada. Ideja o permanentnom obrazovanju.
Samoobrazovanje. Čitalačka interesovanja učenika. Samostalni izbor posebnih obrazovnih programa (npr. učenje stranih jezika, rada na kompjuteru, detaljnije upoznavanje pojedinih oblasti nauke i sl.).
4.2. Odrastanje i uključivanje u društveni život
U vremenu odrastanja i uključivanja u društveni život mladi se suočavaju sa mnogim pojavama, zbivanjima, raznovrsnim vrednosnim orijentacijama, često oprečnim obrascima ponašanja i delovanja. Učenici osećaju potrebu da najpre jasno formulišu, a zatim i da razreše saznajne, vrednosne i praktične dileme na koje nailaze u svom neposrednom i u širem društvenom okruženju. Zato su u ovom odeljku osnova programa vaspitnog rada navedene neke od tipičnih tema o kojim mladi raspravljaju i za koje su pokazali interesovanje.
Razvoj ličnosti. Sazrevanje, učenje i razvoj. Psihofizički i psihosocijalni aspekti razvoja. Lično angažovanje. Značaj fizičkih, intelektualnih i socijalnih aktivnosti. Detinjstvo, mladost, zrelo doba.
Adolescencija. Socijalni položaj mladih. Intelektualna kompetentnost adolescenata. Afektivni problemi. Anksioznost. Osećanje prihvaćenosti i neprihvaćenosti. Samopouzdanje i samopoštovanje.
Međulična naklonost. Blizina, učestali kontakti, prijatan izgled, lepo ponašanje, visoke sposobnosti, komplementarnost potreba, sličnost interesovanja, stavova, uverenja, vrednosti i crta ličnosti kao činioci javljanja naklonosti i prijateljstva. Obrasci prijateljstva: obostrana spontanost i zadovoljstvo, uzajamno prihvatanje i poštovanje, iskrenost i poverenje, razumevanje i pomaganje.
Mladalačka ljubav. Naklonost i romantična ljubav. Obrasci romantične ljubavi: zanesenost voljenom osobom (jednostrana ili obostrana fasciniranost, idealizovanje, isključivost, seksualna poželjnost) i briga o voljenoj osobi (krajnja nesebičnost, požrtvovanost, štićenje). Ljubav i učenje. Ljubomora. Neuzvraćena ljubav. Ljubav i stvaralaštvo. Ljubav u književnim delima.
Brak i porodica. Motivi za sklapanje braka. Vrste bračnih zajednica. Planiranje porodice. Roditeljstvo. Zašto je potrebno porodično zakonodavstvo? Prava i obaveze roditelja. Prava deteta. Vaspitna funkcija porodice. Vaspitni stil - uspostavljanje emocionalne vezanosti (srdačni nasuprot hladnih odnosa), stepen samostalnosti deteta (permisivna i restruktivna kontrola ponašanja, negovanje autonomije deteta).
Socijalni odnosi. Odnosi među pripadnicima različitih društvenih grupa. Odnosi među društvenim slojevima. Odnosi među verama. Međunacionalni odnosi. Politički odnosi. Problem vođstva. Vođe i sledbenici. Internacionalizam i nacionalizam. Multikulturno društvo: Interkulturne veze: Osnovna načela humanih odnosa: lična autonomija, tolerancija razlika, jednaka prava, pravednost, prijateljstvo, solidarnost, altruizam, poverenje, uvažavanje.
Međugeneracijski odnosi. Socijalne i psihološke konsekvence asimetričnosti međugeneracijskih odnosa. Deca i roditelji. Učenici i nastavnici. Mladi i stari. Prenošenje iskustva, znanja, običaja, sistema vrednosti. Tradicija i tradicionalizam. Društveno pamćenje i društveno zaboravljanje. Oblici i mehanizmi društvenog učenja: socijalizacija, enkulturacija, edukacija i indoktrinacija.
Opšti obrasci socijalnog ponašanja. Saradnja i razmena. Rivalstvo i takmičenje. Konflikti i ovladavanje konfliktima. Načini rešavanja interpersonalnih i grupnih konflikata.
Lepo i ružno ponašanje. Bonton. Maniri u odnosima mlađih i starijih, muškaraca i žena, poznanika i nepoznatih. Formalni i neformalni odnosi. Oslovljavanje. Pozdravljanje. Razgovor. Telefoniranje. Pisma. Humor i šale. Grdnje i psovanje.
Religija i religioznost. Religija nekad i sad. Vrste religija. Sekte. Religija i njene institucije. Crkva i njena hijerarhija. Osnovne religijske dogme. Religijske vrednosti. Verski simboli, običaji i norme. Verska propaganda. Versko obrazovanje. Religioznost kao aspekt ličnosti jedinke. Religiozno iskustvo. Stupnjevi religioznosti. Verska tolerancija. Ateizam.
Magija i sujeverje. Otvorena pitanja u razumevanju prirode. Obrazovna i kulturna zapuštenost.
Masovni mediji. Informisanje i propaganda. Umetnost i kič. Zabava i senzacionalizam: Ciljne grupe i tehnike manipulacije. Kritički stav prema porukama masovnih medija.
III UPUTSTVO ZA REALIZACIJU: OBLICI, METODE, TEHNIKE I SREDSTVA VASPITNOG RADA U DOMU
Korišćenje navedenih programskih sadržaja
Navedeni programski sadržaji su lista sugestija. Koje sadržaje i koliko sadržaja će obuhvatiti program vaspitnog rada u nekom domu i sa nekom konkretnom grupom učenika, zavisi od vaspitača, stručnih saradnika i samih učenika, kao i od objektivnih uslova, kao što su raspoloživo vreme, prostor, oprema, potrebni materijali i sl.
Jedna ili nekoliko programskih celina koje su ocenjene kao značajne mogu se uzeti kao okosnica rada tokom dužeg vremenskog perioda. Sva ostala važna pitanja koncentrišu se oko tako izabrane središne teme. Bitno je da se program rada sadržinski ne preopterećuje, da bude raznovrstan, ali ne i ambiciozan da obuhvati "sve" ili "što više".
Odabrane sadržaje moguće je obrađivati na razne načine - od predavanja "eks katedra" ili panela koji čine nekoliko "mini predavanja", preko prikazivanja filmova, analiziranja aktuelnih zbivanja, davanja selekcionisanih tekstova na čitanje i diskusija o pojedinim temama, do organizovanja posebnih tematskih sekcija, izvođenja serije radionica i preduzimanja konkretnih akcija. Bitno je da način rada bude prilagođen uzrasnim specifičnostima učenika, njihovim afinitetima za dinamične, raznovrsne i participativne forme rada.
Dominantni oblici rada u domu su individualni rad, rad u parovima, rad u malim grupama i rad sa vaspitnom grupom kao celinom.
U izuzetim situacijama koriste se "frontalni" ili "plenarni" oblici rada za koje je karakteristično da u njima učestvuje veliki broj učenika u ulozi posmatrača ili slušalaca, a manji broj u ulozi aktera ili izvođača.
Posebno se može govoriti o masovnim oblicima rada, kao što su dobrotvorne ili radne akcije, velike domske priredbe, smotre, izložbe, takmičenja, susreti domova i sl.
Zavisno od oblika rada, mogu se koristiti različite metode ili tehnike rada.
U INDIVIDUALNOM RADU UČENIKA dominiraju tehnike rada sa knjigom, tekstom, kompjuterom, raznim instrumentima i priborima (za crtanje, modelovanje, komponovanje i sviranje, izradu maketa i raznih predmeta i sl.).
U INDIVIDUALNOM RADU SA UČENICIMA dominira metoda razgovora koja se oslanja na tehnike dobijanja i davanja informacija, uveravanja, podsticanja i sprečavanja (razumevanja, odgovaranja od namera i sl.). Pored ad hok razgovora, koji su inicirani od strane učenika ili nekim zapažanjem vaspitača, treba pripremiti i organizovati serije razgovora sa pojedinim učenicima kada za to postoje pedagoški ili psihološki razlozi.
RAD U PAROVIMA I MIKRO GRUPAMA (grupama od tri do pet članova) temelji se ne neposrednoj verbalnoj komunikaciji, pretežno koristi tehnike koordinacije, saradnje i razmene.
U GRUPNOM RADU sa vaspitnom grupom mogu da dominiraju različite diskusione i radne metode. U diskusionim metodama se koriste tehnike verbalne i neverbalne komunikacije, razne strategije grupnog odlučivanja i grupnog rešavanja problema i sl. Rad u grupi može biti prožet većim ili manjim zahtevima za koordinacijom, uzajamnim usklađivanjem, razmenom podrške, saradnjom, rivalitetom i takmičenjem.
Postoji više osnovnih modela vaspitnog rada u maloj grupi, pa se prema tim modelima i razlikuju više vrsta vaspitnih grupa.
Edukativne grupe su usmerene na sticanje ili unapređivanje određenih znanja, veština, umenja. One funkcionišu po pedagoškom modelu, jer su članovi grupe u ulozi učenika, a rukovodilac grupe u ulozi trenera ili učitelja. Njihova specifičnost je u tome što se ne bave samo obrazovnim sadržajima, već se sistematski bave i karakterističnim grupnim pojavama, kao što su grupni procesi, interpersonalni odnosi, efikasna komunikacija i sl. Cilj je da članovi grupe formiraju odgovarajuće pojmove i steknu znanja o osnovnim grupnim pojavama. Pretpostavka je da takva grupna iskustva unapređuju socijalnu efikasnost članova, poboljšavaju komunikacijske veštine i podižu efikasnost grupnog ili ekipnog rada.
Razvojne grupe imaju za cilj da aktiviraju lične potencijale članova, podstaknu njihov ukupni lični razvoj. One to postižu tako što stvaraju situacije u kojima članovi mogu slobodno, u tolerantnoj i podržavajućoj atmosferi, da iskažu svoje ideje, osećanja, strahove, nezadovoljstva i sve druge preokupacije. Razvojne grupe funkcionišu po modelu otvorene ili slobodne komunikacije (te se nazivaju i susretne, ili enkaunter grupe), jer insistiraju na ravnopravnosti svih članova, tolerisanju razlika i ispoljavanju individualnosti. Naizgled u njima je uloga rukovodioca svedena na najmanju meru. Uloga rukovodioca je da pokrene grupu, da instalira pravilna ponašanja, da prikaže obrasce postupanja, i eventualno da interveniše ako tok grupnih procesa dobije izrazito nepoželjan tok.
Aktivistične grupe se okupljaju oko nekog životnog problema koji je zajednički za sve članove. Njihov je cilj da kroz grupnu diskusiju članovi grupe postanu svesni karaktera problema, uzroka koji dovode do njega i da se osete sposobnim da se suoče s tim problemom, da otklone uzroke koji ga izazivaju. U osnovi strategije rada tih grupa je model osvešćivanja. Grupa podiže članovima samopoštovanje i samopouzdanje, usmerava ih na rešenja koja su istovremeno dovoljno radikalna i sasvim pragmatična. U domu se mogu osnovati družine koje bi se bavile raznim oblastima humanitarnog i društveno angažovanog rada (sekcije Crvenog krsta, ekološkog pokreta, pokreta za mir, za prava dece, borbe protiv socijalne diskriminacije i sl.).
U praksi postoje mnoge varijante i kombinacije tih grupa, pa ih većina korisnika nediferencirano označava kao (psihološke) "radionice".
U FRONTALNOM ILI PLENARNOM RADU dominiraju metode predavanja i demonstriranja (pokazivanja) umetničkih izvedbi, filmskih i tonskih snimaka, raznih modela, shema i sl. ilustracija.
MASOVNI OBLICI RADA, su po pravilu, složeni iz svih osnovnih oblika, metoda i tehnika rada. Njihova specifičnost je što proširuju socijalni prostor svojih aktera i stvaraju uslove za kvalitetno nove doživljaje. Masovni oblici rada mogu se temeljiti na zajedničkoj akciji bez okupljanja učesnika i na zajedničkoj akciji sa okupljanjem učesnika.
Misovne akcije bez okupljanja učesnika su npr. razne dobrotvorne, umetničke i informativne akcije u kojim dolazi do sakupljanja materijalnih dobara, razmene novina ili umetničkih proizvoda i sl. One podrazumevaju organizovan rad, komuniciranje putem telefona, pisma, elektronske pošte i sl. Kohezivna snaga tih akcija su zajednički ciljevi i zajedničke vrednosti.
Masovne akcije sa okupljanjem su npr. susreti, smotre, takmičenja, logorovanja i druga okupljanja učenika iz više domova radi realizovanja određenih sportskih, rekreativnih, umetničkih, radnih ili obrazovnih akcija. To su u organizacionom pogledu veoma složene akcije. One omogućuju učenicima da obavljaju različite poslove u toku pripreme, planiranja, organizovanja i izvođenja tih akcija.
Svi oblici rada pred vaspitača postavljaju veoma delikatne zahteve. Potrebno je da izabrani oblik rada odgovara postavljenom cilju i sadržaju koji se obrađuje, da je podesan s obzirom na broj učenika i ostale objektivne uslove rada. Prostorni i tehnički uslovi takođe određuju koje od navedenih tema će moći da se obrađuju na način koji pouzdano vodi ostvarivanju postavljenih ciljeva.
RAZVIJANJE LIČNOSTI I SOCIJALNOG SAZNANJA SREDNJOŠKOLACA U DOMU
Polazni okvir vaspitnog rada je model uzajamnog vaspitanja u kome su i vaspitanik i vaspitač aktivni i ravnopravni partneri u razmeni, u kome je vaspitanje susret ljudskih bića sa svim izazovima uzajamnog razumevanja, uvažavanja i usaglašavanja međusobnih različitosti. Ravnopravnog uloga u razmeni ne znači da mladi znaju koliko i odrasli. Specifičnost odnosa vaspitač vaspitanik ogleda se upravo u tome što je asimetričan odnos: odrasli raspolaže sa mnogo više znanja i o sebi, i o svetu i o onima koje vaspitava. Međutim, da bi mogao da pruži prave i pravovremene podsticaje za razvoj mladih ljudi sa kojima radi, vaspitač treba da bude otvoren da prima i uvažava ono što mu oni saopštavaju, da nastoji da sadržaj razmene sagleda iz njihovog ugla bez nametanja svojih stavova, da neguje atmosferu poverenja, bez procenjivanja i kritike. Zadatak vaspitača je da čuje razvojne potrebe vaspitanika, razlučujući ih od svojih očekivanja i predubeđenja, da im da mogućnost da biraju i sami odlučuju a ne da im nameće gotova rešenja, da nastoji da ih čuje i razume naročito u onim situacijama kad njihovo ponašanje nije u skladu sa vrednostima koje bi želeo da im prenese. Ukratko, asimetrija u znanju i životnom iskustvu koja postoji između vaspitača i vaspitanika može da bude podsticajna ukoliko je vaspitanje zasnovano na negovanju:
- samostalnosti i aktivne uloge adolescenata u procesu vaspitanja, koja se nipošto ne sme redukovati na ulogu učenika;
- autonomne, unutrašnje motivacije a ne prinude i spoljašnje kontrole;
- samodiscipline i lične odgovornosti; a ne poslušnosti iz straha od kazne;
- poštovanju autoriteta zato što on nudi znanja, umenja i podsticaje za razvoj, a ne zbog prinude ili straha od kazne.
Osnovni cilj je razvoj autonomne, kompetentne, odgovorne i kreativne ličnosti otvorene za dijalog i saradnju, koja poštuje i sebe i druge.
U praktičnom radu razlikujemo više nivoa realizacije tog cilja:
1. olakšavanje procesa adaptacije na dom i podsticanje socijalne integracije - uspostavljanje i razvijanje odnosa prijateljstva i saradnje sa vršnjacima i odraslim u domu, tolerancije za različitosti,
2. podsticanje razvoja svesti o sebi - svesti o svim aspektima ličnosti (fizičkom, praktičnom, socijalnom i psihološkom), o ličnom integritetu i osobenosti uz poznavanje sopstvenih mogućnosti i ograničenja,
3. podsticanje i pronalaženje optimalnih strategija za rešavanje individualnih problema i kriza kako aktuelnih tako i budućih,
4. podsticanje socijalnog saznanja i socijalnih odnosa,
5. razvijanje komunikativne sposobnosti, veština nenasilne komunikacije i konstruktivnog razrešavanja sukoba sa vršnjacima i odraslima,
6. formiranje autonomne moralnosti, izgrađivanje sistema moralnih i drugih vrednosti.
Svi ovi nivoi realizacije obavezni su za sve domove učenika.
II PROGRAMSKI ZADACI I SADRŽAJI VASPITNOG RADA U DOMU
1. Olakšavanje procesa adaptacije na dom i podsticanje socijalne integracije
1.1. Upoznavanje sa domskim kontekstom. Susret roditelja, vaspitača i učenika. Razmena o uzajamnim očekivanjima, potrebama i zahtevima, teškoćama, vezanim za promenu sredine odrastanja. Izgrađivanje aktivnog odnosa između porodice i doma. Svaki dom bi mogao da ima svoj prospekt ili „ličnu kartu" sa osnovnim informacijama koje je važno da znaju roditelji i vaspitanici.
1.2. Aktivno učešće svih učenika u izradi pravila ponašanja u domu. Zajedničko pravljenje liste pravila ponašanja - kućnog reda, je bitan preduslov da bi ona mogla da postanu zaista prihvaćena od svih učenika u domu. Razlikovanje pravila koja su nužna za normalno odvijanje života u domu i onih koja se u dogovoru svih članova grupe mogu menjati. Dogovor o postupku menjanja pravila, postizanje saglasnosti o tome da, dok se ne uspostave nova, važe stara pravila ma kako osporavana ona bila. Zajedničko donošenje odluka o tome kako da se sankcionišu kršenja pravila.
1.3. Adaptacija na život u domu; odvajanje od roditelja; problemi u vezi sa tim; konflikt i usklađivanje potrebe za privatnošću i samoćom i potrebe za bliskošću i druženjem. Doživljaji izolovanosti ili odbačenosti, kako ih prevazići, obezbeđivanje otvorenog kanala za komunikaciju o tome, pružanje socijalne podrške. Usklađivanje različitih individualnih životnih stilova i navika. Identifikovanje i menjanje obrazaca ponašanja koji ometaju razvoj kod sebe i drugih.
1.4. Odlazak iz doma: stvaranje domskog rituala, svečanosti rastajanja i ispraćanja onih koji odlaze. Stvaranje uslova za povremene kontakte i razmenu između bivših i sadašnjih učenika u domu ("dan otvorenih vrata doma").
2. Podsticanje razvoja svesti o sebi
2.1. Podsticanje samopouzdanja i samopoštovanja, poznavanje i prihvatanje sopstvenih vrednosti i ograničenja, učenja vidova samopotvrđivanja bez agresivnosti i uz uvažavanje drugih;
2.2. Osvešćivanje i kultivisanje osećanja, uočavanje veze između osećanja, potreba, misli i akcija, učenje tehnika kontrole osećanja (prevladavanje negativnih osećanja - straha i strahovanja, tuge, besa, ljubomore, zavisti; negovanje pozitivnih osećanja). Preuzimanje lične odgovornosti za sopstvena osećanja i postupke;
2.3. Otkrivanje svojih potreba, osvešćivanje posledica koje mogu nastati usled sukoba različitih potreba, usklađivanje različitih potreba, operacionalizacija postupaka koji vode zadovoljenju potreba i jasnih zahteva sebi i drugima u vezi sa tim;
2.4. Psihoseksualni razvoj. Sagledavanje telesnih, psihičkih i sociokulturnih aspekata seksualnosti. Odnosi među polovima. Seksualne potrebe i seksualna obaveštenost. Seksualno nasilje. Prevencija polnih bolesti;
2.5. Odnos prema budućnosti. Formulisanje životnih ciljeva. Pravljenje ličnih projekata za budućnost. Profesionalna orijentacija.
3. Razvijanje optimalnih strategija za rešavanje individualnih problema i kriza kako aktuelnih tako i budućih
3.1. prihvatanje ličnih problema i životne krize kao izazova za razvoj, izgrađivanje i korišćenje efikasnih tehnika za rešavanje problema i donošenje odluka (identifikovanje problema, izbor strategija za njegovo rešavanje, sagledavanje mogućih alternativnih akcija, anticipiranje posledica sopstvenih odluka i akcija;
3.2. Stres: izvori, uticaji suočavanja i mehanizmi prevazilaženja; izgrađivanje kontrole, korišćenje tehnika relaksacije, socijalne podrške;
3.3. Suočavanje sa gubicima, neuspehom. Strategije samopodrške i postavljanje realističnih ciljeva. Jačanje lične kontrole i istrajnosti;
3.4. Agresivno ispoljavanje - vređanje, pretnje, fizički obračun i slična nepoželjna ponašanja, razlikovanje instrumentalne od agresije umerene na povređivanje drugog. Razumevanje uzroka agresivnog ponašanja, prepoznavanje potreba koje stoje u osnovi agresivnog istupa kako bi mogli da usmere svoj ili tuđi bes konstruktivno. Uticaj medija na agresivno ponašanje. Problem reintegracije i resocijalizacije.
3.5. Rizična ponašanja: zavisnosti (pušenje, alkoholizam, narkomanija) zašto se javlja potreba za tim, posledice po razvoj ličnosti, mogućnosti pomoći.
4. Podsticanje socijalnog saznanja i socijalnih odnosa
4.1. Razumevanje drugih ljudi, njihovih namera i postupaka, različitih međuljudskih i socijalnih odnosa; obrazaca socijalnog ponašanja. To je onaj oblik intelektualnih aktivnosti koji je preduslov i sastavni deo socijalne interakcije i učešća u socijalnoj grupi;
4.2. Razvijanje tolerancije prema razlikama u mišljenjima, stavovima, osobinama, navikama, izgledu, ukusima, potrebama;
4.3. Uspostavljanje, negovanje i razvijanje odnosa sa drugima. Prijateljstvo. Saradnički odnos. Odnosi polova. Ljubavni odnos. Odnosi među generacijama. Odnosi u porodici, školi, domu. Faktori koji dovode do povezivanja i narušavanja odnosa;
4.4 Saradnja u domu. Pravljenje zajedničkih projekata kojima se poboljšava kvalitet života u domu;
4.5. Socijalni pritisak, razmatranje konstruktivnog pristupa u takvim situacijama. Rivalstvo i takmičenje. Razvijanje sistema uverenja i socijalnih veština koje će omogućiti uzajamno poštovanje i usaglašavanje.
5. Razvijanje komunikativne sposobnosti, veština nenasilne komunikacije i konstruktivnog razrešavanja sukoba sa vršnjacima i odraslima
5.1. Razvoj veština nenasilne, kooperativne komunikacije. Aktivno, pažljivo slušanje drugog bez predrasuda, tumačenje kritike i samopotvrđujućih očekivanja. Razvoj empatije - saosećajnog uživljavanja i osećanja i potrebe drugog. Jasno izražavanje svojih opažanja, osećanja i potreba, predstavljanje jasnih zahteva bez optuživanja i kritikovanja i prebacivanja odgovornosti za njih na drugu osobu. Razlikovanje Ja poruka od Ti poruka (kojima se odgovornost za sopstvene postupke i iskustva pripisuje drugome). Konstruktivno odgovaranje na kritiku i napad;
5.2. Poznavanje neverbalne komunikacije i njenih osobenosti
5.3. Sukobi: struktura sukoba i uobičajeni načini ponašanja u sukobu. Dinamika sukoba, strategije i stilovi ponašanja u sukobu i mogući ishodi. Nenasilno konstruktivno rešavanje sukoba koji vodi obostranom dobitku. Nesporazumi i sukobi sa vršnjacima, strategije rešavanja. Sukobi sa roditeljima. Sukobi sa nastavnicima i vaspitačima. Načini rešavanja inerpersonalnih i grupnih konflikata.
6. Formiranje autonomne moralnosti, izgrađivanje sistema moralnih i drugih vrednosti
Kritički odnos prema vrednostima izraženim u mas medijima, kulturi, neposrednom okruženju.
III METODE, OBLICI I SREDSTVA VASPITNOG RADA U DOMU
Oblici rada su: individualni (razgovor), frontalni (predavanja) i grupni u okviru koga se mogu dalje razlikovati:
1. diskusione grupe - razmatranje nekog problema ili plana ili programa aktivnosti koji je relevantan za sve.
2. edukativne radionice - čiji je osnovni cilj sticanje znanja kroz razmenu o temama koje su relevantne za adolescente ali i podsticanje nekih bazičnih kognitivnih procesa - logičkog rasuđivanja, zaključivanja, argumentovanja vlastitog stava, planiranja radnih i rekreativnih aktivnosti itd. Osnovna razlika između diskusione grupe i radionica je što se u radionicama podrazumeva uključivanje svih učesnika po unapred pripremljenom scenariju koji se sastoji iz niza aktivnosti različitog tipa (crtanja, pokreta, verbalnih iskaza) struktuisanih tako da podstaknu razmenu i iskustveno učenje. Važna odlika radionice je igrovni kontekst koji omogućuje da razmena bude spontana i autentična.
3. psihološke radionice za razvijanje svesti o sebi i socijalnog saznanja. Elaboracija ličnih iskustava i životnih problema koji se kroz proces razmene u grupi prerađuju, osvešćuju i integrišu.
4. radionice usmerene na razvoj komunikativnih i socijalnih veština za konstruktivno rešavanje sukoba.
5. kreativne radionice - čiji je osnovni cilj podsticanje i razvijanje divergentnog izražavanja (dramske, likovne, literarne).
Sredstva: u grupnim i frontalnim oblicima rada mogu se koristiti tehnička i kulturna pomagala (film, video, TV itd).
PROBLEMATIKA SLOBODNOG VREMENA U DOMOVIMA UČENIKA
I CILJEVI RADA U OBLASTI SLOBODNOG VREMENA UČENIKA
Cilj vaspitanja za slobodno vreme je osposobljavanje (i kultivisanje) učenika da, slobodno vreme, bilo individualno ili grupno ispunjavaju na osnovu svojih potreba, želja i interesovanja. Zadatak vaspitača u domovima je usmeren ka stvaranju mogućnosti za kvalitetno ispunjavanje slobodnog vremena učenika.
Ciljevi slobodnog vremena su: razvoj ličnosti, odmor, zabava i razonoda.
Slobodno vreme afirmiše kulturne vrednosti koje su usmerene na razvijanje, oplemenjivanje i negovanje duha mladih ljudi.
Ono je u funkciji razvijanja mogućnosti i sklonosti koje imaju individualnu i društvenu vrednost i nalazi svrhu u sebi samom, odvojeno od neposrednih obaveza.
Cilj slobodnog vremena je da razvija pojedinačnu osećajnost učenika, pruži zadovoljstvo i uživanje, ponudi učeniku psihološku percepciju slobode, da bude okarakterisano igrom koja ima ciljeve u sebi samoj.
Zadatak je doma da ponudi uslove za ostvarivanje i zadovoljavanje potencijalnih, autentičnih i svakodnevnih potreba učenika u slobodnom vremenu, a vaspitača da stvara mogućnosti za kvalitetno ispunjavanje njegovog slobodnog vremena: da savetuje, upućuje, daje primer, informiše, objašnjava, tumači, ukazuje na greške, pomaže u pronalaženju stvarnih potreba, učestvuje u organizaciji raznovrsnih aktivnosti.
Uloga vaspitača je da ponuđenim sadržajima predupredi pasivnost i osećaj praznine u vremenu učenika kojim oni relativno slobodno raspolažu.
Aktivnosti u toku slobodnog vremena su kvalitativni pokazatelji koji odslikavaju istinsku prirodu i zadovoljstvo učenika u aktivnostima koje su dobrovoljno izabrali.
II SADRŽAJI I OBLICI SLOBODNOG VREMENA U DOMU
Sadržaji u slobodnom vremenu su određeni potrebama učenika bilo da ih biraju među predloženim aktivnostima, ili da ih sami predlažu.
Oni se ostvaruju:
- učestvovanjem i ličnom inicijativom nasuprot pasivnosti;
- spontanošću i samorazvojem umesto potpuno programiranog slobodnog vremena,
- društvenim kontaktima i susretima sa prijateljima u grupnim i zajedničkim doživljajima nasuprot osećaju usamljenosti;
- opuštanjem i oslobađanjem od obaveza i odsustvom svakog opterećenja;
- razonodom i zabavom nasuprot nezadovoljstvu i diktitatima svakodnevice.
Učenici, kao recepienti kulturnih sadržaja, svoje potrebe mogu zadovoljiti posetama:
pozorištima
galerijama
kulturnim centrima
koncertima
bioskopskim predstavama
muzejima
spomenicima kulture
spomen kućama
spomen parkovima
arheološkim nalazištima
istorijskim nalazištima
itd.
Učenici treba da budu informisani o važnijim kulturnim događajima, da učestvuju u njima razvijajući taj participativni stil života: ovakve informacije, pismene ili usmene, treba da podstiču aktivnost u željenom pravcu.
Slobodno vreme, pre svega, treba da uključi zabavne aktivnosti učenika. Zabava, kao smena utisaka, otklanja nezadovoljstvo i prenapregnutost učenika, stvara prostor za razonodu, uživanje, opuštanje, podstiče želju za sopstvenim izgledom i animira pozitivnu energiju učenika.
Dom učenika može organizovani sledeće aktivnosti:
- zabavne igre - kvizovi
- disko večeri - priredbe i druge oblike zabave.
Rekreativnim aktivnostima učenici se bave u slobodnom vremenu. Ove aktivnosti se ne zasnivaju na strogom pridržavanju propisanih pravila, već dogovorno, prema sveukupnim uslovima učenici slobodno određuju aktivnost i broj učesnika, prostor, vreme, sprave, rekvizite itd.
Rekreativne aktivnosti bi trebalo da budu:
- raznovrsne, kako bi zadovoljile različita interesovanja;
- dobrovoljne i nesputane, bez prinude, uz blaga usmerenja i obaveštenja, kako bi se izbegla iscrpljujuća koncepcija slobodnog vremena i bilo koja vrsta preterivanja;
- vremenski i prostorno neodređene ni početkom ni krajem, ni vremenom trajanja.
Nasuprot rekreativnim aktivnostima, učenici se mogu samoinicijativno ili upućivanjem usmeriti ka takmičarskim aktivnostima.
Sportsko-takmičarske aktivnosti iziskuju tačno poznavanje i besprekorno poštovanje propisanih normi i pravila za određenu sportsku aktivnost.
Navedene kulturno-zabavne i sportske aktivnosti (prema uslovima za rad koji postoje u domu i interesovanju učenika) obavezne su za sve domove učenika i treba da uzmu u obzir:
- formiranje sportskih i kulturno-zabavnih sekcija;
- aktivno treniranje i vežbanje pod stručnim nadzorom;
- uključivanje u regionalna i republička takmičenja.
Očekivani efekti slobodnog vremena ogledaju se u opuštanju, okrepljenju, uživanju, spontanosti, osećanju učestvovanja i društvenim kontaktima, u razmišljanju o sebi i drugima, u proširivanju vidika u brizi za sebe.
III OBLICI, METODE I SREDSTVA U PLANIRANJU SLOBODNOG VREMENA
Potrebno je mlade ljude koji privremeno borave u domovima upućivati na uzore, na moralno delovanje i častoljublje, usmeravati na različite vrste sportova i svakodnevne hobije. To mora biti propagirano i praćeno iznalaženjem najvrednijih metoda za angažovanje u slobodnom vremenu, bez pritiska, ali propagandom u najpozitivnijem smislu reči, naročito one aktivnosti koje su u funkciji razvoja ličnosti i značajan element kulturnog razvoja i kontakta sa drugim ljudima. Sve ove navedene aktivnosti, koje se metodički moraju dozirati, doprineće stvaranju ravnoteže i harmonije koja je neophodna u funkcionisanju domova učenika.
Televizija, sport, popularne zabave, filmovi i dalje će ispunjavati značajan deo slobodnog vremena. Metodski, slobodno vreme treba povezivati sa aktivnostima koje su usmerene na razvoj i obrazovanje. Stvaralački momenti u slobodnom vremenu mogu doprineti da se izgubi razlika između obaveznog rada i slobodnog vremena učenika.
U tom kontekstu neophodno je razvijati takve metode koje će imati sluha za kreativnost i negovanje sposobnosti, širinu interesovanja i smišljeno razvijanje potreba učenika. Program aktivnosti kreiraju sami učenici uz pomoć i blago usmeravanje vaspitača i drugih specijalista iz ovih oblasti. Aktivnosti učenika u slobodnom vremenu realizuju se u domu i u raznim drugim sekcijama u okviru kojih se upražnjavaju slobodne aktivnosti.
Za svaku vaspitnu grupu treba napraviti tabelarni pregled slobodnih aktivnosti, u kome bi se videla pojedinačna organizovanost učenika. Obrada pojedinih programskih sadržaja treba da se odvija kroz diskusiju, angažovanje stručnjaka, organizovanje okruglih stolova sa manjim ili većim grupama učenika.
Načini realizacije sadržaja slobodnog vremena treba da budu spontani, uz podsticanje samostalnosti učenika, što će doprineti željenoj efikasnosti korišćenja slobodnog vremena u domovima učenika.