ODLUKA O PRIHVATANJU PREPORUKE BR. 111 MEĐUNARODNE ORGANIZACIJE RADA KOJA SE ODNOSI NA DISKRIMINACIJU U POGLEDU ZAPOŠLJENJA ("Sl. list FNRJ - Međunarodni ugovori i drugi sporazumi", br. 3/62)

1. Prihvata se Preporuka br. 111 Međunarodne organizacije rada koja se odnosi na diskriminaciju u pogledu zapošljenja, usvojena u Ženevi 25. juna 1958. godine, koja u originalu na engleskom i u prevodu na srpskohrvatskom jeziku glasi:

Preporuka 111

PREPORUKA

KOJA SE ODNOSI NA DISKRIMINACIJU U POGLEDU ZAPOŠLJENJA I ZANIMANJA

Opšta konferencija Međunarodne organizacije rada,

Koju je sazvao u Ženevi Administrativni savet Međunarodnog biroa rada, gde se i sastala 4. juna 1958. u svoje četrdeset drugo zasedanje;

Pošto je odlučila da usvoji razne predloge koji se odnose na diskriminaciju u pogledu zapošljenja i zanimanja, pitanje koje predstavlja četvrtu tačku dnevnog reda zasedanja;

Pošto je odlučila da ovi predlozi dobiju formu preporuke koja upotpunjuje Konvenciju o diskriminaciji (zapošljenje i zanimanje) od 1958. godine,

usvaja danas dvadeset petog juna hiljadu devet stotina pedeset osme godine, donju preporuku koja će biti nazvana Preporuka koja se odnosi na diskriminaciju (zapošljenje i zanimanje) od 1958. godine;

Konferencija preporučuje članicama da primenjuju sledeće odredbe:

I DEFINICIJE

1.              (1) Za primenu ove preporuke izraz "diskriminacija" podrazumeva:

a) svako pravljenje razlike, isključenje ili davanje prvenstva zasnovano na rasi, boji, polu, veri, političkom mišljenju, nacionalnom ili socijalnom poreklu koji idu za tim da unište jednaku mogućnost ili postupanje u pogledu zapošljavanja ili zanimanja ili im štete;

b) svako drugo pravljenje razlike, isključenje ili davanje prednosti koji idu za tim da unište jednaku mogućnost ili postupanje u pogledu upošljavanja ili zanimanja ili im štete, koje može zainteresovano lice poimence da naznači posle konsultovanja predstavničkih organizacija poslodavca i radnika, ako one postoje, i drugih odgovarajućih ustanova.

(2) Pravljenje razlika, isključenje ili davanja prvenstva koji se zasnivaju na kvalifikacijama koje se traže za neko određeno zapošljenje ne smatraju se kao diskriminacija.

(3) Za primenu ove preporuke reči "zapošljenje" i "zanimanje" podrazumevaju mogućnost stručnog osposobljavanja, zapošljavanja i raznih zanimanja, kao i uslove zapošljenja.

II USTANOVLJENJE I PRIMENA POLITIKE

2. Svaka članica treba da formuliše nacionalnu politiku koja teži sprečavanju diskriminacije u pogledu zapošljavanja i zanimanja. Ova politika treba da se primenjuje putem zakonodavnih odredaba, kolektivnih ugovora između predstavničkih organizacija poslodavca i radnika ili na bilo koji način koji je u skladu sa nacionalnim uslovima i običajima i treba u potpunosti da vodi računa o sledećim principima:

a) mere koje teže unapređenju jednakih mogućnosti i postupka u pogledu zapošljenja i zanimanja predstavljaju pitanje od javnog interesa;

b) svako lice treba da uživa, bez diskriminacije, jednaku mogućnost i postupak u pogledu:

i) pristupa službama za izbor zanimanja i zapošljenja;

ii) mogućnosti stručnog osposobljavanja i zanimanja po svom izboru, prema ličnim sposobnostima za ova osposobljavanja ili zapošljenja;

iii) napredovanja prema svojim ličnim osobinama, iskustvu, sposobnostima i zalaganju na radu;

iv) obezbeđenja zapošljenja;

v) nagrađivanja (plata) za rad jednake vrednosti;

vi) uslova rada, uključivši trajanje rada, periode odmora, plaćene godišnje odmore, mere obezbeđenja i higijene rada, kao i mere socijalnog obezbeđenja, socijalnih službi i socijalna davanja u vezi sa zapošljenjem;

c) vladine ustanove bi trebalo da u svim svojim delatnostima sprovode politiku zapošljavanja bez ikakve diskriminacije;

d) poslodavci ne bi trebalo da praktikuju ili dozvoljavaju ma kakvu diskriminaciju u pogledu bilo koga kad se radi o zapošljavanju, osposobljavanju, napredovanju, održavanju u zapošljenju ili uslovima zapošljenja; u sprovođenju ovog principa, oni ne bi trebalo da budu predmet bilo kakve opstrukcije ili intervencije, direktne ili indirektne od strane pojedinih lica ili ustanova;

e) u kolektivnim pregovorima ili stručnim odnosima, stranke bi trebalo da poštuju princip jednakih mogućnosti i plata u pogledu zapošljenja i zanimanja i da paze da kolektivni ugovori ne sadrže nikakvu odredbu diskriminatorske prirode u vezi s mogućnošću zapošljenja, osposobljavanja, napredovanja, održavanja na poslu ili uslova zapošljenja;

f) organizacije poslodavaca i radnika ne bi trabalo da praktikuju ili dozvole bilo kakvu diskriminaciju u pogledu prijema članova, održavanja svojstva člana ili učešća u sindikalnim poslovima.

3. Svaka članica bi trabalo:

a) da obezbedi primenu principa nediskriminacije:

i) u pogledu zapošljenja koja podleže direktnoj kontroli nacionalnog organa;

ii) u delatnostima službi za izbor zanimanja, stručnog osposobljavanja i zapošljavanja koji podleže kontroli nacionalnog organa;

b) ukoliko je to mogućno ili potrebno, pomagati primenu ovih principa u pogledu drugih zapošljenja i drugih službi za izbor zanimanja, stručnog osposobljavanja i zapošljenja, naročito:

i) podsticanjem primene gore pomenutih principa od strane službi i ustanova administracija država ili provincija jedne federativne države, lokalnih uprava, kao i od strane državnih industrija i preduzeća ili onih koji podleže kontroli nekog državnog organa;

ii) podređujući odobravanje ugovora koji povlače javne izdatke primeni pomenutih principa;

iii) podređujući primeni pomenutih principa davanje subvencija ustanovama za stručnu nastavu i dozvola za rad privatnim biroima za posredovanje rada i izbor zanimanja.

4. Odgovarajuće ustanove, potpomognute tamo gde je to mogućno od strane savetodavnih komisija obrazovanih od predstavnika poslodavačkih i radničkih organizacija, ako one postoje, i drugih zainteresovanih ustanova, trebalo bi da se osnuju u cilju unapređenja primene ove politike u oblasti državnog i privatnog zapošljavanja, a naročito:

a) da preduzmu sve mere kako bi ljudi shvatili i prihvatili principe nediskriminacije;

b) da primaju i ispituju žalbe koje se osnivaju na pridržavanju ustanovljene politike, da anketiraju o takvim žalbama i otklanjaju, ako je potrebno, procedurom izmirenja, svaku praksu za koju se smatra da se ne slaže sa ovom politikom;

c) da ponovo ispituju svaku žalbu koju procedura izmirenja ne bi mogla rešiti i da daju mišljenja ili odlučuju o merama koje treba preduzeti da se isprave ustanovljeni diskriminatorski postupci.

5. Svaka članica trebalo bi da ukine svaku zakonsku odredbu i izmeni svaku odredbu ili administrativnu praksu koja se kosi sa politikom nediskriminacije.

6. Primena ove politike ne bi trebalo štetno da utiče na posebne mere koje su namenjene da se vodi računa o naročitim potrebama lica u pogledu kojih je zaštita ili specijalna pomoć opšte priznata kao potrebna iz razloga kao što su pol, starost, invalidnost, porodične obaveze ili socijalni ili kulturni nivo.

7. Ne bi trebalo smatrati kao diskriminatorske sve one mere koje pogađaju lice koje je individualno predmet opravdane sumnje da se odalo delatnosti štetnoj po bezbednost države ili je utvrđeno da se stvarno odalo ovakvoj aktivnosti, ukoliko pomenuto lice ima prava da se žali nadležnom organu koji je ustanovljen nacionalnom praksom.

8. Što se tiče radnika - iseljenika strane nacionalnosti, kao i članova njihovih porodica, trebalo bi voditi računa o odredbama Konvencije o radnicima iseljenicima (revidirana) od 1949. godine, koja predviđa jednaki postupak, i o odredbama Preporuke o radnicima iseljenicima (revidirana) od 1949. godine, koje predviđaju ukidanje ograničenja u zapošljavanju.

9. Trebalo bi uspostaviti stalnu saradnju između nadležnih organa, predstavnika poslodavaca i radnika i odgovarajućih ustanova radi ispitivanja drugih pozitivnih mera koje, prema nacionalnim prilikama, mogu biti potrebne radi obezbeđenja primene principa nediskriminacije.

III KOORDINACIJA MERA PROTIV DISKRIMINACIJE U SVIM OBLASTIMA

10. Organi koji imaju zadatak da se bore protiv diskriminacije u pogledu zapošljavanja i zanimanja trebalo bi da usko i stalno sarađuju sa organima koji imaju zadatak da se bore protiv diskriminacije u drugim oblastima, kako bi se obezbedila koordinacija svih mera koje se preduzimaju u tom smislu.

Prethodni tekst je autentični tekst preporuke koju je propisno usvojila Opšta konferencija Međunarodne organizacije rada na svom četrdeset drugom zasedanju koje je održano u Ženevi i zaključeno 26. juna 1958. godine.

U potvrdi čega su stavili svoje potpise petog jula 1958. godine.

 

	Predsednik konferencije
	B. K. Das, s. r.
	Generalni direktor
	Međunarodnog biroa rada,
	David A. Morse, s. r.

2. Ova odluka stupa na snagu osmog dana po objavljivanju u "Službenom listu FNRJ".