PREPORUKA BR. R (92) 17KOMITETA MINISTARA ZEMLJAMA ČLANICAMA O DOSLEDNOSTI PRILIKOM ODREĐIVANJA KAZNI(Usvojena od strane Komiteta ministara 19. oktobra 1992. godine na 482. sednici održanoj na nivou zamenika ministara) |
Komitet ministara, u skladu sa odredbama člana 15.b Statuta Saveta Evrope;
Podsećajući da je cilj Saveta Evrope ostvarivanje većeg jedinstva među njegovim članicama;
Ističući da je jedno od temeljnih načela pravde da u istim slučajevima treba postupati isto;
Imajući u vidu da u zemljama članicama postoji sve veća svest o tome da se povremeno na različitim nivoima javljaju neopravdane razlike u određivanju kazni;
Imajući na umu da bi neopravdane razlike i svest o nepravdi mogle da ugroze ugled sistema krivičnog pravosuđa;
Uzimajući u obzir članove 3, 5 i 6 Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, kao i fundamentalni princip o nezavisnosti sudstva;
Imajući na umu da se odluka suda mora uvek zasnivati na konkretnim okolnostima slučaja i ličnoj situaciji počinioca krivičnog dela;
Smatrajući da doslednost kod određivanja kazni ne bi trebalo da dovede do oštrijeg kažnjavanja;
Podsećajući na zaključke VII kriminološkog kolokvijuma održanog u Strasburu 1987. godine;
Preporučuje da vlade zemalja članica, pored vođenja računa o vlastitim ustavnim načelima i pravnoj tradiciji, a posebno o nezavisnosti sudstva, preduzmu odgovarajuće mere za unapređenje načela i preporuka iznetih u prilogu uz ovu preporuku, kako bi se izbegle neopravdane razlike kod određivanja kazni.
PRILOG UZ PREPORUKU BR. R (92) 17
A. Razlozi za određivanje kazne
1. Zakonodavac ili drugi nadležan organ, tamo gde to ustavna načela i pravna tradicija dozvoljavaju, nastoje da proklamuju šta se smatra razlozima za određivanje kazne.
2. Tamo gde je to potrebno, a posebno ako su različiti razlozi sukobljeni, treba naznačiti kako se utvrđuju eventualni prioritetni razlozi koji će se primeniti kod određivanja kazni.
3. Tamo gde je potrebno, a posebno u odnosu na određene kategorije krivičnih dela odnosno njihovih počinilaca, treba odrediti primarni razlog.
4. Bez obzira na proklamovane razloge za određivanje kazni, treba izbegavati nesrazmernost između težine krivičnog dela i kazne za njega.
5. Razloge za određivanje kazni treba s vremena na vreme preispitivati. Tendenciju utvrđivanja jedinstvenih razloga i prioriteta na evropskom nivou treba podsticati i unapređivati. Praksu odmeravanja kazni treba podvrgavati kritičkom preispitivanju kako bi se izbegla neprimerena oštrina.
6. Razlozi za određivanje kazni bi trebalo da budu u skladu sa savremenom i humanom kriminološkom politikom, naročito u pogledu manjeg korišćenja zatvorskih kazni a rasprostranjenijeg pribegavanja sankcijama i merama u okviru zajednice, sprovođenja politike dekriminalizacije, korišćenja mera odvraćanja kao što je posredovanje, te obezbeđivanje odštete žrtvama.
7. Kod određivanja kazne ne treba vršiti diskriminaciju na osnovu rase, boje kože, pola, nacionalnosti, verske pripadnosti, društvenog položaja odnosno političkog uverenja počinioca ili žrtve. Faktori kao što su nezaposlenost, kulturni ili društveni uslovi počinioca ne smeju da utiču na kaznu tako da se on njome diskriminiše.
8. Prilikom predlaganja odnosno izricanja kazne treba uzeti u obzir verovatan uticaj kazne na individualnog počinioca, kako bi se izbegle neuobičajene nedaće, te da se eventualno ne bi ugrozilo prevaspitavanje počinioca.
9. Treba izbegavati kašnjenja u krivičnom pravosuđu: ukoliko do njih dolazi ne krivicom optuženog niti se mogu pripisati prirodi slučaja, o čemu se vodi računa pre nego što se kazna izrekne.
1. Maksimalne kazne za krivična dela kao i, tamo gde to odgovara, minimalne kazne treba revidirati tako da čine koherentnu strukturu koja odražava relativnu težinu različitih vrsta krivičnih dela.
2. Opseg mogućih kazni ne bi trebalo da bude suviše širok kako se sudovi ne bi previše na njega oslanjali u pogledu relativne težine dela. Države bi stoga trebalo da razmotre mogućnost gradiranja krivičnih dela po stepenu težine, ali pod uslovom da minimalne kazne, tamo gde odgovara, ne sprečavaju sud da uzme u obzir konkretne okolnosti u pojedinačnim slučajevima.
3.
a) Gde god to odgovara ustavu i tradiciji pravnog sistema, trebalo bi razmotriti dodatne tehnike jačanja doslednosti kod određivanja kazni.
b) Dve tehnike koje se u praksi koriste su "orijentiri za određivanje kazni" i "polazne osnove".
c) Orijentiri za određivanje kazni podrazumevaju opseg kazni za različite podvrste istog krivičnog dela u zavisnosti od prisustva odnosno odsustva raznih otežavajućih ili olakšavajućih faktora, a sudovi imaju diskreciono pravo da odstupe od tih orijentira.
d) Polazne osnove podrazumevaju osnovnu kaznu za različite podvrste istog krivičnog dela od koje sud polazi naviše ili naniže, ceneći otežavajuće i olakšavajuće faktore.
4.
a) Naročito za učestala odnosno lakša krivična dela ili ona koja tome i inače pogoduju, trebalo bi razmotriti uvođenje određenog oblika orijentira odnosno polaznih osnova kod određivanja kazni kao značajnog koraka ka doslednosti u odmeravanju kazni.
b) Kada god to odgovara ustavu ili tradiciji pravnog sistema, može se, između ostalog, primeniti jedan ili više sledećih načina primene takvih orijentira odnosno polaznih osnova:
- zakonski propisi;
- smernice za presude viših sudova;
- nezavisna komisija;
- cirkular ministarstva;
- smernice za krivično gonjenje.
5.
I Zatvorske kazne trebalo bi smatrati krajnjom sankcijom, te ih otuda treba izricati samo u onim slučajevima kada bi, uzimajući u obzir druge relevantne okolnosti, izricanje neke druge kazne očigledno bilo neadekvatno težini učinjenog krivičnog dela. Ukoliko se zatvorska kazna smatra opravdanom (po tom osnovu), ona ne sme biti duža od onoga što se smatra odgovarajućim za krivično delo (dela) za koja je lice osuđeno. Trebalo bi razraditi kriterijume za utvrđivanje okolnosti koje krivična dela čine posebno teškim. Kada god je to moguće, mogu se razraditi negativni kriterijumi za isključivanje korišćenja zatvorskog kažnjavanja, posebno u onim slučajevima kada se radi o maloj materijalnoj šteti.
II Trebalo bi razmotriti i uvođenje zakonskih ograničenja na zatvorske kazne u cilju primene tačke (I), posebno kada je reč o zatvorskim kaznama kratkog vremenskog trajanja.
III U cilju podsticanja korišćenja nezatvorskih sankcija i mera, a posebno kada se kreiraju novi zakoni, zakonodavac bi trebalo da razmotri mogućnost određivanja nezatvorske sankcije ili mere umesto zatvora, kao referentne sankcije za određena krivična dela.
6. Trebalo bi razmotriti gradiranje postojećih nezatvorskih kazni u smislu njihove relativne oštrine, imajući u vidu ne samo različite oblike sankcija (npr. uslovne kazne, novčane kazne), već i različite stepene oštrine (npr. niske ili visoke novčane kazne, dugo ili kratko služenje kazne u zajednici); takvim gradiranjem bi se sudovima omogućilo da odaberu nezatvorsku kaznu adekvatnu za tog počinioca i, po potrebi, a na osnovu njegove saglasnosti, iz kruga kazni koje odražavaju i relativnu težinu krivičnog dela.
7. Ako nisu ispunjeni uslovi iz odluke o nezatvorskoj kazni (pored toga što je počinjeno naknadno krivično delo), počiniocu ne bi trebalo odrediti pritvor osim ako sud ne utvrdi da su iscrpljeni svi drugi zakonom propisani načini ili da su oni neodgovarajući, kao i da je počinilac imao mogućnost da se povinuje odluci. Što se tiče novčanih kazni, treba imati u vidu da:
- načelno, svaka novčana kazna bi trebalo da odgovara materijalnim mogućnostima počinioca kome je izrečena;
- zatvor bi trebalo izbegavati, u meri u kojoj je to moguće, u slučaju nemogućnosti plaćanja, s obzirom na činjenicu da se prvobitno krivično delo smatralo nedovoljno teškim za određivanje pritvora ili zato što takva kazna nije bila primerena iz drugih razloga;
- države bi što hitnije trebalo da istraže druge nezatvorske načine izvršenja plaćanja novčanih kazni, uključujući obustavljanje plaćanja i promenu kazne.
8. U onim državama u kojima postoji uslovna kazna zatvora, važno je osigurati da u onim slučajevima kada počinilac prekrši uslovnu kaznu, sprovođenje uslovne kazne bude odluka suda, što podrazumeva određenu diskreciju u smislu punog sprovođenja, delimičnog sprovođenja odnosno drugih mogućnosti.
C. Otežavajući i olakšavajući faktori
1. Faktori koji se uzimaju u obzir za otežavanje odnosno ublažavanje kazne moraju biti u skladu s proklamovanim razlozima za određivanje kazni.
2. Najvažniji otežavajući i olakšavajući faktori moraju biti pojašnjeni u okviru prava odnosno sudske prakse. Kada god je to moguće, u pravu odnosno praksi treba nastojati da se definišu i oni faktori koji se ne smatraju relevantnim u odnosu na određena krivična dela.
3. Činjenički osnov za odmeravanje kazne treba uvek ispravno dokazati. Ako sud namerava da uzme u obzir, kao otežavajući faktor, neki momenat koji ne predstavlja deo definicije tog krivičnog dela, on mora da se uveri da je otežavajući faktor dokazan van svake sumnje; a pre nego što odbije da uzme u obzir neki faktor koji je iznet u cilju ublažavanja, mora da utvrdi da taj faktor ne postoji.
1. Prethodno osuđivanje, ni u jednoj fazi u sistemu krivičnog pravosuđa, ne treba koristiti mehanički kao faktor koji ide na štetu optuženog.
2. Premda bi možda bilo opravdano da se prethodni krivični dosije počinioca uzme u obzir u okviru proklamovanih razloga za odmeravanje kazne, kazna treba da bude srazmerna težini novog krivičnog dela odnosno novih krivičnih dela.
3. Dejstvo prethodnog osuđivanja trebalo bi da zavisi od konkretnih karakteristika prethodnog krivičnog dosijea počinioca. Trebalo bi tako umanjiti odnosno poništiti dejstvo prethodnog kriminaliteta:
- ako postoji značajan period bez kriminala pre sadašnjeg krivičnog dela; ili
- ako je sadašnje krivično delo lakše, ili ako su prethodna krivična dela bila lakše prirode; ili
- ako je počinilac još uvek mlad.
4. Trebalo bi da postoji zaokružena politika u pogledu relevantnosti obustavljenih postupaka, stranih presuda, amnestije, pomilovanja odnosno zastarevanja krivičnih dela.
5. Ako se počinilac istovremeno osuđuje za više krivičnih dela, oštrina kazne odnosno kumulativna kazna trebalo bi donekle da vodi računa o višestrukosti krivičnih dela, ali treba da bude i srazmerna težini ukupnih krivičnih radnji koje su predmet odmeravanja kazne.
1. Generalno, sudovi bi trebalo da iznesu konkretne razloge za izricanje kazni. Konkretne razloge bi posebno trebalo navesti ako je izrečena kazna zatvora. Ukoliko postoje orijentiri odnosno polazne osnove za određivanje kazni, predlaže se da sudovi navedu razloge ako kazna izlazi iz opsega propisanih kazni.
2. Kao "razlog" se računa motiv koji konkretnu kaznu vezuje za opseg uobičajenih kazni za tu vrstu krivičnog dela, kao i za proklamovane razloge odmeravanja kazne.
F. Zabrana reformatio in peius
1. Načelo zabrane reformatio in peius bi trebalo uzeti u obzir ako se samo optuženi može žaliti.
2. U državama u kojima postoji takav pravni lek, ne bi trebalo pribegavati pravu tužilaštva na dodatnu žalbu kako ne bi bio ugrožen princip zabrane reformatio in peius i time počinioci odvratili od ulaganja žalbe.
U principu, vreme provedeno u pritvoru do suđenja odnosno pre ulaganja žalbe računa se u izdržavanje kazne. Trebalo bi da postoji zaokružena politika u odnosu na vreme provedeno u zatvoru u inostranstvu.
Politika odmeravanja kazni i obuka tužilaca trebalo bi da obezbedi da praksa tužilaštava doprinosi sveukupnoj doslednosti kod određivanja kazni.
I. Studije i podaci o odmeravanju kazni
1. Treba organizovati da sudije i domaća javnost redovno budu informisani o ukupnom funkcionisanju sistema krivičnog pravosuđa, a posebno o praksi odmeravanja kazni.
2. U cilju unapređenja doslednosti u određivanju kazni, sudijama kao i sudijama za prekršaje bi trebalo omogućiti da redovno pohađaju seminare o odmeravanju kazni.
J. Statistički podaci i istraživanja
1. Treba zvanično ustanoviti statistiku o izricanju kazni. Takve podatke bi trebalo prikupljati i prezentovati na način koji je informativan za sudije, posebno u pogledu stepena kažnjavanja za krivična dela koja se relativno mogu kvantifikovati (npr. vožnja pod dejstvom alkohola, krađe iz samoposluga).
2. Statističke podatke bi trebalo tako prikupiti da obezbeđuju dovoljno pojedinosti za merenje i suzbijanje nedoslednosti kod određivanja kazni, na primer vezivanjem konkretnih kazni za vrste krivičnih dela.
3. Istraživanja bi trebalo sprovoditi redovno kako bi se precizno merio registar varijacija kod određivanja kazni s akcentom na krivična dela koja se kažnjavaju, lica kojima se izriče kazna i proceduru koja se poštuje. Takva istraživanja bi trebalo da posvećuju posebnu pažnju dejstvu reformi u oblasti odmeravanja kazni.
4. Trebalo bi istražiti proces odlučivanja kvantitativno i kvalitativno radi utvrđivanja kako sudovi donose odluke i kako određeni spoljni faktori (štampa, stavovi javnog mnjenja, unutrašnja situacija...) mogu da utiču na taj proces.
5. U idealnim uslovima, istraživanja bi trebalo da proučavaju odmeravanje kazni u širem proceduralnom kontekstu celokupnog spektra odluka u okviru sistema krivičnog pravosuđa (na primer istrage, odluke o krivičnom gonjenju, izjašnjavanje optuženog o krivici, kao i izvršavanje presuda).
K. Evropska saradnja u oblasti informacija o izricanju kazni
1. Države bi trebalo da razmotre mogućnost utvrđivanja određenog načina za nastavljanje razmene informacija o tendencijama i novom razvoju u oblasti prava, politike i prakse odmeravanja kazni, u cilju širenja saznanja o praksi odmeravanja kazni drugih evropskih zemalja i upoznavanja zemalja sa eventualnim načinima poboljšanja doslednosti kod određivanja kazni.
2. U tom cilju, države bi trebalo da podstiču osnivanje redovnog evropskog žurnala o odmeravanju kazni, koji bi pripremala nadležna institucija i koji bi bio rasturan sudijama i drugim zainteresovanim na širem području Evrope. Države bi takođe trebalo da razmisle o poželjnosti postojanja jednog foruma za okupljanje sudija i drugih uključenih u sisteme krivičnog pravosuđa zemalja članica, s ciljem širenja svesti o zajedničkim problemima i mogućim rešenjima.
(Preporuka Komiteta ministara Saveta Evrope - Zbirka odabranih preporuka Saveta Evrope - Kancelarija Saveta Evrope u Beogradu - str. 27)