PREPORUKA BR. R (87) 18KOMITETA MINISTARA ZEMLJAMA ČLANICAMA U VEZI S POJEDNOSTAVLJENJEM KRIVIČNOG PRAVOSUĐA(Usvojena od strane Komiteta ministara na 410. sednici održanoj 17. septembra 1987. godine na nivou zamenika ministara) |
Komitet ministara, pod uslovima predviđenim članom 15.b Statuta Saveta Evrope;
Podsećajući da je cilj Saveta Evrope da se postigne veće jedinstvo među njegovim članicama;
Imajući u vidu da zajednička akcija za ubrzanje i pojednostavljenje funkcionisanja pravosudnog sistema mora na odgovarajući način uzimati u obzir uslove ustanovljene posebno čl. 5. i 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima;
S obzirom na povećanje broja krivičnih slučajeva pred sudovima, a posebno onih koji se kažnjavaju manjim kaznama, te na probleme koji nastaju usled dužine krivičnog postupka;
Imajući u vidu da docnja u rešavanju zločina kompromituje krivično pravosuđe i nanosi štetu njegovom radu;
Imajući u vidu da se docnja u radu pravosuđa može nadomestiti ne samo obezbeđivanjem određenih sredstava i izmenom načina na koji se ta sredstva koriste već i jasnijom definicijom prioriteta vođenja kaznene politike, i u pogledu forme i suštine, tako što će se:
- pribegavati načelu diskrecionog gonjenja;
- koristiti sledeće mere u postupku prema manjim i masovnim krivičnim delima;
- koristiti takozvani skraćeni postupci;
- vršiti vansudska poravnanja organa nadležnih u krivičnim stvarima i drugih organa kao eventualna alternativa suđenju;
- koristiti takozvani pojednostavljeni postupci;
- pojednostavljivati uobičajeni sudski postupci;
S obzirom na zaključke sastanka evropskih ministara pravde 10. septembra 1981. u Montreu,
Preporučuje vladama zemalja članica, uzimajući u obzir njihova ustavna načela ili pravne tradicije, da preduzmu sve odgovarajuće mere radi primene dole ustanovljenih načela.
Kada je ova preporuka usvojena, predstavnik Savezne Republike Nemačke, u skladu s članom 10.2.c Pravila procedure sednica na nivou zamenika ministara, rezervisao je pravo svoje vlade da se saglasi ili ne saglasi sa st. 11.a.3 i 11.a.4 preporuke.
A. Načelo diskrecionog gonjenja
1. Načelu diskrecionog gonjenja treba pribegavati ili se njegova primena proširivati kad god istorijski razvoj i ustav zemalja članica to omogućavaju; inače, treba doneti mere koje imaju isti cilj.
2. Ovlašćenje za odricanje od, i prekidanje, postupka iz diskrecionih razloga treba da se zasniva na zakonu.
3. Odluka o odricanju od gonjenja, prema ovom načelu, donosi se samo ako organ koji goni raspolaže odgovarajućim dokazima krivice.
4. Ovom načelu treba pribegavati na nekoj opštoj osnovi kao što je javni interes.
5. Nadležni organ pri vršenju ovog ovlašćenja treba da se, u skladu s domaćim zakonima, rukovodi načelom jednakosti svih građana pred zakonom i individualizacijom krivice, posebno:
- ozbiljnošću, prirodom, okolnostima i posledicama krivičnog dela;
- ličnošću navodnog počinioca;
- verovatnom presudom suda;
- efektima kazne na navodnog počinioca;- položajem žrtve.
6. Odricanje od, ili prekidanje, postupka može biti čisto i jednostavno, praćeno opomenom ili upozorenjem, ili uslovljeno pristankom osumnjičenog da se pridržava određenih uslova, kao što su pravila ponašanja, isplata novca, obeštećenje žrtve ili uslovna sloboda.
7. Saglasnost navodnog počinioca treba da se dobije uvek kada se predviđa uslovno odricanje od, ili uslovno prekidanje, postupka. Ako ne postoji takva saglasnost, organ koji goni je obavezan da vodi postupak protiv navodnog počinitelja, osim ako iz drugih razloga ne odluči da povuče optužnicu.
Neosporavanje donete mere ili pridržavanje uslova u okviru značenja stava 6. može se smatrati istovetnim sa saglasnošću.
Treba propisati pravila kako bi se obezbedilo da se obaveštena saglasnost daje slobodno i bez uslova.
8. Uopšte uzev, odricanje od, i prekidanje, postupka može biti privremeno, dok ne istekne propisani rok za gonjenje ili konačno.
9. U slučaju uslovnog prekidanja, prekidanje postaje konačno kada lice ispuni obaveze.
Odluku ne treba tretirati kao ekvivalentnu presudu i na nju se ne primenjuju uobičajena pravila, između ostalog, o odlaganju u kriminalnu evidenciju, osim ako navodni počinilac prizna krivicu.
10. Kad god je moguće, o odluci o odricanju od, i prekidanju, postupka treba obavestiti podnosioca žalbe.
11. Žrtvi treba omogućiti da u građanskom ili krivičnom postupku traži obeštećenje za povredu koja joj se nanese krivičnim.
12. O odluci nije potrebno obaveštavati osumnjičenog ako se donosi u formi proste odluke da se ne goni.
B. Mere koje imaju isti cilj kao i diskreciono gonjenje
Zemlje koje s obzirom na svoj istorijski razvoj i ustav primenjuju načelo obaveznog gonjenja treba da uvedu ili prošire praksu korišćenja mera koje, iako različite od diskrecionog gonjenja, imaju ipak istu svrhu kao i ono, a pre svega:
I. treba povećati broj slučajeva u kojima je pokretanje gonjenja uslovljeno; posebno, kada javni interes nije dominantan, zahtev i saglasnost žrtve može biti uslov gonjenja;
II. zakonom treba dati pravo sudijama da suspenduju postupke uslovno ili da ih okončaju u slučajevima ili u skladu s procedurama sličnim onim koje su u praksi organa koji gone shodno sistemu diskrecionog gonjenja.
II SKRAĆENI POSTUPCI, VANSUDSKA PORAVNANJA I POJEDNOSTAVLJENE PROCEDURE
A. Dekriminalizacija i skraćeni postupci za dela koja su sama po sebi manja
1. Pravni sistemi koji prave razliku između administrativnih dela i krivičnih dela treba da preduzimaju korake da dekriminalizuju dela, posebno masovna dela u oblasti drumskog saobraćaja, poreskih i carinskih zakona, pod uslovom da su sama po sebi manja.
2. U postupku u vezi s takvim delima u kojima je činjenički element značajniji od moralnog elementa (namera da se izvrši delo), sve zemlje treba da koriste skraćene postupke ili pismene postupke i da se, pre svega, ne koriste uslugama sudija.
3. Ne treba naređivati mere fizičke prinude - posebno pritvora.
4. Sankcije koje se na taj način izriču treba u principu da budu novčane prirode, a njihov iznos, određen po zakonu, treba da da bude fiksan i paušalan. Sankcija koja obuhvata ograničavanje ili lišavanje prava, ali ne i lišavanje slobode, može se odrediti u slučajevima predviđenim zakonom.
5. Takve novčane sankcije može na licu mesta ubirati radnik bezbednosti koji evidentira prekršaj ili o njima osumnjičenog naknadno može obaveštavati nadležni upravni ili sudski organ u kom slučaju se za ubiranje mogu koristiti metodi automatske obrade podataka s obzirom na veliki broj slučajeva koje treba obraditi.
6. Taj postupak koji treba smatrati predlogom treba da podleže izričitom ili prećutnom prihvatanju, pri čemu je plaćanje kazne ili pristajanje na sankciju na drugi način istovetno sa saglasnošću. U slučaju prećutnog prihvatanja, postupkom obaveštavanja treba nedvosmisleno da se štite sva prava adresata.
7. Prihvatanjem ili pristajanjem na takav predlog isključuje se svako gonjenje u vezi s istim činjenicama (ne bis in idem).
8. Takvim postupkom ne povređuje se pravo osumnjičenog da se njegov postupak vodi pred sudskim organom.
1. U svetlu svojih ustavnih odredbi, zemlje članice treba da revidiraju svoje zakonodavstvo u vezi s vansudskim poravnanjima kako bi se organu nadležnom u krivičnim stvarima i drugim organima nadležnim u ovoj fazi omogućilo da promovišu vansudska poravnanja, posebno za manje prekršaje na osnovu sledećih načela:
2. Zakonom treba propisati uslove koje organi mogu predložiti navodnom počiniocu, posebno:
- plaćanje novčanog iznosa državi ili instituciji javne ili humanitarne prirode;
- restituciju dobara ili koristi pribavljenih izvršenjem dela;
- davanje odgovarajućeg obeštećenja žrtvi dela bilo pre poravnanja ili kao deo poravnanja.
3. Nadležnost odnosnih organa da daju takav predlog i kategorije dela treba odrediti zakonom. Organ treba da je u mogućnosti da u korist navodnog počinioca revidira svoj predlog pošto konstatuje eventualne primedbe navodnog počinioca.
4. Organi treba da navedu okolnosti u kojima mogu pribeći vansudskom poravnanju i treba da izrade smernice i tabele s iznosima koji se plaćaju u vansudskom poravnanju kako bi se što je više moguće obezbedilo načelo jednakosti pred sudom. Imajući to načelo u vidu, trebalo bi publikovati te okolnosti, smernice i tabele s iznosima koji se plaćaju.
5. Navodni počinilac koji ne želi da prihvati predlog za vansudsko poravnanje treba uvek da ima slobodu da ignoriše ili odbije ponudu.
6. Prihvatanjem vansudskog poravnanja od strane navodnog počinioca i njegovim ispunjavanjem uslova definitivno se odbacuje pravo na gonjenje.
7. Organi treba da objavljuju godišnje izveštaje kako vrše ovlašćenja za vansudsko poravnanje, a da ne otkriju identitet navodnih počinilaca.
C. Pojednostavljene procedure u slučajevima koji su manji usled okolnosti slučaja
1. U slučaju dela koja su manja usled okolnosti slučaja kada se čini da su činjenice slučaja poznate i da izgleda izvesnim da je optuženo lice ono lice koje je počinilo delo, može se pribeći pojednostavljenim procedurama, tj. procedurama u pisanoj formi koje sprovodi sudski organ bez saslušanja i donošenju odluka koje su istovetne s presudama, na primer postupak kaznenog naloga.
2. Kazneni nalog treba da sadrži elemente koji su neophodni da se optuženi valjano obavesti o posledicama svog prihvatanja. To mu treba saopštiti na jasan i definitivan način, te da se zainteresovanom licu omogući razuman rok da uzme pravni savet ako to želi.
3. Sankcije koje se izriču postupkom kaznenog naloga treba da budu ograničene na novčane sankcije i oduzimanje prava, a da isključuju zatvorske kazne.
4. Pristanak optuženog na kazneni nalog može biti izričit i prećutan i treba sam po sebi da nalog učini istovetnim s presudom koja se donese na uobičajen način sa svim zakonskim posledicama (primena načela ne bis in idem, mogućnost izvršenja, unošenje u kriminalnu evidenciju).
5. Nepristankom optuženog na kazneni nalog, za šta ne treba da navodi razloge, treba da nalog ipso facto učini ništavim i da proizvede potrebu za pribegavanjem uobičajenom postupku, a da se ne primenjuje zabrana reformatio in peius.
6. Nezavisno od kaznenog naloga, treba takođe predvideti mogućnost da se izostavi faza saslušanja kada navodni počinilac traži da se donese alternativna kazna, pod uslovom da se javni tužilac ne protivi takvom postupku, a sudija smatra da tom zahtevu treba udovoljiti.
III POJEDNOSTAVLJIVANJE UOBIČAJENIH SUDSKIH POSTUPAKA
A. Sudska istraga pre i na ročištu za vreme suđenja
1. Istrage koje vrši sudski organ pre nego što slučaj stigne na sud predstavljaju, kada postoje, garanciju optuženom, ali ne treba da budu opšte ili prisilne.
2. Te preliminarne istrage od strane sudskog organa treba da budu ograničene na slučajeve u kojima se mogu činiti korisnim za okončanje slučaja i kasnije ustanovljavanje krivice ili nevinosti osumnjičenog.
3. Da li je preliminarna istraga korisna treba da odluči sudski organ, uzimajući u obzir policijsku istragu, ozbiljnost i složenost slučaja, te da li optuženi osporava činjenice ili ne.
4. Ako postoji preliminarna istraga, treba da se vrši u skladu s postupkom koji isključuje sve nepotrebne formalnosti, a posebno da izbegava potrebu za formalnim saslušavanjem svedoka u slučajevima kada optuženi ne osporava činjenice.
5. Ako relevantni sudski organ ne smatra da bi bilo korisno sprovesti preliminarnu istragu, slučaj treba uputiti direktno na postupak pred sudom.
6. U sistemima koji predviđaju sudsku istragu, mogućnost njenog izostavljanja treba da prate garancije na tri nivoa:
- u fazi policijske istrage, tako što sudski organ usmerava i kontroliše postupke policije ili tako što se prava osumnjičenog više uzimaju u razmatranje;
- u fazi kada osumnjičeni ostaju u pritvoru po okončanju policijske istrage sve do pojave pred sudom, pri čemu takvu akciju nadgleda u svim slučajevima jedan ili više nezavisnih sudija;
- u fazi sudskog saslušanja, sudije moraju biti u stanju da tokom takvog saslušanja vode istrage koje će dovesti do nesumnjivog zaključka kako bi same odredile osnovanost optužbi iznetih pred njih i, ako smatraju korisnim, da nalože nezavisnom sudskom organu da sprovede dodatne istrage.
7. Kad god to ustavna i pravna tradicija dozvoljava, treba uvesti postupak "prihvatanja krivice" ili slične postupke, pri čemu se od navodnog počinioca traži da se pojavi pred sudom u ranoj fazi postupka kako bi javno rekao pred sudom da li prihvata ili odbija optužbe. U takvim slučajevima sud pred kojim se odvija suđenje treba da bude u mogućnosti da odluči da li može da izostavi celokupni ili deo procesa istrage, te da odmah pristupi razmatranju ličnosti počinioca, određivanju kazne i, gde to odgovara, da odluči o obeštećenju.
8.
I Postupak "prihvatanja krivice" mora se sprovesti u sudu na javnom ročištu.
II Treba da postoji pozitivan odgovor počinioca na optužbe protiv njega.
III Pre pristupanja osudi počinioca u postupku "priznavanja krivice", sudija treba da ima priliku da čuje obe strane u sporu.
9. Kada se proces istrage na sudu nastavi i pored volje optuženog da prizna krivicu, on treba da se ograniči na one korake koji su apsolutno potrebni za ustanovljenje činjenica, uzimajući u obzir postupak koji je već sproveden pre suđenja. Posebno treba izbegavati koliko god je to moguće saslušavanje svedoka koji su prethodno svedočili pred sudskim organom.
1. Zakonom svake zemlje članice treba podsticati spajanje krivičnih postupaka protiv istih optuženih bez obzira gde su dela počinjena kako bi se izbeglo da različiti sudovi presuđuju jedan za drugim.
2. Postupkom na ročištu treba izostaviti sve nepotrebne formalnosti. Posebno, treba omogućiti da se postupak proglasi ništavim na proceduralnoj osnovi u strogo definisanim okolnostima kada nepoštovanje proceduralnih zahteva može proizvesti stvarnu štetu interesima odbrane ili tužioca.
3. Zemlje članice treba da razmotre mogućnost da, bar kada se radi o manjim delima, te uzimajući u obzir kaznu koja se može izreći, sudovi sprovedu suđenje i donesu odluku u nekom slučaju i kada je optuženi odsutan, pod uslovom da je ovaj poslednji propisno obavešten o datumu suđenja i svom pravu da ga brani advokat ili neko drugi.
C. Sudska evidencija i pojednostavljena dostava sudskih odluka
1. Sud koji vodi postupak mora doneti odluku u strogo utvrđenom roku ako je optuženi zadržan u pritvoru zbog slučaja o kome je reč.
2. Ako se postupak snima na magnetofonskoj traci ili ako ne otkriva nikakve nove činjenice koje se već ne nalaze u evidenciji slučaja, pismene zabeleške suđenja treba ograničiti na najmanju meru i one treba da se sastoje jedino od rezimea.
3. Kad god je to po ustavu moguće, te ako se odluka suda tiče slučajeva koji nisu ozbiljni ili ako se strane o tome saglase, sud treba izuzeti od obaveze da donese pismenu odluku i treba samo da unese svoje nalaze u evidenciju slučaja.
4. Kada je u drugim slučajevima potrebna pismena odluka, ona treba da navodi samo informacije koje je tražila druga strana i koje koriste apelacionom sudu ili su potrebne za obaveštavanje stranih organa od koji se može tražiti da izvrše odluku, naime informacije o osnovi, odluci o krivici i, gde odgovara, kazni i o obeštećenju oštećenih strana. Što se tiče istražnog postupka, činjenica i pledoajea strana, presuda treba samo da se odnosi na tačke dosijea, pisane zaključke koje podnesu strane, pismeni rezime ili snimak postupka.
5. Kada postoje pravila koja regulišu javno čitanje, in extenso, presuda, ona ne treba da budu kruta tako što će, na primer, omogućavati sudu koji vodi suđenje - a ako suđenje vodi veće sudija, jednom od njih, čak i kad ne postoji sudija koji predsedava - da pročita glasno jedino odluku o krivici, kazni i obeštećenju.
6. Pismene odluke, kao i pozive na sud, treba dostavljati jednostavnim, brzim postupkom, uključujući poštom, a ako je potrebno treba od optuženog tražiti na početku sudskog procesa da dostavi zvaničnu adresu na koju mu se mogu slati sva obaveštenja i dostave do završetka suđenja.
D. Sastav i specijalizacija sudova koji vode postupak
1. Kao opšte načelo, sastav suda treba da se odredi, ukoliko to ustavna i pravna tradicija zemalja članica dozvoljava, uz dužno poštovanje ozbiljnosti, prirode, tehnikalija i složenosti navedenog dela.
2. Kada se slučaj vodi pred većem profesionalnih sudija, broj sudija u veću treba da bude minimalan, s jednim jedinim sudijom kad god to stepen ozbiljnost slučaja omogućava.
3. Kada se predviđa suđenje pred porotom, ono treba da postoji samo za definisanu kategoriju ozbiljnijih dela. Suđenje treba organizovati tako da se olakša zadatak porote, a sudija porotnicima objašnjava na početku njihovog većanja na najjasniji mogući način pitanja o kojima treba da donesu odluku i zakon koji se odnosi na slučaj o kome se raspravlja.
4. Kada o pitanju krivice odlučuje porota ili veće profesionalnih sudija ili laici zajedno s profesionalnim sudijama, odluka treba da se donese prostom ili kvalifikovanom većinom, pri čemu nije potrebna jednoglasnost.
5. Slučajeve kao što su oni koji obuhvataju privredni kriminal u kojima je iznošenje dokaza tehnički veoma komplikovana stvar, treba davati stručnjacima i sudijama koji su za to obučeni, imaju adekvatno znanje i iskustvo.
6. Gde to ustav omogućava, takvim slučajevima treba, gde to odgovara, da se bave organi gonjenja ili istrage, a eventualno sudovi koji su ustanovljeni ili posebno organizovani da se nose s teškoćama koje stvaraju sama priroda i složenost tih slučajeva.
7. Organima nadležnim za gonjenje, istragu i procesuiranje slučajeva koji to zahtevaju treba da stoji na raspolaganju pomoć stručnjaka u oblastima kao što su socijalna psihologija, medicina, psihijatrija, knjigovodstvo, ekonomske i finansijske nauke ili sudsko veštačenje u dovoljnom obimu da se mogu nositi sa sve većim tehnikalijama zločina i iznošenja dokaza.
(Preporuka Komiteta ministara Saveta Evrope - Zbirka odabranih preporuka Saveta Evrope - Kancelarija Saveta Evrope u Beogradu - str. 9)