|
PRAVILNIK O NASTAVNOM PLANU I PROGRAMU ZA PRVI I DRUGI RAZRED OSNOVNOG OBRAZOVANJA I VASPITANJA ("Sl. glasnik RS - Prosvetni glasnik", br. 10/2004, 20/2004, 1/2005, 3/2006, 15/2006 i 2/2008) |
Ovim pravilnikom utvrđuje se nastavni plan i program za prvi i drugi razred osnovnog obrazovanja i vaspitanja.
Nastavni plan i program za prvi i drugi razred osnovnog obrazovanja i vaspitanja odštampani su uz ovaj pravilnik i čine njegov sastavni deo.
Ovaj pravilnik stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Prosvetnom glasniku".
Samostalni članovi Pravilnika o izmenama i dopunama
Pravilnika o nastavnom planu i programu osnovnog obrazovanja i vaspitanja
("Sl. glasnik RS - Prosvetni glasnik", br. 15/2006)
Član 3
Nastavni plan i program za izborni nastavni predmet Šah primenjuje se počev od školske 2007/2008. godine.
Ovaj pravilnik stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Prosvetnom glasniku".
|
Red. broj |
A. OBAVEZNI NASTAVNI PREDMETI |
PRVI RAZRED |
DRUGI RAZRED |
||
|
ned. |
godišnje |
ned. |
godišnje |
||
|
1. |
Srpski jezik |
|
|
|
|
|
|
________ jezik1 |
5 |
180 |
5 |
180 |
|
2. |
Srpski jezik2 |
2 |
72 |
2 |
72 |
|
(Strani jezik)** |
|||||
|
3. |
Matematika |
5 |
180 |
5 |
180 |
|
4. |
Svet oko nas |
2 |
72 |
2 |
72 |
|
5. |
Likovna kultura |
1 |
36 |
2 |
72 |
|
6. |
Muzička kultura |
1 |
36 |
1 |
36 |
|
7. |
Fizičko vaspitanje |
3 |
108 |
3 |
108 |
|
8. |
Zdravstveno vaspitanje*** |
1 |
36 |
1 |
36 |
|
|
UKUPNO: A |
18-20* |
648-720 |
19-21* |
684-756 |
Red. br. |
B. IZBORNI NASTAVNI PREDMETI3 |
PRVI RAZRED |
DRUGI RAZRED |
||
ned. |
god. |
ned. |
god. |
||
1. |
Verska nastava/ građansko vaspitanje4 |
1 |
36 |
1 |
36 |
2. |
Narodna tradicija |
1 |
36 |
1 |
36 |
3. |
Ruka u testu - Otkrivanje sveta |
1 |
36 |
1 |
36 |
4. |
Čuvari prirode |
1 |
36 |
1 |
36 |
5. |
Lepo pisanje |
1 |
36 |
|
|
6. |
Od igračke do računara |
1 |
36 |
1 |
36 |
7. |
Maternji jezik/govor sa elementima nacionalne kulture |
2 |
72 |
2 |
72 |
8. |
Šah |
1 |
36 |
1 |
36 |
|
UKUPNO: B |
2-3* |
72-108* |
2-3* |
72-108* |
|
UKUPNO: A+B |
21-24* |
756-864* |
22-25* |
792-900* |
|
1 |
Naziv jezika nacionalne manjine kada se nastava realizuje u školama na tom maternjem jeziku |
|
2 |
Realizuje se u školama gde se nastava održava na maternjem jeziku nacionalne manjine |
|
3 |
Škola je dužna da sa liste izbornih predmeta, pored obaveznih izbornih nastavnih predmeta, ponudi još tri izborna, od kojih učenik bira jedan predmet prema svojim sklonostima. |
|
4 |
Učenik bira jedan od ponuđenih obaveznih nastavnih predmeta i izučava ga do kraja prvog ciklusa. |
|
* |
Broj časova za učenike pripadnike nacionalnih manjina. |
|
** |
Dopune Nastavnog plana Redakcija je uradila na osnovu sadržaja programa za predmete koji su objavljeni u izmenama i dopunama ovog pravilnika. |
|
*** |
Nastavnik razredne nastave realizuje predložene teme iz oblasti zdravstvenog vaspitanja shodno uzrasnom i obrazovnom nivou učenika i integrisanim tematskim planiranjem kroz obavezne i izborne predmete - videti Preporuke za ostvarivanje programa zdravstvenog vaspitanja, koje su sastavni deo ovog pravilnika. |
Oblici obrazovno-vaspitnog rada kojima se ostvaruju obavezni i izborni nastavni predmeti
Redovna i dopunska nastava
NASTAVNI PROGRAM OBRAZOVANJA I VASPITANJA ZA I I II RAZRED OSNOVNOG OBRAZOVANJA I VASPITANJA
1. SVRHA, CILJEVI I ZADACI PROGRAMA OBRAZOVANJA I VASPITANJA
Svrha programa obrazovanja
- Kvalitetno obrazovanje i vaspitanje, koje omogućava sticanje jezičke, matematičke, naučne, umetničke, kulturne, zdravstvene, ekološke i informatičke pismenosti, neophodne za život u savremenom i složenom društvu.
- Razvijanje znanja, veština, stavova i vrednosti koje osposobljavaju učenika da uspešno zadovoljava sopstvene potrebe i interese, razvija sopstvenu ličnost i potencijale, poštuje druge osobe i njihov identitet, potrebe i interese, uz aktivno i odgovorno učešće u ekonomskom, društvenom i kulturnom životu i doprinos demokratskom, ekonomskom i kulturnom razvoju društva.
Ciljevi i zadaci programa obrazovanja su:
- razvoj intelektualnih kapaciteta i znanja dece i učenika nužnih za razumevanje prirode, društva, sebe i sveta u kome žive, u skladu sa njihovim razvojnim potrebama, mogućnostima i interesovanjima;
- podsticanje i razvoj fizičkih i zdravstvenih sposobnosti dece i učenika;
- osposobljavanje za rad, dalje obrazovanje i samostalno učenje, u skladu sa načelima stalnog usavršavanja i načelima doživotnog učenja;
- osposobljavanje za samostalno i odgovorno donošenje odluka koje se odnose na sopstveni razvoj i budući život;
- razvijanje svesti o državnoj i nacionalnoj pripadnosti, negovanje srpske tradicije i kulture, kao i tradicije i kulture nacionalnih manjina;
- omogućavanje uključivanja u procese evropskog i međunarodnog povezivanja;
- razvijanje svesti o značaju zaštite i očuvanja prirode i životne sredine;
- usvajanje, razumevanje i razvoj osnovnih socijalnih i moralnih vrednosti demokratski uređenog, humanog i tolerantnog društva;
- uvažavanje pluralizma vrednosti i omogućavanje, podsticanje i izgradnja sopstvenog sistema vrednosti i vrednosnih stavova koji se temelje na načelima različitosti i dobrobiti za sve;
- razvijanje kod dece i učenika radoznalosti i otvorenosti za kulture tradicionalnih crkava i verskih zajednica, kao i etničke i verske tolerancije, jačanje poverenja među decom i učenicima i sprečavanje ponašanja koja narušavaju ostvarivanje prava na različitost;
- poštovanje prava dece, ljudskih i građanskih prava i osnovnih sloboda i razvijanje sposobnosti za život u demokratski uređenom društvu;
- razvijanje i negovanje drugarstva i prijateljstva, usvajanje vrednosti zajedničkog života i podsticanje individualne odgovornosti.
2. OBAVEZNI I PREPORUČENI SADRŽAJI OBAVEZNIH I IZBORNIH PREDMETA
Cilj i zadaci
Cilj nastave srpskog jezika jeste da učenici ovladaju osnovnim zakonitostima srpskog književnog jezika na kojem će se usmeno i pismeno pravilno izražavati, da upoznaju, dožive i osposobe se da tumače odabrana književna dela, pozorišna, filmska i druga umetnička ostvarenja iz srpske i svetske baštine.
Zadaci nastave srpskog jezika:
- razvijanje ljubavi prema maternjem jeziku i potrebe da se on neguje i unapređuje;
- osnovno opismenjavanje najmlađih učenika na temeljima ortoepskih i ortografskih standarda srpskog književnog jezika;
- postupno i sistematično upoznavanje gramatike i pravopisa srpskog jezika;
- upoznavanje jezičkih pojava i pojmova, ovladavanje normativnom gramatikom i stilskim mogućnostima srpskog jezika;
- osposobljavanje za uspešno služenje književnim jezikom u različitim vidovima njegove usmene i pismene upotrebe i u različitim komunikacionim situacijama (uloga govornika, slušaoca, sagovornika i čitaoca);
- razvijanje osećanja za autentične estetske vrednosti u književnoj umetnosti;
- razvijanje smisla i sposobnosti za pravilno, tečno, ekonomično i uverljivo usmeno i pismeno izražavanje, bogaćenje rečnika, jezičkog i stilskog izraza;
- uvežbavanje i usavršavanje glasnog čitanja (pravilnog, logičkog i izražajnog) i čitanja u sebi (doživljajnog, usmerenog, istraživačkog);
- osposobljavanje za samostalno čitanje, doživljavanje, razumevanje, svestrano tumačenje i vrednovanje književnoumetničkih dela raznih žanrova;
- upoznavanje, čitanje i tumačenje popularnih i informativnih tekstova iz ilustrovanih enciklopedija i časopisa za decu;
- postupno, sistematično i dosledno osposobljavanje učenika za logičko shvatanje i kritičko procenjivanje pročitanog teksta;
- razvijanje potrebe za knjigom, sposobnosti da se njome samostalno služe kao izvorom saznanja; navikavanje na samostalno korišćenje biblioteke (odeljenjske, školske, mesne); postupno ovladavanje načinom vođenja dnevnika o pročitanim knjigama;
- postupno i sistematično osposobljavanje učenika za doživljavanje i vrednovanje scenskih ostvarenja (pozorište, film);
- usvajanje osnovnih teorijskih i funkcionalnih pojmova iz pozorišne i filmske umetnosti;
- upoznavanje, razvijanje, čuvanje i poštovanje vlastitog nacionalnog i kulturnog identiteta na delima srpske književnosti, pozorišne i filmske umetnosti, kao i drugih umetničkih ostvarenja;
- razvijanje poštovanja prema kulturnoj baštini i potrebe da se ona neguje i unapređuje;
- navikavanje na redovno praćenje i kritičko procenjivanje emisija za decu na radiju i televiziji;
- podsticanje učenika na samostalno jezičko, literarno i scensko stvaralaštvo;
- podsticanje, negovanje i vrednovanje učeničkih vannastavnih aktivnosti (literarna, jezička, recitatorska, dramska, novinarska sekcija i dr.);
- vaspitavanje učenika za život i rad u duhu humanizma, istinoljubivosti, solidarnosti i drugih moralnih vrednosti;
- razvijanje patriotizma i vaspitavanje u duhu mira, kulturnih odnosa i saradnje među ljudima.
Operativni zadaci:
- usvajanje pravilnog izgovaranja glasova, glasovnih skupova, reči i rečenica;
- savladavanje tehnike čitanja i pisanja na ćiriličkom pismu;
- navikavanje na upotrebu književnog jezika u govoru i pisanju;
- formiranje navike za čitko, uredno i lepo pisanje;
- postupno uvođenje u doživljavanje i razumevanje književnih tekstova;
- uočavanje vrsta književnih dela prema zahtevima programa;
- usvajanje osnovnih književnoteorijskih i funkcionalnih pojmova prema zahtevima programa;
- osposobljavanje za usmeno i pismeno prepričavanje, pričanje i opisivanje prema zahtevima programa.
Prethodna ispitivanja
Ispitivanje sposobnosti svakoga deteta za govorno opštenje (sposobnost za reprodukovanje kraćeg sadržaja, umešnost za slobodno govorno komuniciranje, bogatstvo rečnika, odstupanja od književnog jezika, govorni nedostaci); ispitivanje predznanja iz čitanja i pisanja (poznavanje slova, čitanje i pisanje); formiranje individualnih tabela sa rezultatima ispitivanja radi ujednačavanja odeljenja, izbora metoda i postupaka i praćenja napredovanja učenika.
Priprema za čitanje i pisanje
Vežbe u posmatranju (vizuelne vežbe) - zapažanje i odabiranje značajnih pojedinosti; razvijanje analitičkog posmatranja, tematski organizovano posmatranje predmeta, biljaka, životinja, lica, slika, crteža, i ilustracija; zapažanje oblika, boja, položaja predmeta i bića; uočavanje pokreta, dinamike kretanja, mimičkih aktivnosti i gestikulacije.
Vežbe u slušanju (akustičke vežbe) - otkrivanje i razlikovanje zvukova, šumova i tonova, razlikovanje govornih karakteristika (govora) nastavnika, druga, glumca i spikera. Negovanje pažljivog slušanja govornika i sagovornika.
Razvijanje kulture usmenog izražavanja: pričanje na osnovu posmatranja i pričanje na osnovu niza slika; prepričavanje teksta, lutkarske predstave, crtanog filma.
Formiranje i usavršavanje kulture praktičnog komuniciranja: navikavanje na učtivu frazeologiju i govorne konvencije; govorno snalaženje u raznim okolnostima.
Usvajanje i razvijanje pojma rečenice, reči i glasa. Razvijanje osećanja za osnovne govorne jedinice.
Analitička, sintetička i analitičko-sintetička vežbanja.
Leksička i sintaksička vežbanja: bogaćenje rečnika, aktiviranje pasivnog rečnika, analiza glasovne strukture reči. Vežbe artikulacije - čist, jasan i pravilan izgovor svih glasova.
Motoričke vežbe: vežbanje pokreta ruke, šake i prstiju, pisanje različitih crta i linija kao osnovnih elemenata slova; jednostavno i spontano likovno izražavanje; usmereno i slobodno crtanje - u korelaciji sa zahtevima iz likovne kulture; spontanost, doslednost i funkcionalnost u zahtevima da se učenici umešno služe priborom za pisanje, crtanje i slikanje.
Početno čitanje i pisanje
Osnovni nastavni pristup učenju čitanja i pisanja ostvaruje se primenom glasovne analitičko-sintetičke metode. U njene strukturne delove (pristupne jezičke aktivnosti, analitička i sintetička vežbanja za usvajanje pojma glasa, pisanje slova, čitanje odgovarajućeg teksta i razgovor o njemu, pisanje reči i rečenica i sl.) funkcionalno i osmišljeno integrišu se posebni postupci: odvojeno, uporedno i kombinovano učenje čitanja i pisanja, pojedinačno i grupno usvajanje slova - prema slobodnom opredeljenju učitelja i u zavisnosti od datih nastavnih okolnosti.
U okolnostima prethodnog stručnog i organizovanog obezbeđenja neophodnih udžbenika i nastavnih sredstava, učitelj se može opredeliti i za kompleksni postupak u učenju čitanja i pisanja.
Uvežbavanje logičkog čitanja na odgovarajućim tekstovima iz bukvara: pravilan izgovor svih glasova, pravilno naglašavanje reči, tečno povezivanje reči u rečenici jačinom i tempom prirodnoga govora. Osmišljeno i podsticajno vrednovanje čitanja svakog učenika ponaosob. Razgovor o pročitanom.
Uvežbavanje grafički pravilnog i estetski valjanog (lepog) pisanja: pojedinačnih slova, reči i rečenica. Sistematično i dosledno ostvarivanje higijenskih, tehničkih i praktičnih navika vezanih za pisanje (pravilno sedenje i držanje tela, funkcionalna upotreba pribora za pisanje i sl.). Odmereno, primereno i podsticajno vrednovanje rukopisa svakog učenika ponaosob.
Posebna metodička briga usmerava se na učenike koji već imaju izvesna predznanja iz čitanja i pisanja kao i na one učenike koji zaostaju u sticanju osnovne pismenosti.
Usavršavanje čitanja i pisanja
Posle usvajanja osnovne pismenosti (orijentaciono tokom prvog polugodišta), nastavlja se uvežbavanje i usavršavanje čitanja i pisanja i tokom drugog polugodišta, do stepena automatizovanih radnji. Funkcionalnim, osmišljenim i primerenim povezivanjem stečenih znanja i veština, tokom usvajanja početnog čitanja i pisanja, sa odgovarajućim programskim sadržajima iz ostalih predmetnih područja (gramatika i pravopis, lektira, jezička kultura) načelno se omogućuje učeniku da na svakom času govori, čita i piše.
Gramatika
Rečenica; reč; glas i slovo - prepoznavanje.
Uočavanje uloge glasa u razlikovanju značenja reči.
Razlikovanje rečenice kao obaveštenja, pitanja i zapovesti izgovorom (intonacijom) i prepoznavanjem u tekstu.
Izgovor i pisanje glasova ć, č, đ, dž, h i r ako učenicima pričinjavaju teškoće.
Pravopis
Upotreba velikog slova na početku rečenice, u pisanju ličnih imena i prezimena, imena naselja (jednočlana).
Pravilno potpisivanje (ime, pa prezime).
Upotreba tačke na kraju rečenice. Mesto i funkcija upitnika i uzvičnika u rečenici.
Lektira
Lirika
Narodna pesma: Slavujak
Narodna pesma: Božić štapom bata
Jovan Jovanović Zmaj: Mati
Desanka Maksimović: Hvalisavi zečevi
Grigor Vitez: Nema za mačke škole
Momčilo Tešić: Slikovnica
Mira Alečković: Vetar sejač
Dušan Radović: Jesenja pesma
Stevan Raičković: Crtanka
Vlada Stojiljković: Sa mnom ima neka greška
Voja Carić: Proleće
Ljubivoje Ršumović: Au, što je škola zgodna
Vladimir Andrić: Hleb
Izbor iz poezije Jovana Jovanovića Zmaja, Momčila Tešića,
Desanke Maksimović i Grigora Viteza
Izbor iz narodne lirike (uspavanke i šaljive pesme)
Epika
Narodna priča: Sveti Sava i đaci (Bukvar)
Narodna priča: Golub i pčela
Dositej Obradović: Dva jarca; Dve koze
Desanka Maksimović: Bajka o labudu
Branko Ćopić: Sunčev pevač
Toma Slavković: Zec i vuk
Božidar Timotijević: Kad proleće dođe, sve nabolje pođe
Dragan Lukić: Jabuka (Bukvar)
Ezop: Lav i miš
Lav Tolstoj: Dva druga
Izbor iz narodne epike (šaljive priče, poslovice, zagonetke, brzalice)
Drama
Dušan Radović: Tužibaba
Laza Lazić: Car i skitnica
Aleksandar Popović: Neće uvek da bude prvi (Bukvar)
Popularni i informativni tekstovi
Izbor iz ilustrovanih enciklopedija i časopisa za decu
Čitanje teksta
Pravilno i tečno čitanje naglas reči, rečenica i kratkih tekstova - provera razumevanja pročitanog. Osposobljavanje učenika da u čitanju uočavaju i znake interpunkcije (tačka, upitnik, uzvičnik). Postupno ovladavanje intonacijom obaveštajnih, upitnih i uzvičnih rečenica. Prilagođavanje čitanja tekstovnoj situaciji (glasno i tiho, brzo i sporo čitanje).
Čitanje dijaloškog teksta - individualno i po ulogama. Sistematsko, dosledno i kritičko vrednovanje učeničkog čitanja.
Uvođenje učenika u čitanje u sebi rečenica i kratkih tekstova (nakon savladavanja osnovnih elemenata tehnike čitanja naglas).
Aktivno slušanje umetničkog čitanja teksta (zvučni i video zapisi).
Navikavanje učenika na pravilno disanje; sticanje higijenskih navika pri čitanju.
Tumačenje teksta
Tekstovi iz lektire koriste se za usavršavanje čitanja i pisanja i uvođenje učenika u osnovne pojmove o književnosti.
Uočavanje naslova, imena autora, sadržaja i ilustracija u knjizi.
Uočavanje prostornih i vremenskih odnosa i bitnih pojedinosti u opisima bića i prirode. Uočavanje glavnih likova, njihovih osobina i postupaka. Zapažanje osnovnih emocionalnih stanja (radosno, tužno, smešno). Pojmovi dobro, zlo.
Odgovori na pitanja o pročitanom sadržaju (rečenice, odeljka, pesme, priče, basne, bajke, dramskog teksta). Uočavanje i razumevanje karakterističnih rečenica u tekstu.
Sistematično i postupno usvajanje književnih i funkcionalnih pojmova.
Književni pojmovi
Lirika
Pesma; stih i strofa; osnovno osećanje - na nivou prepoznavanja.
Epika
Priča; događaj; mesto i vreme zbivanja.
Književni lik - izgled, osnovne etičke osobine i postupci.
Poslovica, zagonetka - prepoznavanje.
Drama
Dramska igra. Dramska radnja (na nivou prepoznavanja).
Osnovni oblici usmenog i pismenog izražavanja
Prepričavanje - slobodno i usmereno: prepričavanje kraćih i jednostavnijih tekstova iz bukvara, čitanke, časopisa za decu, lutkarskih pozorišnih predstava, crtanih filmova, radijskih i televizijskih emisija za decu.
Pričanje o događajima i doživljajima - slobodno i usmereno: teme koje se odnose na bliže i šire okruženje (neposredna okolina, roditeljski dom, škola, igra, izleti; posete, susreti); pričanje na osnovu stvaralačke mašte; pričanje prema nizu slika - postupno otkrivanje slika, po logičnom redosledu.
Opisivanje predmeta - slobodno i podsticanjem: uočavanje i imenovanje izrazitih obeležja jednostavnih predmeta i omiljenih igračaka; opisivanje biljaka i životinja: opisivanje biljaka na osnovu zajedničkog posmatranja; slobodno opisivanje životinje ljubimca i opisivanje životinja na osnovu zajedničkog posmatranja. Opisivanje predmeta, biljaka i životinja na osnovu ličnog iskustva/sećanja i znanja iz predmeta Svet oko nas.
Usmena i pismena vežbanja
Ortoepske vežbe: pravilan izgovor glasova, suglasničkih grupa, reči, onomatopeja, brzalica.
Ortografske vežbe: prepisivanje reči i kratkih rečenica sa datim zadatkom; proveravanje i vrednovanje urednosti i čitkosti pisanja.
Diktat za primenu pravopisnih pravila. Autodiktat.
Leksičke vežbe: građenje reči; sinonimi; antonimi; reči sa umanjenim i uvećanim značenjem i sl.
Sintaksičke vežbe: usmereno i samostalno sastavljanje rečenica; rečenice sa dopunjavanjem; rečenice od zadatih reči i sl.
Odgonetanje i rešavanje rebusa.
Kazivanje napamet naučenih tekstova (lirskih i epskih).
Scensko improvizovanje dramskog/dramatizovanog teksta.
Služenje rečnikom i pisanje/stvaranje sopstvenog rečnika.
Konvencionalni jezički standardi u usmenom opštenju (sa nepoznatom i odraslim sagovornikom - upotreba reči Vi iz poštovanja i učtivosti); pisanje čestitke.
Izrada domaćih pismenih zadataka (do pet) i njihova analiza na času - u drugom polugodištu.
Operativni zadaci:
- uočavanje i shvatanje rečenice kao osnovne jezičke kategorije; prepoznavanje i razumevanje glavnih rečeničnih delova;
- upoznavanje sa fonetskim i morfološkim pojmovima prema zahtevima programa;
- savladavanje novih programskih zahteva iz pravopisa;
- ovladavanje tehnikom čitanja i pisanja latinicom;
- motivisanje, podsticanje i usmerenje na čitanje lektire;
- uvežbavanje čitanja naglas; usavršavanje čitanja u sebi u funkciji tumačenja teksta;
- uočavanje i tumačenje bitnih činilaca teksta prema zahtevima programa;
- simultano usvajanje književnih i funkcionalnih pojmova;
- ovladavanje osnovnim oblicima jezičkog izražavanja i dalja usavršavanja i negovanje jezičke kulture;
- sistematsko i dosledno realizovanje programiranih i njima sličnih vežbanja u govoru i pisanju.
Gramatika
Rečenica - obaveštenje, pitanje i zapovest. Uočavanje potvrdnih i odričnih rečenica. Obeležja rečenice u govoru (intonacija i pauza) i u tekstu (veliko početno slovo i znaci interpunkcije: tačka, upitnik, uzvičnik).
Prepoznavanje glavnih delova rečenice (predikat, subjekat).
Imenice i glagoli (uočavanje i prepoznavanje). Razlikovanje osnovnih glagolskih oblika za iskazivanje sadašnjeg, prošlog i budućeg vremena; razlikovanje potvrdnih i odričnih glagolskih oblika. Razlikovanje roda i broja imenica.
Glas i slog, samoglasnici i suglasnici; slogotvorno r. Podela reči na slogove u izgovoru (jednostavniji slučajevi).
Pravopis
Upotreba velikog slova u pisanju ličnih imena i prezimena, nadimaka uz lično ime, imena životinja, višečlanih geografskih imena i ulica (jednostavnija rešenja).
Pisanje adrese.
Rastavljanje reči na kraju reda (osnovna pravila).
Pisanje rečce li u upitnim rečenicama i rečce ne uz glagole u odričnim rečenicama.
Skraćenice za mere (korelacija sa nastavom matematike).
Tačka. Upitnik. Uzvičnik. Dve tačke i zapeta u nabrajanju.
Usvajanje latinice - čitanje i pisanje u drugom polugodištu.
Lektira
Lirika
Narodna pesma: Majka Jova u ruži rodila
Narodna pesma: Smešno čudo
Porodične i šaljive narodne lirske pesme - izbor
Jovan Jovanović Zmaj: Patak i žabe
Momčilo Tešić: Prolećno jutro u šumi
Mira Alečković: Pesma za mamine oči
Branko Ćopić: Bolesnik na tri sprata
Dušan Radović: Lepo je sve što je malo
Stevan Raičković: Kad počne kiša da pada
Dragan Lukić: Škola
Miroslav Antić: Tajna
Ljubivoje Ršumović: Jednoga dana
Vladimir Andrić: Daj mi krila jedan krug
Dobrica Erić: Čuo sam
Izbor iz poezije Ljubivoja Ršumovića i Dobrice Erića
Izbor iz Antologije srpske poezije za decu (priredio Dušan Radović)
Epika
Narodna pesma: Marko Kraljević i orao
Narodne pripovetke: Staro lijino lukavstvo; Sedam prutova
Narodna priča: Sveti Sava, otac i sin
Srpske narodne bajke - izbor
Narodne basne: Konj i magarac; Lisica i gavran
Dositej Obradović: Pas i njegova senka
Desanka Maksimović: Slikarka zima
Grozdana Olujić: Šarenorepa
Branko Ćopić: Doživljaji mačka Toše (odlomci)
Hans Kristijan Andersen: Bajke (izbor)
Jakob i Vilhelm Grim: Tri brata
Aleksandar Sergejevič Puškin: Bajka o ribaru i ribici
Lav N. Tolstoj: Vrabac i laste
Feliks Salten: Bambi (odlomak)
Izbor iz narodnog usmenog stvaralaštva (šaljive priče, poslovice)
Drama
Gvido Tartalja: Zna on unapred
Dragan Lukić: Stara slika na zidu
Aleksandar Popović: Dva pisma
Popularni i informativni tekstovi
Izbor iz enciklopedija i časopisa za decu
Čitanje teksta
Uvežbavanje i usavršavanje tehnike čitanja naglas i u sebi s razumevanjem pročitanog. Usklađivanje intonacije i tempa čitanja sa prirodom teksta (pripovedanje, opis, dijalog). Postupno i dosledno uvođenje učenika u način vođenja dnevnika o pročitanim knjigama; povremeno čitanje i komentarisanje zapisa na posebnim časovima. Čitanje dijaloškog teksta po ulogama.
Čitanje naglas i u sebi sa ograničenim vremenom i unapred postavljenim zahtevima (usmereno čitanje). Čitanje u sebi kao priprema za samostalno čitanje i učenje.
Tumačenje teksta
Slobodno (samostalno) saopštavanje utisaka o pročitanom tekstu.
Razumevanje pročitanog teksta. Uočavanje hronologije i povezanosti događaja u pripovedanju. Zapažanje karakterističnih detalja u opisivanju lika i ambijenta. Razumevanje namera i osećanja sadržanih u tekstu. Zauzimanje vlastitih stavova prema postupcima likova. Otkrivanje i tumačenje poruka u tekstu.
Shvatanje važnijih celina u tekstu (odeljak) i određivanje podnaslova. Shvatanje odeljka u celini i u njegovim bitnim pojedinostima.
Uočavanje različitih značenja reči u tekstu i tumačenje njihove izražajne funkcije.
Sistematično usvajanje književnih i funkcionalnih pojmova.
Književni pojmovi
Lirika
Pesma, osećanja; stih, strofa - na nivou prepoznavanja i imenovanja.
Epika
Fabula - redosled događaja (prepoznavanje).
Glavni i sporedni likovi, njihove osobine i postupci.
Poruke.
Epska pesma, bajka, basna - prepoznavanje.
Drama
Dramski junak, dramska radnja, dramski sukob, dijalog; pozornica, glumac - na nivou prepoznavanja.
Osnovni oblici usmenog i pismenog izražavanja
Prepričavanje sadržine kraćih tekstova, filmova, pozorišnih predstava, radijskih i televizijskih emisija za decu - slobodno detaljno prepričavanje; detaljno prepričavanje po zajedničkom planu; prepričavanje sadržaja u celini i po delovima (slobodno i po zajedničkom planu).
Pričanje o događajima i doživljajima - individualno i po zajedničkom planu; predmetnost pričanja: bliže i dalje okruženje, stvarnost i mašta, neposredno doživljavanje i sećanje/ranije stečeno iskustvo; pričanje prema nizu slika izloženih u celini, koje predstavljaju celovit, zanimljiv i dinamičan događaj.
Opisivanje predmeta sa kojim se učenik prvi put sreće; vlastiti izbor predmeta za opisivanje - slobodno ili po ranije utvrđenom planu. Opisivanje biljaka i životinja na osnovu neposrednog posmatranja - osobine koje se najuočljivije nameću u trenutku posmatranja. Usvajanje osnovnih elemenata pristupa opisivanju - stvaranje zajedničkog i individualnog plana opisa.
Usmena i pismena vežbanja
Ortoepske vežbe: pravilan izgovor reči, iskaza, kraćih rečenica i poslovica.
Ortografske vežbe: prepisivanje rečenica i kraćih odlomaka tekstova radi usavršavanja tehnike i brzine pisanja; uvežbavanje čitkog i urednog rukopisa.
Autodiktat i kontrolni diktat: provera tačnosti zapamćivanja i usvojenosti pravopisnih pravila.
Leksičke i semantičke vežbe: osnovno i preneseno/figurativno značenje reči; građenje reči - formiranje porodica reči; sinonimi i homonimi; neknjiževne reči i njihova zamena jezičkim standardom i dr.
Sintaksičke vežbe: samostalno i podsticajno sastavljanje rečenica, proširivanje zadatih rečenica, prilagođavanje reda reči komunikativnim potrebama u kontekstu.
Zagonetanje i odgonetanje, rešavanje i sastavljanje rebusa i ukrštenih reči.
Kazivanje napamet naučenih tekstova (lirskih, epskih i dramskih).
Scensko prikazivanje dramskog/dramatizovanog teksta.
Služenje rečnikom i enciklopedijom za decu i pisanje sopstvenog rečnika.
Slušanje i vrednovanje/kritičko procenjivanje govora/razgovora u emisijama za decu na radiju i televiziji.
Negovanje kulture slušanja sagovornika; pisanje razglednice i kraćeg pisma.
Izrada domaćih pismenih zadataka (do osam) i njihova analiza na času.
Osnove čitanja i pisanja
Priprema za početno čitanje i pisanje - Trajanje priprema za početno čitanje i pisanje zavisi od rezultata prethodnih ispitivanja predznanja učenika, odnosno od sastava svakog odeljenja. Polazeći od tih rezultata, u svakom odeljenju organizuju se posebne vežbe za grupe učenika i pojedince radi ujednačavanja predznanja i pripreme učenika za uspešno prelaženje na učenje čitanja i pisanja. Učenicima koji znaju da čitaju i pišu treba davati diferencirane zadatke u skladu s njihovim mogućnostima (čitanje lakših tekstova u slikovnicama, pisanje odgovora na postavljena pitanja o pročitanom tekstu, prepričavanje pročitanog teksta, korišćenje nastavnih listića).
U pripremnom periodu za čitanje i pisanje treba organizovati sledeća vežbanja:
- vežbe u posmatranju (vizuelne vežbe): zapažanje i odabiranje značajnih pojedinosti; razvijanje analitičkog posmatranja; tematski organizovano posmatranje predmeta, biljaka, životinja, lica, slika, crteža i ilustracija; zapažanje oblika, boja, položaja predmeta i bića; uočavanje pokreta, dinamike kretanja, mimičkih aktivnosti i gestikulacije;
- vežbe u slušanju (akustičke vežbe): otkrivanje i razlikovanje zvukova, šumova i tonova, razlikovanje karakteristika govora nastavnika, druga, glumca, spikera; negovanje pažljivog slušanja govornika i sagovornika;
- razvijanje kulture usmenog izražavanja: prepričavanje teksta, pozorišne predstave i filma; pričanje na osnovu neposrednog posmatranja i stvaralačke mašte; pričanje na osnovu niza slika;
- razvijanje kulture usmenog izražavanja: prepričavanje teksta, pozorišne predstave i filma; pričanje na osnovu posmatranja i pričanje na osnovu niza slika;
- formiranje i usavršavanje kulture praktičnog komuniciranja: navikavanje na učtivu frazeologiju i govorne konvencije; govorno snalaženje u raznim okolnostima;
- usvajanje i razvijanje pojma rečenice, reči i glasa; razvijanje osećanja za osnovne govorne jedinice;
- analitička, sintetička i analitičko-sintetička vežbanja;
- leksička i sintaksička vežbanja: bogaćenje rečnika, aktiviranje pasivnog rečnika, analiza glasovne strukture reči;
- vežbe artikulacije: čist, jasan i pravilan izgovor glasova;
- motoričke vežbe: vežbanje pokreta ruke, šake i prstiju, pisanje različitih crta i linija kao osnovnih elemenata slova; jednostavno i spontano likovno izražavanje; usmereno i slobodno crtanje - u korelaciji sa zahtevima iz likovne kulture.
Sve te vežbe, kao i one koje su namenjene savladavanju osnovnih pojmova o jeziku, organizuju se neprekidno, kako u pripremnom periodu tako i u procesu učenja glasova i slova i njihovog povezivanja u reči i rečenice.
Početno čitanje i pisanje
Čitanje - Na osnovu rezultata prethodnog ispitivanja znanja i umenja dece iz oblasti čitanja i pisanja, kao i konkretnih uslova rada, nastavnik se opredeljuje za uporedni, odvojeni ili kombinovani raspored čitanja i pisanja.
Prema rezultatima prethodnog ispitivanja poznavanja slova i čitanja i prema individualnom napredovanju učenika u odeljenju, nastavu početnog čitanja i pisanja treba izvoditi na više nivoa, uz primenu principa individualizacije bez obzira na postupak (monografski, grupni, kompleksni) za koji se opredelio učitelj. Sa učenicima koji poznaju slova ili već znaju da čitaju, kao i sa onim koji brže napreduju, treba ostvariti sadržaje i oblike rada koji odgovaraju njihovim mogućnostima i potrebama, a učenicima koji teže savladavaju početno čitanje - pružiti stalnu i sistematsku pomoć.
Zbog različitih opštih sposobnosti učenika, nejednakog obrazovnog nivoa i socijalnih i drugih uslova, nastavu početnog čitanja i pisanja učitelj mora organizovati tako da uz upoznavanje svakog deteta omogući njegov lični najbrži i najefikasniji napredak i razvoj.
Prilikom izvođenja vežbi u čitanju i pisanju obraća se pažnja na razvijanje higijenskih navika. Udaljenost teksta od očiju treba da je oko 30 cm; po pravilu, svetlost treba da dolazi s leve strane, a čita se i piše pri svežem vazduhu i umerenoj temperaturi; potrebno je paziti na pravilnost disanja pri čitanju.
U procesu učenja čitanja, pored udžbenika učenik treba da što više koristi životne situacije: čitanje natpisa, naziva firmi, obaveštenja, imena ulica, naslova i podnaslova u novinama i knjigama, potom čitanje slikovnica i nastavnih listića, itd.
Tekstovi za čitanje treba da su kratki (i po sadržaju i po strukturi rečenice), dinamični i interesantni.
Čitanje je pojedinačno. Svako dete čita svojim tempom, prema svojim sposobnostima. Vežbama u ščitavanju i logičkom čitanju decu treba postepeno uvoditi u savladavanje tehnike čitanja.
U horu se mogu povremeno čitati naslovi, podnaslovi, teže reči, pojedine rečenice, izreke, zagonetke, poneki stih, pitalice, brojalice i slično - pre svega, u interesu podsticanja i ohrabrivanja onih učenika koji zaostaju u savladavanju čitanja.
Pisanju se deca uče povlačenjem linija (sve linije slova jednake debljine, a slova jednake visine i s podjednakom udaljenošću), dobrom grafitnom olovkom, odnosno tupim perom.
Elementi slova se ne pišu odvojeno, već se uvežbavaju osmišljenim crtežima. Pojedinačno pisanje slova treba ograničiti na 1 do 2 reda, a posebnu pažnju posvetiti vežbama analize pojedinih delova slova, redosledu pisanja elemenata i povezivanju slova.
Dnevna opterećenost učenika pisanjem ne treba da je duža od 15 do 25 minuta. Rukopis treba da je individualan, čitak, grafički pravilan i uredan. Levaci se ne smeju prisiljavati na pisanje desnom rukom.
Pisanje se uči: prepisivanjem, diktatom, odgovaranjem na pitanja, dopunjavanjem rečenica, sastavljanjem priča na osnovu slika, zajedničkim prepričavanjem i prvim oblicima samostalnog pismenog izražavanja.
Prema tome, nastava početnog čitanja i pisanja obuhvata i rad na književnom tekstu, artikulacione, govorne i pismene vežbe, te savladavanje elementarnih pojmova iz gramatike i pravopisa.
Usvajanje štampanih i pisanih slova načelno se ostvaruje do kraja prvog polugodišta.
Usavršavanje čitanja i pisanja
Posle usvajanja osnovne pismenosti (orijentaciono tokom prvog polugodišta), čitanje i pisanje se uvežbava i usavršava tokom drugog polugodišta do stepena automatizovanih radnji. Funkcionalnim, osmišljenim i primerenim povezivanjem stečenih znanja i veština, tokom usvajanja početnog čitanja i pisanja, sa odgovarajućim programskim sadržajima iz ostalih predmetnih područja (gramatika i pravopis, lektira, jezička kultura) omogućuje se učeniku da na svakom času govori, čita i piše.
Za usavršavanje čitanja i pisanja koriste se sistematska vežbanja: glasno čitanje protumačenog teksta iz čitanke ili šire lektire, uz analitičku i kritičku procenu takvog čitanja: tiho čitanje teksta i neposredno pre razgovora o njemu; fleksibilno čitanje vančitanačkog teksta; čitanje radi uvida u postignutu brzinu čitanja i stepen razumevanja pročitanog; čitanje po ulogama.
Usavršavanje pisanja postiže se doslednim zahtevima koji se odnose na grafičku uzornost slova i njihovo valjano povezivanje u rečima i reči u rečenicama, a ostvaruje se sistematskim vežbama: prepisivanjem, diktatom, autodiktatom, samostalnim pisanjem rečenica i kraćih sastava.
Neophodno je primereno i podsticajno vrednovanje rukopisa svakog učenika ponaosob, a naročito prilikom pregledanja domaćih pismenih zadataka. Povremeno organizovati posebne časove za lepo pisanje.
I u ovom nastavnom periodu, prema potrebi, organizuju se aktivnosti i ostvaruju zahtevi najmanje na tri nivoa po njihovoj težini: za prosečne učenike, za one sa natprosečnim sposobnostima, kao i za one učenike koji imaju poteškoća u ovladavanju znanjima, umenjima i navikama u čitanju i pisanju.
Učenje drugog pisma (latinice)
Učenje drugog pisma, odnosno latinice, treba ostvariti u drugom polugodištu drugog razreda.
Odvojeno učenje čitanja i pisanja pruža mogućnosti da se drugo pismo kvalitetnije savlada. Poželjno je, dakle, da se prvo usvajaju štampana slova, pa potom pisana, jer takav metodički pristup pruža više mogućnosti za vežbanje.
Slova drugog pisma ne obrađuju se monografski već po grupama.
Na osnovu savremenih psihološko-didaktičkih saznanja, slova drugog pisma, odnosno latinice, trebalo bi obrađivati sledećim redosledom:
- prvo se obrađuju slova koja su potpuno ili približno ista u ćirilici i latinici (Aa, Ee, Jj, Oo, Kk; približno ista Mm i Tt);
- zatim se obrađuju slova koja su potpuno različita u ćirilici i latinici;
- i na kraju treba obraditi slova koja su istog oblika, a različito se izgovaraju (Ss, Vv, Rr, Pp, Hh) u ćirilici i latinici.
Takav redosled treba primeniti za obradu i štampanih i pisanih slova, što je u skladu sa didaktičkim principom postupnosti - od lakšeg ka težem.
Pošto su učenici ovladali izvesnim operacijama usvajajući prvo pismo, ćirilicu, lakše će poimati oblike slova drugog pisma (latinice). Zbog toga nije potrebno ponavljati ceo postupak obrade slova kao prilikom usvajanja ćirilice, već samo neke neophodne radnje: pokazivanje slova, komentarisanje njihove grafičke strukture, način pisanja, sličnost i razlike s drugim slovima, čitanje. Posebno treba posvetiti pažnju vežbama usvajanja oblika slova, njihovom čitanju i pisanju u rečima i rečenicama.
Tekstove pisane ćirilicom i latinicom treba upoređivati tek kad učenici potpuno usvoje latinicu. Tada treba organizovati vežbe prepisivanja tekstova sa ćirilice na latinicu, i sa latinice na ćirilicu. Veoma je važno da se u nastavi ne prekida sa praksom naizmenične upotrebe ćiriličkog i latiničkog pisma.
Jezik (gramatika i pravopis)
U nastavi jezika učenici se osposobljavaju za pravilnu usmenu i pismenu komunikaciju standardnim srpskim jezikom. Otuda zahtevi u ovom programu nisu usmereni samo na jezička pravila i gramatičke norme već i na njihovu funkciju. Na primer, rečenica se ne upoznaje samo kao gramatička jedinica (sa stanovišta njene strukture), već i kao komunikativna jedinica (sa stanovišta njene funkcije u komunikaciji).
Osnovni programski zahtev u nastavi gramatike jeste da se učenicima jezik predstavi i tumači kao sistem. Nijedna jezička pojava ne bi trebalo da se izučava izolovano, van konteksta u kojem se ostvaruje njena funkcija. U I i II razredu u okviru vežbi slušanja, govorenja, čitanja i pisanja učenici zapažaju jezičke pojave bez njihovog imenovanja, da bi se od III do VIII razreda u koncentričnim krugovima i kontinuiranim nizovima gramatički sadržaji izučavali postupno i selektivno u skladu sa uzrastom učenika.
Postupnost se obezbeđuje samim izborom i rasporedom nastavnih sadržaja, a konkretizacija nivoa obrade, kao vrsta uputstva za nastavnu praksu u pojedinim razredima, naznačena je opisno formulisanim zahtevima: zapažanje, uočavanje, usvajanje, pojam, prepoznavanje, razlikovanje, informativno, upotreba, obnavljanje, sistematizacija i drugima. Ukazivanjem na nivo programskih zahteva nastavnicima se pomaže u njihovim nastojanjima da učenike ne opterete obimom i dubinom obrade jezičke građe.
Selektivnost se ostvaruje izborom najosnovnijih jezičkih zakonitosti i informacija o njima.
Takvim pristupom jezičkoj građi u programu nastavnici se usmeravaju da tumačenje gramatičkih kategorija zasnivaju na njihovoj funkciji koju su učenici u prethodnim razredima uočili i njome, u manjoj ili većoj meri, ovladali u jezičkoj praksi. Postupnost i selektivnost u programu gramatike najbolje se uočavaju na sadržajima iz sintakse i morfologije od I do VIII razreda. Isti principi su, međutim, dosledno sprovedeni i u ostalim oblastima jezika. Na primer, alternaciju suglasnik k, g, h, učenici će prvo zapažati u građenju reči i deklinaciji u V razredu, a vežbama i jezičkim igrama u tom i prethodnim razredima navikavati se na pravilnu upotrebu tih konsonanata u govoru i pisanju; elementarne informacije o palatalizaciji dobiće u VI razredu, a usvojena znanja o bitnim glasovnim osobinama srpskog jezika obnoviti i sistematizovati u VIII razredu. Tim načinom će učenici steći osnovne informacije o glasovnim promenama i alternacijama, osposobiće se za jezičku praksu, a neće biti opterećeni učenjem opisa i istorije tih jezičkih pojava.
Elementarne informacije iz morfologije počinju se učenicima davati od II razreda i postupno se iz razreda u razred proširuju i produbljuju. Od samog početka učenike treba navikavati da uočavaju osnovne morfološke kategorije, na primer: u II razredu pored uočavanja reči koje imenuju predmete i bića, uvodi se i razlikovanje roda i broja kod tih reči a u III razredu razlikovanje lica kod glagola. Tim putem će se učenici postupno i logički uvoditi ne samo u morfološke već i u sintaksične zakonitosti (razlikovanje lica kod glagola - lični glagolski oblici - predikat - rečenica). Reči uvek treba uočavati i obrađivati u okviru rečenice, u kojoj se zapažaju njihove funkcije, značenja i oblici.
Programske sadržaje iz akcentologije ne treba obrađivati kao posebne nastavne jedinice. Ne samo u nastavi jezika, već i u nastavi čitanja i jezičke kulture, učenike treba u svakom razredu uvoditi u programom predviđene standardne akcenatske norme a stalnim vežbanjem, po mogućstvu uz korišćenje audio snimaka, učenike treba navikavati da čuju pravilno akcentovanu reč a u krajevima gde se odstupa od akcenatske norme da razlikuju standardni akcenat od svoga akcenta.
Pravopis se savlađuje putem sistematskih vežbanja elementarnih i složenih koje se organizuju često, raznovrsno i različitim oblicima pismenih vežbi. Pored toga, učenike vrlo rano treba upućivati na služenje pravopisom i pravopisnim rečnikom (školsko izdanje).
Vežbe za usvajanje i utvrđivanje znanja iz gramatike do nivoa njegove praktične primene u novim govornim situacijama proističu iz programskih zahteva, ali su u velikoj meri uslovljene konkretnom situacijom u odeljenju - govornim odstupanjima od književnog jezika, kolebanjima, greškama koje se javljaju u pismenom izražavanju učenika. Stoga se sadržaj vežbanja u nastavi jezika mora određivati na osnovu sistematskog praćenja govora i pisanja učenika. Tako će nastava jezika biti u funkciji osposobljavanja učenika za pravilno komuniciranje savremenim književnim srpskim jezikom.
U nastavi gramatike treba primenjivati sledeće postupke koji su se u praksi potvrdili svojom funkcionalnošću:
- podsticanje svesne aktivnosti i misaonog osamostaljivanja učenika;
- suzbijanje misaone inercije i učenikovih imitatorskih sklonosti;
- zasnivanje težišta nastave na suštinskim vrednostima, odnosno na bitnim svojstvima i stilskim funkcijama jezičkih pojava;
- uvažavanje situacione uslovljenosti jezičkih pojava;
- povezivanje nastave jezika sa doživljavanjem umetničkog teksta;
- otkrivanje stilske funkcije, odnosno izražajnosti jezičkih pojava;
- korišćenje umetničkih doživljaja kao podsticaja za učenje maternjeg jezika;
- sistematska i osmišljena vežbanja u govoru i pisanju;
- što efikasnije prevazilaženje nivoa prepoznavanje jezičkih pojava;
- negovanje primenjenog znanja i umenja;
- kontinuirano povezivanje znanja o jeziku sa neposrednom govornom praksom;
- ostvarivanje kontinuiteta u sistemu pravopisnih i stilskih vežbanja;
- pobuđivanje učenikovog jezičkog izraza životnim situacijama;
- ukazivanje na gramatičku sačinjenost stilskih izražajnih sredstava;
- korišćenje prikladnih ilustracija određenih jezičkih pojava.
U nastavi gramatike izrazito su funkcionalni oni postupci koji uspešno suzbijaju učenikovu misaonu inertnost, a razvijaju radoznalost i samostalnost učenika, što pojačava njihov istraživački i stvaralački odnos prema jeziku. Navedena usmerenja nastavnog rada podrazumevaju njegovu čvrstu vezanost za životnu, jezičku i umetničku praksu, odnosno za odgovarajuće tekstove i govorne situacije. Zbog toga je ukazivanje na određenu jezičku pojavu na izolovanim rečenicama, istrgnutim iz konteksta, označeno kao izrazito nepoželjan i nefunkcionalan postupak u nastavi gramatike. Usamljene rečenice, lišene konteksta, postaju mrtvi modeli, podobni da se formalno kopiraju, uče napamet i reprodukuju, a sve to sprečava svesnu aktivnost učenika i stvara pogodnu osnovu za njihovu misaonu inertnost.
Savremena metodika nastave gramatike zalaže se da težište obrade određenih jezičkih pojava bude zasnovano na suštinskim osobenostima, a to znači na njihovim bitnim svojstvima i stilskim funkcijama, što podrazumeva zanemarivanje formalnih i sporednih obeležja proučavanih jezičkih pojava.
U nastavi jezika nužno je posmatrati jezičke pojave u životnim i jezičkim okolnostima koje su uslovile njihovo značenje. Učenike valja uputiti na pogodne tekstove i govorne situacije u kojima se određena jezička pojava prirodno javlja i ispoljava. Tekstovi bi trebalo da budu poznati učenicima, a ako pak nisu, treba ih pročitati i o njima razgovarati sa učenicima.
Nastavnik valja da ima na umu i to da upoznavanje suštine jezičke pojave često vodi preko doživljavanja i shvatanja umetničkog teksta, što će biti dovoljno jak podsticaj za nastavnika da što češće upućuje učenike da otkrivaju stilsku funkciju (izražajnost) jezičkih pojava. To će doprineti razvijanju učenikove radoznalosti za jezik, jer umetnička doživljavanja čine gramatičko gradivo konkretnijim, lakšim i primenljivijim. Kad učenicima postane pristupačna stilska (izražajna, ekspresivna) funkcija jezičke pojave, prihvataju je kao stvaralački postupak, što je vrlo pogodan i podsticajan put da znanja o jeziku brže prelaze u umenja, da se na taj način doprinosi boljem pismenom i usmenom izražavanju, ali i uspešnijoj analizi književnih tekstova.
Nužno je da nastavnik uvek ima na umu presudnu ulogu umesnih i sistematskih vežbanja, odnosno da nastavno gradivo nije usvojeno dok se dobro ne uvežba. To znači da vežbanja moraju biti sastavni činilac obrade nastavnog gradiva, primene, obnavljanja i utvrđivanja znanja.
Metodika nastave jezika, teorijski i praktično, upućuje da u nastavi maternjeg jezika treba što pre prevazići nivoe prepoznavanja i reprodukcije, a strpljivo i uporno negovati više oblike znanja i umenja - primenljivost i stvaralaštvo. U nastojanjima da se u nastavnoj praksi udovolji takvim zahtevima, funkcionalno je u svakoj pogodnoj prilici znanja iz gramatike staviti u funkciju tumačenja teksta (umetničkog i popularnog), čime se ono uzdiže od prepoznavanja i reprodukcije na nivoe umenja i praktične primene.
Praktičnost i primenljivost znanja o jeziku i njegovo prelaženje u umenje i navike posebno se postiže negovanjem pravopisnih i stilskih vežbi.
Učenike, takođe, kontinuirano treba podsticati da svoja znanja o jeziku povezuju sa komunikativnim govorom. Jedan od izrazito funkcionalnih postupaka u nastavi gramatike jesu vežbanja zasnovana na korišćenju primera iz neposredne govorne prakse, što nastavu gramatike približava životnim potrebama u kojima se primenjeni jezik pojavljuje kao svestrano motivisana ljudska aktivnost. Nastava na taj način postaje praktičnija i zanimljivija, čime učeniku otvara raznovrsne mogućnosti za njegova stvaralačka ispoljavanja.
Situacije u kojima se ispoljavaju određene jezičke pojave može i sam nastavnik da postavlja učenicima, da ih spretno podseća na njihova iskustva, a oni će kazivati ili pisati kako u izazovnim prilikama govorno reaguju.
Celoviti saznajni krugovi u nastavi gramatike, koji započinju motivacijom, a završavaju saznavanjem, rezimiranjem i primenom određenog gradiva, u savremenom metodičkom pristupu, pogotovu u problemski usmerenoj nastavi, otvaraju se i zatvaraju više puta tokom nastavnog časa. Takav saznajni proces podrazumeva učestalo spajanje indukcije i dedukcije, analize i sinteze, konkretizacije i apstrakcije, teorijskih obaveštenja i praktične obuke.
Savremena metodika nastave ističe niz saodnosnih metodičkih radnji koje valja primeniti u nastavnoj obradi programskih jedinica iz jezika i koje omogućuju da svaki celovit saznajni put, počev od onog koji je uokviren školskim časom, dobije svoju posebnu strukturu.
Obrada novih nastavnih (programskih) jedinica podrazumeva primenu sledećih metodičkih radnji:
- Korišćenje pogodnog polaznog teksta (jezičkog predloška) na kome se uviđa i objašnjava odgovarajuća jezička pojava. Najčešće se koriste kraći umetnički, naučno-popularni i publicistički tekstovi, a i primeri iz pismenih radova učenika.
- Korišćenje iskaza (primera iz prigodnih, tekućih ili zapamćenih) govornih situacija.
- Podsticanje učenika da polazni tekst dožive i shvate u celini i pojedinostima.
- Utvrđivanje i obnavljanje znanja o poznatim jezičkim pojavama i pojmovima koji neposredno doprinose boljem i lakšem shvatanju novog gradiva. (Obično se koriste primeri iz poznatog teksta.)
- Upućivanje učenika da u tekstu, odnosno u zapisanim iskazima iz govorne prakse, uočavaju primere jezičke pojave koja je predmet saznavanja.
- Najavljivanje i beleženje nove nastavne jedinice i podsticanje učenika da zapaženu jezičku pojavu istraživački sagledaju.
- Saznavanje bitnih svojstava jezičke pojave (oblika, značenja, funkcije, promene, izražajnih mogućnosti...).
- Sagledavanje jezičkih činjenica (primera) sa raznih stanovišta, njihovo upoređivanje, opisivanje i klasifikovanje.
- Ilustrovanje i grafičko predstavljanje jezičkih pojmova i njihovih odnosa.
- Definisanje jezičkog pojma; isticanje svojstva jezičke pojave i uočenih zakonitosti i pravilnosti.
- Prepoznavanje, objašnjavanje i primena saznatog gradiva u novim okolnostima i u primerima koje navode sami učenici (neposredna dedukcija i prvo vežbanje).
- Utvrđivanje, obnavljanje i primena stečenog znanja i umenja (dalja vežbanja, u školi i kod kuće).
Navedene metodičke radnje međusobno se dopunjuju i prožimaju, a ostvaruju se u sukcesivnoj i sinhronoj postavci. Neke od njih mogu biti ostvarene pre nastavnog časa na kome se razmatra određena jezička pojava, a neke i posle časa. Tako, na primer, dobro je da tekst na kome se usvaja gradivo iz gramatike bude ranije upoznat, a da pojedine jezičke vežbe budu predmet učeničkih domaćih zadataka. Ilustrovanje, na primer, ne mora biti obavezna etapa nastavnog rada, već se primenjuje kad mu je funkcionalnost neosporna.
Paralelno i združeno u navedenom saznajnom putu teku sve važne logičke operacije: zapažanje, upoređivanje, zaključivanje, dokazivanje, definisanje i navođenje novih primera. To znači da časovi na kojima se izučava gramatičko gradivo nemaju odeljene etape, odnosno jasno uočljive prelaze između njih. Nešto je vidljiviji prelaz između induktivnog i deduktivnog načina rada, kao i između saznavanja jezičke pojave i uvežbavanja.
Književnost
Uvođenje najmlađih učenika u svet književnosti ali i ostalih, tzv. neknjiževnih tekstova (popularnih, informativnih) predstavlja izuzetno odgovoran nastavni zadatak. Upravo, na ovom stupnju školovanja stiču se osnovna i ne malo značajna znanja, umenja i navike od kojih će u dobroj meri zavisiti ne samo učenička književna kultura već i njegova opšta kultura na kojoj se temelji ukupno obrazovanje svakog školovanog čoveka.
Lektira
Tekstovi iz lektire predstavljaju programsku okosnicu. Učitelj ima načelnu mogućnost da ponuđene tekstove prilagođava konkretnim nastavnim potrebama, ali je obavezan i na slobodan izbor iz naše narodne usmene književnosti i tzv. neknjiževnih tekstova - prema programskim zahtevima.
Razlike u ukupnoj umetničkoj i informativnoj vrednosti pojedinih tekstova utiču na odgovarajuća metodička rešenja (prilagođavanje čitanja vrsti teksta, opseg tumačenja teksta u zavisnosti od složenosti njegove unutrašnje strukture, povezivanje i grupisanje sa odgovarajućim sadržajima iz drugih predmetnih područja - gramatike, pravopisa i jezičke kulture i sl.).
Čitanje i tumačenje teksta
Osobenost i delikatnost ovog predmetnog segmenta nisu toliko u programiranim sadržajima koliko su u uzrasnim mogućnostima najmlađih učenika da date sadržaje valjano usvoje, te da se stečenim znanjima i umenjima funkcionalno služe i u svim ostalim nastavnim okolnostima. Shodno tome, čitanje i tumačenje teksta u mlađim razredima prevashodno je u funkciji daljeg usavršavanja glasnog čitanja, uz postepeno, sistematsko i dosledno uvođenje u tehniku čitanja u sebi, kao i usvajanje osnovnih pojmova, odnosa i relacija koje sadrži u sebi pročitani tekst.
Čitanje teksta, prema tome, na mlađem uzrasnom nivou ima sva obeležja prvog i temeljnog ovladavanja ovom veštinom kao znanjem, naročito u prvom razredu. Posebno je važno da učenici postupno i funkcionalno usvoje valjano čitanje naglas koje u sebi sadrži neke od važnijih činilaca logičkog čitanja (izgovor, jačina glasa, pauziranje, intonaciono prilagođavanje i dr.) i koje će prirodno težiti sve većoj izražajnosti tokom drugog razreda (naglašavanje, emocionalno podešavanje, tempo i sl.) čime se u dobroj meri olakšava usvajanje tehnike izražajnog čitanja (treći razred). Pritom, od osobite je važnosti da se svako čitanje naglas i svakog učenika ponaosob (a naročito u prvom razredu) - osmišljeno, kritički i dobronamerno vrednuje. Svaki učenik, naime, nakon što je pročitao neki tekst naglas, treba od svojih drugova u razredu i učitelja da sazna šta je u tom čitanju bilo dobro, a šta eventualno treba menjati da bi ono postalo još bolje.
Postupnost, sistematičnost i doslednost posebno dolaze do izražaja u osposobljavanju učenika za čitanje u sebi. Ovaj vid čitanja u mlađim razredima predstavlja složeniji nastavni zahtev, iako sa stanovišta iskusnog, formiranog čitača to ne izgleda tako. Čitanje u sebi, naime, sadrži niz složenih misaonih radnji koje učenik treba simultano da savlada, a poseban problem predstavlja tzv. unutrašnji govor. Zato se kod većine učenika prvog razreda ovo čitanje najpre ispoljava u vidu tihog čitanja (tihi žagor, mrmljanje), da bi kasnije, ali upornim vežbanjem, dobilo svoja potrebna obeležja. Među njima svakako valja istaći različite vidove motivisanja, podsticanja i usmerenja, čime se olakšava doživljavanje i razumevanje teksta koji se čita, te tako čitanje u sebi, sa stanovišta metodike savremene nastave književnosti, postaje nezaobilazni uslov za valjano tumačenje teksta.
Tumačenje teksta u mlađim razredima predstavlja izuzetno složen i delikatan programski zahtev. Tekst je temeljni programski sadržaj koji ima vodeću i integracionu nastavnu ulogu jer oko sebe okuplja i grupiše odgovarajuće sadržaje i iz ostalih predmetnih područja. Ali, zbog uzrasnih ograničenja u recepciji, tumačenju i usvajanju osnovnih strukturnih a naročito umetničkih činilaca teksta, potrebno je ispoljiti mnogo inventivnosti, sistematičnosti i upornosti u osposobljavanju učenika za postepeno uočavanje, prepoznavanje, a zatim obrazlaganje i spontano usvajanje njegove osnovne predmetnosti.
U prvom razredu tumačenje teksta ima izrazita obeležja spontanog i slobodnog razgovora sa učenicima o relevantnim pojedinostima - prostornim, vremenskim, akcionim - u cilju provere razumevanja pročitanog, odnosno u funkciji aktivnog uvežbavanja i valjanog usvajanja čitanja naglas i u sebi. Inventivnim motivisanjima, podsticanjima i usmerenjima (ko, gde, kada, zašto, kako, čime, zbog čega, šta je radosno, tužno, smešno, zanimljivo, neobično i sl.) - učenicima se omogućava da uočavaju, zapažaju, otkrivaju, upoređuju, objašnjavaju, obrazlažu date pojavnosti koje čine predmetnost pročitanog teksta.
U drugom razredu pristup tumačenju teksta skoro je u svemu isti kao i u prethodnom razredu, samo što su zahtevi, po prirodi stvari, nešto uvećani a programski sadržaji adekvatno dopunjeni (samostalno saopštavanje utisaka o pročitanom tekstu, zauzimanje vlastitih stavova o važnijim pojavnostima iz teksta i rečito obrazlaganje i odbrana takvih shvatanja, otkrivanje i shvatanje poruka u tekstu, prepoznavanje odeljka, uočavanje karakterističnih jezičkih i stilskih pojmova i sl.).
Učenike treba sistematski i na valjan način podsticati na uključivanje u biblioteku (školsku, mesnu), formiranje odeljenjske biblioteke, priređivanje tematskih izložbi knjiga, slušanje/gledanje zvučnih/video zapisa sa umetničkim kazivanjima teksta, organizovanje susreta i razgovora sa piscima, literarnih igara i takmičenja, vođenje dnevnika o pročitanim knjigama (naslov, pisac, utisci, glavni likovi, odabrane rečenice, neobične i zanimljive reči i sl.), formiranje lične biblioteke, cedeteke, videoteke i dr.
Takvim i njemu sličnim metodičkim pristupom čitanju i tumačenju teksta, pri čemu posebnu pažnju valja posvetiti ulozi učenika kao značajnog nastavnog činioca (njegovom što većem osamostaljivanju, slobodnom istraživanju i ispoljavanju, pružanju mogućnosti za vlastito mišljenje), ostvaruju se neka od temeljnih načela metodike savremene nastave i književnosti, među kojima su svakako postupno i osmišljeno uvođenje učenika u složeni svet književnoumetničkog dela i simultano ali i plansko bogaćenje, usavršavanje i negovanje njegove jezičke kulture.
Jezička kultura
Operativni zadaci za realizaciju nastavnih sadržaja ovog područja jasno ukazuju da je kontinuitet u svakodnevnom radu na bogaćenju učeničke jezičke kulture jedna od primarnih metodičkih obaveza, počev od uočavanja sposobnosti svakog deteta za govorno komuniciranje u tzv. prethodnim ispitivanjima dece prilikom upisa u prvi razred, pa preko različitih vežbi u govoru i pisanju do učeničkog samostalnog izlaganja misli i osećanja u toku nastave, ali i u svim ostalim životnim okolnostima u školi i van nje, gde je valjano jezičko komuniciranje uslov za potpuno sporazumevanje. Pravilna artikulacija svih glasova i grafički uzorna upotreba pisma, napuštanje lokalnog govora i navikavanje na standardni književni jezik u govoru, čitanju i pisanju, osposobljavanje za slobodno prepričavanje, pričanje i opisivanje, i uz funkcionalnu primenu usvojenih i pravopisnih pravila, raznovrsna usmena i pismena vežbanja koja imaju za cilj bogaćenje učeničkog rečnika, sigurno ovladavanje rečenicom kao osnovnom govornom kategorijom i ukazivanje na stilske vrednosti upotrebe jezika u govoru i pisanju i dr. - osnovni su nastavni zadaci u ostvarenju programskih sadržaja iz jezičke kulture.
Ovo predmetno područje nešto je drugačije koncipirano u odnosu na prethodne programe. Najpre, ustanovljen je drugačiji, primereniji naziv koji je istovremeno i jednostavniji i sveobuhvatniji od ranije korišćenih termina. Isto tako, preuređena je struktura programskih sadržaja koji u novoj postavci deluju pregledno, sistematično i prepoznatljivo, bez nepotrebnih ponavljanja i konfuzije. Jer, na osnovu ukupne razredne nastave, postoje jezički pojmovi koje učenik ovog uzrasta treba postupno, sistematično i valjano (a to znači - trajno) da usvoji, pa su i zamišljeni kao programski sadržaji (zahtevi). A do njihovog trajnog i funkcionalnog usvajanja, skoro bez izuzetaka, put vodi preko brojnih i raznovrsnih oblika usmenih i pismenih jezičkih ispoljavanja učenika, a to su najčešće: jezičke igre, vežbe, zadaci, testovi i sl. Na primer, najmlađeg učenika valja, između ostalog, osposobiti da samostalno, ubedljivo i dopadljivo opisuje one životne pojave koje jezičkim opisom (deskripcijom) postaju najprepoznatljivije (predmeti, biljke, životinje, ljudi, pejzaž, enterijer i dr.). Zato se opisivanje kao programski zahtev (sadržaj) javlja u sva četiri razreda. A ostvaruje se, usvaja kao znanje i umenje primenom onih oblika koji će efikasnim, ekonomičnim i funkcionalnim postupanjima u nastavnim okolnostima učeničku i jezičku kulturu učiniti pouzdanom i trajnom. A to su: govorne vežbe, pismene vežbe (ili osmišljeno kombinovanje govora i pisanja), pismeni radovi, izražajno kazivanje umetničkih opisnih tekstova, autodiktat i sl. A to važi, u manjoj ili većoj meri i za sve ostale vrste učeničkog jezičkog izražavanja.
Osnovni oblici usmenog i pismenog izražavanja u mlađim razredima predstavljaju temeljne programske sadržaje za sticanje, usavršavanje i negovanje valjane i pouzdane jezičke kulture najmlađeg učenika. Neki od tih oblika (prepričavanje, pričanje) prisutni su i u prethodnim ispitivanjima dece za upis u školu što znači da na njih valja gledati kao na jezičko iskustvo koje polaznici u izvesnoj meri već poseduju. Otuda i potreba da se sa usavršavanjem i negovanjem tih osnovnih oblika govornog komuniciranja otpočne i pre formalnog opismenjavanja učenika.
Prepričavanje raznovrsnih sadržaja predstavlja najjednostavniji način učeničkog jezičkog ispoljavanja u nastavnim okolnostima. I dok se u pomenutim prethodnim ispitivanjima kao i u pripremama za usvajanje početnog čitanja reprodukovanju određenih sadržaja pristupa slobodno, već od kraja tzv. bukvarske nastave pa nadalje valja mu pristupiti planski, osmišljeno i kontanuirano. To znači, najpre, da se unapred zna (a to se definiše u operativnim planovima rada učitelja) koje će sadržaje učenik prepričavati u nastavnim okolnostima. Njihov izbor treba da obuhvati ne samo tekstove, i ne samo one iz čitanki, već i iz drugih medijskih oblasti (štampa, pozorište, film, radio, televizija i sl.). Potom, učenike valja blagovremeno motivisati, podsticati i usmeravati na ovaj vid jezičkog izražavanja, a to znači - omogućiti im da se samostalno pripreme za prepričavanje ali u koje će istovremeno biti integrisani i odgovarajući programski zahtevi. Valja, zatim, voditi računa o tome da se načelno prepričavaju samo oni sadržaji koji su prethodno protumačeni/analizirani ili o kojima se sa učenicima vodio makar pristupni razgovor. Konačno, i prepričavanje, kao i sve ostale vidove učeničkog izražavanja, treba na odgovarajući način vrednovati (najbolje u razredu i uz svestrano učestvovanje učenika i podršku učitelja).
Pričanje u odnosu na prepričavanje jeste složeniji oblik jezičkog izražavanja učenika, jer dok je prepričavanje uglavnom reprodukovanje pročitanog, odslušanog ili viđenog sadržaja, pričanje predstavlja osoben vid stvaralaštva koje se oslanja na ono što je učenik doživeo ili proizveo u svojoj stvaralačkoj mašti. Zato pričanje traži poseban intelektualni napor i jezičku izgrađenost, te učenika svestrano angažuje: u izboru tematske građe i njenih značajnih pojedinosti, u komponovanju odabranih detalja i u načinu jezičkog uobličavanja svih strukturnih elemenata priče. Metodički pristup ovom značajnom obliku usavršavanja i negovanja učenike jezičke kulture u osnovi je isti kao i kod prepričavanja (valjano funkcionalno lokalizovanje u planovima rada, osmišljeno povezivanje sa srodnim sadržajima iz ostalih predmetnih područja, a naročito sa čitanjem i tumačenjem teksta, osmišljeno i inventivno motivisanje, usmeravanje i podsticanje učenika da u pričanju ostvare što svestraniju misaonu i jezičku perspektivu, umešno vrednovanje učeničkih domašaja u pričanju i dr. Posebno treba voditi računa o tome da pričanje u funkciji čitanja i tumačenja teksta (u tzv. uvodnom delu časa) ne preraste u shematizovano i površno nabrajanje/imenovanje određenih pojavnosti, a da se pritom zanemari individualni pristup učenika datoj predmetaosti, te da izostane stvaranje priče kao celovite mentalne predstave, dovoljno prepoznatljive i valjano misaono i jezički uobličene. Tako, na primer, uvodni razgovori o domaćim i divljim životinjama povodom basne koja se čita i tumači neće dati željene rezultate na nivou uvodnih govornih aktivnosti ako se takve životinje samo klasifikuju po poznatoj pripadnosti, imenuju ili samo nabrajaju, kao što će slobodno pričanje o nekim neobičnim, zanimljivim, ali stvarnim i pojedinačnim susretanjima učenika sa datim životinjama, u kojima su doživljeni radost, iznenađenje, oduševljenje, radoznalost, upitanost, strah i sl. - stvoriti pravu istraživačku atmosferu na času. Pričanje, pak, kolikogod bilo izazovno u svim svojim segmentima za jezičko ispoljavanje najmlađih učenika - načelno valja realizovati kao deo šireg nastavnog konteksta u kome će se saodnosno i funkcionalno naći i drugi oblici jezičkog izražavanja, a naročito opisivanje.
Opisivanje jeste najsloženiji oblik jezičkog izražavanja na nivou najmlađih razreda. Ono je manje ili više zastupljeno u svakodnevnom govoru, jer je neophodno za jasno predstavljanje suštinskih odnosa između predmeta, stvari, bića i drugih pojmova i pojava u svakoj životnoj situaciji. Jer, dok je za prepričavanje osnova određeni sadržaj, za pričanje podsticaj neko događanje, doživljaj, dotle za opisivanje nisu neophodne neke posebne okolnosti, već se ono koristi kad god se dođe u dodir sa pojavnostima koje u svakodnevnom jezičkom komuniciranju mogu skrenuti pažnju na sebe. No, zbog brojnih uzrasnih ograničenja u radu sa najmlađim učenicima, ovoj vrsti jezičkoga komuniciranja valja pristupiti posebno odgovorno i uz naročito poštovanje principa nastavne uslovnosti i postupnosti u zahtevima: osposobljavanje učenika da pažljivo posmatraju, uočavaju, otkrivaju, zapažaju, upoređuju, pa tek onda datu predmetnost da misaono zaokruže i jezički uobliče. Isto tako, učenike ovog uzrasnog nivoa valja podstacati i usmeravati da iz složenog procesa opisivanja najpre usvoje nekolika opšta mesta kojima se mogu služiti sve dotle dok se ne osposobe za samostalni i individualni pristup ovom zahtevnom jezičkom obliku. U tom smislu valja ih navikavati da lokalizuju ono što opisuju (vremenski, prostorno, uzročno), da uoče, izdvoje i zaokruže bitna svojstva/osobine (spoljašnje i uslovno unutrašnje) i da se odrede prema posmatranoj predmetnosti (prvi pokušaji formiranja ličnog stava/odnosa prema datoj pojavi). Isto tako, neophodna je pouzdana procena planiranja vežbi u opisivanju sa usmerenjima/podsticanjima u odnosu na ona vežbanja u kojima može doći do izražaja učenička samostalnost i individualnost. Kako se, pak, opisivanje vrlo često dovodi u blisku vezu sa čitanjem i tumačenjem teksta (naročito književnoumetničkog) to je potrebno stalno usmeravati učeničku pažnju na ona mesta u takvim tekstovima koja obiluju opisnim elementima, a posebno kada se opisuju predmeti, enterijer, biljke i životinje, književni likovi, pejzaž i sl., jer su to i najbolji obrasci za spontano usvajanje opisivanja kao trajne veštine u jezičkom komuniciranju. Pošto je za opisivanje potreban veći misaoni napor i duže vreme za ostvarenje duže zamisli - valja prednost dati pismenoj formi opisivanja nad usmenom. Ostali opšti metodički pristupi ovom značajnom obliku jezičkog izražavanja isti su ili slični kao i kod prepričavanja i pričanja (od planiranja, preko realizacije planiranih aktivnosti, do vrednovanja postignutog i funkcionalnog povezivanja sa srodnim sadržajima kakvi su i usmena i pismena vežbanja za sticanje, usavršavanje i negovanje jezičke kulture učenika).
Usmena i pismena vežbanja, kako im i sam naziv kaže, zamišljena su kao dopuna osnovnih oblika jezičkog izražavanja, počev od najjednostavnijih (izgovor glasova i prepisivanje reči), preko složenijih (leksičke, semantičke, sintaksičke vežbe, ostale vežbe za savladavanje uzornog govora i pisanja), do najsloženijih (domaći pismeni zadaci i njihovo čitanje i svestrano vrednovanje na času). Svaka od programiranih vežbi planira se i ostvaruje u onom nastavnom kontekstu u kome se javlja potreba za funkcionalnim usvajanjem date jezičke pojave ili utvrđivanja, obnavljanja ili sistematizovanja znanja i primene tih znanja u konkretnoj jezičkoj situaciji. To znači da se, načelno, sve te ili njima slične vežbe ne realizuju na posebnim nastavnim časovima već se planiraju u sklopu osnovnih oblika jezičkog izražavanja (prepričavanje, pričanje, opisivanje) ili odgovarajućih programskih sadržaja ostalih predmetnih područja (čitanje i tumačenje teksta, gramatika i pravopis, osnove čitanja i pisanja). Upravo u osmišljenim sa odnosnim postavkama ta vežbanja višestruko utiču na podizanje nivoa učeničke jezičke kulture.
*
Prirodno je da se planskim ostvarenjem programskih sadržaja iz jezičke kulture otpočne tek u drugom polugodištu prvog razreda (pošto se savlada elementarna tehnika čitanja i pisanja). Međutim, jasno je da se mnogi od njih simultano ostvaruju već u periodu priprema za čitanje i pisanje, kao i u periodu učenja, usvajanja osnovne pismenosti. Jer, bez potrebne jezičke razvijenosti (slobodan razgovor, prepričavanje kraćih sadržaja, analitičko-sintetičke glasovne vežbe i sl.) ne može se uspostaviti neophodna govorna komunikacija, preko potrebna za usvajanje pojmova glasa i slova. Kasnije, ona postaje osnova za ostvarenje nastavnih sadržaja i iz svih ostalih područja ovog predmeta (kao i ukupne razredne nastave), ali se istovremeno i sama širi i produbljuje do nivoa jasnog, pravilnog, sadržajno i stilski primerenog jezičkog opštenja u usmenoj i pismenoj formi. Time jezička kultura u najvećoj meri doprinosi jedinstvu celovitosti nastave srpskog jezika i čini da se ona realizuje u funkcionalnom povezivanju naizgled različitih programskih sadržaja ali koji se najbolje ostvaruju upravo u takvoj metodičkoj sprezi.
MATERNJI JEZICI PRIPADNIKA NACIONALNIH MANJINA
Cilj i zadaće
Cilj nastave hrvatskog jezika u prvom razredu jeste da učenik savlada tehniku čitanja i pisanja na elementarnoj razini, kao i da potiče korištenje jezičnih kompetencija za organiziranje i proširivanje vlastitih znanja i izražavanja iskustava.
Zadaće nastave hrvatskog jezika:
- razvijanje ljubavi prema materinjskom jeziku i potrebe da se on njeguje i unapređuje
- osnovno opismenjavanje najmlađih učenika na temeljima ortoepskih i ortografskih standarda hrvatskog književnog jezika
- postupno upoznavanje gramatike i pravopisa hrvatskog jezika
- upoznavanje jezičnih pojava i pojmova, ovladavanje normativnom gramatikom i stilskim mogućnostima
- osposobljavanje za uspješno služenje književnim jezikom u različitim vidovima njegove usmene i pismene uporabe i u različitim komunikacijskim situacijama
- razvijanje osjećanja za autentične estetske vrijednosti u književnoj umjetnosti razvijanje smisla i sposobnosti za pravilno, tečno, ekonomično i uvjerljivo usmeno i pismeno izražavanje, bogaćenje rječnika, jezičnog i stilskog izraza
- uvježbavanje i usavršavanje glasnog čitanja, pravilnog, smislenog i izražajnog i čitanja u sebi, doživljajnog, usmjerenog, istraživačkog
- razvijanje ljubavi za čitanje, tehnike čitanja, razumijevanje pročitanog
- izdvajanje glavnih aktera, vrijemena i mjesta radnje i slijed događaja
- razlikovanje pozitivnih od negativnih junaka, razlikovanje stvarnog od imaginarnog
- postupno, sustavno osposobljavanje učenika za logično shvatanje i kritičko procjenjivanje pročitanog teksta
- doživljavanje i vrjednovanje scenskih ostvarenja - kazalište, film
- usvajanje osnovnih teorijskih i funkcionalnih pojmova kazališne i filmske umjetnosti
- upoznavanje, razvijanje, čuvanje i poštivanje vlastitog nacionalnog i kulturnog identiteta na djelima hrvatske književnosti, kazališne i filmske umjetnosti, kao i drugih umjetničkih ostvarenja
- razvijanje poštivanja prema kulturnoj baštini i potrebe da se ona njeguje i unapređuje
- navikavanje na redovito praćenje i kritičko procjenjivanje programa za djecu na radiju i televiziji
- poticanje učenika na samostalno jezičko, literarno i kazališno stvaralaštvo
- poticanje, njegovanje i vrijednovanje učeničkih izvan nastavnih aktivnosti
- odgoj učenika za život i rad u duhu humanizma, istinoljubivosti, solidarnosti i drugih moralnih vrijednosti
- razvijanje patriotizma i odgoja u duhu mira, kulturnih odnosa i suradnje među ljudima
Operativne zadaće:
- identificira rečenice, riječi, slogove i glasove u hrvatskom jeziku
- pravilno izgovaranje glasova, riječi i izraza i pravilno intoniranje rečenica
- vladanje tehnikom početnog čitanja:
- vezivanje glasova za slova
- vezivanje slova u riječi
- čitanje rečenica kao cjeline
- poštivanje točke, zareza, upitnika, uskličnika, dvije točke
- očavanje cjelina i dijelova teksta (naslov i odlomak)
- razumijevanje pročitanog
- čitanje kratkih tekstova različitih vrsta primjerenih uzrastu
- navikavanje na uporabu standardnog jezika u govoru i pisanju
- formiranje navika za čitko, uredno i pravilno pisanje
- postupno uvođenje u doživljavanje književnih djela: bajke, basne, pjesme i priče
- usvajanje prvih književnih pojmova
Prethodna ispitivanja
Ispitivanje govornih sposobnosti učenika, učeničkog rječnika (bogatstvo rječnika, odstupanje od standardnog jezika, govorni nedostaci, ispravnost vida i sluha), ispitivanje poznavanja slova, čitanja i pisanja; ispitivanje umješnosti učenika u rukovanju priborom za pisanje i crtanje; ispitivanje stupnja njegove socijaliziranosti i uočavanje njegove osobitosti koje valja prihvatiti ili mijenjati.
Priprava za učenje čitanja i pisanja
Priprava za čitanje i pisanje podrazumijeva vježbe u promatranju, zapažanju i opisivanju, pripovijedanje na temelju zapažanja; vježbe nakon kojih bi učenici trebali da razumiju jednostavne upute i reagiraju na njih na odgovarajući način te da slušaju kratke tekstove različitih vrsta primjerene uzrastu, prikupljajući informacije, bogateći znanja i rječnik; uočavaju vezu govora s neverbalnim oblicima komunikacije; vježbe pokreta ruke, šake i prstiju i njihova koordinacija. Uvježbavanje elemenata pisanih slova.
Uvođenje u početno učenje čitanja i pisanja
Osnovni nastavni pristup učenju čitanja i pisanja ostvaruje se primjenom glasovne analitičko-sintetičke metode. U njezine strukturne dijelove (prisutne jezične aktivnosti, analitička i sintetička vježbanja za usvajanje pojma glasa, pisanje slova, čitanje odgovarajućeg teksta i razgovor o njemu, pisanje riječi i rečenica i sl.) funkcionalno i osmišljeno sjedinjuju se posebni postupci: odvojeno, uporedno i kombinirano učenje čitanja i pisanja, pojedinačno i grupno usvajanje slova prema slobodnom opredjeljenju učitelja i u zavisnosti od datih nastavnih okolnosti.
U okolnostima prethodnog stručnog i organiziranog osiguranja neophodnih udžbenika i nastavnih sredstava, učitelj se može opredijeliti i za kompleksni postupak u učenju čitanja i pisanja.
Uvježbavanje logičkog čitanja na odgovarajućom tekstovima: pravilan izgovor svih glasova, pravilno naglašavanje riječi, tečno povezivanje riječi u rečenici jačinom i tempom prirodnoga govora. Osmišljeno i podsticajno vrijednovanje čitanja svakog učenika ponaosob. Razgovor o pročitanom.
Uvježbavanje grafički pravilnog i estetski valjanog (lijepog) pisanja: pojedinačnih slova, riječi i rečenica. Sustavno i doslijedno ostvarivanje higijenskih, tehničkih i praktičnih navika vezanih za pisanje (pravilno sjedenje i držanje tijela, funkcionalna uporaba pribora za pisanje i sl.). Odmjereno, primjereno i podsticajno vrijednovanje rukopisa svakog učenika ponaosob.
Posebna metodička briga usmjerava se na učenike koji već imaju izvjesna predznanja iz čitanja i pisanja kao i na one učenike koji zaostaju u sticanju osnovne pismenosti.
Usavršavanje čitanja i pisanja
Pisanje štampanim i pisanim slovima na pismu hrvatskoga jezika; pravilno oblikovanje slova i njihovo povezivanje u riječi; odvajanje riječi prilikom pisanja; pravilna uporaba točke, upitnika, uskličnika, zareza (pri nabrajanju); pisanje i čitanje kratkih tekstova s različitim namjenama na vlastitom iskustvu i svijetu mašte.
Pravogovor
Rečenica; riječ; glas i slovo - prepoznavanje.
Uočavanje uloge glasa u razlikovanju značenja riječi.
Razlikovanje izjavne, upitne i usklične rečenice; uočavanje da neke riječi imaju isto značenje: uočava riječi suprotnog značenja.
Pravopis
Uporaba velikog slova na početku rečenice i u pisanju osobnih imena i imena naselja, imena škola; pravilno potpisivanje; pravilno izgovaranje i pisanje glasova č, ć, đ, h i ž; uporaba točke kao znaka na kraju rečenice. Uočavanje mjesta i funkcije upitnika i uskličnika u rečenici. Uočavanje skupova ije i je.
Domaća lektira
Bauer, Veža, Tri medvjeda i gitara
Horvat-Vukelja, Željka, Hrabrica
Balog, Zvonimir, Male priče o velikim slovima
Grim, J. I V., Snjeguljica
Čunčić-Bandov, J., Zmaj do zmaja u igrama bez kraja
Horvat-Vukelja, Ž. i Pribić, Slikopriče
Femenić, S., Idi pa vidi
Školska lektira
Pilić, Sanja, Kiša
Marinović, M., Jesen
Femenić, S., Nakrivio kapu žir
Čunčić-Bandov, J., Jesenko
Radić, M., Kruh
Jakševac, S., Priča o kruhu
Čunčić-Bandov, J., Jesenska šumska šala
Bull, H. B., Ptičji oproštaj
Vršić, S., Mjesec pričalo
Kušec, M., Najbolji dječak na svijetu
Horvat-Vukelja, Ž., Božićna želja
Čunčić-Bandov, J., Zvjezdani razgovor
Adamić, S., Zima
Adamić, S., Snježne balerine
Čunčić-Bandov, J., Proljetni suncobran
Zvrko, R., Igrajmo se
Skok, J., Priča male ure
Iveljić, N., Mm... m
Hovat-Vukelja, Ž., Balon
Kovačević, M., Stanovi
Radić, I., Šuma zimi
Čunčić-Bandov, J., Cvrčak i bubamara
Balog, Lj., Moja zvijezda
Mihanović, A., Hrvatska domovina
Dovjak-Matković, B., Neobične naočale
Lupša, M., Tko će Grgi ispričati bajku
Škrinjarić, S., Proljeće
Sabadi, N., Proljetne sličice
Vitez, G., Zelena škola
Gavran, M., Sestra
Goleš, I., Zašto puž nosi svoju kućicu
Herceg, E., Jaglaci
Krtalić, M., Što je Ijubav
Taritaš, M., Abeceda
Horvat-Vukelja, Ž., Miško u cirkusu
Španić, P., Krpelj
Kireta, S., Šarena lica uskrsnih pisanica
Zemunić, V., Tulipan
Balog, Z., Pravi tata
Vitez, G., Kvočka vodi svoju djecu u šetnju
Kramer, M. N., Radost
Zidar-Bogadi, N., Šešir
Škrinjarić, S., Tuga bijelog medvjeda
Volkov, V., Ježevi u gostima
Devide, V., Knjige
Femenić, S., Neobično prijateljstvo
Truhelka, A., Konji
Plackovskij, M., Pouka iz prijateljstva
Gardaš, A., Svinja u trgovini
Brechwa, J., Kvočka
Balog, Z., Što se od vode pravi
Jakševac, S., Maslačak šalje djecu u svijet
Fale, R., More govori
Balog, Lj., Kamen
Škrinjarić, S., Sunce
Čitanje teksta
Pravilno i tečno čitanje naglas riječi, rečenica i kratkih tekstova-provjera razumijevanja pročitanog. Osposobljavanje učenika da u čitanju uočavaju i znake interpunkcije. Postupno ovladavanje intonacijom izjavnih, upitnih i uskličnih rečenica. Prilagođavanje čitanja tekstovnoj situaciji (glasno i tiho, brzo i sporo čitanje).
Čitanje dijaloškog teksta-individualno i po ulogama. Sustavno, doslijedno i kritičko vrijednovanje učeničkog čitanja.
Uvođenje učenika u čitanje u sebi rečenica i kratkih tekstova.
Aktivno slušanje umjetničkog čitanja teksta (zvučni i video zapisi).
Navikavanje učenika na pravilno disanje; sticanje higijenskih navika pri čitanju.
Tumačenje teksta
Tekstovi iz lektire koriste se za usavršavanje čitanja i pisanja i uvođenje učenika u osnovne pojmove o književnosti.
Uočavanje naslova, imena autora, sadržaja i ilustracija u knjizi.
Uočavanje prostornih i vremenskih odnosa i bitnih pojedinosti u opisima bića i prirode. Uočavanje glavnih likova, njihovih osobina i postupaka. Zapažanje osnovnih emocionalnih stanja (radosno, tužno, smiješno). Pojmovi dobra i zla.
Odgovaranje na pitanja o pročitanom sadržaju (rečenice, odjeljci, pjesme, priče, basne, bajke, dramski tekstovi). Uočavanje i razumijevanje karakterističnih rečenica u tekstu.
Sustavno i postupno usvajanje književnih i funkcionalnih pojmova.
Književni pojmovi
Lirika
Pjesma, stih i strofa, osnovno osjećanje - na nivou prepoznavanja.
Epika
Priča, događaj, mjesto i vrijeme zbivanja.
Književni lik - izgled, osnovne etičke osobine i postupci.
Poslovica, zagonetka - prepoznavanje.
Drama
Dramska igra, dramska radnja (na nivou prepoznavanja).
Osnovni oblici usmenog i pismenog izražavanja
Prepričavanje - slobodno i usmjereno: prepričavanje kratkih i jednostavnijih tekstova iz početnice, časopisa za djecu, kazališnih predstava, crtanih filmova, radijskih i televizijskih emisija za djecu.
Pričanje o događajima i doživljajima - slobodno i usmjereno: teme koje se odnose na bliže i šire okruženje, pričanje na osnovu stvaralačke mašte, pričanje prema nizu slika - postupno otkrivanje slika po logičnom redoslijedu.
Opisivanje predmeta - slobodno i podsticanjem: uočavanje i imenovanje izrazitih obilježja jednostavnih predmeta i omiljenih igračaka, opisivanje biljaka i životinja, slobodno opisivanje životinje ljubimca i opisivanje životinja na osnovu zajedničkog promatranja. Opisivanje predmeta, biljaka i životinja na osnovu osobnog iskustva/sjećanja i znanja iz predmeta Svijet oko nas.
Usmena i pismena vježbanja
Ortoepske vježbe: pravilan izgovor glasova, suglasničkih grupa, riječi, onomatopeja, brzalica.
Ortografske vježbe: prepisivanje riječi i kratkih rečenica s datim zadatkom, provjeravanje i vrijednovanje urednosti i čitkosti pisanja.
Diktat za primjenu pravopisnih pravila. Autodiktat.
Leksičke vježbe: građenje riječi, sinonimi, antonimi, riječi s umanjenim i uvećanim značenjem i sl.
Sintaksičke vježbe: usmjereno i samostalno sastavljanje rečenica, rečenice s dopunjavanjem, rečenice od zadatih riječi i sl.
Odgonetanje i rješavanje rebusa.
Kazivanje naizust naučenih tekstova (lirskih i epskih).
Služenje rječnikom i pisanje/stvaranje osobnog rječnika.
Konvencionalni jezični standardi u usmenom općenju (s nepoznatim i odraslim sugovornikom - uporaba Vi iz poštivanja i učtivosti), pisanje čestitke.
Izrada domaćih pismenih zadaća i njihova analiza na času - u drugom polugođu.
Operativne zadaće:
- čitanje kratkih tekstova različitih vrsta primjerene uzrastu
- prikupljanje informacija radi bogaćenja znanja, mašte i rječnika
- pričanje o događajima poštivajući kronologiju
- pripremanje kraćih priopćenja o zadanoj temi pomoću zajedničkog plana
- osposobljavanje za uočavanje i razumijevanje bitnog u tekstu (u cjelini i po dijelovima)
- motivirati, poticati i usmjeravati na čitanje lektire
- uvježbavanje čitanja naglas, usavršavanje čitanja u sebi radi tumačenja teksta
- sustavno i dosljedno realiziranje programiranih i njima nalik vježbanja u govoru i pisanju
Pravogovor
Razlikovanje glasova i slova hrvatskog jezika, prepoznati, imenovati i razlikovati samoglasnike i suglasnike, uočavanje sloga kao artikulacione cjeline, vezujući ga za samoglasnik.
Razlikovanje izjavne, upitne i usklične rečenice.
Razlikovanje jesne i niječne rečenice.
Uočavanje da neke riječi imaju isto značenje, riječi suprotnog značenja, riječi koje označavaju nešto umanjeno/uvećano.
Prepoznavanje i razlikovanje imenica (opće i vlastite) i glagola.
Prepoznavanje glavnih dijelova rečenice.
Glas i slog, samoglasnici i suglasnici, slogotvorno r. Podjela riječi na slogove u izgovoru (jednostavniji slučajevi).
Pravopis
Uporaba velikog slova u imenima ulica, trgova, ustanova, poduzeća, udruga, blagdana. Pisanje niječnice ne i čestice li. Pisanje kratica. Rastavljanje riječi na slogove, spojnica; rastavljanje riječi na kraju retka. Uočavanje skupova ije i je.
Domaća lektira
Junaković, S., Dome, slatki dome
Prosenjak, B., Miš
Peroci, E., Maca papučarica
Anderson, H. K., Bajke
Horvat-Vukelja, Ž., Reumatični kišobran
Iveljić, N., Pronađeno blago
Videk, N., Pismo iz Zelengrada
Horvatić, D., Stanari u slonu
Školska lektira
Kolumbić, T., Majčine ruke i kruh
Zidar-Bogadi, N., Domovina
Marks, A., Kako je Ana kupila kruh
Lambevska, N., Voćni razgovor
Pašagić, B., Bježi, mišiću, bježi
Marinović, M., Dušni dan
Pokić, M., Sveti Nikola
Jakševac, S., Čudno mjesto neko
Katajev, V., Čarobni cvijet
Iveljić, N., Čudovište iz đačkih torba
Zidar-Bogadi, N., Janina mačka
Vodanović, J., I ja imam pravo na igru
Peroci, E., Djeco, laku noć
Mudri, N., Dijete
Grim, J. I V., Zvjezdani taliri
Zidar-Bogadi, N., Svi Ivanini prijatelji
Lovrić, M., Ružno pače
Rodari, Đ., Poziv na ples
Čunčić-Badov, J., Zimski san
Breht, B., Zima, ptice i djeca
Čunčić-Badov, J., Božiđna želja
Polak, S., Veseli borić
Čunčić-Badov, J., Božićni ukras
Jušić-Seunik, Z., Sunce
Kišević, E., Moja mama
Vitez, G., Kako živi Antuntun
Lovrić, M., Putovanje plavog lonca
Jurica, B., Tonček i voda
Kolarić-Kišur, Z., Dva Franceka
Brlić-Mažuranić, I., Mali patuljak
Lupis, N., Dani karnevala
Pašagić, B., O mjesecu i zvijezdama
Krilić, Z., Vatrogasac
Balog, Z., Dimnjačar
Krilić, Z., Vicko
Kovačević, M., Riječ život
Krtalić, M., Što je ljubav
Kušec, M., Pozdrav
Župačić, A., Kad bi svi ljudi na svijetu
Belač, L., Moja želja
Lovrić, M., Pošla koka u dućan
Zidar-Bogadi, N., Proljeće se ne da naslikati
Parun, V., Jutro
Markoč, S., Nestašni medo
Videk, N., Pismo iz zelengrada
Sabadi, N., Tvrdoglava braća jajoglava
Čunčić-Bandov, J., Zaboravljivi zeko
Gete, J. V., Pjesma o šumi
Krilić, Z., Iznenađenje za majčin dan
Pašagić, B., Uspavanka
Femenić, S., Plava priča
Čunčić-Bandov, J., Kišni razgovor
Vitez, G., Od čega su načinjene ljubice
Goleš, I., Zašto puž nosi svoju kućicu
Heuk, S., Priča o radoznalom medvjediću
Krtalić, M., Baš u ovo proljeće
Femenić, S., Maslačak šalje djecu u svijet
Krklec, G., Praznik ljeta
Zidar-Bogadi, N., Pismo s mora
Izbor iz enciklopedija i časopisa za djecu
Čitanje teksta
Uvježbavanje i usavršavanje tehnike čitanja naglas i u sebi s razumijevanjem pročitanog. Usklađivanje intonacije i tempa čitanja s prirodom teksta (pripovijedanje, opis i dijalog). Uočavanje naslova, podnaslova imena autora i ulomaka.
Čitanje i razumijevanje nelinearnih elemenata teksta.
Pravilno intoniranje znaka interpunkcije pri čitanju. Uočavanje nepoznatih riječi i pronalaženje objašnjenja.
Tumačenje teksta
Slobodno priopćavanje dojmova o pročitanom tekstu.
Razumijevanje pročitanog teksta. Uočavanje kronologije i povezanosti događaja u pripovijedanju. Razumijevanje namjera i osjećanja sadržanih u tekstu. Zauzimanje osobnih stavova prema postupcima likova.
Sustavno usvajanje književnih i funkcionalnih pojmova.
Književni pojmovi
Lirika
Pjesma, osjećanja, stih, strofa - na nivou prepoznavanja i imenovanja.
Epika
Fabula-redoslijed događaja (prepoznavanje).
Glavni i sporedni likovi, njihove osobine i postupci.
Poruke
Epska pjesma, bajka, basna - prepoznavanje.
Drama
Dramski junak, dramska radnja, dramski sukob, dijalog, pozornica, glumac - na nivou prepoznavanja.
Osnovni oblici usmenog i pismenog izražavanja
Prepričavanje sadržine kraćih tekstova, filmova, kazališnih predstava, radijskih i televizijskih emisija za djecu - slobodno detaljno prepričavanje, detaljno prepričavanje po zajedničkom planu, prepričavanje sadržaja u cjelini i po dijelovima.
Pričanje o događajima i doživljajima - individualno i po zajedničkom planu.
Opisivanje predmeta s kojim se učenik po prvi puta susreće, osobni izbor predmeta za opisivanje - slobodno ili po utvrđenom planu. Opisivanje biljaka i životinja na osnovu neposrednog promatranja.
Usmjena i pisana vježbanja
Ortoepske vježbe: pravilan izgovor riječi, kraćih rečenica, poslovica.
Ortografske vježbe: prepisivanje rečenica i kraćih ulomaka radi usavršavanja tehnike i brzine pisanja, uvježbavanje čitkog i urednog rukopisa.
Autodiktat i kontrolni diktat: provjera tačnosti zapamćivanja i usvojenosti pravopisnih pravila.
Leksičke i semantičke vježbe: osnovno i preneseno značenje riječi, građenje riječi, sinonimi i homonimi, nestandardizovane riječi, njihova zamjena jezičnim standardom i dr.
Sintaksičke vježbe: samostalno i podsticajno sastavljanje rečenica, proširivanje zadatih rečenica.
Zagonetanje i odgonetanje, rešavanje i sastavljanje rebusa i ukrštenih riječi.
Kazivanje naizust naučenih tekstova.
Scensko prikazivanje dramskog teksta.
Služenje rječnikom i enciklopedijom za djecu i pisanje sopstvenog rječnika.
Slušanje i vrednovanje / kritično procjenjivanje govora u emisijama za djecu na radiju i televiziji.
Njegovanje kulture slušanja sagovornika, pisanje razglednica i kraćeg pisma.
Izrada domaćih pismenih zadataka (do osam) i njihova analiza na satu.
Cilj i zadaci
Cilj nastave srpskog jezika jeste da učenici produktivno ovladaju srpskim jezikom u okviru predviđene jezičke i leksičke građe, da upoznaju elemente kulture naroda koji govore tim jezikom i osposobe se za sporazumevanje, druženje i zbližavanje sa pripadnicima većinskog naroda i drugih nacionalnosti.
Zadaci nastave srpskog jezika jesu da učenici:
- produktivno ovladaju govornim jezikom u okviru osnovnih jezičkih struktura i rečnika od oko 2000/3000/1 frekventnih reči i izraza;
- razumeju sagovornika i usmena izlaganja o temama iz svakodnevnog života;
- usvajaju pravilan izgovor i intonaciju pri usmenom izražavanju i čitanju;
- osposobljavaju se za razgovor o temama iz svakodnevnog života;
- savladaju dva srpska pisma i osnove pravopisa radi korektnog pismenog izražavanja u granicama usvojenih jezičkih struktura i leksike;
- upoznaju elementarne zakonitosti srpskog jezika;
- razumeju tekstove različitog žanra u okviru predviđene tematike;
- upoznaju se sa osnovnim karakteristikama kulture naroda čiji jezik uče;
- stiču navike samostalnog korišćenja rečnika i jezičkih priručnika i osposobe se za informisanje, obrazovanje i samoobrazovanje na srpskom jeziku;
- razviju interesovanja i motivaciju za učenje srpskog jezika i tako steknu veću komunikativnu kompetenciju i sposobnost razmišljanja na njemu.
_____________
1 U kosim zagradama /.../ označeni su prošireni
programski sadržaji za koje se opredeljuje vaspitno-obrazovna organizacija na
predlog nastavnika u zavisnosti od nivoa znanja učenika, nacionalnog sastava
sredine, bliskosti jezika učenika i nematernjeg jezika i dr.
Operativni zadaci
Učenici treba da:
- usvoje pravilan izgovor (artikulacija glasova, akcenat - mesto, kvalitet i kvantitet akcenta; melodija i intonacija rečenice u zavisnosti od komunikativnog cilja);
- usvoje predviđene jezičke strukture, najosnovnije oblike komunikacije i oko 250/350/ reči i izraza i aktivno ih upotrebljavaju u govoru, sa težištem na iskazivanju radnje prezentom;
- razumeju, na sluh, imperativne iskaze, pitanja i šest do deset rečenica koje čine koherentnu celinu u okviru obrađene tematike, kao i kraće dijaloge;
- steknu sposobnost da odgovaraju na pitanja i da postavljaju pitanja kako bi mogli voditi kratke dijaloge;
- steknu sposobnost za kraće samostalno izlaganje od četiri do osam rečenica koje čine celinu /ili sa više rečenica/.
Škola: učionica, nameštaj, osnovni školski pribor; školsko dvorište, školska zgrada; personal škole, učenici; situacije za vreme nastave i za vreme odmora; prigodne svečanosti i praznici.
Porodica i dom: igračke, najčešće dečje igre; članovi uže porodice, zanimanja članova uže porodice; kuća/stan (prostorije, nameštaj), svakodnevne dužnosti u kući.
Najbliža okolina: upoznavanje najvažnijih objekata u mestu (prodavnica, pošta, pijaca, stanica, ambulanta i dr.); prevozna sredstva. Domaće životinje, voće, povrće, cveće.
Dani u nedelji.
Brojanje do 20.
Najosnovniji oblici komunikacije: kazivanje imena, adrese, pozdravljanje, predstavljanje, oslovljavanje druga, nastavnika; iskazivanje molbe, želje, zahvaljivanja; saglasnost, odbijanje, (osnovni oblici); traženje i davanje osnovnih podataka o sebi i drugima. Igre, pesme za pevanje i recitovanje sa tematikom bliskom ovom uzrastu.
Imenovanje predmeta i bića
U funkciji subjekta uvežbavaju se: pokazne zamenice ovo, to, ono, imenice sva tri roda u oba broja i lične zamenice sva tri lica u jednini i množini.
U funkciji glagolskog dela predikata treba upotrebljavati enklitičke oblike pomoćnog glagola jesam, a u funkciji imenskog dela predikata uvežbavati imenice sva tri roda u oba broja. Obrasci: Ovo (to, ono) je kamion (stolica, zvono).
|
|
To su dečaci. |
|
|
Ovo je devojčica (Marija). |
|
|
Ti si učenik (učenica). |
|
|
Oni su učenici. |
|
|
Marija je učenica. |
Od imenica muškog roda koje u množini proširuju osnovu sa -ov, -ev, (drug-drugovi) i kod kojih se vrši promena suglasnika (dečak-dečaci), upotrebljavaju se samo one koje se nameću u određenoj govornoj situaciji.
Iskazivanje radnje
U funkciji subjekta treba uvežbavati i nadalje imenice sva tri roda, zamenice sva tri lica u jednini i množini. U funkciji predikata uvežbavati oblike prezenta sa iskazanim i neiskazanim subjektom. Treba obratiti pažnju na treće lice množine. Uvežbavaju se i najčešći glagoli sa morfemom se (igrati se, oblačiti se, itd).
|
Obrazac: |
Milan (on) trči |
|
|
Jelena (ona) sedi. |
|
|
Dete (ono) čita. |
|
|
Oni (one, ona) crtaju. |
|
|
Ja sedim. (Sedim.) |
|
|
Mi sedimo. (Sedimo.) |
|
|
Vera ide. |
|
|
Učenici idu. |
|
|
Ti se igraš. |
|
|
Vi se igrate. |
Iskazivanje osobina predmeta i bića
U funkciji subjekta i dalje se upotrebljavaju imenice muškog, ženskog /i srednjeg/ roda, lične zamenice, a u funkciji imenskog dela predikata opisni pridevi.
|
Obrasci: |
Lutka je velika. |
|
|
On je dobar. |
|
|
/Mleko je toplo. / |
|
|
Trešnje su crvene. |
|
|
Klikeri su crveni. |
Iskazivanje objekta
Za iskazivanje objekta upotrebljavati imenice usvojene u prethodnim obrascima. Treba obratiti pažnju na dvojake oblike akuzativa imenica muškog roda (biće - predmet).
|
Obrazac: |
Učenik nosi torbu. |
|
|
On crta kamion. |
|
|
Petar zove Ivana. |
|
|
Učenici imaju olovke. |
|
|
Mama čita pismo. |
Iskazivanje prostornih odnosa
Za iskazivanje prostornih odnosa treba uvežbavati priloge za mesto (na pitanja gde): ovde, tu, blizu, daleko i dr, lokativ s predlozima u i na (na pitanje gde), kao i akuzativ s predlozima u i na (na pitanje kuda) u jednini.
|
Obrasci: |
Marija sedi ovde. |
|
|
Sto je u sobi. |
|
|
Marija čita u učionici. |
|
|
Čaša je na stolu. |
|
|
Jelena žuri na poštu. |
|
|
Zoran trči u park. |
|
|
Milan ide u dvorište. |
Iskazivanje molbe, zapovesti
Oblik drugog lica imperativa koristiti samo kada to zahteva govorna situacija.
|
Obrazac: |
Ustani! Ustanite! |
|
|
Otvori! Otvorite! |
|
|
Gledaj! Gledajte! |
Sticanje i razvijanje jezičkih veština: slušanje sa razumevanjem i govor.
Odgovori na pitanja, postavljanje pitanja: na osnovu datih upitnih reči, na vizuelni podsticaj, na date odgovore.
Razumevanje, davanje naloga, izvršavanje radnji.
Vežbe dijaloškog karaktera u svakodnevnim govornim situacijama (nastavnik-učenik, učenik-učenik) uz usvajanje i pravilno korišćenje predviđenih osnovnih oblika komunikacije; variranje date situacije.
Kraće samostalno izlaganje na osnovu slike ili niza slika (4-8 rečenica koje čine celinu).
Jednostavniji opisi predmeta i bića.
Izvođenje lakših, podesnih igara za decu (grupne i didaktičko-jezičke igre), učenje brojalica, pevanje i recitovanje pesama. Izvođenje malih scena iz svakodnevnih životnih situacija.
Od prvog momenta u vežbama pažnja se posvećuje savlađivanju pravilnog izgovora: čista i jasna artikulacija glasova srpskog jezika (posebno uvežbavanje pravilne artikulacije glasova kojih nema u jeziku učenika), pravilno akcentovanje, intonacija i melodija rečenice.
Operativni zadaci
Učenici treba da:
- usvoje predviđene jezičke strukture, oko 250/300/ novih reči i izraza i osnovne oblike komunikacije i da ih koriste u govoru za iskazivanje radnje u sadašnjosti i prošlosti;
- savlađuju pravilan izgovor novih leksičkih jedinica, kao i ostalih elemenata izgovora vezanih za nove morfološke kategorije;
- razumeju na sluh poruke 8-15 rečenica koje čine koherentnu celinu u okviru obrađene tematike, kao i kraće dijaloge;
- steknu sposobnost da odgovaraju (da daju više odgovora na jedno pitanje) i postavljaju pitanja kako bi mogli da vode kratke dijaloge;
- steknu sposobnost za kraće samostalno izlaganje u vezi sa obrađenom tematikom;
- /osposobe se za početno čitanje i pisanje prema interesovanju i mogućnostima./
Škola: život u školi, situacije iz života u školi i za vreme nastave i za vreme odmora, dužnosti učenika; odlazak u školu; zimski i letnji raspust; školski i sportski tereni.
Porodica i dom: dečje igre; radne obaveze /radna mesta/ i slobodno vreme članova porodice, nedelja u porodici, kućni aparati.
Čovek: delovi tela; održavanje lične higijene; odeća, obuća; ishrana, dnevni obroci, osnovne vrste jela, pribor za jelo.
Bliže i šire okruženje: prodavnice sa namirnicama i osnovnim artiklima; pekara; apoteka; poljoprivredno domaćinstvo, poljoprivredni poslovi i proizvodi.
Meseci i godišnja doba.
Brojanje do 100, osnovne računske operacije.
Osnovni oblici komunikacije: međusobno upoznavanje, oslovljavanje poznate i nepoznate osobe, izvinjavanje, privlačenje pažnje, davanje i traženje podataka o sebi i drugima; odbijanje, saglasnost; traženje i davanje dozvole.
Igre, pesme za pevanje i recitovanje u okviru predviđene tematike.
Imenovanje predmeta i bića
Dalje uvežbavanje obrazaca iz prethodnog razreda.
U funkciji subjekta i imenskog dela predikata treba uvežbavati i imenice koje u množini proširuju osnovu i kod kojih se javlja promena suglasnika. Uvoditi najfrekventnije imenice muškog roda na a u okviru predviđene leksike.
Uz imenicu u funkciji subjekta i imenskog dela predikata uvodi se atribut koji se sa imenicom slaže u rodu, broju i padežu.
U funkciji glagolskog dela predikata upotrebljavaju se i oblici perfekta pomoćnog glagola, ali samo u rečenicama sa iskaznim subjsktom. Posebnu pažnju treba obratiti na slaganje subjekta i oblika perfekta pomoćnog glagola.
|
Obrasci: |
Golubovi su ptice. |
|
|
To su učenici. |
|
|
Ono je deda. |
|
|
Milan je bio radnik. |
|
|
Marijana je bila učenica. |
|
|
Mlada devojka je dobra radnica. |
|
|
Ovo je bilo malo selo. |
Iskazivanje radnje
Dalje uvežbavanje oblika prezenta novih glagola.
Pored oblika prezenta uvežbavati i oblike perfekta sva tri lica jednine i množine. Posebnu pažnju treba obratiti na slaganje subjekta (iskazanog imenicama i zamenicama sva tri roda) sa radnim glagolskim pridevom. Oblike perfekta uvežbavati samo u rečenicama sa iskazanim subjektom.
Razvijati sposobnost za uočavanje glagolskog vida (čitati-pročitati; crtati-nacrtati).
Uvežbavanje najfrekventnijih pravih povratnih glagola (se-sebe).
|
Obrasci: |
Aca piše. |
|
|
Oni skaču. |
|
|
On je otputovao. |
|
|
Ja sam čitao (čitala). |
|
|
Dete je čitalo. |
|
|
Mi smo čitali (čitale). |
|
|
Otac je čitao. |
|
|
Majka je pročitala knjigu. |
|
|
Ja se umivam. |
Iskazivanje osobine predmeta i bića i pripadanja
Uvežbavanje obrasca iz prethodnog razreda. U funkciji subjekta upotrebljavati i imenice srednjeg roda.
Uz imenicu u funkciji subjekta i imenskog dela predikata uvežbavati atribute koji se sa njom slažu u rodu, broju i padežu. Najpre uvoditi pokazne zamenice (taj, ta, to) u službi atributa. U funkciji glagolskog dela predikata treba uvežbavati i oblike perfekta pomoćnog glagola u rečenicama sa iskazanim subjektom.
U funkciji imenskog dela predikata treba uvežbavati prisvojne pridevske zamenice koje označavaju pripadanje prvom, drugom i trećem licu jednine.
|
Obrasci: |
Haljina je čista. |
|
|
Ta kuća je stara. |
|
|
Ono dete je veselo. |
|
|
Nova škola je velika. |
|
|
Taj kaput je bio moj. |
|
|
Olovke su moje. |
|
|
To mače je bilo moje. |
Iskazivanje objekta
Uvežbavanje obrasca iz prethodnog razreda.
U funkciji objekta treba uvežbavati imenice predviđene u prvom obrascu, kao i nenaglašene oblike ličnih zamenica u oba broja uz predikat u obliku prezenta.
|
Obrasci: |
Milan voli kolač. |
|
|
Milan voli druga. |
|
|
Pavle ima golubove. |
|
|
Mama ga (je) zove. |
|
|
Marija ih čeka. |
Iskazivanje namene
U funkciji indirektnog objekta treba uvežbavati imenice muškog i ženskog roda u oba broja. Uz najfrekventnije glagole uvežbavati dve dopune (u akuzativu i dativu).
|
Obrasci: |
Učiteljica govori Ivanu. |
|
|
Ona pomaže drugaricama. |
|
|
Milan pomaže drugovima. |
|
|
Petar je dao knjigu drugarici. |
Iskazivanje prostornih odnosa
Uvežbavanje obrasca iz prethodnog razreda uz nove priloge (na pitanje gde i kuda): napred, nazad, ovamo, onamo, desno, levo, pravo i dr. U funkciji odredbe za mesto uvežbavati i množinske oblike imenica u lokativu i akuzativu.
|
Obrasci: |
Dečaci trče na igralište. |
|
|
Ivanka je u školi. |
|
|
Dragan sedi napred. |
|
|
Oni idu desno. |
|
|
Učenici sede na stolicama. |
|
|
Oni stavljaju sveske u klupe. |
Iskazivanje molbe, zapovesti
Uvežbavanje oblika drugog lica jednine imperativa uz vokativ ličnih imena.
|
Obrazac: |
Jelena, dođi ovamo! |
|
|
Marko, molim te, nacrtaj cvet! |
Iskazivanje vremenskih odnosa
U funkciji odredbe za vreme treba uvežbavati najfrekventnije priloge: danas, juče, sutra, rano, kasno, jutro, uveče, sada i imenice koje označavaju dane u sedmici u obliku akuzativa sa predlogom u.
|
Obrasci: |
Tata putuje danas. |
|
|
Ja sada čitam. |
|
|
Juče sam plivao. |
|
|
Ivan dolazi u subotu. |
|
|
Baka je stigla u petak. |
Iskazivanje načina radnje.
Za iskazivanje načina vršenja radnje uvežbavaju se najfrekventniji prilozi: brzo, polako, lepo, dobro i dr.
|
Obrasci: |
Petar čita brzo. |
|
|
Ona lepo piše. |
Nastavljanje uvežbavanja pravilnog izgovora novih leksičkih jedinica i novih oblika. Korišćenje govornih vežbi iz prethodnog razreda i uvođenje novih.
Davanje više rečenica kao odgovor na jedno pitanje.
Postavljanje pitanja intonacijom.
Vođenje dijaloga karakterističnih za svakodnevne govorne situacije (u skladu sa predviđenom tematikom, jezičkom i leksičkom građom) uz usvajanje i pravilno korišćenje osnovnih oblika komunikacije; variranje dijaloga na vizuelni ili verbalni podsticaj.
Kraće samostalno izlaganje u vezi sa obrađenom temom na osnovu slike ili niza slika i u vezi sa spontanim situacijama koje se stvaraju u učionici.
Čitanje i pisanje naslova i sasvim kratkih tekstova pisanih velikim štampanim slovima.
Program sadrži: cilj, vaspitno-obrazovne zadatke, operativne zadatke, tematiku sa osnovnim oblicima komunikacije, jezičku materiju, govorne vežbe, čitanje (od II razreda). Svi elementi programa su međusobno povezani i tako ih treba realizovati.
Zadaci nastave sadrže: opšte zahteve koji se odnose na kvalitet znanja, posebne zahteve za razvijanje i sticanje jezičkih umenja i vaspitne zadatke. Svi delovi programa su u skladu sa zadacima nastave i treba da doprinesu njihovoj realizaciji.
Operativnim zadacima formulisani su zahtevi u pogledu obima programske građe koju učenici treba da savladaju u svakom razredu.
Tematika je data po razredima sa temama i situacijama u kojima se usvaja jezik. Ona sadrži nekoliko tematskih oblasti: škola, porodica i dom, bliže i šire okruženje, priroda i društvo, aktuelne teme, slobodno vreme učenika, iz života mladih i dr. Tematika je data okvirno da bi u izvesnoj meri usmeravala nastavnike i pisce udžbenika prilikom izbora najfrekventnije leksike u okviru datih područja.
Uz tematiku su date forme ophođenja (pozdravljanje, obraćanje, predstavljanje, molba, zahvaljivanje) počev od najjednostavnijih do složenijih koje su potrebne za učenje autentičnog jezika, odnosno ostvarivanje prirodne komunikacije.
Jezička materija data je u vidu rečeničnih modela koji su konkretizovani. U njima je izdvojena ona jezička materija koja pokriva veći deo govornog jezika. Ona je kumulativna jer se nova građa uvek naslanja na prethodnu. Jezički modeli se iz razreda u razred iskazuju drugim jezičkim i leksičkim sredstvima. Jednostavni iskazi postepeno se šire i međusobno kombinuju.
U odeljku Gramatika izdvojena je jezička građa koja je u funkciji bržeg savladavanja jezika na produktivnom nivou. U gramatici se pošlo od sintakse, zatim morfologije da bi u završnim razredima (VII i VIII) došlo do sistematizacije znanja o jezičkom sistemu.
Pravopis sadrži one pravopisne norme koje se, manje ili više, razlikuju od onih u pravopisu maternjeg jezika učenika.
U programu je dat i prošireni deo koji se prevashodno tiče sadržaja u odeljku Jezička materija, a u zavisnosti od karakteristika pojedinih kategorija. Za njegovu realizaciju u celini ili fragmentarno, opredeljuju se škole na predlog predmetnog nastavnika. Obim realizacije ovog dela programa može da varira od škole do škole, od generacije do generacije, od odeljenja u istoj školi, u zavisnosti od nivoa predznanja učenika na koji utiče:
- nacionalni sastav sredine u kojoj učenici žive,
- srodnost nematernjeg jezika i jezika učenika,
- uslovi rada u školi i dr.
Organizacija vaspitno-obrazovnog rada
U nastavi srpskog kao nematernjeg jezika težište rada prenosi se na učenika: on aktivno učestvuje u radu, postaje subjekt nastave, a svojim zalaganjem i radom treba da stiče i razvija jezička umenja, da usvaja jezik i usvojeno znanje primenjuje u komunikaciji.
Nastavnik planira, vodi i organizuje nastavni proces (odabira sadržinu rada, leksiku, nastavne metode, oblike rada, tipove i broj vežbi itd.), koordinira radom učenika da bi se što uspešnije ostvarivali postavljeni zadaci.
Nastava mora biti postavljena tako da se svakom učeniku omoguće što češće verbalne aktivnosti jer se samo govorenjem može produktivno ovladati jezikom. Neobično je važno da se poštuje princip individualizacije u radu, s obzirom na to da je znanje jezika veoma heterogeno i među učenicima jednog odeljenja.
Program je jedinstven za sve nacionalnosti. To, međutim, ne znači da pri njegovom ostvarivanju nastavnik ne treba da vodi računa o odnosu srpskog jezika i jezika učenika. Mada ne uvek, teškoće će biti veće ukoliko su i strukturne razlike između dva jezika veće. Poželjno je da nastavnik poznaje strukturu jezika učenika, kako bi težište rada (intenzivnijim vežbama) usmerio na one elemente koji ne postoje u jeziku učenika, a pri čijem usvajanju učenici najviše greše. Naime, pri učenju srpskog jezika javlja se interferencija maternjeg jezika jer formirani mehanizam maternjeg jezika učenika "teži da gotovo neprimetno naturi šablone akcenta, izgovora i rečenične strukture svojstvene maternjem jeziku ukorenjene još u najranijem detinjstvu". Da bi se uticaj maternjeg jezika isključio, nastava srpskog jezika organizuje se bez učešća maternjeg jezika, direktnom metodom, što znači da je jezik komunikacije na časovima srpski.
U realizaciji svih zadataka nastavnik treba maksimalno da motiviše učenike koristeći odgovarajuća AV - nastavna sredstva, kompakt-diskove, magnetofonske trake i kasete, aplikacije za flanelograf, ilustracije u udžbeniku, slajdove, dija-film, film, slike, fotografije, grafofolije, slojevite folije, TV - emisije i dr. Nastavnik mora podsticati učenike da se i oni angažuju na prikupljanju nastavnih sredstava vezanih za temu koja se obrađuje (razglednice, keširane slike, članci iz dnevne i nedeljne štampe i sl.).
Nastavu nematernjeg jezika treba povezivati sa nastavom jezika učenika, poznavanjem prirode i društva, istorije, geografije, muzičke i likovne kulture, tehničkog obrazovanja i drugih nastavnih predmeta. Uspostavljanje korelacije među ovim predmetima neophodno je jer omogućuje ostvarivanje obostrano efikasnijih rezultata. Nastavnik, naravno, mora voditi računa o tome da nove pojmove učenik najpre treba da usvoji u nastavi predmeta na svom maternjem jeziku.
Nastavni program od I do VIII razreda čini celinu, ali se u njemu mogu izdvojiti tri etape: I-II, III-VI, VII-VIII razred. Svaka etapa ima svoje specifičnosti.
I etapa (I i II razred)
Pristup u nastavi ovog predmeta je u osnovi oralan. Učenici usvajaju osnovne fonetsko-fonološke odlike jezika, artikulaciju novih glasova, akcenat - mesto, kvalitet i kvantitet akcenta, ritam i intonaciju izjavne, upitne i odrične rečenice, osnovne rečenične strukture i osnovni rečenični fond od oko 500 do 600 (u zavisnosti od realizacije i proširenog dela programa) leksičkih jedinica u okviru predviđene tematike; osposobljavaju se da razumeju na sluh jednostavne iskaze, da korektno i osmišljeno reaguju na imperativne iskaze i pitanja, osposobljavaju se za korišćenje i variranje usvojenih struktura i leksike u kraćim dijalozima vezanim za poznatu situaciju, za samostalno opisivanje slika i situacija na osnovu usvojenih elemenata i da usvoje i pravilno upotrebljavaju najosnovnije oblike komunikacije predviđene programom. Nastavnik mora podsticati učenike da se spontano stvaraju što prirodnije situacije u učionici koje se tematski uklapaju u predviđene sadržaje, a koje će biti podsticajne za njihovo verbalno uključivanje.
Uvežbavanje jezičkih modela. Da bi se učenici osposobili za pravilnu komunikaciju potrebno je da savladaju predviđene jezičke modele. Učenik treba da prepozna zvučnu sliku predočenog iskaza koji ilustruje jezički model, da ga razume, imitira, reprodukuje, da ga dugotrajnim raznovrsnim vežbama sa različitim sadržajem automatizuje. Nakon automatizacije jezičkog modela, učenik će moći samostalno da sastavi sopstvene iskaze, odnosno u normalnom govornom tempu moći će da gradi analogne strukture sa novim konkretnim sadržajem, steći će komunikativnu kompetenciju, što je i cilj učenja jezika.
Proces uvežbavanja jezičkih modela treba sprovoditi planski uz dosledno poštovanje principa postupnosti. Jezički modeli se najpre uvežbavaju u čistom obliku jer učenici treba da usvoje osnovne modele u okviru ograničenog vokabulara.
Modeli se usvajaju na poznatoj leksici. U određeni jezički model unosi se samo jedan novi elemenat jer bi istovremeno unošenje dva nepoznata elementa (npr. futur glagola i namenu iskazanu dativom imenice i zamenice) stvaralo nepotrebne teškoće i usporilo bi usvajanje određenog jezičkog modela. Kasnije se jezički modeli proširuju, kombinuju i uvode se u rad novi, složeniji.
Ilustrovaćemo to na jezičkom modelu imenovanje predmeta i bića. Na primer, u obrascu Petar je učenik, koji je jedan od konkretnih realizacija navedenog modela, može se predikativ učenik zameniti drugom imenicom u nominativu - dečak, mladić, fudbaler, stolar i sl., već prema stvarnoj situaciji. U normalnom iskazu te vrste akcenat je na predikativu, jer se njime otkriva ono što je novo, njime se imenuje lice, a to znači da subjekt i glagolska kopula moraju biti poznati učenicima od ranije da bi shvatili ovu konstataciju, odnosno da bi shvatili informaciju u celini. U praktičnom radu predikativ će se veoma često menjati, jer se na početnom stupnju učenja veoma često vrši imenovanje bića i predmeta kad god je potrebno savladati neku novu imenicu (npr. Ovo je stolica, ovo je knjiga, a to je olovka i sl.)
Ako se u tom jezičkom modelu želi savladati nova (leksički i morfološki) kopula, subjekt i predikativ treba da su poznati npr.:
je bio,
će biti
... Petar želi postati učenik,
mora biti.
Subjekat je takođe promenljiv elemenat u obrascu. Mesto imena Petar može se upotrebiti svako drugo ime ili zamenica u nominativu, već prema objektivnoj situaciji. Ako subjekt u obrascu promeni rod, po pravilu menja rod i predikativ i zato ovaj obrazac može poslužiti ne samo za uvežbavanje novih imenica, zamenica i pomoćnih glagola, nego i za uvežbavanje slaganja rodova.
Neposredni cilj uvežbavanja ovog obrasca jeste usvajanje novih reči (imenica, pomoćni glagol) i novih oblika (prezent, perfekt i futur pomoćnih glagola) i nekih glagolskih konstrukcija u službi glagolske kopule (želi postati, mora biti, hoće da bude i sl.).
Konačni cilj uvežbavanja ovog obrasca jeste da učenici steknu sposobnosti da u novoj govornoj situaciji od novih reči stvore iskaz analogan uvežbanom obrascu.
Kad god se pojavi potreba da se imenuje neko biće ili predmet, učenici će automatski aktivirati u svesti jezički model imenovanja predmeta i bića, koji se može izraziti formulom S = P, gde je P glagolska kopula + imenica dakle uslovnom formulom.
S = P / = k + im.
Subjekt, kopula i predikativ su obavezni elementi ovog jezičkog modela. Oni moraju biti iskazani da bi iskaz bio potpun.
Ali ovakav iskaz može imati i neobavezne elemente, npr. atribut. Pošto se u obrascu mogu javiti dve imenice, obe mogu imati atribut ili čak svaka i po više atributa. Tako se početni obrazac popunjava novim elementima kako bi iskaz bio potpuniji, precizniji.
Atribut uz imenice u službi predikativa ima tu osobinu da povlači na sebe logički akcenat (npr. Petar je dobar učenik - u svesti i govornog lica i sagovornika ima u prvom redu kvalitativnu ocenu koju daje pridev dobar) i zato ne treba žuriti sa dodavanjem atributa predikativu ako nije automatizovano iskazivane početnog obrasca.
U tome i jeste prednost ovakvog rada što se početna struktura koja je sintaksičko-semantički i leksičko-morfološki određena, obeležena, posle automatizovanja navike građenja osnovnog obrasca "otvara" i prima "neobavezne" elemente, to se na taj način proširuje, zasićuje se potrebnim semantičkim kvantitetom i ulazi u govorni proces, zauzima mesto u mehanizmu jezika.
Reč je o najprostijoj rečeničkoj strukturi koja služi za imenovanje bića i predmeta, ali treba imati na umu da se njome ne savlađuje samo sintaksička struktura S = P/ = k + p/, niti se njome savlađuje samo nova leksika (imenice, pokazne i lične zamenice, pomoćni glagoli sa nepotpunim značenjem), nego se savlađuju i morfološke kategorije (nominativ imenica i zamenica, tri osnovna glagolska vremena i imperativ, brojna konstrukcija u službi subjekta i predikata, kategorija roda i kategorija broja i neki izuzeci od opštih morfoloških i sintaksičkih pravila).
Dakle, shematizovanje, uprošćavanje i ukalupljivanje izraza samo je prividno jer se obrazac u početnom obliku javlja samo na početku vežbanja, dok se ne postigne automatizacija, a kasnije se popunjava drugim elementima, dok se ne postigne bogatstvo potpunog iskaza. Za usvajanje jezičke materije koriste se raznovrsni tipovi vežbi manipulativnog karaktera. Funkcija tih vežbi je uvežbavanje, učvršćivanje i automatizacija jezičkih modela da bi se učenici osposobljavali da ih samostalno koriste sa različitim sadržajem u svakodnevnoj komunikaciji.
Manipulativne vežbe su strogo kontrolisane, što znači da pri uvežbavanju pojedinih jezičkih elemenata, nastavnik ispravlja učenika ako greši i ponovo uvežbava nesavladanu jezičku materiju dok je učenik ne usvoji.
U I etapi to su, na primer, vežbe razumevanja na sluh, oralno ponavljanje, odgovori na pitanja, postavljanje pitanja, vežbe supstitucije, vežbe dopunjavanja, vežbe transformacije rečenica (vreme, lice, broj, rod), vežbe sastavljanja rečenica od datih elemenata i datih reči prema modelu, vežbe povezivanja rečenica i dr.
Vežbe odgovora na pitanja i postavljanja pitanja zauzimaju centralno mesto pri uvežbavanju jezičkog modela i doprinose sticanju komunikativne kompetencije. Od ovih vežbi treba razlikovati pitanja i odgovore koji se koriste za proveru razumevanja teksta, razumevanja situacije i leksičkih jedinica.
Kod ovih prvih vežbi svako pitanje i odgovor sadrži obrazac jezičkog modela koji se uvežbava. Zbog toga odgovori učenika moraju biti potpuni, celoviti, što se pri proveri razumevanja teksta ne zahteva uvek.
Koliko će se vremena posvetiti uvežbavanju jednog jezičkog modela zavisi, pre svega, od toga da li postoji velika razlika u određenoj jezičkoj konstrukciji u odnosu na maternji jezik. Onim jezičkim modelima koji predstavljaju problem zbog interferencije maternjeg jezika, posvećuje se više pažnje i više vremena da bi i oni prešli u automatizovanu naviku. Neopravdano je preći na uvežbavanje novog jezičkog modela ako nije usvojen prethodni.
Tematika i leksika. Svi delovi programa: tematika, jezička materija, govorne i pismene vežbe i dr. ne čine poseban deo nastave, nego su sastavni delovi celokupnog rada kome je osnovni cilj formiranje i razvijanje govornih sposobnosti učenika.
Jedinstvo ovih oblasti, koje su u programu izdvojene samo zbog preglednosti, ogleda se u tome što se određena sintaksička konstrukcija - jezički model uvežbava na tematski najpogodnijoj materiji, a u radu se koriste oblici govornih i pismenih vežbi. Prema tome, predviđena tematika treba da obezbedi usvajanje, programom predviđene, jezičke modele, kao i usvajanje određene leksike. Iste tematske oblasti javljaju se u više razreda, ali se ostvaruju drugom sadržinom koja je primerena poznavanju jezika i interesovanju učenika. Tema o porodici, na primer, u I razredu može se ograničiti na pet osnovnih jezičkih struktura: imenovanje predmeta i bića, iskazivanje osobine, iskazivanje radnje, iskazivanje objekta i iskazivanje prostornih odnosa.
Zadatak sve tri etape jeste i savlađivanje određenog fonda reči. Međutim, broj reči u početnoj nastavi nije tako bitan. Minimalni produktivni fond mnogo će uspešnije doprineti savlađivanju mehanizama na nematernjem jeziku, nego leksička rezerva u kojoj se učenik (i učitelj) na kraju izgubi, pa u kasnijim godinama zna samo reči, a ne zna da ih upotrebi. U prvoj etapi je osnovni cilj koristiti leksički minimum koji će omogućiti da se savlađuju bitni elementi jezika, a kada se oni savladaju, prirodno je i tako savladati potreban fond reči jer bogaćenje rečnika ide uporedo sa opštim razvojem, kao i sa razvojem izražavanja na maternjem jeziku. I reči svoga jezika uče se do kraja života, ali je mehanizam jezika savladan na početku. U detinjstvu su automatizovane navike sklapanja rečenica radi postizanja određenog cilja u procesu komunikacije.
Usvajanje leksičkih jedinica obuhvata semantizaciju i asimilaciju reči. Semantizacija se vrši korišćenjem predmeta, ili predmeta na slici, odnosno vizuelnih sredstava. Asimilacija reči vrši se u kontekstu, u rečenici i vezuje se za određene govorne situacije. Pored produktivnog leksičkog fonda učenici treba da savladaju i receptivno izvesne reči, rečenice i izraze.
Govorne vežbe. Osnovni cilj u toku celokupne nastave od I do VIII razreda jeste da se izađe izvan okvira receptivno-reproduktivne nastave i da se ostane na nerazvijenom, stešnjenom i siromašnom odgovaranju na pitanja, nego da učenici steknu sposobnost i razvijaju naviku dužeg izlaganja povezanih misli, što je moguće samo ako misle na srpskom jeziku.
Govorne sposobnosti se stiču i razvijaju govorenjem. Zbog toga treba odabrati metodičke postupke koji će učenike staviti u situaciju da pitaju, odgovaraju, izražavaju neslaganje ili slaganje sa određenom akcijom ili pojavom, kazuju mogućnost ili nemogućnost izvršenja određene radnje, itd.
Treba stvoriti situaciju koja stvarno odgovara realnoj govornoj komunikaciji.
Da bi se učenici osposobili da produktivno usvoje predviđene elemente govornog i pisanog jezika, pored navedenih manipulativnih vežbi, koriste se i komunikativne vežbe. Komunikativne (govorne) vežbe obuhvataju one tipove vežbi u kojima se jezik koristi samostalno, funkcionalno u određenoj govornoj situaciji. U situacionim vežbama učenici treba da usvajaju i pravilno koriste komunikativne funkcije koje su date uz tematiku.
Orijentacioni raspored godišnjeg broja časova
U I i II razredu predviđena su po 2 časa nedeljno (po 72 časa godišnje). S obzirom na to da je u tim razredima oralni pristup nastavi jezika, nedeljni fond časova je celishodno rasporediti u četiri dana. Ovakav raspored časova omogućuje učenicima svakodnevni kontakt sa srpskim jezikom.
Cilj
Cilj nastave stranog jezika u prvom razredu jeste da osposobi učenika da na stranom jeziku komunicira na osnovnom nivou u usmenom obliku o temama iz svog neposrednog okruženja. U isto vreme, nastava stranih jezika treba da:
- približi učenicima ideju o postojanju drugih jezika kao sredstava komunikacije;
- razvije pozitivna osećanja prema jeziku koji uči;
- podstakne potrebu za učenjem stranih jezika;
- podstakne razvijanje svesti o sopstvenom napredovanju radi jačanja motivacije za učenje jezika;
- olakša razumevanje drugih i različitih kultura i tradicija;
- stimuliše maštu, kreativnost i radoznalost.
Opšti standardi
Kroz nastavu stranih jezika učenik bogati sebe upoznajući drugog, stiče svest o značaju sopstvenog jezika i kulture u kontaktu sa drugim jezicima i kulturama. Učenik razvija radoznalost, istraživački duh i otvorenost prema komunikaciji sa govornicima drugih jezika.
Posebni standardi
Razumevanje govora
Učenik razume i reaguje na kraći usmeni tekst u vezi sa poznatim temama.
Usmeno izražavanje
Učenik usmeno izražava sadržaje u vezi sa poznatim temama, samostalno ili uz pomoć nastavnika.
Interakcija
Učenik ostvaruje komunikaciju i sa sagovornicima razmenjuje kratke informacije u vezi sa poznatim temama.
Znanja o jeziku1
Prepoznaje osnovne principe gramatičke i sociolingvističke kompetencije uočavajući značaj ličnog zalaganja u procesu učenja stranog jezika.
|
___________________________ |
|
|
1 |
Pod znanjem o jeziku podrazumeva se funkcionalno znanje, odnosno sposobnost učenika da jezičke strukture pravilno upotrebi u datoj komunikativnoj situaciji. |
Zadaci na nivou jezičkih veština
Razumevanje govora
Učenik treba da:
- razlikuje jezik koji uči od drugih jezika;
- prepoznaje glasove (posebno one kojih nema u maternjem jeziku) u govornom lancu, akcenat, ritam i intonaciju;
- razume verbalni sadržaj uz pomoć oblika neverbalne komunikacije;
- razume kratke dijaloge, priče i pesme o poznatim temama, koje čuje uživo, ili sa audio-vizuelnih zapisa;
- razume i reaguje na odgovarajući način na kratke usmene poruke u vezi sa ličnim iskustvom i sa aktivnostima na času (poziv na igru, zapovest, uputstvo itd.);
- razvija sposobnost i naviku slušanja sa razumevanjem.
Usmeno izražavanje
Učenik treba da:
- razgovetno izgovara glasove, naučene reči i izraze, akcentuje reči, poštuje ritam i intonaciju;
- daje osnovne informacije o sebi i svom okruženju, samostalno i uz nastavnikovu pomoć;
- opisuje kratkim i jednostavnim jezičkim strukturama sebe i druge u poznatim situacijama;
- imenuje stvari iz neposrednog okruženja u vezi sa temama koje se obrađuju;
- reprodukuje, sam ili u grupi, kratke recitacije i brojalice i peva poznate pesmice.
Interakcija
Učenik treba da:
- reaguje verbalno i neverbalno na uputstva i postavljena pitanja o poznatim temama;
- postavlja jednostavna pitanja;
- izražava dopadanje i nedopadanje;
- učestvuje u igri i komunikaciji na času (u paru, u grupi, itd.).
Znanja o jeziku
- prepoznaje šta je novo naučio;
- prepoznaje, na elementarnom nivou, glasovnu strukturu jezika koji uči i uočava razliku u odnosu na maternji jezik;
- koristi jezik u skladu sa nivoom formalnosti komunikativne situacije (npr. forme učtivosti);
- razume vezu između sopstvenog zalaganja i postignuća u jezičkim aktivnostima.
Škola: školski pribor i prostor (učionica)
Ja i moji drugovi: drugovi i osobe iz neposrednog okruženja igre (na otvorenom i u zatvorenom prostoru)
Porodica i blisko okruženje: uža porodica i prijatelji (izbegavati stereotipe)
Praznici: Božić, Nova godina, rođendan
Moj dom: prostorije u domu i aktivnosti u njima
Ishrana: obroci, izbor hrane i pića, voće i povrće, navike i ukusi u vezi sa hranom
Odeća: delovi tela, odevni predmeti u odnosu na vremenske prilike
Okruženje: gradska (ponašanje na ulici, u parku, u zoološkom vrtu) i seoska sredina (domaće životinje i pejzaž)
Ostalo: godišnja doba, meseci i delovi dana.
|
Komunikacija |
Leksika |
Kognitivne i socijalne veštine |
Aktivnosti |
|
Pozdravljanje. |
Hello /Hi, I'm... |
Razumevanje društvenih normi pri predstavljanju i pozdravljanju. Ponašanje u skladu sa normama. |
Slušanje i reagovanje na pitanja nastavnika i / ili uputstva sa audio-zapisa. |
|
Predstavljanje drugih. |
This is... |
Razvijanje jednostavnih dramskih veština. |
Dramska igra: rad u parovima. |
|
Imenovanje predmeta (igračke, školski pribor i sl.) |
What's this? |
Razvijanje sposobnosti uočavanja osobina predmeta, povezivanje i pamćenje. |
Crtanje i bojenje predmeta po datim uputstvima. |
|
Reagovanje na zadate podsticaje. |
say; draw; touch; point to. |
Razlikovanje boja. Uočavanje razlika između predmeta
na osnovu veličine. |
Didaktičke igre i pesme vezane za boje. |
|
Opisivanje predmeta na osnovu veličine. |
The ball is small. |
Zaključivanje na osnovu datih informacija. |
Crtanje i isecanje predmeta. Pronalaženje skrivenih predmeta
postavljanjem kratkih pitanja. |
|
Imenovanje delova nameštaja i prostorija. |
Where's...? It's... |
Utvrđivanje položaja predmeta. |
Razgovor o položaju predmeta na slici / u učionici /
stanu. |
|
Kazivanje brojeva. |
numbers (1 - 10) |
Razlikovanje brojeva. |
Didaktičke igre i pesme vezane za brojeve. |
|
Izražavanje posedovanja pomoću glagola have got (have). |
Have you got a / an...? / (Do you have a / an...?) |
Povezivanje. |
Igra pogađanja postavljanjem "da / ne" pitanja. |
|
Imenovanje delova tela. |
Put your finger on your nose. |
Uočavanje i povezivanje. |
Crtanje i bojenje. |
|
Imenovanje i opisivanje članova porodice. |
Here's my mother. |
Razvijanje osećanja pripadnosti. |
Crtanje članova porodice. |
|
Imenovanje i opisivanje kućnih ljubimaca / životinja. |
The puppy's tail is short. |
|
Crtanje omiljenih životinja. |
|
Izražavanje dopadanja / nedopadanja. |
Do you like...? |
Izražavanje individualnosti i ličnog stava. |
Popunjavanje tabela za izražavanje dopadanja / nedopadanja. Dramatizacija dijaloga. |
|
Izražavanje sposobnosti / nesposobnosti |
Can the frog swim / fly? |
Zaključivanje. |
Popunjavanje tabela za izražavanje sposobnosti. |
|
Traženje i davanje dozvole |
Can I go out? * |
Razumevanje i usvajanje normi ponašanja u svakodnevnim situacijama. |
Simulacija situacija. |
|
Čestitanje i izražavanje lepih želja. |
Happy birthday! |
Usvajanje normi lepog ponašanja i uvažavanja drugih. |
Rad na grupnom projektu. |
|
Imenovanje osnovnih namirnica. |
Can I have an apple / a glass of water, please? |
Razvijanje motoričkih veština. |
Crtanje, bojenje i isecanje namirnica. |
|
Podsticanje na zajedničku akciju. |
Let's sing! |
Razvijanje kooperativnosti i potrebe za timskim radom. Razvijanje inicijative. |
|
* Colloquially CAN is used more than MAY.
Jezik komunikacije na času
Hello/Hi. Good morning/ afternoon. Good night.
Good bye / Bye, Ms..., See you tomorrow.
Stand up everyone. Sit down, please. Who's absent / missing today?
What do you say when you are late?
Sorry. I'm sorry I'm late.
Let's start now. Has everybody got a book? Take out your work books. Open your books, please. Look at the picture on page... Page... Close your books/notebooks, please.
Go to the board. Come out to the board, please. Stand up! Turn around! Touch your nose! Point to the ... Count the .../ Count to.../ Count from ... to...
Draw a/an... Colour the (apple)... red.
Is everything clear? Are you ready? Ready? Have you finished?
Hands up/down.
Listen carefully. Say it after me. Say that again, please. Watch my lips/my mouth.
Will you repeat it, please.
Close the door/window. Will you open the window, please.
Come here. Go back to your place. Hurry up! Quick!
Right. Good. Very good. Fine. That's better/much better now. That's not bad. Well done.
Let's sing a song! Do you want to sing now? Once again, all together. Let's play a game!
Don't do that! Be quiet, please! Quiet, please. Silence, please! Stop talking! Stop now! You are very noisy today.
Can I have...?
Have you got a/an...?
Get into lines! Get into groups of four. Make groups of four, please.
In pairs, please. Get into pairs. Work in twos. Work with your neighbour/partner.
Have you got a partner? Who's your partner? Your turn now.
Where is...?
Do you like...? Who likes...?
Here you are. Thank you./ Thanks.
Can I go out, please?
What have you learnt? What can you say? What can you do?
That's all for today, thank you. We'll finish this next time. Finish this off at home.
See you on... Have a nice weekend.
|
Funkcije |
Primeri |
|
1. Predstavljanje sebe i drugih |
1. Ich bin/heiße Maria. Das ist meine Freundin Claudia/mein Freun Bernd. |
|
2. Pozdravljanje |
2. Hello! Grüß dich! Guten Morgen! Guten Tag! Guten Abend! Auf Wiedersehen! Gute Nacht! Tschüs. |
|
3. Identifikacija i imenovanje osoba, objekata, delova tela, životinja, boja, brojeva do 20, itd. (u vezi sa temama) |
3. Das ist mein Bruder Christian. Er ist klein. Das ist die Nase. Das ist ein Hund. Der Hund ist schwarz. Hier sind zehn Bleistifte. |
|
4. Razumevanje i davanje jednostavnih uputstava i komandi |
4. Schreibe! Schreibt! Zeichne! Malt! Bemale! Schau mal! |
|
5. Postavljanje i odgovaranje na pitanja |
5. Wo ist dein Heft? Es ist in meiner Schultasche. |
|
6. Molbe i izrazi zahvalnosti |
6. Bitte! Danke (sehr)! Vielen Dank! |
|
7. Primanje i davanje poziva za učešće u igri/grupnoj aktivnosti |
7. Komm, wir spielen/ singen/malen? Möchtest du/Möchtet ihr...? Gern! Ich möchte.... |
|
8. Izražavanje dopadanja/nedopadanja |
8. Ich mag es. Ich mag es nicht. |
|
9. Izražavanje fizičkih senzacija i potreba |
9. Ich habe Hunger/Durst. Es ist mir kalt/heiß. Mein Kopf tut (mir) weh... |
|
10. Imenovanje aktivnosti (u vezi sa temama) |
10. Sprechen, schreiben, singen, tanzen, spielen,.. |
|
11. Iskazivanje prostornih odnosa i veličina (Idem, dolazim iz..., Levo, desno, gore, dole...) |
11. Ich gehe in/zu... Ich komme aus/von. Nach rechts/links/oben/unten... |
|
12. Davanje i traženje informacija o sebi i drugima |
12. Ich gehe in die Schule. Ich wohne... Wo wohnst du? Sie ist Peters Schwester. |
|
13. Opisivanje lica i predmeta |
13. Michael ist groß und blond. Sein Ball ist blau. |
|
14. Izražavanje pripadanja i posedovanja |
14. Mein Buch. Dein Bruder. Die Tante von Maria. Ich habe einen Hund. |
|
15. Skretanje pažnje |
15. Vorsicht! Hör zu! Entschuldigung! Entschuldigen Sie! |
|
Funkcije |
Primeri |
|
1. Predstavljanje sebe i drugih |
1. Je m'appelle Juliette. C'est mon amie/ma copine Marie / mon copain Philippe. |
|
2. Pozdravljanje |
2. Salut! Bonjour! Bonsoir! Bonne nuit! Au revoir! A demain. A bientôt. |
|
3. Identifikacija i imenovanje osoba, objekata, delova tela, životinja, boja, brojeva do 20, itd. (u vezi sa temama) |
3. C'est Marie. Ce sont les mains. C'est la tête. Ce sont des chats. |
|
4. Razumevanje i davanje jednostavnih uputstava i komandi |
4. Ecris! Ecrivez! Dessine! Dessinez! Regarde! Regardez! |
|
5. Postavljanje i odgovaranje na pitanja |
5. Où est ton cahier? Il est dans mon sac/cartable. |
|
6. Molbe i izrazi zahvalnosti |
6. S'il te/vous plaît... Merci. |
|
7. Primanje i davanje poziva za učešće u igri/grupnoj aktivnosti |
7. On joue/dessine/chante? Tu veux.../ Vous voulez jouer? D'accord! |
|
8. Izražavanje dopadanja/nedopadanja |
8. Je veux/on veut bien. |
|
9. Izražavanje fizičkih senzacija i potreba |
9. J'ai faim/soif/froid/sommeil. J'ai mal à la tête... |
|
10. Imenovanje aktivnosti (u vezi sa temama) |
10. Parler, écrire, chanter, danser, jouer, etc. |
|
11. Iskazivanje prostornih odnosa i veličina (Idem, dolazim iz..., Levo, desno, gore, dole...) |
11. Je viens de... Je vais à... A gauche, à droite, en haut, en bas... |
|
12. Davanje i traženje informacija o sebi i drugima |
12. Je suis élève de/en troisième (classe). J'habite à... Tu viens d'où? |
|
13. Opisivanje lica i predmeta |
13. Michel est grand et brun. La balle de Marie est bleue.. |
|
14. Izražavanje pripadanja i posedovanja |
14. Mon livre. Ton frère. Sa tante. J'ai un lapin/chien. |
|
15. Skretanje pažnje |
15. Attention! Ecoute! Pardon, Madame / Monsieur... |
|
Funkcije |
Primeri |
|
1. Predstavljanje sebe i drugih |
1. Sono Maria/ Questa è la mia amica Anna |
|
2. Pozdravljanje |
2. Ciao! Buon giorno/ Buona sera/ Buona notte/ Arrivederci/ Salve |
|
3. Identifikacija i imenovanje osoba, objekata, delova tela, životinja, boja, brojeva do 20, itd. (u vezi sa temama) |
3. Chi è?/ E' Maria/ Che cos'è?/ E' la mano/ E' la testa/ E' il gatto/ Di che colore è?/ E' bianco. |
|
4. Razumevanje i davanje jednostavnih uputstava i komandi |
4. Scrivi/ Scrivete/ Apri/ Aprite/ Chiudi/ Chiudete... |
|
5. Postavljanje i odgovaranje na pitanja |
5. Dove è la penna?/ E' nel mio zaino. |
|
6. Molbe i izrazi zahvalnosti |
6. Per favore/ Scusa/ Scusi/ Grazie/ Grazie mille |
|
7. Primanje i davanje poziva za učešće u igri/grupnoj aktivnosti |
7. Andiamo a giocare/ scrivere/ cantare/ D'accordo/ Va bene |
|
8. Izražavanje dopadanja/nedopadanja |
8. Mi piace/ Non mi piace... |
|
9. Izražavanje fizičkih senzacija i potreba |
9. Ho fame/ sete/ freddo/mal di gola/Mi fa male la pancia |
|
10. Imenovanje aktivnosti (u vezi sa temama) |
10. parlare, scrivere, cantare, ballare, giocare |
|
11. Iskazivanje prostornih odnosa i veličina (Idem, dolazim iz..., Levo, desno, gore, dole...) |
11. Vengo da... / Vado a... /A sinistra... / A destra... /Su... /Giù.... |
|
12. Davanje i traženje informacija o sebi i drugima |
12. Sono scolaro/ Vivo a Belgrado/ Di dove sei? |
|
13. Opisivanje lica i predmeta |
13. Maria è alta e bionda./La palla è rossa. |
|
14. Izražavanje pripadanja i posedovanja |
14. Questo è il mio libro/ il tuo quaderno/ la sua palla. |
|
15. Skretanje pažnje |
15. Attenzione! Scusi! Mi scusi! Scusate! |
|
Funkcije |
Primeri |
|
1. Predstavljanje sebe i drugih |
1. Soy Manuela/Ella es mi amiga Juana, etc. |
|
2. Pozdravljanje |
2. ¡Hola! ¡Què tal! ¡Buenos días/Buenas tardes/Buenas noches/Hasta luego/ Adiós, etc. |
|
3. Identifikacija i imenovanje osoba, objekata, delova tela, životinja, boja, brojeva do 20, itd. (u vezi sa temama) |
3. Es María/Las manos/La cabeza/Los gatos, etc. |
|
4. Razumevanje i davanje jednostavnih uputstava i komandi |
4. Escribe/Escriban/Escribid/Sal/Salgan/Salid, etc. |
|
5. Postavljanje i odgovaranje na pitanja |
5. ¿Dónde está la carpeta?/ Está en mi bolsa. |
|
6. Molbe i izrazi zahvalnosti |
6. Por favor/ perdón/gracias, etc. |
|
7. Primanje i davanje poziva za učešće u igri/grupnoj aktivnosti |
7. Vamos a jugar/escribir/cantar.../Vale/De acuerdo, etc. |
|
8. Izražavanje dopadanja/nedopadanja |
8. Me gusta/No me gusta... |
|
9. Izražavanje fizičkih senzacija i potreba |
9. Tengo hambre/sed/frio/sueño/Me duele la cabeza, etc. |
|
10. Imenovanje aktivnosti (u vezi sa temama) |
10. hablar, escribir, cantar, bailar, jugar, etc. |
|
11. Iskazivanje prostornih odnosa i veličina (Idem, dolazim iz..., Levo, desno, gore, dole...) |
11. Vengo de... Voy a... A la izquierda, a la derecha, arriba, abajo... |
|
12. Davanje i traženje informacija o sebi i drugima |
12. Soy estudiante/Vivo en Belgrado/¿De dónde eres? |
|
13. Opisivanje lica i predmeta |
13. Miguel es alto y moreno./La pelota es roja. |
|
14. Izražavanje pripadanja i posedovanja |
14. Mi libro/Tu hermano/Su mochila |
|
15. Skretanje pažnje |
15. ¡Atención! ¡Escucha! ¡Cuidado! |
Komunikativna nastava smatra jezik sredstvom komunikacije. Primena ovog pristupa u nastavi stranih jezika zasniva se na nastojanjima da se dosledno sprovede i primenjuju sledeći stavovi:
- ciljni jezik upotrebljava se u učionici u dobro osmišljenim kontekstima od interesa za učenike;
- govor nastavnika prilagođen je uzrastu i znanjima učenika;
- učenici u početku većinom slušaju i reaguju, a tek potom, počinju i da govore;
- jezička građa je kumulativna i nadovezuje se na već obrađenu;
- bitno je značenje jezičke poruke, a ne gramatička preciznost iskaza;
- znanja učenika mere se jasno određenim relativnim kriterijumima tačnosti i zato uzor nije izvorni govornik;
- sa ciljem da unapredi kvalitet i kvantitet jezičkog materijala, nastava se zasniva i na socijalnoj interakciji (rad u učionici sprovodi se putem grupnog ili individualnog rešavanja problema, potragom za informacijama i manje ili više složenim zadacima sa jasno određenim kontekstom, postupkom i ciljem).
Komunikativno-interaktivni pristup u nastavi stranih jezika uključuje i sledeće:
- usvajanje jezičkog sadržaja kroz ciljano i osmišljeno učestvovanje u društvenom činu;
- poimanje nastavnog programa kao dinamične, zajednički pripremljene i prilagođene liste zadataka i aktivnosti;
- nastavnik je tu da omogući pristup i prihvatanje novih ideja;
- učenici se tretiraju kao odgovorni, kreativni, aktivni učesnici u društvenom činu;
- udžbenici postaju izvori aktivnosti;
- učionica postaje prostor koji je moguće prilagođavati potrebama nastave iz dana u dan;
- rad na projektu kao zadatku koji ostvaruje korelaciju sa drugim predmetima i podstiče učenike na studiozni i istraživački rad.
Tehnike (aktivnosti)
- Slušanje i reagovanje na komande nastavnika ili sa audio zapisa (uglavnom fizičke aktivnosti: ustani, sedi, hodaj, skoči, igraj, ali i aktivnosti u vezi sa radom u učionici: crtaj, seci, boji, otvori/zatvori svesku, itd.);
- Rad u parovima, malim i velikim grupama (mini-dijalozi, igra po ulogama itd.);
- Manualne aktivnosti (seckanje, bojenje, pravljenje predmeta od glinamola ili slanog testa; izrada postera za učionicu ili roditelje i sl.);
- Vežbe slušanja (prema uputstvima nastavnika ili sa trake povezati pojmove u vežbanki, dodati delove slike koji nedostaju, i sl.);
- Igre;
- Pevanje u grupi;
- Klasiranje i upoređivanje (po količini, obliku, boji, godišnjim dobima, volim/ne volim, komparacije...);
- Pogađanje predmeta ili lica;
- Rešavanje "tekućih problema" u razredu, tj. dogovori i mini-projekti;
- Igra po ulogama (simulacija);
- Crtanje po diktatu;
- "Prevođenje" iskaza u gest i gesta u iskaz;
- Povezivanje zvučnog materijala sa ilustracijom;
- Zajedničko pravljenje ilustrovanih materijala (album fotografija odeljenja, plan nedeljnih aktivnosti).
Cilj
Cilj nastave stranog jezika na mlađem školskom uzrastu je da osposobi učenika da na stranom jeziku komunicira na osnovnom nivou u usmenom i pisanom (od trećeg razreda) obliku o temama iz njegovog neposrednog okruženja. U isto vreme, nastava stranih jezika treba da:
- podstakne potrebu za učenjem stranih jezika;
- podstakne razvijanje svesti o sopstvenom napredovanju rada jačanja motivacije za učenje jezika;
- olakša razumevanje drugih i različitih kultura i tradicija;
- stimuliše maštu, kreativnost i radoznalost;
- podstiče upotrebu stranog jezika u lične svrhe i iz zadovoljstva.
Opšti standardi
Kroz nastavu stranih jezika učenik bogati sebe upoznajući drugog, stiče svest o značaju sopstvenog jezika i kulture u kontaktu sa drugim jezicima i kulturama. Učenik razvija radoznalost, istraživački duh i otvorenost prema komunikaciji sa govornicima drugih jezika.
Posebni standardi
Razumevanje govora
Učenik razume i reaguje na kraći usmeni tekst u vezi sa poznatim temama.
Usmeno izražavanje
Učenik usmeno izražava sadržaje u vezi sa poznatim temama samostalno ili uz pomoć nastavnika.
Interakcija
Učenik ostvaruje komunikaciju i sa sagovornicima razmenjuje kratke informacije u vezi sa poznatim temama.
Znanja o jeziku1
Prepoznaje osnovne principe gramatičke i sociolingvističke kompetencije uočavajući značaj ličnog zalaganja u procesu učenja stranog jezika.
___________
1 Pod znanjem o jeziku podrazumeva se funkcionalno znanje,
odnosno sposobnost učenika da jezičke strukture pravilno upotrebi u datoj komunikativnoj
situaciji.
Zadaci na nivou jezičkih veština
Razumevanje govora
Učenik treba da:
- prepoznaje glasove (posebno one kojih nema u maternjem jeziku) u govornom lancu, akcenat, ritam i intonaciju;
- razume verbalni sadržaj uz pomoć oblika neverbalne komunikacije;
- razume govor nastavnika, kratke dijaloge, priče i pesme o poznatim temama, koje čuje uživo, ili sa audio-vizuelnih zapisa;
- razume i reaguje na odgovarajući način na kratke usmene poruke u vezi sa ličnim iskustvom i sa aktivnostima na času (poziv na igru, zapovest, uputstvo itd.).
Usmeno izražavanje
Učenik treba da:
- razgovetno izgovara glasove, naučene reči i izraze, poštuje ritam i intonaciju;
- daje osnovne informacije o sebi i svom okruženju, samostalno i uz nastavnikovu pomoć;
- opisuje kratkim i jednostavnom jezičkim strukturama sebe i druge u poznatim situacijama;
- reprodukuje, sam ili u grupi, kratke recitacije i brojalice i peva poznate pesmice.
Interakcija
Učenik treba da:
- reaguje verbalno i neverbalno na uputstva i postavljena pitanja;
- postavlja jednostavna pitanja;
- izražava dopadanje i nedopadanje;
- učestvuje u komunikaciji (u paru, u grupi, itd.);
- prepoznaje kad nešto ne razume, postavlja pitanja i traži razjašnjenja.
Znanja o jeziku2
- prepoznaje šta je novo naučio;
- shvata značaj poznavanja jezika, maternjeg i stranog u međuljudskoj komunikaciji.
__________
2 Pod znanjem o jeziku podrazumeva se funkcionalno
znanje, odnosno sposobnost učenika da jezičke strukture pravilno upotrebi u
datoj komunikativnoj situaciji.
Škola:
- Školski prostor i aktivnosti
Ja i moji drugovi:
- novi drugovi i osobe
- nove igre (u skladu sa godišnjim dobima)
Porodica i blisko okruženje:
- šira porodica, susedi i prijatelji
Praznici:
- Uskrs i drugi važni praznici
Moj dom:
- prostorije i delovi nameštaja
Ishrana:
- užina
- izbor hrane i pića
- voće i povrće po godišnjim dobima
- navike u ishrani u zemlji/ama čiji se jezik uči
Odeća:
- odevni predmeti po godišnjim dobima
Okruženje:
- mesto i ulica gde stanujem
- važne ustanove u okruženju (bioskop, škola, pozorište, pošta, muzej).
Ostalo:
- godišnja doba, meseci, dani u nedelji i delovi dana
|
1. Predstavljanje sebe i drugih |
Ja sam... Zovem se... Kako se zoveš?... Kako se on/ona zove? On/ona je... To je... |
|
2. Pozdravljanje |
Zdravo.... Ćao... |
|
3. Čestitanje |
Čestitam.... Sve najbolje.... |
|
4. Molba za uslugu |
Molim Vas/te.... Mogu li.... |
|
5. Izvinjenje |
Izvini/Izvinite... hoću... |
|
6. Izrazi zahvalnosti |
Hvala (lepo) |
|
7. Pozivanje na igru, prihvatanje, odbijanje |
Hajde... Dođi... |
|
8. Izražavanje dopadanja i nedopadanja |
Volim/ Ne volim. |
|
9. Iskazivanje prostornih i veličina |
Idem u....Dolazim iz.... |
|
10. Iskazivanje sposobnosti, veština i nesposobnosti |
Mogu.... Znam.... |
Komunikativna nastava smatra jezik sredstvom komunikacije. Primena ovog pristupa u nastavi stranih jezika zasniva se na nastojanjima da se dosledno sprovode i primenjuju sledeći stavovi:
- ciljni jezik upotrebljava se u učionici u dobro osmišljenim kontekstima od interesa za učenike;
- govor nastavnika prilagođen je uzrastu i znanjima učenika;
- učenici u početku većinom slušaju i reaguju a tek potom počinju i da govore;
- jezička građa je kumulativna i nadovezuje se na već obrađenu;
- bitno je značenje jezičke poruke, a ne gramatička preciznost iskaza;
- znanja učenika mere se jasno određenim relativnim kriterijumima tačnosti i zato uzor nije izvorni govornik;
- sa ciljem da unapredi kvalitet i kvantitet jezičkog materijala, nastava se zasniva i na socijalnoj interakciji (rad u učionici sprovodi se putem grupnog ili individualnog rešavanja problema, potragom za informacijama i manje ili više složenim zadacima sa jasno određenim kontekstom, postupkom i ciljem).
Komunikativno-interaktivni pristup u nastavi stranih jezika uključuje i sledeće:
- usvajanje jezičkog sadržaja kroz ciljano i osmišljeno učestvovanje u društvenom činu;
- poimanje nastavnog programa kao dinamične, zajednički pripremljene i prilagođene liste zadataka i aktivnosti;
- nastavnik je tu da omogući pristup i prihvatanje novih ideja;
- učenici se tretiraju kao odgovorni, kreativni, aktivni učesnici u društvenom činu;
- udžbenici postaju izvori aktivnosti;
- učionica postaje prostor koji je moguće prilagođavati potrebama nastave iz dana u dan;
- rad na projektu kao zadatku koji ostvaruje korelaciju sa drugim predmetima i podstiče učenike na studiozni i istraživački rad.
Tehnike (aktivnosti)
- Slušanje i reagovanje na komande nastavnika ili sa audio zapisa (uglavnom fizičke aktivnosti: ustani, sedi, hodaj, skoči, igraj, ali i aktivnosti u vezi sa radom u učionici: crtaj, seci, boji, otvori/zatvori svesku, itd.);
- Rad u parovima, malim i velikim grupama (mini-dijalozi, igra po ulogama itd.);
- Manualne aktivnosti (seckanje, bojenje, pravljenje predmeta od glinamola ili slanog testa; izrada postera za učionicu ili roditelje i sl.);
- Vežbe slušanja (prema uputstvima nastavnika ili sa trake povezati pojmove u vežbanki, dodati delove slike koji nedostaju, i sl.);
- Igre;
- Pevanje u grupi;
- Klasiranje i upoređivanje (po količini, obliku, boji, godišnjim dobima, volim/ne volim, komparacije...);
- Pogađanje predmeta ili lica;
- Rešavanje "tekućih problema" u razredu, tj. dogovori i mini-projekti;
- Igra po ulogama (simulacija);
- Crtanje po diktatu;
- "Prevođenje" iskaza u gest i gesta u iskaz;
- Povezivanje zvučnog materijala sa ilustracijom;
- Zajedničko pravljenje ilustrovanih materijala (album fotografija odeljenja, plan nedeljnih aktivnosti).
Cilj i zadaci
Cilj nastave matematike u osnovnoj školi jeste: da učenici usvoje elementarna matematička znanja koja su potrebna za shvatanje pojava i zavisnosti u životu i društvu; da osposobi učenike za primenu usvojenih matematičkih znanja u rešavanju raznovrsnih zadataka iz životne prakse, za uspešno nastavljanje matematičkog obrazovanja i za samoobrazovanje; kao i da doprinose razvijanju mentalnih sposobnosti, formiranju naučnog pogleda na svet i svestranom razvitku ličnosti učenika.
Zadaci nastave matematike jesu:
- da učenici stiču znanja neophodna za razumevanje kvantitativnih i prostornih odnosa i zakonitosti u raznim pojavama u prirodi, društvu i svakodnevnom životu;
- da učenici stiču osnovnu matematičku kulturu potrebnu za otkrivanje uloge i primene matematike u različitim područjima čovekove delatnosti (matematičko modelovanje), za uspešno nastavljanje obrazovanja i uključivanje u rad;
- da razvija učenikovu sposobnost posmatranja, opažanja i logičkog, kritičkog, stvaralačkog i apstraktnog mišljenja;
- da razvija kulturne, radne, etičke i estetske navike učenika, kao i matematičku radoznalost u posmatranju i izučavanju prirodnih pojava;
- da učenici stiču sposobnost izražavanja matematičkim jezikom, jasnost i preciznost izražavanja u pismenom i usmenom obliku;
- da učenici usvoje osnovne činjenice o skupovima, relacijama i preslikavanjima;
- da učenici savladaju osnovne operacije s prirodnim, celim, racionalnim i realnim brojevima, kao i osnovne zakone tih operacija;
- da učenici upoznaju najvažnije ravne i prostorne geometrijske figure i njihove uzajamne odnose;
- da osposobi učenike za preciznost u merenju, crtanju i geometrijskim konstrukcijama;
- da učenicima omogući razumevanje odgovarajućih sadržaja prirodnih nauka i doprinese radnom i politehničkom vaspitanju i obrazovanju;
- da izgrađuje pozitivne osobine učenikove ličnosti, kao što su: istinoljubivost, upornost, sistematičnost, urednost, tačnost, odgovornost, smisao za samostalni rad;
- da interpretacijom matematičkih sadržaja i upoznavanjem osnovnih matematičkih metoda doprinese formiranju pravilnog pogleda na svet i svestranom razvitku ličnosti učenika;
- da učenici stiču naviku i obučavaju se u korišćenju raznovrsnih izvora znanja.
Operativni zadaci
Učenici treba da:
- prepoznaju, razlikuju i ispravno imenuju oblike predmeta, površi i linija;
- posmatranjem i crtanjem upoznaju tačku i duž i steknu umešnost u rukovanju lenjirom;
- na jednostavnijim, konkretnim primerima iz svoje okoline uočavaju odnose između predmeta po obliku, boji i veličini;
- uspešno određuju položaj predmeta prema sebi i predmeta prema predmetu;
- uočavaju razne primere skupova, pripadanje elemenata skupu i koriste reči: "skup" i "element", usvajajući značenje vezivanjem za primere iz prirodnog okruženja deteta;
- nauče da broje, čitaju, zapisuju i upoređuju brojeve do 100, kao i da ispravno upotrebljavaju znake jednakosti i nejednakosti;
- savladaju sabiranje i oduzimanje do 100 (bez prelaza preko desetice), razumeju postupke na kojima se zasnivaju ove operacije, shvate pojam nule i uočavaju njeno svojstvo u sabiranju i oduzimanju, upoznaju termine i znake sabiranja i oduzimanja; nauče da pravilno koriste izraze "za toliko veći" i "za toliko manji";
- upoznaju (na primerima) komutativnost i asocijativnost sabiranja (bez upotrebe ovih naziva);
- savladaju tablicu sabiranja i da do nivoa automatizacije usvoje tehniku usmenog sabiranja jednocifrenih brojeva i odgovarajuće slučajeve oduzimanja;
- određuju nepoznati broj u odgovarajućim jednakostima isključivo putem "pogađanja";
- uspešno rešavaju tekstualne zadatke (s jednom i dve operacije) u okviru sabiranja i oduzimanja do 100 (pomoću sastavljanja izraza, kao i obratno, da na osnovu datog izraza umeju da sastavljaju odgovarajuće zadatke);
- upoznaju metar, dinar i paru.
Predmeti u prostoru i odnosi među njima
Posmatranje predmeta: položaj i veličina predmeta. Relacije među predmetima: veći, manji; levo, desno; ispred, iza: ispod, iznad; gore, dole, itd.
Predmeti oblika kruga, pravougaonika i kvadrata.
Linija i oblast
Kriva i prava linija. Zatvorena i otvorena linija. Unutrašnjost i spoljašnjost, reči u, na i van. Spajanje tačaka pravim i krivim linijama. Duž. Upotreba lenjira.
Klasifikacija predmeta prema svojstvima
Upoređivanje predmeta po dužini i boji.
Prirodni brojevi do 100
(Desetica, brojevi 11-20, brojevi 21-100)
Opis skupa navođenjem članova ili svojstva. Član skupa. Prikazivanje skupova. Brojanje unapred i unazad i sa preskokom. Skupovi sa različitim i skupovi sa istim brojem elemenata.
Cifre, pisanje i čitanje brojeva. Prikazivanje brojeva pomoću tačaka na brojevnoj pravoj. Upoređivanje brojeva. Znaci: <, >, =. Redni brojevi.
Sabiranje i oduzimanje prirodnih brojeva: u prvoj desetici, u okviru 20 (sa prelazom preko desetice) i od 20 do 100 (bez prelaza preko desetice); znaci + i -; reči: sabirak, zbir, umanjenik, umanjilac, razlika, veći za, manji za. Svojstva sabiranja. Nula kao sabirak i rezultat oduzimanja.
Određivanje nepoznatog broja u najprostijim jednakostima u vezi sa sabiranjem i oduzimanjem pogađanjem.
Prostiji zadaci s primenom sabiranja i oduzimanja.
Merenje i mere
Dinar i para. Metar.
Operativni zadaci
Učenici treba da:
- savladaju sabiranje i oduzimanje do 100;
- shvate množenje kao sabiranje jednakih sabiraka, upoznaju i koriste termine i znak množenja;
- upoznaju operaciju deljenja, koriste termine i znak deljenja;
- upoznaju (na primerima) komutativnost i asocijativnost računskih operacija (bez upotrebe ovih naziva);
- uočavaju svojstva nule kao sabirka, činioca i deljenika, a jedinice kao činioca i delioca;
- savladaju tablicu množenja jednocifrenih brojeva i odgovarajuće slučajeve deljenja (do automatizma);
- savladaju množenje i deljenje u okviru 100, upoznaju funkciju zagrade i redosled izvođenja računskih operacija;
- umeju da pročitaju i zapišu pomoću slova zbir, razliku, proizvod i količnik, kao i da znaju da odrede vrednost izraza sa dve operacije;
- upoznaju upotrebu slova kao oznaku za nepoznati broj (odnosno, kao zamenu za neki broj) u najjednostavnijim primerima sabiranja i oduzimanja;
- umeju da rešavaju tekstualne zadatke s jednom i dve računske operacije, kao i jednačine s jednom operacijom (na osnovu veza između komponenata operacije);
- shvate pojam polovine;
- uočavaju i stiču određenu spretnost u crtanju prave i duži kao i raznih krivih i izlomljenih linija;
- uočavaju i crtaju pravougaonik i kvadrat na kvadratnoj mreži;
- upoznaju i primenjuju mere za dužinu (m, dm, cm) i vreme (čas, minut, dan, sedmica, mesec).
Prirodni brojevi do 100
Sabiranje i oduzimanje prirodnih brojeva do 100 (s prelazom preko desetice). Komutativnost i asocijativnost sabiranja.
Množenje i deljenje prirodnih brojeva; znaci za množenje i deljenje (. , :); reči: činioci, proizvod, deljenik, delilac, količnik. Nula i jedinica kao činioci; nula kao deljenik. Komutativnost i asocijativnost množenja.
Izrazi (dve operacije); zagrade, redosled računskih operacija.
Slovo kao zamena za neki broj.
Određivanje nepoznatog broja u jednakostima tipa: x + 5 = 9; 7 x = 35; x : 5 = 3; 12 : x = 4.
Pojam polovine.
Rešavanje jednostavnijih zadataka (najviše dve operacije).
Geometrijski oblici
Predmeti oblika lopte, valjka, kvadra i kocke. Upoređivanje predmeta po obliku, širini, visini i debljini.
Duž, poluprava i prava. Crtanje raznih krivih i izlomljenih linija. Otvorena i zatvorena izlomljena linija. Uočavanje i crtanje pravougaonika i kvadrata na kvadratnoj mreži.
Merenje i mere
Merenje duži pomoću metra, decimetra i centimetra. Mere za vreme: čas, minut, dan, sedmica - nedelja, mesec.
Odnos između jedinica upoznatih mera.
Zbog lakšeg planiranja nastave daje se orijentacioni predlog časova po temama po modelu (ukupno časova za temu; časova za obradu, časova za ponavljanje i uvežbavanje)
Predmeti u prostoru i odnosi među njima (10; 4 + 6)
Linija i oblast (14; 5 + 9)
Klasifikacija predmeta prema svojstvima (6; 2 + 4)
Prirodni brojevi do 100 (144; 57 + 87)
Merenje i mere (6; 2 + 4)
Prirodni brojevi do 100 (145; 55 + 90)
Geometrijska tela i figure (25; 8 + 17)
Merenje i mere (10; 3 + 7)
Glavna odlika programa matematike za mlađe razrede jeste što su akcentovani opažajni pojmovi, koji se stvaraju kroz dobro planiranu aktivnost.
Skupovi. - Elementarni skupovni pojmovi u I razredu shvataju se kao didaktički materijal (a ne kao logičko-pojmovna osnova) za nastavu o brojevima. Formiranje ovih pojmova zasniva se na igri i praktičnoj aktivnosti učenika (preko konkretnih primera).
Izdvajanjem grupa objekata, koji se posmatraju kao samostalne celine, planski se sistematizuje didaktički materijal. Da bi imenovanje ovakvih raznovrsnih celina i njihovih objekata bilo jednoobraznije i da bi se time podsticala apstrakcija, predviđa se aktivna upotreba reči skup i elemenat, bez pokušaja da se ideja skupa učini eksplicitnom. Pri izdvajanju skupova vodi se računa o tome da je na neki detetu dostupan način jasan ključ po kojem je izvršeno izdvajanje i tame u njegovoj svesti potpuno određena realizacija pripadnosti.
Dijagramske slike treba koristiti i u predstavljanju linija. Na podesan vizuelan način ili kroz prigodan jezik treba isticati svojstva relacije, zahtevajući pri tome da ih učenici i sami uočavaju, ispravno predstavljaju i u tom smislu sa njima aktivno rade. Pri tome je izlišno prerano insistiranje na terminima koji izražavaju svojstva relacija, kao i na određivanju pojmova putem definicija.
Brojevi. - Program matematike u razrednoj nastavi predviđa da učenici postupno upoznaju brojeve prirodnog niza i broj nulu kako bi na kraju IV razreda u potpunosti savladali sistem prirodnih brojeva i njegova svojstva.
Izdvajanjem, po prirodi elemenata i njihovom rasporedu, različitih kolekcija objekata vrši se prebrojavanje (oslonjeno na sposobnost deteta da mehanički ređa imena brojeva fiksiranim redom) i zapisivanje brojeva ciframa (do 10). Time se uči "aritmetička azbuka" i ističe nezavisnost broja od prirode elemenata koji se broje i njihovog rasporeda.
Pri brojanju učenici upoznaju ideju preslikavanja; uzastopno brojanje navodi ih na otkrivanje zakonitosti formiranja niza prirodnih brojeva. Već prilikom izučavanja brojeva prve desetice otkriva se kako se formira svaki broj.
Operacije s brojevima, u duhu ovog programa, treba shvatiti po sledećem planu: izdvajati pogodne prirodne i didaktički pripremljene situacije koje daju značenje operacijama i brojevima uz isticanje nepromenljivosti rezultata.
U vezi sa početnim blokovima brojeva (I i II razred) treba imati u vidu nekoliko metodoloških i metodičkih napomena. Na tom nivou brojevi se vezuju za realne grupe objekata za koje se vezuju i reči iz prirodnog jezika (stado, jato, gomila itd.), a paralelno se asimiluje značenje univerzalnije reči "skup" i relacijskog odnosa "član skupa". Izlaganje te teme razbija se na didaktičke blokove. Brojevi u okviru bloka do 10 pišu se jednom cifrom (osim 10). Tu su značajne vežbe ruke za pravilno pisanje tih simbola. Ovde se uvode i osmišljavaju operacije sabiranja i oduzimanja, kao i relacijski znakovi =, >, <. Iz pedagoških razloga u početku se preporučuje blok brojeva do 5, koji se zbirovima sa komponentama do 5 i vrednostima preko 5 širi na brojeve 6 do 10. Vrednost zbirova u tom najmanjem bloku odmah se vidi, pa je akcenat na vežbama pravilnog zapisivanja izraza i relacija koje se tu javljaju. Blok brojeva do 20 je prirodna celina zatvorena za zbirove jednocifrenih brojeva. Akcenat se stavlja na metodu prelaza preko 10 pri sabiranju i oduzimanju, a cilj je spontano zapamćivanje tablica sabiranja i oduzimanja.
Blok brojeva do 100 formira se kao zbirovi desetica i jedinica. Posle obrade operacija sabiranja i oduzimanja, uvode se operacije množenja i deljenja. Ovaj blok je takođe prirodna celina zatvorena za množenje jednocifrenih brojeva. Zakoni razmene činilaca, množenja zbira i razlike brojem, utemeljuju se i koriste za izgradnju tablice množenja s ciljem njenog spontanog zapamćivanja.
Program predviđa prvo upoznavanje svojstava operacija, a zatim, na toj osnovi, objašnjavanje načina računanja. Time se povećava efikasnost nastave i učenicima znatno olakšava usvajanje tablica sabiranja i množenja, kao i formiranje drugih računskih umenja. Isto tako, blagovremeno izučavanje svojstava operacija i veza između njih podiže teorijski nivo celog rada iz matematike i potpunije otkriva smisao operacije. Usvajanje svakog svojstva operacije prolazi kroz nekoliko etapa: pripremna vežbanja, odgovarajuće operacije na odabranim primerima, formulisanje svojstva, primena svojstva u određivanju vrednosti izraza i načinu računanja, zapis svojstva pomoću slova. Posebno je važno da se utvrdi kako promene komponenata računskih operacija utiču na rezultat; kao i da se ukaže na značaj ovih činjenica u praktičnom računanju. Tako, na primer, nije dovoljno da učenici samo znaju da proizvod dvaju brojeva ne menja vrednost ako se jedan od njih pomnoži nekim brojem, a drugi podeli tam istim brojem, već to treba da umeju i da primene na konkretnim primerima.
U I i II razredu operacije se vrše usmeno, uz zapisivanje odgovarajućih izraza i jednakosti.
Pri izučavanju operacija treba predvideti dovoljan broj vežbanja čijim će obavljanjem učenici izgrađivati sigurnost i spretnost usmenog i pismenog računanja. Međutim, sama ta tehnika nije dovoljna. Tek razumevanjem šta koja računska operacija predstavlja u konkretnim zadacima, odnosno svesno odlučivanje a ne nagađanje kada koju operaciju treba primeniti, pretvara tu tehniku u stvarno a ne formalno znanje.
Brojevne izraze treba obrađivati uporedo sa uvežbavanjem računskih operacija. Treba insistirati na tome da učenici tekstualno zapisane zadatke prikazuju brojevnim izrazima i da rečima iskazuju brojevne izraze, odnosno da ih čitaju. Ovakvim načinom obrađivanja brojevnih izraza učenici se sigurno snalaze u redosledu računskih operacija i lako shvataju značaj zagrada u zadacima.
Počeci formiranja matematičkog jezika. - Matematički jezik čine osnovni simboli, izrazi i formule. To je jezik tačan, jasan i istovremeno precizan.
Slovo u svojstvu matematičkog znaka pojavljuje se već u II razredu. Njime se zamenjuju razni simboli za zapisivanje nepoznatog broja (tačka, crtica, kvadratić), na primer pri rešavanju zadataka oblika: "Ako zamišljenom broju dodamo 5, onda dobijemo 9. Koji je broj zamišljen." (Prevod glasi: x + 5 = 9).
Kod učenika se postupno izgrađuje predstava o promenljivoj, pri čemu slovo nastupa u svojstvu simbola promenljive. Učenici najpre određuju vrednosti najprostijih izraza (oblika: a + 3, b - 4, a + b, a - b) za različite brojevne vrednosti slova koja u njima figurišu. Kasnije postepeno upoznaju složenije izraze.
Program predviđa da se jednačine, kao specijalne formule, rešavaju paralelno sa vršenjem odgovarajućih računskih operacija. Rešavanje jednačina u II razredu zasniva se na poznavanju računskih operacija i njihove međusobne povezanosti. Pri rešavanju jednačina s nepoznatim elementom množenja i deljenja treba uzimati samo primere s celobrojnim rešenjima.
Jednačine pružaju velike mogućnosti za još potpunije sagledavanje svojstava računskih operacija i funkcionalne zavisnosti rezultata operacije od njenih komponenata.
Kada određeni broj zadovoljava (ne zadovoljava) datu jednačinu, onda to učenici treba da iskazuju i zapisuju rečima "tačno" ("netačno") ili na neki drugi, kraći način.
Prisutnost algebarske propedevtike u programu razredne nastave omogućuju da se dublje i na višem nivou izučavaju predviđeni matematički sadržaji. Drugim rečima, koristeći se elementima matematičkog jezika, učenici usvajaju znanja s većim stepenom uopštenosti.
Ideja funkcije. - Ideja funkcije prožima sve programske sadržaje, počevši od formiranja pojma broja i operacije. Najveći značaj na ovom planu pridaje se otkrivanju ideje preslikavanja (npr. svakoj duži, pri određenoj jedinici merenja, odgovara jedan određeni broj itd.). Izgrađivanju pojma preslikavanja pomaže uvođenje tablica i dijagrama. Tablice treba koristiti počev s I razredom. Na primer, u vidu tablice pregledno se može zapisati rešenje zadatka: "U dvema kutijama nalazi se ukupno 8 olovaka. Koliko olovaka može biti u jednoj, a koliko u drugoj kutiji?" Pri tome učenici uočavaju sve odnose (u prvoj kutiji broj olovaka povećava se za 1, u drugoj se smanjuje za 1, a ukupan broj olovaka u obe kutije se ne menja).
U procesu sistematskog rada s tablicama učenici ovladavaju samim načinom korišćenja tablica za utvrđivanje odgovarajućih zavisnosti između podataka (veličina) što je, samo po sebi, posebno važno.
Otkrivanju ideje funkcije doprinose i raznovrsna vežbanja s brojevnim nizovima. Na primer, može se dati zadatak: "Produžiti niz 10, 15, 20... Koji će broj biti u nizu na osmom (petnaestom) mestu? Da li je u datom nizu broj 45 (ili 44)? Na kojem će mestu u datom nizu biti broj 55 (ili 70)?"
Tekstualni zadaci. - Tekstualni zadaci koriste se kao sadržaji raznih vežbanja, pri čemu učenici u raznim životnim situacijama uočavaju odgovarajuće matematičke relacije, i obratno-matematičke apstrakcije primenjuju u odgovarajućim životnim odnosima: oni predstavljaju sredstvo povezivanja nastave matematike sa životom. U procesu rešavanja zadataka učenici izgrađuju praktična umenja i navike koje su im neophodne u životu i upoznaju našu društvenu stvarnost. Sam proces rešavanja tekstualnih zadataka na najbolji način doprinosi matematičkom i opštem razvitku učenika. Treba nastojati da se u procesu rešavanja potpuno iskoriste sve mogućnosti koje postoje u zadacima.
Pri razmatranju svake nove operacije prvo se uvode prosti zadaci koji su usmereni na otkrivanje smisla te operacije (zadaci za određivanje zbira, razlike, proizvoda, količnika), a zatim se uvode zadaci pri čijem se rešavanju otkriva novi smisao operacija (zadaci povezani s pojmovima razlike i količnika); na kraju se razmatraju prosti zadaci koji se odnose na otkrivanje uzajamnih veza između direktnih i obratnih operacija (zadaci za određivanje nepoznate komponente). Složene zadatke treba rešavati postupno, prema njihovoj komplikovanosti: prvo zadatke s dve, pa zatim s tri i, na kraju, sa više operacija.
Pri rešavanju tekstualnih zadataka korisno je već u I razredu navikavati učenike da rešavanje zapisuju u vidu brojevnog izraza, s tim što se izostavlja imenovanje podataka (to daje mogućnost da se prema jednom istom izrazu sastavljaju zadaci različitog konkretnog sadržaja i da tako učenici uviđaju da se različiti zadaci rešavaju jednom istom operacijom). U II razredu rešavaju se zadaci sa slovnim podacima, što još više pomaže učenicima da shvate da se jednom istom operacijom mogu rešiti zadaci s različitim konkretnim sadržajem.
Upotreba izraza predviđa se i pri rešavanju složenih zadataka. Pri rešavanju zadataka s prethodnim sastavljanjem izraza pažnja se usredsređuje na analizu uslova zadataka i sastavljanje plana njegovog rešenja. U strukturi izraza prikazuje ceo tok rešenja zadataka: operacije koje treba obaviti, brojevi nad kojima se obavljaju operacije i redosled kojim se izvršavaju te operacije.
Sastavljanje izraza predstavlja dobru pripremu za sastavljanje najprostijih jednačina prema uslovu zadatka. U svakoj konkretnoj situaciji zadatke treba rešavati najracionalnijim načinom, uz upotrebu dijagrama, shema i drugih sredstava prikazivanja. Neophodno je takođe da učenik prethodno procenjuje rezultat i da proverava tačnost samog rezultata. Proveri treba posvećivati veliku pažnju; ukazati učenicima na njenu neophodnost, na razne načine proveravanja i navikavati ih da samostalno vrše proveru rezultata. Nijedan zadatak ne treba smatrati završnim dok nije izvršena provera. Pri računanju, koje se mora obavljati tačno, treba razvijati brzinu, s tim da ona nikada ne ide na štetu tačnosti koja je ipak glavna.
Geometrijski sadržaji. - Osnovna intencija programa u oblasti geometrije sastoji se u tome što se insistira i na geometriji oblika, kao i na geometriji merenja (merenje duži, površi, tela). Izučavanje geometrijskog gradiva povezuje se s drugim sadržajima početne nastave matematike. Koriste se geometrijske figure u procesu formiranja pojma broja i operacija s brojevima; i obratno, koriste se brojevi za izučavanje svojstva geometrijskih figura. Na primer: komutativno svojstvo množenja prikazuje se na pravougaoniku koji je rastavljen na jednake kvadrate, zadaci o kretanju ilustruju se na dužima itd.
Učenici najpre propedevtički upoznaju oblike geometrijskih tela, što im je pristupačnije od osnovnih geometrijskih pojmova. Zatim upoznaju različite najprostije geometrijske figure: linije, tačku i duž, a tek onda dobijaju prve predstave o pravougaoniku i kvadratu, uglu, trouglu, krugu, pravoj i ravni, kvadru, kocki i nekim njihovim svojstvima.
Konkretizujući rečeno, a u vezi sa prve tri teme u I razredu, valja imati u vidi nekoliko bitnih karakteristika tih sadržaja. Položaji su relacijski pojmovi, pa reči koje ih označavaju treba vezivati za okružujuću realnost ili njeno slikovno predstavljanje. Geometrijski pojmovi na ovom nivou su opažajni. Tako je oblik bitno svojstvo realnog sveta (uključujući i didaktički materijal) i slika koje ih predstavljaju. Reči linija vezivati za tela čija su prostiranja u pravcu jedne dimenzije (žice, konopci itd.), figura - u dve dimenzije (modeli od papira, ploče itd.), a telo - u tri dimenzije.
Početna nastava geometrije mora biti eksperimentalna, tj. najprostije geometrijske figure i neka njihova svojstva upoznaju se praktičnim radom, preko raznovrsnih modela figura u toku posmatranja, crtanja, rezanja, presavijanja, merenja, procenjivanja, upoređivanja, poklapanja itd. Pri tome učenici uočavaju najbitnija i najopštija svojstva određenih figura koja ne zavise od vremena, materijala, boje, težine i dr. Tako učenici stiču elementarne geometrijske predstave, apstrahujući nebitna konkretna svojstva materijalnih stvari.
Iako osnovu nastave geometrije u mlađim razredima čine organizovano posmatranje i eksperiment, ipak je neophodno da se učenici navikavaju, u skladu sa uzrastom, ne samo da posmatraju i eksperimentišu već da i sve više rasuđivanjem otkrivaju geometrijske činjenice.
Sistematski rad na razvijanju elementarnih prostornih predstava kod učenika u razrednoj nastavi treba da stvori dobru osnovu za šire i dublje izučavanje geometrijskih figura i njihovih svojstava u starijim razredima osnovne škole.
Merenje i mere. - Za upoznavanje metarskog sistema mera treba koristiti očigledna sredstva i davati učenicima da mere predmete iz okoline (u učionici, školskom dvorištu, kod kuće itd.). Isto tako, neophodno je i da se učenici vežbaju da procenjuju odoka (npr. razdaljinu između dva predmeta, masu i sl.), pa da po završenom takvom merenju utvrđuju izračunavanjem koliku su grešku učinili.
Pretvaranje jedinica u manje i veće jedinice treba pokazivati i uvežbavati na primerima, ali u zadacima ne treba preterivati s velikim brojem raznih jedinica. Blagovremenim uvođenjem metarskog sistema mera otpada potreba da se višeimeni brojevi izdvajaju u poseban odeljak, odnosno računske operacije sa višeimenim brojevima treba izvoditi uporedo s računanjem s prirodnim brojevima na taj način što će se višeimeni brojevi pretvarati u jednoimene brojeve najnižih jedinica.
Posebnu pažnju treba obratiti domaćim zadacima.
Domaći zadaci se planiraju navođenjem tipova zadataka, pri čemu se vodi računa o obrazovno-vaspitnim zadacima odgovarajućeg gradiva (teme) i mogućnostima učenika. U "pripremama" (konspektima) za časove konkretno se navode svi zadaci predviđeni za domaći rad.
Pri sastavljanju, odnosno pripremanju zadataka za domaći rad treba imati u vidu individualne sposobnosti učenika (obavezni zadaci, fakultativni zadaci).
Domaći zadaci imaju za cilj ne samo utvrđivanje i ponavljanje pređenog gradiva na času, već i dalje usavršavanje matematičkih znanja, umenja i navika učenika; stoga, osim zadataka sasvim analognih onima koji su rešavani na času, treba zadavati i druge obavezne zadatke (kako bi učenici koristili knjigu, ispoljili svoju inicijativu i druge sposobnosti, mobilisali svoje znanje). Naime, mesto i uloga domaćih zadataka proizlaze iz činjenice što su oni sastavni deo nastave, odnosno učenja i pogodna forma za aktiviranje učenika, osposobljavanje za samostalan rad i učvršćivanje znanja. S tog stanovišta ih treba davati, strukturirati, proveravati i vrednovati. Domaći zadaci proveravaju se na različite načine (koje treba varirati): usmenim ispitivanjem pojedinih učenika (izrada pojedinih zadataka iz domaćeg rada), putem kraćeg kontrolnog rada, planskom komentarisanom proverom (uz angažovanje učenika i povezivanjem s ponavljanjem pređenog gradiva) a, pre svega, neposrednim brzim fragmentarnim uvidom u sveske učenika (frontalno) pri obilasku odeljenja u početku časa ili detaljnim pregledom (van časa) izvesnog broja, po nekom planu, prikupljenih svezaka (uz komentarisanje uočenih grešaka pri vraćanju svezaka i ispravljanje grešaka od strane učenika). Domaće zadatke treba na određeni način vrednovati - posredno uzimati u obzir pri formiranju ocene učenika iz matematike (ceniti redovitost rada, pravilnost rešenja svih ili većine zadataka, kvalitet rešenja, urednost).
Osnovni zahtevi u pogledu matematičkih znanja i umenja učenika
Cilj i opšti zadaci nastave matematike konkretizovani su operativnim zadacima za svaki razred. Polazeći od njih i programskih sadržaja matematike u osnovnoj školi. Kao osnovni zahtevi utvrđuju se sledeća znanja (činjenice, definicije, pravila, dokazi) i umenja (matematičko-logička, radno-tehnička) kojima učenici treba da vladaju na kraju svakog pojedinog razreda u osnovnoj školi i to na nivou prepoznavanja reprodukcije (obavezno), razumevanja (većim delom) ili primenom (izuzetno), što je posebno naglašeno u svakom konkretnom slučaju.
Znati:
- niz brojeva od 1 do 100 i mesto broja 0;
- tablicu sabiranja jednocifrenih brojeva i odgovarajuće slučajeve oduzimanja
- merne jedinice: metar, dinar i paru.
Umeti:
- uočavati razne primere skupova;
- čitati, zapisivati i upoređivati brojeve od 0 do 100;
- koristiti tablicu sabiranja jednocifrenih brojeva (do automatizma) - za sabiranje i oduzimanje;
- određivati zbir i razliku brojeva u okviru 20;
- rešavati najprostije zadatke sabiranja i oduzimanja;
- uočavati položaj predmeta u neposrednoj okolini;
- razlikovati predmete po obliku i veličini;
- uočavati, imenovati i crtati liniju, tačku i duž;
- koristiti udžbenik.
Znati:
- tablicu množenja jednocifrenih brojeva i odgovarajuće slučajeve deljenja;
- jedinice: decimetar, centimetar, čas, minut, dan, sedmica, mesec;
- osnovna svojstva računskih operacija.
Umeti:
- koristiti tablicu množenja jednocifrenih brojeva (do automatizma);
- vršiti četiri osnovne računske operacije u okviru prve stotine;
- vršiti proveru obavljene računske operacije;
- izračunati vrednost brojevnog izraza sa dve operacije;
- rešavati jednačine (navedene u programu) na osnovu zavisnosti između rezultata i komponenata operacije;
- rešavati jednostavnije zadatke sa 1-2 operacije;
- meriti duž u centimetrima, decimetrima i metrima;
- crtati izlomljenu liniju, pravougaonik i kvadrat na kvadratnoj mreži;
- odrediti polovinu datog broja;
- koristiti udžbenik.
Cilj i zadaci
Osnovna svrha izučavanja integrisanog nastavnog predmeta Svet oko nas je da usvajanjem znanja, umenja i veština deca razvijaju svoje saznajne, fizičke, socijalne i kreativne sposobnosti, a istovremeno spoznaju i grade stavove i vrednosti sredine u kojoj odrastaju kao i šire društvene zajednice. Otkrivanjem sveta kod dece se razvijaju saznajne sposobnosti, formiraju se osnovni pojmovi i postepeno se grade osnove za sistem pojmova iz oblasti prirode, društva i kulture. Istovremeno stiču se znanja, umenja i veštine koje im omogućavaju dalje učenje. Aktivnim upoznavanjem prirodnih i društvenih pojava i procesa podstiče se prirodna radoznalost dece. Najbolji rezultati postižu se ukoliko deca samostalno istražuju i iskustveno dolaze do saznanja - spoznaju svet oko sebe. Sistematizovanjem, dopunjavanjem i restrukturiranjem iskustvenih znanja učenika i njihovim dovođenjem u vezu sa naučnim saznanjima, dečija znanja se nadograđuju, proveravaju i primenjuju. Kroz interaktivne socijalne aktivnosti oni upoznaju sebe, ispoljavaju svoju individualnost, uvažavajući različitosti i prava drugih, uče se kako treba živeti zajedno. Usvajanjem elementarnih formi funkcionalne pismenosti omogućuje se sticanje i razmena informacija, komuniciranje u različitim životnim situacijama i stvaraju se mogućnosti za dalje učenje. Primena naučenog podstiče dalji razvoj deteta, doprinosi stvaranju odgovornog odnosa učenika prema sebi i svetu koji ga okružuje i omogućuje mu uspešnu integraciju u savremene tokove života.
Opšti cilj integrisanog nastavnog predmeta Svet oko nas jeste da deca upoznaju sebe, svoje okruženje i razviju sposobnosti za odgovoran život u njemu.
Ostali ciljevi i zadaci ovog nastavnog predmeta su:
- razvijanje osnovnih pojmova o neposrednom prirodnom i društvenom okruženju i povezivanje tih pojmova;
- razvijanje sposobnosti zapažanja osnovnih svojstava objekata, pojava i procesa u okruženju i uočavanje njihove povezanosti;
- razvijanje osnovnih elemenata logičkog mišljenja;
- razvijanje radoznalosti, interesovanja i sposobnosti za aktivno upoznavanje okruženja;
- osposobljavanje za samostalno učenje i pronalaženje informacija;
- integrisanje iskustvenih i naučnih saznanja u konture sistema pojmova iz oblasti prirode i društva;
- sticanje elementarne naučne pismenosti i stvaranje osnova za dalje učenje;
- usvajanje civilizacijskih tekovina i upoznavanje mogućnosti njihovog racionalnog korišćenja i dograđivanja;
- razvijanje ekološke svesti.
Ciljevi i zadaci
- formiranje elementarnih naučnih pojmova iz prirodnih i društvenih nauka;
- ovladavanje početnim tehnikama saznajnog procesa: posmatranje, uočavanje, upoređivanje, klasifikovanje, imenovanje;
- podsticanje dečijih interesovanja, pitanja, ideja i odgovora u vezi sa pojavama, procesima i situacijama u okruženju u skladu sa njihovim kognitivno-razvojnim sposobnostima;
- podsticanje i razvijanje istraživačkih aktivnosti dece;
- podsticanje uočavanja jednostavnih uzročno-posledičnih veza, pojava i procesa, slobodnog iskazivanja svojih zapažanja i predviđanja;
- rešavanje jednostavnih problem-situacija kroz oglede, samostalno i u timu;
- razvijanje odgovornog odnosa prema sebi i okruženju i uvažavanje drugih.
JA I DRUGI (10 časova)
Ja kao prirodno i društveno biće (1 čas)
Zadovoljavanje svojih potreba i osećanja uvažavajući potrebe i osećanja drugih (1 čas)
Ambijent u kome živim: dom, ulica, škola, naselje (3 časa)
Grupacije ljudi u okruženju i moje mesto u njima: porodica, rođaci, susedi, vršnjaci, sugrađani... (3 časa)
Praznici i običaji (1 čas)
Dečija prava (uvažavanje različitosti i prava drugih) (1 čas)
ŽIVA I NEŽIVA PRIRODA (40 časova)
Šta čini prirodu - razlikovanje žive od nežive prirode (1 čas)
Živa priroda (15 časova)
Biljke i životinje različitih staništa u neposrednoj okolini (2 časa)
Karakteristične biljke u okruženju (izgled, staništa, značaj biljaka i njihovo negovanje) (3 časa)
Karakteristične životinje u okruženju (izgled, staništa, način života, briga o njima) (3 časa)
Razlike i sličnosti među živim bićima na osnovu uočenih osobina (1 čas)
Razlike i sličnosti među biljkama na osnovu spoljašnjeg izgleda (3 časa)
Razlike i sličnosti među životinjama na osnovu spoljašnjeg izgleda (3 časa)
Neživa priroda - voda, vazduh, zemljište (16 časova)
Osnovna svojstva vode: različita stanja, ukus, miris, providnost... (3 časa)
Oblici pojavljivanja vode u prirodi: izvori, reke, potoci, bare, jezera... (1 čas)
Voda kao rastvarač (1 čas)
Osnovna svojstva vazduha: miris, providnost, zagađenost (2 časa)
Strujanje vazduha (1 čas)
Osnovna svojstva zemljišta: boja, rastresitost, vlažnost (1 čas)
Oblici reljefa lokalne sredine: brdo, ravnica... (1 čas)
Materijali, njihova svojstva (tvrdo - meko, providno - neprovidno, hrapavo - glatko) i ponašanje u vodi (pliva - tone, rastvorljivo - nerastvorljivo) (2 časa)
Ponašanje materijala pod različitim spoljašnjim mehaničkim i toplotnim uticajima: istezanje, sabijanje, savijanje, uvrtanje, promene pri zagrevanju i hlađenju (2 časa)
Promena agregatnog stanja vode pri zagrevanju i hlađenju (2 časa)
Veza žive i nežive prirode (8 časova)
Značaj i uloga sunčeve svetlosti i toplote za živi svet (1 čas)
Svetlost i senka: oblik i veličina senke, obdanica i noć (2 časa)
Uticaj prirodnih pojava na živa bića: smena obdanice i noći, smena godišnjih doba, vremenske prilike i njihov uticaj na biljke, životinje i čoveka (3 časa)
Značaj vode, vazduha i zemljišta za živi svet i ljudske delatnosti (1 čas)
Gajenje biljaka pod različitim uslovima (1 čas)
ORIJENTACIJA U PROSTORU I VREMENU (10 časova)
Kretanje - promena položaja u prostoru i vremenu, prostorne (napred, nazad, gore, dole, levo, desno) i vremenske (pre, sada, posle) odrednice (1 čas)
Kretanje svuda oko nas (1 čas)
Pokretanje i zaustavljanje predmeta: gura, vuče, podiže (1 čas)
Kretanje u različitim sredinama i po različitim podlogama (brzina i pravac kretanja) (2 časa)
Uticaj oblika predmeta na njegovo kretanje - klizanje i kotrljanje (1 čas)
Orijentacija u prostoru u odnosu na karakteristične objekte u neposrednom okruženju (1 čas)
Snalaženje u vremenu - kada je šta bilo: sada, pre, posle; dan, juče, danas, sutra; sedmica; prepoznavanje vremenskih kategorija mesec i godišnje doba (2 časa)
Pratim, merim i beležim rastojanje i vreme (1 čas)
KULTURA ŽIVLJENJA (12 časova)
Elementi kulture življenja: stanovanje, ishrana, odevanje, očuvanje zdravlja i životne sredine (2 časa)
Svojstva materijala određuju njihovu upotrebu i unapređuju kulturu življenja (2 časa)
Korišćenje različitih izvora informacija (2 časa)
Opasne situacije po život, zdravlje i okolinu - prevencija i pravilno ponašanje (saobraćaj, nepravilno korišćenje kućnih aparata, alata i različitih materijala, elementarne nepogode) (3 časa)
Saobraćaj i pravila ponašanja (3 časa)
Ciljevi i zadaci
- formiranje elementarnih naučnih pojmova iz prirodnih i društvenih nauka;
- ovladavanje početnim tehnikama saznajnog procesa i početnim metodama i tehnikama učenja;
- podsticanje dečijih interesovanja, pitanja, ideja i odgovora u vezi sa pojavama, procesima i situacijama u okruženju u skladu sa njihovim kognitivno-razvojnim sposobnostima;
- podsticanje i razvijanje istraživačkih aktivnosti dece;
- podsticanje uočavanja uzročno-posledičnih veza, pojava i procesa, na osnovu različitih parametara;
- opisivanje i simuliranje nekih pojava i modelovanje jednostavnih objekata u svom okruženju;
- slobodno iskazivanje svojih zapažanja i predviđanja i samostalno rešavanje jednostavnih problem-situacija;
- razvijanje različitih socijalnih veština i prihvatanje osnovnih ljudskih vrednosti za kriterijum ponašanja prema drugima;
- razvijanje odgovornog odnosa prema okruženju kao i interesovanja i spremnosti za njegovo očuvanje.
ŽIVA I NEŽIVA PRIRODA (28 časova)
Živa priroda (12 časova)
Zajedničke osobine živih bića (1 čas)
Procesi koji se odvijaju u živim bićima (disanje, ishrana, rast, ostavljanje potomstva) (3 časa)
Razlike među živim bićima u zavisnosti od sredine u kojoj žive (1 čas)
Raznovrsnost biljaka u mojoj okolini (2 časa)
Raznovrsnost životinja u mojoj okolini (2 časa)
Značaj biljaka i životinja za čoveka (2 časa)
Čovek kao deo žive prirode i njegova uloga u očuvanju prirodne ravnoteže (1 čas)
Neživa priroda (12 časova)
Gde sve ima vode (oblici pojavljivanja i osnovna svojstva vode) (1 čas)
Promenljivost oblika i slobodna površina vode, uslovi toka (2 časa)
Vazduh svuda oko nas, vazduh - uslov života (1 čas)
Kako prepoznati vazduh (kroz sopstveno kretanje i pokretanje tela) (2 časa)
Sunce - izvor svetlosti i toplote i uslov života (1 čas)
Promene koje nastaju pri zagrevanju i hlađenju vode i vazduha (promena temperature, isparavanje i zamrzavanje vode, nastajanje oblaka, magla, padavine, vetar...) (3 časa)
Duga (čas)
Zemljište - uslov za rast i razvoj biljaka (1 čas)
Veza žive i nežive prirode (4 časa)
Promene u prirodi i aktivnosti ljudi u zavisnosti od godišnjih doba (2 časa)
Oblik tela živih bića u zavisnosti od sredine u kojoj ona žive (1 čas)
Bez čega ne mogu živa bića - neraskidiva veza žive i nežive prirode (1 čas)
GDE ČOVEK ŽIVI (15 časova)
Naselja (pojam i vrste naselja nekad i sad) (2 časa)
Reljef i površinske vode u mestu i okolini (1 čas)
Živimo u naselju (grupe ljudi, uloge pojedinaca i grupa) (2 časa)
Pravila ponašanja u grupi (prava i odgovornosti pripadnika grupe, običaji, tradicija i praznici nekad i sad) (4 časa)
Snalaženje u naselju (ulica, broj, karakteristični objekti...) (2 časa)
Saobraćaj u naselju (vrste saobraćaja i komunikacije, saobraćajna sredstva, red i bezbednost i kultura ponašanja u saobraćaju...) (4 časa)
LJUDSKA DELATNOST (17 časova)
Čovek stvara (uslovi za život i rad, potrebe ljudi, proizvodi ljudskog rada) (2 časa)
Isti materijal - različiti proizvodi, različiti materijali za isti proizvod (1 čas)
Raznovrsnost materijala (drvo, kamen, metal, staklo, razne vrste plastike, guma, papir, karton, plastelin...) (1 čas)
Osnovna svojstva materijala (tvrdoća, elastičnost, plastičnost...) i njihov značaj za ljudsku delatnost (2 časa)
Ponašanje materijala pod mehaničkim uticajima (2 časa)
Uticaj toplote na tela (promena temperature, širenje i skupljanje, topljenje i očvršćavanje, sagorevanje...) (2 časa)
Toplotna provodljivost materijala (2 časa)
Mogućnost naelektrisavanja tela i osobine koje tada ispoljavaju (2 časa)
Električna provodljivost materijala (provera pomoću strujnog kola sa baterijom i malom sijalicom) (2 časa)
Kombinovanje materijala i pravljenje novih celina (1 čas)
KRETANJE U PROSTORU I VREMENU (12 časova)
Dan, određivanje doba dana prema položaju Sunca, trajanje dana (1 čas)
Kretanje u prostoru i vremenu (promena položaja u toku vremena) (1 čas)
Šta sve utiče na brzinu kretanja tela (oblik i veličina tela, materijal od koga je načinjeno, podloga, sredina, jačina delovanja) (4 časa)
Brzina kretanja organizama u zavisnosti od oblika tela i sredine u kojoj žive (1 čas)
Merenje vremena (pojam sata i korišćenje časovnika) (2 časa)
Vremenske odrednice: dan, sedmica, mesec, godina (1 čas)
Delovi godine - godišnja doba (trajanje) (1 čas)
Snalaženje na vremenskoj lenti (1 čas)
Uputstvo je sastavni deo nastavnog programa. Odnosi se na način realizacije programa radi ostvarivanja ciljeva i zadataka predmeta Svet oko nas, kao i ciljeva i zadataka razrađenih po razredima. Učitelj je dužan da se upozna sa ciljevima i zadacima, koncepcijom, svrhom i strukturom programa predmeta i da ih uz navode date u uputstvu dosledno primenjuje u neposrednom vaspitno-obrazovnom radu sa učenicima.
Program predmeta Svet oko nas zadržao je postojeći okvir, nastavni plan od 72 časa godišnje ili dva časa nedeljno po razredu, kao i dosadašnji princip zavičajne nastave znatno obogaćen sadržajima prirodnih nauka. U strukturi programa uz sadržaje naveden je i fond časova. Ponuđeni fond časova je orijentacioni vodič kroz realizaciju navedenih sadržaja programa u procesu nastave. Njegovo uvažavanje, uz izbor adekvatnih aktivnosti učenika, omogućuje uspešnu realizaciju ciljeva i zadataka programa, posebno onih koji se odnose na sadržaje prirodnih nauka. Podrazumeva se izvesna fleksibilnost u samom procesu nastave koja je uslovljena dinamikom realizacije i zavisi od raznovrsnosti situacija učenja koje osmišljava sam učitelj.
U nastavnom procesu polazi se od nesistematizovanih iskustvenih saznanja deteta i ide se ka opštim, naučno zasnovanim, sistematizovanim znanjima iz oblasti prirode, društva i kulture. Pri izboru programske građe primenjena je koncepcija spiralnih krugova u cilju formiranja elementarnih pojmova i postavljanja mreže za sistem pojmova iz navedenih oblasti, u skladu sa uzrasnim karakteristikama učenika.
Osnovna intencija nastave predmeta Svet oko nas nije samo na usvajanju programskih sadržaja već na podsticanju razvojnih potencijala deteta. Navedeni sadržaji su usmereni na razvoj intelektualnih, psihofizičkih, kognitivno-konativnih i socijalno-afektivnih sfera ličnosti deteta, što se očitava u navedenim ciljevima.
Kroz ceo program predmeta Svet oko nas ciljevi su dati dvojako:
- eksplicite - kao ideje vodilje u praktičnoj realizaciji programa
- implicite - dati i sadržani u izboru, strukturiranju i načinu realizacije programskih sadržaja
Ciljevi programa su postavljeni tako da eksplicite i implicite utiču na razvoj učenika, paralelno izgrađujući njihove intelektualne sposobnosti, praktične veštine, stavove i vrednosti.
Eksplicite ciljevi jasno su navedeni u programskim sadržajima.
Implicite ciljevi su "prikriveni" i naglašavaju vaspitnu komponentu obrazovanja. Oni se realizuju i sprovode preko odabranih sadržaja i aktivnosti, koji prevazilaze okvire predmeta i razreda, zalaze u sve oblasti koje se obrađuju u okviru prvog ciklusa obrazovanja i nadalje. Konkretizuju se kroz određene operativne zadatke i aktivnosti, a odnose se na sferu sticanja umenja i navika, razvijanja veština, kao i formiranja stavova iz sledećih oblasti: ekologija, demokratičnost, zdravlje i tehnologija.
Obe grupe ciljeva realizuju se izborom sadržaja iz oblasti prirode, društva i kulture. U procesu učenja/nastave učenik će prečistiti predstave, graditi pojmove i postaviti osnove za formiranje sistema pojmova, naučiti kako se uočava razlika između pretpostavke - tvrdnje - činjenice i sticati uvid u strukture i spletove uzajamnih veza u svetu kome pripada.
Program predmeta Svet oko nas rasterećen je faktografije i ponavljanja. Izmenjenom koncepcijom programa, odnosno ostvarivanjem ciljeva i zadataka preko spiralnih krugova, izbegava se ponavljanje, a usvajanjem sadržaja programa, omogućuje nadograđivanje znanja, umenja, veština i stavova, izgradnja pojmova iz oblasti prirode i društva. Koncepcija predmeta podrazumeva osposobljavanje učenika za korišćenje različitih izvora znanja, grafičkih i elektronskih medija, s namerom da se kod učenika razvije funkcionalna pismenost kao podloga za dalje učenje.
Programom su određeni samo opšti ciljevi i zadaci predmeta Svet oko nas u celini i po razredima a dalja operativna razrada ciljeva i zadataka prepuštena je učiteljima kao svojevrsni vid slobode u kreiranju nastavnog procesa.
Svet oko nas u I razredu odnosi se samo na neposredno okruženje - Moja okolina, a u II razredu - Moje mesto, naselje sa okolinom. Na ovaj način je zastupljena koncepcija zavičajnog principa.
Od učitelja se očekuje da ostvari integrisani pristup u formiranju pojmova. Ima mogućnosti da koristi sadržaje unutar predmeta, kao i one na nivou razreda, i na osnovu njih da primenjuje multidisciplinarni pristup pri izgrađivanju pojmova. Pri tome treba poštovati odrednice principa korelacije na svim nivoima (predmetnom, razrednom, međurazrednom i međupredmetnom), uvažavajući sve nastavne i vannastavne oblike rada i aktivnosti u školi i izvan nje. Svet oko nas kao nastavni predmet ima mogućnosti za korelaciju sa znatnim brojem izbornih predmeta u prvom i drugom razredu (Čuvari prirode, Ruka u testu, Narodna tradicija, Građansko vaspitanje...) jer su sadržaji ovih programa i Sveta oko nas međusobno kompatibilni.
Isti sadržaji se mogu razmatrati sa više aspekata i na taj način se ostvaruju različiti ciljevi i zadaci predmeta. Istovremeno, isti ciljevi i zadaci mogu se ostvarivati kroz različite sadržaje (unutar i izvan predmeta), što zavisi od izbora i načina strukturiranja sadržaja i aktivnosti u okviru teme. Realizovanje ciljeva i zadataka preko ponuđenih sadržaja programa Sveta oko nas zajednička su obaveza za sve učesnike nastavnog procesa.
Aktivnosti učenika
Pri ostvarivanju ciljeva i zadataka predmeta Svet oko nas mora se imati u vidu da su sadržaji i aktivnosti neodvojivi u nastavnom procesu. Važno je odabrati aktivnosti koje angažuju kako pojedina čula tako i više čula paralelno. Sinhronizacija čulnih utisaka daje celovitu sliku objekata, procesa, pojava i njihovu integraciju u kompleksnu sliku sveta, a uvažava različitosti u sklonostima dece pri upoznavanju sveta i procesu učenja. Dobra integracija čulnih utisaka je uslov za pravilno iskustveno saznanje i otvoren put za transformaciju predstava i opažajno - praktičnog mišljenja u pojmovno.
Kad god je to moguće, u procesu učenja treba omogućiti učenicima izbor različitih aktivnosti i sadržaja, shodno njihovim subjektivnim sklonostima, radi postizanja željenih ciljeva. Aktivnosti treba osmisliti tako da (uz oprez) dete isprobava svoje mogućnosti. Neophodno je pružiti mu priliku da kroz aktivnosti pokaže svoju osposobljenost u praktičnoj primeni usvojenih znanja. Za izučavanje prirodnih pojava vrlo je značajno problemsko strukturiranje sadržaja kao podsticaj radoznalosti i intelektualne aktivnosti dece. U prvom i drugom razredu prednost imaju istraživačke aktivnosti zasnovane na čulnom saznanju, stečene praktikovanjem kroz eksperimente u osmišljenoj obrazovnoj aktivnosti, kao i u svakodnevnom životu i spontanoj igri. Poželjne su aktivnosti koje omogućuju interakciju sa fizičkom i socijalnom sredinom, jer doprinose spoznavanju sveta oko nas, tako što se otkrivaju odnosi i upoznaju svojstva i karakteristike predmeta, bića, pojava i procesa i stiču se socijalne veštine.
Značajne aktivnosti učenika u okviru predmeta Svet oko nas jesu:
- Posmatranje sa usmerenom i koncentrisanom pažnjom radi jasnog zapažanja i uočavanja sveta u okruženju (uočavanje vidnih karakteristika);
- Opisivanje - verbalno ili likovno izražavanje spoljašnjih i unutrašnjih zapažanja;
- Procenjivanje - samostalno odmeravanje;
- Grupisanje - uočavanje sličnosti i različitosti radi klasifikovanja;
- Praćenje - kontinuirano posmatranje radi zapažanja promena;
- Beleženje - zapisivanje grafičko, simboličko, elektronsko beleženje opažanja;
- Praktikovanje - u nastavi, svakodnevnom životu i spontanoj igri i radu;
- Eksperimentisanje - namerno modifikovane aktivnosti, ogledi koje izvodi sam učenik;
- Istraživanje - ispitivanje svojstava i osobina, veza i uzročno-posledičnih odnosa;
- Sakupljanje - pravljenje kolekcija, zbirki, albuma iz prirodnog i društvenog okruženja;
- Stvaranje - kreativna produkcija;
- Igranje - didaktičke, edukativne i spontane igre;
- Aktivnosti u okviru mini-projekta - osmišljavanje i realizacija.
Većina ciljeva i zadataka ovog predmeta postiže se kroz neposrednu istraživačku aktivnost dece i nenametljiv podsticaj i podršku nastavnika.
Nastavne metode i aktivnosti
Najefikasnije metode učenja u nastavi predmeta Svet oko nas jesu one metode koje učenika stavljaju u adekvatnu aktivnu poziciju u procesu sticanja znanja. Potrebno je stvaranje situacija učenja u kojima će doći do izražaja različite aktivnosti učenika koje omogućuju različite načine učenja. Pogodne su različite metode učenja - nastave.
Participativne metode učenja pored sticanja znanja omogućuju razvoj sposobnosti i veština, a posebno doprinose razvoju kognitivnih procesa, zahvaljujući delanju - praktikovanju određenih radnji.
Rešavanje problem-situacija koje dovode do kognitivnog konflikta, pogoduju razvoju misaonih sposobnosti.
Kooperativne metode učenja omogućuju socijalne aktivnosti na zajedničkim zadacima, veliki stepen ličnog angažovanja i snalaženje u socijalnom kontekstu.
Interaktivne metode, od rada u paru do timskog rada, omogućuju razne oblike socijalne participacije i obogaćivanje sopstvenog iskustva kroz razmenu sa drugima.
Ambijentalno učenje omogućuje najadekvatniji prostor za upoznavanje sveta oko nas. Promenljivost ambijenta obezbeđuje sagledavanje iste stvari sa različitih aspekata u različitim okolnostima i različitim pojavnim formama.
Igra kao najživotnija situacija, i deci na ovom uzrastu najprimerenija aktivnost, izuzetno je pogodna, nenametljiva forma učenja.
Postavljeni ciljevi i zadaci realizuju se pre svega kroz nastavni proces u školi, obogaćen ostalim oblicima aktivnosti u okviru školskog programa. Za potrebe ovog predmeta posebno su pogodni: organizovane posete, šetnje, izleti, nastava u prirodi, osmišljene ekskurzije, zimovanja i letovanja učenika.
Pored korišćenja zvanično odobrenih udžbeničkih kompleta za prvi i drugi razred, u realizaciji programa za predmet Svet oko nas preporučuje se i korišćenje šire literature i ostalih izvora informacija: štampanih, audio-vizuelnih i elektronskih medija; posebno autentičnih prirodnih i društvenih izvora, kao najverodostojnijih pokazatelja stvarnosti, pojava i procesa u svetu u kome živimo.
Praćenje i vrednovanje treba obavljati kontinuirano, uvažavajući interesovanja i aktivnosti učenika u procesu učenja, a u skladu sa individualnim razvojnim sposobnostima. Obaveza učitelja je da organizovanjem nastave - učenja, utiče motivaciono i podsticajno na razvoj sposobnosti učenika - uz maksimalno korišćenje diferenciranih zahteva i interesantnih načina rada - u cilju poštovanja prava na različitost, kako u nivou predznanja učenika, tako i dinamike razvoja njihovih potencijalnih sposobnosti. Pri procesu praćenja ostvarivanja postavljenih ciljeva i zadataka, kao i postizanju postavljenih standarda, poželjno je što manje koristiti klasične pismene provere znanja - kontrolne i pismene vežbe. Pored motivacionog značaja, ocena bi trebalo da predstavlja i odraz kvaliteta ispunjenosti postavljenih standarda (znanja, umenja, stavova i vrednosti) u okviru predmeta.
Ocenjivanje učenika ovog predmeta neophodno je usaglasiti sa odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja ("Službeni glasnik RS", br. 58/2004 i 62/2004) kao i Pravilnikom o ocenjivanju učenika osnovne škole.
Učitelj je dužan da postavljene ciljeve i zadatke programa realizuje kroz nastavu i ostale organizacione forme rada u školi, bez dodatnog opterećenja roditelja i njihovog obaveznog angažovanja u ostvarivanju programa. Roditelji kao potencijalni učesnici u realizaciji programa mogu biti dobrovoljno angažovani kao raspoloživi resursi lokalne sredine u zavisnosti od njihovih znanja, mogućnosti i htenja.
Cilj i zadaci
Cilj vaspitno-obrazovnog rada u nastavi likovne kulture jeste da se podstiče i razvija učenikovo stvaralačko mišljenje i delovanje u skladu sa demokratskim opredeljenjem društva i karakterom ovog nastavnog predmeta.
Zadaci:
- nastava likovne kulture ima zadatak da razvija sposobnost učenika za opažanje oblika, veličina, svetlina, boja, položaja oblika u prirodi;
- da razvija pamćenje, povezivanje opaženih informacija, što čini osnovu za uvođenje u vizuelno mišljenje;
- stvaranje uslova za razumevanje prirodnih zakonitosti i društvenih pojava;
- stvarati uslove da učenici na svakom času u procesu realizacije sadržaja koriste tehnike i sredstva likovno-vizuelnog izražavanja;
- razvijanje sposobnosti za prepoznavanje tradicionalne, moderne, savremene umetnosti;
- razvijati učenikove potencijale u oblasti likovnosti i vizuelnosti, te mu pomagati u samostalnom izražavanju korišćenjem primerenih tehnika i sredstava;
- razvijati ljubav prema vrednostima izraženim u delima svih oblika umetnosti;
- da stvara interesovanje i potrebu za posećivanjem izložbi, galerija, muzeja i čuvanje kulturnih dobara;
- da osetljivost za likovne i vizuelne vrednosti koju stiču u nastavi, primenjuju u radu i životu;
- razvijati senzibilitet za lepo pisanje;
- razvijati motoričke sposobnosti učenika.
Operativni zadaci
U prvom razredu treba:
- osposobljavati učenika da se služi sredstvima i tehnikama likovno - vizuelnog izražavanja koji su dostupni njegovom uzrastu;
- stvarati uslove za kreativno opažanje i tumačenje predviđenih sadržaja u prvom razredu (oblike i njihove kvalitete, odnose u vidnom polju, svetlo i senku, taktilnost, crtani film i strip, razlikovanje pojedinih sredina, dizajn, performans, preoblikovanje materijala ili predmeta njihovim spajanjem);
- motivisati učenika da se slobodno likovno-vizuelno izražava, svojstveno uzrastu i individualnoj sposobnosti i da maštovito predstavlja svet oko sebe.
OBLICI I NJIHOVI KVALITETI
Celo-deo, veliko-malo, visoko-nisko, usko-široko, svetlo-tamno, obojeno-bezbojno, meko-tvrdo, glatko-hrapavo, oblo-rogljasto.
Pojmovi: oblik.
ODNOSI U VIDNOM POLJU
Levo-desno, gore-dole, ispred-iza, više-niže, između, us-pravno-položeno, koso, ispod, u, na, duboko-plitko, puno-prazno, otvoreno-zatvoreno.
Pojmovi: orijentacija.
VREMENSKI I PROSTORNI NIZOVI
(CRTANI FILM I STRIP)
Asocijacije u nizu, crteži u nizu, slike u nizu, pokretni crteži, mrlje, oblici...
Pojmovi: film, strip.
SVETLO I SENKA
Uglovi osvetljavanja, daljina i blizina svetlosnog izvora, utvrđivanje promenljivosti oblika i senke zavisno od ugla i daljine osvetljavanja.
Pojmovi: svetlo, senka.
TAKTILNOST
Razvijanje osetljivosti za razne materijale putem dodira.
Pojmovi: dodir.
IZGLED UPOTREBNIH PREDMETA (DIZAJN)
Predmeti koji su prilagođeni učeničkom uzrastu i upoređivanje predmeta koji nisu prilagođeni učeničkom uzrastu.
Pojmovi: dizajn.
ODREĐENI PREDMET KAO PODSTICAJ ZA RAD - PERFORMANS
Akcija, radnja, doživljaj, reč, zabeleška, muzička vinjeta...
Pojmovi: performans.
PREOBLIKOVANJE MATERIJALA ILI PREDMETA NJIHOVIM SPAJANJEM
Preoblikovanje materijala ili predmeta njihovim spajanjem.
Pojmovi: spajanje.
Operativni zadaci
Učenici treba da:
- shvate likovno-vizuelni rad kao izraz individualnog osećanja, doživljaja i stvaralačke imaginacije;
- opažaju, sećaju se, objašnjavaju i rekonstruišu pojave ili situacije;
- steknu iskustva o: oplemenjivanju životnog i radnog prostora, kontrastu oblika, karakteru oblika, korišćenju materijala za rad, vizuelnim znakovima, opažanjima oblika u kretanju, komponovanju, rekomponovanju, dejstvu svetlosti na karakter oblika;
- razviju naviku lepog pisanja;
- razviju osetljivost za lepo pisanje (ćirilička i latinička paleografija).
KRETANJE OBLIKA U PROSTORU
Kretanje više oblika u prostoru, kretanje jednog oblika u prostoru.
Pojmovi: kretanje, prostor.
DEJSTVO SVETLOSTI NA KARAKTER OBLIKA (SVETLOST)
Prirodna i veštačka svetlost, silueta, senka (sopstvena i bačena), figura i pozadina, svetlo i senka u figuri.
Pojmovi: svetlost, silueta.
AMBIJENT - SCENSKI PROSTOR
Izrada maski, kostima i scene.
Pojmovi: ambijent, scena.
LEPO PISANJE SA KALIGRAFIJOM
Pisanje latiničkih slova uporedo sa ćiriličkim slovima.
Pisanje latiničkih i ćiriličkih slova u skladu sa kaligrafskim principima.
Pojmovi: latinica i ćirilica.
KONTRAST (KAO MOTIVACIJA ZA OPAŽANJE OBLIKA)
Prirodni i veštački oblici, slaganje - razlaganje, razlaganje - slaganje, jednobojan - višebojan, obrađen - neobrađen, prav - kriv, jednostavan - složen, ispupčen - udubljen.
Pojmovi: kontrast.
RAZNE VRSTE ZNAKOVA I SIMBOLA
Pečat, grb, simboli, slovni i notni znaci.
Pojmovi: heraldika.
JEDNOBOJNA KOMPOZICIJA UPOTREBNIH PREDMETA (KLUAŽ)
Jednobojna kompozicija upotrebnih predmeta.
Pojmovi: kluaž, jednobojan.
ZAMIŠLJANJA
Verbalni opis, tekst, fotografija...
Pojmovi: fotografija.
PREOBLIKOVANJE MATERIJALA ILI PREDMETA NJIHOVIM SPAJANJEM (VEZIVANJE)
Preoblikovanje materijala ili predmeta njihovim spajanjem.
Pojmovi: vezivanje.
Orijentacioni izbor likovnih dela i spomenika kulture prema sadržajima programa.
Program likovne kulture daje svakom nastavniku slobodu, mogućnosti da ispolji kreativnost, da pronalazi odgovarajuće oblike, metode i sredstva za realizaciju. Uputstvo će mu pomoći u procesu stvaranja sopstvenih ideja, nikako, dakle, šablona, odnosno očekuje se da i sam nastavnik bude kreativan u svom radu. To znači da je potrebno da za svaki zadatak i sam nastavnik načini vizuelnu pripremu (likovni rad) kako bi uočio karakter zadatka i načine rada u realizaciji takvog zadatka, što će biti neka vrsta opomene ili samokontrole u procesu postavljanja zahteva upućenog učenicima. Najvažnije je izvršiti identifikaciju sadržaja, polazeći od opažanja okoline (prirode i veštačkog čovekovog okruženja - objekti koje je čovek načinio). Najbolje je učenje od prirode, posmatranje, opažanje i uočavanje neponovljivosti prirode, iz čega će proizaći i potreba za očuvanjem prirode, a potom simboličan izraz karakterističnih elemenata koji će označiti i prirodu učenika. To će biti prilika da se odredi pojam u sadržaju dva do tri podpojma i nekoliko informacija što će imati obrazovno značenje. Treba voditi računa da zahtev bude sveden i prilagođen uzrasnim mogućnostima učenika (njegovim psihofizičkim karakteristikama), čime će biti zadovoljen elementarni zahtev da za predviđeno vreme od jednog, do dva časa, učenik završi svoj rad. Neprimereno je da učenik završava svoje radove kod kuće, da bi ga potom nastavnik naknadno ocenio. Učenik treba da zna kakav mu je zadatak postavljen, sam treba da pronalazi rešenja zadatka, po logici neposrednog estetskog doživljaja. Pored vizuelne pripreme nastavnik treba da ima i pismenu pripremu (pisanu) koja se oslanja na globalno i operativno planiranje za svaku godinu posebno i za svaki čas ponaosob. Nastavnik treba da priđe rešavanju zadatka samostalno. Ukoliko se desi da trenutno nema neku svoju ideju, ova kratka obrazloženja celina programa treba da mu posluže kao motivacija za pronalaženje svojih ideja. Nije preporučljivo da nastavnik nudi teme učenicima. Nastavnik treba da vodi razgovor sa učenicima kako bi svaki učenik pre početka rada došao do svoje ideje, a na osnovu ponuđenog likovnog sadržaja.
Prilikom planiranja treba voditi računa da se predvidi oko 60% obrade novog gradiva prema 40% vežbanja. Pod pojmom obrade novog gradiva podrazumeva se prvi rad predviđenog sadržaja u nekoj od predviđenih tehnika i korišćenja materijala. Vežbanjem su predviđeni isti sadržaji (ali realizovani u drugim tehnikama i drugim materijalima u odnosu na prvi rad). Svaki nastavnik bi trebalo da sačini po tim principima godišnji plan rada iz koga će kasnije sačiniti operativne planove rada za svaki mesec posebno. U procesu izrade godišnjih i operativnih planova rada, nastavnik treba da vodi računa o identifikaciji sadržaja, a najbolje bi bilo kada bi i sam nacrtao, naslikao i izvajao neki od predviđenih nastavnih jedinica - sadržaja programa, kako bi mu bile jasne predstave koliko je vremena potrebno za izradu jednog takvog rada. Isto je tako bitno da utvrdi nivo zahteva za učenike, jer ukoliko nastavnik nije u mogućnosti da realizuje takav zadatak, neprimereno je da tako nešto traži i od učenika. U procesu motivisanja učenika za rad, nastavnik će voditi razgovor o predviđenim sadržajima (likovni sadržaji), čime će stvoriti uslove, a oslanjajući se na znanja učenika stečena u drugim oblastima, da svaki učenik pronađe svoju temu za rad. Nastavnik nikad ne treba da kaže koju će temu učenici crtati, slikati ili vajati! Učenik sam treba da dođe do svoje teme, to naglašavamo prema planiranom sadržaju, kako se ne bi desilo da na svakom času nastavnik kaže "danas ćete crtati ili slikati slobodnu temu". Učenik treba da izvrši izbor teme na osnovu dobro vođenog razgovora o opažanju prirode i čovekovih tvorevina koje čine njegovo okruženje. Dobro bi bilo kada se učenici ne bi držali standardizovanih blokova za crtanje. Dobro bi bilo kada bi mogli i sami da izvrše izbor oblika i boje papira ili neke druge podloge za crtanje i slikanje. To su najčešće vrlo jeftini papiri, kao što je natron papir, pak papir, čak i novinska hartija može da posluži kao podloga za slikanje. Treba vrlo često menjati format papira, ili podloge na kojoj se nešto radi, da li je to podloga za kolaž, dekolaž ili asamblaž. Takve podloge mogu i da se prepariraju sa razblaženim brašnom i vodom, ili razblaženim lepkom za drvo, ili možda nekim drugim materijalom sa nekim drugim vezivom, što može i sam nastavnik da učini. Na taj način će početi neka vrsta istraživačkog rada u ovoj oblasti. To će ujedno biti prilika da nastavnik uočava da li su neki učenici ušli u manir koristeći određeni materijal za rad. Ako se to desi kod nekih učenika, a dešava se da postaju "vešti", treba mu ponuditi da radi sa drugim materijalom, koji će mu pružiti "otpor", a on će se truditi da reši problem te će samim tim biti doveden u situaciju da ulažući "napor" bude i kreativan.
Za nastavnika bi bilo povoljno da svake godine sačinjava novi godišnji i operativne planove rada, čime će dokazati i svoju kreativnost u stvaranju uslova za učeničku kreativnost, jer svake godine sačinjava planove na osnovu prošlogodišnjeg iskustva, što će njegovu praksu kontinuirano unapređivati.
Priprema za čas
Postoje dve vrste pripreme u nastavi likovne kulture. Prva priprema je vizuelna ili likovna priprema. Za svaku nastavnu jedinicu (svaki čas obrade novog gradiva), nastavnik treba da uradi likovni rad na nivou zahteva programa i pretpostavljenih zahteva prema učenicima, u skladu sa obrazovnim standardima i uzrasnim mogućnostima učenika. Kao što nastavnik treba da bude pripremljen za druge oblasti (zna matematiku), tako treba da bude pripremljen i za nastavu likovne kulture, jer je neprimereno da nastavnik od učenika traži nešto što ni sam ne može da uradi. Deca na tom uzrastu, po svojoj prirodi imaju potrebu za imitacijom, a nastavnik treba da zna da njihove psihofizičke i motoričke sposobnosti nisu na tom nivou, da bi ih podsticao na imitaciju (mimezis). To znači da im neće nuditi tehnike i materijale neprimerene njihovim mogućnostima i vremenu koje imaju na raspolaganju. Na taj način će stvoriti uslove da kod učenika gradi iskustvo na iskustvo, po principu očekivanja neočekivanog. U ovoj oblasti treba predvideti oko 50% znanja i oko 50% osećaja, vodeći računa o neposrednom estetskom doživljaju učenika u procesu rada i u procesu gledanja umetničkih dela koja odgovaraju planiranoj celini programa. Isto tako, na kraju svakog časa treba izložiti sve učeničke radove na flanelografu. Voditi razgovor o uspešnosti rada u celini, kada će se uočiti razlike u likovnom izrazu kod učenika. Neki učenici neće biti uspešni u jednom radu, ali će biti uspešniji u nekom drugom radu, što znači da bi do kraja školske godine svi učenici trebalo da budu uspešni zavisno od njihove individualnosti. Nastavnik bi trebalo da zabeleži uspešnost njihovog rada u svojoj svesci koju interno vodi, a ocene treba da daje na kraju završene celine programa. Na kraju i sam nastavnik će osetiti smisao svog likovnog rada koga je na početku časa sačinio za početak ovog časa, a u skladu sa planiranim sadržajem.
Pismena priprema
Pismenom pripremom ćemo predvideti osnovne vrednosti nekog predviđenog sadržaja. Na primer, kretanje oblika u prostoru. Tu ćemo se odrediti prema jednom pojmu. U ovom slučaju to može da bude kretanje. To bi bio osnovni pojam o kome ćemo voditi razgovor sa učenicima opažajući prirodu, na primer, kretanje lišća na drveću, kretanje učenika na časovima fizičkog vaspitanja, i slično. Potpojmovi će tada biti oblici i prostor. To znači da su oni (podpojmovi) u funkciji shvatanja osnovnog pojma. Učenicima tog uzrasta treba ponuditi onoliko informacija, koliko ih to neće opteretiti, što znači oko 5 do 10 informacija. Informacija može da bude reč, rečenica, neki mali kontekst. Iz toga izvlačimo cilj. Cilj treba da ima obrazovno značenje, koje uključuje i neposredni estetski doživljaj. Iz cilja proizlaze zadaci estetičkog karaktera, u ovom slučaju oslonci mogu da se traže u kinetičkoj umetnosti, zatim, zadaci obrazovnog karaktera, što znači oslanjamo se na dostupne informacije vezane za kretanje koje učenici spoznaju kroz druge oblasti, ali i oblast moderne umetnosti. Kada govorimo o vaspitnim zadacima, tu pre svega mislimo na socijalizaciju i emancipaciju učenika. Stvaraćemo uslove za oblikovanje kolektiva po ličnim, kreativnim mogućnostima učenika pojedinačno. Kolektiv treba da bude grupa kreativnih pojedinaca, čime želimo da izbegnemo formiranje kolektiva po obrascu nastavnika. Osvešćivanjem učenika o sadržajima koje savladava, ne opterećujući ga kroz igru, stvaramo uslove i za njegovu emancipaciju. Planiranjem treba da predvidimo i praktične zadatke, u situaciji kada treba da učenike naučimo da praktično koriste sredstva i tehnike, kako bi što uspešnije realizovao svoje ideje. U procesu planiranja treba da brinemo o korelaciji sa drugim nastavnim oblastima, što znači da se oslanjamo na njihova znanja iz drugih oblasti, što će olakšati kreativni pristup i u likovnom radu. Ne treba da zapostavimo i korelaciju sadržaja likovne kulture u vertikali. Tu mislimo na oslanjanje učenika na prethodna iskustva iz ove oblasti sa pretpostavkom rada na narednim časovima. Iz toga će proizaći saznanje da vodimo računa da ne opteretimo učenike zahtevima na jednom času. Rečju, treba smanjivati zahteve usmerene prema učenicima, kako bi razvijali svoja saznanja u toku cele godine.
Za sve to vreme treba razmišljati i o didaktičkim principima, odnosno prilagođavanju zahteva uzrasnim mogućnostima učenika, nastavnom vremenu koje je na raspolaganju, ali isto tako i o minimalnim sredstvima sa kojim učenici treba da realizuju zadatak (nastavnik će to sam najbolje uočiti u toku svog rada na vizuelnoj pripremi). To možemo tumačiti i na drugačiji način u ovoj oblasti, kada treba da načinimo kompoziciju časa, jer sve celine programa su različitog karaktera, pa je potreban i drugačiji redosled zahteva u toku jednog časa. Ako je kretanje oblika u prostoru postavljeni zahtev, onda sve vreme treba da pratimo i da učestvujemo u svim fazama rada zajedno sa učenicima, kako bismo pomogli u tehničkom smislu uspešnu realizaciju zadatka. Kako smo učenicima već na prethodnom času saopštili koje materijale treba da donesu, uputićemo ih u načine korišćenja tog materijala po etapama. Da li je to, kako je to u ovom uputstvu navedeno, konstrukcija nekog starog kišobrana, na kome će se kačiti neki oblici, ili su to štapići, učeniku treba pomoći da se to u određenom prostoru postavi. Zatim, u nekoj sledećoj fazi treba im pokazati kako da koriste kanap, kako da dolaze do svojih originalnih rešenja za sačinjavanje oblika, kako im pomoći da takve oblike, po svom nahođenju postavljaju u određeni prostor. A isto tako je korisno da, kada završe takav rad, učenici na nekom papiriću pišu o čemu razmišljaju dok gledaju svoj završen rad, što je prilika da pored obrazovnog značenja (mislimo na objekte fizičkog karaktera), uočimo i, eventualni, njihov neposredni estetski doživljaj. U ovom slučaju to će biti kombinovana tehnika, a uz to ako je crtao ili slikao oblike koje je sačinjavao na istom času, imaćemo više tehnika. Na taj način racionalizujemo vreme i ne izdvajamo posebno crtačke, slikarske ili vajarske tehnike, ali treba nastojati da do kraja školske godine svi učenici prođu kroz sve likovne tehnike koristeći sve predviđene materijale. Iz ovoga se vidi da je moguće predvideti i frontalni i grupni rad učenika, ali ne smeta da se planira rad u parovima, kao i individualni rad učenika. Nastavnik će sam uočiti, prema preferencijama učenika, a i njegovom pedagoškom odnosu prema učenicima, kako će formirati grupe i kojim će učenicima omogućiti individualni rad. Metode rada biće u skladu sa karakterom zadatka i nastavnikovom kreativnošću, što znači da nastavnik treba da bude kreativan u stvaranju uslova za te aktivnosti učenika.
Tok časa: Uvodni deo časa može da traje od 8 do 15 minuta, zavisno od pripremljenosti učenika. Da bismo ostvarili planirani sadržaj, misli se na znanja koja su učenici stekli i u drugim oblastima. Razume se, takav zadatak rešavaće iz aspekta likovne kulture. Glavni deo časa podrazumeva stručnost nastavnika, odnosno njegovu sposobnost da napiše neku vrstu malog eseja o predviđenom zadatku, kroz koji će provući sve faze rada sa učenicima, kao i svoje eventualne intervencije u individualnom radu sa grupama ili pojedincima. To će ujedno biti prilika, da za učenike koji pokazuju pojačano interesovanje za oblast likovne kulture, pojačava zahteve, a kada je reč o učenicima koji su manje zainteresovani za rešenje tog zadatka, da pronalaze odgovarajuće načine za motivacione sadržaje, kako bi i oni bili uključeni u rešavanje postavljenog zadatka. Iz ovog proizlazi da je planirani sadržaj namenjen ukupnoj učeničkoj populaciji. Obavezno treba predvideti desetak minuta pri kraju časa, za razgovor o uspešnosti rada.
Obrazovni standardi
U ovoj oblasti su predviđene četiri dimenzije obrazovnih standarda. Prva dimenzija je opažanje. Na primer opažanje kretanja oblika u prostoru. Druga dimenzija je primanje, što znači, treba opredmetiti opažaj kretanja, jer nam se vrlo često dešava da prolazimo godinama pored neke zgrade, i ako bi nas neko pitao kako izgleda fasada takve zgrade, teško bismo mogli opisati pomenutu fasadu. Zato je potrebno da vodimo razgovor o karakteristikama opaženih vrednosti, da bismo to upamtili. Treća dimenzija je razumevanje opažene i primljene vizuelne informacije. Da bismo razumeli nešto što smo opažali i primili kao informaciju, obično se vodi razgovor o strukturiranju karaktera takve informacije. Četvrta dimenzija je postupanje prema opaženoj i primljenoj informaciji, a uz sve to smo je i razumeli, onda postupanje može da bude u formi reči, rečenica, pisanog konteksta, a u našoj oblasti je važno da tako shvaćen na individualan način, učenici postupaju preko medijuma i primerenih materijala. Govoreći o opažajima, mislimo na sve opažaje koji se mogu opisati, ili likovnim - vizuelnim jezikom izraziti. Tako ćemo doći u situaciju da koreliramo opažaje (auditivne, vizuelne, taktilne...) Prilikom ocenjivanja, treba da imamo u vidu obrazovne standarde, ali i znanje protkano osećajima ili osećaje obogaćene znanjem pretpostavljene neposrednim estetskim doživljajem učenika. Uvek treba imati na umu postavljeni cilj i zadatke. U kojoj meri je realizovan cilj i kako su ostvareni zadaci, tam pre što sebe uvek treba da preispitujemo kako bi učenik, ako nije bio uspešan u nekoj tehnici, rešio postavljeni problem, kako bi ga rešio u nekoj drugoj tehnici sa drugim materijalima. Na tome treba da insistiramo i u procesima vežbanja, jer se u praksi takve situacije vrlo često dešavaju, da učenik bude uspešniji u nekoj drugoj tehnici. Prilikom ocenjivanja, treba se osloboditi nagrađivanja učenika za mimetička rešavanja (imitacije, kopiranja, oponašanja prirode i čovekovih tvorevina), to zbog toga što je već rečeno da učenici osnovnoškolskog uzrasta ne mogu rešavati takve zahteve. Ako učenici po svojoj prirodi imaju potrebu da imitiraju, to im ne treba sporiti, ali mi od njih nemamo pravo da tražimo imitaciju. Ukoliko smo uočili da je on ušao u manir, pa je samim tam postao i vešt u kopiranju samog sebe, treba ga podsticati načinom ocenjivanja da se oslobodi manira.
Preporuke za ostvarivanje programa
Na prvim časovima likovne kulture od učenika treba tražiti da crtaju i slikaju različitim materijalima, kako bi nastavnik uočio situaciju, odnosno sa kojom vrstom iskustva deca dolaze u osnovnu školu. Neka deca su u vrtićima već prihvatila pojedine sheme i šablone koje su stekli kao naviku kroz likovne aktivnosti. Neka deca su u svojim porodicama samostalno crtala želeći u svojoj prirodi da komuniciraju sa svojom sredinom. I u jednoj i u drugoj situaciji, dobijali su pohvale za svoje crteže, na osnovu "kriterijuma" koji su rezultat socio-kulturnog miljea iz kog deca dolaze. Nastavnik bi trebalo da ima obimniju svesku u koju će upisati imena učenika, a uz njihova imena i svoja opažanja o karakteristikama i navikama učenika da crtaju istim materijalima (flomasteri, olovke u boji, grafitne olovke), shematski prikaz predmeta i objekata njegove okoline, što proizlazi iz likovnih tipova dece. Prve intervencije nastavnika na tim časovima biće da insistira kod učenika, koji su navikli da crtaju istim materijalom, da menjaju materijal kojim će crtati i slikati, kako bismo ih oslobodili stečenih navika. U svesci to sve treba da bude zabeleženo, a bilo bi dobro kada bi nastavnik imao svesku ili sveske, da prati razvojnu liniju učenika sve do 4. razreda. Time će ujedno imati uvid u uspešnost svog rada. To će mu dati istovremeno i priliku da izvrši intervencije u načinima svog rada, rečju, to mu je prilika i za lično usavršavanje. Treba napomenuti da u toku četvorogodišnjeg rada poželjno je da nastavnik šalje učeničke radove na kolektivne konkurse, što je još jedna prilika za njihovo vrednovanje.
Preporuke za ostvarivanje programa u prvom razredu
I Oblici i njihovi kvaliteti (6 časova - 4+2)
Celo-deo, veliko-malo, visoko-nisko, usko-široko, svetlo-tamno, obojeno-bezbojno, meko-tvrdo, glatko-hrapavo, oblo-rogljasto.
Pojmovi: oblik.
1. Podsticati učenike da gledaju i uočavaju prirodu, ali i urbanu okolinu oko sebe, kako bi samostalno došli do saznanja šta je celo, a šta deo nečeg, nekog predmeta, šta je visoko, a šta nisko, šta je svetlo ili tamno, dodirom meko-tvrdo, glatko-hrapavo i sl. Značajno je da učenici objasne svoj vizuelni i taktilni opažaj. Iz toga će svako za sebe pronalaziti temu za rad, što znači da koliko je učenika, toliko će biti i tema, a rešavaju isti sadržaj. Nastavnik treba da bude samo voditelj takvog procesa, da se oslanja na učenikova saznanja neposrednim gledanjem i učenjem o predmetima i pojavama iz drugih nastavnih oblasti (svet oko nas, matematika).
2. Pošto su uočili za njih značajne celine ili detalje iz prirode i neposredne okoline, učenici će za svoje zadatke koristiti tehnike crtanja grafitnim olovkama, ili tehniku tempere, akvarela i voštanog pastela.
3. Papiri različitog formata, (netipičnih, različitih oblika i boja), olovke sa mekim grafitnim uloškom voštani pastel, tempera boje, glina, plastelin, plastične folije...
II Odnosi u vidnom polju (10 časova - 6+4)
Levo-desno, gore-dole, ispred-iza, više-niže, između, uspravno-položeno, koso, ispod, u, na, duboko-plitko, puno-prazno, otvoreno-zatvoreno.
Pojmovi: orijentacija.
1. Razgovarati sa učenicima o prostoru, šta je levo šta je desno, gore, dole, na primer, ptice su gore, mi se nalazimo dole. Šta vidimo da se nalazi gore kada smo u zatvorenom prostoru. Šta vidimo gore i dole kada smo na ulici, autobuskoj stanici, šta je levo, a šta desno, i da li bismo to što vidimo mogli i da nacrtamo, naslikamo ili da uradimo glinom, ili možda nekim drugim materijalom. Nastavnik će se verovatno setiti i nekih drugih ideja, oslanjajući se na oblasti koje upoznaje u okviru drugih nastavnih predmeta.
2. I ovaj zadatak može da se reši u crtačkim, slikarskim i vajarskim tehnikama.
3. Papiri različitog formata, (netipičnih, različitih oblika i boja), olovke sa mekim grafitnim uloškom (u daljem tekstu meke olovke) sa oznakom "B", voštani pastel, tempera boje, glina, plastelin, plastične folije...
III Vremenski i prostorni nizovi (crtani film i strip) (4 časa - 2+2)
Asocijacije u nizu, crteži u nizu, slike u nizu, pokretni crteži, mrlje, oblici...
Pojmovi: film, strip.
1. S obzirom na to da učenici stasavaju i rastu uz saznanje da postoji crtani film, a povremeno dolaze u kontakt i sa stripom, smatra se našom obavezom da im nešto kažemo o crtanom filmu i stripu, kako bi se razvijao i kritički odnos prema crtanom filmu, jer nisu svi crtani filmovi koje deca gledaju za decu. Često se deci nude crtani filmovi u kojima ima mnogo sadržaja neprimerenih za njihov uzrast, i nisu u funkciji pravilnog razvoja, pa je korisnije voditi razgovore sa decom o sadržajima crtanog filma, uz elementarno objašnjavanje tehnika crtanja (oko 25 crteža u sekundi crtanog filma i stripa). Treba im predložiti da sami, na površini papira, slobodnom rukom izvuku pravougaonike i da u tam pravougaonicima, u nizu, crtežom ispričaju neki svoj sadržaj - priču vezanu za lični doživljaj.
2. Crtačke, slikarske tehnike, a mogu se koristiti i vajarske tehnike u smislu sačinjavanja nekih figura kojima će učenici saopštiti neku animaciju. To mogu biti crteži u nizu, učenici mogu da sačinjavaju i mrlje u nizu, koje mogu nastati sasvim spontano u dečijem radu. S jedne strane, može se poći od teksta, i sa druge strane, može se krenuti od mrlja koje bi načinili na nekom većem formatu papira, pa ih kasnije seći, kolažirati u nizu. Gledajući u mrlje koje se nalaze u nizu, mogu sačiniti neku svoju novu priču.
3. Papiri različitog formata, (netipičnih, različitih oblika i boja), olovke sa mekim grafitnim uloškom (u daljem tekstu meke olovke) sa oznakom "B", voštani pastel, tempera boje, glina, plastelin, plastične folije...
IV Svetlo i senka (6 časova - 4+2)
Uglovi osvetljavanja, daljina i blizina svetlosnog izvora, utvrđivanje promenljivosti oblika i senke, zavisno od ugla i daljine osvetljavanja.
Pojmovi: svetlo, senka.
1. Oslanjajući se na već postojeća saznanja po prirodnoj i veštačkoj svetlosti, učenike treba uvoditi u procese opažanja izvora svetlosti i uslovljavanja nastanka senke. U odnosu na izvor svetlosti i veličinu predmeta, koja se nalazi ispred izvora svetlosti, pojaviće se senka. Na primer, sunčani dan, oblik i dužina senke nekog predmeta pa i samog deteta koje je osvetljeno prirodnom svetlošću. Ako bismo, ipak upotrebili veštačku svetlost, kao što je grafoskop, usmerenu prema grupi učenika, uz u pozadini postavljen natron papir ili pak-papir, pojaviće se senke koje mogu biti opcrtane, preklopljene, pa kasnije od strane učenika pastelnim bojama popunjene. Postoje i druge igre sa svetlosnim izvorima koje će nastavnik, zavisno od uslova u kojim se nalazi, rešavati na svoj kreativan način. Cilj je da se opredmeti senka koja je nastala izvorom svetlosti. Ovakav rad može da se radi sa celim odeljenjem, može sa grupom, ali i svaki učenik može da ga ostvari za sebe, pojedinačno. Na fotokopijama ili reprodukcijama građevinskih objekata ili spomenika kulture, učenici mogu da opcrtavaju osvetljene delove objekata, a i one delove koji su u senci. Na taj način učenicima postupno dovodimo do svesti kulturnoumetničko nasleđe. Na primer, ako se opcrtavaju osvetljeni delovi manastira Sopoćani, uvodimo ih u pojmove kulturnog nasleđa.
2. Kombinovana tehnika, crtačke tehnike, slikarske i vajarske tehnike.
3. Za ovakav rad, pored pomenutih sadržaja i tehnika, i sam nastavnik će uočiti šta mu je potrebno od materijala za realizaciju osnovnog sadržaja. Pored već pomenutih materijala za tehnike izražavanja, mogu se koristiti i odgovarajuća didaktička sredstva (pomenuti grafoskop, reprodukcije umetničkih dela ili fotokopije nekih objekata).
V Taktilnost (4 časa - 2+2)
Razvijanje osetljivosti za razne materijale putem dodira.
Pojmovi: dodir.
1. Do sada je bilo reči samo o vizuelnim opažajima, koje učenici treba da prime i razumeju, a od njih se traži da prema shvaćenom sadržaju i postupaju u likovno-kreativnom radu. U ovom zadatku ih treba navoditi na taktilni opažaj, na opažaj putem dodira. Radi se o pobuđivanju asocijacije učenika po principu, o čemu razmišljaš dok dodiruješ jedan predmet, kako bismo na taj način došli do svojih tema. U praksi se pokazalo da je neprimereno tražiti prepoznavanje predmeta koje učenici dodiruju. Skoro redovno, takvi radovi budu neuspešni. U procesima rada treba učenicima pokazivati reprodukcije umetničkih dela, ali i predmete koje će dodirivati da bi osetili glatko-hrapavo, oblo-rogljasto i sl. Na osnovu takvih iskustava, učeniku će kasnije biti dovoljno da vizuelno prepoznaje karakteristike predmeta.
2. Crtačke, slikarske, vajarske i kombinovane tehnike.
3. Torbe, džakovi, papirne kese, neprovidna ambalaža i razni prirodni i veštački materijali.
VI Izgled upotrebnih predmeta (dizajn) (4 časa 2+2)
Predmeti koji su prilagođeni učeničkom uzrastu i upoređivanje predmeta koji nisu prilagođeni učeničkom uzrastu.
Pojmovi: dizajn.
1. S obzirom na to da su deca svakodnevno okružena predmetima koji su oblikovani po ergonomskim, principima za odrasle, sem u vrtićima, gde se nalaze pojedini predmeti prilagođeni dečijem uzrastu. Smatra se da nam je obaveza da deci dovodimo do svesti da su sve te predmete koje upotrebljavamo sačinili neki ljudi koji se bave dizajnom. Da dizajn pored likovnih vrednosti, sobom nosi i saznanja o korisnosti i prilagođenosti tih predmeta za njihovo što bolje i lakše korišćenje. U praksi se pokazalo da i učenici sa zadovoljstvom mogu da sačine neke predmete. Na primer, na belim majicama mogu voštanim pastelima da crtaju crteže po svojoj želji, koje kasnije sa veseljem mogu da obuku, jer su i sami nešto sačinili. Na košuljama mogu da lepe, po principu kolaža, komadiće krpica i u konačnom ishodu, sami su se pojavili kao projektanti upotrebnih predmeta. Takvi časovi su redovno bili uspešni u procesu proveravanja ovog programa.
2. Crtačke, slikarske tehnike, tehnike kolaža i kombinovane tehnike.
3. Crtački materijali, slikarski materijali, stare pamučne jednobojne majice, stare košulje, suknje ili jakne, plastične kese.
VII Određeni predmet kao podsticaj za rad (performans) (2 časa - 1+1)
Akcija, radnja, doživljaj, reč, zabeleška, muzička vinjeta...
Pojmovi: performans.
1. Svaki predmet ili grupa predmeta u grupnom radu može da ima karakter performansa, ali kada sa tim predmetima budemo u nekoj akciji, a akcija podrazumeva i neki doživljaj. Takvih akcija u radnji imamo svakodnevno u školi, na časovima fizičkog vaspitanja, u vreme odmora, kada se načini, spontani zaplet između učenika oko bilo koje situacije koja se desila na prethodnom času, kao što su nestašluci, dodirivanja, šaputanja, ili kad je bilo koji predmet razlog za komunikaciju učenika. U školi se može i negativna energija usmeriti u pozitivno značenje, rečju, preusmeravati njeno značenje u ličnu i kolektivnu kreativnost. Svaki predmet, koji možemo da uzmemo, može da bude povod za neku priču, ili razgovor, na primer, gde je kupljen, ko ga je napravio, kako se pravi, kako se prodaje taj predmet u nekoj prodavnici, ili pak, džemper na detetu, ko ga je ispleo i slično. Mama, baka, suknja, dugme, zašivanje dugmeta, haljina, sve u neposrednoj okolini učenika može da podrazumeva motivaciju za radnju i doživljaj. Grupa učenika, svako na svoj način, može da imitira sačinjavanje određenog predmeta, a posle svega, ili u procesu rada, može da se sačini fotografija ili video zapis, i napokon, ni to ne mora da bude. Bitno je uvesti učenike u neko novo iskustvo, a to iskustvo po iskustvo, kad se zna da iskustvo ima karakter učenja, u konačnom ishodu podrazumeva i kontakt sa savremenim tendencijama u oblasti stvaranja.
2. Kombinovana tehnika.
3. Već je rečeno da svaki materijal koji se nalazi u neposrednoj okolini može da bude povod za stvaranje nekog sadržaja (olovka, pernica, torba, knjiga...).
VIII Preoblikovanje materijala ili predmeta njihovim spajanjem (2 časa - 1+1)
Preoblikovanje materijala ili predmeta njihovim spajanjem.
Pojmovi: spajanje.
1. Pojam spajanje ili vezivanje je vrlo sadržajan iz aspekta traganja za svim oblicima vezivanja koje čovek koristi u neposrednoj okolini. Zakopčavanje kao vezivanje, što je simbol manufakture, rajferšlus, kao vezivanje što je simbol industrije, zidanje kao vezivanje, lepljenje kao vezivanje, zakivanje kao vezivanje, varenje kao vezivanje, tkanje kao vezivanje, šivenje kao vezivanje... Sve šta čovek čini, ima karakter vezivanja. U prirodi je to rašćenje, na primer list na grani nije vezan, on je izrastao itd. Bitno je navoditi učenike da opažaju takve pojave u neposrednoj okolini, a ono što treba da učine, na primer, prošnirati dva oblika sveže gline, vezivati glinu sargijom, kanapom i tome slično.
2. Vajarske i kombinovane tehnike.
3. Glina, kanap, tkanina, meka žica, štapići obrađeni i neobrađeni, i sl.
Preporuke za ostvarivanje programa u drugom razredu
I Kretanje oblika u prostoru (6 časova - 4+2)
Kretanje više oblika u prostoru, kretanje jednog oblika u prostoru.
Pojmovi: kretanje, prostor.
1. U ovoj celini programa imamo tri pojma: kretanje, oblik i prostor. Ni o jednom pojmu ne treba učenicima saopštavati informacije u smislu teorije forme imajući u vidu uzrasne mogućnosti učenika, a posebno njihovu percepciju. Izvući ćemo pojam kretanja. U tom slučaju će pojam oblika i pojam prostora imati karakter podpojmova. Kako su deca po svojoj prirodi sve vreme u pokretu, uvereni smo da im je moguće objašnjavati ne samo njihovo kretanje, već i kretanje oblika u prirodi. Na primer, opažanje kretanja lišća na drveću (breza, platan, šljiva, hrast i sve što čini njihovo okruženje u prirodi). Kao suprotnost kretanju, treba ih navoditi da opažaju statične oblike u prirodi, na primer kuću, školu, autobusku stanicu... A kad pomenemo autobusku stanicu, treba imati u vidu i autobuse koji se kreću i razne druge predmete koje je čovek sačinio, a koji se takođe kreću. Ukoliko su to sadržaji, ostaje pitanje šta je to šta će učenici raditi na času. Ako bismo im rekli da crtaju list breze, platana ili nekog drugog drveta, njihov crtež će biti statičan. Prema tome, šta je to što oni mogu da čine na času? Navešćemo neke primere. Ako bismo povezali, u smislu korelacije ovaj zadatak sa sadržajima matematike, mogli bismo učenicima da kažemo da nacrtaju na papirima neke od geometrijskih modela koje uče (trougao, kvadrat, krug, pravougaonik...). Pošto nacrtaju geometrijske modele, treba da ih iseku, da ih nanižu na kanap, pa kada sve to okače na neki položeni štap u prostoru, desiće se neko kretanje. Kretanje je uslovljeno strujanjem vazduha, slično kao što se kreće lišće na drveću, ali kretanje može da bude uslovljeno i raspredanjem kanapa ili konca. Ako bismo učenike podelili u grupe, jedna grupa može da rešava zadatak sa geometrijskim modelima, druga grupa može da rešava zadatak sa slobodno iscepanim oblicima na sličan način. Treća grupa može da koristi štapiće različitih veličina (od 10 do 70 cm) ukoliko bi se u prostoru postavio duži štapić (do 1 m), na čijem kraju bi bio vezan kanap, potom na sredinu novog štapića od 50 cm, na čijim krajevima se takođe mogu vezivati manji štapići, ujedno tragajući za ravnotežom, pa na krajevima tih štapića vezivati još manje štapiće, vodeći računa o ravnoteži, čime se dobija neka vrsta "grozda" od većeg broja štapića koji će se kretati u prostoru. Na taj način se dobija i fizička i vizuelna ravnoteža i kretanje oblika u prostoru. U procesu rada sa učenicima, može se govoriti i o jednačinama u matematici. O ravnoteži leve i desne strane kompozicije. Iz toga mogu proizaći mnoge priče koje će kreativan nastavnik da osmišljava u procesu rada sa učenicima.
2. Kombinovana tehnika, crtačke i slikarske tehnike.
3. Papir, makaze, drveni štapići, lepak, kanap, konac, konstrukcija starih kišobrana...
II Dejstvo svetlosti na karakter oblika (svetlost) (4 časa -2+2)
Prirodna i veštačka svetlost, silueta, senka (sopstvena i bačena), figura i pozadina, svetlo i senka u figuri.
Pojmovi: svetlost, silueta.
1. U cilju kontinuiteta saznanje o pojmu svetlosti treba nastaviti sa igrama svetla i senke oslanjajući se na sadržaje koje su učenici učili u prvom razredu. To je učinjeno zbog obilja mogućnosti kreativnog traganja i učenika i nastavnika s jedne strane, a s druge, utemeljivanja znanja o značaju svetlosti u prirodi kao jednog od značajnih uslova života.
2. Kombinovana tehnika, crtačke tehnike, slikarske i vajarske tehnike.
3. Za ovakav rad, pored pomenutih sadržaja i tehnika, i sam nastavnik će uočiti šta mu je potrebno od materijala za realizaciju osnovnog sadržaja. Pored već pomenutih materijala, za tehnike izražavanja mogu se koristiti i odgovarajuća didaktička sredstva (pomenuti grafoskop, reprodukcije umetničkih dela ili fotokopije nekih objekata).
III Ambijent - scenski prostor (6 časova - 4+2)
Izrada maski, kostima i scene.
Pojmovi: ambijent, scena.
1. Smisao uvođenja ove celine u sadržaje programa likovne kulture jeste da se sa učenicima vode razgovori o opažanju i prepoznavanju karakteristika raznih ambijenata. Po čemu prepoznajemo ambijent učionice, autobuske stanice, ulice, porodične kuće, muzeja, nastavnik će u svojoj sredini naći još mnogo primera. Razgovor treba voditi tako da učenici saopšte što više svojih opažanja. Samim tim, doprinosi se valjanom sticanju uvida u učenikovo iskustvo. Iz toga će proizaći i planovi nastavnika za izvođenje rekreativne nastave, ali i neposrednog rada učenika u raznim tehnikama. Bitan je i aspekt sa koga će nastavnik prići rešavanju ovakvog zadatka. Jedan aspekt može da bude scenski prostor. I u učionici može da se načini scena nekog ambijenta, i to onog ambijenta za koji se učenici opredele u razgovoru sa nastavnikom. Kako je reč o celini programa koja nudi povezivanje sadržaja sa književnošću, fizičkim vaspitanjem, svetom oko nas, drugim rečima, svi sadržaji koji se savladavaju na ovom uzrastu mogu da budu uvedeni u realizaciju ovakvog zadatka.
2. Crtačke, slikarske, vajarske, kombinovane tehnike.
3. Meke olovke, tempera boje, glina, plastelin, papir, karton, razni drugi materijali, zavisno od scenarija koji će sačiniti nastavnik.
IV Lepo pisanje sa kaligrafijom (16 časova - 10+6)
Pisanje latiničkih slova, uporedo sa učenjem latinice na časovima maternjeg jezika. Pisanje ćiriličkih slova.
Pojmovi: ćirilica, latinica.
1. Povlačenje uskih, krivih linija, povlačenje širokih, pravih i krivih linija. Pisanje ćiriličkih i latiničkih slova. Povezivanje slova u reči.
2. Povlačenje uskih, kosih, pravih i položenih linija; povlačenje širokih, kosih, pravih i položenih linija; povlačenje otvorenih i zatvorenih linija; pisanje slova uporedo sa učenjem abecede.
3. Materijali - lepo zaoštrene stolarske olovke (pljosnate); obične grafitne olovke sa oznakom "B" pljosnato zaoštrene; štapići od sladoleda takođe pljosnato zaoštreni; voštani pastel, takođe pljosnato zaoštren, metalno pero i tuš ili penkalo.
V Kontrast (12 časova - 8+4)
Prirodni i veštački oblici, slaganje - razlaganje, razlaganje - slaganje, jednobojan - višebojan, obrađen - neobrađen, prav - kriv, jednostavan - složen, ispupčen - udubljen.
Pojmovi: kontrast.
1. Svugde u našoj okolini možemo uočiti kontrast. Na primer, prirodni i veštački oblici. Noć, dan, jednobojan, višebojan, obrađen, neobrađen, prav, kriv, svetlo, senka i sl. Sve to mogu biti povodi za likovno izražavanje u svim tehnikama. To treba da uzmemo kao likovni sadržaj, a imajući u vidu velike mogućnosti za izbor tema, motivacione sadržaje, sam nastavnik može da pronalazi, po jednostavnoj logici - koliko je nastavnika, toliko može biti i načina za motivaciju, a koliko je učenika, toliko može da bude i tema za realizaciju ovog zadatka.
2. Crtačke, slikarske, vajarske, kombinovane tehnike.
3. Meke olovke, tempera boje, glina, i svi materijali koji se u određenom trenutku mogu koristiti za realizaciju neke učenikove ideje.
VI Individualno korišćenje različitih materijala za rad (pakovanje) (6 časova - 4+2)
Oblikovanje neobičnih objekata.
Pojmovi: pakovanje.
1. I u mnogim dosadašnjim zadacima uvodimo učenike u opažanje prirode. U tom procesu, ne zapostavljamo njihove individualnosti i posebnosti u procesu opažanja i tumačenja prirode. Nastavnik nikad neće insistirati da učenik kopira prirodu, već će voditi računa da on na svoj simboličan način saopštava detalje prirode, po logici da od prirode uzme onoliko koliko on smatra da treba da uzme (ne sve), pa da u svom radu, kao prirodno biće, dodaje opet po svojoj volji šta proceni da je potrebno dodati. Tako bi trebalo da izgleda jedan individualni kreativni rad učenika. U ovom zadatku možemo i sebe preispitivati - koliko smo uveli učenike u konvencije odraslih, imajući u vidu agresivnost spoljnog sveta, što bi trebalo da učinimo na vrlo jednostavan način. A to znači da već neke ustaljene konvencionalne vrednosti prekrivamo kako bismo došli do novog psihičkog izazova kod učenika. Poznata je detetova, ili čovekova, radoznalost ili neizvesnost u posmatranju zapakovanog oblika (uredno - neuredno). Obična prazna kutija, koja je zapakovana na ustaljen, konvencionalan način, izaziva radoznalost i potrebu za raspakivanjem. Možda ne treba ni pominjati koliko loše skupocene igračke poklonjene detetu, ubrzo budu uništene. Zbog čega?
2. Crtačke, slikarske, vajarske i kombinovane tehnike.
3. Potrošni materijal prilagođen uzrastu učenika. Kanap, vosak, meke olovke, tempera boje, glina.
VII Znaci i simboli (4 časa - 2+2)
Pečat, grb, simboli, slovni i notni znaci.
Pojmovi: heraldika.
1. Imajući u vidu značaj heraldike i uopšte značaj simbola i znakova u savremenoj socio-kulturnoj sredini, a posebno kada je reč o računarima, odeći i obući ("markirana obuća i odeća"), postavlja se pitanje kako dovoditi do svesti učenicima kriterijume vezane za reklamu i opšte prisustvo znakovnosti u našem okruženju. Razume se da je problem vrlo složen, ali ovo može da bude jedan mali doprinos razgovoru sa učenicima o tim nama nametnutim vrednostima. I sami oni nešto mogu da učine, s tam što će nastavnik voditi računa o meri, sredstvima i psihofizičkim mogućnostima učenika. Praksa je pokazala da je pogrešno na početku časa pokazivati znake bilo koje vrste, jer učenici imaju vizuelno pamćenje kad žele da imitiraju već viđene znake. Za nastavnika ostaje veliki problem, da pored nuđenja kriterijuma o znacima i simbolima, od učenika dobije neka njihova idejna rešenja. Problem je i literature, na koju bi se mogli osloniti za tumačenje pomenutih vrednosti, pogotovu kad se ima u vidu brzo napredovanje spoljne kulture, koja nije svojstvena mentalitetu naših ljudi. Ponudićemo jedan od načina za učenikovo kreativno stvaranje, kada može prvo da na svom papiru naslika nekoliko mrlja, pa tek onda, u nekoj od narednih faza, da tražimo povezivanje tih mrlja u neki njegov znak, kada on može imati svoje tumačenje nečega, samo njemu svojstvenog. Ne moraju to samo da budu mrlje, to mogu biti tačke, linije i neki drugi oblici, od bilo kog materijala, od kojih se može poći u svet promišljanja sa oznakom samosvojne učenikove kreativnosti.
2. Crtanje, slikanje, vajanje, kombinovane tehnike.
3. Meke olovke, tempera boje, stare fotografije, kolaži, hartija, kartoni..
VIII Jednobojna kompozicija upotrebnih predmeta (kluaž) (6 časova - 4+2)
Pojmovi: kluaž, jednobojan.
1. U ovom zadatku učenici treba da prikupe otpadnu ambalažu, da po svojoj volji načine kompoziciju lepljenjem na neku kartonsku podlogu i kada sve to završe, da bismo se oslobodili sugeriranja dosadašnje funkcije tih predmeta, takva kompozicija treba da bude premazana belom bojom. Još jedan od načina jeste da se preko tako organizovane kompozicije postavi gaza, preko koje se takođe, pređe belim akrilikom. Posle sušenja, dobijaju se novi oblici, nove svetlinske vrednosti, koje daju nove šanse za dalja dograđivanja crtanja ili slikanja prema učenikovoj želji. Obliku smo promenili značenje. Ovo što je predloženo nije jedino rešenje. Nastavnik će naći možda i bolja.
2. Kombinovane tehnike, slikarske, crtačke i vajarske tehnike.
3. Sitna ambalaža, kartoni, razni papiri, tempera boje, olovke, akrilna bela boja...
IX Zamišljanja (6 časova - 4+2)
Verbalni opis, tekst, fotografija...
Pojmovi: fotografija.
1. U ovom zadatku treba tragati za asocijacijama učenika. Jedna reč može da bude povod. Učitelj može pitati učenika: "O čemu razmišljaš kada kažemo drvo?" Svaki učenik će imati svoju priču o tom pojmu. Ili, na primer, ako nađemo neku staru fotografiju, možemo pitati: "O čemu razmišljaš dok gledaš u ovu fotografiju? Možeš li nam nešto reći o njoj?" Ako pročitamo neki tekst, primeren uzrasnim mogućnostima učenika, koji, takođe, može da bude povod za razgovor, i pojedinačna tumačenja i rešenja učenika u likovnom radu, već smo nešto uspeli. Šta je to što smo uspeli? Uspeli smo, prvo u različitostima tema, a zadržaćemo i dalje naš zahtev, da pored traganja za dobrim procesima rada, imamo i primerene rezultate u svim likovnim tehnikama. Nastavnik će zahvaljujući svojoj inventivnosti, pronaći prave načine motivisanja učenika za ovu vrstu slobodnijeg rada, ali ne slobodnih tema, kad će ponavljati neka svoja prethodna iskustva u vidu shema i šablona.
2. Crtačke, slikarske, vajarske, kombinovane tehnike.
3. Meke olovke, papiri različitih oblika i boja, tempera boje, glina, plastelin i drugi materijali ukoliko se desi da učenici imaju potrebu za njim.
X Preoblikovanje materijala ili predmeta (6 časova - 4+2) njihovim spajanjem (vezivanje)
Pojmovi: vezivanje.
1. Kako je reč o pojmu vezivanja koji je izuzetno značajan u životu čoveka, njegovom delovanju, međuljudskim odnosima. Pored već pomenutog vezivanja u materijalnom smislu, možemo govoriti i o duhovnoj vezi čovek-Bog, čovek prema čoveku, ljubavnoj vezi. Mislimo, dakle, na sve ono što čoveka čini čovekom u antropološkom, psihološkom i sociološkom smislu. I u drugom razredu je predviđeno nekoliko sadržaja tog karaktera, koji treba da se oslone na slične sadržaje iz prvog razreda. Pojam spajanje ili vezivanje vrlo je sadržajan iz aspekta traganja za svim oblicima vezivanja koje čovek koristi u neposrednoj okolini. Zakopčavanje kao vezivanje, što je simbol manufakture, rajferšlus, kao vezivanje, što je simbol industrije, zidanje kao vezivanje, lepljenje kao vezivanje, zakivanje kao vezivanje, varenje kao vezivanje, tkanje kao vezivanje, šivenje kao vezivanje... Sve šta čovek čini, ima karakter vezivanja. U prirodi je to rašćenje, na primer list na grani nije vezan, on je izrastao itd. Bitno je navoditi učenike da opažaju takve vrednosti u neposrednoj okolini, a ono šta treba da učine, nećemo tražiti mimezis, jer im to ne dozvoljavaju njihove psihofizičke mogućnosti, već ćemo načiniti nešto suprotno, na primer, prošnirati dva oblika sveže gline, vezivati glinu sargijom, kanapom i tome slično.
2. Vajarske i kombinovane tehnike.
3. Glina, kanap, tkanina, meka žica, štapići obrađeni i neobrađeni, i sl.