UREDBAO RATIFIKACIJI MEĐUNARODNE KONVENCIJE O UPROŠĆAVANJU I USKLAĐIVANJU CARINSKIH POSTUPAKA("Sl. list SFRJ - Međunarodni ugovori", br. 10/84) |
ČLAN 1
Ratifikuje se Međunarodna konvencija o uprošćavanju i usklađivanju carinskih postupaka, sa prilozima G-1, G-2 i H-1, usvojena 18. maja 1973. godine u Kjotu, u originalu na engleskom i francuskom jeziku.
ČLAN 2
Tekst Konvencije u originalu na francuskom i engleskom jeziku i u prevodu na srpskohrvatskom jeziku glasi:
MEĐUNARODNA KONVENCIJA
O UPROŠĆAVANJU CARINSKIH POSTUPAKA
Strane ugovornice u ovoj konvenciji koja je sačinjena pod pokroviteljstvom Saveta za carinsku saradnju,
Konstatujući da razlike u nacionalnim carinskim postupcima mogu da ometaju međunarodnu trgovinu i druge oblike međunarodne razmene,
Smatrajući da je u interesu svih zemalja da unapređuju trgovinu i razmenu i da podstiču međunarodnu saradnju,
Smatrajući da uprošćavanje i usklađivanje njihovih carinskih postupaka može efikasno da doprinese razvoju međunarodne trgovine i drugih oblika međunarodne razmene,
Uverene da bi međunarodni instrument sa odredbama, koje će zemlje, kada je to moguće primenjivati, znatno doprineo uprošćavanju i usklađivanju carinskih postupaka, što je jedan od osnovnih ciljeva Saveta za carinsku saradnju,
Saglasile su se o sledećem:
DEFINICIJE
Za svrhe ove konvencije:
a) izraz "Savet" označava organizaciju formiranu na osnovu Konvencije o stvaranju Saveta za carinsku saradnju koja je sačinjena 15. decembra 1950. godine u Brislu;
b) izraz "Stalni tehnički komitet" označava Stalni tehnički komitet Saveta,
c) izraz "ratifikacija" označava ratifikaciju, prihvatanje ili odobravanje.
PODRUČJE PRIMENE KONVENCIJE I SADRŽAJ PRILOGA
Svaka strana ugovornica se obavezuje da će raditi na uprošćavanju i usklađivanju carinskih postupaka i da će se u tom cilju, a u skladu sa odredbama ove konvencije, pridržavati standarda i prakse navedenih u prilozima uz ovu konvenciju. Međutim, stranu ugovornicu ništa ne sprečava u tome da odobri olakšice veće od onih koje su predviđene ovom konvencijom, a svakoj strani ugovornici se preporučuje da u meri u kojoj je to moguće odobri veće olakšice.
Odredbe ove konvencije ne isključuju primenu zabrane ili ograničenja koja proističu iz nacionalnih zakonskih propisa.
Svaki prilog uz ovu konvenciju sastoji se, u načelu, od:
a) uvoda u kome je dat rezime raznih pitanja na koja se taj prilog odnosi,
b) definicija glavnih carinskih termina koji se koriste u tom prilogu,
c) standarda koji predstavljaju odredbe čija se opšta primena smatra neophodnom za postizanje, usklađivanja i uprošćavanja carinskih postupaka,
d) preporučene prakse, koje sadrže one odredbe koje se smatraju da doprinose stvarnom naporu usklađivanja i uprošćavanja carinskih postupaka čija se najšira moguća primena smatra poželjnom,
e) napomene kojima se ukazuje na moguće tokove akcija koje treba sprovesti u cilju primene standarda ili preporučene prakse.
1. Svaka strana ugovornica koja prihvata priloge smatra se da prihvata sve standarde i preporučenu praksu tog priloga, ukoliko u vreme prihvatanja priloga ili u bilo koje vreme posle prihvatanja ne obavesti generalnog sekretara Saveta o standardu (standardima) i preporučenoj praksi (preporučenim praksama) na koje stavlja rezervu, navodeći postojeće razlike između odredaba svojih nacionalnih propisa i odredaba standarda (standarda) i preporučene prakse (preporučenih praksa). Svaka strana ugovornica koja je stavila rezerve može iste da povuče, u celini ili delimično, u bilo koje vreme, obaveštavajući generalnog sekretara i naznačujući datum od kada to povlačenje stupa na snagu.
2. Svaka strana ugovornica koju obaveže neki od priloga preispitaće najmanje svake treće godine standarde i preporučenu praksu tog priloga na koje je stavila rezervu, uporediće ih sa odredbama svojih nacionalnih propisa i o rezultatima će obavestiti generalnog sekretara Saveta.
ULOGA SAVETA I STALNOG TEHNIČKOG KOMITETA
1. Savet će u skladu s odredbama ove konvencije nadgledati primenu i realizaciju ove konvencije. On će, posebno, odlučivati o priključenju novih priloga Konvenciji.
2. S tim u vezi zadatak Stalnog tehničkog komiteta je da uz ovlašćenja Saveta i u skladu s bilo kojim uputstvima dobivenim od Saveta:
a) priprema nove priloge i predlaže Savetu njihovo usvajanje s ciljem da se oni priključe Konvenciji;
b) podnosi Savetu predloge o izmenama ili dopunama ove konvencije ili njenih priloga, koje on smatra neophodnim, a naročito predloge za izmenu i dopunu tekstova standarda i preporučene prakse, kao i za unapređenje preporučene prakse i standarda;
c) dostavlja mišljenje o bilo kojim pitanjima koja se odnose na primenu Konvencije;
d) izvršava zadatke koje mu Savet poveri u vezi s odredbama Konvencije.
Za potrebe glasanja u Savetu i Stalnom tehničkom komitetu svaki prilog se smatra kao posebna konvencija.
OPŠTE ODREDBE
Za potrebe ove konvencije, svaki prilog ili prilozi koji obavezuju jednu stranu ugovornicu smatraju se sastavnim delovima Konvencije i svako pozivanje na Konvenciju u vezi s tom stranom ugovornicom smatra se ujedno i pozivanje na taj prilog ili priloge.
Strane ugovornice, članice carinske ili ekonomske unije, mogu pismenim putem obavestiti generalnog sekretara Saveta da se za primenu datog priloga ove konvencije njihove teritorije smatraju jedinstvenom teritorijom. U svakom pojedinačnom slučaju, ukoliko usled takvog obaveštenja nastanu razlike između odredaba tog priloga i odredaba zakonskih propisa koji se primenjuju na teritorijama tih strana ugovornica, zainteresovane strane će staviti rezerve na standarde ili preporučenu praksu o kojoj je reč, shodno članu 5. ove konvencije.
ZAVRŠNE ODREDBE
1. Svaki spor između dve ili više strana ugovornica u vezi s tumačenjem ili primenom ove konvencije rešava se po mogućnosti putem međusobnih pregovora.
2. Svaki spor koji se ne reši putem pregovora strane ugovornice u sporu iznose pred Stalni tehnički komitet koji razmatra spor i daje preporuke za njegovo rešenje.
3. Ako Stalni tehnički komitet nije u mogućnosti da reši spor, on ga iznosi pred Savet koji daje preporuke u skladu sa članom III (e) Konvencije o uspostavljanju Saveta.
4. Strane ugovornice u sporu mogu se unapred sporazumeti da će preporuke Stalnog tehničkog komiteta ili Saveta prihvatiti kao obavezne.
1. Svaka članica Saveta i svaka članica Ujedinjenih nacija ili članica njenih specijalizovanih agencija može da postane strana ugovornica u ovoj konvenciji putem:
a) potpisivanja Konvencije bez rezerve ratifikovanja,
b) deponovanja instrumenata o ratifikaciji nakon potpisivanja Konvencije koja podleže ratifikaciji, ili
c) pristupanja Konvenciji.
2. Ova konvencija je otvorena za potpisivanje državama navedenim u stavu 1. ovog člana do 30. juna 1974. godine u sedištu Saveta u Brislu, a nakon toga će biti otvorena za njihovo pristupanje Konvenciji.
3. Svaka država koja nije članica organizacija navedenih u stavu 1. ovog člana, a kojoj je u tu svrhu generalni sekretar Saveta, na zahtev Saveta, uputio poziv, može da postane strana ugovornica u ovoj konvenciji putem pristupanja Konvenciji posle njenog stupanja na snagu.
4. Svaka država navedena u st. 1. ili 3. ovog člana naznačiće prilikom potpisivanja, ratifikovanja, ili pristupanja ovoj konvenciji prilog ili priloge koje prihvata, s tim što je neophodno da prihvati najmanje jedan prilog. Ona može naknadno obavestiti generalnog sekretara Saveta da prihvata još jedan ili više priloga.
5. Ratifikacioni instrumenti ili instrumenti o pristupanju deponuju se kod generalnog sekretara Saveta.
6. Generalni sekretar Saveta obaveštava strane ugovornice u ovoj konvenciji, ostale države potpisnice, članice Saveta koje nisu strane ugovornice u Konvenciji i generalnog sekretara Ujedinjenih nacija o svakom novom prilogu koji Savet odluči da priključi ovoj konvenciji.
Prihvatajući taj prilog strane ugovornice obaveštavaju o tome generalnog sekretara Saveta shodno stavu 4. ovog člana.
7. Odredbe stava 1. ovog člana primenjuju se takođe na carinske ili ekonomske unije navedene u članu 9. ove konvencije, ukoliko obaveze koje proizilaze iz instrumenata na osnovu kojih su takve carinske ili ekonomske unije osnovane, zahtevaju od nadležnih organa tih unija da u njihovo ime vrše ugovaranja. Takvi organi, međutim, nemaju pravo glasa.
1. Ova konvencija stupa na snagu tri meseca od dana kada najmanje pet država od onih koje su navedene u stavu 1. člana 11. ove konvencije potpiše Konvenciju bez rezerve ratifikovanja ili deponuju instrumente o ratifikaciji ili pristupanju.
2. Za svaku državu koja ovu konvenciju potpiše bez rezerve ratifikovanja, ratifikuje je ili joj pristupi nakon što je pet država potpisalo Konvenciju bez rezerve ratifikovanja ili je deponovalo svoje instrumente o ratifikaciji ili pristupanju, Konvencija stupa na snagu tri meseca od dana kada je ta država potpisala bez rezervi ratifikovanja ili deponovala svoje instrumente o ratifikaciji ili pristupanju.
3. Svaki prilog ove konvencije stupa na snagu tri meseca nakon prihvatanja tog priloga od strane pet država - strana ugovornica.
4. Za svaku državu koja prihvati prilog nakon što ga prihvati pet država, taj prilog stupa na snagu tri meseca od dana kada je ta država obavestila o svom prihvatanju.
1. Svaka država može, u vreme potpisivanja ove konvencije bez rezerve ratifikovanja ili deponovanja instrumenata o ratifikaciji ili pristupanju, ili u svako vreme posle toga, izjaviti putem pismenog obaveštenja upućenog generalnom sekretaru Saveta da ovu konvenciju proširuje na sve ili na pojedine teritorije za čije je međunarodne odnose ona odgovorna. Takvo obaveštenje stupa na snagu tri meseca od dana kad generalni sekretar Saveta primi obaveštenje. Konvencija se, međutim, neće primenjivati na teritorijama naznačenim u obaveštenju njenog stupanja na snagu u odnosu na tu državu.
2. Svaka država koja dostavi obaveštenje u skladu sa stavom 1. ovog člana, proširujući ovu konvenciju na svaku teritoriju za čije je međunarodne odnose ona odgovorna, može u skladu sa postupkom iz člana 14. ove konvencije obavestiti generalnog sekretara Saveta da se Konvencija neće više primenjivati na teritoriju o kojoj je reč.
1. Ova konvencija je zaključena na neodređeno vreme, međutim, svaka strana ugovornica može da u skladu sa članom 12. ove konvencije otkaže Konvenciju bilo u koje vreme nakon njenog stupanja na snagu.
2. Obaveštenje o otkazivanju se dostavlja u pismenoj formi i deponuje se kod generalnog sekretara Saveta.
3. Otkazivanje stupa na snagu šest meseci od dana kada generalni sekretar Saveta primi instrumente o otkazivanju.
4. Odredbe iz st. 2. i 3. ovog člana primenjuju se i u pogledu priloga ove konvencije, a svaka strana ugovornica može u bilo koje vreme posle stupanja na snagu Konvencije da u skladu sa članom 12. ove konvencije povuče odluku o prihvatanju jednog ili više priloga. Svaka strana ugovornica koja povuče odluku o prihvatanju svih priloga smatra se da otkazuje Konvenciju.
1. Savet može da preporuči izmene i dopune ove konvencije. Generalni sekretar Saveta će pozvati svaku stranu ugovornicu da uzme učešća u diskusiji o predlozima u vezi sa izmenama i dopunama ove konvencije.
2. Tekst svake izmene ili dopune, koja je na taj način preporučena, generalni sekretar Saveta dostavlja svim stranama ugovornicama u ovoj konvenciji, ostalim državama potpisnicama i onim članicama Saveta koje nisu članice ove konvencije.
3. Svaka strana ugovornica, ukoliko se izmena i dopuna odnosi na prilog koji je na snazi ili svaka strana ugovornica koju taj prilog obavezuje, može u roku od šest meseci od dana kada je preporučena izmena i dopuna dostavljena, obavestiti generalnog sekretara Saveta o sledećem:
a) da ima primedbe na preporučenu izmenu ili dopunu, ili
b) da ima nameru da prihvati preporučenu izmenu ili dopunu, ali da u njenoj zemlji još nisu ispunjeni uslovi neophodni za prihvatanje takve izmene ili dopune.
4. Ako jedna strana ugovornica dostavi generalnom sekretaru Saveta obaveštenje u skladu sa stavom 3 (b) ovog člana, ona može, pre nego što obavesti generalnog sekretara o prihvatanju preporučene izmene i dopune da u roku od devet meseci neposredno posle isteka šestomesečnog perioda naznačenog u stavu 3. ovog člana, podnese prigovor na tu izmenu ili dopunu.
5. Ako je prigovor na preporučenu izmenu i dopunu dat u skladu s rokovima navedenim u st. 3. i 4. ovog člana, smatra se da izmena i dopuna nije prihvaćena i neće imati dejstvo.
6. Ako prigovor na preporučenu izmenu i dopunu nije dat u skladu sa st. 3. ili 4. ovog člana, smatraće se da je izmena i dopuna prihvaćena od datuma koji je utvrđen dalje u tekstu:
a) ako nijedna strana ugovornica nije dostavila obaveštenje u skladu sa stavom 3 (b) ovog člana po isteku šestomesečnog perioda navedenog u stavu 3;
b) ako je bilo koja strana ugovornica dostavila obaveštenje u skladu sa stavom 3 (b) ovog člana pre dva sledeća datuma:
i) datuma kada su sve strane ugovornice, koje su uputile takvo obaveštenje, obavestile generalnog sekretara Saveta o prihvatanju preporučene izmene i dopune, pod uslovom da se, ukoliko su sva prihvatanja ratifikovana pre isteka šestomesečnog perioda navedenog u stavu 3. ovog člana, taj datum uzima kao datum isteka navedenog šestomesečnog perioda;
(ii) datuma isteka devetomesečnog perioda naznačenog u stavu 4. ovog člana.
7. Svaka izmena i dopuna koja se smatra prihvaćenom stupa na snagu šest meseci od dana prihvatanja, ili ako je u preporučenoj izmeni i dopuni određen drugi rok, po isteku tog roka, računajući od datuma kada je ta izmena i dopuna prihvaćena.
8. Generalni sekretar Saveta u što kraćem roku obaveštava strane ugovornice u ovoj konvenciji i ostale države potpisnice o svakom prigovoru na preporučenu izmenu i dopunu koji je dat u skladu sa stavom 3 (a) i svakom obaveštenju primljenom u skladu sa stavom 3 (b) ovog člana. On takođe obaveštava strane ugovornice i ostale države potpisnice o tome da li jedna ili više strana ugovornica, koje su dostavile takvo obaveštenje, stavljaju prigovor na preporučenu izmenu i dopunu ili je prihvataju.
1. Nezavisno od postupka o izmenama i dopunama propisanom u članu 15. ove konvencije, svaki prilog, isključujući njegove definicije, može odlukom Saveta biti izmenjen. Generalni sekretar Saveta poziva svaku stranu ugovornicu u ovoj konvenciji da učestvuje u diskusiji o svakom predlogu za izmenu ili dopunu nekog priloga. Tekst svake izmene i dopune, o kojoj je na taj način odlučeno, generalni sekretar Saveta dostavlja stranama ugovornicama u ovoj konvenciji, ostalim državama potpisnicama i onim članicama Saveta koje nisu strane ugovornice u ovoj konvenciji.
2. Izmene i dopune donete na osnovu stava 1. ovog člana, stupaju na snagu šest meseci od dana kada ih generalni sekretar Saveta dostavi. Svaka strana ugovornica koju obavezuje prilog koji podleže takvim izmenama i dopunama smatra se da je prihvatila te izmene ili dopune ako nije stavila rezervu shodno postupku iz člana 5. ove konvencije.
1. Svaka država koja ovu konvenciju ratifikuje ili joj pristupi smatra se da je prihvatila svaku izmenu i dopunu koja je stupila na snagu na dan kada je deponovan njen instrument o ratifikovanju ili pristupanju.
2. Svaka država koja prihvati neki predlog, a ne stavi rezerve shodno odredbama člana 5. ove konvencije, smatra se da prihvata svaku izmenu i dopunu tog priloga koja je stupila na snagu na dan kada ta država dostavi generalnom sekretaru Saveta obaveštenje o svom prihvatanju.
Generalni sekretar Saveta obaveštava strane ugovornice u ovoj konvenciji, ostale države potpisnice, članice Saveta koje nisu strane ugovornice u ovoj konvenciji i generalnog sekretara Ujedinjenih nacija o:
a) potpisivanju, ratifikovanju i pristupanju u skladu sa članom 11. ove konvencije,
b) datumu stupanja na snagu ove konvencije i svakog pojedinačnog priloga u skladu sa članom 12,
c) obaveštenjima primljenim u skladu sa čl. 9. i 13,
d) obaveštenjima i saopštenjima primljenim u skladu sa čl. 5, 16. i 17,
e) otkazivanjima u skladu sa članom 14,
f) svakoj izmeni ili dopuni koja se smatra prihvaćenom u skladu sa članom 15. i o datumu njenog stupanja na snagu,
g) svakoj izmeni ili dopuni priloga koju je Savet usvojio u skladu sa članom 16. i o datumu njenog stupanja na snagu.
U skladu sa članom 102. Povelje Ujedinjenih nacija, ova konvencija biće registrovana u Sekretarijatu Ujedinjenih nacija na zahtev generalnog sekretara Saveta.
U potvrdu čega su dolepotpisani, koji su za to propisno ovlašćeni, potpisali ovu konvenciju.
Sačinjeno 18. maja 1973. godine u Kjotu, na engleskom i francuskom jeziku, pri čemu su oba teksta jednako verodostojna, u jednom originalu, koji se deponuje kod generalnog sekretara Saveta, a koji će overene kopije dostaviti svim državama navedenim u stavu 1. člana 11. ove konvencije.
PRILOG O INFORMACIJAMA KOJE PRUŽAJU CARINSKI ORGANI
Uvod
Veoma je značajno što zainteresovana lica mogu dobiti od carinskih organa tačne i potpune informacije o tarifnom svrstavanju robe, carinskoj vrednosti, raznim carinskim postupcima i o odgovarajućim carinsko-administrativnim aranžmanima i zahtevima.
Veliki deo informacija opšteg karaktera carinski organi obezbeđuju u publikacijama kao što su carinska tarifa, službeni listovi, bilteni i obaveštenja, kao i na taj način što se podaci te vrste mogu, na zahtev, dobiti odmah u svim nadležnim carinaricama.
Međutim, osim ovih informacija opšteg karaktera, zainteresovanim licima često su potrebne preciznije informacije carinskih organa o određenim poslovima koje nameravaju da obave. U nekim slučajevima i odluka o tome da li preduzeti neki posao ili ne može da zavisi od informacije koju pruža carinski organ.
Kada se traže određene informacije, dužnost carinskih organa je da što pre obezbede potpune i tačne podatke. Carinske organe ne obavezuju pravne informacije koje pružaju. Međutim, u oblasti klasifikacije tarifa neke zemlje su uvele postupak prema kome lica mogu da dobiju informaciju o tarifnom svrstavanju koja pravno obavezuje carinske organe da odnosnu robu prihvate u dati tarifni broj ili, ukoliko to nije moguće da, pod određenim uslovima, obezbede nadoknadu zainteresovanom licu.
Ovaj prilog koji se primenjuje samo za informacije koje pružaju carinski organi, odnosi se na informacije opšteg karaktera, posebne informacije, kao i na određeni postupak na osnovu koga lica mogu da dobiju informacije o tarifnom svrstavanju robe koje obavezuju carinske organe.
Načela
1. |
Standard |
Pružanje informacija od strane carinskih organa i postupak za dobijanje informacija o tarifnom svrstavanju koje obavezuje carinske organe, regulišu se odredbama ovog priloga.
Napomena
Carinski organi pružaju, obično na najpogodniji način, tačne i potpune informacije o svrstavanju robe po Carinskoj tarifi, carinskoj vrednosti robe, raznim carinskim postupcima i odgovarajućim carinsko-administrativnim aranžmanima i zahtevima.
2. |
Standard |
Nacionalni propisi određuju uslove pod kojima carinski organi pružaju informacije, uključujući informacije o tarifnom svrstavanju koje obavezuju carinske organe.
Informacije opšteg karaktera
3. |
Standard |
Carinski organi treba da obezbede da sve odgovarajuće informacije opšteg karaktera u vezi sa zakonima i propisima, za čije su sprovođenje zaduženi, budu lako dostupne svakom zainteresovanom licu.
Napomene
1. Informacije se obično dobijaju iz publikacija kao što su Carinska tarifa, službeni listovi, bilteni i obaveštenja, kao i na zahtev kod nadležnih carinarnica.
2. U nekim zemljama osnovani su specijalni javni biroi za carinske informacije, dok u drugim zemljama postoje punktovi za informacije u okviru većih carinarnica.
4. |
Preporučena praksa |
Kada zbog izmena zakona i propisa ili carinskih postupaka, administrativnih aranžmana ili zahteva treba izvršiti izmenu i dopunu već objavljene informacije opšteg karaktera, carinski organi treba da objave revidiranu informaciju pre stupanja na snagu tih izmena kako bi zainteresovanim licima omogućili da ih imaju u vidu, osim ako je takvo obaveštavanje odnosnim zakonodavstvima onemogućeno.
Posebne informacije
I. Opšti deo
5. |
Standard |
Na zahtev zainteresovanog lica carinski organi odmah pružaju tačne informacije o posebnim pitanjima koja pokrene zainteresovano lice u vezi sa zakonima i propisima koje su carinski organi zaduženi da primenjuju.
Napomene
1. Zahtevi koji se odnose na informacije obično se dostavljaju usmeno ili pismeno. Međutim, u pojedinačnim slučajevima, kao na primer kada se zahtevaju neki detaljni podaci pre pružanja tačne informacije, carinski organi mogu zahtevati da se zahtev za dobijanje informacije dostavi u pismenoj formi.
2. U mnogim slučajevima informacije po ovim pitanjima daju sve nadležne carinarnice, ali se u nekim slučajevima za obaveštenja i zahteve treba obratiti centralnom ili nekom drugom specijalnom uredu.
6. |
Preporučena praksa |
Carinski organi treba da pruže ne samo specijalno zatražene informacije, već i bilo koje druge podatke sa kojima bi po njihovom mišljenju trebalo da bude upoznato zainteresovano lice.
7. |
Standard |
Prilikom pružanja informacija, carinski organi treba da povedu računa o tome da ne otkriju podatke privatnog ili poverljivog karaktera koji se odnose na treća lica.
8. |
Preporučena praksa |
Carinski organi treba da pružaju informacije besplatno.
9. |
Preporučena praksa |
Kada carinski organi zahtevaju da im se za pružanje informacija plati, to plaćanje treba ograničiti na približne troškove učinjenih usluga.
II. Informacije o dažbinama i taksama
10. |
Standard |
Na zahtev zainteresovanog lica carinski organi pružaju informacije o tarifnom svrstavanju robe i stopama dažbina i taksa koje se na nju primenjuju.
11. |
Standard |
Na zahtev zainteresovanog lica carinski organi pružaju informacije u vezi sa pravilima o poreklu i sve informacije neophodne za tumačenje tih pravila.
12. |
Standard |
Na zahtev zainteresovanog lica carinski organi pružaju informacije o robi koja ima pravo na izuzeće ili oslobađanje od dažbina i taksa.
III. Informacije o carinskoj vrednosti
13. |
Standard |
Na zahtev zainteresovanog lica carinski organi pružaju informacije u kojima objašnjavaju opšta načela i praksu za obračunavanje carinske vrednosti tako da zainteresovano lice može donekle tačno da proceni carinsku vrednost robe.
Napomena
U nekim zemljama carinski organi mogu, takođe, pružiti informacije o carinskoj vrednosti koje pravno obavezuju u istom smislu kao i informacije o tarifnom svrstavanju navedene u odredbama 17-24.
14. |
Standard |
Na zahtev zainteresovanog lica carinski organi treba da pruže informaciju o tome kako je izračunata carinska osnovica za njegovu robu.
Napomena
Takva informacija se može zahtevati posebno kada carinski organi nisu prihvatili fakturnu cenu kao osnovu za izračunavanje carinske vrednosti.
IV. Informacije o carinskom postupku
15. |
Standard |
Na zahtev zainteresovanog lica carinski organi pružaju informacije o uslovima pod kojima se za robu mogu koristiti povlastice određenog carinskog postupka.
Napomena
Zainteresovanom licu može biti potrebno da unapred zna da li predmetna roba ispunjava uslove za primenu određenog carinskog postupka, naročito kada su u pitanju postupci koji omogućavaju oslobađanje od dažbina i taksa, kao što su prerada, privremeni uvoz, carinsko skladištenje ili vraćanje plaćene carine, kao i svi drugi aranžmani vraćanja.
16. |
Standard |
Na zahtev zainteresovanog lica carinski organi pružaju informacije o svojim proceduralnim i administrativnim zahtevima i aranžmanima.
Napomena
Zainteresovanom licu mogu biti potrebne posebne informacije o carinskim proceduralnim i administrativnim aranžmanima kao što su carinski kanali, radno vreme carinarnica, podaci o prihvatljivom načinu polaganja kaucije i broju primeraka traženih dokumenata.
V. Informacije o tarifnom svrstavanju koje obavezuju carinsku upravu koja izdaje takve informacije
17. |
Standard |
Nacionalni propisi utvrđuju postupak za pružanje informacija o tarifnom svrstavanju koje obavezuje carinske organe kao i podatke koje mora da sadrži zahtev za dobijanje tih informacija.
Napomene
1. Informacije o tarifnom svrstavanju koje obavezuju carinske organe obično se daju za robu koja se uvozi. Međutim, u nekim zemljama se ti postupci mogu odnositi i na robu koja se izvozi.
2. Zahtev obično treba da sadrži sledeće podatke:
a) ime i adresu podnosioca zahteva;
b) potpune podatke o robi, tj. trgovački opis, vrsta, sastav, kvalitet, cena, poreklo, krajnja upotreba, ambalaža i, gde je svrsishodno, način izrade;
c) podatke o svakom prethodnom uvozu iste robe od strane podnosioca zahteva i tarifni broj (ili podbroj) koji je tom prilikom bio primenjen;
d) carinarnice u kojima roba treba da se carini.
3. Carinski organi obično zahtevaju da se uz zahtev dostave i uzorci robe. Kada nije praktično da se podnose uzorci (na primer, zbog vrste robe) carinski organi obično prihvataju fotografije, planove, crteže ili potpuni ili tačni opis robe.
4. Carinski organi mogu zahtevati da se zahtev podnosi na specijalnom obrascu.
18. |
Standard |
Carinski organi obaveštavaju zainteresovano lice pismenim putem o tome koje su tarifne informacije obavezne. Informacije treba da sadrže tačan opis robe, pozivajući se, gde se svrsishodno, na uzorke, fotografije, planove ili crteže koji su dostavljeni uz zahtev.
Napomene
1. Normalna praksa je da su sve carinarnice, ili bar one carinarnice kod kojih roba treba da se prijavi, obaveštene o obavezujućim tarifnim informacijama.
2. Carinski organi mogu objaviti propise o tarifnom svrstavanju koji su doneti prilikom pružanja obavezujućih tarifnih informacija.
19. |
Preporučena praksa |
Ne treba određivati nikakav rok važnosti za obavezujuće tarifne informacije.
20. |
Preporučena praksa |
Kada se smatra da je rok neophodan, njegova važnost treba da iznosi najmanje godinu dana.
21. |
Standard |
Na zahtev zainteresovanog lica carinski organi treba da dozvole da se prilikom uvoza ili izvoza roba svrsta u skladu sa obavezujućom tarifnom informacijom, pod uslovom:
1) da je podneta obavezujuća tarifna informacija;
2) da se pokazalo, na zadovoljstvo carinskih organa, da je roba identična uzorcima (ili fotografijama, planovima, crtežima ili opisu) na kojima se zasnivala obavezujuća tarifna informacija;
3) da su podaci o robi navedeni u zahtevu za dobijanje obavezujuće tarifne informacije bili tačni i potpuni; i
4) da je obavezujuća tarifna informacija još uvek na snazi.
22. |
Standard |
Ukoliko neka izmena ili dopuna carinske tarife na neki način utiče na obavezujuću tarifnu informaciju, ista prestaje da važi stupanjem na snagu te izmene i dopune i više ne obavezuje carinske organe.
23. |
Standard |
Kada carinski organi izvrše izmenu obavezujuće tarifne informacije iz drugih razloga, izuzev izmene i dopune carinske tarife, oni o toj izmeni i dopuni obaveštavaju zainteresovano lice pismenim putem.
24. |
Standard |
Kada carinski organi menjaju obavezujuću tarifnu informaciju iz drugih razloga izuzev izmene i dopune Carinske tarife, a to iziskuje obavezno povećanje stope carinskih dažbina, šteta koja je time prouzrokovana zainteresovanom licu biće nadoknađena, pod uslovom da je:
1) dokazano, na zadovoljstvo carinskih organa, da je zainteresovano lice neopozivo obavezno po obavezujućoj tarifskoj informaciji koja je prethodno data; i
2) roba prijavljena za carinjenje u razumnom roku koji određuju carinski organi. Taj rok treba da bude dovoljan da bar omogući uvoz robe koja je "na putu" na dan obaveštenja o toj izmeni i dopuni.
Napomena
Šteta koja je prouzrokovana zainteresovanom licu može da se nadoknadi tako da se predmetna roba uveze po nižoj stopi carinskih dažbina ili da se tom licu odobri nadoknada koja odgovara povećanju dažbina.
PRILOG O ODNOSIMA IZMEĐU CARINSKIH ORGANA I TREĆIH LICA
Uvod
Pri obavljanju carinskih formalnosti koje se zahtevaju na osnovu zakonskih propisa za uvoz, izvoz, kretanje i skladištenje robe, carinski organi mogu neposredno stupati u kontakt sa zainteresovanim licima ili trećim licima koja oni imenuju.
Vrsta kontrole koju vrše carinski organi u odnosu na treća lica zavisi od zemlje i kategorije trećeg lica. U nekim zemljama pojedine kategorije trećih lica moraju biti proverene i prihvaćene dok u drugim zemljama ne postoje takve izričito naznačene kontrole.
Ovaj prilog se uopšteno odnosi na treća lica koja neposredno stupaju u kontakt sa carinskim organima u vezi sa uvozom, izvozom, kretanjem i skladištenjem robe za ili u ime zainteresovanog lica. On se prvenstveno odnosi na ona treća lica koja su odgovorna za poslove carinjenja robe. Prilog posebno uključuje carinske zastupnike, ali se takođe odnosi i na ostala treća lica koja obavljaju carinske funkcije za i u ime zainteresovanih lica, čak iako to nije njihovo glavno zanimanje (na primer, prevoznik ili špediter koji carini robu kao uzgredni deo svog glavnog posla). S druge strane, Prilog se takođe odnosi na treća lica koja nisu uključena u poslove carinjenja robe, ali koja inače učestvuju u kretanju i skladištenju robe koja je još uvek pod carinskim nadzorom (na primer lica koja vrše prevoz ili slične usluge za robu koja je pod carinskom kontrolom).
Ovaj prilog se ne odnosi na treća lica koja su zadužena samo za finansijska pitanja i osiguranje prometa robe.
Definicije
Za svrhe ovog priloga:
a) izraz "lice" označava fizička i pravna lica, osim ako dalje u tekstu nije drukčije određeno;
b) izraz "treće lice" označava svako lice koje za i u ime nekog lica neposredno posluje sa carinskim organima, u vezi sa uvozom, izvozom, kretanjem ili skladištenjem robe;
c) izraz "carinski zastupnik" označava svako treće lice koje je nosilac poslova u vezi sa carinjenjem robe;
d) izraz "carinjenje" označava ispunjavanje carinskih formalnosti neophodnih za izvoz, uvoz za domaće potrebe ili određivanje robe za neki drugi carinski postupak;
e) izraz "garancija" označava osiguranje da će obaveza prema carinskim organima na njihovo zadovoljstvo biti ispunjena. Garancija je opisana kao "opšta" kada obaveze koje treba ispuniti proizilaze iz nekoliko operacija.
Načela
1. |
Standard |
Odnosi između carinskih organa i trećih lica regulišu se odredbama ovog priloga.
2. |
Standard |
Uslovi pod kojima neko lice može delovati za i u ime nekog drugog lica u poslovanju sa carinskim organima utvrđuju se shodno nacionalnim propisima.
3. |
Standard |
Zainteresovana lica će moći da biraju da li će sa carinskim organima poslovati neposredno ili će imenovati neko lice koje će delovati kao treće lice.
Napomena
Lice koje deluje kao treće lice može biti lice koje obično ne posluje sa carinskim organima u ime nekih drugih lica ili lice čija je glavna delatnost ili deo njegove glavne delatnosti poslovanje sa carinskim organima.
4. |
Standard |
Carinske operacije u kojima zainteresovano lice odluči da samostalno posluje tretiraće se manje povoljno ili će biti podložne strožim zahtevima nego što su carinske operacije koje za to lice obavlja neko treći.
Odredbe koje se odnose na sva treća lica
Ovlašćenje, pravo i odgovornost trećih lica
5. |
Standard |
Kada smatraju da je potrebno, carinski organi će od trećih lica zatražiti dokaz o njihovom pravu da obavljaju poslove sa carinom za i u ime nekog drugog lica.
Napomena
Dokaz koji treba podneti je obično dokument kojim se treće lice ovlašćuje da obavlja poslove sa carinom za i u ime nekog drugog lica. U nekim zemljama taj dokaz može čak biti posedovanje robe ili dokaz o tome.
6. |
Standard |
Po pitanjima koja se odnose na obavljanje poslova sa carinom, lice označeno kao treće lice ima ista prava kao i lice koje ga je naznačilo.
7. |
Standard |
Nacionalni propisi treba da utvrde odgovornost trećih lica prema carini za sve dažbine i takse, kao i za sve nepravilnosti i kazne ili globe koje iz toga proisteknu.
Napomena
U nekim zemljama zainteresovana lica i treća lica mogu biti zajednički i pojedinačno odgovorna u odnosu na carinske organe za dažbine i takse. Ova zajednička i pojedinačna odgovornost može se takođe odnositi na svaku nepravilnost i kazne i globe koje iz toga proisteknu.
Zadržavanje dokumentacije
8. |
Preporučena praksa |
Carinski organi treba da zahtevaju od trećih lica da čuvaju, zbog revizije i kontrole, samo onu dokumentaciju koja je potrebna da bi se utvrdilo da li su treća lica zakonski i odgovorno obavila svoje funkcije.
9. |
Preporučena praksa |
Carinski organi ne treba da zahtevaju od trećih lica da čuvaju dokumentaciju radi revizije i kontrole duže no što se to zahteva od samih zainteresovanih lica.
Napomena
Propisani rok obično nije duži od pet godina.
10. |
Preporučena praksa |
Sa izuzetkom onih dokumenata na kojima se nalaze službeni pečati i potpisi, carinski organi treba da dozvole trećim licima da svoju dokumentaciju koja se traži zbog revizije i kontrole, čuvaju u formi različitoj od obične dokumentacije.
Napomene
1. Carinski organi mogu dozvoliti da se dokumentacija čuva u formi, kao što su mikrofilmovi, magnetofonske trake, itd.
2. Po pravilu, ova dokumentacija se podnosi carini na pismeni zahtev, a za svrhe revizije i kontrole.
Garancije
11. |
Preporučena praksa |
Kada carinski organi zahtevaju da treća lica polože garanciju kao potvrdu za pravilno obavljanje poslova sa carinom, treba prihvatiti opštu garanciju, a iznos takve garancije svesti na mogući minimum shodno obavezama koje je treće lice prihvatilo u odnosu na carinu.
Napomena
U nekim zemljama treća lica su osnovala udruženja koja regulišu aktivnosti članova udruženja i u njihovo ime polažu opštu garanciju.
12. |
Preporučena praksa |
Kada carinski organi zahtevaju polaganje garancije, izbor između raznih prihvatljivih formi garancija treba prepustiti odgovarajućem trećem licu.
Napomena
Carinski organi određuju prihvatljive forme garancije.
Odbijanje carinskih organa da posluju s trećim licem
13. |
Standard |
Nacionalnim propisima se utvrđuju uslovi u kojima carinski organi mogu da odbiju da posluju sa trećim licem.
Napomena
Carinski organi mogu odbiti da posluju sa trećim licem, ako je, na primer, treće lice u poslednjih pet godina bilo osuđeno za teški carinski prekršaj ili se neodgovorno ponašalo konstantno neispunjavajući svoje obaveze prema licu koje ga je imenovalo ili prema carinskim organima.
14. |
Preporučena praksa |
Izuzimajući slučajeve kada je treće lice počinilo nedopustivu radnju veoma ozbiljne prirode (na primer carinsku utaju), carinski organi treba da pismeno upozore takvo lice na nedopustive radnje koje je počinilo u vezi sa poslovanjem sa carinskim organima pre nego što suspenduju ili opozovu bilo koju dozvolu ili ovlašćenje ili odbiju da posluju s takvim licem.
Napomena
U pismenom upozorenju bi, po pravilu trebalo naznačiti vrstu ili vrste nedopustivih radnji, kao i mere koje carinski organi mogu da preduzmu ako se takve radnje ponove.
15. |
Preporučena praksa |
Carinski organi treba da upute pismeno obaveštenje trećem licu o odluci o suspendovanju ili opozivanju neke dozvole ili ovlašćenja ili o odbijanju da posluju s njim.
16. |
Preporučena praksa |
Kada carinski organi suspenduju ili opozovu neku dozvolu ili ovlašćenje, ili odbija da posluju s trećim licem, zahtev tog lica za dozvolu poslovanja s carinskim organima treba, nakon određenog vremena, ponovo razmotriti.
Napomena
Obično se odobravanje poslovanja sa carinskim organima ponovo razmatra nakon najviše pet godina.
17. |
Preporučena praksa |
Pismena upozorenja, suspenzije i opozivanje dozvola ili ovlašćenja ili odbijanje carinskih organa da posluju s trećim licima treba da podležu pravnom leku prema odgovarajućem upravnom postupku.
Napomena
Žalba carinskim organima je, po pravilu, prvi pravni lek za treće lice, koji ga ne sprečava da potraži obeštećenje i na drugim mestima, uključujući i sud.
Posebne odredbe koje se odnose na carinske zastupnike
18. |
Standard |
Nacionalni propisi utvrdiće zahteve i formalnosti koje treba da ispune lica koja deluju kao carinski zastupnici.
Napomene
1. Kada su carinski zastupnici pravna lica, zahtevi i formalnosti mogu takođe postojati i u pogledu njihovih službenika.
2. Obično se zahteva da službeno sedište carinskih zastupnika bude na teritoriji gde se vrši poslovanje sa carinskim organima i da zastupnici budu poslovno sposobni.
19. |
Standard |
Carinski organi će preduzeti neophodne mere kako bi se utvrdilo da li carinski zastupnici pravilno posluju sa carinskim organima.
Napomene
1. Kada se zahteva odobrenje za carinske zastupnike, carinski organi mogu sprovesti odgovarajuća ispitivanja da bi se uverili da li odgovorno (odgovorna) lice (lica) u dovoljnoj meri poznaje (poznaju) carinske zakone, propise i postupke.
2. U nekim zemljama carinski organi kontrolišu aktivnosti carinskih zastupnika da bi utvrdili njihovu sposobnost i način poslovanja sa carinskim organima i zainteresovanim licima, posebno kada su u pitanju novčana sredstva za plaćanje odgovarajućih dažbina i taksa.
20. |
Preporučena praksa |
Carinski organi ne treba da ograniče broj punktova gde carinski zastupnici mogu da obavljaju poslove sa carinskim organima.
Napomena
Od carinskih zastupnika se može zahtevati pribavljanje posebnih ovlašćenja za poslovanje sa svakom pojedinačnom carinarnicom ili sa određenim punktom.
21. |
Preporučena praksa |
Carinski organi ne treba da ograniče broj lica koja mogu da deluju kao carinski zastupnici.
Informacije o odnosima između carinskih organa i trećih lica
22. |
Standard |
Carinski organi treba da obezbede da sve odgovarajuće informacije koje se odnose na propise i postupke o odnosima između carinskih uprava i trećih lica budu lako dostupne svakom zainteresovanom licu.
Napomena
U nekim zemljama carinski organi obezbeđuju spisak carinskih zastupnika.
PRILOG
O ŽALBAMA PO CARINSKIM PREDMETIMA
Uvod
Može se desiti da odluka ili propust carinskih organa nisu prihvatljivi za lice na koje se neposredno odnose. Stoga je poželjno propisati da se zainteresovanom licu na njegov zahtev da objašnjenje razloga za takvu odluku ili propust i omogući pravo žalbe nadležnom organu. Nadležni organ može biti carinski organ, neki administrativni organ, jedan ili više arbitara, poseban sud, i u konačnoj istanci, sudski organ.
Pravo na žalbu omogućuje zaštitu pojedinaca u odnosu na odluke carinskih organa koje nisu u skladu sa zakonima i propisima za koje su carinski organi zaduženi, i obezbeđuje, takođe, zaštitu u odnosu na propuste tih organa. Istovremeno, preispitivanje od strane nadležnog organa odluka ili propusta na koje se podnosi žalba, kao i meritornih odluka, može da predstavlja pogodan način za obezbeđenje jednoobrazne primene zakona i propisa. Zavisno od zainteresovane zemlje, te meritorne odluke mogu, ali i ne moraju, biti pravni presedani ili zvanična tumačenja za iste ili slične sporove koji će se ubuduće rešavati.
Ovaj prilog obuhvata žalbe po svim pitanjima koja se odnose na zakone i propise za čije su sprovođenje zaduženi carinski organi, naročito pitanje tarifskog svrstavanja, porekla i carinske vrednosti. Prilog, međutim, ne obuhvata žalbe po krivičnim pitanjima, žalbe na odredbe opšteg karaktera ili žalbe na mišljenja carinskih organa koja nemaju obavezno dejstvo.
Definicije
Za svrhe ovog priloga:
a) izraz "žalba" znači radnju kojom lice na koje se neposredno odnosi odluka ili propust carinskih organa i koje se time smatra oštećenim, traži nadoknadu pred nadležnim organom;
b) izraz "odluka" znači određenu radnju kojom carinski organi donose odluku po pitanju koje se odnosi na zakone i propise za čije su sprovođenje odgovorni;
c) izraz "propust" znači propust od strane carinskih organa da u razumnom roku, a po pitanju koje im je propisno podneto, donesu odluku koja se od njih zahteva na osnovu zakona i propisa;
d) izraz "garancija" znači potvrda da će obaveza prema carinskim organima biti ispunjena na zadovoljstvo tih organa;
e) izraz "lice" znači pravna i fizička i pravna lica, osim ako se drukčije ne odredi.
Načela
1. |
Standard |
Žalbe po carinskim predmetima kao i postupak koji treba da se primenjuje regulišu se odredbama ovog priloga.
2. |
Standard |
Nacionalni propisi utvrdiće uslove i formalnosti koje treba ispuniti u vezi sa žalbama po carinskim predmetima.
Razlozi za odluku ili propust
3. |
Standard |
Licu na koje se neposredno odnosi odluka ili propust carinskih organa treba, u što kraćem roku i na njegov zahtev upućen tim organima navesti razloge za takvu odluku ili propust.
Napomene
1. Posle razmatranja takvog zahteva, carinski organi mogu izmeniti svoju odluku ili, u slučaju propusta, doneti odluku.
2. Lice na koje se to odnosi može prihvatiti objašnjenje koje mu daju carinski organi ili ga osporiti podnošenjem žalbe na odluku ili propust.
Područje primene
4. |
Standard |
Nacionalni propisi treba da predvide pravo žalbe po carinskim predmetima.
5. |
Standard |
Svako lice na koje se neposredno odnosi odluka ili propust carinskih organa ima pravo na žalbu.
Nadležni organ za žalbe po carinskim predmetima
6. |
Standard |
Nacionalni propusti treba da predvide pravo na prvostepenu žalbu carinskim organima.
Napomena
1. Žalba se može podneti carinarnici koja je nadležna za odluku ili propust ili višem organu u okviru carinske uprave.
2. U nekim zemljama prvostepena žalba upućuje se ili carinskim organima ili nekom organu nezavisnom od carinske uprave, prema izboru zainteresovanog lica.
7. |
Standard |
Kada carinski organi odbiju žalbu, podnosilac žalbe ima pravo da se dalje žali organu nezavisnom od carinske uprave.
Napomena
Sastav i jurisdikcija takvog nezavisnog organa može da varira od zemlje do zemlje. To može da bude, na primer, redovni sud ili specijalni sud ovlašćen da rešava carinske sporove, ili može biti deo utvrđenog postupka arbitraže.
8. |
Standard |
U završnoj instanci, podnosilac žalbe ima pravo na podnošenje žalbe sudskom organu.
Napomena
U nekim zemljama postoje administrativni sudovi koji, iako striktno ne predstavljaju deo sudskog sistema, ipak imaju puna sudska ovlašćenja i stoga ispunjavaju zahteve ovog standarda.
Forma i razlozi za žalbu
9. |
Standard |
Žalba se podnosi u pismenoj formi i sadrži razloge zbog kojih se podnosi.
10. |
Preporučena praksa |
Treba prihvatiti i žalbe carinskim organima koje se dostavljaju teleksom ili telegramom pod uslovom da su potvrđene i da su u skladu s propisanim zahtevima.
11. |
Standard |
Kada se žalba podnosi carinskim organima oni, naravno, neće zahtevati da se bilo koji dokaz u prilogu žalbe podnosi zajedno sa žalbom, već će u odgovarajućim situacijama dozvoliti razuman rok za podnošenje tog dokaza.
Rok za podnošenje žalbe
12. |
Standard |
Kada se propisuje rok za podnošenje žalbe na odluku carinskih organa, taj rok treba da bude određen tako da podnosilac žalbe ima dovoljno vremena da prouči osporenu odluku i pripremi žalbu, ali ne sme biti kraći od trideset dana, računajući od dana kada je sa odlukom upoznat podnosilac žalbe.
13. |
Preporučena praksa |
U izuzetnim slučajevima, carinski organi treba da prihvate žalbu čak i nakon isteka bilo kog propisanog roka, ukoliko su razlozi za kasno podnošenje te žalbe opravdani.
Povlačenje žalbe
14. |
Standard |
Podnosilac žalbe može da povuče žalbu u bilo kojoj fazi postupka.
Razmatranje žalbe
15. |
Standard |
Nadležni organ treba što pre da donese meritornu odluku po žalbi i da o tome pismeno obavesti podnosioca žalbe.
16. |
Standard |
Kada nadležni organ prihvati žalbu, carinski organi treba što pre da postupe po odluci izuzev u slučajevima kada sami podnose žalbu na takvu odluku.
17. |
Standard |
Kada carinski organi odbiju žalbu, oni pismeno obaveštavaju podnosioca žalbe o razlozima takve odluke i o njegovom pravu da se dalje žali upravnom ili nezavisnom organu, kao i o roku za podnošenje takve žalbe.
Troškovi podnošenja žalbe
18. |
Standard |
U vezi sa postupkom za podnošenje žalbe carinskim organima i razmatranje te žalbe podnosilac žalbe treba da snosi minimalne troškove.
Oslobađanje robe
19. |
Standard |
Kada se žalba podnosi zbog spora nastalog u toku carinjenja robe, carinski organi će, na zahtev, osloboditi robu pod uslovom:
a) da oslobođenje robe neće štetno uticati na razmatranje žalbe;
b) da ne postoji sumnja utaje;
c) da se roba ne smatra zabranjenom niti predmetom bilo kojih uvoznih ili izvoznih ograničenja koja bi sprečila njeno oslobođenje; i
d) da je položen adekvatan iznos za pokriće uvoznih ili izvoznih dažbina i taksa propisanih od strane carinskih organa, ili garancija za taj iznos.
Obaveštenja o žalbama po carinskim predmetima
20. |
Standard |
Carinski organi će obezbediti da se odgovarajuće informacije o žalbama po carinskim predmetima budu dostupne svakom zainteresovanom licu.
21. |
Standard |
Carinski organi će obezbediti da se na adekvatan način objavljuju informacije o pitanjima od opšteg interesa koja se odnose na razmatranje žalbi.
Shodno odredbama člana 6. stav 1. Međunarodne konvencije o uprošćavanju i usklađivanju carinskih postupaka, prilozi G.1, G.2 i H.1 sastavni su deo Konvencije shodno odlukama Saveta od 16. maja 1979. godine donetoj na 53. i 54. zasedanju, koje je održano u Kanberi (Australija).
ČLAN 3
Ova uredba stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom listu SFRJ".