PREPORUKA BR. R (2002) 13 KOMITETA MINISTARA DRŽAVAMA ČLANICAMA O OBJAVLJIVANJU I DISTRIBUCIJI TEKSTA EVROPSKE KONVENCIJE O LJUDSKIM PRAVIMA I PRECEDENTNOG PRAVA EVROPSKOG SUDA ZA LJUDSKA PRAVA U DRŽAVAMA ČLANICAMA (koju je Komitet ministara usvojio 18. decembra 2002. godine na 822. sastanku zamenika ministara)

Komitet ministara, shodno uslovima iz člana 15.b Statuta Saveta Evrope,

Imajući u vidu značaj Evropske konvencije o ljudskim pravima (u daljem tekstu "Konvencija"), kao osnovnog akta za čuvanje javnog reda u Evropi, a naročito precedentnog prava Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu "Sud"),

Imajući u vidu da je lak pristup precedentnom pravu Suda neophodan za delotvorno sprovođenje Konvencije na nacionalnom nivou jer omogućava da se osigura usaglašenost domaćih odluka sa tim precedentnim pravom i spreče kršenja,

Imajući u vidu prakse Suda, odnosno Komiteta ministara u okviru njegove kontrole izvršenja presuda Suda, odnosno država članica u pogledu objavljivanja i distribucije precedentnog prava Suda,

Imajući u vidu da su države članice na Evropskoj ministarskoj konferenciji o ljudskim pravima (Rim, 3-4. novembar 2000.) ohrabrene da "osiguraju da tekst Konvencije bude preveden i široko distribuiran domaćim vlastima, a naročito sudovima i da razvoji u precedentnom pravu Suda budu dovoljno pristupačni na jeziku (jezicima) zemlje",

Vodeći računa o raznolikosti tradicija i prakse u državama članicama u pogledu objavljivanja i distribucije sudskih odluka,

Pozivajući se na član 12. Statuta Saveta Evrope prema kome su službeni jezici Saveta Evrope engleski i francuski,

Preporučuje vladama država članica da analiziraju svoju praksu u pogledu objavljivanja i distribucije:

- teksta Konvencije na jeziku (jezicima) zemlje,

- presuda i odluka Suda,

- u svetlu sledećih momenata.

Bitno je da vlade država članica:

i. osiguraju da tekst Konvencije, na jeziku (jezicima) zemlje, bude objavljen i distribuiran na takav način da može postati efektivno poznat i da ga domaće vlasti, a naročito sudovi, mogu primenjivati.

ii. osiguraju da presude i odluke koje predstavljaju relevantne razvoje precedentnog prava ili zahtevaju posebne mere za sprovođenje od strane tih država kao tuženih država, budu objavljene brzo i na širokoj osnovi, pokretanjem državnih ili privatnih inicijativa, u potpunosti ili bar u obliku suštinskih rezimea ili izvoda (zajedno s odgovarajućim pozivima na originalne tekstove) na jeziku (jezicima) zemlje, a naročito u službenim listovima, informativnim biltenima nadležnih ministarstava, stručnim pravnim časopisima i drugim sredstvima informisanja koje pravna zajednica obično koristi uključujući, tamo gde je to odgovarajuće, i na Internet sajtovima.

iii. ohrabre, tamo gde je to neophodno, redovnu proizvodnju udžbenika i drugih publikacija na jeziku (jezicima) zemlje, na papiru i/ili u elektronskoj formi, čime se olakšava sticanje znanja o sistemu Konvencije i osnovnom precedentnom pravu Suda.

iv. objave Internet adresu sajta Suda (http://www-echr.coe.int) i to naročito na taj način što će osigurati postojanje linkova do ovog sajta na domaćim sajtovima koji se obično koriste u pravnim istraživanjima.

v. osiguraju da pravosuđe ima kopije relevantnog precedentnog prava na papiru i/ili u elektronskoj formi (CD-Rom, DVD, itd.), ili neophodnu opremu za pristup precedentnom pravu preko Interneta.

vi. osiguraju, kada je to neophodno, brzu distribuciju državnim organima kao što su sudovi, policijski organi, uprave zatvora ili socijalni organi kao i, tamo gde je to odgovarajuće, nedržavnim entitetima kao što su advokatska udruženja, profesionalna udruženja, itd., onih presuda i odluka koje mogu biti od posebnog značaja za njihov rad, tamo gde to odgovarajuće uz obrazloženje i cirkular.

vii. osiguraju brzo obaveštavanje domaćih vlasti ili drugih organa neposredno uključenih u neki konkretan predmet o presudi ili odluci Suda, na primer prijemom kopija iste.

viii. razmotre mogućnost saradnje radi objavljivanja kompilacija na papiru ili u elektronskoj formi presuda i odluka Suda koje su na raspolaganju na jezicima Saveta Evrope koji nisu njegovi službeni jezici.

* * *

Obrazloženje

Opšte informacije

1. Evropska konvencija o ljudskim pravima stupila je na snagu 3. septembra 1953. godine. Od tada se ulažu značajni napori kako bi se osiguralo objavljivanje i distribucija Konvencije i precedentnog prava Evropskog suda za ljudska prava na vladinom i parlamentarnom nivou, kao i na nivou koji nije državni (izdavači, advokatska udruženja, univerziteti, instituti za ljudska prava, pojedinci...).

2. I pored toga, zbog porasta broja država članica Saveta Evrope i evolucije precedentnog prava Suda nameće se potreba za daljim merama na evropskom nivou kako bi se osiguralo da se tim naporima odgovori na nove potrebe.

3. Shodno tome, na Evropskoj ministarskoj konferenciji o ljudskim pravima održanoj u Rimu od 3-4. novembra 2000. godine radi obeležavanja pedesetogodišnjice Konvencije države članice su ohrabrene da "osiguraju da tekst Konvencije bude preveden i široko distribuiran domaćim vlastima, a naročito sudovima i da razvoji u precedentnom pravu (Evropskog suda za ljudska prava) budu dovoljno pristupačni na jeziku (jezicima) zemlje"

(Rezolucija I stav 14, (iii)).

4. U okviru naknadnih aktivnosti posle konferencije, zamenici ministara su na svom 736. sastanku (10-11. januar 2001. godine), naredili Upravnom komitetu za ljudska prava (CDDH) da ispita puteve i načine pružanja pomoći državama članicama radi boljeg sprovođenja Konvencije u njihovom domaćem pravu i praksi (...) (Odluka br. 9). CDDH je Komitetu eksperata za poboljšanje postupaka za zaštitu ljudskih prava (DH-PR) stavio u zadatak da razmotri naknadne aktivnosti posle utvrđivanja ovog projektnog zadatka.

5. DH-PR je uočio značaj objavljivanja i distribucije teksta Konvencije precedentnog prava Suda u državama članicama kako bi se nacionalnim vlastima, a naročito sudijama, dozvolilo da efikasno sprovode Konvenciju na način kako je Sud tumači. Shodno tome, DH-PR je odlučio na svom 49. sastanku (25-27. april 2001. godine) da izradi nacrt preporuke na ovu temu.

6. DH-PR je izradio tekst nacrta preporuke na svom 50. (26-29. septembar 2001.) i 51. sastanku (20-22. mart 2002.). CDDH je analizirao tekst na svom 54. sastanku (1-4. oktobar 2002.) i prosledio ga Komitetu ministara na usvajanje.

7. Dostupnost precedentnog prava Suda zavisi od napora Suda, kao i od napora država članica. Prema tome, nacrt preporuke treba čitati imajući na umu nacrt Rezolucije Komiteta ministara o objavljivanju i distribuciji precedentnog prava Evropskog suda za ljudska prava u kojoj se navodi potreba preduzimanja administrativnih mera unutar Suda kako bi se olakšao pristup značajnim presudama i odlukama.

8. Preporukom se države članice pozivaju da preispitaju svoju praksu u pogledu objavljivanja i distribucije teksta Konvencije (uključujući i njene protokole koje je svaka država ratifikovala) na jeziku (jezicima) zemlje tako što će:

(i) osigurati da tekst Konvencije, preveden na jezik (jezike) zemlje, bude objavljen i distribuiran na takav način da može postati efektivno poznat i da ga domaće vlasti, a naročito sudovi, mogu primenjivati.

9. U ovoj stvari, države članice mogle bi se pridržavati domaće prakse u objavljivanju zakonodavstva. Međutim, pošto je pitanje načina na koji se Konvencija objavljuje tesno povezano s pitanjem distribucije, treba predvideti objavljivanje Konvencije u takvom obliku (letak, brošura, itd.) da se ona može distribuirati lako i na širokoj osnovi.

10. Što se tiče distribucije, zahtev bi bio da tekst Konvencije bude dostupan kako na papiru, tako i u elektronskoj formi u glavnim bibliotekama, sudovima i dokumentacionim centrima ili na Internet sajtovima Vlade i/ili Parlamenta. Distribucija Konvencije široj javnosti bila bi od velike koristi, na primer, preko univerziteta ili centara za stručno osposobljavanje ili drugih državnih ili privatnih institucija.

11. Preporukom se države članice takođe pozivaju da analiziraju svoju praksu u pogledu objavljivanja i distribucije presuda i odluka Suda. Ona uzima u obzir raznolikost tradicije i prakse u državama članicama u pogledu objavljivanja i distribucije sudskih odluka. Konstatuje se, konkretno, da neke države imaju jaku tradiciju gde se građansko društvo brine o ovoj funkciji, baš kao što to čini i za domaće sudove (na primer, preko specijalističkih privatnih izdavačkih kuća, univerzitetskih centara, itd.). U drugim državama iz niza razloga to nije slučaj i državni organi moraju da koriste sopstvene resurse kako bi objavili i distribuirali precedentno pravo (na primer, neka ministarstva osiguravaju distribuciju presuda i odluka suda preko informativnih biltena za sudove i državne organe, u određenom broju država presude se objavljuju u službenom listu, a u drugim ih objavljuju vrhovni sudovi). Na fonu ovih osnovnih razmatranja države članice pozivaju se da preduzmu niz mera pomenutih u Preporuci.

(ii) osigurati da, bilo kao rezultat državne ili privatnih inicijativa, presude i odluke koje predstavljaju relevantne razvoje u precedentnom pravu ili zahtevaju posebne mere za sprovođenje od strane tih država kao tuženih država, budu objavljene brzo i na širokoj osnovi, u potpunosti ili bar u obliku suštinskih rezimea ili izvoda (zajedno s odgovarajućim pozivima na originalne tekstove) na jeziku (jezicima) zemlje, a naročito u službenim listovima, informativnim notama nadležnih ministarstava, stručnim pravnim časopisima i drugim sredstvima informisanja koje pravna zajednica obično koristi, uključujući, tamo gde je to odgovarajuće, i na Internet sajtovima.

12. U Preporuci se podvlači da je bitne presude i odluke nužno staviti na raspolaganje na domaćem jeziku (jezicima). Međutim, konstatuje se da je često dovoljno obezbediti rezime predmeta na domaćem jeziku.

13. Ne smatra se realnim, niti nužnim tražiti od Država ugovornica da osiguraju objavljivanje i distribuciju svih presuda i odluka. U stvari, Preporukom se od Suda čak i ne traži da objavi sve presude i odluke, što je u skladu sa sadašnjom praksom Suda da za objavljivanje bira bitnije presude i odluke. Mora se naglasiti da se mnogi predmeti odnose na posebne probleme ili su predmeti koji se ponavljaju ne doprinoseći ni u kakvoj značajnoj meri razvoju precedentnog prava. Ti predmeti, po pravilu, ne zaslužuju da budu objavljeni. S tim u vezi, može se konstatovati aktuelna praksa Komiteta ministara u pogledu nadzora nad izvršenjem presuda. Ova praksa od tužene države ne zahteva da objavi presude u kojima se isključivo akcentuiraju razni administrativni nedostaci, a istovremeno ne daju razjašnjenja sadržaja prava koja Konvencija štiti. Stoga se često smatra dovoljnim distribuirati takve presude državnim organima kojih se one neposredno tiču (videti dole pod (vii)).

14. U interesu efikasnosti, naglasak treba da bude na onim bitnim presudama i odlukama koje je neophodno poznavati radi primene Konvencije na nacionalnom nivou. Međutim, od Država članica traži se da ulože napor da takve presude objave brzo i na širokoj osnovi.

15. U Preporuci se daje niz primera gde bi te presude i odluke mogle biti objavljene kao što su službeni listovi, informativne note nadležnih ministarstava, stručni pravni časopisi i druga sredstva informisanja koje pravna zajednica obično koristi, uključujući, gde je to odgovarajuće, Internet sajtove. Kao što je gore pomenuto, u ovom pogledu države članice moraju se u svom izboru rukovoditi domaćom praksom objavljivanja presuda.

16. U ovom kontekstu, podvlači se doprinos Kancelarija Saveta Evrope za informisanje koje postoje u određenim Državama članicama.

17. Mora se podvući interferenca između objavljivanja i distribucije. U mnogim slučajevima već i samo objavljivanje dovodi do željene distribucije.

(iii) ohrabriti, tamo gde je to neophodno, redovnu proizvodnju udžbenika i drugih publikacija, na jeziku (jezicima) zemlje, na papiru i/ili elektronskoj formi, čime se olakšava sticanje znanja o sistemu Konvencije i osnovnom precedentnom pravu Suda.

18. U Preporuci se naglašava koliko je bitno da publikacije na domaćem nivou sadrže analizu odluka iz Strazbura (udžbenici u kojima se objašnjavaju Konvencija i glavne presude, itd.) i da se osigurava njihova efektivna distribucija. Može biti da su u nekim zemljama publikacije ove vrste već dovoljno zastupljene zahvaljujući privatnim inicijativama ili u okviru postojećih programa istraživanja na univerzitetima.

19. Nije dovoljno jednostavno pružiti masu informacija: informacije moraju biti ocenjene i pridodat odgovarajući komentar. Štaviše, takva dela treba da se redovno objavljuju i budu dovoljno pristupačna na papiru i/ili u elektronskoj formi. Kao sredstvo za ostvarenje ovog cilja moglo bi se pomenuti pružanje finansijske pomoći domaćim pravnim fakultetima, itd. za istraživanje i objavljivanje radova o Konvenciji.

(iv) objaviti Internet adresu sajta Suda (http://www.echr.coe.int) naročito na taj način što će se osigurati postojanje linkova do tog sajta na domaćim sajtovima koji se obično koriste u pravnim istraživanjima.

20. Preporuka se ne bavi uspostavljanjem novih nacionalnih baza podataka u kojima se presude reprodukuju na jednom od službenih jezika Saveta Evrope (Internet sajtovi, itd.) s obzirom da baza podataka HUDOC kojom upravlja Savet Evrope obezbeđuje najosnovnije informacije. Umesto toga, Preporukom se Države članice pozivaju da sa domaćih sajtova koji se obično koriste u pravnim istraživanjima korisnike upućuju na bazu podataka HUDOC.

(v) osigurati da pravosuđe ima kopije relevantnog precedentnog prava na papiru i/ili u elektronskoj formi (CD-Rom, DVD, itd.), ili neophodnu opremu za pristup precedentnom pravu preko Interneta.

21. Ovo je možda jedan od najbitnijih elemenata u Preporuci ukoliko se želi postići cilj efektivnog sprovođenja Konvencije na nacionalnom nivou. Pravosuđe mora imati pristup precedentnom pravu, a prilikom svog stručnog usavršavanja sudije moraju biti obaveštene o relevantnosti i značaju tekstova i o načinu na koji im mogu pristupiti. U tom pogledu u Državama članicama mora se uložiti određeni napor.

(vi) osigurati, tamo gde je to neophodno, brzu distribuciju državnim organima kao što su sudovi, policijski organi, uprave zatvora ili socijalni organi, kao i, tamo gde je to odgovarajuće, nedržavnim entitetima, kao što su advokatska udruženja, profesionalna udruženja, itd. onih presuda i odluka koje mogu biti od posebnog značaja za njihov rad, tamo gde je to odgovarajuće uz obrazloženje i cirkular.

22. To znači da svaka Država članica treba da se postara za brzu distribuciju svih glavnih presuda i odluka koje utiču na njen domaći sistem (što obično zahteva usvajanje opštih mera) državnim organima kao što su sudovi, policijski organi, uprave zatvora ili socijalni organi, kao i, tamo gde je to odgovarajuće, nedržavnim entitetima kao što su advokatska udruženja, profesionalna udruženja, itd. Uvek kada se to smatra odgovarajućim presude i odluke treba da prati obrazloženje ili cirkular.

(vii) osigurati brzo obaveštavanje domaćih vlasti ili drugih organa neposredno uključenih u određeni predmet o presudi ili odluci Suda, na primer prijemom kopija iste.

23. S tim u vezi, može se pomenuti aktuelna praksa Komiteta ministara da nadzire izvršenje presuda, a prema kojoj se od država bez razlike traži da distribuiraju presude državnim organima koji su direktno uključeni u predmet. Ovo je od značaja radi usmerenja neophodnih administrativnih reformi.

(viii) razmotriti mogućnost saradnje kako bi u zajedničku kompilaciju na papiru ili u elektronskoj formi uključile presude i odluke Suda koje su na raspolaganju na istom jeziku Saveta Evrope koji nije njegov službeni jezik.

24. U svetlu napora koje ulaže Savet Evrope da pomogne određenim državama da ustanove baze podataka sa prevodima presuda na određene jezike, Preporukom se ohrabruje stvaranje takvih baza podataka na jednoj široj osnovi (na primer, ruske i nemačke). U Preporuci se u tom pogledu predlaže saradnja zemalja s istim ili delimično istim jezikom (jezicima).