UREDBAO RATIFIKACIJI KONVENCIJE MOR BR. 56 O BOLESNIČKOM OSIGURANJU POMORACA("Sl. list FNRJ - Međunarodni ugovori i drugi sporazumi", br. 12/58) |
ČLAN 1
Ratifikuje se Konvencija br. 56 o bolesničkom osiguranju pomoraca, usvojena na Opštoj konferenciji Međunarodne organizacije rada 24. oktobra 1936. godine u Ženevi, koja u originalu na francuskom i prevodu na srpskohrvatskom jeziku glasi:
Konvencija 56
O BOLESNIČKOM OSIGURANJU POMORACA
Opšta konferencija Međunarodne organizacije rada,
Sazvana u Ženevi od strane Administrativnog saveta Međunarodnog biroa rada, sastavši se 6. oktobra 1936. u svoje dvadeset prvo zasedanje,
Pošto je odlučila da prihvati razne predloge koji se odnose na bolesničko osiguranje pomoraca, pitanje uključeno u drugu tačku dnevnog reda zasedanja,
Pošto je odlučila da ovi predlozi dobiju formu jedne međunarodne konvencije,
prihvata danas, dvadeset i četvrtog oktobra hiljadu devetstotina trideset i šeste godine, donju Konvenciju koja će biti nazvana Konvencija o bolesničkom osiguranju pomoraca od 1936. godine:
1. Svako lice koje je zaposleno na nekom brodu, koji nije ratni brod, upisanom u upisnik brodova na teritoriji za koju je na snazi ova Konvencija, a koji obavlja pomorsku plovidbu ili pomorski ribolov, podleže obaveznom bolesničkom osiguranju, bilo da je to lice zaposleno u svojstvu zapovednika broda, bilo u svojstvu člana posade, bilo u kakvom drugom svojstvu u službi na brodu.
2. Međutim, svaka zemlja članica Međunarodne organizacije rada može predvideti u svom nacionalnom zakonodavstvu one izuzetke koje bude smatrala nužnim, u pogledu:
a) lica zaposlenih na brodovima koji pripadaju nekoj javnoj vlasti, ako ovi brodovi nemaju trgovačku namenu;
b) lica čija plata ili prihod prelaze određenu granicu;
c) lica koja ne dobijaju nagradu u novcu;
d) lica koja nemaju prebivališta na teritoriji zemlje članice;
e) lica koja nisu dostigla ili koja su prešla određene granice starosti;
f) članova porodice poslodavca;
g) pilota.
1. Osiguranik koji je nesposoban za rad i lišen plate usled bolesti ima pravo na novčanu naknadu, najmanje za dvadeset šest prvih nedelja ili sto osamdeset prvih dana nesposobnosti, računajući od prvog dana za koji je data naknada.
2. Pravo na naknadu može biti uslovljeno ispunjenjem staža i istekom roka čekanja od nekoliko dana, računajući od početka nesposobnosti.
3. Naknade odobrene shodno Konvenciji ne treba nikada da budu niže od one koja je utvrđena opštim režimom obaveznog bolesničkog osiguranja ako takav režim postoji ali se ne odnosi na pomorce.
4. Visina naknade može biti obustavljena;
a) dok je osiguranik ukrcan ili je u inostranstvu;
b) dok je osiguranik izdržavan na trošak osiguranja ili javnih fondova; međutim, obustavljanje će biti samo delimično za osiguranika koji izdržava porodicu;
c) dok osiguranik prima od drugog izvora na osnovu zakona i za istu bolest neku drugu pomoć, u tom slučaju obustavljanje će biti potpuno ili delimično prema tome da li je ova zadnja pomoć jednaka ili manja od naknade koja se plaća na osnovu režima bolesničkog osiguranja.
5. Naknada može biti smanjena ili ukinuta u slučaju da je bolest nastala iz namerne greške osiguranika.
1. Osiguranik ima pravo, od početka bolovanja, pa najmanje do isteka perioda predviđenog za dodeljivanje naknade zbog bolesti, na besplatnu negu od strane propisno kvalifikovanog lekara, kao i na lekove i terapeutska sredstva u dovoljnoj količini i zadovoljavajućeg kvaliteta.
2. Međutim, od osiguranika se može tražiti učešće u troškovima pomoći, pod uslovima koji se imaju odrediti u nacionalnom zakonodavstvu.
3. Pomoć može biti obustavljena dok god je osiguranik ukrcan ili u inostranstvu.
4. Svaki put kada to okolnosti iziskuju ustanova za osiguranje može obezbediti bolnički smeštaj osiguranika dajući mu, pored medicinske pomoći i potrebne nege, i celokupno izdržavanje.
1. Kada se osiguranik nalazi u inostranstvu i izgubi makar delimično pravo na platu, zbog bolesti, naknada na koju bi imao pravo kada ne bi bio u inostranstvu treba da bude isplaćena njegovoj porodici u celini ili delimično, do njegovog povratka na teritoriju zemlje članice.
2. Nacionalno zakonodavstvo može propisati ili odobriti dodeljivanje sledećih davanja:
a) dopune naknade predviđene u članu 2, ako osiguranik izdržava porodicu;
b) pomoć u naturi ili novcu u slučaju bolesti članova porodice osiguranika koji žive u njegovom domaćinstvu i koje on izdržava.
1. Nacionalno zakonodavstvo treba da postavi uslove pod kojima osiguranik koji se nađe na teritoriji zemlje članice ima pravo na davanje u slučaju porođaja.
2. Nacionalno zakonodavstvo može postaviti uslove pod kojima žena osiguranika, dok se nalazi na teritoriji zemlje članice koristi davanja u slučaju porođaja.
1. U slučaju smrti osiguranika članovima porodice umrloga treba da bude data naknada čiji se iznos određuje nacionalnim zakonodavstvom ili bar naknada za pogrebne troškove.
2. Kada je na snazi sistem penzije u korist članova porodice umrlih pomoraca, davanje naknade predviđene u prethodnom paragrafu nije obavezno.
Pravo na osiguranje treba da se da, čak i za bolesti nastale u toku jednog određenog perioda, po završetku poslednjeg zaposlenja. Ovaj period treba da bude određen u nacionalnom zakonodavstvu na takav način da obuhvata vreme koje normalno protiče između dva uzastopna zaposlenja.
1. Osiguranici i njihovi poslodavci treba da učestvuju u stvaranju sredstava osiguranja.
2. Nacionalno zakonodavstvo može predvideti novčani doprinos od strane javnih vlasti.
1. Bolesničkim osiguranicima treba da rukovode autonomne ustanove, koje se nalaze pod administrativnom i finansiskom kontrolom javnih vlasti i koje nemaju nikakav lukrativni cilj.
2. Osiguranici i, kada se radi o ustanovama za osiguranje, stvorenim na osnovu zakona specijalno u korist pomoraca, poslodavci treba da učestvuju u upravljanju ustanovama predviđenim nacionalnim zakonodavstvom, koje može takođe predvideti učešće drugih zainteresovanih strana.
3. Međutim, upravljanje bolesničkim osiguranjem može direktno preuzeti na sebe država, kada je, odnosno sve dok je upravljanje preko autonomnih ustanova teško ili nemoguće, zbog nacionalnih uslova.
1. Osiguranik treba da ima pravo žalbe u slučaju spora u pogledu njegovog prava na davanja.
2. Sporovi treba da budu podvrgnuti brzoj i jevtinoj proceduri za osiguranika, bilo putem prava na specijalnu jurisdikciju, bilo na koji drugi način, koji nacionalno zakonodavstvo smatra odgovarajućim.
Ništa u ovoj Konvenciji ne dira u bilo koji zakon, presudu, običaj ili sporazum između brodovlasnika i mornara koji obezbeđuje povoljnije uslove od onih koji su predviđeni ovom Konvencijom.
1. Sto se tiče teritorija pomenutih članom 35 Ustava Međunarodne organizacije rada, svaka zemlja članica Organizacije koja ratifikuje ovu Konvenciju treba da proprati svoju ratifikaciju izjavom kojom stavlja na znanje:
a) teritorije na koje se obavezuje da primenjuje bez izmena odredbe Konvencije;
b) teritorije na koje se obavezuje da primenjuje odredbe Konvencije sa izmenama i u čemu se sastoje te izmene;
c) teritorije za koje je Konvencija neprimenjiva i u tim slučajevima razloge iz kojih je neprimenjiva;
d) teritorije za koje sebi rezerviše odluku.
2. Obaveze pomenute u stavovima a) i b) prvog paragrafa ovog člana biće smatrane sastavnim delovima ratifikacije i proizvodiće istovetno dejstvo.
3. Svaka zemlja članica može se novom izjavom odreći u potpunosti ili delimično rezervi sadržanih u svojoj ranijoj izjavi na osnovu stavova b), c) ili d) prvog paragrafa ovoga člana.
Službene ratifikacije ove Konvencije biće saopštene Generalnom direktoru Međunarodnog biroa rada koji će ih registrovati.
1. Ova Konvencija obavezivaće samo one zemlje članice Međunarodne organizacije rada čija ratifikacija bude registrovana od strane Generalnog direktora.
2. Ona će stupiti na snagu dvanaest meseci pošto ratifikacije dve zemlje članice budu registrovane od strane Generalnog direktora.
3. Posle toga ova će Konvencija stupiti na snagu za svaku zemlju članicu dvanaest meseci od datuma kada njena ratifikacija bude registrovana.
Čim ratifikacije dve zemlje članice Međunarodne organizacije rada budu registrovane, Generalni direktor Međunarodnog biroa rada saopštiće to svima zemljama članicama Međunarodne organizacije rada. On će im isto tako saopštiti registrovanje ratifikacija koje mu budu docnije dostavljene od strane drugih zemalja članica Organizacije.
1. Svaka zemlja članica koja je ratifikovala ovu Konvenciju može je otkazati po isteku perioda od deset godina od njenog prvobitnog stupanja na snagu, aktom dostavljenim Generalnom direktoru Međunarodnog biroa rada koji on bude registrovao. Otkaz stupa na snagu tek godinu dana posle registrovanja.
2. Svaka zemlja članica koja je ratifikovala ovu Konvenciju a koja, u roku od godinu dana po isteku perioda od deset godina pomenutog u prethodnom paragrafu, ne bude koristila mogućnost otkaza predviđenog ovim članom, biće vezana za novi period od deset godina, a posle toga, moći će da otkaže Konvenciju po isteku svakog perioda od deset godina pod uslovima predviđenim u ovom članu.
Po isteku svakog perioda od deset godina računajući od stupanja na snagu ove Konvencije, Administrativni savet Međunarodnog biroa rada podneće Opštoj konferenciji rada izveštaj o primeni ove Konvencije i odlučiće da li ima mesta stavljanju na dnevni red Konferencije pitanja potpune ili delimične revizije Konvencije.
1. U slučaju da Konferencija usvoji novu konvenciju koja u potpunosti ili delimično revidira ovu Konvenciju, osim ako nova konvencija predviđa drukčije:
a) ratifikacija nove konvencije od strane neke zemlje članice proizvešće punopravno, bez obzira na napred navedeni član 16, neposredni otkaz ove Konvencije, pod rezervom da je nova konvencija koja revidira staru stupila na snagu;
b) od dana stupanja na snagu nove konvencije o reviziji, ova Konvencija prestaće da bude otvorena za ratifikaciju zemljama članicama.
2. Ova Konvencija ostaće na snazi u svakom slučaju, po formi i sadržini, za zemlje članice koje je budu ratifikovale, a koje ne ratifikuju Konvenciju o reviziji.
Francuski i engleski tekst ove Konvencije jednako su verodostojni.
ČLAN 2
Ova uredba stupa na snagu osmog dana po objavljivanju u "Službenom listu FNRJ".