PREPORUKA BR. R (91) 12 KOMITETA MINISTARA ZEMLJAMA ČLANICAMA POVODOM USPOSTAVLJANJA I FUNKCIONISANJA ARBITRAŽNIH SUDOVA PO ČLANU 42, STAV 2, KONVENCIJE OD 8. NOVEMBRA 1990. O PRANJU, TRAŽENJU, ZAPLENI I KONFISKACIJI PRIHODA STEČENIH KRIMINALOM (Usvojena od strane Komiteta ministara 9. septembra 1991. godine na 461. sastanku zamenika ministara)

Komitet ministara, u skladu sa pravilima člana 15.(b) Statuta Saveta Evrope,

Imajući u vidu Konvenciju o pranju, traženju, zapleni i konfiskaciji prihoda stečenih kriminalom, koja je sačinjena u Strazburu 8. novembra 1990. (zavedena pod brojem ETS 141);

Uzimajući u obzir da član 42, stav 2 te konvencije, koji se odnosi na rešavanje sporova između stranaka u vezi sa tumačenjem ili primenom ove konvencije, predviđa, kao alternativu pregovorima, podnošenje spora Evropskom komitetu za probleme kriminala ili Međunarodnom sudu pravde, uspostavljanje i funkcionisanje arbitražnih sudova čije bi odluke bile obavezujuće za stranke u sporu;

Uzimajući u obzir da u konvenciji ne postoje odredbe o posebnim procedurama koje bi stranke u sporu zainteresovane za uspostavljanje takvih arbitražnih sudova pratile, niti procesne norme kojih bi se pridržavale tokom takve arbitraže;

Uzimajući u obzir da bi takve odredbe mogle da budu izražene na odgovarajući način u Preporuci Komiteta ministara Saveta Evrope vladama država potpisnica ili stranama Konvencije;

Uzimajući u obzir da pozivanje na Evropsku konvenciju za mirno rešavanje sporova od 29. aprila 1957. (zavedena pod brojem ETS 23) ne bi odgovaralo u ovom slučaju, s obzirom na ograničen broj potpisnica i činjenicu da se ne odnosi na zemlje koje nisu članice Saveta Evrope;

U želji da predstavi jedan paket preporuka vladama svih država, bilo da su članice Saveta Evrope ili ne, za koje bi Konvencija o pranju, traženju, zapleni i konfiskaciji prihoda stečenih kriminalom mogla biti ili postati obavezujuća,

Preporučuje vladama tih država da se, kada traže arbitražu u skladu sa članom 42, stav 2, pomenute konvencije, pridržavaju sledećih pravila:

1. Strana iz konvencije, koja zahteva arbitražu na osnovu člana 42, stav 2, obavestiće drugu stranu, u pisanoj formi, o zahtevu i osnovi na kojoj je zahtev baziran.

2. Nakon primanja zahteva za arbitražom obe strane u sporu osnovaće arbitražni sud.

3. Arbitražni sud će se sastojati od tri člana. Svaka strana će naimenovati po jednog arbitra. Obe strane će, sporazumno, naimenovati predsedavajućeg arbitra.

4. Ukoliko se ovakva sporazumna nominacija ili naimenovanje ne realizuju u periodu od četiri meseca od datuma podnošenja zahteva za arbitražom, neophodna nominacija ili naimenovanje biće povereni generalnom sekretaru Stalnog arbitražnog suda.

5. Strane će izraditi nacrt posebnog sporazuma u kojem će se odrediti predmet spora i detalji procedure. Ukoliko se ovaj sporazum ne sačini u periodu od šest meseci od datuma podnošenja zahteva za arbitražom, spor se može predati arbitražnom sudu nakon molbe jedne ili druge strane. U slučaju ovog drugog, sud će uspostaviti sopstvenu proceduru.

6. Ukoliko se strane nisu drugačije sporazumele, sud će odlučiti na osnovu odgovarajućih propisa međunarodnog prava; ukoliko takvi propisi ne postoje, odlučiće ex aequo et bono.

7. Ako se spor odnosi na sumu naknade koju jedna strana treba da pruži zbog toga što se smatra odgovornom za štetu u skladu s članom 35, stav 1, konvencije, sud može da utvrdi sumu naknade ili raspodelu te sume.

8. Bilo koja treća država koja smatra da ima osnovane interese u sporu, može da preda arbitražnom sudu zahtev za intervenciju kao treća strana. Od suda zavisi odluka o ovom zahtevu.

 

(Preporuka Komiteta ministara Saveta Evrope - Zbirka odabranih preporuka Saveta Evrope - Kancelarija Saveta Evrope u Beogradu - str. 25)