MODEL B OPŠTIH OSNOVA PREDŠKOLSKOG PROGRAMA
SHVATANJE PREDŠKOLSKOG VASPITANJA I OBRAZOVANJA
Definicija
Predškolsko vaspitanje i obrazovanje
Predškolsko vaspitanje je formativni proces kojim se na uzrastima od rođenja deteta, do njegovog polaska u školu, bude i aktualizuju njegovi psihofizički potencijali, podstiču i usmeravaju pozitivne tendencije koje se ispolje u razvoju, zadovoljavaju dečje potrebe kao stalan izvor razvojnih mogućnosti i stvaraju uslovi za što bolje i uspešnije izražavanje i korišćenje ovih mogućnosti za postizanje sve viših nivoa u sposobnostima, proširivanje i usavršavanje iskustva, izgrađivanje voljno-karakternih osobina i stavova, oplemenjivanje emocija i menjanje ponašanja deteta, odnosno, oformljivanje i razvijanje svih pozitivnih svojstava njegove ličnosti.
Obrazovanje je segment vaspitnog procesa kojim se podstiču i usmeravaju sve vrste dečjih saznajnih aktivnosti kojima se stiče, usavršava, uobličava i proširuje iskustvo dece i prenose im se odabrana saznanja koja je čovečanstvo tokom svoga razvoja prikupilo i struktuiralo u oblastima nauke, tehnike, rada, proizvodnje, umetnosti i društvenih odnosa. Njime se zadovoljava osnovna dečja potreba za interakciju i uspešno uključivanje u svoju okolinu, što je uslovljeno izgrađivanjem, uvežbavanjem i unapređivanjem odgovarajućih veština i fizičkih, saznajnih, afektivnih i socijalnih sposobnosti potrebnih za snalaženje i delovanje u njoj.
Krajnja svrha ovako shvaćenog vaspitanja i obrazovanja je optimalan i harmoničan razvoj psihičkih, duhovnih i fizičkih svojstava i snaga ličnosti i njeno osposobljavanje da proživi osmišljen, sadržajan, konstruktivan i plodotvoran ljudski život radi postizanja lične sreće i ostvarivanja sebe kao ličnosti u određenom socio-kulturnom kontekstu. Ona je u skladu sa opštim humanističkim i demokratskim težnjama u našem društvu, kao i specifičnostima razvoja i učenja u ranim periodima života, težeći da u što većem obimu i što kvalitetnije iskoristi aktuelne mogućnosti deteta, kao i da ga pripremi za dalje vaspitanje i obrazovanje i uključivanje u život i rad društvene zajednice kao njenog punopravnog člana. U ostvarivanju navedene težnje se angažuju svi društveni faktori (porodica, ustanove za decu, kulturne i prosvetne institucije, udruženja građana i dr.) od kojih svaki ima svoje specifične zadatke uklopljene u celinu društveno-organizovanog predškolskog vaspitanja i obrazovanja.
Funkcije predškolskog vaspitanja i obrazovanja
Predškolsko vaspitanje i obrazovanje treba posmatrati kao deo šireg procesa vaspitanja i obrazovanja namenjenog svim uzrastima, u okviru svih mera koje se preduzimaju za poboljšanje života i rada u porodici, lokalnoj društvenoj sredini i čitavoj društvenoj zajednici, a koje podrazumevaju i uvažavanje osnovnih prava sve dece na vaspitanje i obrazovanje, zdravstvenu zaštitu i socijalnu ravnopravnost, zasnovanih na principima Konvencije o pravima deteta Organizacije UN.
Smatra se da čovečanstvo duguje detetu najbolje što može da mu pruži u ostvarivanju njegovih prava. Ono, pre svega, ima prava da raste u atmosferi naklonosti, moralne i materijalne sigurnosti, pravo na sopstveno detinjstvo sa svim osobenostima kojima se razlikuje od sveta odraslih (bez njihovog suprotstavljanja, već posmatrajući ih u kontinuitetu), kao i pravo na razvoj osobenih kvaliteta sopstvene ličnosti u okvirima koje obezbeđuje društvo, što nije u neskladu sa zadovoljavanjem potrebe deteta da se usmerava u svom razvoju.
Na predškolsko vaspitanje i obrazovanje se na taj način gleda kao na delatnost kojom se u porodičnim i vanporodičnim uslovima obezbeđuje podržavanje i potpomaganje normalnog odvijanja procesa kvantitativnih i kvalitativnih promena koje znače razvoj, podsticanja onoga što u ličnosti deteta postoji kao najbolja mogućnost, a nije mu prirodom dato, ili do tada izgrađeno i uobličeno, uz obezbeđivanje i naglašavanje onih sredinskih aspekata koji će najbolje pogodovati njegovom razvoju i učenju. Njegove osnovne funkcije su:
1. predškolskim vaspitanjem i obrazovanjem treba da se obezbedi zadovoljavanje dečjih i društvenih potreba i ostvarivanje prava dece. Dečje potrebe i prava su da se rode i žive u sredini koja će unapređivati njihovo fizičko i mentalno zdravlje, u kojoj će se osećati prihvaćena i voljena, u kojoj će postojati najbolji uslovi za njihov rast, razvoj i učenje koje društvo može da im obezbedi, bez izuzetka ili diskriminacije. Društvena potreba i pravo intervencije, u ovom smislu, izvodi se iz neophodnosti da se obezbedi prirodni intergeneracijski kontinuitet kojim se na mlađe generacije prenose (prvenstveno putem najšire shvaćenog procesa vaspitanja i obrazovanja) materijalna i kulturna dobra stvorena od prethodnih generacija radi njihovog očuvanja i daljeg umnožavanja. Otuda se javlja potreba društvene brige o najmlađima, ali ne samo u interesu dece i roditelja, već i kao segment celovite strategije društvenog razvoja kojom se obezbeđuje budućnost čitave zajednice;
2. budući da savremena porodica (naročito s obzirom na činjenicu da se najčešće sastoji od roditelja i jednog ili dvoje dece) predstavlja preuzak društveni okvir za socijalni razvoj deteta (naročito posle njegove treće godine), institucionalnim predškolskim vaspitanjem i obrazovanjem se obezbeđuje aktivno učestvovanje deteta u zajednici dece, u uslovima koji su prilagođeni njemu, njegovim mogućnostima, interesima i razvojnim potrebama, o čemu se stara pedagoški i psihološki obučen kadar, a čije delovanje se nalazi pod društvenom brigom i kontrolom;
3. savremena naučna saznanja o razvojnim mogućnostima predškolskog uzrasta, naročito u domenu intelektualnih sposobnosti, kao i povećane potrebe za obrazovanjem koje se sve više produžava i pomera u oba smera, uslovili su naglašavanje pripremne funkcije predškolskog vaspitanja i obrazovanja za školu. Ova priprema, pored odgovarajućeg fonda znanja i stepena razvijenosti sposobnosti i navika, podrazumeva i doprinos psihološkoj, fizičkoj, socio-emocionalnoj i dr. spremnosti deteta da prihvati sve složenije obaveze i uspešno ostvari zadatke koje mu škola postavi;
4. budući da su u uslovima savremenog života i rada sve češće oba roditelja zaposlena, kao i da pored svojih radnih imaju niz drugih prava i obaveza, jedna od funkcija vanporodičnog predškolskog vaspitanja i obrazovanja je da dopuni porodično tako što će se u tom periodu starati o njihovoj deci. To je značajno i sa stanovišta uloge koju predškolska ustanova može imati u populacionoj politici zemlje, budući da je oslonac u uspešnom ostvarivanju roditeljske uloge i da smanjuje konflikt između njihove potrebe da se radno angažuju i roditeljstva;
5. polazeći od potrebe da se obezbedi jedinstvo vaspitnih uticaja predškolske ustanove i porodice, između njih se uspostavlja najuža saradnja, sa bogatim sadržajima, oblicima i metodama rada. Jedan od zadataka ove saradnje je i pružanje pomoći porodici u vaspitanju dece, odnosno, unapređivanje pedagoško-psihološke kulture roditelja radi što uspešnijeg vaspitnog delovanja na decu;
6. imajući u vidu uticaj znatnih socijalnih razlika i uslova življenja na rast i razvoj dece u najosetljivijem razvojnom periodu kakav je predškolski uzrast, kao i potrebu za socijalnom pravdom, značajna je kompenzatorska funkcija vanporodičnog predškolskog vaspitanja i obrazovanja. Istraživanjima je utvrđeno da je pomenuti nepovoljni uticaj moguće u većoj meri ublažiti ukoliko deca iz porodica koje su uskraćene kulturno, ekonomski, obrazovno, zdravstveno itd, pohađaju institucije u kojima im se to nadoknađuje. Ova prvenstveno socijalna funkcija određuje zaštitno delovanje predškolskih ustanova, koje je potrebno mnogoj deci;
7. kao što je povećana društvena pomoć i zaštita potrebna deci izloženoj raznim oblicima uskraćenosti, još više je nužna deci ometenoj u razvoju. Kada za to postoje odgovarajući uslovi ova deca se smeštaju u redovne predškolske institucije (inkluzija);
8. osim dece koja su ugrožena socio-ekonomskim statusom svoje porodice ili ometena u razvoju, postoje i deca sa posebnim potrebama koje proističu iz njihovih povećanih razvojnih mogućnosti. S obzirom na plastičnost dečjeg organizma i razvoj koji je najburniji u predškolskom periodu života, funkcija predškolskog vaspitanja bi bila i da se kroz posebne oblike i sadržaje omogući ovoj deci da u što većoj meri iskoriste svoje razvojne potencijale.
Predškolska ustanova kao faktor društvenog vaspitanja
Budući da se predškolskim vaspitanjem i obrazovanjem postavljaju temelji čitave buduće ličnosti i da od njegovog kvaliteta značajnim delom zavisi uspešnost i dometi potonjeg razvoja i učenja, za njega je, pored porodice, zainteresovana i čitava društvena zajednica. Ono ima društveni karakter po dva osnova - jer je porodica osnovna ćelija društva, kao i zbog toga što je staranje o razvoju i učenju mladih generacija od vitalnog značaja za napredak, pa i opstanak samog društva, čiji su članovi i deca. To je razlog da se, kao dopuna porodičnog predškolskog vaspitanja, javljaju predškolske ustanove, čije delovanje ujedinjeno sa porodičnim, predstavlja društveno vaspitanje dece predškolskog uzrasta.
Iako je porodica ostala najvažniji agens primarne socijalizacije deteta, promene u savremenom društvu su uslovile potrebu da joj se pomogne u ostvarivanju ove značajne uloge. To naročito dolazi do izražaja kada se u većoj meri ispolji potreba deteta za društvom vršnjaka i poraste njegovo interesovanje za druge ljude i različite odnose u koje oni stupaju. Takođe, porodica najčešće nije u stanju da obezbedi ni sve neophodne uslove za razvoj saznajnih sposobnosti deteta, naročito kada za njegov mentalni razvoj postane neophodna veća količina probranih podsticaja.
Boravak u ustanovi omogućuje detetu da dođe u dodir, komunicira i sarađuje sa odraslima i vršnjacima sa kojima nije u srodstvu i postane član jedne društvene ustanove u kojoj za sve postoje isti uslovi, način i pravila življenja i ponašanja. Kao sastavni deo života malog deteta, predškolska ustanova omogućava da ono doživi bogato i pozitivno iskustvo o saradnji sa drugim ljudima, o igri, radu i učenju i o samom sebi kao društvenom biću i osobenoj ličnosti. Njena osnovna vrednost je što omogućava detetu aktivno učešće u zajednici dece, u uslovima koji su prilagođeni njemu, njegovim mogućnostima, interesovanjima i razvojnim potrebama.
Tako shvaćena predškolska ustanova je određena kao prva vanporodična socijalna sredina u koju se uključuje dete, koja mu pruža povoljne uslove za razvoj i učenje. Ova sredina mu obezbeđuje sredstva, uzore i podsticaje za razvoj bogatih, raznovrsnih i osmišljenih aktivnosti u koje može da se udubi i bavi se njima bez ometanja, kao i da deluje praktično, konstruktivno i stvaralački. U njoj dete treba da se oseća sigurno i prihvaćeno da bi moglo bezbedno i relativno samostalno da ispituje svet oko sebe, stičući pozitivna iskustva koja će se odraziti kroz sklonost i sposobnost za aktivno učestvovanje u životu i radu socijalne zajednice, kakvu predstavljaju njegova vaspitna grupa i šire, sva ostala deca i osoblje određenog objekta predškolske ustanove. Opisano opšte aktiviranje deteta i posebno, njegovo osposobljavanje za zajedničko življenje i delovanje u zajednici sa drugom decom i odraslima, najvažniji su razlozi za pohađanje predškolske ustanove. Budući da ono u ustanovi provodi veliki deo svog vremena, i to kada je najaktivnije, njen uticaj na razvoj i učenje deteta je vrlo veliki i dolazi odmah posle roditeljskog, sa kojim treba da bude u saglasnosti.
Specifičnost predškolske ustanove i vaspitno-obrazovnog procesa koji se odvija u njoj
Savremeno shvatanje predškolske ustanove određuje njenu specifičnu fizionomiju polazeći od osnovne namene ove ustanove da organizuje zajednički život male dece, ne ugledajući se ni na školu (kojoj nije slična zbog specifičnih osobina psihosocijalnog razvoja ove dece) ni na porodicu (od koje se razlikuje s obzirom na broj dece sličnog uzrasta koju okuplja). Njena osnovna vrednost je omogućavanje detetu da aktivno učestvuje u vaspitnoj grupi kao zajednici dece, u uslovima koji su prilagođeni njemu, njegovim mogućnostima, interesovanjima i razvojnim potrebama. Osim toga, predškolska ustanova se ne shvata kao mesto potpuno odvojeno od porodičnog života koje deca posećuju u određenim vremenskim intervalima da bi bila vaspitavana i obrazovana, niti se ovi procesi vezuju isključivo za ustanovu. Bez obzira u kojem će se pravcu kretati dečji razvoj i učenje, i koliko će saznanja koja će dete sticati postajati opšta i apstraktna, polazna tačka treba da bude porodični život dece i iskustva koja su stečena u neposrednoj okolini, odnosno, proces vaspitanja i obrazovanja treba da ima koren u životnom iskustvu deteta. Vaspitno-obrazovni proces se ne sme zatvoriti u zidove ustanove, niti ograničiti zadacima i sadržajima koje predviđa program, već treba da niče iz konkretnog dečjeg iskustva, ne odvajajući rad od igre, čin od misli i znanje od njegove konkretne primene u svakodnevnim životnim situacijama. Savremeno shvatanje predškolskog vaspitanja i obrazovanja takođe se temelji na činjenici da se življenje sastoji od socijalnog iskustva, zbog čega je učenje deteta kao pojedinca neodvojivo od njegovih međusobnih odnosa sa odraslima, isto kao i sa vršnjacima i decom drugih uzrasta. Otuda se prilikom programiranja i planiranja vaspitno-obrazovnog rada i čitave delatnosti ustanove ne uzimaju u obzir samo potrebe i interesi društva, ustanove, porodice, pa ni samog deteta, već i čitav kontekst u kome se ono razvija i uči, kao i svi ostali faktori razvoja, koji nisu manje uticajni i važni. Osim toga, proces koji se odvija u predškolskim ustanovama se razmatra i kao sastavni deo šireg procesa vaspitanja i obrazovanja namenjenog svim uzrastima i u okviru svih mera koje se preduzimaju za poboljšanje života i rada u porodici, lokalnoj društvenoj sredini i čitavoj društvenoj zajednici.
Specifičnost vaspitanja i obrazovanja predškolske dece je da se vaspitno-obrazovni proces ne svodi na usvajanje usko shvaćenog programa (programskih sadržaja) već da uzima u obzir niz drugih činilaca koji bitno određuju njegove efekte, kao što su to organizacija vremena i prostora, struktura socijalnih odnosa u predškolskoj ustanovi i položaj deteta u njoj, ukupna atmosfera koja se stvara prilikom njegovog boravka, metodi koje primenjuju vaspitači, saradnja sa roditeljima i društvenom sredinom u kojoj dete odrasta i sl.
POVEZIVANJE PREDŠKOLSKE USTANOVE SA DRUŠTVENOM SREDINOM
Da bi institucionalno vaspitanje i obrazovanje predškolske dece, obuhvatajući sve faktore koji neposredno ili posredno utiču na razvoj i unapređivanje ove delatnosti, preraslo u društveno vaspitanje, neophodno je da se predškolske vaspitno-obrazovne ustanove što više povežu sa društvenom sredinom, kao i da se šire otvore za pozitivne uticaje koje ona sadrži. Dobro postavljena i organizovana saradnja sa društvenom sredinom i usaglašenost svih faktora koji su značajni za razvoj i učenje dece, pre svega porodice, škole, društvenih organizacija, stručnih i kulturnih institucija iz šire društvene sredine, u velikoj meri određuju uspešnost ostvarivanja programa u celini.
Saradnja sa porodicom
U savremenoj predškolskoj pedagogiji vaspitno-obrazovna institucija se ne shvata kao mesto potpuno odeljeno od porodičnog života, koje deca pohađaju u određenim vremenskim intervalima da bi učila niti se učenje vezuje isključivo za nju. Deca stiču svoje iskustvo svuda i na razne načine, a njihovi najuticajniji učitelji i vaspitači su upravo njihovi roditelji. Otuda odgovornost roditelja za svoju decu ne sme da bude umanjena činjenicom što pohađaju ustanovu, koja treba svim sredstvima da potpomogne roditeljske napore pojačavajući njihovu ulogu u razvoju i učenju sopstvene dece. Posebno je važno da se oni ne osećaju potisnuti i zapostavljeni u odnosu na profesionalne vaspitače, zbog čega roditeljske dužnosti treba učiniti privlačnim i dostojnim poštovanja u očima svih, posebno u javnom mnjenju određene društvene zajednice. U tom pogledu kod nekih roditelja treba menjati i stav da su, plativši za boravak dece u ustanovi, preneli svoje dužnosti na vaspitače. Očekivani efekti vaspitno-obrazovnog rada su mogući samo ako se njihovi napori ujedine i ako u njih ulože sve svoje sposobnosti.
Da bi se to postiglo potrebno je da se poveća znanje roditelja o tome kako njihova deca uče i razvijaju se i oni shvate značaj svoje uloge u tim procesima kao i potrebu komplementarnog delovanja sa ustanovom. Takođe, potrebno je da se kod roditelja izgrade pozitivni stavovi i očekivanja u odnosu na rad koji obavljaju vaspitači i poverenje u ustanovu. Na taj način im se može pomoći da smišljenije organizuju vaspitno-obrazovnu sredinu i podsticaje u roditeljskom domu, kao i da se kod njih formira svest o sopstvenim mogućnostima da doprinesu pravilnom razvoju i uspešnom učenju svoje dece.
Prema tome, postupak vaspitača ne treba da se usmeri samo prema detetu već da teži najširem povezivanju predškolske ustanove sa porodicom i društvenom sredinom u kojoj ono odrasta. Svrha ovog povezivanja je obezbeđivanje kontinuiteta koji treba sagledavati prvenstveno iz ugla deteta, koje se razvija uspostavljajući postepeno odnose sa članovima svoje porodice i društvene sredine i proširujući svoja znanja o socijalnoj i prirodnoj sredini koja ga okružuje. Najbolji rezultati u njegovom postizanju mogu se očekivati ukoliko se razviju saradnički odnosi između osoblja koje se bavi vaspitno-obrazovnim radom i roditelja i oni za polaznu tačku u ovom radu uzmu iskustva koja deca donose sa sobom u ustanovu, odnosno, sadržaji rada u predškolskoj ustanovi treba da se grade na onome što je urađeno u porodici.
Najveća efikasnost u ostvarivanju ciljeva društvenog vaspitanja može se očekivati samo kada se uticaji ustanove i porodice međusobno dopunjuju i potpomažu. Zato je potrebno da se uslovi u ustanovi učine sličnijim porodičnim uslovima, a sama ustanova što više otvori za roditelje i ostale pripadnike i predstavnike lokalne društvene zajednice. Njihovo uključivanje treba da bude dobrovoljno, aktivno i da počiva na razumevanju uloge koja im se nudi u ustanovi. Svakako, partnerski odnos i suštinsku saradnju između vaspitača i roditelja nije moguće ostvariti samo jednostavnim uvođenjem organizacionih promena, već je ona u najvećoj meri uslovljena kvalitetom njihovih međusobnih odnosa. Uspeh saradnje sa roditeljima najviše zavisi od sposobnosti vaspitača da komuniciraju sa njima, pridobiju njihovo poverenje i postignu uzajamno razumevanje.
Da bi se saradnja sa porodicom odvijala kako treba potrebno je držati se sledećih preporuka:
- u svom vaspitnom delovanju na dete predškolska ustanova i porodica treba da to čine što usaglašenije. Pored obostrano dobre volje uslov za to je međusobno poznavanje: roditelji treba da upoznaju ciljeve, sadržaje i načine rada u ustanovi, čitavu njenu organizaciju i dr, a vaspitači porodične uslove u kojima dete odrasta, vaspitne stavove roditelja i njihove mogućnosti da doprinesu ostvarivanju zadataka ustanove. Posebno je važno, na primer, da režim dana bude poznat roditeljima sa kojima bi se trebalo dogovoriti da, po mogućnosti, u one dane kada deca ne pohađaju ustanovu, organizuju dečji život na sličan način, naročito vreme jela i spavanja, kako bi se kod dece izgradile i održale korisne navike;
- potrebno je da se između vaspitača i roditelja razvije poverenje i spremnost za saradnju, međusobno uvažavanje i podržavanje, kao i svest da je kvalitet njihovih odnosa u interesu deteta o čijem se razvoju i učenju staraju. Posebno je u tome delikatna i odgovorna uloga vaspitača kada roditeljima saopštavaju određena zapažanja o njihovoj deci. U tom slučaju, i pored zahteva za objektivnošću i otvorenošću, treba voditi računa o onome što im se kaže da bi zadržali pozitivnu sliku o razvojnim mogućnostima svog deteta i uspostavila se sa njima saradnja neophodna za prevazilaženje eventualnih teškoća;
- treba koristiti raznovrsne oblike međusobnog povezivanja i informisanja o detetu u roditeljskom domu i ustanovi, uz razmenu podataka o njegovom razvoju značajnih i za vaspitače i za roditelje. Za ovo su naročito pogodne kućne posete i razgovori sa članovima porodice, a u ustanovi - kutak za roditelje u kojem se može naći niz obaveštenja o tekućim aktivnostima, jelovniku, priredbama koje se pripremaju, zanimljivim idejama za saradnju, problemima u čijem bi rešavanju eventualno mogli da pomognu, zajedničkim akcijama i dr, uz istaknute dečje radove, fotografije, knjige koje se preporučuju za čitanje itd;
- dobri odnosi između vaspitača i roditelja ogledaju se i kroz njihovu stalnu uzajamnu pomoć, svakoga u svom domenu i prema mogućnostima. Na primer, predškolska ustanova raspolaže odgovarajućom pedagoškom i psihološkom literaturom od interesa za roditelje, a tu su pored vaspitača i stručni saradnici (predškolski pedagog, psiholog, defektolog, socijalni radnik, stručni saradnici za fizičko i muzičko vaspitanje i dr.) kojima roditelji mogu da se obrate za razne vrste pomoći. Još su šire mogućnosti da roditelji pomognu vaspitačima svojim učestvovanjem u raznim oblicima rada, u nekim specijalnim aktivnostima (npr. pomoć u pripremanju hrane i ambijenta za svečanost), u izradi didaktičkog materijala i opreme, sve do praćenja dece prilikom izleta i šetnji;
- ustanova treba da postane centar za razmenu pedagoških, medicinskih, dijetetskih i drugih iskustava između vaspitača i roditelja i roditelja među sobom, prilika da roditelji upoznaju bolje i objektivnije svoje decu u posebnim uslovima, poredeći je sa vršnjacima i međusobno pomognu jedni drugima u rešavanju vaspitnih problema. Teme razgovora od opšteg interesa su, npr. o usklađivanju disciplinskih pravila u porodici i ustanovi, šta čitati deci, kako odabrati slikovnicu, igračku, problemi adaptacije, racionalna ishrana dece, zahtevi za njihovo odevanje i dr, kao i posebne teme ako se za njih ukaže potreba, npr. vaspitanje deteta u nepotpunoj porodici, pripremanje deteta za prinovu u porodici, problemi neprilagođenog ponašanja i sl;
- potrebno je da se stvaraju prilike za zajedničko življenje i druženje, međusobno upoznavanje i razmene: svakodnevne prigodne situacije u ustanovi, prilikom dovođenja dece, spontanih poseta roditelja i sl; planirane situacije radi postizanja određenih ciljeva (konsultacije, grupni i opšti roditeljski sastanci); prisustvo roditelja vaspitno-obrazovnom radu i neposredno uključivanje u njega (pomoć vaspitaču, rad u manjim grupama dece po uputstvima vaspitača, pričanje deci o svojim iskustvima i doživljajima, davanje stručnih uputstava za izvođenje određenih poslova, unošenje novina u ambijent ustanove i vaspitno-obrazovni rad, organizovanje poseta itd.); specijalne situacije (npr. u periodu adaptacije deteta ustanovi); zajedničke aktivnosti za koje svi imaju interes (npr. sakupljačke aktivnosti, pravljenje nečega, dobrotvorne akcije, dovođenje dvorišta u red i sl.); zajednički izlasci (posete pozorištu, odlazak na koncert, u šetnju i sl.) i praznici i proslave (npr. Nova godina, Sveti Sava, neki verski i državni praznici, dan ustanove, završna svečanost povodom odlaska dece u školu, dečji rođendani i dr.);
- saradnja ustanove i porodice treba da se odvija planski i sistematski, tokom čitave godine, sa jasno formulisanim zadacima i utvrđenom dinamikom njihovog ostvarivanja, uvažavajući i potrebe koje se ukažu spontano kao i inicijative koje kreću kako od vaspitača tako i od roditelja. To podrazumeva da se roditelji uključe u programiranje i planiranje ove saradnje, što će omogućiti da ona bude sveobuhvatna i sadržajna, kao i da u njoj učestvuju dobrovoljno i sa zadovoljstvom;
- potrebno je i da se izvestan broj predstavnika roditelja neposrednije uključi u upravljanje ustanovom (savet ustanove i sl.) i doprinosi rešavanju problema koji se jave u njoj, uspostavljajući tako vezu sa ostalim faktorima u društvenoj zajednici. Moguće je formirati i savet roditelja koji će da razmatra tekuća pitanja i probleme života i rada u ustanovi koji se tiču njihove dece (nabavke, pojavu bolesti, organizovanje poseta njihovim preduzećima itd, planove vaspitno-obrazovnog rada i mogućnosti sopstvenog učestvovanja u njihovoj realizaciji, planove letovanja i zimovanja i sl).
Uspostavljanje dobre saradnje između predškolske ustanove i porodice, prema navedenim preporukama, od najvećeg je značaja za ostvarivanje ciljeva predškolskog vaspitanja i obrazovanja na društvenom nivou. Od prvog dolaska deteta u ustanovu važno je da ono uoči prijateljski odnos između svog roditelja i vaspitača, što će mu pomoći da se lakše uključi u novu sredinu i oseća se bezbedno i prihvaćeno. Takođe, u predškolskoj ustanovi dolazi i do prvog dodira roditelja sa takvom vrstom institucije i, ako on bude uspešan i plodan, može se očekivati da će se saradnja, uspostavljena na prvom stupnju sistema vaspitanja i obrazovanja, održavati i razvijati i na ostalim stupnjevima.
Saradnja sa školom
Institucionalno vaspitanje i obrazovanje ne bi trebalo da se ograniči samo na delovanje faktora unutar predškolske ustanove, već da povede računa i o onima koji utiču na dečji razvoj i učenje paralelno sa ustanovom ili se na nju nastavljaju. Svakako, ciljevi vaspitno-obrazovnog rada u predškolskom uzrastu znatno prevazilaze pripremanje za školu zbog čega ih treba izvlačiti iz razvojne perspektive deteta (u kojoj se nalazi i škola), ali samo kao sredstvo njegovog daljeg opšteg napredovanja u razvoju i pripreme za punovredno uključivanje u društvenu zajednicu. U ovom pripremanju škola predstavlja važnu kariku budući da je jedan od ključnih faktora koji utiču da se rezultati postignuti u predškolskom uzrastu održe i posluže kao osnov za dalji razvoj i učenje.
Ukoliko se ne uskladi delovanje škole i predškolske ustanove, može doći do zanemarivanja, pa i poništavanja rezultata ostvarenih na predškolskom stupnju, a bitno različita sredina i zahtevi stvoriti teškoće u adaptaciji kod dece koja su pohađala ustanovu. Naglašavanjem specifičnosti predškolskog stupnja ne bi trebalo ugroziti kontinuitet procesa vaspitanja i obrazovanja, koji mora postojati u svim njegovim etapama. Otuda je potrebno predškolsko vaspitanje i obrazovanje sagledavati unutar dugoročne perspektive vaspitno-obrazovnog procesa kao celine.
Zahtev za obezbeđivanje kontinuiteta između predškolskog i osnovnoškolskog vaspitanja i obrazovanja ne teži njihovom poistovećivanju, odnosno, ne polazi od statičkog shvatanja detinjstva. On se odnosi na neophodnost da u radu sa predškolskom decom bude anticipirano ono što ih očekuje kada pođu u školu koja, sa svoje strane, treba da prihvati i pojača efekte rada na predškolskom stupnju. Vaspitač u svom delovanju mora uzimati u obzir ono što će mu slediti, kao što učitelj treba da bude svestan onoga što je prethodilo njegovom radu. Obojica moraju poznavati karakteristike razvoja dece, koju vaspitavaju i obrazuju, kao polaznu tačku kako za dugoročno planiranje, tako i svakodnevni rad. Da bi se to postiglo, nije dovoljno samo uključivanje predškolskog stupnja u sistem vaspitanja i obrazovanja, odnosno, prenošenje na njega konvencionalnih obeležja ostalih stupnjeva sistema.
Kontinuitet treba da se prevashodno zasniva na razumevanju i uzimanju u obzir karakteristika dečjeg razvoja i učenja na ranim uzrastima. Za njegovo postizanje nije dovoljno uskladiti predškolsko i osnovnoškolsko vaspitanje i obrazovanje u pogledu ciljeva, metoda i organizacije, iako je sve to, neosporno, važan uslov kontinuiteta. Glavna osobina sistema vaspitanja i obrazovanja zasnovanog na ideji kontinuiteta je da se svi njegovi stupnjevi brižljivo usklade sa razvojem deteta, obezbeđujući mu uslove za učenje i razvoj, koji se odlikuju doslednošću, postepenim napredovanjem i, što je najvažnije, prilagodljivošću, neophodnom da se ublaži, pa i izbegne šok koji mnoga deca doživljavaju prilikom prelaženja sa jednog stupnja na drugi. U idealnom slučaju, ovaj prelaz bi trebalo da teče glatko i neprimetno, uz postepeno uvođenje novih zahteva, sadržaja i organizacionih oblika u radu.
Osnovni zahtev za uspešnu saradnju je da ona mora biti obostrana i dvosmerna: škola treba da bude pripremljena da prihvati decu iz predškolske ustanove isto koliko i ustanova da ih priprema za školu. Osim toga, saradnja treba da se odvija na svim nivoima, počev od direktora ustanove i škole, preko pedagoško-psiholoških i drugih stručnih službi, vaspitača i učitelja, sve do predškolske dece i učenika. Takođe je neophodno i aktivno uključivanje roditelja u ovu saradnju, kao ključnih faktora bez koga nije moguć potpun uspeh ni u jednoj akciji koja se odvija u vaspitno-obrazovnim institucijama.
Mogućnosti za saradnju su vrlo raznovrsne, kao i oblici saradnje, koji najviše zavise od konkretnih uslova i potrebe na određenom terenu. U svakom slučaju, bar jednom godišnje potrebno je okupiti učitelje, vaspitače i roditelje dece koja polaze u školu, radi međusobnog dogovora i upoznavanja roditelja sa organizacijom rada u školi, školskim zahtevima, dnevnim boravkom i dr. To može da bude završna svečanost u ustanovi na kojoj se deca ispraćaju u školu, zatim neka školska priredba i sl., što će skupu, pored radnog, dati i svečani karakter.
Neophodni su što češći i tešnji kontakti između učitelja i vaspitača, što je naročito pogodno kada se predškolska ustanova i škola nalaze u blizini. Oni treba da se upoznaju sa programima koje ostvaruju, razgovaraju o sadržajima i metodama pripremanja dece za školu, kao i uspostavljanju kontinuiteta između načina života i rada na kakav su deca navikla u predškolskoj ustanovi i onoga što ih očekuje polaskom u školu. Kontinuitet se može ostvariti naročito u onim oblastima i sadržajima koji obuhvataju stvaralačke aktivnosti dece, telesne aktivnosti i igre. Slobodne aktivnosti u školi, kao i neki oblici rada u produženom boravku, mogli bi koristiti bogata iskustva koja postoje u tom pogledu u ustanovi, a poželjno je i zajedničko organizovanje ovih aktivnosti.
Naročito je značajno mešanje dece različitih uzrasta, kako za bogaćenje i razvoj socijalnih iskustava i sposobnosti, tako i kao podsticaj u raznim sferama stvaralaštva, prenošenja znanja, veština itd. Starija deca mogu da se angažuju u izradi igračaka, pripremanju didaktičkog materijala, dekorisanju prostorija predškolske ustanove i sl, što razvija osećanje odgovornosti za mlađe i za sopstvene vrednosti i pozitivno se odražava na čitavu njihovu ličnost. Decu zbližavaju i zajedničke aktivnosti kao što su izleti, proslave, odlasci u pozorište, akcije uređenja dvorišta i sl. One su i prilika da se na zajedničkom poslu sretnu učitelji i vaspitači što je prirodan nastavak i viši nivo saradnje započete dogovaranjem o pripremanju dece za školu.
Trebalo bi razmotriti i mogućnosti zajedničkog korišćenja objekata i sredstava kojima raspolažu predškolska ustanova i osnovna škola, terena za igru, prostorija, sala za fizičko vaspitanje, za priredbe itd. Isto tako, zajednički bi se mogla koristiti (čak i nabavljati) neka skuplja savremena sredstva, što bi bilo u nekim slučajevima i racionalnije.
Konačno, kada se govori o saradnji predškolske ustanove sa osnovnom školom, nikako ne treba zaboraviti kakvu ulogu u vezi sa njenim unapređivanjem mogu imati dečji roditelji. Podizanje njihovog pedagoškog nivoa, kao i njihove obaveštenosti o tome na koji način mogu doprineti ostvarivanju jedinstva vaspitnih uticaja, uslov su uspešnijeg delovanja i povezivanja obe institucije, kao i izbegavanja mnogih teškoća koje prate polazak dece u školu.
Saradnja sa društvenom zajednicom
Lokalna društvena zajednica ima posebnu ulogu u stvaranju odgovarajućih uslova za uspešno ostvarivanje ciljeva institucionalnog vaspitanja i obrazovanja predškolske dece, njihov veći obuhvat i zadovoljavanje raznovrsnih potreba, kao i stalno usavršavanje osnovne i pratećih delatnosti predškolskih ustanova. Na primer, značajno je njeno angažovanje u uređivanju dvorišta i igrališta, obezbeđivanju prostorija u stambenim zgradama u kojima će se povremeno okupljati deca, sala za održavanje priredbi, prevoza do određenih lokacija itd. Ukoliko dobije podršku lokalnih vlasti i roditelja dece sa teritorije jedinice lokalne samouprave, ustanova može da organizuje razne oblike rada sa decom koja nisu obuhvaćena njenim redovnim pohađanjem. Takođe je potrebno obezbediti i stručnu kontrolu njihovog rada i okolnosti u kojima deluju prema važećim normativima.
Na taj način predškolske ustanove mogu da budu inicijatori za ostvarivanje opšteprihvaćenog stava da se svakom predškolskom detetu obezbedi neki oblik vanporodičnog vaspitanja i obrazovanja, budući da raspolažu odgovarajućim kadrovima kao i materijalnim uslovima (prostor, didaktički materijal, instrumenti, aparati i dr.). Nosilac i koordinator ovog posla može da bude neko od stručnjaka iz ustanove imajući za saradnike volontere raznih profesija, koji su u stanju da mu daju posebnu vrednost i sadržaj.
Predškolske ustanove mogu da okupe decu iz svoje sredine prilikom svečanosti, izložbi dečjih radova i prigodom određenih praznika i manifestacija. Takođe, deca iz ustanove mogu da izvedu svoj program u društvenim prostorijama i terenima lokalne zajednice, prilikom smotri, javnih nastupa, takmičenja i dr. Višestruko je značajno njihovo učešće u akcijama opštijeg značaja (prikupljanje pomoći za ekonomski ugrožene slojeve stanovništva, dovođenje nekog prostora u red, ekološke akcije i sl.) kao i posete i priredbe u staračkim domovima, u odeljenjima dečje bolnice, institucijama za hospitalizovanu decu itd.).
Od izuzetnog značaja je i obostrana saradnja između predškolske ustanove i kadrovskih škola i fakulteta, ne samo u pogledu praktičnog pripremanja, stručnog usavršavanja budućih vaspitača i stručnih saradnika i zaposlenog osoblja, nego i niza zajedničkih poslova kao što je stvaranje eksperimentalnih grupa, istraživački radovi, saradnja u pisanju priručnika, biltena, izradi igračaka i drugih vaspitno-obrazovnih sredstava itd. Sličnu saradnju je moguće ostvariti i sa odgovarajućim odeljenjima nadležnih ministarstava.
Značajno mesto u saradnji sa lokalnom, pa i širom društvenom zajednicom i osavremenjivanju vaspitno-obrazovnog rada (posebno u bogaćenju dečjeg socijalnog iskustva i širenju kulturnih horizonata) ima saradnja sa odgovarajućim institucijama kao što su zavičajni muzej, biblioteke, pozorište lutaka, galerije umetnosti, Zmajeve dečje igre, zoološki vrt, Auto-moto savez, Savez planinara, mladih gorana itd. Posebno su korisni odlasci dece u šetnje i ekskurzije do izletišta, nacionalnog parka i prirodnih rezervata, koji omogućavaju zbližavanje sa svetom prirode i izgrađivanje njihove ekološke kulture.
Konačno, otvorenost predškolske institucije prema sredini u kojoj živi i radi, podrazumeva i dolazak u goste deci književnika, muzičara, glumaca, pesnika, sveštenika, sportista i drugih kulturnih i javnih radnika, zatim, predstavnika raznih profesija i zanimljivih ličnosti uopšte, raznih uzrasta i životnog iskustva.
Prilikom planiranja i ostvarivanja zadataka saradnje između predškolske ustanove i sredine u kojoj deluje, treba imati na umu da je značajan uslov njene uspešnosti prilagođavanje potrebama lokalne društvene zajednice. Ukoliko se nedovoljno uvažavaju specifičnosti pojedinih regiona, moguće je da se ustanova doživljava kao "strano telo" nepovezano sa potrebama i interesima sredine.
To je, na primer, slučaj kada vaspitači stanuju (ili potiču) izvan regiona u kojem rade, što smanjuje mogućnosti za uže i češće kontakte sa roditeljima i ostalim članovima uže društvene zajednice. To se događa i kada oni ne poznaju socio-kulturna obeležja regiona u kojem rade, tradicije, predanja, verovanja, narodne pesme, igre i sl, što im istovremeno znatno otežava da prenose ova kulturna dobra na decu, kao i da celovitije integrišu obrazovne sadržaje programa vaspitno-obrazovnog rada koji ostvaruju, sa autentičnim iskustvima dece.
Otuda vaspitno-obrazovni programi koji se razrađuju, polazeći od Opštih osnova predškolskog programa za rad sa konkretnom decom, moraju uzimati u obzir razlike u kulturnim uslovima u kojima deca žive i iskustva koja su stekla, a vaspitači će biti obavešteni o karakteristikama i potrebama sredine u kojoj deluju ostvarujući aktivnu saradnju sa svim faktorima koji utiču na razvoj i učenje predškolske dece.
Ukoliko se ne postigne i saradnja svih faktora koji su značajni za razvoj i učenje dece, pre svega roditelja, a zatim i lokalne sredine, ne može se računati na veći uspeh primene programa. Time se ne misli samo na to da ovi faktori potpomažu delovanje ustanove, nego zahteva ujedinjavanje ovih uticaja na višem nivou na kome institucionalno prerasta u društveno vaspitanje i obrazovanje.
TRAJNI CILJEVI, ZADACI I ZAHTEVI ZA USTANOVU I VASPITAČA
Osnovni cilj je celovit razvoj ukupnih potencijala deteta i napredovanje u svakom od njegovih aspekata, uz proširivanje, odnosno, kvalitativno usavršavanje onih domena koje je već osvojilo. Teži se oformljivanju emancipovane ličnosti, svesne sebe i svojih potencijala, svoje društvene i prirodne sredine, koja je otvorena, komunikativna, konstruktivna i kreativna, zadovoljna i ispunjena optimizmom u odnosu na sebe, druge ljude i život u celini, koja se rukovodi humanim vrednostima i težnjama, kod koje su uravnotežena fizička, intelektualna, emocionalna i socijalna svojstva, odnegovane autentične potrebe, razvijene lične karakterne crte kao i individualne sklonosti i sposobnosti.
Iako malo dete poseduje sve pretpostavke za razvoj zrele ljudske ličnosti, spontano javljanje i ispoljavanje njegovih psihičkih i fizičkih potencijala nije dovoljan uslov da se one razviju u trajna svojstva ličnosti. Za to su, pored odgovarajućih sredinskih uslova, kao i pozitivnog delovanja porodice na dečji razvoj i učenje, potrebni intencionalni uticaji koje vrši predškolska ustanova težeći da ostvari vaspitno-obrazovne ciljeve podstičući, podržavajući, razvijajući i oplemenjujući njegove prirodne potencijale u okvirima fizičkog razvoja, socio-emocionalnog i duhovnog razvoja, kognitivnog razvoja i negovanja dečjeg izražavanja (komunikacije i stvaralaštva). Ovi ciljevi se ostvaruju kroz sistem aktivnosti koje doprinose ostvarivanju pojedinih aspekata razvoja i dečje ličnosti u celini, budući da teže sticanju iskustva i saznanja, a ostvaruju se u skladu sa potrebama i mogućnostima svakog konkretnog deteta.
Trajni zadaci i zahtevi za predškolsku ustanovu i vaspitača odnose se na vaspitno-obrazovni rad - šta da se učini i obezbedi, kako da izgleda sredina ustanove (po opremi i strukturi) i drugim uslovima kojima se osigurava dečji razvoj i učenje, u čemu se sastoji odgovornost vaspitača kada je u pitanju dečja bezbednost, kakav treba da je njegov odnos prema igri kao vodećoj aktivnosti, kako da se postavi prema deci i kakve uzajamne odnose da gradi sa njima, kako da ih osamostaljuje, šta da učini kako bi se ostvarivali vaspitno-obrazovni ciljevi u pogledu razvoja i učenja, kako da doprinosi socijalizaciji dece, da utiče na dečje ponašanje, da razvija volju i samokontrolu vaspitanika, kultiviše njihovu emocionalnu sferu, gradi pozitivnu sliku o sebi, neguje komunikaciju, unapređuje stvaralaštvo i sarađuje sa roditeljima, da bi se zadovoljavale dečje potrebe i ostvarivala njihova prava, izgrađivale osobine i stavovi, razvijale sposobnosti i veštine i sticala iskustva i saznanja značajna za sve aspekte razvoja, kroz sve aktivnosti i sadržaje.
Zahtevi i zadaci za ustanovu
U skladu sa potrebom da se stalno širi životni prostor deteta i razvija kompetencija za njegovo zauzimanje, kao i principom da predškolska ustanova vaspitava i obrazuje čitavim svojim ustrojstvom, zahteva se da ona ne bude samo mesto na kojem se deca pripremaju za život, već da bude život svim, u kome ona stiču bogato i raznovrsno iskustvo o raznim aktivnostima, drugim ljudima i samima sebi. Pored toga, postavljaju se i sledeći zadaci:
- da se uredi sredina tako da predstavlja za decu svet koji poznaju, razumeju i mogu da se u njemu dobro snalaze, zaštićena od stresova koje stvara užurbani tempo savremenog života i njegova bezlična racionalna organizacija, ne osećajući se ipak izolovana od sveta odraslih i realnog življenja u koje se sve ravnopravnije uključuju;
- da se uspostavi udoban, prijatan i opušten režim dana, prilagođen dečjim potrebama, odnosno, da se obezbede svi uslovi (vreme, mesto i oprema) za aktivnosti dece, kao i da se omogući njihovo što intenzivnije i sadržajnije odvijanje i obavljanje na najvišem nivou za koji su sposobna, uz doživljavanje zadovoljstva izazvanog plodonosnim i iscrpnim oprobavanjem svojih mogućnosti;
- da se prostori u kojima se deca kreću (prostorije u objektu, dvorište, igralište i dr.) organizuju tako da budu jednostavni, prisni i funkcionalni, a sama organizacija fleksibilna tako da se može lako menjati i prilagođavati raznovrsnim potrebama;
- da prostori u kojima dete boravi budu prilagođeni po veličini, opremi i rasporedu, tako da u njima može da se kreće neometano i bezbedno, igra samostalno i sa drugovima, opušta se i sanjari na miru, obavlja ili podražava aktivnosti odraslih bez straha da će nešto oštetiti ili uprljati, gde su nameštaj i oprema raspoređeni tako da mu sve bude dostupno i udobno;
- da sredina ustanove u kojoj će se deca kretati bude privlačna, razumljiva i prilagođena određenim kategorijama dece po obimu, kvalitetu i raznovrsnosti stimulacije, a u njoj svako dete nailazi na najbolje podsticaje, sredstva i uzore za osmišljavanje i organizovanje sopstvene aktivnosti, kao i modele ponašanja koji dobijaju društveno priznanje;
- da deca budu u ustanovi okružena produktima ljudskog rada i objektima iz prirode, raspoređenim sa ukusom i osećanjem za meru, čiji su razvojno-podsticajni, estetski, etički, logički i saznajni kvaliteti probrani, sređeni, zgusnuti i naglašeni, raznovrsni, životno i iskustveno osmišljeni;
- da se deci stave na raspolaganje funkcionalni, pogodni za rukovanje i bezopasni materijali iz njihove svakodnevne stvarnosti, njihove stilizovane kopije i igračke, radi učestvovanja u uobičajenim životnim, podražavanim ili izmišljenim situacijama, odnosno igrama, kao i aktivnostima koje nisu rutinske, već se u njima naglašavaju operacije koje zahtevaju intelektualni napor i stvaralaštvo;
- da se stvore uslovi za očuvanje i unapređivanje dečjeg zdravlja kao i normalan rast i razvoj organa i njihovih funkcija, u vezi sa tim, redovno merenje težine i visine dece;
- da se deci obezbedi fizička sredina koja zadovoljava higijenske zahteve (u pogledu čistoće, provetravanja, osvetljenja i dr.), dobro održavana, i u kojoj su mogućnosti povređivanja dece svedene na najmanju meru; u njoj, takođe, treba da postoje uslovi za zadovoljavanje fizioloških i higijenskih potreba dece, kao i za njihovo osposobljavanje da se u tom pogledu što više osamostale i steknu odgovarajuće navike;
- da se deci obezbedi ishrana po dijetetskim normama uz uvažavanje individualnih potreba svakoga od njih.
Osnovni uslov za uspešno ostvarivanje navedenih zadataka je stručan kadar, osposobljen za kvalitetnu razradu i primenu Opštih osnova predškolskog programa, spreman da doprinosi osavremenjivanju vaspitno-obrazovnog rada, da se stručno usavršava i bori za dečje interese u javnom životu.
Zadaci vaspitača u pogledu dečje sigurnosti
Vaspitač mora da preuzme odgovornost za fizičku, mentalnu i posebno - emocionalnu sigurnost deteta obezbeđujući mu najveću moguću slobodu unutar granica koje mu garantuju bezbednost i koje su mu poznate u sredini u kojoj može da se snađe i kreće sa izvesnošću, kao i da izražava svoje autentične potrebe bez straha od nerazumevanja, osude i ugroženosti osećanjem krivice što nešto može da pokvari ili nekome zasmeta.
Sloboda, o kojoj je reč, predstavlja, pre svega, mogućnost za decu da biraju aktivnosti kojima će se baviti unutar onoga što im je ponuđeno, da se time bave bez ometanja, koliko žele, da izražavaju svoje ideje, pronalaze probleme i rešavaju ih po svom nahođenju, saopštavajući svoja otkrića i rešenja drugima kada to zažele, i sl. uklapajući se u opšti okvir ponašanja koji je uspostavljen u ustanovi, koji dete razume i prihvata jer je imalo prilike da učestvuje u njegovom određivanju.
Vaspitač treba da izborom podsticaja i organizacijom sredine zaštiti decu od iskustava kojima nisu dorasla, iskušenja i loših uticaja koji mogu da ugroze njihov razvoj kao i da im pomogne u svim nepovoljnim situacijama kada nisu u stanju da se samostalno snađu i prevaziđu ih, ukazujući im istovremeno na strategije kako da to učine oslanjanjem na sopstvene snage i osposobljavajući ih da se u granicama svojih mogućnosti brinu o ličnoj sigurnosti.
Iz prethodnog se izuzima prezaštićivanje koje karakteriše preterano stavljanje dece u zavisnost od odraslog i uskraćivanje čak i onih napora koji bi mogli imati pozitivne razvojne posledice. Prepreke, na koje dete nailazi i problemi koje rešava, treba da budu izazovi za njegove mišiće, čula i intelekt, koji će podstaći njegov razvoj i pomoći mu da formira pojmove o sopstvenim mogućnostima delovanja, stiče iskustvo o svojoj društvenoj i prirodnoj sredini i uspostavlja mnogobrojne pozitivne odnose sa vršnjacima i odraslim osobama.
Zadaci vaspitača u odnosu na roditelje:
- da uvažava činjenicu o ključnoj ulozi roditelja u vaspitanju i obrazovanju sopstvene dece i obezbeđuje prilike i posebno vreme za stalnu komunikaciju sa njima radi usklađivanja vaspitno-obrazovnih uticaja na dete;
- da kod roditelja gradi poverenje u predškolsku ustanovu i svest o mogućnostima sopstvenog doprinosa njenom što boljem funkcionisanju;
- da upoznaje roditelje sa ciljem, zadacima, sadržajima, oblicima i metodama kojima se ostvaruju programi vaspitno-obrazovnog rada u ustanovi, radi postizanja usklađenog delovanja na dečji razvoj i učenje;
- da obezbeđuje roditeljima povratne informacije o efektima pomenutih programa i neguje sa njima ravnopravan, partnerski odnos subjekata koji razmenjuju svoja iskustva o podizanju dece, stečena na različite načine i iz različitih izvora, što ih ne čini manje vrednim;
- da sa roditeljima uspostavi odnos poverenja i međusobnog uvažavanja, kao i saradnje, čiji je osnovni smisao uzimanje u obzir potreba i interesa deteta i uzajamna pomoć kroz razne oblike, navedene u ovim Opštim osnovama predškolskog programa, ali i nove oblike, razvijene na inicijativu vaspitača i roditelja;
- da ostvaruje uvid u načine na koje roditelji vaspitavaju decu, njihove pedagoške stavove i uslove u kojima deca odrastaju kako bi mogao da utiče na njih, ali i stiče pozitivna iskustva koja će da primenjuje u svom radu.
- da pruža neposrednu pomoć roditeljima u organizaciji obrazovne sredine i kulturnih podsticaja u roditeljskom domu, uz formiranje kod njih svesti o sopstvenim mogućnostima da doprinesu pravilnom rastu, razvoju i učenju svoje dece;
- da komunicira se roditeljima koliko god mu mogućnosti dozvoljavaju i uključuje ih u vaspitno-obrazovni rad predškolske ustanove zavisno od njihove spremnosti za to, stručnosti i životnog iskustva;
- da posebnu pažnju posvećuje saradnji sa porodicom iz koje mu dolazi dete sa razvojnim specifičnostima, kako bi zajedničkim naporima, koji podrazumevaju i učešće stručnih saradnika i drugih stručnjaka u ustanovi ili van nje, doprineli da se zadovolje njegove potrebe i iskoriste razvojne mogućnosti na najbolji način;
- da saradnju sa roditeljima planira, ostvaruje i evidentira planski i sistematski, ne zapostavljajući pri tome ni mogućnosti koje se jave spontano i unoseći stalno novine u oblike i sadržaje saradnje;
- da učestvuje u savetodavnom radu tima stručnjaka kojim raspolaže ustanova, pored pedagoga, psihologa, metodičara, medicinskog osoblja, socijalnog radnika i dr. pomažući na taj način roditeljima u ostvarivanju njihove funkcije.
Zadaci vaspitača u pogledu odnosa prema deci:
- da bude pažljiv i predusretljiv prema svoj deci, pružajući svakome od vaspitanika mogućnosti da ispoljava sebe kao ličnost, svoje potrebe, interesovanja i želje, odnosno, da bude spreman da sasluša dete i izlazi u susret njegovim incijativama;
- da se prema detetu odnosi kao prema valjanoj i sposobnoj osobi u procesu odrastanja i osamostaljivanja, zadovoljavajući njegovu potrebu da se oseća poštovano kao ličnost, sigurno i prihvaćeno od ljudi sa kojima dolazi u dodir i pokazujući mu otvoreno da ga njegovi uspesi raduju i da ceni produkte njegovog rada i stvaralaštva;
- da detetu pomogne da oseti sopstveni značaj u vaspitnoj grupi i naklonost ostale dece i osoblja u ustanovi, i da njegovim stavljanjem u različite položaje utiče na sliku koju stvara o sebi, na njegovo ponašanje i razvoj socijalnih kvaliteta ličnosti (povučenu decu stavljati u položaj vođe, agresivniju i stariju decu da se brinu o mlađoj i sl.);
- da pomogne deci, koja prvi put dolaze u ustanovu, da prevaziđu teškoće koje prouzrokuje izlazak iz porodične sredine, da uspostave odgovarajući socioemocionalni odnos s njime i uključe se u kolektiv vršnjaka;
- da prilikom obavljanja raznih aktivnosti izražava poverenje u spretnost, domišljatost i istrajnost deteta, kao i sposobnost da se ponaša zrelo i odgovorno;
- da iskreno uvažava dete, njegovu posebnost kao ličnosti i njegovo socio-kulturno poreklo, nalazi smisao u druženju i partnerskom odnosu sa njime, ima razumna očekivanja u pogledu ponašanja deteta i njegovih razvojnih postignuća i ispoljava poverenje prema njemu, čak i u situacijama kada se ne slaže sa nekim njegovim postupcima;
- da detetu pomaže da se sve više oslanja na svoje snage, odnosno, stiče nezavisnost od pomoći odraslih, obezbeđujući mu podršku u svim aktivnostima koje ga afirmišu i doprinose njegovom razvoju; posebno je važna podrška u slučajevima neuspeha, grešaka, nesporazuma sa svojom okolinom i sl, kako bi se detetu pomoglo da lakše prebrodi neprijatno iskustvo, a zatim se ono osposobilo da ga predupredi, ne gubeći poverenje u svoje snage i ne opterećujući se suvišnim osećanjem krivice;
- da uspostavlja dobre odnose i učvršćuje osećaj zajedništva u grupi dobrom organizacijom prostora i aktivnosti, smanjivanjem broja ograničenja i prepreka na koje dete nailazi na razumnu meru, obezbeđivanjem situacija u kojima će se kod njega razvijati osećanje sigurnosti i poverenja, kao i prihvaćenosti od vaspitača čak i u situacijama kada mora da ukoči i preusmeri određene oblike ponašanja.
Zadaci vaspitača u vezi sa dečjom igrom:
- da u pravila i organizaciju igara, određenim sadržajima i sugestijama utkiva operacije koje podstiču decu na svakodnevnu aktivnost na jednom višem razvojnom nivou, stiču iskustva i razvijaju veštine i sposobnosti zahvaljujući privlačnosti i motivaciji igre, bez svesne namere da nešto nauče, uvežbaju ili usvoje. Pri tom je važno da ne čini ništa što se protivi suštini igre, čuvajući njenu autentičnost i svežinu. Zbog toga treba da izbegava da predlaže deci aktivnosti u kojima preovlađuje rutinsko ponašanje i kojima se vežbaju samo pojedine funkcije;
- da u vaspitanju igrom teži više celovitom i opštom razvoju deteta nego razvoju njegovih specifičnih sposobnosti i veština, prenošenju posebnih znanja i navika. Da bi to postigao potrebno je da neguje transfer i generalizaciju sposobnosti i preduzima mere za angažovanje (pored intelektualne i voljne), emotivnu sferu, kao i fizičkih sposobnosti. Zato je neophodno obezbediti što bolje uslove za organizovanje svih vrsta igara: funkcionalnih igara, igara mašte ili igara uloga, igara sa gotovim pravilima (odabranih tradicionalnih igara i didaktičkih igara) i konstruktorskih igara;
- da se prema igri odnosi kao prema vodećoj dečjoj aktivnosti i prirodnom načinu na koji se deca razvijaju i uče, što podrazumeva davanje obeležja igre većini aktivnosti koje se organizuju sa decom, kao i kultivisanje igre, vodeći računa o zahtevu da je ne treba pretvoriti u formalnu vežbu ili zadatak za izvršavanje i učenje, ali ni isključivo računati na spontano ponašanje dece, čiji su tokovi nepredvidljivi. To pred njega postavlja problem davanja igri vaspitnog i obrazovnog usmerenja, ali uz očuvanje svih psihičkih potencijala koje angažuje (naročito spontanosti i kreativnosti), humanih vrednosti (posebno naglašenih saradničkih odnosa među igračima i pozitivnih emocija koje budi) i stavova (radoznalosti, otvorenosti za divergentne pristupe), što može da postigne tako što je neće potčinjavati načelima drugih aktivnosti (npr. rada ili učenja), već obrnuto u njih udahnuti duh igre, uneti elemente, odnosno, podvrgnuti ih načelima igre;
- da što češće koristi mogućnosti za angažovanje u igri svih psihičkih snaga deteta, pre svega načina na koje funkcioniše njegova svest (pamćenja, zamišljanja, predstavljanja, saznavanja i dr.), a zatim i složenijih struktura koje objedinjuju ove funkcije (mašte i mišljenja) što podrazumeva oslanjanje na njegova interesovanja, emocionalne sklonosti, želje za prestižom u odnosu na samog sebe i na drugu decu, kapacitet za čuđenje i zauzimanje u odnosu na poznate stvari neuobičajenih uglova posmatranja, simboličke funkcije, motornu i perceptivnu spretnost, već stečena iskustva kao osnovu i podsticaj za sticanje novih iskustava, jednom reči, ukoliko je igra kompleksnije angažovala ličnost deteta, ona je i vrednija. Osim toga, pouzdani kriterijumi za vrednovanje jedne igre su intenzitet i kvalitet aktivnosti koji se u njoj postižu, kao i dečje zadovoljstvo što se njome bavilo;
- da pruži detetu sve uslove za spontanu i slobodnu igru. To znači, pre svega, omogućavanje dovoljno doživljaja, iskustava, znanja i dobrih, indirektnih uzora kako bi raspolagalo odgovarajućim psihičkim materijalom (motornim, perceptivnim i jezičkim) koje može da povezuje sa svojim unutrašnjim stanjima, da ih zajedno kombinuje, varira i tako izgrađuje odgovarajuće uobraziljne slike;
- da pored navedenih, unutrašnjih uslova, obezbedi i spoljašnje uslove, dovoljno vremena u kome dete neće biti prekidano, kao i prostora, koji je prostran, bezbedan i snabdeven odgovarajućim igraćim materijalom, u koji se ponekad može zavući i biti samo sa sobom, zaklonjeno od javnosti i prepušteno intimnim potrebama, osećanjima i mislima. Osim toga, za igru mu je potrebno društvo poznatih vršnjaka sa kojima su uspostavljeni bliski odnosi, odnegovano izvesno javno mnjenje, zajednička gledišta, vrednosti i težnje, kao i odrasli sa kojima je do izvesne mere prisno i može partnerski sarađivati. Značajna je i atmosfera stvorena u ustanovi u kojoj se uvažava dečje igranje i pridaje mu se poseban značaj;
- da bi aktivnosti koje sadrži igra imale motivacionu vrednost ličnog poduhvata, odnosno, da bi se u njoj pobudila i održala intrinzična motivacija, kao najveća vrednost igre, vaspitač treba da preduzme niz mera kojima se naglašava njena afektivna strana, pre svega, da stvara optimističko raspoloženje kod dece, čak i u slučajevima trenutnih neuspeha koje mogu doživeti u igri, kao i da neguje "fer-plej" i ulaženje u aktivne socijalne odnose sa drugom decom i odraslima - da omogućava detetu da kompenzira inferiornost u kojoj se srazmerno često nalazi u običnom životu, tako što će se poistovećivati sa ulogom odraslog u igri uloga, pružajući mu prilike da doživi avanture i uzbuđenja, kojih je obično lišen život male dece, kao i da gospodari situacijom, određuje granice pravila ponašanja, budući da mu je, bar na planu zamišljanja, sve dostupno i ostvarljivo;
- da omogućava deci da se uživljavaju u razne uloge koje za njih predstavljaju simbol snage i nezavisnosti, emocionalno prazne i ovladavaju svojim najdubljim osećanjima, obezbeđujući tako terapeutsko delovanje igre, naročito za stidljivu i povučenu decu koja se tako osećaju sigurnija jer iz njihovog ponašanja nestaje strah od greške i osude koji ih u običnom životu blokira. Na taj način će igra delovati uravnotežavajuće na razvoj čitave dečje ličnosti i doprinositi njihovom mentalnom zdravlju;
- da organizujući igre mašte ili igre uloga, kao i igre sa unapred propisanim pravilima, pruža deci prilike za socijalno učenje, učeći ih da čekaju na red, sarađuju međusobno i dele, što će im biti potrebno za snalaženje u raznim situacijama društvenog života;
- da upoznaje decu sa raznim vrstama igara, tradicionalnih, pokretnih, društvenih, didaktičkih, video igara i dr. podstičući ih da u njima prerađuju, uobličavaju i osmišljavaju svoja iskustva stečena u ustanovi i van nje, izražavajući saznanja i doživljaje do kojih dođu putem raznih medija, književnosti, filma, pozorišta, televizije i drugih medija;
- da detetu pruža mogućnost da, igrajući se sa sredstvima delatnih, estetskih i misaonih tehnika koje su ljudi pronalazili, izgrađivali i usavršavali stvarajući svoja tehnička, umetnička i naučna dela (predstavljajući, gradeći slike, eksperimentišući, konstruišući, izražavajući se u raznim materijalima i tehnikama, rešavajući probleme, otkrivajući i izumevajući) spontano razvijaju odgovarajuće postupke i stiču potrebna saznanja i veštine putem sopstvene aktivnosti. Za ovu svrhu, najpogodniji su raznovrsni sistemi igara (motornih, perceptivnih, muzičkih, jezičkih, likovnih, dramskih, matematičkih, logičkih itd.) koji se zasnivaju na mogućnostima predškolskog deteta, unutrašnjoj logici raznih područja stvaranja i pribavljanja znanja, a mogu se povezati sa osnovnim vaspitno-obrazovnim ciljevima;
- da oplemenjuje igru dovodeći je u vezu sa tvorevinama umetnosti i prenoseći je u sve medijume koji stoje na raspolaganju zrelim stvaraocima. Od umetnosti se preuzimaju načela (npr. sažimanje, predstavljanje, simbolizovanje), stavovi (npr. zanos, pretvaranje, sublimirane agonalne tendencije) i postupci (npr. personifikacija, alegorija, hiperbola). U ovom procesu bi trebalo da dolazi do kultivisanja dečjeg pokreta (koji se preobražava u gest postajući simbol), a zatim prelazi na sve ostale medijume koji se nalaze u umetnosti (od ritmike i muzike ka jeziku, likovnim medijumima, dramskim, itd.). Kada je u pitanju oplemenjivanje igre sredstvima koja se nalaze u sistemima nauka, vaspitač, pre svega, treba da određenim postupcima obezbedi prenošenje igre sa čisto funkcionalnog na intelektualni plan, a zatim i da je tako organizuje da dete kroz sopstvenu aktivnost i eksperiment dođe do rekonstrukcije procesa u kojima se ogledaju najznačajnije zakonitosti sveta koji ga okružuje. Npr., postupci kojima se služi matematika transponuju se tako da pre svega kod dece razvijaju logičko mišljenje (primer za to su "logički blokovi"). Za tu svrhu su naročito pogodne i konstruktorske igre i igračke;
- da vodi računa o primeni principa primerenosti u igri, koji u ovom slučaju predstavlja zahtev za njenim usklađivanjem sa uzrasnim i individualnim željama i mogućnostima svakoga od igrača (što se može postići dodeljivanjem raznih uloga, koje svakome omogućavaju odgovarajuće učešće). Posebno treba obratiti pažnju na dečje sposobnosti za razumevanje, usvajanje i pridržavanje pravila, zatim, sposobnosti za samoorganizaciju i komunikaciju među igračima, kao jedan od osnovnih uslova grupne autokorekcije. Primena principa primerenosti znači takođe da treba odmeriti i uravnotežiti u igrama mogućnost za uspeh sa preprekom koja zahteva određeni napor. Naime, igra gubi mnogo od privlačnosti ako je dostizanje njenog cilja suviše lako i ne predstavlja samopotvrđivanje, a postaje odbojna ako je šansa za uspeh suviše mala;
- da u igrama neguje partnersku saradnju koja podrazumeva uticanje bez nametanja i pomaganje bez osujećivanja dečje inicijative, što znači da je njegova uloga više da posmatra, analizira dečje aktivnosti i zadovoljava njihove potrebe za materijalom, savetom (ako ga zatraže, posebno u sporovima oko pravila igre) i priznanjem za postignuti uspeh, nego da im određuje šta će i kako raditi i kontroliše jesu li ga poslušali. To znači da prilikom svojih intervencija treba više da ukazuje na šire mogućnosti materijala koji je ponudio za igru nego da propisuje načine igranja i svoj uticaj na igru najčešće vrši njegovim izborom i rasporedom, prepuštajući deci inicijativu u izboru sadržaja, organizaciji i izvođenju igre, kad god se za to ukaže prilika;
- da valjano odmerava podsticaje kojima se upliće u igru, imajući u vidu da je može narušiti preterano potkrepljivanje isto kao i potpuno prepuštanje deteta sebi. Otuda usmeravanje u igri i podsticanje na aktivnost treba da se vrši najčešće preporučivanjem i nagoveštavanjem, ostavljajući deci dovoljno prostora za samostalno odlučivanje i stvaralaštvo, ne kvareći im radost otkrivanja. Preterivanje u usmeravanju može se izbeći ako se prednost daje onim aktivnostima koje omogućavaju i podrazumevaju eksperimentisanje, traganje, grešenje, divergentne prilaze u pronalaženju rešenja i ne izazivaju osećanje zbunjenosti, nemoći i rezignacije. Stalno treba insistirati na izgrađivanju dečjeg poverenja u sopstvene mogućnosti i težnju na oslanjanje na sopstveno iskustvo i logiku;
- da podstiče, ohrabruje, motiviše i unapređuje inicijativu u igri kao svedok i komentator koji reaguje na ono što se događa, verbalizuje i pomaže detetu da se izrazi, raduje se kada ono uspe u nekoj nameri, pobedi ili savlada teškoću. Posebno je značajna uloga vaspitača prilikom uvođenja deteta u igru koja sadrži takmičarske elemente, odnosno, zahteva vrednovanje ponašanja igrača prema određenim kriterijumima, dodeljivanje nagradnih ili kaznenih poena i poštovanje posebnih pravila, međutim, i u tom slučaju on treba da ove postupke što pre prenese na igrače. Kada se govori o uključivanju vaspitača u igre treba napomenuti da to zavisi i od vrste igara. Na primer, kada su u pitanju didaktičke igre (i uopšte igre sa unapred propisanim pravilima) njegove intervencije su mnogo prihvatljivije za decu i ne nanose štetu spontanosti igre, nego u slučaju igara mašte ili igara uloga, kada njegovo učestvovanje mora da bude znatno suptilnije i indirektnije. Takođe, ima situacija kada je intervencija vaspitača nužna, bez obzira na sve do sada rečeno, npr. kada igra postane na neki način opasna za decu, kada primeti da se pripremljene igračke kvare, materijal rasipa i sl;
- da igrolike aktivnosti, koje se od igre razlikuju po tome što u njima dominira vaspitač (npr. postavlja probleme koje deca pokušavaju da reše, dajući tome oblik takmičenja ili podražavajući neku životnu aktivnost), postepeno pretvara u igre, tako što inicijativu prenosi na decu koja preuzimaju sve ključne uloge u njoj i obavljaju je i bez podsticanja vaspitača.
Zadaci vaspitača u vezi sa osamostaljivanjem dece:
- da širi objektivne mogućnosti samostalnog delovanja svakog deteta u skladu sa sopstvenim izborima, kao i učestvovanja u grupnom odlučivanju, odnosno, pomaže mu da se osamostaljuje u odnosu na svoju porodicu i druge odrasle sa kojima dolazi u dodir, zadržavajući sa njima blizak odnos, učeći se da relativno nezavisno misli, odlučuje, usvaja gledišta i vrednosti koje mu odgovaraju i ponaša se prilagođeno zajednici dece kojoj pripada;
- da podstiče sve oblike samostalnih aktivnosti deteta, njegovu slobodu da bira i samoinicijativu, stvaralaštvo i nezavisnost u svim njenim aspektima i to: ličnu nezavisnost u praktičnim stvarima (sposobnost da se oblači, hrani, pere i sl.); nezavisnost potrebnu za snalaženje u okolini (da se dete slobodno kreće, stupa u kontakt sa nepoznatim osobama, kupuje u prodavnici i sl.); nezavisnost u odnosu na grupu dece kojoj pripada (da se odupire pokušajima tiraniziranja, da se ne zadovoljava samo oponašanjem drugova i sl.); emocionalnu nezavisnost (da je u stanju da se snađe i samostalno zabavi u određenim vremenskim periodima, a ne uvek da traži prisustvo i pažnju odraslih); intelektualnu nezavisnost (sposobnost da traži i pronalazi sopstvena rešenja za probleme, bude pronicljivo, misli svojom glavom i ne veruje uvek na reč); nezavisnost u stvaralačkom izražavanju (originalnost, fleksibilnost i fluentnost u kreativnoj produkciji i izražavanju, posebno u igri) itd;
- da dete u što većoj meri, u skladu sa svojim mogućnostima, odlučuje o sebi i svojim aktivnostima, slobodno stvara pretpostavke, samostalno ispituje i tumači stvari i pojave, kao i da putem eksperimentisanja (samostalnog izazivanja procesa, njihovog variranja i posmatranja) proverava svoja objašnjenja i tvrdnje, što zahteva prenošenje naglaska na mišljenje i suđenje deteta za razliku od korektnog verbalnog izražavanja, usvajanja i korišćenja logike odraslih;
- da povećava svest kod deteta o objektivnim alternativnim mogućnostima delovanja i odlučivanja, i autonomiju biranja među njima, unutar granica koje su mu poznate i koje mu garantuju bezbednost. Posebno mu treba omogućiti da bira načine na koje će rukovati materijalima i priborima, odnosno, da pored onoga što ga nauči vaspitač izumeva, planira i oprobava sopstvene načine delovanja kao i da procenjuje njihove učinke i posledice;
- da detetu pruža prilike za dokazivanje, izražavanje, ostvarivanje sopstvenih ideja i nalaženje potvrde za sopstvene vrednosti tako što će mu omogućavati postizanje uspeha u njegovim poduhvatima, socijalnim kontaktima, planovima itd. zahvaljujući kojima će steći sigurnost u svoje snage, potrebnu za prevazilaženje brojnih teškoća na koje će nailaziti u procesu svog odrastanja;
- da se pobrine za to da se uvežbavanje sposobnosti, potrebnih za snalaženje u svakodnevnom životu, ukoliko bi na bilo koji način moglo da ugrozi dete, obavlja u podražavanim, igrolikim i igrovnim situacijama u kojima se posledice od grešaka smanjuju, kao i rizik koji potiče od dečjeg neiskustva;
- da upućuje decu da u što većoj meri koriste svoje snage u kretanju, delovanju, govoru i mišljenju, ali i da im pomogne u suočavanju sa razvojnim podsticajima u slučajevima kada teškoće (ili izazovi koje sadrže) prevazilaze njihove trenutne mogućnosti. Ova pomoć treba da se sastoji prvenstveno u ukazivanju detetu na sredstva i metode uz pomoć kojih će relativno samostalno moći da prevaziđe teškoće i ostvari šta želi.
Zadaci vaspitača u pogledu uticanja na razvoj i učenje:
- da u vaspitanju i obrazovanju dece polazi od neraskidive povezanosti čitave problematike društvenog i ličnog razvoja, okoline u kojoj dete raste i razvija se, dečjih i ljudskih prava u celini, suštinske ravnopravnosti polova i potrebe humanih odnosa na individualnom, i miroljubivih, na opštem planu;
- da posmatra decu, prati njihov razvoj, upoznaje i pozitivno tumači motive njihovog ponašanja, utvrđuje šta posebno svako dete interesuje, šta ga raduje, kakvu sliku ima o sebi, kako se odnosi prema drugoj deci, a kako ona prema njemu, kakve su mu sklonosti i navike koje je donelo sa sobom iz roditeljskom doma, kakve su mu mogućnosti delovanja i dr. kako bi mu obezbedio odgovarajuće aktivnosti i podržao ga u poduhvatima za koje je najviše motivisano;
- da planira i dosledno obavlja vaspitno-obrazovni rad u ustanovi i procenjuje njegove rezultate preko napredovanja koje uoči kod svakog deteta, prilikom čega će svako dete biti kriterijum samo sebi, a tek posle toga vrednosti stvorene izvan njega, ukusi drugih ljudi ili standardi prosečnih normi;
- da stvara uslove za stalno napredovanje deteta u razvojnom pogledu i učenju neprekidnim uvođenjem novih podsticaja, aktivnosti i sadržaja u skladu sa utvrđenim zakonitostima dečjeg razvoja i specifičnim karakteristikama koje ga odlikuju kao pojedinca;
- da pruža detetu prilike da primenjuje, vežba i unapređuje one sposobnosti koje su kod njega najaktuelnije u određenom trenutku, delujući shodno već postignutom nivou u ovim sposobnostima, svojim tempom i prilagođeno sopstvenoj kognitivnoj strukturi;
- da svoj razvojni uticaj prvenstveno vrši povećavajući osetljivost deteta za probleme, ukazivanjem na ono što će privući njegovu pažnju i podstičući ga da pita, a ne davanjem odgovora na pitanja koja nije postavilo;
- da upoznavanje dece sa činjenicama (tzv. informativni aspekt obrazovanja) bude u funkciji njihovog opšteg i intelektualnog razvoja (formativnog aspekta), a fizičko i socijalno saznanje bude takvo da se u perspektivi može prerađivati u logičko-matematičko saznanje i primenjivati na nove, za dete nepoznate situacije. Otuda u prvi plan vaspitač ne treba da stavlja prenošenje deci gotovih znanja i formiranja navika, već sticanje uopštenih umenja i sposobnosti koje će im pomoći da se brzo snađu u novim prilikama i ovladaju ranije nepoznatim načinima delovanja, a u slučaju potrebe i da dolaze do novih, originalnih rešenja za probleme na koje nailaze;
- da se kod dece grade takvi stavovi da prihvataju rizike samostalnosti u mišljenju i budu spremna da iz grešaka izvlače pouke ne stideći ih se, kao ni svoga nedovoljnog znanja, već da im to bude podsticaj za učenje i traganje;
- da programske sadržaje i načine ostvarivanja vaspitno-obrazovnih ciljeva zasniva na činjenici da su najvažniji načini, na koje se deca razvijaju i uče, njihovo aktivno praktično delovanje na okolinu (u zajednici sa odraslim, sa drugom decom i samostalno), transformiranje predmeta, rešavanje malih praktičnih problema, aktivno doživljavanje i preživljavanje zahvaljujući situacionom učenju (a ne podučavanju);
- da usmerava decu u procesu njihovih aktivnosti, čineći ga efikasnijim, na više načina: organizacijom sredine koja ih okružuje, izborom i rasporedom materijala koji im obezbeđuje, ukazivanjem na moguće puteve kojima se dolazi do rešenja pojedinih problema i njihovim nagoveštavanjem, ali nikada ne kvareći radost otkrivanja saopštavanjem gotovih rešenja i njihovim predstavljanjem kao da su to jedina moguća ili najispravnija rešenja. Pri tome treba da se oslanja pretežno na unutrašnju motivaciju koja polazi od razvojnih potreba i interesovanja dece;
- da pažljivo, istinito i primereno razumevanju deteta pruža obaveštenja, savete i uputstva onda kada ja dete zrelo da ih shvati i usvoji, i u za to pogodnim prilikama (pre svega, odgovarajući na njegova pitanja i u vezi sa aktivnostima čiji je inicijator bilo dete);
- da prevodi znanja i veštine koje je čovečanstvo prikupilo u svom razvoju i strukturiralo u razne sisteme za sređivanje iskustva (sisteme simbolizacije, reprezentacije i komunikacije; sisteme znanja - nauku, tehniku, rad i proizvodnju, sisteme estetskih i etičkih stavova i dr.) u oblike prilagođene razvojnom stadijumu na kojem se dete nalazi, tako da budu ispravni, zanimljivi i prihvatljivi za njega;
- da upozna karakteristike lokalne kulture i da se prema njoj odnosi sa poštovanjem, približavajući deci na razne načine ono što je u njoj najvrednije, što je od trajnog značaja, i na čemu mogu temeljiti svoj identitet;
- da omogućava detetu aktivno sticanje znanja, veština i navika i razvijanje sposobnosti koje su mu potrebne za život, uključivanje u društvene odnose i formalno obrazovanje i samoobrazovanje kroz razne vrste učenja: perceptivnog (koje se obavlja pomoću čulnih organa), motornog (uz pomoć telesnih aktivnosti) socijalnog (u dodiru sa drugim ljudima i od njih) i ideacionog (na osnovu povezivanja ideja i izumevanjem);
- da neguje unutrašnju motivaciju u odnosu na učenje i stvara uslove da dete uživa u procesu učenja izgrađujući kod njega stav da je dobro znati i oslanjati se na znanje i predstavljajući obrazovnu materiju kao zanimljivu, uzbudljivu i značajnu;
- da podržava i oplemenjuje otvorenost deteta za nove doživljaje i iskustva i prirodnu radoznalost za pravi život i socijalnu i prirodnu sredinu koje ga okružuju, njegovu sklonost da se za sve interesuje, uočava probleme, postavlja pitanja, pronalazi odgovore i na jednostavan način proverava njihovu tačnost, omogućavajući mu da razvija potrebe u tom pogledu i obogaćuje svoj unutrašnji svet;
- da pored toga što polazi od dečjih interesovanja, na razne načine ih i stvara, proširuje, produbljuje i usmerava, počev od obezbeđivanja bogate i raznovrsne sredine, koja deluje podsticajno na dete, do podržavanja, bogaćenja i kultivisanja svega za šta ono ispolji sklonost, pod uslovom da ima vaspitne i obrazovne vrednosti;
- da podstiče imaginaciju dece, koja je osnova intelektualne delatnosti čoveka, pomoću raznih tajni koje otkrivaju nauke i zagonetki koje postavlja svet u kojem žive i svet budućnosti;
- da kod dece neguje ljubav prema istini, podstiče njihovu sklonost da postavljaju pitanja i na njih odgovara pažljivo, strpljivo, istinito i primereno razumevanju deteta, pružajući mu obaveštenja, uputstva i savete, ali tako da oni budu podsticaj za razmišljanje, traganje i postavljanje novih pitanja;
- da izgrađuje kod deteta poverenje u sopstvene sposobnosti da u neposrednom dodiru sa stvarnošću relativno samostalno dolazi do saznanja od opštijeg značaja i odgovora na pitanja o uzrocima prirodnih pojava, zakonitostima živog i neživog sveta, raznim zagonetkama koje pred njega postavi život stvarajući pogodne situacije i upućujući ga na sredstva i načine u elementarnom vidu preuzete iz nauke i eksperimentalnih postupaka;
- da obezbeđuje deci bogata, raznovrsna, više puta ponavljana i plodna čulna iskustva, dovodeći ih u dodir i organizujući posmatranje pojava, predmeta i njihovih svojstava, određujući redosled posmatranja i njegovim usmeravanjem na ono što je bitno, podsticanjem dece da opisuju ono što vide, tumače ga i iz toga izvlače uopštenja i zaključke;
- da stvara uslove za proširivanje i podizanje na kvalitativno viši nivo dečjih iskustava o predmetima, pojavama i procesima i njihovo prevođenje i sistematizovanje u fizikalno saznanje, razvijajući tako srazmerno bogatu, tačnu i celovitu sliku i bolje razumevanje sredine koja okružuje dete;
- da ukazuje detetu na modele za sređivanje iskustva i načine da ih samostalno konstruiše širenjem životnog konteksta u kojem se obrađuju već stečena iskustva, bogateći ga i razuđujući, uz bacanje novog svetla na upoznate činjenice i otkrivanje novih veza i implikacija;
- da pomaže detetu u integrisanju novih iskustava u strukturu znanja koje je već izgradilo i povezivanju iskustava stečenih izvan ustanove, u porodici, užoj društvenoj sredini (posebno od svojih vršnjaka) i kroz izborne aktivnosti, sa iskustvima sticanim u predškolskoj ustanovi, odnosno, njihovom sistematizovanju, osmišljavanju i pretvaranju u znanje, zahvaljujući rasuđivanju o njima i njihovom analiziranju, uopštavanju i tumačenju u svetlu objektivnih, već stečenih saznanja, što sve treba da mu posluži da na bolje organizovanoj osnovi pribavlja sebi nova iskustva;
- da znanja, koja obezbeđuje detetu, budu "plodna" (odnosno, da su u stanju da privlače nova znanja i mogu da se proširuju i restruktuiraju) kao i da se mogu uopštavati i primenjivati u različitim, posebno novim, situacijama;
- da stvara situacije u kojima će predmet, čija se svojstva otkrivaju, biti ispitivan na mnogo načina i uključen u čitav splet odnosa, tako da njegovo objektivno saznavanje predstavlja utvrđivanje šta s njim ili pomoću njega dete može da učini, šta on predstavlja za druge ljude, ali i kakav je njegov položaj u prostoru i vremenu i logičke veze (po uzročnosti, srodstvu, primatu itd.) sa drugim predmetima i pojavama;
- da se na ovim iskustvima gradi i proširuje rečnik dece, razvija sposobnost komuniciranja i formiraju pojmovi, uz njihovo podsticanje da svoja saznanja i doživljaje izražavaju kroz medijume svih umetnosti, posebno kroz dramske i konstruktorske igre, kao i druge oblike pogodne za prevođenje iskustva na simbolički nivo;
- da pruža detetu prilike da svoja saznanja primenjuje u praktične svrhe tako što će nešto uraditi ili napraviti, neguje kod njega zadovoljstvo kada se rad dobro obavi i uopšte - sklonost prema radu i stvaralaštvu. U tom pogledu treba ga osposobljavati da određene radne operacije obavlja tačno i prema modelu, u svim situacijama kada su mogućnosti za divergentne prilaze sužene, za razliku od kreativnih aktivnosti u kojima se izbegava podražavanje odraslih;
- da uspostavi kontinuitet sa vaspitno-obrazovnim programom koji je ostvarivan sa decom u prethodnom periodu, uz vođenje računa o postignutom nivou u svim aspektima razvoja svakoga od dece;
- da prenošenje deci pojedinačnih činjenica vrši povezano sa drugim informacijama koje su već usvojila ili ih usvajaju, u obliku implikacija, relacija, pripadnosti klasa i sistema pripadnosti, uz sve vrste operacija, uključujući i divergentnu produkciju. Znači, osim činjenica, deca treba da se upoznaju i sa sredstvima i postupcima saznajne delatnosti povezanim sa njima, kao i da se razvija njihova sposobnost analize, sistematskog pristupa pojavnom svetu i njegovom tumačenju;
- da osposobljava decu da se, pred uočavanja spoljašnjih svojstava stvari, pojava i procesa, orijentišu prema relativno nepromenljivim dimenzijama promenljive okoline, odnosno, da uviđaju njihov dublji smisao i odnose, kao i opštije zakonitosti koje leže iza pojedinačnih, očiglednih činjenica, stičući tako znanja koja se mogu uopštavati, prenositi i primenjivati u različitim situacijama;
- da pomaže detetu u prevazilaženju konkretnosti njegovog mišljenja i ono se uči da iz pojava koje ga okružuju izdvaja glavne, određujuće osobine, ne zadržavajući se na drugostepenim detaljima, da razmišlja o opštim svojstvima i odnosima stvari, da iza toka pojavnosti sagledava i uviđa postojane sile, zakone i načela, razmišlja i samostalno zaključuje;
- da postupcima aktivne mentalne konstrukcije (stvaranjem mentalnih slika), prevođenjem informacija sa jednog oblika na drugi (npr. sa plana praktične akcije na simbolički, i obrnuto) i postepenim razdvajanjem i osamostaljivanjem saznajne delatnosti od praktične, potpomogne proces deperceptualizacije kod deteta, odnosno, prelaženje sa predstavnog na konceptualno mišljenje, navodeći ga (pored globalnog) i na analitički prilaz stvarnosti, reverzibilni način mišljenja, kao i operacije klasifikovanja, podvođenje pod opšti pojam i apstrahovanja nebitnih oznaka čitavih skupova predmeta, modela, procesa i situacija;
- da upućuje dete da ide od misli ka situaciji (a ne samo obratno) i stvara uslove da se kod njega izgradi bogat repertoar mentalnih slika (etalona i verbalnih simbola za njih), odnosno, znakova za reprezentovanje stvarnosti kojima će moći da operiše ne samo na praktično-opažajnom već i mentalnom planu (na planu zamišljanja i predviđanja) čime se razvija opšta pokretljivost misli značajna za snalaženje u raznovrsnim situacijama, posebno problemske prirode;
- da relativno samostalno izgrađuje pojmove (za šta mu treba ponuditi pojmovno grupisane i obrađene sadržaje) kako bi prelazilo sa uočavanja pojedinačnih spoljašnjih osobina na otkrivanje njihovih unutrašnjih, bitnih odnosa, a pojedinačne konkretne pojave shvatalo kao posebne oblike ispoljavanja opštijih zakonitosti, zahvaljujući čemu će, procesima apstrahovanja i generalizacije, ispočetka intuitivno, a zatim logičko-matematičkim operacijama, izvođenim na sve višem nivou, dolaziti do odgovarajućih pojmova;
- da potpomogne prevladavanje simboličkog načina predstavljanja nad ikoničkim, kada dođe do konflikta među njima, primenom postupaka kojim će se čisto mentalno iskustvo (koje, samim tim što radi sa neposrednim opažajima, nužno sadrži sinkretične, prema tome ireverzibilne elemente) učiniti mentalnim iskustvom koje je reverzibilno, odnosno, da iskustvom prevođenim u simboličku formu otvori za dete područje hipotetičkog i intelektualno mogućeg, što mu pruža daleko veće mogućnosti za transformacije i kombinacije i oslobađa ga od vezanosti za predmetno i faktičko. Na taj način se deca pripremaju za usvajanje razvijenijih simboličkih načina sticanja iskustva i akademskih znanja koji ih čekaju u školi;
- da se deca pripremaju za uspešan i ravnopravan početak školovanja i uključivanje u život zajednice, ali bez preterane akceleracije i zanemarivanja onoga što je u razvoju aktuelno. Ovim pripremanjem treba obezbediti pretpostavke, osnovu na kojoj će ona kasnije sticati saznanja i razvijati određene sposobnosti, uz izgrađivanje pozitivnih stavova prema školi i kasnijem školskom učenju, ali bez pokušaja da se unapred ostvare neki zadaci i sadržaji koji spadaju u domen osnovnog obrazovanja;
- da se kod dece razvija fleksibilna struktura mišljenja i ponašanja, prenose im se saznanja, ali se istovremeno emancipuju od njih (kao i od autoriteta odrasle osobe) da ih ne shvate kao konačna, kao dogmu, već izazov i podsticaj za njihovu kritičku proveru i preradu i pokušaj da dođu do sopstvenih saznanja, da odu dalje da stvore nešto drugačije od svega postojećeg.
Zadaci stručnih saradnika su:
- da učestvuju u izradi godišnjeg programa rada predškolske ustanove koji obuhvata organizaciju i oblike rada, vaspitno-obrazovni rad i negu dece, redovne i prioritetne zadatke ustanove, stručno usavršavanje osoblja, rad stručnih saradnika, saradnju sa porodicom, školom i društvenom sredinom;
- da pomažu vaspitačima i medicinskim sestrama u programiranju i planiranju vaspitno-obrazovnog rada, praćenju dečjeg razvoja, planiranju saradnje sa porodicom, školom i društvenom sredinom, kao i u evaluaciji ostvarivanja programa vaspitno-obrazovnog rada;
- da pomažu u nabavljanju, projektovanju, izradi i struktuiranju didaktičkog materijala, igračaka, slikovnica, sprava, rekvizita, instrumenata i druge opreme za vaspitno-obrazovni rad, kao i njenom raspoređivanju u prostorijama u kojima borave deca;
- da učestvuju u planiranju i nabavci stručne literature i literature za decu i roditelje, kao i njihovom odgovarajućem korišćenju;
- da učestvuju u formiranju vaspitnih grupa, izboru i rasporedu vaspitača i medicinskih sestara u vaspitne grupe;
- da učestvuju u organizaciji prijema dece i merama koje će im olakšati proces adaptacije;
- da sarađuju u timskom identifikovanju dece sa specifičnostima u razvoju, predlaganju mera koje treba preduzeti, njihovom sprovođenju i praćenju njihovih efekata;
- da učestvuju u utvrđivanju rasporeda života i rada dece u predškolskoj ustanovi u skladu sa njihovim potrebama;
- da daju, razrađuju i prenose ideje za organizovanje vaspitno-obrazovnog rada i unošenje inovacija u njega;
- da učestvuju u raznim oblicima saradnje sa porodicom, posebno u savetodavnom radu sa roditeljima;
- da učestvuju u individualnom radu sa decom i roditeljima u rešavanju problema koji se javljaju u vaspitno-obrazovnom radu, međusobnoj saradnji, adaptaciji i dr;
- da učestvuju u raznim oblicima saradnje sa osnovnom školom, posebno u pogledu pripremanja dece za školu;
- da učestvuju u kulturnoj i javnoj delatnosti ustanove, izletima, rekreativnim aktivnostima, zimovanju i letovanju;
- da pomažu vaspitačima, medicinskim sestrama i drugom osoblju u pripremanju stručnih tema, uglednih aktivnosti, proslava praznika i drugih skupova i manifestacija namenjenih javnosti, stručnim većima, aktivima, radnim grupama, roditeljima i dr;
- da učestvuju u stručnom usavršavanju vaspitača, medicinskih sestara i drugog osoblja, u skladu sa svojom stručnošću i njihovim potrebama;
- da učestvuju u istraživačkim projektima u okviru stručne službe, istraživanjima koja organizuju stručne i naučne institucije, kao i relevantna ministarstva;
- da učestvuju u izradi instrumenata za praćenje dečjeg razvoja i evaluaciju vaspitno-obrazovnog rada;
- da uopštavaju najbolja iskustva u praksi, učestvuju u izradi stručnih materijala, objavljuju ih i učestvuju na stručnim skupovima;
- da prate ostvarivanje programa vaspitno-obrazovnog rada i vođenje pedagoške dokumentacije, kao i da učestvuju u izradi godišnjeg izveštaja ustanove;
- da doprinose stvaranju mentalno zdrave klime u ustanovi i dobrim međuljudskim odnosima;
- da se stalno stručno usavršavaju i vode o tome odgovarajuću dokumentaciju.
AKTIVNOSTI KOJIMA SE DOPRINOSI ASPEKTIMA RAZVOJA
| STRUKTURA PROGRAMSKE OSNOVE VASPITNO-OBRAZOVNOG RADA | |||
| CILJEVI | AKTIVNOSTI | SADRŽAJ | |
| Formativni aspekt | Informativni aspekt | ||
| FIZIČKI RAZVOJ | - telesne | Iskustva koja se stiču zahvaljujući kretanju, osposobljavanju telesnih funkcija, korišćenju čula, medicina, sport. | |
| SOCIO-EMOCIONALNI I DUHOVNI RAZVOJ | - društvene | Svet ljudi, filosofija (odnos prema sebi, prema drugima, prema životu i prema okolini), etika i moral sa pravilima ponašanja, socijalno iskustvo, ekološka saznanja. | |
| KOGNITIVNI RAZVOJ | - otkrivačke | Svet nauke, naučni načini saznavanja i naučni sadržaji, informacioni sistemi, ljudski rad i proizvodnja, logičko-matematička saznanja, saobraćaj, samoposluživanje i snalaženje u životnim okolnostima. | |
| RAZVOJ KOMUNIKACIJE I STVARALAŠTVA | - govorne | Svet umetnosti, estetike, komunikacioni sistemi, intuitivna i metaforička iskustva i saznanja. | |
| igre | |||
Razrađene aktivnosti, vaspitno-obrazovne ciljeve koji se ostvaruju zahvaljujući njima i zadatke vaspitača od kojih zavisi njihovo ostvarivanje, moguće je naći u knjizi Model B Osnove programa, autora ovog modela. Metodička uputstva kako to treba činiti, kako planirati i evaluirati vaspitno-obrazovni rad, vaspitači i stručni saradnici mogu naći u knjizi Vaspitno-obrazovni rad u dečjem vrtiću.
Pripremni predškolski program, koji je deo obaveznog devetogodišnjeg obrazovanja i vaspitanja, ostvaruje se u okviru predškolskog vaspitanja i obrazovanja.
ZAJEDNIČKE ODLIKE MODELA PREDŠKOLSKOG VASPITANJA I OBRAZOVANJA KOJIMA SE DECA PRIPREMAJU ZA ŠKOLU
Funkcije pripremnog predškolskog programa
Prava deteta da raste i razvija se ostvaruje se u kvalitetnoj vaspitno-obrazovnoj sredini koja poštuje njegove osobenosti, uvažava njegove potrebe i podstiče njegov ukupan psiho-fizički razvoj. Program se oslanja na potencijale deteta i pomaže mu da izrazi svoju osobenost, svoje unutarnje potrebe i interesovanja i dalje ih razvija; doprinosi proširivanju i sređivanju socijalnih i saznajnih iskustava dece; osnažuje komunikativnu kompetenciju; doprinosi emocionalnoj i socijalnoj stabilnosti dece i podržava motivaciju za novim oblicima učenja i saznavanja.
Uključivanje sve dece u pripremne predškolske grupe ima kompenzatorsku funkciju jer se na taj način svoj deci obezbeđuju uslovi za proširivanje i sređivanje socijalnog i saznajnog iskustva čime se ublažavaju socio-kulturne razlike i obezbeđuje donekle podjednak start za polazak u školu.
Program predstavlja dopunu porodičnom vaspitanju, otvoren je za potrebe deteta i porodice, polazi od prava roditelja da aktivno učestvuju u podizanju i vaspitanju svoga deteta, čime se unapređuje vaspitna kompetencija porodice.
Ostvarivanje pripremnog predškolskog programa doprinosi programskom i organizacionom povezivanju predškolskog i školskog obrazovanja i vaspitanja kao pretpostavke ostvarivanja kontinuiteta u vaspitanju i obrazovanju dece.
Uspostavljanje veza između dva dela jedinstvenog sistema obrazovanja i vaspitanja olakšava prelaz deteta u novo okruženje i predstavlja zajednički posao i odgovornost vaspitača i učitelja, vrtića i osnovne škole.
Cilj pripremnog predškolskog programa
Priprema deteta za polazak u školu je proces koji se odvija tokom čitavog predškolskog perioda u okviru podsticanja opšteg razvoja deteta. Priprema za školu nije izdvojen segment delovanja na dete već podrazumeva sveobuhvatniji pristup od podučavanja i neposredne pripreme za čitanje i pisanje. Ova priprema treba da omogući raznovrsne prilike za susret deteta sa dobro probranim uzorkom podsticaja iz fizičkog i socijalnog okruženja, za slobodno isprobavanje svojih narastajućih moći i aktivno upoznavanje sveta oko sebe, drugih ljudi i samoga sebe.
Neposredni cilj pripremanja dece za školu je da se doprinese njihovoj zrelosti ili gotovosti za život i rad kakav ih očekuje u osnovnoj školi. Ovaj cilj se ostvaruje u kontekstu opšteg cilja predškolskog vaspitanja da doprinosi celovitom razvoju deteta stvaranjem uslova i podsticaja koji će omogućiti da svako dete razvija sve svoje sposobnosti i osobine ličnosti, proširuje svoja iskustva, izgrađuje saznanja o sebi, drugim ljudima i svetu oko sebe, kao osnove za sticanje novih oblika učenja, saznavanja i ponašanja.
Zrelost ili gotovost dece za polazak u školu
Uopšte uzevši, pod "zrelošću" dece za polazak u školu podrazumeva se takav nivo fizičkog i psihičkog razvoja koji će detetu omogućiti da zadovolji zahteve koji će mu biti postavljeni u toku nastavnog procesa u školi. Drugim rečima, to će biti takav nivo morfološkog i funkcionalnog razvoja pri kojem detetu neće biti preterano teški zahtevi koje pred njega stavlja nastava, raznovrsna školska opterećenja i novi režim života. Poznato je da postoji korelacija između ovako određene zrelosti ili gotovosti i voljne pažnje, emocionalno-ličnosne zrelosti, funkcionalne zrelosti mozga i nivoa intelektualne radne sposobnosti.
Školska zrelost predstavlja sposobnost deteta za usvajanje tradicionalnih kulturnih dobara planskim radom i u zajednici sa vršnjacima. Dete mora da bude sposobno da prihvata zadatke, da razlikuje igru od rada, kao i da bude motivisano za rad, zatim, da se uključi u rad razredne zajednice i da bude zrelo za školu ako je postiglo takav stepen razvoja u fizičkom i psihičkom pogledu da može da zadovolji zahteve škole bez ikakvih štetnih posledica po svoje fizičko i psihičko zdravlje i razvoj.
Konkretno značenje gotovosti za školu je uslovljeno sistemom zahteva koji se postavljaju detetu u pogledu učenja određenog specifičnostima novog socijalno - psihološkog položaja učenika kao subjekta učenja. Zahvaljujući promenama u konkretnim okolnostima življenja, polaskom u školu menja se i mesto deteta u sistemu ljudskih odnosa. Životni uslovi, o kojima je reč, dovode do promena u odnosu deteta prema učenju kao društveno-značajnoj, odgovornoj, obaveznoj aktivnosti normativnog karaktera. Takođe, menja se i njegov odnos prema vršnjacima.
Gotovost za polazak u školu se određuje kao spremnost deteta da stiče i razvija veštine, sposobnosti i znanja koje su osnova za dalje školovanje. Ta spremnost podrazumeva fizičku, intelektualnu, socijalnu i emocionalnu zrelost, ranije iskustvo i motivaciju za učenje. Ona je rezultat interakcije prirodnih tokova sazrevanja, iskustava i znanja koje dete aktivno stiče i motivacije za učenje.
Savremena teorijska shvatanja naglašavaju dva aspekta gotovosti: spremnost deteta za školu i spremnost škole da prihvati dete i olakša dečji prelaz u novu sredinu. U tom smislu, spremnost za školu nije determinisana jedino sposobnostima deteta, već ukazuje na odgovornost vrtića i škole u obezbeđivanju mogućnosti za kontinuirani razvoj svakog deteta:
- izlaženjem u susret dečjim potrebama i negovanjem potencijala za učenje;
- uvažavanjem individualnih razlika među decom i nejednakosti u ranim životnim iskustvima i
- postavljanjem primerenih, realnih očekivanja od dece.
Postoji više vrsta gotovosti za školu, unutar kojih je moguće takođe razlikovati opštu i specijalnu gotovost, koje su najuže međusobno povezane.
Opšta gotovost se shvata kao složena karakteristika ličnosti deteta u kojoj dolaze do izražaja njegove mogućnosti, potrebe i motivi, postignuti nivo psiho-fizičkog razvoja (telesnog, socio-emocionalnog, kognitivnog i razvoja komunikacija i stvaralaštva) od kojih zavisi aktivno prilagođavanje deteta novim uslovima života i rada, kakvi ga čekaju u školi. Ona je jedno od najvažnijih postignuća dugotrajnog sistematskog i planskog delovanja na razvoj i učenje predškolskog deteta. Budući da se njegova ličnost nalazi u fazi formiranja, razvoj gotovosti teče paralelno sa ovim procesom i treba da uvažava njegove zakonitosti.
Specijalna gotovost za školu je sastavni deo opšte gotovosti i predstavlja posedovanje specijalnih znanja, veština i navika potrebnih za snalaženje u novoj sredini, na koje će se nadovezati usvajanje nastavnih sadržaja, posebno maternjeg jezika i matematike.
Povezanost između opšte i posebne gotovosti za školu je dvosmerna jer se produbljivanjem pojedinih aspekata posebne gotovosti, odnosno, sticanjem specijalizovanih znanja, veština i navika, neposrednije povezanih sa onim što će deca učiniti u školi, povećava i opšta gotovost i unapređuje dečji razvoj u celini.
Vrste gotovosti za školu, kojima treba doprinositi predškolskim programom su:
Fizička gotovost - podrazumeva određeni nivo telesne razvijenosti i zdravlja, razvijenost fizičkih sposobnosti dece da prihvataju i odgovore obavezama koje ih očekuju u školskom životu;
Socijalna gotovost - odnosi se na mogućnost sticanja specifičnih oblika ponašanja potrebnih za uspostavljanje i održavanje društvenih veza. Socijalni razvoj deteta ovog uzrasta karakteriše sve manja zavisnost od odraslih i sve veće sklonosti da učestvuje u socijalnim vezama i interakcijama sa vršnjacima;
Emocionalna gotovost - odnosi se na razvijanje samostalnosti, poverenja i samopouzdanja i postizanje emocionalne stabilnosti. Dete postepeno ovladava sposobnostima diferencijacije osećanja i uči da izražava i kontroliše svoja emocionalna stanja;
Intelektualna gotovost - odnosi se na određeni nivo razvijenosti intelektualnih funkcija - opažanja, mišljenja, govora, pažnje, pamćenja, mašte kao osnove za proširivanje postojećih i sticanje novih znanja i informacija;
Motivaciona gotovost - predstavlja formiranu unutrašnju potrebu za saznavanjem, zainteresovanost za učenje i pozitivan odnos prema polasku u školu.
Opšta i posebna priprema dece za školu
Jedna od osnovnih funkcija pripremanja dece za školu je da učini što neprimetnijim i olakša im prelaz iz jedne institucije u drugu kao i da ubrza proces adaptacije novim uslovima života i rada.
Priprema treba da se obavlja sistematski, uvažavajući uzrasne specifičnosti šestogodišnjaka i ograničenja koja potiču od njih, ali i razvojne perspektive dece.
Imajući u vidu poslovicu da "ne učimo za školu, nego za život", priprema ne treba da se svede na sticanje znanja i umenja potrebnih za savladavanje gradiva pojedinih nastavnih predmeta, koji dete očekuju u prvom razredu osnovne škole. Od toga je mnogo važniji opšti razvoj njegovih intelektualnih sposobnosti i saznajnih interesovanja, kao i razvoj sposobnosti da posmatra, analizira, poredi i uopštava ono što opaža u svojoj okolini i da na osnovu toga izvodi zaključke. Priprema za školu se odnosi i na niz drugih sposobnosti i osobina ličnosti, potrebnih za uspešno snalaženje u izmenjenim uslovima života i rada, kao i načinima na koji se uči i radi u školi. Otuda se, pored intelektualne, govori i o drugim vrstama gotovosti koje treba razvijati. To znači da je od sticanja određenog kvantuma znanja (tzv. "predznanja") još važnije ojačati fizičko i mentalno zdravlje dece, kako bi bila spremna za napore koji ih čekaju u školi i lepo ih vaspitati. To podrazumeva, između ostalog, usvojenost odgovarajućih normi i pravila ponašanja, spremnost za saradnju i komunikaciju, izgrađenu samosvest (sliku o sebi), sposobnost samokontrole i samoocenjivanja, razvijenu volju, pravilan odnos prema radu i obavezama, stečeno pouzdanje u odnosima sa drugim ljudima i sposobnost delovanja u maloj društvenoj zajednici, kakvo je odeljenje prvog razreda. Takođe treba razvijati intelektualne potencijale dece, posebno radoznalost, otvorenost prema iskustvu, kreativnost, ljubav prema knjizi i dr.
Ovde je reč o opštoj pripremi dece za školu, čiji je smisao pripremanje dece za život i rad, a samim tim i osposobljavanje za dalji razvoj i obrazovanje, koje se vrši kroz celokupnu delatnost dečjeg vrtića i ostvaruje tokom čitavog boravka dece u njemu, što znači da ima široko postavljenu funkciju delovanja na sve aspekte razvoja dečje ličnosti. Ova priprema podrazumeva (što proističe iz prethodnog stava) pre svega, zdravo i otporno prema bolestima, dobro razvijeno i fizički izdržljivo dete, zainteresovano i sposobno da uči, sa izgrađenim motivima i voljno-karakternim osobinama potrebnim za uključivanje u školsku zajednicu i prevazilaženje teškoća koje sa sobom nosi promena sredine i novi zahtevi koji će mu biti postavljeni u školi. Uz to je potrebna i spremnost da se prihvate zadaci školskog tipa, poznavanje osnovnih načina za njihovo izvršavanje, sposobnost da se planira sopstveno delovanje i kontrolišu njegovi rezultati, kao i da se radi usklađeno sa ostalom decom, prema uputstvima odrasle osobe koja predstavlja autoritet.
Pored opšte, u pripremnoj grupi dečjeg vrtića se obavlja i posebna, specijalna priprema dece za školu. Ona obuhvata sadržaje i aktivnosti kojima se doprinosi lakšem ostvarivanju nastavnog programa u prvom razredu osnovne škole i prilagođavanju novinama koje decu očekuju u izmenjenim uslovima života i rada. U ovu pripremu, na primer, spada učenje dece da razlikuju boje, oblike i količine predmeta, posebne vežbe sitnih mišića šake i koordinacije oka i ruke, rukovanje olovkom kao priprema za pisanje, igrolike aktivnosti na temu "škola", zahvaljujući kojima deca upoznaju poredak u školi i uživljavaju se u ulogu učenika i dr. Ova, neposredna priprema dece za školu, je uža i manje važna od opšte pripreme i ne može joj prethoditi niti je zameniti nego treba da budu usaglašene i teku paralelno.
Uz uvažavanje psihofizičkih karakteristika šestogodišnjaka vaspitač treba da ima u vidu i ono što decu čeka na narednom stupnju, što će biti nastavak i nadgradnja postignutog u predškolskom detinjstvu. U dečje saznavanje se postepeno unosi više sistema i naučnih tumačenja, obrada stečenih iskustava se vrši racionalnije i uz strože poštovanje logičkih principa, postepeno se gradi celovitiji pogled na stvari i pojave i razvijaju postupci za njihovu sistematsku analizu, deca se više osamostaljuju u zaključivanju, razvijaju se specifične vrste radoznalosti i sl. Posebna pažnja se poklanja govoru, osposobljavanju dece da primaju informacije putem reči i njima se što veštije koriste za komunikaciju i misaone operacije. Govor i sam postaje predmet saznavanja, njegove zakonitosti i finese, uopštenja koja se vrše uz pomoć reči, uočava se lepota književnog, posebno poetskog govora, upoznaje narodni govor i dr.
Bez obzira na povećani naglasak u pogledu specijalne pripreme za školu, ne treba smetnuti s uma posebnu ulogu koju ima čitavo predškolsko detinjstvo u opštem procesu formiranja mišljenja i ličnosti u celini. Naime, to je uzrast kada se stvaraju najpovoljniji uslovi za intenzivan razvoj tako značajnih saznajnih sposobnosti kao što je sintetičko opažanje prostora i vremena, opažajno-predstavno mišljenje i stvaralačka mašta. One nisu neophodne samo predškolskom detetu, nego mnogo više đaku u školi, kao i odraslim ljudima u obavljanju njihove profesije, naročito ako je kreativna.
Zadaci vaspitno-obrazovnog rada u godini pred polazak u školu
Ostvarivanje pripremnog predškolskog programa odvija se u skladu sa opštim načelima vaspitno-obrazovnog rada, a specifični zadaci odnose se na važne aspekte pripreme za polazak u školu.
Podsticanje osamostaljivanja
Odnosi se na podršku razvoju sposobnosti deteta da brine o sebi, snalazi se u socijalnom okruženju i izgrađuje radne navike. Osamostaljivanje takođe, podrazumeva razvijanje sposobnosti deteta da samo istražuje, rešava probleme, stvara, inicira i donosi odluke, da razvije sposobnost izražavanja i samoizražavanja. Odrasli stvara i koristi sve situacije u kojima će se dete osećati sigurno i u kojima će imati brojne mogućnosti za samostalno obavljanje aktivnosti. Podržavajući samostalnost dece, odrasli pažljivo pruža pomoć samo u onoj meri u kojoj je neophodno, više kao oslonac za dalje razvijanje aktivnosti a ne kao gotovo rešenje.
Podrška fizičkom razvoju
Odnosi se na podsticanje prirodnog rasta i razvoja, zadovoljavanje dečje prirodne potrebe za kretanjem i motornom aktivnošću i omogućavanje razvoja motornog potencijala. Deci se omogućava da upražnjavaju fizičke aktivnosti koje stimulišu razvijanje različitih veština, podstiču senzomotornu koordinaciju, doprinose razvijanju kontrole pokreta (ravnoteža, snaga, koordinacija), osposobljavaju decu za praktikovanje pokreta koji uključuju krupne mišićne grupe, pomažu im da uče motoričke igre sa pravilima i strukturom. Zadatak odraslih je da pažljivim izborom aktivnosti odgovarajućih formi i oblika, njihovim doziranjem i variranjem, doprinese optimizaciji razvoja.
Jačanje socio-emocionalne kompetencije
Odnosi se na podršku razvoju pozitivne dečje slike o sebi kao osnove samopouzdanja, socijalnih saznanja i veština. Uključivanje deteta u grupu vršnjaka je prilika da se izgrađuje odnos prema drugima, da se uči od drugih, da se poštuju drugi, da se učestvuje u zajedničkom donošenju pravila, da se aktivno grade odnosi. Odrasli pruža podršku detetu da se uspešno integriše u socijalnu sredinu, da postane ravnopravni član grupe u kojoj će moći da zadovoljava i razvija svoje potrebe i uvažava potrebe drugih i upoznaje sebe na nov način. Deci se omogućava da iskazuju svoja osećanja, prepoznaju i adekvatno reaguju na osećanja drugih, razvijaju samokontrolu i empatiju u atmosferi međusobnog prihvatanja i uvažavanja.
Podrška saznajnom razvoju
Odnosi se na podršku razvoju intelektualnih funkcija i operacija: mišljenja, govora, pamćenja, opažanja, mašte. Potrebno je omogućiti detetu da istražuje, uočava nove veze, pronalazi podatke i analizira ih, da stvara, da traži načine kako da reši određeni problem ili ispita neku svoju pretpostavku. Odrasli treba da pomogne detetu da pronađe aktivnost koja ga zanima, da preuzima odgovornost za svoje izbore, da pažljivim i strpljivim stavom omogući detetu da se koncentriše na rešavanje zadataka i istraje u tome, da neguje "radost otkrića" kod deteta.
Negovanje radoznalosti
Odnosi se na uvažavanje i podsticanje prirodne dečje radoznalosti, potrebe za saznavanjem i proširivanjem iskustava. Dete je veoma zainteresovano za sve ono što se oko njega zbiva i nalazi. Ono ima potrebu da bude aktivno, da traga za novim, da istražuje i ispituje nepoznato što je u direktnoj vezi sa motivacijom za učenje u školskom periodu. Na odraslima je da dečja interesovanja, pitanja, "greške", predloge, inicijative, prihvate i razumeju kao izraženu potrebu deteta za saznavanjem i protumače je kao znake misaone aktivnosti deteta. Na odraslima je takođe, da uvažavanjem dečjih iskustava, priređivanjem podsticajne i bogate sredine neguju i razvijaju prirodnu dečju radoznalost. Učenje kao namerna, cilju usmerena aktivnost ne mora uopšte da bude izazvana spolja. Učenje u smislu sticanja znanja može da izazove samo dete s obzirom na neki lični, unutrašnji cilj.
Poštovanje individualnosti i podsticanje kreativnosti
Svako dete je osobena ličnost koja ima svoj tempo razvoja, svoje potrebe, stil učenja, sebi svojstven način doživljavanja i izražavanja. Dete poseduje stvaralačke potencijale, koristi različite medije za izražavanje spontanih stvaralačkih sposobnosti. Zadatak odraslih je da u razvijanju programa uvaži individualnost svakog deteta pružajući mu prilike da kroz igru i aktivnost izrazi svoje stvaralačke potencijale: u govoru, drami, muzici, plesu, crtanju, vajanju, grafici, humoru i sl.
MODEL A PRIPREMNOG PREDŠKOLSKOG PROGRAMA
POLAZIŠTA ZA RAZVIJANJE PRIPREMNOG PREDŠKOLSKOG PROGRAMA
Razvijanje Pripremnog predškolskog programa ima za polazište savremenu koncepciju vaspitanja i obrazovanja, kao dinamičnog, fleksibilnog, interaktivnog i otvorenog procesa (u odnosu na dete, vaspitača, ustanovu), čija je osnovna funkcija da doprinosi emancipacija deteta i njegovog razvoja.
Pripremni predškolski program predstavlja orijentaciju za razvijanje i građenje autentičnog programa na nivou svake vaspitne grupe, koji se temelji na sledećim shvatanjima:
Shvatanja o detetu:
- dete je aktivno, interaktivno i kreativno biće;
- svako dete je osobena ličnost: ima svoj stil i način učenja, ima svoj tempo razvoja, svoj temperament, svoje potrebe;
- dete ima urođenu motivaciju za učenjem i saznavanjem;
- dete uči kada ima lični razlog za učenje, kada učenje za njega ima smisao;
- dete uči kada ima mogućnost da deluje, misli i izražava se u skladu sa svojim trenutnim moćima, kada je prihvaćeno i uvaženo;
- dete uči putem vlastite aktivnosti: posmatranjem, istraživanjem, eksperimentisanjem, manipulisanjem, igranjem uloga, rešavanjem problema, učestvovanjem u razmenama sa decom i odraslima.
Shvatanja o igri i učenju:
- igra je vodeća aktivnost u razvoju predškolskog deteta;
- u igri i aktivnostima rađa se i razvija stvaralačka sposobnost deteta;
- igra je poseban oblik učenja - u igri dete na spontan i autentičan način stiče, prerađuje i proširuje iskustva i pokazuje inicijativu;
- u igri se odvija saznajna i emocionalna decentracija deteta - postepeno razvijanje sposobnosti deteta da razdvoji tuđu poziciju od svoje;
- učenje je aktivan proces izgrađivanja, a ne gomilanja znanja ("znanja o" sebi, drugima i svetu oko sebe i "znanja da" - umeća, veštine, sposobnosti).
Shvatanja o vaspitaču:
- vaspitač stvaralački gradi i razvija program u saradnji sa decom i roditeljima polazeći od potreba, interesovanja i stilova učenja dece i programskih ciljeva i zadataka;
- vaspitač ima autonomiju u razvijanju programa, izboru aktivnosti i sadržaja, u izboru sredstava i metodičkom pristupu;
- vaspitač otkriva i prepoznaje različite dečje mogućnosti i interesovanja i u skladu sa njima stvara dovoljno široke i fleksibilne obrazovne situacije koje će biti izazov i prilika za učenje;
- usmerava decu da istražuju i uočavaju odnose između predmeta i pojava koje ona ne bi sama otkrila;
- struktuira i sistematizuje znanje i unosi nove izvore saznanja;
- stvara uslove i podstiče konstruktivne razmene među decom, uključuje se kao partner u rešavanje problema, diskusije i praktične aktivnosti dece pre nego direktnim podučavanjem;
- vaspitač gradi i razvija pedagošku zajednicu dece, roditelja i drugih odraslih;
- širi mrežu mesta za učenje na druge prostore van vrtića i koristi životne situacije kao prilike za učenje;
- vaspitač kontinuirano procenjuje i kritički preispituje svoju vaspitnu praksu i na osnovu toga je menja i unapređuje.
Vaspitno-obrazovni proces jeste ukupan kontekst življenja dece i odraslih, izraz njihovih potreba i očekivanja kao i vrednosti sredine u kojoj žive. Celovit vaspitno-obrazovni proces sagledava se kao ciklus koji čine: posmatranje, planiranje, delanje, praćenje i procena (evaluacija). Posmatranje, planiranje, akcija i evaluacija su međusobno isprepletani, deo su istog procesa, teku istovremeno i ovde su samo uslovno izdvojeni u cilju jasnijeg razumevanja vaspitno obrazovnog procesa. Vaspitno-obrazovni rad je kontinuiran i povezan proces u kome su svi učesnici podjednako važni, u kome je težište na onome što se i kako se dešava, a ne na produktu i rezultatu.
Dete je socijalno biće, ima potrebu za odraslima, vršnjacima i decom drugih uzrasta. Za ukupan razvoj deteta socijalna interakcija, socijalni odnosi sa odraslima i vršnjacima igraju presudnu ulogu. Dete je u istoj meri i emocionalno biće, prema svim svojim iskustvima gradi emocionalne odnose koje odlikuju snažna osećanja i vrlo mali stepen kontrole i zadržavanja.
Socio-emocionalni razvoj zahteva oslonce u osećanjima i odnosima koji izražavaju poverenje, prihvatanje, poštovanje, samopoštovanje, podršku, odgovornost i sl. Budući da će značajan deo onoga što će kasnije biti unutrašnja svojstva ličnosti, prvo javlja kao odnos među ljudima, deci je neophodno pružiti raznovrsne prilike za građenje širokog repertoara socijalnih odnosa kao i za korišćenje i razumevanje termina kojima se imenuju ti odnosi.
Unutar grupe, dete ima mogućnost i podršku da se izrazi na sebi svojstven način. U interakciji sa drugima, dete razvija i stiče svest o sebi i drugima, opaža i razume sopstvena emocionalna stanja, kao i emocionalna stanja drugih, shvata odnose među ljudima, razume socijalne pojave i razvija veštine rešavanja socijalnih problema i konflikata.
Svoje kapacitete za sticanje socijalnih veština dete prvo razvija u okviru dijade sa roditeljem, u okviru svoje uže i šire porodice, potom u proširenom kontekstu uz pomoć različitih institucija obrazovanja (vrtić, škola), zdravstvene zaštite (ambulanta, bolnica...), rekreacije (neformalne škole, klubovi, kampovi, udruženja...) i sl. kao i vaninstitucionalnih formi okupljanja (vršnjačke grupe, posetioci i publika pri različitim društvenim događajima....). Vaspitno-obrazovni proces ima ulogu da postiče stalnu integraciju tih raznorodnih socio-emocionalnih iskustava kojima se širi repertoar detetovih socio-emocionalnih veština.
Stvarati uslove da deca:
- razvijaju poverenje i samopoštovanje;
- brinu o sebi i svojoj ličnoj sigurnosti i bezbednosti;
- traže, daju i primaju podršku i pomoć druge dece i odraslih;
- razvijaju samostalnost i inicijativnost;
- grade veštine procenjivanja svog i delanja drugih;
- formiraju kulturno-higijenske i radne navike;
- razvijaju istrajnost u aktivnostima i zadacima;
- izražavaju svoja osećanja i potrebe na konstruktivan način;
- razvijaju saosećajnost i veštine slušanja;
- stiču veštine za građenje konstruktivnih odnosa sa drugom decom i odraslima i razvijanje prijateljstva;
- prepoznaju i poštuju svoje i potrebe i osećanja drugih;
- razvijaju osećanje pripadnosti grupi;
- preuzimaju odgovornost, učestvuju u donošenju i poštovanju pravila i osamostaljuju se u njihovoj primeni u svakodnevnom životu;
- usmeravaju svoju aktivnost u skladu sa zahtevom ili pravilom koji postavi odrasli (kao individualni ili kao zadatak grupi);
- organizuju, vode i učestvuju u manjim i većim grupama;
- prave i izražavaju izbore, planove i odluke;
- konstruktivno učestvuju u kooperativnim i takmičarskim igrama i aktivnostima;
- opažaju i prihvataju sopstvenu i različitost drugih;
- neguju i brinu o prirodnoj, fizičkoj i društvenoj sredini.
Preporučeni sadržaji:
Samosaznavanje: izgled, građa sopstvenog tela; lične porodične, uzrasne, polne, zdravstvene, socijalne, kulturne, rasne, jezičke osobenosti; osećanja; različiti načini izražavanja: telom, pokretom, gestom, mimikom, verbalno...; sopstvena ponašanja, misli, namere, motivi; interesovanja, želje, potrebe; izbori, planovi i odgovornosti; zalaganje, uspeh, neuspeh; prihvatanje sebe i drugih; poštovanje i samopoštovanje; opažanje i izražavanje sopstvenih ograničenja/slabosti i mogućnosti/snaga; kontinuitet identiteta kroz vreme i situacije (lična, porodična, grupna prošlost, sadašnjost i budućnost).
Opažanje i razumevanje drugih: uzrasne, polne, zdravstvene, socijalne, kulturne, rasne, jezičke osobenosti drugih; istovetnosti, sličnosti i razlike; osećanja; različiti načini izražavanja: telom, pokretom, gestom, mimikom, verbalno...; ponašanje, misli, namere i motivi drugih; interesovanja, želje, potrebe drugih; izbori, planovi i odgovornosti drugih; zalaganje, uspeh, neuspeh drugih; prihvatanje od drugih i drugih; poštovanje i samopoštovanje drugih; opažanje, razumevanje i prihvatanje ograničenja/slabosti i mogućnosti/snaga drugih; kontinuitet identiteta drugih kroz vreme i situacije (lična, porodična, grupna prošlost, sadašnjost i budućnost).
Shvatanje odnosa među ljudima: dečja prava; norme i pravila; socijalne uloge: porodica - uža i šira porodica, poznati i nepoznati vršnjaci i odrasli; odnosi među ljudima - saradnja, suparništvo, prijateljstvo; zanimanja ljudi; oblici udruživanja; društvene, rekreativne, kulturne, umetničke, sportske i istraživačke igre/aktivnosti dece i odraslih.
Prihvatanje sebe kao člana grupe: opažanje i prihvatanje sebe i drugih kao članova svoje porodice, vršnjačkog para, manje i veće grupe; opažanje i razumevanje svoje, vršnjačkih i uloga odraslih u grupi; opažanje i prepoznavanje (ne)konstruktivnih svojih uloga i ponašanja i uloga i ponašanja drugih u grupnoj aktivnosti; razvijanje i poštovanje pravila funkcionisanja grupe; opažanje obeležja (ne)konstruktivnog timskog rada u grupi; uloge organizatora, voditelja, člana, posmatrača grupne aktivnosti; rivalstvo i uzajamnost u grupi; podela moći/odgovornosti i promenljivost grupne hijerarhije; obeležja emocionalnih reagovanja pojedinaca i uloga u grupi; praćenje i vrednovanje grupne aktivnosti; promena uloga i pravca u funkcionisanju i strukturi male i velike grupe; upoznavanje i primena tehnika za analizu, predupređivanje i rešavanje problema/ konflikata u maloj i velikoj grupi; opažanje i razlikovanje ličnih i grupnih interesa; upravljanje i kontrola vremena i prostora u funkcionisanju grupe; iniciranje promene: predlozi, diskusija, debata i različiti kompromisi; vrednovanje rada (procesa) i rezultata (produkta) grupe.
Razumevanje socijalnih pojava: opažanje, razumevanje i uključivanje u različite socijalne odnose; socijalno i emocionalno prilagođavanje različitim i novim socijalnim situacijama; socijalni status pojedinca i grupe u zajednici; opažanje, upoznavanje i prihvatanje kultura i pluralizma kultura u porodici, grupi i zajednici (tradicije, običaji, vrednosti, simboli, praznici i sl.)
Uočavanje i rešavanje problema u socijalnom kontekstu: opažanje potreba, osećanja, misli, ponašanja kao mogućih izvora konflikata; veštine komunikacije (postavljanje pitanja, saopštavanje, argumentisanje, zaključivanje, preporučivanje); veštine praktikovanja tolerancije i pravičnosti/pravednosti u odnosima sa drugima; upoznavanje i praktikovanje konstruktivnih postupaka u predupređivanju i rešavanju socio-emocionalnih sukoba, konflikata.
A. Znanje i razumevanje sveta
Dete predškolskog uzrasta jasno i gotovo neprestano ispoljava potrebu da razume svet koji ga okružuje i da njime ovlada: ono ima ideje o stvarima sa kojima se susreće i tumačenja za pojave i događanja, koja je formiralo na osnovu ranijih iskustava. Sa rastom i razvojem, sve više prerađuje i organizuje senzacije koje dobija preko čula. U interakciji sa fizičkom i socijalnom sredinom, praktičnim učešćem u raznovrsnim aktivnostima i oblicima komunikacije sa odraslima, dete postepeno sa opažajno-praktičnog i opažajno-predstavnog prelazi na pojmovni plan, čime se grade osnove za sistem pojmova iz oblasti prirode, društva i kulture.
Stvarati uslove da deca:
- slobodno ispoljavaju svoju inicijativu, interesovanja i prirodnu radoznalost za stvari i pojave koje ih okružuju;
- otkrivaju različite načine sticanja znanja kroz aktivno samostalno dolaženje do odgovora (posmatranjem, istraživanjem, eksperimentisanjem, upoređivanjem, predviđanjem...);
- pitaju, eksperimentišu, iznose i proveravaju svoje pretpostavke, rešavaju probleme;
- otkrivaju uzročno-posledične odnose među stvarima i pojavama;
- klasifikuju, razlikuju i kategorišu stvari po njihovim svojstvima;
- primenjuju stečena znanja u novim situacijama;
- stiču osnovne pojmove o svetu koji ih okružuje: o životu ljudi, prirodnim pojavama, društvenim odnosima i delatnostima;
- razvijaju odgovorni odnos prema sebi i okruženju.
Preporučeni sadržaji:
Sticanje znanja potrebnih za razumevanje sveta koji okružuje decu treba da se bazira na konceptu "uočavanja veza i povezivanja", kao aktivan proces traženja i istraživanja, način razmišljanja i delanja, postavljanja pitanja i rešavanja problema.
Deca će istraživati prirodne i društvene pojave:
Razlikovanje živog od neživog:
Uočavanje i upoređivanje karakteristika živog i neživog sveta, uočavanje veza između sopstvenog razvoja i identiteta i razvoja i identiteta drugih, rasta i razvoja čoveka, poređenje sa biljkama i životinjama.
Čovek kao pripadnik društva:
Uža i šira porodica, zanimanja ljudi, društveni odnosi i pojave, razlike u kulturama, običajima, načinima života...
Biljni svet:
Karakteristike biljaka, kriterijumi za klasifikaciju, uslovi za opstanak biljaka, životni ciklus biljaka, izgled i osnovni delovi biljaka, vrste biljaka prema mestu gde rastu, ekosistemi: voćnjak, njiva, polje, šuma, bara...
Životinjski svet:
Karakteristike životinja, poznavanje životnog ciklusa, načini kretanja životinja, mesta za opstanak i život (grad, selo, kuća), načini razmnožavanja...
Prirodne pojave:
Razlikovanje godišnjih doba, toplotne pojave, magnetizam, elektricitet, vazduh, svetlost, zvuk, trenje, kretanje; agregatna stanja, rastvorljivost u vodi. Reljef, konfiguracija kraja u kome živimo, Zemlja i svemir.
Zaštita i očuvanje životne sredine - ekološke aktivnosti i radionice.
Saobraćaj - upoznavanje sa pravilima ponašanja u saobraćaju i njihovom primenom u svakodnevnom životu; saobraćajna pravila, uloga semafora, poznavanje osnovnih saobraćajnih znakova; uloga saobraćajca, prevozna sredstva, vrste saobraćajnih sredstava...
Razvijati dečje razumevanje sveta i načina delovanja na njega znači dozvoliti deci da sama nađu odgovore. Kada im dajemo gotove odgovore na pitanja kočimo njihovo razmišljanje. Umesto toga, postavljanjem novih pitanja ili pitajući decu zašto je nešto baš takvo, pomažemo deci da vide da postoje interesantne stvari za otkrivanje, nova pitanja za postavljanje i beskrajni putevi za eksperimentisanje materijalima da bi otkrili ono što žele da znaju.
B. Govor i komunikacija
Vaspitno-obrazovni rad sa decom u godini pred polazak u školu u domenu podsticanja razvoja govora i komunikativnih sposobnosti usmeren je na:
- razvoj komunikativnih sposobnosti deteta: sposobnost služenja govorom u raznovrsnim situacijama, veštine komuniciranja, sposobnost komunikativnog slušanja;
- razvijanje interesovanja i uvođenje deteta u svet pisane reči: svest i znanja o jeziku;
- upoznavanje i tumačenje različitih tekstova;
- grafičku pripremu na elementarnom nivou;
- negovanje govornih stvaralačkih sposobnosti deteta;
- ovladavanje veštinama korišćenja različitih medija.
Važno je da se imaju realna očekivanja u pogledu dečjih sposobnosti koja su bazirana na uzrastu i stupnju razvoja. Vaspitač osmišljava sredinu bogatu različitim pisanim i slikovnim materijalima, repertoar raznovrsnih igara i aktivnosti kojima se doprinosi razvoju interesovanja deteta za pisanu reč. Neophodno je kreirati okruženje koje omogućava raznovrsne interakcije deteta sa materijalima, drugom decom i odraslima. Time se stvaraju kvalitetni preduslovi za kasnije sistematsko obučavanje čitanju i pisanju u školi.
Aktivnosti i igre u okviru pripreme za čitanje i pisanje ne smeju se svoditi na vežbanje grafo-motorike, već iziskuju integrisanje različitih oblasti vaspitno-obrazovnog rada. Specifičnije, može se govoriti o aktivnostima kojima se unapređuju dečje kognitivne i perceptivne sposobnosti, sposobnost komunikacije i društvenost, podstiče dečje govorno stvaralaštvo, mašta i kreativnost i usavršava fina motorika i koordinacija oko-ruka.
Stvarati uslove da deca:
- otkrivaju sopstvene mogućnosti izražavanja i komuniciranja: neverbalni, verbalni, grafički (pisani) govor;
- svakodnevno slušaju, diskutuju i razgovaraju o pričama, postavljaju pitanja;
- praktikuju raznovrsnu upotrebu govora: za saopštavanje, objašnjavanje, opisivanje, prepričavanje, postavljanje pitanja i davanje odgovora, davanje naloga...;
- ispoljavaju maštu i kreativnost stvarajući svoje priče i druge jezičke tvorevine;
- razumeju da napisana reč, tekst nosi neku poruku;
- identifikuju oznake i znakove u svom okruženju;
- učestvuju u jezičkim igrama (igre glasovima, slogovima, isprobavanjem i variranjem reči...);
- identifikuju pojedina slova i uočavaju veze slovo - glas;
- eksperimentišu i igraju se linijama, znacima, tačkama;
- uživaju da im se čita i da sami prepričavaju priče, pesme i druge forme pisanog jezika;
- ovladavaju orijentacijom s leva na desno i odozgo na dole i uočavaju fizičke karakteristike pisanog teksta;
- postepeno povezuju izgovorene reči sa napisanim.
Preporučeni sadržaji:
1. Razvoj komunikativnih sposobnosti deteta: pomoći detetu da slobodno govori u različitim komunikativnim situacijama (sa jednom osobom, sa više osoba, sa mlađima, sa starijima, poznatim/ nepoznatim ljudima); pomoći mu da izrazi svoje potrebe, osećanja, namere, stavove, želje; ohrabriti ga da razgovara, da pita, da odgovara na pitanja, da traži informacije, da daje naloge, uputstva, da traži i daje objašnjenja, da priča, opisuje, učestvuje u razgovoru; pomoći mu da uspešno koristi govor u svakodnevnim životnim situacijama i izrazi svoja zapažanja i utiske zasnovane na analitičkom posmatranju.
Predškolska deca se razlikuju u govornim sposobnostima: neka deca su u priličnoj meri ovladala glasovnim govorom, druga deca govore lokalnim govorom ili govorom svoje etničke grupe, neka su stidljiva i povučena. U planiranju rada vaspitač uzima u obzir ove osobenosti i nastoji da rad individualizuje shodno razvojnim potrebama pojedine dece.
a. Kultura praktičnog komuniciranja: učtiva komunikacija, govorno snalaženje u različitim situacijama; razumevanje govora drugih ljudi i razmena sa njima; govor vaspitača, govor druge dece; neverbalna komunikacija - uočavanje, razumevanje i reagovanje; negovati kod deteta veštine komuniciranja: slušanje drugoga, neupadanje u reč sagovorniku, oslovljavanje sagovornika, traženje dozvole po nekim pitanjima, davanje potpunih odgovora;
b. Kultura usmenog izražavanja: pričanje na osnovu posmatranja i pričanje na osnovu niza slika, prepričavanje, lutkarske predstave; približiti detetu razne vrste tekstova koji su dostupni i koriste se u svakodnevnim životnim situacijama, kao što su: obaveštenja, pozivi, čestitke, pozdravi, pozivnice, poruke, oglasi, reklame, reklamni panoi, recepti, izveštaji, prognoze, ulaznice, karte, repertoari i slično. Aktivno uključivanje dece u stvaranje navedenih i sličnih produkata.
v. Slušanje: razvijanje kulture slušanja, otkrivanje i razlikovanje zvukova, šumova i tonova, razlikovanje govornih karakteristika, negovanje pažljivog slušanja sagovornika; razvijati veštine slušanja u cilju uspešne komunikacije, proširivanje saznanja i razumevanja drugih, u situacijama koje podstiču govorno aktiviranje samog deteta.
2. Razvijanje interesovanja i uvođenje deteta u svet pisane reči
Iako međusobno povezani i uslovljeni govor, čitanje, pisanje su specifične sposobnosti sa posebnim odlikama i posebnim redosledom javljanja u razvoju deteta. Činjenica je da se pisani jezik kasnije javlja u odnosu glasovni govor kao potpuno posebna upotreba govora. Da bi dete moglo da ovlada veštinama upotrebe pisanog jezika neophodno je da dostigne određeni stepen apstraktnog mišljenja, tj. sposobnost da se oslobodi čulnosti govora i započne proces služenja predstavama o rečima. Zato program predviđa pripremu za čitanje i pisanje koji je usmeren u najopštijem smislu na pojavu i razvoj interesovanja za pisanu reč ali i određena saznanja o rečima, glasovima, slovima koja su neophodna za lakše ovladavanje veštinama početnog čitanja i pisanja.
Priprema za početno čitanje i pisanje je kontinuirani proces uvođenja deteta u pisani jezik. Pisani jezik je posebna upotreba govora u odnosu na glasovni govor. Da bi dete moglo da ovlada pisanim jezikom potrebno je da ima razvijenu sposobnost apstrahovanja i zamišljanja, odnosno sposobnost da se oslobodi čulnosti govora i da započne da se služi predstavama o rečima. Opismenjavanje je, pre svega, mentalna kategorija.
Na ovom uzrastu postoji veliki raskorak između upotrebe govora i znanja o jeziku.
Dete se osmišljeno uvodi u svet pisane reči:
a. Razvijanjem svesti o pojmu reči i delova reči: analitičko-sintetička vežbanja - rastavljanje i sastavljanje reči na slogove i glasove, stvaranje novih reči; organizovanje igrovnih aktivnosti vezanih za uočavanje glasova izdvajanjem slogova, građenjem neobičnih glasovnih skupina, diferencijacija glasova u okviru reči (samoglasnici i suglasnici), uočavanje pozicije glasa u reči (početak, kraj, sredina); deca u saradnji sa vaspitačem i sama stvaraju i koriste prigodne pisane forme (u okviru svojih mogućnosti): zapisivanje, potpisivanje, obeležavanje, dopisivanje, pozivanje, čestitanje.
b. Razmišljanjem o rečima: vežbe artikulacije - ovladavanje pravilnim izgovorom glasova:
- vežbe oslobađanja reči iz rečeničkog konteksta - zamisli reč, dodaj, izbaci, proširi, skrati, zameni, formiraj novi iskaz;
- vežbe oslobađanja reči od objekata - uočavanje odnosa između objekata i dužine reči: kratak objekat - dugačka reč; dugačak objekat - kratka reč; kratke i dugačke reči, neobične reči, zamena reči;
- vežbe oslobađanja reči od jednog značenja - govorne igre, govorni zadaci sa korišćenjem istih reči u različitim značenjima; (na primer: jagoda je voće, Jagoda je devojčica).
3. Upoznavanje i tumačenje raznovrsnih tekstova - razvijanje i bogaćenje dečjeg rečnika: narodnih, dečjih, autorskih; slušanje, razumevanje i pričanje primerenih tekstova: bajke, priče, basne, brzalice, razbrajalice, pitalice, zagonetke, pesme - lirske i epske; elementarna znanja o sadržaju, likovima dela i mestu radnje; dramatizacija poznatih tekstova po ideji vaspitača, dece i roditelja; dostupnost i korišćenje raznovrsnog pisanog materijala: slikovnice, knjige, novine, stripovi, rebusi, enciklopedije, rečnici, katalozi.
4. Uvođenje elemenata grafičke pripreme - vežbe grafo-motorike: izvode se u cilju ovladavanja motoričkim veštinama; crtanje jednostavnih slika predmeta čiji su oblici u vezi sa elementima nekih slova; izvođenje elemenata slova; izvođenje vežbe čitavom rukom u velikim potezima u vazduhu; na tabli; na betonu;
Opismenjavanje nije obično savladavanje tehnike pisanja. Tehnika pisanja je samo segment složenog procesa opismenjavanja koji uključuje razvijanje sposobnosti apstahovanja i reprezentovanja.
5. Negovanje govornih stvaralačkih sposobnosti deteta: pored praktične upotrebe govora (veština korišćenja govora u raznim situacijama sa različitim sagovornicima, jasno, glasno i slobodno govorenje) razvija se i neguje stvaralačka upotreba govora (upotreba govora na imaginativnom planu). U tom cilju uvažava se spontana stvaralačka igra deteta - igra slovima, glasovima, igre rečima; razvija se simbolička igra deteta, posebno igra uloga; izvode se verbalno misaone igre (izokretaljke, "smišljene besmislice", stvaranje zagonetki, rebusa), značenjske, paradigmatske igre, sastavljanje priča, pesama; deca se uče recitovanju i govorenju stihova, odlomaka; razvijaju se i grade zajedničke i pojedinačne jezičke pisane i usmene tvorevine - novine, časopisi, lične sveske sa crtežima, simbolima, iskazima, procenama; grade se produkti sa grupnim simbolima; organizuju se recitatorski dani sa školom, prezentuje se stvaralaštvo dece u lokalnoj zajednici.
6. Medijska pismenost: podržava se spremnost dece da koriste medije - knjige, časopise, novine, TV aparate, kasetofone, foto-aparate; po mogućnosti omogućiti i korišćenje kompakt diskova koji su namenjeni deci.
V. Početno matematičko obrazovanje
Matematičko obrazovanje u dečijem vrtiću služi podsticanju logičko-matematičkog mišljenja. Nazovimo ga početno matematičko obrazovanje jer će doprineti razvoju kognitivnih sposobnosti deteta i razvoju inteligencije kao koherentnog sistema. Ono detetu olakšava saznavanje sveta oko sebe i razvija raznovrsne načine delovanja i sređivanja iskustva. Logičko mišljenje mu pomaže da potpunije otkriva i upoznaje samoga sebe, svoje potrebe i misli i razvije intelektualnu samostalnost, kao i da uspostavi komunikaciju sa drugim ljudima. Proces matematičkog saznanja je integrisan sa ostalim oblastima saznanja a ne izolovana oblast i obuhvata sve uticaje, postupke, akcije i interakcije (deteta i odraslih - prvenstveno vaspitača, sredine i materijala) koje vode izgrađivanju fizičkog i logičko-matematičkog saznanja. Matematička saznanja inicijativno izgrađuju logiku, sposobnosti i umenja da u svakodnevnim praktičnim, životnim situacijama deca rešavaju različite probleme. U tom procesu bitna je intelektualna aktivnost, unapređivanje saznajnih sposobnosti, a matematička znanja se javljaju kao eventualni ishod.
Polazeći od toga da matematika i matematički pojmovi, kao apstrakcije visokog reda nisu date "apriori", matematika za predškolsko dete ne može biti učenje definicija, formula i mehaničkih postupaka već razvijanje unutrašnjih procesa.
Stvarati uslove da deca u svakodnevnim životnim situacijama, slobodnim igrama, planiranim aktivnostima, istraživačko-saznajnim i stvaralačko-izražajnim, umetničkim, govornim, sportsko-rekreativnim, društvenim... prilikama, mogu da:
- posmatraju, isprobavaju i eksperimentišu, manipulišu, uče kroz sopstveno otkriće;
- opažaju, prepoznaju, razlikuju i otkrivaju fizička svojstva predmeta koja ih okružuju: oblik, boju, veličinu...;
- prikupljaju informacije i podatke, stvaraju pretpostavke i samostalno zaključuju i obavljaju operacije na raznovrsnim konkretnim predmetima, koristeći se svojstvima i odnosima među predmetima i pojavama;
- izgrađuju logičko-matematička saznanja: uređuju i stavljaju u različite odnose - ređaju, stvaraju poretke, obrasce, pridružuju, sortiraju, grupišu i kategorišu stvari, otkrivaju načine utvrđivanja koliko čega ima;
- razmenjuju sa drugima i prezentuju svoje ideje i zaključke; verbalizuju i obrazlažu svoje akcije i načine dolaženja do rešenja; postavljaju drugima zadatke;
- predstavljaju na različite načine, kombinuju, variraju, menjaju redosled, stvaraju nove modele i šeme, povezuju simbole i značenje koristeći različite načine predstavljanja (simbole, modele, linije, tačke, slike, cifre, pokrete, znake);
- razvijaju sopstvene sposobnosti, uočavaju sličnosti i razlike, analiziraju, stvaraju pretpostavke, uočavaju logičke posledice, izdvajaju bitno od nebitnog, uopštavaju, zamišljaju, simbolizuju, planiraju, polaze od "misli ka akciji", razumeju i koriste početne matematičke operacije pridruživanja, klasifikovanja, ređanja u serijalni niz, brojanja, procenjivanja;
- povećavaju osećanje kompentencije kroz postepeno otkrivanje svojih mogućnosti i ograničenja svojih čula; izgrađuju intelektualnu samostalnost oslobađanjem od sopstvenog egocentrizma (stavljajući se u poziciju drugog), deluju na sredinu i razvijaju osećaj da su sposobni da rešavaju probleme i zadatke;
- primenjuju i koriste različita didaktička (matematička) sredstva u rešavanju problema u svakodnevnim situacijama i aktivnostima u vrtiću; uočavaju i formulišu probleme; prave logičku analizu situacija; otkrivaju i izgrađuju sopstvene načine rešavanja problema, primenjuju početnu matematičku logiku u njihovom rešavanju i obrazlažu svoje postupke;
- imaju prilike da vide druge odrasle i decu kako koriste svoje iskustvo iz matematičke logike.
Preporučeni sadržaji:
U pripremnom predškolskom programu sticanje i izgrađivanje početnih matematičkih pojmova organizovano je kroz sledeće oblasti:
Opažanje i shvatanje prostora i prostornih odnosa
Razvijanje pojmova prostornih relacija; praktična prostorna orijentacija; rešavanje problema prostornih odnosa; opažanje, imenovanje i apstrahovanje prostornih dimenzija predmeta i shvatanje veličine.
Praktično korišćenje i učestvovanje u kreiranju različitih prostora u vrtiću, situacije šetnje i boravka napolju - uočavanje rasporeda predmeta i bića u prostoru, količine, veličine, oblici, poredak... svesno opažanje i uočavanje, imenovanje odnosa i relacija; predstavljanje prostora iz okoline kroz korišćenje predmeta, slika, modela, maketa, crteža, panoa, plakata, slikovnica, igračaka...
Logičke operacije na konkretnim predmetima i pojavama
Formiranje pojma skupa: grupisanje predmeta, izdvajanje i razlikovanje svojstava predmeta, nalaženje sličnosti i razlika među predmetima, klasifikovanje predmeta, operacije sastavljanja i rastavljanja skupova, pridruživanje, predstavljanje skupa..... npr. učestvovanje u stvaranju, sortiranju i uređivanju predmeta u vrtiću; pronalaze gde se sve nalaze skupovi u vrtiću i okruženju, pomažu u sortiranju novih igračaka i materijala za igru, raspodeli materijala potrebnih za igru i druge aktivnosti, kao što su odevni predmeti dece...; raspodela pribora za jelo u toku obroka...; izdvajanje i pridruživanje radnji i predmeta u igrama.
Izgrađivanje pojma broja (optička korespodencija i brojanje), brojanje predmeta, pokreta, zvukova, zamišljenih predmeta i pojava; serijalno brojanje po: dužini predmeta, koraka, zvuka, nijansi boja...; upoznavanje i prepoznavanje cifre kao simbola (prema interesovanju i mogućnostima deteta i pisanje cifara), formiranje pojma brojnog niza, mesto broja u brojnom nizu; formiranje pojmova: celo, polovina, deo. Npr. svakodnevno procenjivanje, upoređivanje, uočavanje, pridruživanje, stavljanje u serijalni niz, brojanje, sabiranje i oduzimanje.... predmeta iz okoline, dece, igračaka, materijala, slika, simbola... uočavanje reda i poretka u okolini, na slikama, u pričama ("Snežana i sedam patuljaka"...), brojalicama, pokretnim igrama; osmišljavanje matematičkih problema pomoću predmeta ili zamišljanjem (smisli priču u kojoj se nešto sabira, gde se spominju parovi...); korišćenje društvenih igara i stvaranje novih pravila... šema, obrazaca... obeležavanje prisutnosti dece u vrtiću, zaduženja...
Razvijanje pojmova geometrijskih oblika u ravni i prostoru
Razvijanje početnih saznanja o geometrijskim figurama u ravni (krug, kvadrat, trougao, pravougaonik), izdvajanje bitnih svojstava. Prevođenje sa predmetnog na slikovno predstavljanje (kocka, kvadar, lopta); konstruisanje prostorne konfiguracije, imenovanje, verbalno opisivanje, "opisivanje" pokretom, grafički, modelovanje. Npr. praktično korišćenje predmeta različitih oblika, igračaka, modela, slika, aktivnosti crtanja različitih oblika i kombinacija oblika, izmišljanje neobičnih oblika, opisivanje izgleda, pronalaženje predmeta u okolini koji liče na geometrijske oblike, zamišljanje različitih položaja predmeta i oblika, uviđanje uzročnosti ("Zašto su točkovi na biciklu okrugli?").
Mere i merenje
Opažanje, shvatanje i praktično merenje različitih veličina (dužine, zapremine i težine) merama različite veličine, indirektno numeričko procenjivanje veličina, nestandardne mere. Npr. igre istraživanja i isprobavanja nestruktuiranih materijala - voda, testo, plastelin, pesak, lišće, semenje, plodovi, dugmad, sitni materijali, ambalažni materijal. Svakodnevne situacije u vrtiću u kojima se koristi merenje, uređivanje prostora za potrebe neke aktivnosti, opažanje velike količine hrane u magacinima; načini sortiranja, pakovanja - u kutije, džakove od 10 kg, kese, flaše od 1 litar... i prenošenje na svoje aktivnosti u igri...; zdravstveni pregledi dece u vrtiću - koliko su visoki, teški, da se porede sa drugom decom, prave grafikone visine, otiske stopala, koliko imaju zuba...; koriste različite sitne igračke, žetone, napravljen novac za predstavljanje novčane vrednosti...; različite pokretne i sportske igre u kojima određuju različite dužine... merenje zvuka, pokreta... korišćenje nestandardnih mera...
Vremenski odnosi
Doba dana, dani u nedelji (imenovanje, redosled, dan koji prethodi i sledi ili je između); godišnja doba (mesec i doba godine). Npr. planiranje rasporeda aktivnosti u toku dana, predviđanje vremenskih sekvenci, vezivanje za određene događaje, obeležavanje znakom određenih radnji i aktivnosti, kalendari dežurstva, rođendana, tabele za praćenje vremena i prirodnih pojava, stvaranje i opisivanje događaja po redosledu, predviđanje i planiranje događaja u svakodnevnim aktivnostima.
Fizički razvoj
Ciljevi
Zdravo, fizički dobro i skladno razvijeno dete.
Upoznavanje sopstvenog tela, njegovog izgleda i šeme.
Razvoj lateralizacije.
Održavanje normalnog stanja aparata za kretanje, posebno zglobova, veza i mišića, što se odražava u njihovoj snazi i pokretljivosti.
Svestrani razvoj motorike, odnosno, formiranje i učvršćivanje sposobnosti ovladavanja prostorom kroz kretanje u njemu, koje je koordinirano, skladno, graciozno, uravnoteženo i ritmično.
Razvoj psihofizičkih sposobnosti: brzine, okretnosti, gipkosti, snage, izdržljivosti, preciznosti i dr.
Slobodno, efikasno i graciozno vladanje svojom motorikom i ekonomičnost u trošenju mišićne energije i snage.
Razvoj ravnoteže u statičkim i dinamičkim položajima tela.
Razvijenost svih mišićnih grupa (trupa, kičme, stomaka, nogu, ramenog pojasa, ruku, šake, prstiju, stopala, vrata, očiju i lica), posebno mišića-opružača.
Osposobljenost za rukovanje predmetima uz pomoć krupnih mišićnih grupa.
Ovladavanje osnovnim lokomotornim i manipulacionim pokretima i usavršavanje fine motorike - voljnog usmeravanja pokreta, njihove koordinacije, ritma, snage, tačnosti, tempa i razmaka pokreta ruke, šake i prstiju, povezano sa razvojem mišljenja i opažanja, preciznosti, orijentacije u prostoru, koncentracije i drugih sposobnosti potrebnih za sticanje grafičkih i tehničkih veština od kojih zavisi pisanje.
Jačanje disajne muskulature, razvoj pokreta grudnog koša, osposobljenost za dublje i ritmičnije disanje uz povećavanje kapaciteta pluća.
Pravilan razvoj nervnog sistema.
Pripremljenost za uslove života i rada koji dete očekuje u školi.
Sadržaji i aktivnosti
Aktivnosti kojima se stiče slika o sopstvenoj telesnoj šemi.
Prirodni oblici kretanja sa elementima atletike - "Trudi se, bićeš prav i zdrav" (hodanje, trčanje, skakanje, penjanje, provlačenje, kotrljanje, održavanje ravnoteže prilikom kretanja, šutiranje, udaranje i vođenje lopte i dr.).
Elementarna gimnastika - "Šta moje telo može da uradi" - sa vežbama za razvoj telesne spretnosti (bacanje i hvatanje, bacanje kotrljanjem, guranje, vučenje i potiskivanje, vožnja tricikla, trotineta i bicikla, sankanje, teranje koturaljki i klizanje, elementarni oblici sporta, organizovano postavljanje i kretanje).
Vežbe za razvoj pojedinih mišićnih grupa (za razvoj ramenog pojasa, za razvoj leđnih mišića, za razvoj trbušnih mišića, za razvoj mišića stopala i nogu i za razvoj grafomotorike).
Igre - "Hajde sa mnom da igraš" (primarne pokretne igre, pokretne igrolike vežbe, tematske pokretne igre, takmičarske pokretne igre i elementarne sportske igre).
Plesne aktivnosti - "Rečnik pokreta" (tematski plesovi, plesovi uz muzičku pratnju, naše narodne igre i plesovi, plesovi drugih naroda i disko-plesovi).
Razvoj opažanja
Ciljevi
Sticanje bogatog čulnog iskustva zahvaljujući korišćenju svih čula u dodiru sa raznovrsnim dražima, kao osnove za razvijenu perceptivnu sposobnost (opažanje, procenjivanje i interpretaciju u svetlu sopstvenog iskustva povezanog sa društvenim iskustvom uobličenim u etalone).
Formiran fleksibilan sistem predstava koje, iako jednim delom vezane za ono što pružaju čula, sadrže mogućnosti za generalizaciju i transfer, odnosno, operisanje mentalnim slikama onoga što je opaženo.
Razvijene perceptivne sposobnosti kao preduslov uspešnog savladavanja veštine čitanja i pisanja, matematike, govora i niza drugih sadržaja koji će biti potrebni u kasnijem školovanju i životu.
Sadržaji i aktivnosti
Vežbe kojima se unapređuje funkcija čulnih organa: vida (opažanje boja, oblika, dimenzija, konfiguracija, položaja i pravaca kretanja u prostoru), sluha (opažanje jačine zvuka, pravca iz koga dolazi i visine), dodira (opažanje temperature i prepoznavanje osobina materije dodirom), mirisa (običnih mirisa i mirisa cveća, odnosno, parfemskih mirisa) i ukusa (osnovnih).
Jačanje zdravlja i održavanje higijene
Ciljevi
Razvoj zdravstvene kulture radi očuvanja i jačanja telesnog i mentalnog zdravlja.
Pravilan rast i razvoj organizma i povećavanje njegove otpornosti prema nepovoljnim uticajima savremenog načina života, promenama u klimatskim uslovima (toploti, hladnoći, vetru i vlazi) i prema oboljenjima.
Elementarna saznanja o funkcionisanju organa (o srcu, plućima, krvotoku i uticaju telesnog vežbanja).
Sticanje elementarnih saznanja o zdravstvenoj kulturi (razumevanje osnovnih zahteva za čuvanje zdravlja, kao što su svakodnevno telesno vežbanje, odmor, pravilna ishrana i higijena) kao i motivisanost za njihovu primenu.
Najelementarnija saznanja o bolestima i povredama, kao i načinima da se izbegnu.
Poznavanje profesija koje se staraju o zdravlju ljudi.
Pravilan položaj tela prilikom sedenja, stajanja, hodanja i vršenja određenih radnji (naročito za stolom) i predupređivanje poremećaja motorike i telesnih deformiteta (posebno - kičmenog stuba i stopala).
Poznavanje i pridržavanje pravila lične urednosti, čistoće i higijene.
Navika na pravilan san i odmor, pravilnu i umerenu ishranu i regulisanje težine tela.
Sadržaji i aktivnosti
Telesne aktivnosti čije se trajanje i intenzitet postepeno povećavaju (jutarnja gimnastika, svakodnevno vežbanje, razne vrste aktivnog odmora).
Svakodnevni boravak i kretanje na svežem vazduhu.
Pokretne igre i šetnje na otvorenom vazduhu i u prirodi - "avanturističke aktivnosti" (aktivnosti orijentacije i snalaženja u prirodi).
Aktivnosti kojima se doprinosi formiranju pravilnog i lepog držanja tela.
Vežbe za elastičnost kičmenog stuba, razvoj svoda stopala i učvršćivanje koštano-vezivnog aparata.
Nega tela i održavanje lične higijene, posebno lica i ruku, nogu i noktiju.
Održavanje higijene usta (korišćenje četkice za zube), nosa (korišćenje maramice) i urednosti kose (češljanje).
Održavanje čistoće i urednosti odeće, obuće i ličnih stvari, kao i higijene neposredne okoline u skladu sa dečjim mogućnostima.
Vazdušne kupke i vežbe dubljeg i pravilnog disanja kroz nos.
Sunčanje u vreme kada je manja opasnost od ultravioletnih zraka i uz korišćenje odgovarajuće zaštitne kreme.
Pravilan san i odmor, spavanje pored otvorenog prozora.
Pravilna ishrana.
Merenje sopstvene težine i praćenje promena u pogledu težine, rasta i telesnih sposobnosti.
Fizičke aktivnosti - "Kako i zašto baš tako rade naši organi" (elementarna saznanja o srcu, plućima, krvotoku i sopstvenim fizičkim sposobnostima).
Obrazovanje i vaspitanje za umetnost i estetiku ima veoma dobar oslonac u potencijalima predškolskog deteta.
Kreativni čin deteta je to snažniji što je više slobodan. Osobena dečja simbolika i integracija opažajno - praktičnog i simboličkog pružaju detetu mogućnost da lagano stvara, komunicira i razume neverbalne vidove komunikacije.
Ovaj program ima tu odgovornost i mogućnost da osnaži slobodu stvaranja i proširi detetova iskustva i veštine u neverbalnom, vizuelnom, auditivnom, senzornom i verbalnom doživljavanju i predstavljanju sebe i sveta koji ga okružuje.
Priprema za školu, otuda, neophodno uključuje razvijanje veština likovnog, muzičkog i dramskog izražavanja i prezentacije koje su temelj, kasnije tako potrebnim, tzv. školskim veštinama pri pisanju, čitanju, opisivanju, objašnjavanju, prikazivanju, crtanju, projektovanju u prostoru i ravni itd.
Likovni izraz deteta je način komunikacije sa sobom, drugima i svetom koji ga okružuje. U stvaralačkom procesu likovnih aktivnosti i likovnih igara, najbolje se upoznaju: dete, njegove razvojne mogućnosti i potrebe, individualne sklonosti, želje, interesovanja, strahovi... Zbog različitog tempa razvoja i, usled toga, velikih individualnih razlika, mogućnosti likovnog izražavanja su različite za svako dete ponaosob, što treba stalno imati na umu na ovom uzrastu.
U stvaralačkoj igri i aktivnosti, dete interesuje sam stvaralački proces, a ne likovni rezultat. Često se dešava da dete "ništa" ne uradi upravo zbog toga što ima snažnu potrebu za eksperimentisanjem i zadovoljenjem svoje prirodne radoznalosti. U kreativnom procesu ne bi trebalo davati gotove uzore i nametati likovna rešenja.
Ove predlikovne aktivnosti su temelj za dalji rad u likovnom razvoju, pa ih nikako ne treba zanemariti.
Treba stvarati uslove da deca:
- otkrivaju, upoznaju i potvrđuju sebe kao stvaralačka i kreativna bića;
- otvaraju veće mogućnosti stvaralačke slobode u izboru tipova aktivnosti, likovnih tehnika (mogućnost "čistih" i kombinovanih tehnika...), tema i/ili slobode izbora svojih "tema" i programskih sadržaja; raznovrsnih podloga i formata, položaja tela prilikom stvaralačkog rada;
- samostalno, smelo i slobodno se likovno izražavaju razvijajući svoju kreativnost, ali i sebe u totalitetu;
- eksperimentišu različitim likovnim elementima i likovnim materijalima;
- upoznaju sopstvene likovne mogućnosti i svoj likovni izraz;
- upoznaju i izražavaju svoj unutrašnji svet i doživljaj sveta putem likovnog izraza, kao i unutrašnji svet drugih;
- otkrivaju, upoznaju i cene svoju individualnost, različitost u likovnim izražavanjima i uvažavaju različitosti drugih u stvaralačakoj interakciji i komunikaciji;
- otkrivaju, istražuju i upoznaju svoj likovni jezik, ali i likovni jezik odraslih u delima likovnih umetnosti.
Preporučeni sadržaji:
Aktivnosti crtanja i slikanja
Aktivnosti crtanja:
Istraživačke likovne igre i aktivnosti: likovne igre linija raznovrsnih po dužini, vrsti, smeru, intenzitetu... Upoznavanje i ovladavanje tehnikama crtanja...
Aktivnosti slikanja:
Igre i aktivnosti prepoznavanja i imenovanja boja. Igre i aktivnosti mešanja boja i otkrivanja "novih". Upoznavanje sa različitim podlogama, slikarskim tehnikama i priborom za rad. Utvrđivanje i proširivanje skale boja. Dekorativna upotreba boja... Upoznavanje sa tehnikama slikanja...
Aktivnosti vajanja
Traganje za svojim oblicima u eksperimentisanju sa različitim vajarskim materijalima - primereno deci ovog uzrasta.
Izrada reljefa i pune plastike.
Aktivnosti sa različitim materijalima
Otkrivanje i upoznavanje različitih materijala i osobito, igara i aktivnosti sa prirodnim i otpadnim materijalima.
Aktivnosti elemenata grafike
Igre štampanja i umnožavanja. Eksperimentisanje sa predmetima za protrljavanje, otiskivanje prskanjem, urezivanjem linija (gravira...), pravljenjem korica za knjige, plakata, čestitki.
Aktivnosti elemenata estetskog doživljaja
Posmatranje i razgovor o svojim ostvarenjima i likovnim ostvarenjima druge dece. Posmatranje i razgovor o predmetima za svakodnevnu upotrebu (primenjene umetnosti) i estetskim pojavama u prirodi. Posmatranje i razgovor o umetničkim delima likovne umetnosti iz različitih epoha, primereno interesovanju, doživljaju i iskustvu dece ovog uzrasta. Umetničko delo kao drugi vid stvaralačkog procesa.
Prepoznavanje i otkrivanje likovno-umetničkog dela i njihove razlike: slika, skulptura, reljef; likovni motivi u delima likovne umetnosti, likovni jezik odraslih, različiti materijali i tehnike, "teme" u likovnim umetnostima...
Likovna radionica
Likovna radionica nije mesto, iako to ne isključuje. Likovna radionica je skup različitih procesa koji pomažu celokupnom razvoju deteta, svih njegovih kreativnih potencijala. Zamišljena je kao program plus za svu onu decu koja pokazuju interesovanje za ovim vidom likovnog izražavanja: kad hoće, dokle hoće i koliko može.
Povezivanje likovnog stvaralaštva sa ostalim umetničkim disciplinama (ples, film, teatar, muzika i dr.) kojima će se potpuno prevazilaziti čist karakter likovnosti i otvoriti nove mogućnosti: miks medija, otvaranje novih likovnih mogućnosti za likovna istraživanja, za primenu različitih pribora za rad, različitih podloga, kao i dalja likovna istraživanja u primeni kombinovanih likovnih tehnika i područja rada. Istraživanja različitog oblika rada sa decom: individualno, rad u paru i grupni rad.
Uključivanje dece u uređenje prostora, kako enterijera tako i eksterijera. Likovna oprema priredbi, plakati, pozivnice, maske, kostimi, dečja scenografija i sl. Uključivanje dece u izradu papira, boja, izradu tapiserije - primereno uzrastu. Odlivanje predmeta od gipsa, odlivanje u tehnici papir mašea...
Snimanje filma kao proces - 8 mm kamerom ili video kamerom. Snimanje foto aparatom. Obeležja kraja u kome deca žive, a i značajnih događaja vezanih za život dece.
Poseta muzejima, galerijama, poseta ateljeima umetnika...
Komunikacija sa kustosima muzeja, proizvođačima boja, umetnicima.
1. Slušanje muzike
Interesovanje za muziku, sposobnost njenog pažljivog slušanja i doživljavanja, uz prepuštanje atmosferi koju stvara.
Najelementarnije poznavanje muzike kao kulturnog fenomena, muzičke tradicije i dela savremene muzičke umetnosti, posebno našeg naroda i najvrednijih ostvarenja svetske baštine, pristupačnih deci i na osnovu toga trajnost interesovanja, ljubavi i poštovanja za muzičku umetnost.
Sposobnost uočavanja i razlikovanja karaktera kompozicije.
Poznavanje zanimljivih pojedinosti iz života i stvaranja pojedinih kompozitora.
Sadržaji i aktivnosti
Slušanje vokalnih i instrumentalnih dela iz poznate kulturne baštine, pogotovu dela komponovanih za decu.
Slušanje različitih muzičkih žanrova (klasična, tradicionalna, etnička muzika...).
Priče o životu i radu velikih kompozitora, autora omiljenih dečjih pesama i kompozicija, pevača i instrumentalista.
2. Pevanje
Razvoj glasovnih mogućnosti dece kroz razvoj osećaja za pravilno izvođenje različitih melodijsko-ritmičkih struktura.
Pravilna dikcija i artikulacija teksta prilikom izvođenja pesme.
Osećaj za precizno izvođenje različitih ritmičkih struktura pesama.
Sposobnost individualnog pevanja uz instrumentalnu pratnju, kao i postepenog uključivanja u grupno (horsko) pevanje.
Razvoj muzikalnosti kroz pevanje.
Sadržaji i aktivnosti
Pevanje u okviru muzičkih igara ili muzičkih dramatizacija.
Izvođenje melodije pesama uz pratnju melodijskog instrumenta i ritmičke strukture uz pratnju Orfovog instrumentarijuma.
Javna prezentacija naučenih tekstova na priredbama, koncertima i svečanostima.
3. Sviranje
Osposobljavanje za korišćenje instrumenata Orfovog instrumentarija sa neodređenom visinom tona (štapići, bubnjevi, zvečke, kastanjete, činele...) uz srazmerno tačno izvođenje različitih ritmičkih struktura.
Postepeno osposobljavanje za muziciranje na instrumentima sa određenom visinom tona u skladu sa dečjim interesovanjima i mogućnostima (ksilofoni, metalofoni i dr.).
Kada za to postoje mogućnosti uvođenje u muziciranje na klaviru.
Razvoj manuelne spretnosti potrebne za muziciranje.
Elementarno muzičko opismenjavanje prilagođeno uzrastu.
4. Plesne aktivnosti (najčešće se organizuju povezano sa aktivnostima u okviru telesnog i muzičkog vaspitanja, posebno ritmike)
Ritmička preciznost, koordinacija i kultura pokreta, njihov sklad, lakoća i sloboda u izražavanju muzičkog doživljaja uz snalaženje u prostoru i sposobnost ovladavanja njime.
Poznavanje mogućnosti svog tela kao instrumenta izražavanja pokretom, njegovo pravilno držanje, gracioznost u hodanju, izražajni, lepi i skladni pokreti oplemenjeni muzikom, uz korekciju eventualnih nedostataka u tom pogledu.
Sposobnost simultanog igranja uloge kreatora plesnih aktivnosti i njihovog gledaoca, prilikom čega dete doživljava, izražava, ali i procenjuje svoje izvođenje.
Elementarno poznavanje i razumevanje autentičnog narodnog melosa i orskog stvaralaštva (muzike koja ih prati, pokreta, starih narodnih instrumenata, nekih običaja i podataka vezanih za kraj u kojem deca odrastaju i šire) uz motive za njihovo dalje upoznavanje, sakupljanje, čuvanje i popularisanje.
Plesne improvizacije pokretima koji podrazumevaju predstavljanje i podražavanje likova, situacija i radnji u određenom ritmu, sa ili bez muzičke pratnje.
Narodne i orske igre, kao i plesovi dostupni deci. Plesovi u okviru muzičkih dramatizacija, igara pantomime, prilikom proslava i praznika, priredbi za roditelje i širu publiku i dr.
Aktivnosti u oblasti drame i pozorišta su otvoreni i izuzetno podsticajan prostor za rad sa decom, posebno za istraživanje i kreiranje koje polazi od igre, koje se kroz igru razvija i koje se čuva i prenosi.
Dramske aktivnosti i igranje pozorišta uvode dete u više oblike igrovnih i stvaralačkih aktivnosti, omogućavaju detetu aktivno sticanje i korišćenje potencijala i sposobnosti važnih za komunikaciju i izražavanje i usmeravaju dete na njemu blizak i svojstven način izražavanja.
Stvarati uslove da deca:
- ispoljavaju svoju spontanost, samostalnost i slobodu, maštu i osećanja;
- sama istražuju i otkrivaju različite mogućnosti i rešenja problema;
- usmeravaju akciju na sebe i vode igru uživajući u samom procesu i sredstvima, više nego u rezultatima i ciljevima;
- aktivno učestvuju u dramskom iskustvu;
- razvijaju sposobnost svesnog kritičnog odnosa prema sopstvenom igrovnom ponašanju u raznim dramskim aktivnostima i igrama pozorišta;
- otkrivaju sebe i svet oko sebe, istražuju svoje ponašanje i svoje odnose sa tim svetom;
- razvijaju samostalnost i inventivnost.
Preporučeni sadržaji:
Jednostavne forme igara i vežbi sa dramskim elementima ili malim zadacima:
uvod u dramu i prostor, otkrivanje prvih znakova dramskog izraza.
Razvijene dramske aktivnosti koje imaju težište na dramskom igranju i improvizacijama: slobodno ili vođeno igranje neke situacije, priče, događanja, sa slobodnim razvojem zbivanja ili zadatim elementom...
Složenije forme i sistemi aktivnosti u vidu dramske radionice, igre pozorišta, kao posebna vrsta vođene dramske aktivnosti.
Planiranje, programiranje i primena aktivnosti u ovom delu programa podrazumeva integraciju tri predložena vida/oblika umetničkog stvaranja. To znači da jedan umetnički čin i čin dečjeg umetničko-estetskog izražavanja svaki put objedinjuje i/ili ostaje jednako otvoren za vizuelnu, auditivnu i dramsku ekspresiju.
1. PLANIRANJE I PROGRAMIRANJE VASPITNO-OBRAZOVNOG RADA
U planiranju sadržaja i aktivnosti, vaspitač se rukovodi uočenim interesovanjima i potrebama dece, dovodeći ih u vezu sa postavljenim ciljevima razvoja i učenja. Centralno razvojno pitanje koje vaspitač treba da postavlja sebi nije samo "šta deca mogu", već pre "šta je to što deca treba da rade/uče što u najvećoj meri dugoročno doprinosi njihovom razvoju i učenju".
Polazeći od saznanja o karakteristikama dečjeg razvoja i učenja u godini pred polazak u školu, individualnog pristupa deci, potrebe da se svakom detetu omogući ostvarivanje njegovih punih razvojnih potencijala, vaspitač u realizaciji vaspitno-obrazovnog rada teži ostvarivanju dugoročnih ciljeva.
Dobro planiranje uključuje izbor odgovarajućih metoda, postavljanje razvojnih zadataka, kreiranje podsticajnog okruženja za učenje i vremenski okvir.
U planiranju vaspitač u polazi od:
- analize potreba dece i njihovih interesovanja, podataka dobijenih posmatranjem razvojnih mogućnosti dece;
- analize realizacije iz prethodnog meseca - teme;
- mogućnosti za uključivanje roditelja;
- predloga mogućih sadržaja rada (osnovnih situacija, pojmova, veština);
- analize odabranih ciljeva i sadržaja u odnosu na dugoročne ciljeve programa;
- mogućih aktivnosti dece i vaspitača;
- razmatranja aktuelnosti i događaja koji mogu uticati na odabrane sadržaje ili temu;
- razmatranja i pripreme resursa potrebnih za realizaciju odabranih sadržaja.
A. Izbor sadržaja i struktura dnevnih aktivnosti
U vaspitno-obrazovnom radu ne postoje unapred označene važne ili manje važne aktivnosti. Pedagoška umešnost vaspitača ogleda se u neprekidnom spoju i kombinaciji onoga što deca žele i onoga što nudi, promišljanjem, povezivanjem i prilagođavanjem razvojnim potrebama dece.
Sadržaje bira i metodički kreira vaspitač zajedno sa decom i roditeljima zavisno od situacije i planiranih ciljeva i zadataka. Mogući okvir preporučenih sadržaja u ovom programu treba da vaspitaču služe pre kao izvor ideja za planiranje i organizaciju vaspitno-obrazovnog rada, nego što mogu biti doslovni sadržaji koji se prezentuju deci.
Izvori sadržaja
Osnovni izvori sadržaja za razvijanje programa su:
1. realan životni kontekst:
- vaspitna grupa: dete, deca, vaspitač i roditelji u životu vaspitne grupe.
Dečji svet: dečji produkti, dečje igre, tradicionalne dečje igre...;
2. šira socijalna mreža: život u socijalnom okruženju: rad, odnosi među ljudima, kuće nauke, umetnosti i kulture... saobraćaj u mestu, bezbednost dece;
3. svet stvari, nauke i prirode;
4. umetnost i kultura: narodna i autorska književnost, likovna i muzička umetnost, pozorište (pozorište lutaka, pozorište senki), svet slika (fotografije, posteri, panoi, stripovi, film...).
U izboru sadržaja važno je:
- da se sadržajima podržava iskustvo dece, da dopunjavaju ono što dete zna, ume i može,
- da budu zanimljivi, interesantni, igrovni, prožeti humorom, saznajno provokativni,
- da su pedagoški relevantni, da doprinose ostvarivanju planiranih zadataka i da predstavljaju izvor za raznolike aktivnosti dece,
- da pokrivaju sve oblasti razvoja: saznajni, socio-emocionalni, fizički,
- da su bogati u raznovrsnosti: u formama i temama,
- da predstavljaju kulturne, umetničke i vaspitne vrednosti.
Struktura aktivnosti u dnevnom rasporedu:
- zajedničko okupljanje na početku dana, kako bi se napravio zajednički dogovor o onome čime će se baviti, deca ispričala grupi neki događaj koji je za njih važan i sl;
- aktivnosti u malim grupama (mogućnost da deca imaju priliku da biraju grupu i aktivnost u kojoj će boraviti), individualne aktivnosti, koje će deca birati i biti odgovorna za taj izbor, aktivnosti u paru;
- zajedničke aktivnosti dece i vaspitača (povremeno i po potrebi okupljanje cele grupe);
- zajedničko okupljanje na kraju dana, kako bi: razmenili utiske i predstavili ono što im je bilo najznačajnije za taj dan, kako bi se zajednički dogovorili za sutradan, planirali za dalje, pozdravili se...;
- fizičke aktivnosti, vežbe, rekreativne aktivnosti, poligoni;
- boravak napolju.
B. Posmatranje i praćenje dece
Posmatranje i praćenje individualnog dečjeg razvoja i učenja (kako u spontanim situacijama tako i u planiranim, obrazovnim sekvencama) čini sastavni deo vaspitno-obrazovnog procesa (ciklus: posmatranje, planiranje, delanje, praćenje i procena). Tek na osnovu uvida u to šta dete može i zna, kako uči i pristupa različitim konkretnim situacijama i problemima, vaspitač može da izgradi pretpostavke o dečjim potrebama, razvojnom nivou, interesovanjima, stilovima učenja i da te podatke koristi kao polazište za planiranje daljih aktivnosti učenja. Posmatranje mora biti intencionalno, rukovođeno određenim ciljem.
Profesionalno posmatranje je način da se:
- bolje upozna dete i vaspitna grupa (ponašanje, potrebe, mogućnosti, interesovanja, stilovi učenja);
- podstakne dete da bolje koristi svoje kapacitete;
- ostvari bolje informisanje roditelja i kvalitetnija saradnja;
- ostvari uvid u kvalitet sopstvenog rada;
- unapređuje sopstvena profesionalna delatnost i delatnost u celini.
Svakodnevnim praćenjem, analizom i procenom vaspitač otvara put za planiranje i razvijanje programa čije izvorište je vaspitna grupa i koji je primeren razvojnim potrebama grupe.
V. Planiranje sredine za učenje i razvoj
Sredinu za učenje i razvoj čini:
- fizička sredina unutar dečjeg vrtića,
- prirodno i društveno okruženje,
- socijalna sredina.
U struktuiranju fizičke sredine za učenje u godini pred polazak u školu, neophodno je da:
- organizacija prostora omogućava igre i aktivnosti u malim grupama i individualno;
- igrovni materijal bude raznovrstan i podstiče mogućnost izbora i različite vrste aktivnosti (istraživanje, eksperimentisanje, otkrivanje...);
- materijali i didaktička sredstva variraju u pogledu složenosti;
- centri aktivnosti su jasno izdvojeni; materijali i sredstva su klasifikovani i označeni;
- postojećim centrima dodaju se novi: za aktivnosti sa pisanim materijalima (opremljen štampanim materijalom: knjigama, novinama, telefonskim imenicima i sl, različitim materijalima za rezanje i kopiranje slova, slikovnicama koje treba uvezati, popraviti, docrtati); za slušanje (opremljen kasetofonom, diktafonom...); za istraživanje (opremljen posudama, lupama, spravama za merenje...);
- panoi budu postavljeni tako da dete može samostalno da izlaže ono što smatra važnim;
- panoi, materijali, produkti prikazuju aktuelna dešavanja i vaspitno-obrazovni proces (teme, projekte).
Prirodno i društveno okruženje izvan vrtića značajno je za razvoj deteta pred polazak u školu jer:
- dete tako dobija informacije iz različitih izvora, proširuje iskustva i saznaje o svom životnom okruženju;
- dete ima prilike da uči u različitim životnim situacijama i u kontaktima sa ljudima različitih sposobnosti, umeća, profesija;
- na taj način vaspitač pomaže detetu da sebe doživljava kao člana zajednice.
Socijalna sredina
Uloga vaspitača je da polazeći od posmatranja i razumevanja značenja koje određeno ponašanje ima za dete, stvara uslove za razmene među decom, kreira pozitivnu atmosferu u grupi i kao partner učestvuje u aktivnostima:
- vaspitač kao partner podstiče grupu na izgrađivanje i poštovanje zajedničkih pravila ponašanja i komuniciranja;
- vaspitač stvara uslove za učenje u malim grupama koje omogućuju da deca jedni drugima postavljaju pitanja, da se dopunjuju, sukobljavaju mišljenja, zajednički traže rešenja, slušaju jedni druge dok predlažu...;
- vaspitač je inicijator i učesnik zajedničkih igara dece koje podstiču razvoj uzajamnog poverenja i poštovanja, veštine komunikacije i konstruktivnog rešavanja konflikata;
- vaspitač je model koji promoviše odnose saradnje i uvažavanja drugih, otvorenog iznošenja svojih osećanja i potreba, iskrenosti u odnosima.
G. Planiranje saradnje sa porodicom i društvenom sredinom (osnovnom školom)
Da bi bio mesto punovrednog življenja, sada i ovde, dečji vrtić treba da bude otvoren prema porodici i lokalnoj sredini, odnosno dečjim iskustvima izvan samog vrtića. To podrazumeva ne samo slobodan pristup roditeljima i drugim odraslim u ustanovu, mogućnost da direktno učestvuju u njenom životu, već i smisaono povezivanje i prožimanje životnih sadržaja u te tri sredine.
U skladu sa uverenjem da je prelaz ključna komponenta gotovosti za školu, aktivnosti u vezi sa prelaskom dece su zajednički posao i odgovornost vaspitača roditelja i učitelja, odnosno vrtića, porodice i osnovne škole. Prelaz je shvaćen kao proces koji doživljavaju svi učesnici, pre nego kao jedan događaj koji se dešava detetu.
Ovaj program ima funkciju da pruži detetu i njegovoj porodici stručnu podršku za konstruktivno prevladavanje nekoliko razvojnih/životnih socio-emocionalnih promena. Među tim promenama su najdelikatnije one koje se tiču odvajanja i novih vezivanja. Velike promene, odvajanja su: izlazak iz porodice (za one korisnike programa koji po prvi put pred sam polazak u školu koriste usluge vrtića), napuštanje svog vrtića (za onu decu koja su bila uključena u predškolske programe izvan sistema obrazovanja) i odvajanje od vrtića (za sve korisnike programa). Nova vezivanja koja stoje pred detetom, koje je korisnik ovog programa, su ulazak u predškolsku ustanovu, novi vrtić i školu. Ovaj program ima odgovornost da ta nova vezivanja osetljivo prati i pruži deci što kvalitetniju podršku za njihovu izgradnju. Vaspitači moraju biti posebno osetljivi na različita životna iskustva dece, naročito kada postoje značajne razlike između porodične i kulture institucije.
Stoga je važno razvijanje prakse kontinuiteta: povezivanjem sa porodicom i između institucija; povezivanjem sledećih koraka u dečjem obrazovanju sa prethodnim iskustvima deteta i uključivanjem roditelja u ove aktivnosti.
Razvijanje strategija saradnje je proces koji se planira, prati i procenjuje zajedno sa roditeljima i zasniva se na:
- uzajamnom informisanju i uvažavanju;
- međusobnom usklađivanju potreba i očekivanja;
- razvijanju tolerancije i lične inicijative;
- međusobnom dogovaranju i donošenju odluka;
- podeli uloga i preuzimanju odgovornosti.
Nivoi saradnje sa porodicom:
1. Informativni - upoznavanje i uzajamno informisanje vaspitača i roditelja o svemu što je od značaja za razvoj, vaspitanje i obrazovanje deteta u godini pred polazak u školu
Najčešće forme informisanja:
- panoi ili oglasne table;
- svakodnevna usmena razmena između vaspitača i roditelja;
- tzv. "otvorena vrata";
- roditeljski sastanci;
- neformalni boravak roditelja u vrtiću;
- telefonski kontakti po potrebi;
- informatori za roditelje, brošure;
- "kutak za roditelje".
2. Edukativni - namenjen razvijanju veština i sticanju novih znanja o vaspitanju deteta i njegovom razvoju, razmatranju uzajamnih očekivanja roditelja i vaspitača u vezi sa pripremom dece za polazak u školu (tematske diskusije, tribine, roditeljski sastanci, programi radionica direktno ili indirektno namenjenih roditeljima, predavanja sa video i filmskim zapisima, kutak za roditelje - biblioteka...).
3. Neposredno uključivanje roditelja u vaspitni proces
Forme uključivanja roditelja mogu biti:
- prirodne, životne situacije u vrtiću;
- unapred isplanirane situacije usmerene na postizanje određenih vaspitnih i obrazovnih efekata (izleti, realizacija vaspitno-obrazovnih aktivnosti, učešće u izradi plana vaspitnog rada za naredni period, opremanje vaspitne sredine, izrada i popravka igračaka, poseta radnom mestu roditelja, pozorištu, bioskopu, uređenje dvorišta...).
Nivoi saradnje sa osnovnom školom:
1. Informativni - uputstva u vezi sa upisom i informacije o pojedinim školama, razmene informacija o detetu i njegovim navikama i budućem školskom okruženju.
2. Zajedničke aktivnosti: periodični kontakti sa decom radi otpočinjanja građenja odnosa pre ulaska u školu; deca - deci - pozorišne predstave, sportske igre; uzajamne posete - pozivi za posetu pripremnoj grupi, zajednički časovi predškolaca i prvaka koji se realizuju u osnovnoj školi, druženje sa učiteljima, zajedničke akcije - delatnost dece, vaspitača, učitelja i roditelja: izleti, uređenje prostora, igraonice, radionice..
3. Stručne razmene: aktivi posvećeni pripremi dece za prelazak u osnovnu školu, razmatranju spremnosti, analizi portfolia...
2. VREDNOVANJE I SAMOVREDNOVANJE VASPITNO-OBRAZOVNOG RADA
Vrednovanje se shvata kao stalan proces kritičkog procenjivanja podataka uočenih i prikupljenih tokom vaspitno-obrazovnog delovanja. Reč je o kontinuiranoj, ciljanoj, namernoj i funkcionalnoj proceni koja služi, pre svega, vaspitaču:
- da prati razvoj, postignuća i napredovanje dece,
- da na osnovu procenjenog planira nove, po potrebi, složenije sekvence učenja,
- da stiče uvid u svoje delanje i ostvarenje postavljenih ciljeva,
- da planira informisanje roditelja o stanju i napredovanju dece,
- da prati razvijanje programa u celini.
Vrednovanje i posmatranje su povezani i uzajamni procesi i proističu jedan iz drugoga pa su načini (tehnike) u jednom i drugom prosecu slični.
Podaci koji su prikupljeni o detetu ili pojavi koja je praćena, analiziraju se i procenjuju vrlo pažljivo i strpljivo. Pri tome treba imati na umu nekoliko stvari:
- procena dečjeg razvoja i napredovanja se vrši u odnosu na samo dete, njegove prethodne postupke i postignuća (koliko je napredovalo, šta je naučilo, koja interesovanja su se pojavila...), a ne na osnovu nekih apstraktnih normi;
- procena se donosi posle više posmatranja deteta u različitim situacijama, u različitom kontekstu: poznatom, novom, u grupi dece, u razmeni sa vaspitačem, roditeljem i sl;
- rezultat analize i procene, ono što je protumačeno nije stalna kategorija, već je na ovom uzrastu reč o trendovima, a ne o ponašanjima koja su ustaljena i završena.
Samovrednovanje
Samovrednovanje je sastavni deo vaspitno-obrazovnog rada vaspitača. Obavlja se u svim segmentima rada: u planiranju, u neposrednom radu sa decom, tokom realizacije raznih oblika saradnje sa porodicom, u beleženju i vođenju dokumentacije o napredovanju dece i slično i predstavlja sredstvo profesionalnog razvoja vaspitača-praktičara.
To je profesionalni razgovor sa samim sobom:
- Zašto baš to planiram ?
- Kako su deca reagovala na ponuđene predloge?
- U kojoj meri, na koji način su koristila svoje kapacitete?
- Kako formulišem zadatke različitog stepena složenosti za individualizovan pristup detetu?
- Na koji način razvijam kod dece nova interesovanja?
- Koji su ključni parametri za procenu određenih ponašanja i sposobnosti dece?
- Da li je ono što sam uradila u skladu sa postavljenim ciljevima, namerama i očekivanjima?
- Iz ovoga sledi da je osnovna tehnika (osnovni način) samovrednovanja proces razmišljanja i preispitivanja vlastite prakse. Ostale tehnike su:
- snimanje sopstvenog rada (audio i video zapisi) i analiza;
- timska analiza i diskusija;
- uzajamne analize vaspitno-obrazovnog rada;
- vođenje vlastite pedagoške dokumentacije: dnevnik samoevaluacije;
- praćenje napredovanja dece, sačinjavanje indikatora za procenu raznih tipova igara i aktivnosti uz praćenje, dopunu i proveru, formiranje zbirki instrumenata za procenu i slično.
3. DOKUMENTOVANJE DEČJEG UČENJA I RAZVOJA
Dokumentacija u vaspitno-obrazovnom radu predstavlja prikupljanje podataka o procesu obrazovanja: učenja/podučavanja ili način na koji se vaspitno-obrazovni proces čini vidljivim za sebe i za druge.
Dokumentovanje u pripremnom predškolskom programu fokusira se na identifikovanje, prikupljanje i opisivanje dokaza napredovanja dece u učenju i razvoju na objektivan, neprocenjivački način. Međutim, osim ovoga, važno je povezati prikupljene dokaze sa ciljevima vaspitno-obrazovnog rada i na osnovu ovih nalaza planirati dalje aktivnosti. Posmatranje, praćenje i dokumentovanje dečjeg napredovanja u razvoju i učenju je kontinuiran, planiran i svrsishodan proces. Dokumentovanje i praćenje doprinosi boljem razumevanju dečjeg razvoja, potreba dece specifične vaspitne grupe i daljem razvijanju programa.
Vaspitač u dokumentaciju može unositi zapažanja o saradnji sa roditeljima, komentare roditelja, primere dečjeg rada, fotografije, mape, skice kojima ilustruje deo svog rada sa decom, komentare i zapažanja vaspitača ili drugih odraslih, svoja zapažanja ili eseje o svojoj praksi, pitanja i komentare dece iz određenih oblasti rada.
Proces dokumentovanja omogućava vaspitačima da:
- identifikuju najadekvatnija iskustva učenja za decu i efikasnije podučavaju;
- donose produktivnije odluke u procesu planiranja (na primer: uređenje sredine za učenje, šta učiniti sledeće, koja pitanja postaviti, koje resurse obezbediti, kako podsticati razvoj svakog deteta i koji sistemi spoljne podrške su potrebni);
- u većoj meri izlaze u susret posebnim potrebama i interesovanjima dece.
Proces dokumentovanja može pomoći deci da opažaju učenje kao važnu i vrednu aktivnost, kada primete da su njihovi vaspitači aktivno uključeni u dokumentovanje njihovog učenja.
Dečji dosije (portfolio) kao jedan od načina dokumentovanja dečjeg razvoja i napredovanja
Portfolio je svrsishodna kolekcija informacija o pojedinačnom detetu - njegovim aktivnostima i razvoju - snimak dečjeg procesa učenja - šta je dete naučilo i kako je to učenje teklo u odnosu na to posebno dete; kako ono misli, postavlja pitanja, analizira, sintetizuje, proizvodi, kreira i kako stupa u interakciju - intelektualno, emocionalno i socijalno - sa drugima.
Portfolio može da sadrži: uzorke ili snimke dečjeg kreativnog rada; uzorke radova koji dokumentuju sposobnosti u određenim oblastima; pisane opservacije o detetu; video snimke deteta, audio snimke koji po mogućstvu opisuju sliku ili događaj; ček-liste ili skale procene koje ukazuju da je vaspitač evidentirao da dete obavlja određene zadatke, npr. imenuje boje u igri.
Vaspitači takođe treba da odrede jedinstvene karakteristike ili potrebe svakog deteta u grupi i s tim u vezi prikupe informacije.
Odluke o materijalima koji će se naći u portfoliju donose se na osnovu toga kako je određena svrha portfolia. Portfolio postoji da bi se dalo značenje dečjim aktivnostima (tj. da bi se proniknulo u to značenje) i da bi se te aktivnosti dovele u širi kontekst - dečje napredovanje. Materijal u portfoliju treba da bude organizovan po datumima i razvojnim aspektima (kognitivni, motorički...). Svaki segment treba da bude označen datumom i okolnostima njegovog nastanka.
Proces vođenja portfolia treba da jasno ukaže na ciljeve učenja, ilustruje i dokumentuje dečji razvoj tokom određenog vremenskog perioda i aktivno uključi decu i roditelje.
MODEL B PRIPREMNOG PREDŠKOLSKOG PROGRAMA
Program pripreme dece za školu predstavlja sistem aktivnosti i sadržaja, kao i posebnih metodičkih postupaka kojima treba da se postignu intelektualna, socijalna, emocionalna i motivaciona gotovost za ono što ih očekuje u školi, uz razvoj saznajnih interesovanja potrebnih za školski način učenja. Ovaj program je sastavni deo Opštih osnova predškolskog programa iz koga je izdvojen s obzirom da je zakonom predviđeno njegovo obavezno ostvarivanje sa šestogodišnjom decom. Otuda se neki od ciljeva i aktivnosti koje sadrži Model B Osnova programa pripreme dece za školu nalaze i u Opštim osnovama predškolskog programa namenjenim mlađim uzrastima, ali se ostvaruju na nivou koji je prilagođen njihovim mogućnostima i potrebama. Na taj način se, koliko je moguće, uspostavlja i održava kontinuitet u radu sa predškolskom decom raznih uzrasta, vodeći računa o kontinuitetu sa prvim razredom osnovne škole.
Metodička uputstva za ostvarivanje Modela B pripremnog predškolskog programa nalaze se u knjizi autora modela Vaspitno-obrazovni rad u pripremnoj grupi dečjeg vrtića, teorija i praksa. U Modelu B pripremnog predškolskog programa detaljnije su razrađeni ciljevi i sadržaji neposredne pripreme dece za polazak u školu. Ostale ciljeve i sadržaje, predviđene ne samo za najstariji, nego i mlađe predškolske uzraste, koji se odnose na opštu pripremu za život (a tako i školu) moguće je naći u publikaciji Model B Osnova programa. Takođe, razrađenija metodička uputstva za ostvarivanje programa nalaze se u metodičkim priručnicima za ostvarivanje Modela B posvećenim: organizaciji života i rada u dečjem vrtiću, planiranju, programiranju i evaluaciji vaspitno-obrazovnog rada, igrama i pripremi dece za školu.
Intelektualna pripremljenost dece za polazak u školu
Intelektualna pripremljenost deteta za školsku nastavu se ogleda, pre svega, u njegovoj želji i sposobnosti da uči, što podrazumeva posedovanje određenog obima znanja i sposobnosti da se znanja stiču na školski način. Razumljivo, to zahteva i dostizanje nivoa intelektualnog razvoja u granicama svoga uzrasta, međutim taj nivo nije dovoljan uslov pripremljenosti za školu, kao što ni globalni uspeh na testu inteligencije, iako ima prognostičku vrednost, malo kaže o nizu aspekata od kojih se ova pripremljenost sastoji, zbog čega može da se pokaže nepouzdan.
Zrelost u pogledu umnog razvoja (pod kojim se podrazumeva inteligencija i kognicija) i funkcija preko kojih se on sagledava (mišljenja, govora, pamćenja, mašte i emocija) organski je povezana sa sazrevanjem mozga. Pored njihove zrelosti, gotovost za započinjanje sistematskog učenja, kakvo je školsko, podrazumeva:
1. Razvijenost senzornih procesa - oseta, opažaja i predstava (koja se ogleda kroz njihovu tačnost, celovitost i preciznost), poznavanje etalona za boju, oblik, veličinu i prostorne pojmove, uz potreban obim čulnog iskustva.
2. Formiranje sistema znanja i načina dolaženja do saznanja na čijoj će se osnovi, u školi, razviti odgovarajuća saznajna aktivnost i teorijski način mišljenja, neophodan za usvajanje nastavnog programa:
(a) o živoj i neživoj prirodi i društvenim pojavama i odnosima, uz uviđanje onih osobina, veza i relacija, koje su karakteristične i bitne za uočavanje širih zakonitosti koje vladaju u njima;
(b) o načinima istraživanja svoje okoline, aktivnog sudelovanja u životu i radu svoje društvene sredine;
(v) o misaonim aktivnostima, kojima se razvijaju saznajne sposobnosti i dolazi do saznanja vrednih po sebi i primenljivih na druge situacije.
Budući da je od obima znanja, sa kojima dete polazi u školu, još važniji njihov kvalitet, više pažnje treba pokloniti usvajanju načina organizacije i sistematizacije upoznatih činjenica, osmišljavanju veza među njima, odnosno, uopštavanju i transferu onoga što se saznalo, kao i načina na koje se može sa njime postupati. Kvalitet znanja se ogleda u tačnosti i strukturiranosti predstava koje dete ima o okolnoj stvarnosti; punoći, sadržaju i izgrađenosti elementarnih pojmova koje je steklo; njegovoj sposobnosti da se srazmerno samostalno služi stečenim znanjima u rešavanju raznih vrsta problema; kao i sistematizovanosti saznanja, koja se ogleda, pre svega, u sposobnosti da otkriva i uviđa suštinske funkcionalne, prostorno-vremenske i uzročno-posledične veze među predmetima i pojavama.
3. Razvijenu i stabilnu želju za saznanjem i formiranu naviku bavljenja umnom delatnošću (koja predstavlja i svojevrsno zadovoljstvo), uz razvijene sposobnosti za vršenje umnih operacija - sistematskog posmatranja i ispitivanja predmeta i pojava, analize i sinteze, poređenja, klasifikovanja, serijacije sa evaluacijom, numeričke konstrukcije (skupovi i brojevi) i konzervacije, strukturiranja prostora (položaji, pravci, oblici i dr.), strukturiranja vremena (sekvence, proticanje), uopštavanja, kao i zaključivanja na osnovu zaključenog.
4. Razvijenost saznajnih procesa:
(a) spremnosti da se prihvati zadatak koji postavlja odrasli, razume uputstvo koje on da i postupi prema njemu, uloživši određen napor, snalažljivost i upornost;
(b) sposobnosti da se reprodukuje zapaženo zahvaljujući namernoj pažnji;
(v) umenja da se samostalno postavi i konkretizuje cilj aktivnosti, izaberu načini i sredstva za njegovo postizanje, predvide posledice njihovog korišćenja, koncentriše na postizanje željenog rezultata, analizira dostignuti rezultat i izvuče pouka iz njega, kao i da se na taj način stečeno iskustvo može primenjivati u novim uslovima.
5. Sposobnost deteta da se produktivno i srazmerno dugo bavi umnim radom uz ekonomičan utrošak snage i nervno-fiziološki zamor, kao garanciju uspešnog prilagođavanja školskim zahtevima i savladavanja nastavnog programa, i preventivu od preteranog zamaranja u toku nastave.
Smatra se da je dete, koje polazi u školu, pripremljeno za učestvovanje u nastavnom procesu, ako je sposobno da se aktivno, bez zastoja, bavi oko 30 minuta nekom aktivnošću, koja je srazmerno naporna i sadržajna, kao i da pri tome ne pokaže izraženije znake fiziološkog zamora.
6. Posedovanje nekih specijalnih sposobnosti i veština potrebnih u školi, kao što je razumevanje značenja simbola, glasovna analiza sastava reči, orijentisanje u prostoru, posedovanje elementarnih matematičkih pojmova, uvežbanost ruke za pisanje i sl.
Treba naglasiti da specijalna intelektualna priprema, o kojoj je ovde reč, ne sme da se svede na sticanje određenih znanja i veština, koliko god oni bili potrebni na početku školovanja, već se prvenstveno sastoji u opštem razvoju saznajnih interesa i umnih sposobnosti deteta, kako bi bilo u stanju da shvati složenije ideje, stvara hipoteze, rezonuje logički i matematički, donosi srazmerno zrele moralne sudove i razmenjuje mišljenje sa drugima, što podrazumeva i sticanje socijalnih oblika ponašanja i navika, koje će mu pomoći da se brže uključi u novi način života, kakav je školski.
Uzroci nedovoljne intelektualne pripremljenosti za školu mogu biti vrlo raznovrsni. Kod jedne dece to je nerazvijenost saznajnih interesovanja, nedovoljna sposobnost da se uloži napor i svoje delovanje potčini nekom cilju duže vreme, zaostajanje u kognitivnom ili socijalnom razvoju, psihičke smetnje, nekomunikativnost itd. Sve to ukazuje na neophodnost individualnog pristupa svakome detetu kod kojeg se na najstarijem predškolskom uzrastu utvrdi nedovoljna intelektualna pripremljenost za školu, kao i blagovremenog preduzimanja odgovarajućih kompenzatorskih mera za njeno otklanjanje.
Socijalna gotovost dece za polazak u školu
Pri kraju predškolskog detinjstva dolazi do promena odnosa koji dete ima kako prema široj društvenoj stvarnosti, tako i prema sopstvenom socijalnom iskustvu. Karakteriše ga njegova intenzivna usmerenost na socijalne odnose među ljudima, njihov rad, društvene motive i funkcije ovog rada, u vezi sa čime se prikuplja i srazmerno bogato iskustvo. Ovo iskustvo predstavlja osnovu da se kod dece pojavi motiv za bavljenje nečim što predstavlja ozbiljnu, društveno značajnu i cenjenu aktivnost, kakvu će predstavljati školsko učenje. Upravo ova težnja, kao i niz sposobnosti koje predstavljaju socijalnu zrelost, ima odlučujući značaj za gotovost deteta za školu, a ne "tehnička umenja" (čitanje i računanje).
Ima shvatanja da "socio-emocionalni razvoj može da obezbedi mnogo veći domet obrazovanja nego učenje specifičnih veština i ponašanja, ili čak intelektualnih operacija", što znači da "ako su deca radoznala, snalažljiva, samopouzdana, sposobna da razmenjuju mišljenje sa drugom decom i odraslima - ona će biti spremna da nastave da uče i izvan učionice i tokom kasnijeg života".
U svakom slučaju za uspešno uključivanje u nastavni proces, nije dovoljno da dete poseduje određen obim znanja, kao i da bude spremno za njihovo dalje usvajanje, već i da bude pripremljeno za suštinske promene u čitavom načinu življenja koji je imalo do tada. Ove promene su neposredno povezane sa zauzimanjem novog položaja u sistemu društvenih odnosa, odnosno, položajem učenika.
Da bi promene, o kojima je reč, imale povoljan ishod, one treba da budu prihvaćene od deteta kao njegove sopstvene potrebe i težnje, odnosno, da činjenica što postaje đak, bude za njega pokazatelj da je napredovalo na putu odrastanja. Za to je potrebna i odgovarajuća socijalna zrelost, kao nezaobilazan uslov za uspešan prelazak na školski tip učenja. Psihički razvoj deteta teče po svojim, unutrašnjim zakonitostima, koje treba poštovati ili se suočiti sa ozbiljnim teškoćama. Otuda, školski način učenja kod dece, koja nisu dostigla socijalnu zrelost (što je prilično česta pojava kod šestogodišnjaka), čak i kada formalno usvoje norme ponašanja, kakve važe u školi, odnosno, nemaju većih problema u učenju, ne znači razvojni pomak. Međutim, mešanje u intimne procese psihičkih promena, kakve se događaju na prelazu iz predškolskog u školsko detinjstvo, koje ne uzima u obzir uzrasne karakteristike dece, rizikuje da bude uzrok mnoštvu problema sa trajnim negativnim posledicama.
Kao komponente socijalnog razvoja i razvoja ličnosti, koje ulaze u sastav gotovosti za polazak u školu, navode se:
- aktivna težnja deteta da pođe u školu, da izmeni dotadašnji način življenja i stekne imidž "dobrog učenika", želja da od odraslih nauči nešto novo, zanimljivo, da stekne nove, bolje veštine i načine postupanja itd.;
- određena svesnost u ponašanju i delovanju: umenje deteta da usmeri svoju aktivnost u skladu sa zahtevom ili pravilom koje postavi odrasli (u vezi sa ponašanjem, sa delovanjem ili učenjem); umenje da samostalno primenjuje određene norme i pravila u svakodnevnom životu prilikom zajedničkih ili individualnih aktivnosti (socijalno-normativna usmerenost);
- emocionalna osetljivost deteta, sposobnost da oseti osećanja drugih ljudi, razume raspoloženje druge dece i odraslih izraženo putem mimike, gestova, intonacije glasa i sl. kao i umenje da reaguje na adekvatan način na raspoloženje ljudi oko sebe, da ispoljava saučešće i želju da pomogne (emocionalno-socijalna usmerenost);
- razvijenost elementarne samosvesti, poznavanje sopstvenih mogućnosti, sposobnost za elementarno samoocenjivanje, za samokontrolu svog ponašanja i delovanja, ispoljavanje samopoštovanja, težnja za samousavršavanje, težnja da se uzdrži od nepravilnog ponašanja - onoga koje ne odobravaju odrasli ili koji izazivaju otpor kod ljudi iz okoline; svesna težnja za prijateljsko i sadržajno komuniciranje sa ljudima.
Navedeni nivo socijalnog razvoja i razvoja ličnosti, koji predstavlja aspekt gotovosti za školsko učenje, povezan je sa razvojem samostalnosti i inicijativnosti kod deteta, sa prelazom od spoljašnjeg regulisanja njegovog ponašanja, komunikacije i delovanja, na srazmerno samostalnu regulaciju, zasnovanu na razvoju elemenata socijalnog mišljenja i sticanju odgovarajućih umenja (u oblasti saznanja, komunikacije, igranja, ponašanja i dr.) kao i osposobljavanjem za snalaženje u životnim okolnostima na osnovu poznavanja društveno značajnih moralnih zahteva.
Polazeći od navedenih komponenti socijalnog razvoja i razvoja ličnosti, smatra se da gotovost deteta za uključivanje u sistem odnosa koji određuju nov način življenja, tipičan za učenika, podrazumeva pojavu niza karakteristika, vezanih za socijalni razvoj, koje treba razvijati u predškolskom uzrastu. U njih spadaju:
- pojava aktivnog interesovanja dece za školu, za đački život, uz ispoljavanje želje da postanu učenici, motivisanost da se "bude veliki", kao i da se učestvuje u ozbiljnijoj i odgovornijoj delatnosti;
- povećavanje subjektivnog značaja za dete šireg socijalnog okruženja, težnja za širenjem socijalnih kontakata u dečjoj komunikaciji;
- kvalitativne promene u oblicima komunikacije predškolske dece sa ljudima oko sebe, prelaz na izvansituaciono-saznajno i izvansituaciono-lično komuniciranje - ovo drugo se smatra za pokazatelj visoke komunikativne gotovosti za školu;
- težnja za samopotvrđivanje i sticanje priznanja od drugih ljudi za svoja postignuća, odnosno, potreba da se dobijaju socijalne ocene i priznanja;
- narastanje interesovanja za socijalne norme ponašanja i aktivnosti. Prelazi se na nedovoljno svesno korišćenje socijalno obrađenih sredstava za regulisanje ponašanja (putem podražavanja ili zahvaljujući spoljašnjem zahtevu) na njihovu svesnu upotrebu;
- formiranje opštehumanističke orijentacije u ponašanju, koje se ogleda u odnosima sa drugima i umenju da se shvataju njihove tačke gledišta, spremnosti za saradnju, međusobno razumevanje, ispoljavanje simpatije, kao i u empatiji, sposobnosti da se razumeju osećanja drugih i reaguje na njih na odgovarajući način;
- povećavanje sposobnosti voljnog upravljanja svojim ponašanjem, prelazak sa impulsivno-reaktivnog ponašanja na svesno usmeravanje sopstvene aktivnosti u skladu sa normama ponašanja; pojava elementarne samokontrole i autoregulacije;
- širenje saznanja o društvenim pojavama; stvaranje osnove za usvajanje prvih sistematskih saznanja o društvenoj stvarnosti i radu ljudi; pojava težnje da se preuzimaju određeni društveni obrasci i uloge.
Navedene osobine treba da se jave u predškolskom uzrastu, ali ne putem veštačke akceleracije i zahvaljujući unošenju elemenata školskog života u dečji vrtić, nego razvijanjem aktivnosti, načina za upoznavanje okoline i izražavanje upoznatog, tipičnih za predškolsku decu. Za to su naročito pogodne igre i sve aktivnosti u kojima ima stvaralačkog izražavanja i komuniciranja, zahvaljujući kojima će dete razvijati one kvalitete ličnosti i sposobnosti, koji će ga dovesti do nivoa potrebnog za prelazak na školsko učenje.
Dijagnoza nivoa razvoja u pogledu nabrojanih osobina, preko kojih se utvrđuje socijalna zrelost dece za polazak u školu, vrši se u pogledu:
1. umenja deteta da komunicira i aktivno učestvuje u zajedničkim aktivnostima - učenju, igri i radu;
2. uključenosti u dečji kolektiv;
3. socijalnog statusa svakog deteta u grupi;
4. karaktera međuličnih odnosa;
5. prisustva i stepena razvoja socijalnih motiva u ponašanju deteta;
6. moralnih vrednosti i voljnih kvaliteta - samostalnosti, inicijativnosti, istrajnosti i organizovanosti;
7. postojanja osećanja dužnosti i odgovornosti;
8. odnosa između ocenjivanja drugih i ocenjivanja sebe.
Pripremna grupa se razlikuje od ostalih i po atmosferi koja vlada u njoj. Već sama činjenica da je ona, po pravilu, sačinjena od najstarije dece, utiče na status njenih članova i način na koji doživljavaju sebe. Svest o tome da dogodine polaze u školu, na poseban način utiče na sliku o sebi, interesovanja, motive i ponašanje "malih maturanata". Novina koja predstoji, pored radosti kakvu predstavlja očekivanje novog statusa, izaziva i zabrinutost, hoće li se prilagoditi novim uslovima i zahtevima, uspešno odgovoriti na povećane obaveze koje on sa sobom donosi. Otuda je škola sve češća tema formalnih i neformalnih razgovora sa njima i među njima, a tome se pridružuju i drugi sistematski postupci koji je čine sve aktuelnijom (posete školi radi njenog upoznavanja, školska tašna i pribor dobijeni na poklon, svečanost kojom se opraštaju od vrtića i sl.).
Za ovu decu je karakteristično da pokušavaju da nađu neke nove sadržaje i aktivnosti, drugačije komuniciraju sa vršnjacima i odraslima (posebno nepoznatim) i promena čitavog njihovog ponašanja. Budući da se osećaju odraslija, vaspitač može da im postavlja veće i odgovornije zadatke. Šire se i njihovi socijalni kontakti, češće se izlazi izvan vrtića i učestvuje u životu svoje društvene sredine (posete pozorištima, koncertima, muzejima, sportskim manifestacijama i sl.), a posebno se poklanja pažnja organizovanim posetama školi, gde upoznaju školski prostor, učitelja i svoje buduće drugove.
Zahvaljujući navedenim postupcima, kod najstarije predškolske dece se formira pozitivan odnos prema školi, razvijaju svesni motivi učenja, kao i umenje i želja da se pripremaju za krupnu promenu koja ih očekuje u pogledu kriterijuma kojima će se vrednovati njihovo ponašanje, pa i čitava ličnost, kada pođu u školu. Oni će se tada povezivati sa školskim ocenama i školskim uspehom uopšte, i to ne samo u školi, već i vanškolskim krugovima, u porodici, susedstvu i među decom sa kojom se druže.
Emocionalna gotovost dece za polazak u školu
Harmonični razvoj svih aspekata ličnosti, posebno intelektualnog i emocionalnog aspekta, znači da, pored razvijanja racionalnih svojstava deteta, proširivanja njegovog saznanja i unapređivanja logičkog mišljenja, treba obezbediti sklad u postizanju bogatog i raznovrsnog doživljaja stvarnosti, negovanja intuitivnog i metaforičkog mišljenja, odnosno, oplemenjivanja osećajne strane njegove ličnosti.
Iz činjenice da su emocije osnovni pokretač dečjeg ponašanja, ipak ne proizilazi da se u delovanju na ovo ponašanje treba osloniti samo na njih. Zahtevi, koji se postavljaju deci u tom pogledu, svakako treba da budu objašnjeni i racionalnim razlozima, međutim, oni nisu dovoljni da bi ih dete prihvatilo i izvršavalo. Potrebno je da svaki razlog, koji mu se iznese, ima za njega unutrašnji smisao, da bude lično za njega zainteresovano, što znači da pokreće njegove emocije isto koliko i mišljenje.
Emocije imaju veoma važnu orijentacionu i regulativnu ulogu u aktivnostima dece. Motiv aktivnostima daje opštu usmerenost (koju emocije konkretizuju) odražavajući se i na izbor njihovog cilja, zadataka koje treba izvršiti, uočavanje prepreka njihovom ostvarivanju i dr. U svakom slučaju, postavlja se opšti zahtev da vaspitno-obrazovni rad sa decom bude privlačan, zanimljiv i da pokreće njihove emocije, što se postiže polazeći od interesovanja i potreba konkretne dece, ali ne zaustavljajući se na njima nego ih i izazivajući raznovrsnim postupcima. To je, na primer, njihovo uključivanje u aktivnosti, korišćenje umetničkih dela i sredstava masovne komunikacije, dramskog predstavljanja itd, a posebno igara i igrolikih aktivnosti.
Promene, koje se odigravaju u ličnosti prilikom prelaska iz predškolskog u školsko detinjstvo, pored toga što se odražavaju na razvoj moralno-voljnih kvaliteta i vrednosnih orijentacija, zahvataju i čitavu strukturu emocionalne sfere ličnosti deteta. Značajno je da se emocije u velikoj meri oslobađaju situacione vezanosti, bivaju uopštene i uslovljene društveno posredovanim kriterijuma.
Kod dece počinje da se javlja svest o dužnosti kao značajan pokazatelj opšte, a posebno emocionalne zrelosti za polazak u školu. Motivi za izvršavanje dužnosti, kakve decu čekaju u školi, ne bi trebalo da budu samo subjektivno emocionalne prirode, već da imaju i druge izvore. Emocije koje dominiraju u psihičkom životu i upravljaju aktivnostima predškolskog deteta treba da postignu takav razvojni nivo, na kojem će da ublaže svoj afektivni karakter i postanu stabilnije, do izvesne mere regulisane i kontrolisane. Posebno je u emocionalnom pogledu važan razvoj tzv. viših ili složenijih osećanja intelektualnog, moralnog, estetskog i socijalnog karaktera: radoznalosti, osećanja pravde, osećanja harmonije, osećanja drugarstva i dr. Takođe, treba posebno istaći osećanja koja upravljaju društvenim ponašanjem. Školski život i rad od deteta zahtevaju da se uključe u njega, kao i razrednu zajednicu. U njoj mora da bude spremno da priznaje prava drugih, da ih, koliko je moguće, što manje narušava, kao i da odlaže zadovoljavanje nekih ličnih želja. Dete treba da prihvata određen red i disciplinu da bi moglo da živi u zajednici...
Doprinos emocionalnoj gotovosti dece za polazak u školu daju svi postupci kojima se neguje njihova emocionalna kultura i prerađuju emocije. U njih spada:
- podsticanje dece da razmišljaju o sebi, svojim emocijama, iskustvima, reakcijama i dr. uz poređenje sa drugima, što treba da im omogući da bolje razumeju i interpretiraju svoja raspoloženja, postanu svesna šta osećaju, otkriju uzroke određenih osećanja i upoznaju načine njihovog ispoljavanja, koji pogoduju njima i osobama oko njih;
- buđenje pozitivnih emocija, radosnog raspoloženja, optimizma, poleta i vedrine. Učenje i uvežbavanje tehnika modifikacije ponašanja i kontrole načina ispoljavanja emocija, oslobađanja od napetosti, opuštanja i koncentracije, uz uklanjanje emocionalnih blokada (stida, straha od neuspeha, od nepoznatih lica i situacija);
- pomoć deci da razviju strategije za prevladavanje (a ne potiskivanje) neprijatnih psihičkih stanja, deleći ih sa drugima i prerađujući ih tako da ih ne guše i opterećuju. U sklopu toga - pojačavanje tolerancije prilikom frustracije, uz spremnost da se deluje racionalno i konstruktivno;
- osposobljavanje dece da se snađu u neočekivanim, za njih bolnim i zastrašujućim iskustvima (odlazak u bolnicu, smrt drage osobe, razvod roditelja i dr.);
- pružanje prilika deci da eksternalizacijom onoga što su doživela i osetila, putem pričanja o tome, likovnog predstavljanja, odigravanjem scene i sl. dođu do njegovog realnijeg sagledavanja i ovladavanja situacijom koja uzrokuje neki problem. Eksternalizacijom se emocije prenose na racionalni plan, što pomaže deci da postanu svesna emocionalnih aspekata odnosa među ljudima;
- osposobljavanje dece da ulaze u emocionalne odnose sa drugima uz negovanje i produbljivanje pozitivnih emocija (nežnosti, saosećanja, saučešća i dr.). Posebno - razvijanje empatije i razumevanja šta osećaju drugi ljudi u neposrednom dodiru sa njima i stavljanjem na njihovo mesto kako bi se shvatili njihovi motivi, stavovi, uglovi gledanja i dr;
- upoznavanje načina na koje umetnici izražavaju i prenose emocije, uz razlikovanje stvarnih od predstavljenih emocija i raspoznavanje prikrivenih emocija;
- paralelno sa upoznavanjem dece sa kriterijumima šta je dobro, a šta ne, potrebnim za moralno rasuđivanje, razvijanje odgovarajućih osećanja, odnosno, radosti i ponosa kada se uradi nešto ispravno, što će postepeno postati glavni motiv za vršenje takvih postupaka.
Motivaciona gotovost za polazak u školu
Motivaciona gotovost, kao sastavni deo psihičke gotovosti deteta za polazak u školu, sastoji se od njegove želje da uči kao i zainteresovanosti da se bavi nečim što ga približava delatnosti odraslih (zbog čega je cenjenije), što će mu omogućiti zauzimanje nove društvene uloge. Jednostavnije rečeno, ova gotovost znači želju da se bude đak, ide u školu, kao i da se bavi onim čime se bave vršnjaci i starija deca. Pri tome je važno da se ova želja temelji na realnim predstavama o onome što dete očekuje u školi, kako bi se izbegli nesporazumi i razočarenje onim što zatekne u ovoj instituciji, kada počne da je pohađa.
Pojam škole je neodvojiv od pojma učenja, a školsko učenje se pojavljuje kao svojevrsna dužnost koja određuje suštinu novog društvenog položaja deteta, o čemu svedoči i novi, obično vrlo privlačan epitet - učenik. Međutim, ovaj novi položaj biva prihvaćen samo u slučaju da se doživljava kao unutrašnja potreba i potvrda sopstvenog razvojnog napredovanja, koje će jednog dana dovesti do punovrednog uključivanja u svet odraslih, kojem dete neprekidno teži.
Osnovni motiv, na osnovu kojeg se formira takav odnos deteta prema školi, školskom učenju i učitelju, ipak nije učenje samo po sebi, s obzirom da i bez škole dete raspolaže mnogim izvorima i mogućnostima za sticanje informacija i bavljenje delatnostima, koje čak imaju određenu prednost u njegovim očima jer ih je samo izabralo. Osnovni motiv je činjenica da postaje đak, da boravi u školi, što mu obezbeđuje nov položaj u društvenim odnosima, koji je željen i cenjen po društvenom smislu i ugledu koji nosi sa sobom. To ga motiviše da postavlja pitanja roditeljima i vaspitačima šta je škola, zašto deca odlaze u nju, šta rade tamo i sl. Osim toga, ono se ponosi novim statusom koji će steći, raduje školskoj tašni i knjigama, kao i činjenici da će imati obaveze prema kojima se odrasli odnose sa poštovanjem. To se ispoljava u sadržajima njegovih igara, koji su često posvećeni onome što je doznalo o školi.
Istraživanja pokazuju da se kod dece, šestogodišnjeg-sedmogodišnjeg uzrasta, formira orijentacija na školu i učenje, koja predstavlja interiorizovan odnos odraslih prema njemu, kao nekome ko je već postao đak ili će to biti u neposrednoj budućnosti. Ovaj odnos se zapravo formira još pre nego što dete pođe u školu, i sastavni je deo pripreme za školu, koja se planski ili stihijski obavlja u predškolskoj ustanovi i porodici.
Pozitivan odnos, o kojem je reč, formira se postepeno. U prvoj etapi njegovog razvoja nedostaje mu orijentacija na sadržaje učenja koji dete očekuju u školi. Naime, u prvom planu je spoljašnja, formalna strana školskog života, koju deca prvo upoznaju. Iako želi da pođe u školu, dete ostaje pravi predškolac, odnosno, ne javlja se i težnja da nešto bitnije promeni u dotadašnjem načinu življenja.
Međutim, ukoliko se motivacija svede na zauzimanje nove društvene uloge i priznanje koje ona donosi u okolini, a ne obuhvati i zainteresovanost deteta da proširuje svoja saznanja, ne može se govoriti o pravoj gotovosti za školsko učenje. Može se smatrati da je ova gotovost postignuta ako se dete odnosi prema polasku u školu i boravku u njoj na pozitivan način, odnosno, kao prirodnom i neophodnom događaju u svom životu, prihvatajući nužnost i potrebu učenja, što se ogleda u čitavom njegovom ponašanju. Reč je o drugoj etapi, u kojoj se javlja orijentacija na sadržajne aspekte školske stvarnosti. Međutim, i tada kod deteta preovlađuju socijalni motivi, a ne prevashodno želja da se uči na školski način.
Svakako, određenije predstave o školi i motivacija za školsko učenje, formiraće se tek sa polaskom deteta u nju. Međutim, neke važne pretpostavke za to, stvorene u predškolskom detinjstvu, koje će odrediti prve korake deteta u nastavi, mogu u velikoj meri da budu preventiva mnogim teškoćama i nesporazumima. Među njima je posebno značajna želja deteta da uči u školi, zasnovana na realnim predstavama o njoj, kao i zahtevima, koji će pred njega biti postavljeni kada postane đak, što će učiniti da njegov prelaz u školsko detinjstvo bude znatno lakši i bezbolniji.
Razvijanje saznajnih interesovanja
Dete, koje polazi u školu, trebalo bi da bude zainteresovano da stiče znanja, da uči, i sposobno za samostalno delovanje. Pri tome je poželjno da izražava posebno interesovanje za one tipove sadržaja, kojima će se posvećivati veća pažnja u školi. Ono se razvija podsticanjem radoznalosti kao težnje da se otkriva i saznaje nešto novo, sklonosti da se postavljaju pitanja, da se traga za nepoznatim, da se odstupa od rutinskih postupaka i utvrđenih verovanja, da se elementi iskustva restrukturiraju i stavljaju u nove odnose, upućivanjem dece da misle i ponašaju se na neuobičajen način i isprobavaju rešenja koja nisu naučena od drugih, kao i drugim postupcima kojima se, pored saznajnih interesovanja, razvija dečje stvaralaštvo.
O uslovima, od kojih zavisi formiranje saznajnih interesovanja, utvrđeno je da interesovanje, u svim njegovim vidovima, i na svim razvojnim etapama karakterišu tri obavezna momenta: (1) pozitivne emocije u odnosu na aktivnost; (2) prisustvo saznajnog aspekta ovih emocija, odnosno radosti saznavanja; i (3) prisustvo neposrednog motiva, koji polazi od same aktivnosti, odnosno, aktivnost sama po sebi privlači i podstiče bavljenje njome, nezavisno od drugih motiva (pobuda). Drugi motivi (dužnosti, neophodnosti, poslušnosti) mogu da doprinesu buđenju i pojačavanju interesovanja, ali sami po sebi, ne određuju njegovu suštinu.
Od navedena tri uslova zavisi pojavljivanje interesovanja, a to znači i interesovanja za učenje. Prema tome, ako saznajna potreba nije razvijena kod deteta, njega neće obradovati saznanje nečeg novog, bez čega se neće pojaviti ni interesovanje.
Razvijenost saznajnih interesovanja, moguće je utvrđivati na osnovu broja i sadržaja pitanja koja dete postavlja, sklonosti da iz sopstvenih zapažanja i iskustava izvlači zaključke, nekih veština i umenja, koja se ogledaju u onome što deca rade, konstruišu, crtaju, pevaju, plešu i dr, reakcija kada u nečemu uspeju ili ne uspeju (tolerancija frustracije), sposobnosti da se usmeri i koncentriše pažnja, želje i sposobnosti da se sarađuje sa drugom decom u otkrivačkim aktivnostima, motivacije da se samostalno istražuje okolna stvarnost da bi se bolje upoznala, kao i spoljašnjih pokazatelja radoznalosti (npr. kod neke dece otvorena usta, isplažen jezik i sl.).
Zadatak vaspitača, u odnosu na dečju radoznalost, je njeno zadovoljavanje i razvijanje, kao i osposobljavanje deteta da je samostalno zadovoljava. Međutim, ni u kom pogledu ili slučaju, on ne treba da je obeshrabruje i gasi, bez obzira na to koliko se ne odnosi na sadržaje koje je on isplanirao ili nije u skladu sa njegovim predstavama o tome šta dete predškolskog uzrasta treba da zna. Znanje nikada ne može biti štetno, već samo njegova primena u loše svrhe ili manipulisanje poluistinama. Prema tome, nepoznavanje činjenica nije odbrana od zla, nego to može biti samo blagovremena, potpuna, iskrena informacija, primerena dečjem shvatanju i potrebama. Ako se uskrati zabranom određene teme, ona može u očima deteta postati još privlačnija, uz rizik da se ono obavesti iz zaista loših izvora.
Oko zahteva za uvažavanje dečjih interesovanja u vaspitno-obrazovnom procesu javljaju se nesporazumi kada se ono shvati kao zahtev da vaspitač pasivno čeka samoniklo ispoljavanje interesovanja. Koren nesporazuma leži u pogrešnoj pretpostavci da kod dece već postoje izgrađena interesovanja, zbog čega se posao odraslih sastoji samo u njihovom otkrivanju i zadovoljavanju. Pri tome se zaboravlja na potrebu da se interesovanja bude, stvaraju i neguju, kao i da se usmeravaju u pravcima koji imaju vaspitno-obrazovnu vrednost.
Činjenica je da dete, od svog rođenja, pokazuje interesovanje za svet oko sebe, odnosno, da se u njegovoj prirodi nalaze saznajni motivi, međutim, oni se neće optimalno razvijati sami od sebe, već ih treba podržavati, kultivisati i usmeravati, da bi se formirali u duboke i trajne saznajne interese. To se može postići zahvaljujući određenim uslovima, u podsticajnoj sredini, i, zahvaljujući predusretljivosti i postupcima odraslih, koji omogućavaju njihov pravilan razvoj, podstiču ih i zadovoljavaju.
Ako bi se vaspitač odrekao svoje aktivne uloge u procesu razvijanja dečjih interesovanja i zaustavio se na njima, to bi dovelo u pitanje sistematičnost vaspitno-obrazovnog procesa, kao i mogućnost planskog ostvarivanja bilo kakvog programa u uslovima rada u grupi, s obzirom da se deca međusobno razlikuju po mnogo čemu, pa i onome što ih zanima da saznaju. Otuda vaspitač u svom radu, pored toga što treba da polazi i uvažava dečje interese, mora i da ih stvara i kanališe. Tako će uticati na menjanje stava dece u odnosu na svoje okruženje, od pasivnog, koji samo konstatuje ono što vidi, ili predstavlja običnu ljubopitljivost, u aktivni stav, koji teži da ga što dublje upozna, koristeći pri tome sva čula, unoseći promene u postojeće stanje, zaključujući na osnovu njih i proveravajući svoje zaključke, što već predstavlja kognitivnu aktivnost višeg nivoa.
SADRŽAJI I AKTIVNOSTI KOJIMA SE DECA PRIPREMAJU ZA ŠKOLU
Sadržaji i aktivnosti kojima se deca pripremaju za školu su svrstani u oblasti vaspitno-obrazovnog rada koje pripremaju za savladavanje gradiva pojedinih nastavnih predmeta u prvom razredu osnovne škole. Oblast razvoja govora povezuje se sa srpskim jezikom kao nastavnim predmetom, razvoj matematičkih pojmova sa matematikom, upoznavanje prirodne i društvene sredine sa svetom oko nas, telesno vaspitanje sa fizičkim vaspitanjem, likovno vaspitanje sa likovnom kulturom, a muzičko vaspitanje sa muzičkom kulturom. Međutim, prilikom planiranja i programiranja vaspitno-obrazovnog rada, programske sadržaje treba što više tematski povezivati i prožimati, kako zbog racionalizacije, tako i zbog potrebe izgrađivanja celovitog shvatanja stvarnosti u kojoj dete učestvuje, odnosno povezivanja njegovog ličnog iskustva stečenog van vrtića sa svim vrstama saznanja koje stiče u njemu.
Pored tematskog povezivanja sadržaja unutar programa pripreme dece za školu, treba voditi računa i o njihovom povezivanju sa sadržajima programa u koji su deca bila uključena u mlađim grupama dečjeg vrtića, a posebno sa sadržajima koji ih očekuju u osnovnoj školi. Odnos među njima uspostavlja se u skladu sa spiralnim rasporedom u kome se isti sadržaji postepeno proširuju i produbljuju. Započinje se sa najelementarnijim upoznavanjem pojava bez namere da se one celovitije tumače, prikupljaju se iskustva o fenomenima uz elementarna objašnjenja njihovih uzroka u prvom planu je često doživljaj onoga što se upoznaje, bez ulaženja u njegovu suštinu. Na primer, pri upoznavanju sa magnetnim pojavama, dovoljno da deca, samostalno istražujući, utvrde koje predmete magnet privlači, a koje ne. Geometrijske oblike je dovoljno da prepoznaju i imenuju, od saobraćajnih propisa potrebno je da upoznaju one koji su im potrebni da bi bila bezbednija na ulici i u vozilima. To treba imati na umu kada se naiđe na sadržaje koji su formulisani isto ili slično u pripremnom programu i programu osnovne škole - to ne znači da se očekuje da će stepen i kvalitet njihove obrade takođe biti isti. Ovo je potrebno istaći naročito imajući u vidu da su u Modelu B Pripremnog predškolskog programa predviđeni vaspitno-obrazovni ciljevi i sadržaji koji su teško ostvarljivi u potpunosti, čak i u optimalnim uslovima kakvi su inače retki u našim dečjim vrtićima. To je učinjeno kako bi vaspitači imali veće mogućnosti da među njima biraju, razrađujući ih i sami, u skladu sa potrebama, mogućnostima i individualnim karakteristikama dece koju pripremaju za školu. Nerealno je očekivati da će se sa svom decom ostvariti svi programski ciljevi i sadržaji, posebno sa decom koja nisu prethodno pohađala vrtić, sa decom koja će biti uključena u pripremni predškolski program samo pola godine i sa decom iz sredina koje su uskraćene u socio-kulturnom pogledu. Međutim, uz povoljne uslove života i rada u vrtiću i dobru saradnju sa porodicom i društvenom sredinom, moguće je postići osnovne programske ciljeve, bar na elementarnom nivou. To znači da će deca, zahvaljujući ostvarivanju predškolskog pripremnog programa, steći određena lična iskustva i saznanja (bar na intuitivnom nivou) i utemeljiti sposobnosti i lične stavove koji će se zatim razvijati tokom čitavog školovanja, pa i života.
Bitno je da sva deca učestvuju u predviđenim aktivnostima prikupljajući iskustva i razvijajući svoje sposobnosti do nivoa za koji su spremna, što znači da se mogu očekivati značajne individualne razlike. Ovo se odnosi naročito na početno čitanje i pisanje kao i razvoj matematičkih pojmova, međutim razlike se mogu očekivati i u pogledu muzičkih sposobnosti, likovnog izraza, fizičke spretnosti i dr. Zbog toga svakom detetu treba omogućiti da se razvija do sopstvenog optimuma uslovljenog sazrevanjem njegovih funkcija i drugim faktorima koji deluju na učenje i razvoj, vodeći računa da se kod njega stvore pretpostavke za uspešan start u školu i pozitivna motivacija prema svemu što ga tamo očekuje.
Oblasti vaspitno-obrazovnog rada
Program pripreme dece za školu je sastavni deo Opštih osnova predškolskog programa i sadrži, pored metodičkih preporuka za njegovo ostvarivanje, specifične ciljeve vaspitno-obrazovnog rada, vaspitno-obrazovne sadržaje i aktivnosti koje se organizuju sa decom godinu dana pred polazak u školu.
Program pripreme dece za školu sastoji se od oblasti u koje su svrstani vaspitno-obrazovni sadržaji i aktivnosti putem kojih se ostvaruju opšta i posebna priprema dece za školu. To su:
- razvoj govora (negovanje govorne kulture, bogaćenje dečjeg rečnika i negovanje gramatički pravilnog govora, verbalno izražavanje i komunikacija, monološki govor i pričanje, upoznavanje sa dečjom književnošću i govorne igre);
- priprema za početno čitanje i pisanje;
- razvoj matematičkih pojmova (položaji u prostoru, kretanje kroz prostor, poređenje i procenjivanje, oblasti, linije i tačke, oblici, obrazovanje skupova, brojnost skupova i vremensko saznanje);
- upoznavanje prirodne i društvene sredine (živi svet - životinje, biljke, čovek, materijalni svet, zaštita životne sredine, čovek kao društveno biće, rad ljudi, saobraćajno vaspitanje);
- fizičko vaspitanje (fizički razvoj, razvoj opažanja, jačanje zdravlja i održavanje higijene);
- likovno vaspitanje (crtanje, slikanje, plastično oblikovanje i estetsko doživljavanje i procenjivanje);
- muzičko vaspitanje (slušanje muzike, pevanje, sviranje i plesne aktivnosti).
Negovanje govorne kulture
Ciljevi
Pravilan izgovor svih glasova maternjeg jezika koji započinje njihovim ispravnim uočavanjem, zatim tačnim izdvojenim izgovaranjem, izgovaranjem u raznim položajima u rečima (na početku, na kraju i u sredini svake reči) u raznim strukturama reči (u susedstvu sa raznim glasovima i u rečima sa raznim brojem glasova) i u rečenicama.
Fonematska percepcija (umenje da se odredi mesto, broj i redosled glasova u reči).
Zapažanje tema i ritma govora, glasnosti i visine glasa, boje i emotivnog tona govora. Intonaciona izražajnost govora (jasan, živ, melodičan i ritmičan govor uz odgovarajući naglasak).
Sadržaji i aktivnosti
Vežbe artikulacije i disanja kojima se usavršava uočavanje i izgovor pojedinih glasova u rečima i reči u rečenicama.
Usavršavanje dikcije i izgovora reči u skladu sa normama književnog jezika.
Negovanje intonacone izražajnosti govora sa težnjom da govor bude jasan, živ, melodičan i ritmičan uz odgovarajući naglasak.
Bogaćenje dečjeg rečnika i negovanje gramatički pravilnog govora
Ciljevi
Poznavanje značenja reči (posebno - opštijih pojmova, kao i naziva za boje, oblike, veličine, prostorne i vremenske odnose) uz njihovo pravilno i aktivno korišćenje u komunikaciji.
Verbalno izražavanje prema standardima gramatički pravilnog govora koje se zasniva na srazmerno bogatom fondu reči i njihovom pravilnom izgovaranju.
Formiranje reči koje označavaju množinu, deminutiva i argumentativa i glagola (u sadašnjem, prošlom i budućem vremenu), i njihovo povezivanje u pravilno strukturirane, sve složenije rečenice.
Sadržaji i aktivnosti
Proširivanje dečjeg iskustva i pojmova čiji su nazivi reči, uvećavanje leksičkog fonda i adekvatno korišćenje reči u govoru.
Bogaćenje dečjeg rečnika u kome se nalaze reči koje predstavljaju osnovni fond reči maternjeg jezika, reči koje su najpotrebnije u konkretnoj sredini i reči čiji je glasovni sastav predstavljao deci teškoću prilikom izgovora.
Usvajanje naziva za predmete, reči koje označavaju osobine, kvalitete, karakteristike i odnose predmeta, kao i reči koje predstavljaju opštije pojmove. Diferenciranje opštijih pojmova (npr. kuhinjski i sobni nameštaj, vazdušni i vodeni saobraćaj i sl.).
Usvajanje reči kojima se vrše poređenja u nekom svojstvu, nekih folklornih izraza, poslovica i brzalica uz razumevanje značenja reči.
Prenošenje pasivnog rečnika u aktivni.
Verbalno izražavanje i komunikacija
Ciljevi
Sposobnost za korišćenje jezikom u dijaloškom i monološkom obliku komuniciranja, odnosno, za usmeno izražavanje koje predstavlja smisaonu celinu kojom se saopštavaju sopstvene misli, osećanja i želje na način shvatljiv za druge, kao i umenje da se sasluša sabesednik i razume šta govori.
Kultura govorne komunikacije koja podrazumeva pristojno, predusretljivo i ljubazno obraćanje, kao i naviku da se govori umerenim glasom, da se sabesednik gleda u oči i, uopšte, vodi računa o pravilima bon-tona u govoru, držanju tela, gestovima i mimici.
Poznavanje pravila upotrebe jezika (kad, šta i kako kome reći) i sposobnost da se varira forma, da se preformuliše iskaz zavisno od sagovornika (njegove ličnosti, uloge, uzrasta, iskustva itd.) i konteksta situacije (broja osoba, vremena koje stoji na raspolaganju, mesta, situacije itd.).
Sposobnost aktivnog učestvovanja u razgovorima na razne teme (o onome što se desilo u prošlosti, o planovima za budućnost, o aktuelnim situacijama, pričama koje su deca čula, filmovima, lutkarskim predstavama i dr.
Sadržaji i aktivnosti
Komuniciranje u raznim situacijama (u dvoje, u manjim i većim grupama, pred širim auditorijumom), sa raznim sagovornicima (poznatim, nepoznatim, različitih uzrasta, iskustva, porekla, jezičke osposobljenosti i dr.) i prilagođavajući komunikaciju kontekstu (vodeći računa o nekim konvencijama prilikom upotrebe govora (kada se, šta, kako i kome govori).
Razgovori na razne teme, o konkretnim situacijama i proteklim događajima, pričama koje su se deci dopale, TV emisijama i pozorišnim komadima, igrama i dr.
Postavljanje pitanja i davanje odgovora na njih uz diskusije u kojima se iznose, obrazlažu i brane sopstveni stavovi.
Dogovaranje oko zajedničkih akcija.
Komuniciranje uz pomoć nacrtanih poruka i simbola, čestitki, putem pisama (deca diktiraju a njihove reči zapisuje vaspitač) i telefona.
Neverbalna komunikacija (uz pomoć utvrđenih znakova, mimike, poza i gestova).
Monološki govor i pričanje
Ciljevi
Sposobnost prepričavanja pričice, filma, pozorišne predstave i dr. ne ispuštajući iz priče bitne momente, poštujući redosled i logiku zbivanja i čineći to izražajno, bez preteranog zastajkivanja, jasno i razumljivo slušaocima.
Sposobnost pričanja po sećanju o svojim iskustvima i preživljavanjima, kao i njihovog kombinovanja u nove celine na stvaralački način, što zahteva planiranje onoga što će biti ispričano, smišljeno povezivanje delova priče u celinu, kao i spremnost za aktivno učestvovanje u ocenjivanju i samoocenjivanju sadržine i načina pričanja.
Sposobnost srazmerno samostalnog, sadržajnog, slikovitog, izražajnog, logičnog, gramatički ispravnog, sistematičnog i celovitog pričanja.
Sadržaji i aktivnosti
Postupci aktivne verbalizacije (prevođenja reči u aktivnosti i obrnuto).
Pričanje o predmetima, pojavama i prizorima (aktuelnim - koji se nalaze pred decom i po sećanju).
Pričanje po seriji slika.
Prepričavanje priče uz pomoć očiglednih sredstava i bez njih.
Upoznavanje sa dečjom književnošću
Ciljevi
Sposobnost slušanja, razumevanja, doživljavanja i pamćenja onoga što se čita i priča, a zatim i prepričavanja svojim rečima uz korišćenje književnih izraza.
Sposobnost da se razlikuje glavni junak književnog dela ("O kome je reč...?"), da se izrazi svoj odnos prema njemu ("Ko ti se sviđa, a ko ne sviđa... Zašto?"), i da se uoče neka od izražajnih sredstava koje je koristio umetnik (karakteristični izrazi, epiteti, poređenja i dr.).
Sposobnost zapažanja i doživljavanja zvučnosti, ritmičnosti i slikovitosti pesničkog govora, kao i razumevanje poezije, motivisanost da se pamte stihovi i izražajno recituje pred publikom.
Trajno interesovanje za književno stvaralaštvo ispričano, pročitano ili prikazano uz pomoć filma, TV emisije, radija, pozorišne predstave i dr., kao i sposobnost njihovog doživljavanja povezano sa sopstvenim iskustvom i pojavama iz života.
Sticanje elementarnih saznanja o pozorištu i dramskoj umetnosti uopšte (posebno - pozorištima lutaka i senki), saznanja o glumcima, kao i o onome što se događa iza scene pre predstave, za vreme predstave i posle nje, iz čega treba da proistekne ljubav prema pozorištu i pripremljenost za valjanog gledaoca sa odnegovanim ukusom za dramsko izražavanje.
Sadržaji i aktivnosti
Upoznavanje sa odabranim tekstovima iz narodne i umetničke književnosti za decu (pesama, priča, bajki, basni, zagonetki, pitalica, brzalica, razbrajalica, brojalica, uspavanki, poslovica i dr.).
Upoznavanje književnosti i njenih tvoraca putem raznih medija.
Razgledanje i čitanje slikovnica, knjiga za decu, dečjih listova uz razgovore o pročitanom, slušanom i gledanom.
Učenje stihova i njihovo izražajno recitovanje.
Prenošenje saznatog i doživljenog zahvaljujući književnosti u igre dramatizacije.
Upoznavanje sa radom biblioteke.
Susreti sa piscima.
Posmatranje i učestvovanje u raznim vrstama dramskog predstavljanja književnih dela, posebno - putem lutkarskog pozorišta.
Govorne igre
Ciljevi
Poznavanje jezičkih igara (posebno tradicionalnih), igara zagonetanja, nadmudrivanja, igara rečima, razbrajalica, pitalica, doskočica i dr.
Sposobnost povezivanja uobičajeno nepovezanih pojmova, njihovog kombinovanja, kao i zamišljanja i predviđanja određenih zbivanja.
Sposobnost pronalaženja originalnih rešenja, mnoštva ideja i odstupanja od standardnih obrazaca u pričanju, korišćenja za to elemenata sopstvenog iskustva, ali i maštovitih i neočekivanih obrta inspirisanih savremenom književnošću za decu.
Sposobnost doživljavanja lepote pesničke reči i inspirisanja njome u prvim pokušajima da se nešto izrazi na poetski način.
Smisao za humor razvijan na primerima smešnog govora, jezičkih kalambura, neobičnih izraza i veselih zbivanja u pričama, anegdotama i šalama.
Sposobnost razmatranja najraznovrsnijih mogućnosti koje bi lančano proizvele neke značajnije promene u stvarnosti (npr., šta bi se desilo da ljudima izrastu krila, da uvek bude noć, da svako ima deset braće i sestara...).
Sadržaji i aktivnosti
Igre glasovima i rečima.
Tradicionalne jezičke igre zagonetanja, nadmudrivanja, pitalice, doskočice, izokretaljke i dr.
Sastavljanje iskaza dopunjavanjem započete rečenice i sastavljanjem priče od tri reči.
Umetanje događaja u poznatu priču.
Igre rimovanja i stihotvorstva.
Građenje novih reči po analogijama, izmišljanje novih reči, imena i prezimena.
Zamišljanje i pričanje "šta bi bilo kad bi bilo...".
PRIPREMA ZA POČETNO ČITANJE I PISANJE
Početno čitanje
Ciljevi
Motivisanost da se prepoznaju grafički simboli, znaci, poruke i obaveštenja, kao i da se nauči da čita.
Pripremljenost za učenje čitanja zahvaljujući razvoju fonematske percepcije (sposobnosti za glasovnu analizu reči radi određivanja od kojih su glasova sastavljene, koliko je tih glasova i u kakvom su položaju u rečima) i ostalim postupcima koje preporučuje metodika.
Veština čitanja razvijena do nivoa određenog mogućnostima i interesovanjima svakog pojedinog deteta.
Sadržaji i aktivnosti
Otkrivanje korisnosti usvajanja pismenog govora na primerima (čitanje lepih knjiga, komunikacija na daljinu, sa ličnostima iz prošlosti, značaj pisanih poruka i upozorenja i sl.).
Prepoznavanje natpisa, naziva i imena bez posebnog obraćanja pažnje na slova od kojih se sastoje.
Glasovna analiza reči - sagledavanje elemenata govora (rečenice, reči, slogovi, glasovi), rastavljanje i sastavljanje reči od glasova, određivanje broja glasova od kojih se sastoje reči.
Razlikovanje samoglasnika od suglasnika.
Početno čitanje u skladu sa dečjim mogućnostima.
Početno pisanje
Ciljevi
Predstave o obliku, boji, veličini i položaju u prostoru predmeta, crteža i znakova.
Sposobnost vizuelnog procenjivanja, zapažanja i imenovanja sitnih detalja, kao i reprodukovanja njihovog izgleda i položaja.
Spretni i pokretljivi ruka, šaka i prsti.
Pravilno sedenje i držanje pribora za crtanje, slikanje i pisanje.
Srazmerno razvijena fina motorika (vizuelno usmeravanje, voljna kontrola i koordinacija između pokreta ruke, šake i prstiju, dve ruke i oka i ruke) i zahvaljujući tome veštiji, sigurniji i slobodniji pokreti potrebni za ispisivanje sitnih elemenata bez prekidanja i podizanja olovke sa papira.
Usavršenost pokreta za pisanje vršenih u odgovarajućoj svesci, kao i osposobljenost da se sveska koristi na odgovarajući način.
Sadržaji i aktivnosti
Vežbe lateralizacije, vežbe za ovladavanje lokomocionim i manipulacionim pokretima.
Vežbe za razgibavanje i opuštanje ruke i šake, posebno svakog prsta i svih prstiju.
Pravilno držanje ruke, prstiju i položaja tela i rukovanje priborom za crtanje, slikanje i pisanje.
Vežbe za razvoj fine motorike (vizuelnog usmeravanja, voljne kontrole i koordinacije pokreta ruku i očiju).
Vežbe za usavršavanje tačnosti pokreta iste vrste kakve zahteva pisanje.
Grafomotoričke vežbe u odgovarajućoj svesci.
Položaji
Ciljevi
Sposobnost sagledavanja prostora u odnosu na sopstveno telo (desno i levo) i položaja pojedinih delova tela, jednih u odnosu na druge. Takođe, sposobnost uočavanja raznih položaja tela ("Stani tako da ti sa leve strane bude stolica, a ispred tebe prozor...") i položaja predmeta među sobom ("Baci loptu u obruč, stavi žeton na sto".).
Sposobnost sagledavanja međusobnog odnosa predmeta u prostoru i menjanja ovog odnosa u raznim aktivnostima (unutra, spolja, preko, iznad, ispod, iza, pored, na, okolo, između i sl.).
Sposobnost uočavanja relacija među predmetima (raspoređenim prema nekom pravilu - linijski, u krug, u dva reda i sl.) i njihovog predstavljanja na maketi, grafički ili opisivanje njihovog položaja rečima.
Sposobnost raspoređivanja objekata prema određenom pravilu (u niz, u seriju po veličini ili nekom drugom svojstvu, naizmenično jedna vrsta pa druga itd.).
Sposobnost uočavanja odnosa celine i delova.
Sadržaji i aktivnosti
Istraživačke aktivnosti u kojima deca upoznaju različite oblike kretanja i promenu položaja predmeta pri kretanju, u odnosu na neki drugi predmet, zatim različite oblike putanja i sl.
Stavljanje u položaje i uočavanje položaja tela, položaja predmeta u odnosu na sopstveno telo, leve i desne strane tela, položaja (levo od, desno od, ispred, iza, iznad, ispod, između, unutra, spolja).
Kretanje kroz prostor
Ciljevi
Sposobnost uočavanja pravaca kretanja kroz prostor u praktičnim situacijama (prilikom sopstvenog kretanja, kretanja drugih, pomeranja igračaka, vožnje biciklom...).
Sposobnost predviđanja kuda će pasti bačeni predmet.
Sposobnost kretanja predmeta ili modela u zamišljenim situacijama, u trodimenzionalnom prostoru, ili predstavljenim na crtežu (napred, nazad, levo, desno, pravo, vijugavo itd.) i uz kombinovanje pravaca.
Elementarna sposobnost prevođenja na maketu stvarnog (prirodnog) izgleda terena i rasporeda objekata na njemu.
Sadržaji i aktivnosti
Kretanje ka, iza, preko, kroz, oko, pored, ispod, iznad, između, uporedo, ukrstiti se...
Poređenje i procenjivanje
Ciljevi
Sposobnost imenovanja pojedinih veličina poređenjem dva predmeta (veći, manji, jednaki) ili korišćenjem trećeg predmeta kao uslovnom merom.
Sposobnost upoređivanja veličina na osnovu malih razlika i njihova serijacija (po veličini, brojnosti, nijansi i dr.).
Razumevanje na najelementarnijem nivou i u praktičnoj primeni da, pored uslovnih mera (palac, šaka, korak...), postoje i konvencionalne mere (metar, kilogram i litar).
Osnovni pojmovi o merenju vrednosti: cena, trampa, kupovina, prodaja, plaćanje, zajam, dug i sl.
Sadržaji i aktivnosti
Poređenje po dimenzijama (veliko, malo, veće, manje, više, niže, deblje, tanje, šire, uže, duže, kraće, najduže i najkraće).
Serijacija po dimenzijama.
Merenje uslovnim merama (koracima, pedljom, štapom i dr.) i saznanje šta se meri kilogramom, metrom i litrom.
Oblasti, linije, tačke
Ciljevi
Sposobnost obeležavanja prostora linijama (otvoreni i zatvoreni prostori, prave i krive linije, presek linija). Deljenje i transformisanje prostora i predstavljanje na maketama.
Sposobnost menjanja gledišne tačke u posmatranju prostora iz neobičnih uglova i uglova drugih osoba (iz žablje, ptičje perspektive, kako to vidi sused koji stoji sa druge strane, i dr.).
Sposobnost elementarne orijentacije u prostoru.
Sadržaji i aktivnosti
Deljenje prostora linijama, otvoreni i zatvoreni prostori, prave i krive linije, presek linija.
Oblici
Ciljevi
Sposobnost uočavanja određenih geometrijskih predmeta u okolini (predmeti oblika lopte, kocke i sl.).
Sposobnost uočavanja i razlikovanja geometrijskih oblika (prvo modela, a zatim, uz njihovo korišćenje kao etalona, na predmetima u okolini) uz zanemarivanje nebitnih karakteristika predmeta.
Sposobnost uočavanja i razlikovanja geometrijskih figura (lopte, kocke, kruga, četvorougla, trougla i elipse).
Sposobnost predstavljanja i rekonstruisanja određenih figura u dvodimenzionalnom i objekata u trodimenzionalnom prostoru.
Sadržaji i aktivnosti
Uočavanja oblika (figura) na stvarima.
Crtanje i modelovanje geometrijskih oblika, dvodimenzionalnih (kruga, elipse, trougla, četvorougla - kvadrata) i trodimenzionalnih (lopta, kocka).
Obrazovanje skupova
Ciljevi
Sposobnost uočavanja skupova, formiranja skupova i utvrđivanja pripadnosti pojedinih elemenata u skupu.
Elementarni pojmovi o preseku skupova, uniji skupova, podskupovima, izmeštanju članova skupa i sposobnost operisanja ovim pojmovima koristeći trodimenzionalne predmete.
Sadržaji i aktivnosti
Uopštavanje i klasifikovanje prema određenom kriterijumu, određivanje kriterijuma za formiranje skupova.
Presek skupova, unija skupova, podskupovi, izmeštanje članova skupa, proveravanje jednakobrojnosti skupova pridruživanjem.
Brojanje i skupovi
Ciljevi
Sposobnost brojanja. Poznavanje nekonvencionalnih, a zatim i konvencionalnih oznaka za jednocifrene brojeve, tj. cifre.
Sposobnost uspostavljanja korespondencije "jedan prema jedan" uz razne vidove pridruživanja (stavljanje elemenata jednog skupa na elemente drugog skupa, optičkom korespondencijom, razmenom "jedan za jedan" itd.).
Sposobnost proveravanja jednake brojnosti skupova pridruživanjem i uspostavljanja jednake brojnosti na razne načine (dodavanjem novih članova ili izmeštanjem članova). Poređenje brojnosti skupova pridruživanjem.
Sposobnost brojanja elemenata skupova i sposobnost poređenja veličine skupa na osnovu poznavanja svakog broja u brojnom nizu prve desetice (brojniji i manje brojan skup).
Sposobnost pravilnog korišćenja matematičkih simbola za jednako i nejednako.
Ovladavanje računskim operacijama sabiranja i oduzimanja u okviru prve desetice.
Razumevanje tj. uviđanje da se poslednji broj, koji se pomene prilikom brojanja, odnosi na ukupnu količinu izbrojanog, odnosno da obuhvata i sve prethodno pomenute jedinice u nizu.
Razumevanje razlike između situacija u kojima iz jednog reda ode troje dece i ode treće dete (razlika između rednih i kardinalnih brojeva).
Sposobnost rešavanja jednostavnih matematičkih problema na praktično-opažajnom, a zatim i verbalnom planu.
Sadržaji i aktivnosti
Brojanje unapred, unazad, od zadatog broja, do zadatog broja...
Određivanje brojnosti skupova prebrojavanjem. Dodavanje elemenata u skupove prema zadatoj brojnosti skupa. Formiranje skupova jednake brojnosti (npr. broj dece za stolom i broj jabuka na stolu).
Korišćenje simbola za jednako i nejednako.
Izjednačavanje skupova prema zadatoj brojnosti.
Sabiranje i oduzimanje u okviru prve desetice.
Uočavanje oblika cifara, povezivanje tačkica kao oznaka za brojnost i cifara, brojanje i upisivanje izbrojanog tačkicama i ciframa.
Deljenje većih skupova na manje prema zadatoj brojnosti, uspostavljanje odnosa među skupovima zavisno od brojnosti.
Pojam para i narastajućeg umnožavanja po dva.
Novac i računanje sa novcem u okviru prve desetice.
Serijacija i redni brojevi, redno brojanje.
Jednostavne logičke operacije uviđanja zakonitosti raznih vrsta poredaka među objektima.
Rešavanje verbalno postavljenih jednostavnih logičko-matematičkih problema.
Vremensko saznanje
Ciljevi
Sposobnost da se uočava brzina proticanja vremena na osnovu ritmičkih struktura (brzo, sporo i sl.) i objektiviziranje ovog proticanja povezivanjem vremena sa prostorom (npr. koliki se prostor pređe u određenom vremenskom intervalu).
Sposobnost snalaženja u vremenu na osnovu orijentira iz svakodnevnog života (obroci, spavanje, jutro, vikend i sl.), ritmova sopstvenog tela (kucanje srca, disanje, klackanje...) i objektivnih orijentira (peščani sat, isticanje vode iz konzerve, sagorevanje sveće).
Sposobnost uočavanja i rekonstruisanja vremenskog sleda događaja (jutro, podne, veče, ranije, kasnije, za vreme) prvo u sadašnjem vremenu, a zatim i u proteklom i budućem (juče, danas, sutra), kao i dana u sedmici i godišnjih doba.
Uočavanje vremenskih odnosa: simultanosti, ciklusa i procesa.
Objektivno sagledavanje vremenskih orijentira zahvaljujući sistematskom beleženju simbola za "vedro", "kišno", "vetrovito" u kalendaru prirode, prateći vremenske prilike, zahvaljujući peščanom časovniku, merenju protoka vremena sagorevanjem sveće i sl.
Sadržaji i aktivnosti
Usmeravanje dece na zapažanje trajanja vremena u nekim prirodnim situacijama radi formiranja pojmova "više vremena od...", "manje vremena od...", "isto toliko vremena", "istovremeno" i sl, a zatim njihovo povezivanje sa subjektivnim i objektivnim orijentirima u vremenu.
Ukazivanje na vremenske sekvence i hronološki sled događaja u životu (npr. kada se šta radi u toku dana) kao i objektivno smenjivanje intervala (u toku sedmice i godine) povezano sa pojmovima sadašnjeg, prošlog i budućeg vremena.
Upućivanje na praćenje vremenskih zbivanja i objektivnije pokazatelje brzine i proticanja vremena.
Praćenje hronološkog sleda događaja, sagledavanja sekvenci određenih operacija u okviru dečjeg iskustva i otkrivanje zakonitosti sukcesije (šta se događa posle čega).
Orijentisanje u vremenu prema vidnim obeležjima i vremenskim intervalima (od jutra do večeri, u toku dana, noći, pre podne, u podne, po podne) kao osnova za uočavanje i rekonstruisanje vremenskog sleda događaja (pre, posle, sada, ranije, kasnije, za vreme) prvo u sadašnjem vremenu, a zatim i u proteklom i budućem (danas, juče, sutra, prekjuče, prekosutra).
Posmatranje, uočavanje, praćenje, beleženje i sagledavanje vremenskih odnosa: simultanosti (dok smo mi u vrtiću, mama i tata su na poslu), ciklusa (žaba nosi jaja, izlegu se punoglavci itd. sve dok ne porastu nove žabe) i procesa (rađanje, odrastanje i starenje).
Objektiviziranje vremenskih orijentira sistematskim ubeležavanjem simbola o sebi, o vremenskim prilikama, važnijim zbivanjima u svojoj okolini u dnevnik, kalendar prirode i sl.
Pravljenje porodičnog stabla uz crtanje svojih predaka i ispisivanje njihovih imena.
UPOZNAVANJE PRIRODNE I DRUŠTVENE SREDINE
Živi svet
Ciljevi
Razlikovanje živog od neživog.
Uočavanje osnovnih svojstava živih bića i životnih procesa. Sličnosti i razlike među njima u odnosu na čoveka.
Poznavanje raznovrsnosti životnih oblika i sposobnost primene jednostavnih kriterijuma za njihovu podelu.
Poznavanje naziva i karakteristika tipičnih predstavnika pojedinih biljaka i životinja.
Elementarno poznavanje karakteristika pojedinih životnih zajednica (u livadi, bari, reci, moru, šumi, parku, ljudskom naselju).
Sadržaji i aktivnosti
Otkrivanje i upoznavanje živog sveta putem posmatranja i eksperimentisanja, poređenja onoga što je uočeno o njegovim predstavnicima i uopštavanja uočenog, kao i poređenja između živog i neživog sveta po njihovim osnovnim karakteristikama.
Upoznavanje predstavnika najvažnijih kategorija živog sveta po opštim i posebnim karakteristikama (međusobnim sličnostima i razlikama).
Klasifikovanje biljaka i životinja po spoljašnjim i nekim bitnim svojstvima (spontane i zadate klasifikacije).
Uočavanje i tumačenje prirodnih pojava i njihovog uticaja na živi svet, posebno onih koje su povezane sa godišnjim dobima i klimatskim pojavama (vremenske prilike, šta se događa sa drvećem, cvećem i drugim biljkama, sa životinjama, pticama, insektima, kao i ljudima).
Posmatranje kratkotrajnih i dugotrajnih procesa i promena koji se odigravaju u živom svetu.
Posmatranje predstavnika živog sveta u njihovoj prirodnoj sredini i uočavanje onih karakteristika njihovog izgleda i ponašanja koje se mogu povezati sa njihovim prilagođavanjem uslovima sredina u kojima žive.
Posmatranje predstavnika živog sveta u specijalnim kutcima i gajeći ih, uz njihovo poređenje kako bi se postepeno razlikovalo ono što je za njih bitno od nebitnog i sporadičnog (npr. biljkama prija svetlost i voda, rastu iz semena, ali se razlikuju po boji cvetova, izgledu lišća, veličini i dr.).
Posmatranje predstavnika živog sveta u njihovim životnim zajednicama i otkrivanje načina na koje su uzajamno povezani, osiguravajući jedni drugima opstanak, npr. ribe, puževi i biljke u akvarijumu.
Sakupljanje uzoraka iz prirode (lišća, cveća, plodova, kamenčića, grančica, perja, kućica puževa i školjki i dr.), njihovo sređivanje prema dogovorenim kriterijumima i čuvanje kao zbirke.
Svet životinja
Ciljevi
Poznavanje karakterističnih oblika ponašanja životinja (trči, pliva, leti, skriva se, napada, brani, lovi, nadmeće se i sl.).
Poznavanje životnih ciklusa životinja: rađanje, odrastanje, razmnožavanje, uginuće.
Poznavanje životne sredine podesne za opstanak pojedinih vrsta životinja (npr. za ribe - voda).
Poznavanje načina kretanja životinja (puzanje, skakutanje, trčanje).
Poznavanje načina komuniciranja među životinjama (svraka, svitac, ovca i jagnje, kako pas obeležava svoj prostor i dr.).
Detaljnije poznavanje tipičnih predstavnika životinjskog carstva (razni insekti, gušter, kornjača, žaba, miš, zec, ptice selice, stanarice, plovuše, zveri - vuk, medved, lisica, životinje dalekih krajeva - lav, kamila, zebra, slon, beli medved, foka i dr.). Razlike i sličnosti među njima.
Razlikovanje domaćih i divljih životinja, odnos čoveka prema njima, koristi od njih, način staranja čoveka o njima.
Bliže upoznavanje domaćih životinja (krave, ovce, koze, svinje, psa, mačke, konja, zatim kokoši, guske, ćurke, goluba i dr.).
Saznanja o kućnim ljubimcima i načinima brige o njima (papagaj, pas, mačka, kanarinac, morsko prase, ribice u akvarijumu, itd.).
Sadržaji i aktivnosti
Posmatranje životinja u njihovom ambijentu, koje žive u grumenu zemlje, u dvorištu, na livadi i u šumi, i njihovo prepoznavanje po karakterističnom izgledu, glasovima, tragovima i dr.
Posmatranje životinja u seoskom domaćinstvu, zoo vrtu i dr., kako izgledaju, koji su im delovi tela, karakteristični oblici ponašanja - kako se hrane, kreću, odmaraju, čime su pokrivene i dr.
Uočavanje uslova koji su potrebni predstavnicima pojedinih vrsta životinja za život (npr. ribama u akvarijumu je, pored vode, potrebna odgovarajuća temperatura, hrana, biljke i dr.), koji im pogoduju, kao i sličnosti i razlika koje u tom pogledu postoje među njima.
Uočavanje specifičnosti u ponašanju nekih životinja, kako izgledaju, grade gnezda, pripremaju se za zimu, zatim, na primer, načina na koji zec trči, kako roda stoji na jednoj nozi, kako patka traži hranu u mulju, kako kokoš poziva piliće kada nađe hranu, kako se golub udvara i sl.
Posmatranje karakterističnih faza u životu pojedinih predstavnika životinjskog sveta i njihovo međusobno poređenje u tom pogledu.
Posmatranje razvojnih ciklusa u životinjskom svetu (izvođenje mladih u gnezdu, preobražaj punoglavaca, leptira i dr.).
Posmatranje kako se pojedine životinje staraju o svojim mladuncima.
Detaljnije upoznavanje životinja koje deca češće sreću, a koje su po nekim svojim karakteristikama posebno zanimljive.
Uočavanje razlike između domaćih i divljih životinja i upoznavanje njihovih opštih karakteristika i specifičnosti.
Posmatranje čovekovog staranja o domaćim životinjama i uočavanje koristi koje ima od njih (uz sistematizaciju, npr. koje daju meso, mleko, jaja i dr.).
Praktična primena stečenih znanja o životinjama za njihovu negu i zaštitu, odnosno, staranje o pojedinim vrstama kućnih ljubimaca i zaštita ugroženih životinja (u toku zime, ptića ispalih iz gnezda i dr.).
Biljni svet
Ciljevi
Poznavanje izgleda i naziva osnovnih delova biljaka (koren, stablo, list, cvet, plod i seme).
Poznavanje nekih uslova za rast i razvoj biljaka.
Posmatranje životnog ciklusa biljaka: od semena do ploda.
Razlikovanje nekih predstavnika biljaka koje slobodno rastu u prirodi (poljsko cveće, gljive, zimzeleno i četinarsko drveće) od biljaka koje je kultivisao čovek za svoje potrebe (žitarice, voće, povrće, ukrasno cveće).
Elementarno poznavanje životnih zajednica u kojima rastu pojedine biljke (na livadi, u šumi, bari, njivi, voćnjaku).
Sadržaji i aktivnosti
Otkrivanje karakterističnih svojstava biljaka, razlikovanje rastinja po lišću, cvetovima i plodovima, drveća po stablu, lišću i kori, upoznavanje biljaka karakterističnih za kraj u kome deca žive.
Prikupljanje uzoraka prepariranih biljaka, sušenog i presovanog lišća, suvih plodova, otisaka kore, grančica i sl. ne narušavajući životnu sredinu.
Posmatranje karakterističnih faza u rastu i razvoju pojedinih predstavnika biljnog sveta.
Poređenje biljaka koje slobodno rastu u prirodi i onih koje kultiviše čovek, uz uočavanje koristi koje ima od njih i načina na koje ih gaji.
Uočavanje promena na biljkama u razna godišnja doba i razlikovanje zimzelenog od listopadnog drveća.
Eksperimentisanje sa uticajem vlage, svetlosti i toplote na klijanje semena, rast i razvoj biljaka.
Staranje o pojedinim predstavnicima biljnog sveta i sticanje iskustva u tom pogledu.
Čovek kao pripadnik živog sveta
Ciljevi
Saznanja o čoveku kao prirodnom biću, poređenje sa životinjama i biljkama u pogledu bioloških funkcija.
Poznavanje osnovnih karakteristika izgleda i građe čovekovog tela (koža, udovi, mišići, kosti, kosa, čula i dr.).
Poznavanje osnovnih unutrašnjih organa i njihovih fizioloških funkcija (kucanje srca, disanje, ishrana, varenje, krvotok, vršenje nužde i dr.).
Poznavanje osnovnih karakteristika rasta i razvoja čoveka, uz praćenje osnovnih pokazatelja u tom pogledu (rast kose, noktiju, težine, visine, snage i sl.). Merenje uslovnim merama težine, visine, temperature, snage i dr.
Poznavanje uslova za život čoveka (vazduh, higijena, hrana, zaštita od nevremena, hladnoće i dr.).
Poznavanje osnovnih polnih razlika kod ljudi i procesa donošenja dece na svet.
Poznavanje glavnih faza čovekovog života i njihovih karakteristika.
Sadržaji i aktivnosti
Poređenje čoveka sa ostalim stvorenjima i uočavanje najbitnijih karakteristika (ima razum i dušu) što ga čini odgovornim za zbivanja u svojoj okolini.
Upoznavanje faza čovekovog života, od začeća, rođenja i detinjstva do zrelosti i starosti.
Razlikovanje povoljnih od nepovoljnih uslova za život čoveka i načina na koje oni deluju na njega. Saznanja o tome kako se obezbeđuju povoljni uslovi.
Predstavljanje na razne načine onoga što se saznalo o drugim ljudima, posebno dramskim prikazivanjem i posredstvom likovnog izražavanja.
Čovek kao društveno biće
Ciljevi
Šire, sređenije i zrelije socijalno iskustvo od onoga koje su deca stekla u porodici, koje podrazumeva bolje razumevanje drugih ljudi, njihove delatnosti i osnovnih društvenih odnosa u užoj i široj društvenoj zajednici u kojoj odrastaju.
Poznavanje i razumevanje društvenih događaja i društvenog života svoje sredine i, srazmerno mogućnostima, aktivno uključivanje u njega putem interakcije sa vršnjacima i odraslima, uz izgrađivanje zadovoljavajućeg repertoara uloga potrebnih za snalaženje u raznim društvenim situacijama.
Shvatanje smisla usklađivanja svojih želja i potreba sa željama i potrebama drugih ljudi i spremnost za primanje i davanje, kao i stvaranje kompromisa prihvatljivih za obe strane.
Spremnost za uspostavljanje verbalne i neverbalne komunikacije i uljudnog kontakta sa osobama iz drugih socijalnih i nacionalnih struktura (nepoznate dece, dece drugog pola, odraslih ljudi, stranaca i dr.).
Poznavanje strategije za rešavanje interpersonalnih problema, odnosno, sposobnost za što samostalnije i konstruktivnije rešavanje konflikata i spremnost za praštanje.
Uspostavljanje bliskih odnosa sa ljudima oko sebe, koje karakteriše toplina, otvorenost i uzajamno razumevanje i poštovanje.
Razumevanje porodičnih odnosa i rodbinskih veza i osećanje ponosa zbog toga što je dete član određene društvene zajednice (porodice, predškolske ustanove, rodnog kraja, naše zemlje, ali i čovečanstva).
Svest o pripadnosti kulturi i tradiciji svog naroda i svoje otadžbine, kao i o njihovoj povezanosti sa kulturom i tradicijom drugih naroda, njihovim vrednostima i dostignućima, uz želju da se konstruktivno sarađuje sa njima, bez obzira na geografsku udaljenost i razlike u rasi, jeziku, običajima i dr.
Sadržaji i aktivnosti
Postupci za upoznavanje nove društvene sredine i drugova u vrtiću, vaspitača i drugih zaposlenih, kao i zajedničke akcije u kojima će sarađivati i zbližiti se.
Društvene igre i aktivnosti koje uključuju posmatranje stvari i rasuđivanje, ne samo iz sopstvene, nego i perspektive drugih ljudi.
Postupci koji dovode do uviđanja sličnosti i razlika između sebe i druge dece, kao i uvažavanja različitosti (u pogledu jezika, običaja, elemenata kulture, navika, pola i dr.).
Aktivnosti koje zahtevaju saradnju među decom i međusobno usaglašavanje, odnosno, podrazumevaju ujedinjavanje snaga radi postizanja ciljeva od zajedničkog interesa.
Razgovori na teme šta deca najviše vole u vrtiću, čega se plaše, šta ih ljuti, kako se ponašaju jedna prema drugoj, s kime se najradije igraju, ko im je najbolji drug, s kime se vraćaju kući, oko čega se ponekada prepiru i sl.
Razgovori o porodici (njenim članovima, rodbinskim odnosima, pravilima ponašanja u kući, kućnim svečanostima i lepim događajima (posebno rođenju novog člana) i dr.
Upoznavanje sa osnovnim pravilima ponašanja u vrtiću, na ulici, u prodavnici, u pozorištu, u crkvi, u autobusu i dr. Tumačenje pravila elementarnog bon-tona i uvežbavanje ponašanja prema ovim pravilima.
Podražavanje životnih situacija u kojima deca uče i isprobavaju razne društvene uloge u kojima učestvuju i u kojima će učestvovati (uloge zapovedanja i slušanja, starijih i mlađih, uloge deteta, brata, unuka, rođaka, suseda, prodavca, kupca, vaspitača, saobraćajnog policajca, vozača i dr.).
Prisustvovanje i učestvovanje, prema svojim mogućnostima, u raznim društvenim manifestacijama, proslavama, poselima, karnevalima, sletovima, takmičenjima, dobrotvornim akcijama, službi Božjoj i dr. uz uključivanje i dečjih roditelja tamo gde je to moguće.
Upoznavanje sa načinima življenja u raznim krajevima naše zemlje i nekim narodnim običajima, verovanjima, tradicionalnim igrama i ritualima uz elementarno objašnjavanje njihovog značaja. Učestvovanje u njima (npr. maskiranje u "beloj nedelji", "ispraćaj zime", bojenje i razbijanje jaja za Vaskrs, Vrbica, Materice, Očevi, Detinjci i dr.).
Upoznavanje života, nekih običaja i verovanja drugih naroda i naglašavanje potrebe tolerantnog odnosa i međusobnog uvažavanja.
Posete deci u drugim sredinama (gradskoj i seoskoj), sticanje prijatelja izvan ustanove, uspostavljanje veza sa decom sveta (preko dopisivanja, učestvovanja u konkursima i izložbama, u zajedničkim akcijama i dr.).
Upoznavanje sa grbom, zastavom i himnom naše zemlje, uz izgrađivanje poštovanja prema onome što simbolišu.
Rad ljudi
Ciljevi
Osposobljavanje dece da se u što većoj meri samostalno brinu o sebi, oblače, hrane, održavaju telesnu higijenu i dr.
Osposobljenost za neposredno učestvovanje u životu i radu odraslih prema dečjim mogućnostima, za izvršavanje konkretnih zadataka koji zahtevaju određen stepen razvijenosti veština i navika.
Rukovanje tehničkim uređajima (sredstvima, aparatima i instrumentima) dostupnim deci, kako bi se snalazila u sredini kojom se sve više upravlja na posredan način (pritiskom na dugme ili taster, čitanjem podataka sa indikatora, daljinskim upravljačem i sl.).
Doživljavanje vrednosti, lepote i smisla ljudskog rada, upoznavanje nekih osnovnih principa savremene proizvodnje, shvatanje povezanosti rada jednih ljudi sa radom drugih ljudi i doprinos svakoga od njih životu zajednice.
Predan odnos prema elementarnim radnim zadacima, spremnost da se ulaže trud u ono što se radi i to dovede do kraja, snalažljivost, preduzimljivost, istrajnost, spretnost, samostalnost, odgovornost i spremnost za saradnju.
Jačanje dečjeg poverenja u sopstvene snage kao motiva za dalje napore s obzirom da rezultat ili proizvod njihovog rada imaju upotrebnu vrednost, posebno za druge ljude.
Posedovanje osnovnih znanja o negovanju ukrasnog bilja, radu u bašti, staranju o kućnim ljubimcima, kao i brizi o životinjama kada ih ugrozi zima.
Elementarno poznavanje svojstava materijala radi njihovog odgovarajućeg korišćenja i sposobnost pravilnog rukovanja alatima i priborima prilagođenim i dostupnim deci, npr. čekićem, makazama, lopaticom i dr. uz vođenje računa o njihovoj sigurnosti.
Veština pravljenja najjednostavnijih igračaka i upotrebnih predmeta od raznih vrsta materijala, kao i vršenja sitnih opravki na igračkama, knjigama i dr.
Poznavanje nekih osnovnih radnih procesa koje obavljaju ljudi u predškolskoj ustanovi i školi, kao i funkcija profesija ljudi sa kojima se sreću (šofer, učitelj, lekar, prodavac i dr.).
Poznavanje institucija u blizini predškolske ustanove, njihove funkcije, organizacije i pravila ponašanja u njima (škola, zdravstvena stanica, apoteka, samousluga, biblioteka i dr.).
Elementarna saznanja o institucijama od društvenog značaja, njihovoj nameni, organizaciji, ljudima koji rade u njima, načinu korišćenja njihovih usluga, specifičnom ponašanju koje se zahteva u njima i sl. (pijaca, pošta, autobuska i železnička stanica, bolnica, crkva, muzej i dr.).
Celovitije poznavanje nekih radnih ciklusa (proizvodnja hleba, kuvanje ručka, pranje veša i sl.).
Spremnost da se radno angažuje u skladu sa dečjim mogućnostima u akcijama od šireg značaja za očuvanje životne sredine, uređenju ambijenta u kome se deca kreću, dobrovoljnim i dobrotvornim akcijama i dr.
Sadržaji i aktivnosti
Postupci kojima se deca osamostaljuju u odevanju, obuvanju, negovanju lične higijene, održavanju reda u prostorijama u kojima borave i sl.
Pomaganje odraslima u vršenju jednostavnih poslova dostupnih deci.
Postupci kojima se deca osposobljavaju za rukovanje jednostavnim alatima, priborima, instrumentima i aparatima, vodeći računa o njihovoj sigurnosti.
Upoznavanje sa neophodnošću i značajem ljudskog rada, funkcijama i vrednostima njegovih produkata, radi buđenja poštovanja prema radnim ljudima i motiva za uključivanje u radne procese.
Pravljenje najjednostavnijih upotrebnih predmeta i opravljanje oštećenih, na nivou dostupnom deci.
Upoznavanje ustanova i profesija značajnih za sredinu u kojoj deca žive, njihovim posećivanjem, kroz susrete i na druge načine na osnovu kojih će se kod dece graditi ispravni pojmovi o njima.
Posete seoskom gazdinstvu, likovnom ateljeu, zanatskoj radnji i sl. radi upoznavanja procesa rada u njima i njihovih proizvoda.
Učestvovanje u društvenim akcijama značajnim za sredinu u kojoj borave deca, srazmerno njihovim interesovanjima i mogućnostima.
Zaštita životne sredine
Ciljevi
Saznanja o zajedničkim staništima određenih biljaka i životinja u bašti, livadi, šumi, parku, bari i dr. i njihovoj povezanosti u "lance ishrane". Svest o pogubnim posledicama prekidanja ovih "lanaca" i značaju ravnoteže u životnoj zajednici.
Pojam prilagođavanja živih bića životnim uslovima izgrađen na jednostavnim primerima.
Saznanja o ulogama koje pojedine biljke i životinje imaju u čovekovom životu i staranju čoveka o njima kojim doprinosi njihovom opstanku i razvoju.
Saznanja o načinima na koje čovek utiče na životnu sredinu i njihovim posledicama.
Saznanja o načinima na koje se čovek oslobađa od otpadaka i njihovim posledicama po kvalitet životne sredine.
Saznanja o načinima zagađivanja vode, zemljišta i vazduha, i postupcima na koje se zagađenje smanjuje ili izbegava.
Svest o koristima koje čovek ima od šuma i načinima da se one očuvaju i obnove.
Saznanja o buci kao ekološkom problemu i načinima da se on razreši.
Poznavanje mogućnosti da svaki pojedinac doprinese očuvanju životne sredine i elementarno razumevanje ekološke poruke: "Misliti globalno, delovati lokalno".
Saznanja o nekim načinima da se spreči rasipanje toplotne i električne energije, dragocene pijaće vode, hrane, odeće, novca i dr. odnosno, da se oni racionalno troše.
Poznavanje nekih načina na koje deca mogu pomoći ugroženim biljkama i životinjama.
Razvoj poštovanja i ljubavi prema svemu živom, prirodi i njenom Tvorcu, uz motiv da se ona čuva i unapređuje.
Svest o potrebi ishrane kvalitetnom hranom, odevanja tkaninama prirodnog porekla, korišćenja ispravne vode, boravak na svežem vazduhu i sl.
Sadržaji i aktivnosti
Ispitivanje živog sveta u žbunu, ispod kamena, u potočiću, barici i sl.
Uočavanje prilagođenosti živih bića životnim uslovima, klimi, okruženju, potencijalnim neprijateljima i dr. da bi opstala kao vrsta.
Razgovori o značaju biljaka i životinja za čoveka i o čovekovim mogućnostima da doprinese njihovom opstanku i razvoju.
Razmatranje načina na koje čovek izaziva promene na svojoj planeti, posebno u prirodi (seča šuma, isušivanje močvara, lov i dr.).
Uočavanje promena koje nastaju čovekovim delovanjem na živi i neživi svet, razloga ovog delovanja i njegovih posledica.
Sagledavanje načina na koje se ljudi oslobađaju otpadaka i njihovih efekata, uz ukazivanje koji su od njih najpovoljniji za očuvanje i obnavljanje životne sredine.
Uočavanje glavnih zagađivača vode, zemljišta i vazduha, kao i posledica njihovog delovanja.
Upoznavanje pravila ponašanja kojima se štite šume i njihovi stanovnici. Sađenje biljaka i drveća uz pomoć odraslih.
Organizovanje "fotosafarija" u prirodi radi posmatranja životinja.
Ostavljanje pticama zimi hrane, a leti vode.
Posmatranje kako se čovek brine o životinjama na seoskom gazdinstvu.
Upoznavanje dece sa lokalnom ekološkom problematikom u mestu i okruženju u kome žive.
Učestvovanje dece u narodnim običajima koji izražavaju odnos prema prirodi.
Organizovanje "ekoloških patrola".
Posete muzejima i raznim zbirkama u kojima se može više saznati o istorijatu mesta u kome deca žive i karakteristikama prirode.
Povezivanje onoga što se zapaža u svom okruženju ili na izletu sa slikama u knjigama, šemama i maketama, kao i njegovo likovno predstavljanje.
Materijalni svet
Ciljevi
Otkrivanje nekih osobina vode na osnovu kojih deca mogu da naslute da se količina nečega ne menja zajedno sa oblikom. Na primer, količina vode ostaje ista iako joj se menja oblik zavisno od suda u kome se nalazi.
Iskustveno upoznavanje jednostavnijih fizičkih zakonitosti i mogućnost korišćenja tog znanja kako bi se slične pojave ponovile kroz ogled (ponašanje predmeta na kosoj površini, zatim pri slobodnom padu, klizanju, kotrljanju, pri kretanju predmeta po različitim površinama, glatkim i hrapavim...). Razlikovanje neposredno datog od mogućeg i predviđanje posledica svojih činova.
Otkrivanje razlika između prirodnih pojava (sunca, vetra, oblaka, vodotokova, vatre i dr.) i živih bića.
Otkrivanje i razlikovanje raznih vrsta materijala i njihovih svojstava (prirodni materijali - voda, sneg, led, pesak, glina, kamenje itd., i veštački materijali - metal, staklo, hartija, skaj itd.).
Iskustveno upoznavanje nekih osnovnih svojstava materijala (topljivost, rastvorljivost, provodljivost toplote, promena agregatnog stanja, tvrdoća, savitljivost, elastičnost, promenljivost pod spoljašnjim uticajima i dr.).
Poznavanje predmeta iz svakodnevne upotrebe (igračke, alati i pribori, razni uređaji) i njihovih karakteristika (od čega su i kako napravljeni i kako se koriste).
Elementarna saznanja o prirodnim pojavama koje opisuju i proučavaju pojedine nauke i naučne discipline:
Astronomija (Zemlja, Mesec, Sunce i zvezde).
Geografija (tipovi predela - nizije, planinski predeo, primorje i dr, vodeni tokovi, putevi i saobraćajnice, prirodna dobra i turističke atrakcije, posebno u kraju u kome deca žive).
Meteorologija (vetar, kišni oblaci, magla, sneg, grad, oblačno je, sunčano i sl.). Znaci po kojima se može predskazati vreme.
Uviđanje povezanosti između različitih pojava (vremenske prilike, oblačenje ljudi, ponašanje životinja i biljaka, promene na vodenim površinama i dr.).
Karakteristike pojedinih godišnjih doba (vremenske prilike, ponašanje životinja i biljaka, šta rade ljudi - posebno seljaci, šta rade deca, karakteristični sezonski sportovi i sl.).
Magnetizam i elektricitet (igre magnetom i jednostavni ogledi bezopasnim elektropriborom).
Ogledi koji se odnose na trenje, otpor vazduha, poluge, slobodno padanje tela, inerciju i sl.
Mehaničke pojave u vezi sa kretanjem, brzinom, silom pritiska, ravnotežom i dr. uočene zahvaljujući ogledima.
Optika (svojstva i ponašanje svetlosti, boje, sočiva, ogledala i dr.).
Akustika (iskustva sa zvucima raznog porekla i intenziteta).
Informatika (neka osnovna saznanja čemu služe kompjuteri, a po mogućnosti i elementarno upoznavanje sa njihovim korišćenjem).
Sadržaji i aktivnosti
Slobodno rukovanje stvarima (bez namere da se time nešto postigne osim da se upoznaju njihova svojstva).
Zapažanje predmeta i pojava, kao i promena koje se odigravaju na njima zahvaljujući delovanju na njih, otkrivajući tako skrivene osobine i odnose koji bi inače ostali nepoznati.
Stvaranje sopstvenih pretpostavki i objašnjenja zapaženih pojava uz pokušaje da se ona primene i proveri se njihova ispravnost preko posledica svojih postupaka.
Ispitivanje svoje okoline u kojem su na elementarnom nivou anticipirani elementi naučnog otkrivanja istine: posmatranje, postavljanje hipoteze, predviđanje, eksperimentisanje, proveravanje i procenjivanje rezultata, dokazivanje određenih stavova i zaključaka i sl.
Uzrokovanje određenih pojava po svojoj volji, ali uzimajući u obzir fizičke zakonitosti koje ne zavise od dečje volje, čime se upoznaju uzročno-posledični odnosi.
Uočavanje uzročno-posledičnih veza koje postoje i deluju u sredini u kojoj se deca kreću (npr. hladno je - barice se lede i dr.).
Predviđanje posledica izvršenih radnji i zapaženih pojava na osnovu poznavanja zakonitosti fizičkog sveta otkrivenih posmatranjem i eksperimentisanjem, procenjivanje verovatnoće da će se predviđeno ostvariti i proveravanje predviđenog u praksi.
Eksplorativne igre, posmatranje, eksperimentisanje, analiziranje i tumačenje pojava iz raznih nauka (astronomije, geografije, meteorologije, fizike, hemije, mehanike, optike, akustike, informatike i dr.) radi uviđanja pojava koje vladaju u njima na elementarnom nivou.
Saobraćajno vaspitanje
Ciljevi
Znanje svoje kućne adrese, adrese dečjeg vrtića i karakteristika saobraćaja na relaciji kuća - vrtić.
Poznavanje lokacija na kojima je igranje bezbedno i dozvoljeno i lokacija na kojima se ne sme igrati.
Razlikovanje trotoara, pločnika kojim se kreću pešaci od kolovoza, druma, šina... kuda se kreću vozila.
Poznavanje razloga zbog kojih je potrebno prilagođeno i oprezno kretanje na ulici uz poštovanje saobraćajnih pravila.
Poznavanje pravila koja važe za kretanje pešaka u saobraćaju, posebno - pravila koja važe za decu. Gde se sme prelaziti ulica i kako se to čini.
Poznavanje značenja pojedinih saobraćajnih znakova ("pešački prelaz", "pazi auto", "parking", "pazi deca", "bolnica", "telefon" i sl.).
Poznavanje uloge semafora u kretanju pešaka i vozila, kao i pravila ponašanja na raskrsnici.
Poznavanje uloge saobraćajnog policajca u regulisanju saobraćaja.
Razlikovanje vrsta vozila u kopnenom, vazdušnom i vodenom saobraćaju.
Poznavanje pravila ponašanja putnika (posebno - dece) u vozilima gradskog saobraćaja i putničkim automobilima.
Sadržaji i aktivnosti
Uvežbavanje sposobnosti brze i tačne orijentacije u prostoru, zaustavljanja, deljenja pažnje, hodanja i trčanja u različitom tempu i ritmu uz menjanje pravca.
Uvežbavanje slušne pažnje radi razlikovanja porekla, udaljenosti i pravca iz kojeg dolazi zvuk, kao i procenjivanja udaljenosti vozila.
Upoznavanje boja, izgleda i značenja pojedinih saobraćajnih znakova.
Upoznavanje karakteristika saobraćajnih situacija u kojima se deca kreću, gde se sme igrati, sankati, bezbedno kretati.
Komentarisanje saobraćajnih zgoda i nezgoda iz života, iz filmova, priča, pozorišnih komada i sl.
Sistematsko posmatranje saobraćaja na ulici: kakva se vozila kreću, kako se ponašaju u jednosmernoj i dvosmernoj ulici, na raskrsnici, semaforu, obeleženom i neobeleženom pešačkom prelazu, parkingu, autobuskoj, tramvajskoj stanici i dr.
Posmatranje rada saobraćajnog policajca i razgovor sa njim.
Posmatranje saobraćajnih situacija na maketi i predstavljenih na slici.
Dramatizacija saobraćajnih situacija i njihovo predstavljanje na saobraćajnom poligonu.
Uvežbavanje pravila ponašanja prilikom šetnje na ulici.
Uvežbavanje ponašanja kroz igrolike aktivnosti na "železničkoj" i "autobuskoj stanici", u "vozilu gradskog saobraćaja" i "putničkom automobilu", kao i uloga "šofera", "konduktera" i "putnika".
Vežbe osamostaljivanja u saobraćaju (odlazak dece do nekog mesta u blizini, do parka, kuće, škole, u kojem odrasli imaju samo kontrolnu ulogu, vodeći računa o bezbednosti). Razgovori o iskustvima stečenim zahvaljujući ovim aktivnostima.
Fizički razvoj
Ciljevi
Zdravo, fizički dobro i skladno razvijeno dete.
Upoznavanje sopstvenog tela, njegovog izgleda i šeme.
Razvoj lateralizacije.
Održavanje normalnog stanja aparata za kretanje, posebno zglobova, veza i mišića, što se odražava u njihovoj snazi i pokretljivosti.
Svestrani razvoj motorike, odnosno, formiranje i učvršćivanje sposobnosti ovladavanja prostorom kroz kretanje u njemu, koje je koordinirano, skladno, graciozno, uravnoteženo i ritmično.
Razvoj psihofizičkih sposobnosti: brzine, okretnosti, gipkosti, snage, izdržljivosti, preciznosti i dr.
Slobodno, efikasno i graciozno vladanje svojom motorikom i ekonomičnost u trošenju mišićne energije i snage.
Razvoj ravnoteže u statičkim i dinamičkim položajima tela.
Razvijenost svih mišićnih grupa (trupa, kičme, stomaka, nogu, ramenog pojasa, ruku, šake, prstiju, stopala, vrata, očiju i lica), posebno mišića-opružača.
Osposobljenost za rukovanje predmetima uz pomoć krupnih mišićnih grupa.
Ovladavanje osnovnim lokomotornim i manipulacionim pokretima i usavršavanje fine motorike - voljnog usmeravanja pokreta, njihove koordinacije, ritma, snage, tačnosti, tempa i razmaka pokreta ruke, šake i prstiju, povezano sa razvojem mišljenja i opažanja, preciznosti, orijentacije u prostoru, koncentracije i drugih sposobnosti potrebnih za sticanje grafičkih i tehničkih veština od kojih zavisi pisanje.
Jačanje disajne muskulature, razvoj pokreta grudnog koša, osposobljenost za dublje i ritmičnije disanje uz povećavanje kapaciteta pluća.
Pravilan razvoj nervnog sistema.
Pripremljenost za uslove života i rada koji dete očekuje u školi.
Sadržaji i aktivnosti
Aktivnosti kojima se stiče slika o sopstvenoj telesnoj šemi.
Prirodni oblici kretanja sa elementima atletike - "Trudi se, bićeš prav i zdrav" (hodanje, trčanje, skakanje, penjanje, provlačenje, kotrljanje, održavanje ravnoteže prilikom kretanja, šutiranje, udaranje i vođenje lopte i dr.).
Elementarna gimnastika - "Šta moje telo može da uradi" - sa vežbama za razvoj telesne spretnosti (bacanje i hvatanje, bacanje kotrljanjem, guranje, vučenje i potiskivanje, vožnja tricikla, trotineta i bicikla, sankanje, teranje koturaljki i klizanje, elementarni oblici sporta, organizovano postavljanje i kretanje).
Vežbe za razvoj pojedinih mišićnih grupa (za razvoj ramenog pojasa, za razvoj leđnih mišića, za razvoj trbušnih mišića, za razvoj mišića stopala i nogu i za razvoj grafomotorike).
Igre - "Hajde sa mnom da igraš" (primarne pokretne igre, pokretne igrolike vežbe, tematske pokretne igre, takmičarske pokretne igre i elementarne sportske igre).
Plesne aktivnosti - "Rečnik pokreta" (tematski plesovi, plesovi uz muzičku pratnju, naše narodne igre i plesovi, plesovi drugih naroda i disko-plesovi).
Razvoj opažanja
Ciljevi
Sticanje bogatog čulnog iskustva zahvaljujući korišćenju svih čula u dodiru sa raznovrsnim dražima, kao osnove za razvijenu perceptivnu sposobnost (opažanje, procenjivanje i interpretaciju u svetlu sopstvenog iskustva povezanog sa društvenim iskustvom uobličenim u etalone).
Formiran fleksibilan sistem predstava koje, iako jednim delom vezane za ono što pružaju čula, sadrže mogućnosti za generalizaciju i transfer, odnosno, operisanje mentalnim slikama onoga što je opaženo.
Razvijene perceptivne sposobnosti kao preduslov uspešnog savladavanja veštine čitanja i pisanja, matematike, govora i niza drugih sadržaja koji će biti potrebni u kasnijem školovanju i životu.
Sadržaji i aktivnosti
Vežbe kojima se unapređuje funkcija čulnih organa: vida (opažanje boja, oblika, dimenzija, konfiguracija, položaja i pravaca kretanja u prostoru), sluha (opažanje jačine zvuka, pravca iz koga dolazi i visine), dodira (opažanje temperature i prepoznavanje osobina materije dodirom), mirisa (običnih mirisa i mirisa cveća, odnosno, parfemskih mirisa) i ukusa (osnovnih).
Jačanje zdravlja i održavanje higijene
Ciljevi
Razvoj zdravstvene kulture radi očuvanja i jačanja telesnog i mentalnog zdravlja.
Pravilan rast i razvoj organizma i povećavanje njegove otpornosti prema nepovoljnim uticajima savremenog načina života, promenama u klimatskim uslovima (toploti, hladnoći, vetru i vlazi) i prema oboljenjima.
Elementarna saznanja o funkcionisanju organa (o srcu, plućima, krvotoku i uticaju telesnog vežbanja).
Sticanje elementarnih saznanja o zdravstvenoj kulturi (razumevanje osnovnih zahteva za čuvanje zdravlja, kao što su svakodnevno telesno vežbanje, odmor, pravilna ishrana i higijena) kao i motivisanost za njihovu primenu.
Najelementarnija saznanja o bolestima i povredama, kao i načinima da se izbegnu.
Poznavanje profesija koje se staraju o zdravlju ljudi.
Pravilan položaj tela prilikom sedenja, stajanja, hodanja i vršenja određenih radnji (naročito za stolom) i predupređivanje poremećaja motorike i telesnih deformiteta (posebno - kičmenog stuba i stopala).
Poznavanje i pridržavanje pravila lične urednosti, čistoće i higijene.
Navika na pravilan san i odmor, pravilnu i umerenu ishranu i regulisanje težine tela.
Sadržaji i aktivnosti
Telesne aktivnosti čije se trajanje i intenzitet postepeno povećavaju (jutarnja gimnastika, svakodnevno vežbanje, razne vrste aktivnog odmora).
Svakodnevni boravak i kretanje na svežem vazduhu.
Pokretne igre i šetnje na otvorenom vazduhu i u prirodi - "avanturističke aktivnosti" (aktivnosti orijentacije i snalaženja u prirodi).
Aktivnosti kojima se doprinosi formiranju pravilnog i lepog držanja tela.
Vežbe za elastičnost kičmenog stuba, razvoj svoda stopala i učvršćivanje koštano-vezivnog aparata.
Nega tela i održavanje lične higijene, posebno lica i ruku, nogu i noktiju.
Održavanje higijene usta (korišćenje četkice za zube), nosa (korišćenje maramice) i urednosti kose (češljanje).
Održavanje čistoće i urednosti odeće, obuće i ličnih stvari, kao i higijene neposredne okoline u skladu sa dečjim mogućnostima.
Vazdušne kupke i vežbe dubljeg i pravilnog disanja kroz nos.
Sunčanje u vreme kada je manja opasnost od ultravioletnih zraka i uz korišćenje odgovarajuće zaštitne kreme.
Pravilan san i odmor, spavanje pored otvorenog prozora.
Pravilna ishrana.
Merenje sopstvene težine i praćenje promena u pogledu težine, rasta i telesnih sposobnosti.
Fizičke aktivnosti - "Kako i zašto baš tako rade naši organi" (elementarna saznanja o srcu, plućima, krvotoku i sopstvenim fizičkim sposobnostima).
Crtanje
Ciljevi
Sticanje iskustva u predstavljanju raznih oblika u prostoru primenom različitih vrsta linija (pravih, krivih, dugih, kratkih, kosih, vijugavih...).
Sposobnost za postizanje sve složenijih kompozicionih rešenja, od jednostavnog ređanja oblika do njihovog skupljanja i raspršivanja po celom formatu, uz pomoć raznih vrsta crtaćeg pribora.
Maštovitost, koja se ogleda u bogatstvu detalja na oblicima koji se crtaju.
Sposobnost da se linijom i oblicima izraze proporcije, veličina i tekstura.
Razlikovanje finesa u debljini linije.
Sposobnost prikazivanja figura ljudi, životinja, biljaka i drugih objekata sa više detalja i izraženih karakteristika: u akciji, međusobnog odnosa više figura, njihovo postavljanje u različite prostore i srazmere, kao i izražavanje emocionalnog odnosa među njima.
Sposobnost dekorativne primene linije uz postepeno povećavanje sigurnosti u potezima, postizanje čistih i bogatih linija, jasnih kontura i umenja prikazivanja teksture linijom.
Sadržaji i aktivnosti
Korišćenje raznih vrsta linija u definisanju jednostavnih oblika i objekata (linije prave i krive, duge i kratke, izlomljene, vijugave, spiralne i dr.).
Posmatranje oblika i tekstura raznih predmeta uz analizu njihovog izgleda i predstavljanje uz pomoć crteža.
Eksperimentisanje sa grafičkim prikazivanjem (traga se za neobičnim načinima crtanja, crta tačkicama, dovršavaju se već započeti crteži i sl.).
Složenija kompoziciona rešenja u prikazivanju linijom. Predstavljanje ljudske figure u različitim prostorima.
Crtanje životinja, biljaka i drugih objekata.
Dekorativno korišćenje linije.
Slikanje
Ciljevi
Osetljivost za boje, njihove nijanse i intenzitet.
Sposobnost uočavanja boja kao svojstva objekata i njihovog imenovanja.
Smisao i sposobnost izražavanja bojom i bojenom površinom, uz upotrebu najjednostavnijih likovno-slikarskih tehnika.
Bogatstvo boja i oblika zahvaljujući odgovarajućim podsticajima (doživljajima, pogodnim temama, uticaju muzike, književnih dela i dr.).
Poznavanje osnovnih slikarskih materijala i tehnika (boja tečnih, čvrstih, načina njihovog nanošenja i dr.).
Sposobnost dekorativne upotrebe boje na načine koji su dostupni deci.
Sadržaji i aktivnosti
Eksperimentisanje bojama i načinima njihovog korišćenja (otiskivanjem, razmazivanjem, utrljavanjem, prskanjem i dr.).
Bojenje manjih i većih površina vezano za određene teme.
Mešanje boja radi otkrivanja kombinacija i nijansi.
Kolorističko predstavljanje ljudi, životinja, biljaka i drugih objekata.
Dekorativno korišćenje boja slikanjem na raznim podlogama.
Korišćenje boja za izradu jednostavnih plakata, pozivnica, nacrta za reklamu, stripova i sl.
Plastično oblikovanje
Ciljevi
Smisao za oblikovanje i građenje volumenom u prostoru od različitih materijala koji se spajaju (npr. krompir i čačkalice) ili oblikuju prstima (npr. glina, testo, plastelin, glinamol i sl.) dodavanjem ili otkidanjem.
Osetljivost za plastiku i prostor stečena kroz razne igre i druge konstruktorske i gradilačke aktivnosti plastičnim materijalima.
Usvajanje tehnika rada, poznavanje svojstava materijala koji se oblikuje i spretnost u korišćenju materijala i alata (npr. modelirki, makaza, lepka i dr.).
Sposobnost analize oblika i teksture raznih objekata kako bi se oni predstavili sa više detalja i izraženijim karakteristikama: figura ili grupe figura u pokretu, njihovo postavljanje u razne prostore i srazmere, uz izražavanje emocionalnog odnosa.
Osvajanje prostora koje se ogleda kroz postizanje vertikalne postave figura, stabilnih figura u prostoru, veću obradu detalja u postupku vajanja i dr.
Sposobnost oblikovanja najjednostavnije dekorativne keramike.
Sposobnost pravljenja maketa na osnovu zamišljanja ili predstavljanjem određenog prostora.
Sadržaji i aktivnosti
Oblikovanje uz pomoć testa u boji, peska, gline, plastelina, glinamola i dr.
Oblikovanje od raznih prirodnih materijala čiji su oblici već donekle oformljeni (grančice, plodovi, lišće, kukuruzovina, mahovina, suve stabljike livadskih biljaka i dr.).
Oblikovanje papira raznih vrsta i raznim tehnikama sve do "origami tehnike" i izrade jednostavnih igračaka u tehnici "papir-mašea".
Oblikovanje dekorativne keramike.
Pravljenje maketa i njihovo korišćenje za predstavljanje saobraćajnih situacija, jednostavnih reljefa i dr.
Estetsko doživljavanje i procenjivanje
Ciljevi
Srazmerno samostalno i svesno uočavanje boja, oblika i njihovog sklada, reda i mere u prirodi i produktima ljudskog stvaralaštva i traganje za sopstvenim načinima harmoničnog organizovanja oblika u prostoru, kao i iskreno izražavanje osećanja i ideja putem linija, boja i oblika.
Donekle formirani elementarni estetski stavovi i doživljaji kao početni korak u komunikaciji deteta sa umetničkim delima (bez pretenzije da se dostigne nivo objektivnih sudova), kao i usvojenost odgovarajućih osnovnih pojmova i termina (slika, skulptura, crtež, portret, mrtva priroda i sl.).
Donekle formirani elementarni kriterijumi za estetsko doživljavanje umetničkih dela, proizvoda likovnog stvaralaštva i estetskih fenomena uopšte, što je pokazatelj vizuelne i estetske kulture.
Sadržaji i aktivnosti
Uočavanje boja, oblika i njihovog sklada, reda i mere u prirodi i produktima ljudskog stvaralaštva.
Ukrašavanje ambijenta predškolske ustanove.
Razgovori o likovnim radovima dece.
Razgovori o reprodukcijama likovnih dela koje su stvorili umetnici i tradicionalnog narodnog stvaralaštva, posebno umetničkih dela u sakralnim objektima.
Susreti sa likovnim umetnicima i posmatranje njihovog procesa rada.
1. Slušanje muzike
Interesovanje za muziku, sposobnost njenog pažljivog slušanja i doživljavanja, uz prepuštanje atmosferi koju stvara.
Najelementarnije poznavanje muzike kao kulturnog fenomena, muzičke tradicije i dela savremene muzičke umetnosti, posebno našeg naroda i najvrednijih ostvarenja svetske baštine, pristupačnih deci i na osnovu toga trajnost interesovanja, ljubavi i poštovanja za muzičku umetnost.
Sposobnost uočavanja i razlikovanja karaktera kompozicije.
Poznavanje zanimljivih pojedinosti iz života i stvaranja pojedinih kompozitora.
Sadržaji i aktivnosti
Slušanje vokalnih i instrumentalnih dela iz poznate kulturne baštine, pogotovu dela komponovanih za decu.
Slušanje različitih muzičkih žanrova (klasična, tradicionalna, etnička muzika...).
Priče o životu i radu velikih kompozitora, autora omiljenih dečjih pesama i kompozicija, pevača i instrumentalista.
2. Pevanje
Razvoj glasovnih mogućnosti dece kroz razvoj osećaja za pravilno izvođenje različitih melodijsko-ritmičkih struktura.
Pravilna dikcija i artikulacija teksta prilikom izvođenja pesme.
Osećaj za precizno izvođenje različitih ritmičkih struktura pesama.
Sposobnost individualnog pevanja uz instrumentalnu pratnju, kao i postepenog uključivanja u grupno (horsko) pevanje.
Razvoj muzikalnosti kroz pevanje.
Sadržaji i aktivnosti
Pevanje u okviru muzičkih igara ili muzičkih dramatizacija.
Izvođenje melodije pesama uz pratnju melodijskog instrumenta i ritmičke strukture uz pratnju Orfovog instrumentarijuma.
Javna prezentacija naučenih tekstova na priredbama, koncertima i svečanostima.
3. Sviranje
Osposobljavanje za korišćenje instrumenata Orfovog instrumentarija sa neodređenom visinom tona (štapići, bubnjevi, zvečke, kastanjete, činele...) uz srazmerno tačno izvođenje različitih ritmičkih struktura.
Postepeno osposobljavanje za muziciranje na instrumentima sa određenom visinom tona u skladu sa dečjim interesovanjima i mogućnostima (ksilofoni, metalofoni i dr.).
Kada za to postoje mogućnosti uvođenje u muziciranje na klaviru.
Razvoj manuelne spretnosti potrebne za muziciranje.
Elementarno muzičko opismenjavanje prilagođeno uzrastu.
4. Plesne aktivnosti (najčešće se organizuju povezano sa aktivnostima u okviru telesnog i muzičkog vaspitanja, posebno ritmike)
Ritmička preciznost, koordinacija i kultura pokreta, njihov sklad, lakoća i sloboda u izražavanju muzičkog doživljaja uz snalaženje u prostoru i sposobnost ovladavanja njime.
Poznavanje mogućnosti svog tela kao instrumenta izražavanja pokretom, njegovo pravilno držanje, gracioznost u hodanju, izražajni, lepi i skladni pokreti oplemenjeni muzikom, uz korekciju eventualnih nedostataka u tom pogledu.
Sposobnost simultanog igranja uloge kreatora plesnih aktivnosti i njihovog gledaoca, prilikom čega dete doživljava, izražava, ali i procenjuje svoje izvođenje.
Elementarno poznavanje i razumevanje autentičnog narodnog melosa i orskog stvaralaštva (muzike koja ih prati, pokreta, starih narodnih instrumenata, nekih običaja i podataka vezanih za kraj u kojem deca odrastaju i šire) uz motive za njihovo dalje upoznavanje, sakupljanje, čuvanje i popularisanje.
Plesne improvizacije pokretima koji podrazumevaju predstavljanje i podražavanje likova, situacija i radnji u određenom ritmu, sa ili bez muzičke pratnje.
Narodne i orske igre, kao i plesovi dostupni deci. Plesovi u okviru muzičkih dramatizacija, igara pantomime, prilikom proslava i praznika, priredbi za roditelje i širu publiku i dr.