STRATEGIJA
RAZVOJA TRGOVINE REPUBLIKE SRBIJE

("Sl. glasnik RS", br. 15/2009)

 

I UVOD

1. Osnovne postavke razvoja trgovine Republike Srbije

U procesu pristupanja Republike Srbije Evropskoj uniji jedan od najosetljivijih i najsloženijih ekonomskih zadataka odnosi se na izgradnju moderne strukture tržišta i trgovine. Izvesno je da odnos prema tržištu i trgovini treba da ima presudnu ulogu u budućem privrednom razvoju i uključivanju zemlje u tokove na jedinstvenom tržištu Evropske unije.

Iskustva pokazuju da se u tranzicionim zemljama najteži problem odnosi na izgradnju moderne strukture tržišta i trgovine u funkciji obezbeđivanja intenzivne i efektivne konkurencije između privrednih subjekata. Iskustva takođe pokazuju, a aktuelna praksa u Republici Srbiji to u potpunosti potvrđuje, da se upravo u domenu stvaranja odgovarajućih tržišnih uslova privređivanja ispoljavaju najveći otpori.

Republika Srbija još uvek nije izašla iz procesa tranzicije na putu ka punoj i funkcionalnoj tržišnoj privredi. I pored toga što su ostvareni izvesni rezultati, relativno se sporo izgrađuje moderna struktura tržišta i trgovine robama i uslugama. Posebno treba istaći sledeće dve veoma značajne nepovoljne činjenice: sporo usvajanje odgovarajuće institucionalne regulative iz domena tržišta i trgovine i nepostojanje odgovarajuće informacione i statističke baze za donošenje odgovarajućih i pravovremenih odluka iz domena tržišta i konkurencije.

Imajući u vidu izneto, izvesno je da postoji opravdanost donošenja Strategije razvoja trgovine Republike Srbije (u daljem tekstu: Strategija) koja treba da postane svojevrstan zvanični priručnik za vođenje politike i izgradnju institucionalnih rešenja u sektoru tržišta i trgovine. Rešenja koja se usvajaju u ovoj strategiji u punoj meri uvažavaju i promene koje su se odigrale u poslednje vreme na našem tržištu, ali i u Evropskoj uniji. Treba imati u vidu činjenicu da se ni u jednom sektoru privrede ne odigravaju tako intenzivne promene kao što je slučaj sa trgovinom robama i uslugama. To je svakako najvitalniji i najsenzibilniji sektor u odnosu na okruženje koje je podložno stalnim promenama.

Strategija polazi od potrebe što brže integracije zemlje u Evropsku uniju. Presudnu ulogu u svemu tome imaju uslovi koji se postavljaju pred zemlju kandidata, a koji se odnose na regulisanje tržišta i tržišnih institucija. Otuda se u Strategiji daju takva institucionalna rešenja koja su u fazi operacionalizacije u trgovini razvijenih tržišnih privreda, a posebno u trgovini Evropske unije kojoj opravdano težimo.

Kritički pristup sagledavanju naše aktuelne prakse pokazuje da spontani razvoj tržišta i trgovine nosi sa sobom brojne deformacije. Činjenica je da i praksa u razvijenim tržišnim privredama pokazuje da spontanog liberalizma nema i da su neophodna jasno definisana pitanja razvoja trgovine i trgovinske politike.

U sadašnjoj fazi tranzicije ispoljavaju se brojna pitanja i dileme u traženju odgovora o razvoju trgovine i trgovinske politike Republike Srbije.

Strategija pruža odgovor na sledeća ključna pitanja:

1. Kakva treba da bude struktura trgovinskog sektora i trgovinske mreže 2012. godine kada Republika Srbija treba da bude spremna za članstvo u Evropskoj uniji?

2. Kako treba koncipirati i operativno sprovoditi integralnu politiku konkurencije na tržištu Republike Srbije?

3. Kakva politika treba da se sprovodi po pitanju dolaska inostranih trgovinskih kompanija na naše tržište?

4. U kojoj meri i na koji način podsticati procese horizontalne i vertikalne kooperacije i integracije u trgovinskom sektoru sa domaćim i ino-partnerima?

5. Kako intenzivirati i potpuno dovršiti procese ciljane privatizacije društvenog kapitala u trgovini?

6. Kakve podsticaje treba preduzimati u kreiranju modernih institucija trgovine?

7. U kom pravcu usmeravati tehnološki razvoj trgovine Republike Srbije?

8. U kom pravcu usmeravati savremena urbana rešenja u cilju ravnomernog prostornog razvoja i razmeštaja trgovinske mreže?

9. Koju politiku regionalnog razvoja trgovine i trgovinske mreže treba sprovoditi u Republici Srbiji?

10. U kom pravcu i na koji način domaći trgovinski privredni subjekti treba da šire prodajnu mrežu van granica Republike Srbije?

11. U kom pravcu treba podsticati razvoj malih i srednjih trgovinskih preduzeća?

12. Kako obezbediti adekvatnu zaštitu potrošača na tržištu Republike Srbije?

13. Kako usmeravati razvoj elektronske trgovine?

14. Koja i kakva pravna rešenja treba doneti u funkciji izgradnje moderne trgovine i tržišta u Republici Srbiji?

15. Koje institucije treba formirati i koji je njihov sadržaj rada da bi se što efikasnije realizovali definisani ciljevi razvoja trgovine i trgovinske politike?

2. Sadržaj Strategije

Strategija se sastoji od šest delova.

U prvom delu prikazane su osnovne postavke politike razvoja trgovine Republike Srbije i polazni okviri i ključna opredeljenja u izradi Strategije.

Drugi deo definiše strukturne i poslovne performanse trgovine Republike Srbije. U tom delu data je analiza dostignutog nivoa razvijenosti trgovine, poslovne performanse trgovine Republike Srbije, analiza stanja na tržištu i aktuelni tokovi u trgovini Republike Srbije.

Treći deo bavi se definisanjem strategije razvoja trgovine Republike Srbije. Data je projekcija ključnih indikatora trgovinskog sektora, definisana je strategija razvoja tržišnih institucija i izložene su parcijalne strategije razvoja trgovine.

Četvrti deo bavi se trgovinskom politikom i pravnom regulativom. Izložena su ključna opredeljenja i bliži sadržaj osnovnih područja trgovinske politike u Republici Srbiji. Dat je i predlog neophodnih promena pravne regulative u domenu tržišta i trgovine.

Peti deo posvećen je upravljačkim modelima operacionalizacije predloženih rešenja.

Šesti deo sadrži objavljivanje Strategije kojim se navodi da ovu strategiju treba objaviti u "Službenom glasniku Republike Srbije".

U ovoj strategiji posebno se daju konkretni predlozi sadržaja pojedinih zakona i propisa, kao i delokruga rada pojedinih organa za efikasno upravljanje modernom trgovinom i tržištem u Republici Srbiji. Pri tome se napominje da se bliža obrazloženja stavova koja se daju u ovoj strategiji nalaze u široj verziji koja će biti posebno publikovana.

3. Polazni okviri i ključna opredeljenja u izradi Strategije

3.1. Višestruk značaj Strategije

Strategija se tretira kao važan aspekt ekonomske modernizacije i razvoja Republike Srbije. Privredna modernizacija zahteva proces promena i u proizvodnji i u potrošnji. Sektor trgovine je most između ove dve donekle različite grupe promena i kao takav ima jedinstvenu ulogu u pospešivanju procesa modernizacije.

Pri izradi Strategije uvažavani su sledeći interesi i zahtevi zainteresovanih strana:

- potrošači - traže pristup i raspoloživost roba i usluga i to u rasponu cena i kvaliteta koje omogućuju izbor prilikom transakcija u kojima žele da budu osigurani od mogućnosti iskorišćavanja;

- maloprodavci - traže sigurnost i poverenje u tržište koje ih ohrabruje da investiraju u poboljšanje svoje konkurentske pozicije i da na taj način ostvaruju profit;

- veleprodajne i logističke firme - traže javne investicije u infrastrukturu koja treba da im omogući da ostvare optimalne konkurentske performanse u pružanju komercijalnih usluga maloprodavcima;

- proizvođači - žele jako domaće tržište koje ohrabruje dugoročne investicije u proizvodnju i razvoj novih proizvoda, kao i sigurnost u komercijalnim odnosima i uravnotežene poslovne transakcije;

- zaposleni zahtevaju deo koristi od modernizacije i to u vidu plata, treninga i mogućnosti za razvoj karijere;

- kompanije za izgradnju i razvoj nekretnina - zahtevaju efikasno i pouzdano dugoročno prostorno planiranje i razvoj infrastrukture;

- država - zahteva ravnotežu između ponude i tražnje.

Svi nabrojani subjekti zajedno traže efikasniji pravni sistem koji će garantovati efikasno izvršavanje trgovinskih procedura i ugovora.

3.2. Ključna opredeljenja

Osnovno opredeljenje u ovoj strategiji je da trgovinski sektor treba da bude tržišno vođen i da se državna intervencija događa naročito u situacijama kada su interesi potrošača ugroženi usled tržišnih nesavršenosti. U izloženim okvirima predlažu se rešenja koja treba da obezbede što intenzivniju konkurenciju između trgovinskih subjekata na tržištu Republike Srbije.

Strategija se zasniva i na sledećim opredeljenjima:

- vođenje računa o interesima velikog broja zainteresovanih strana (stejkholdera);

- povezanost sa strategijama modernizacije u mnogim drugim privrednim i društvenim sektorima;

- unapređenje trgovinskih kapaciteta u cilju povećanja mogućnosti izbora za potrošače u okviru konkurentskog okruženja;

- politika usmerena ka rešavanju nekorisnih konflikata u odnosima u okviru trgovinskog sektora;

- nekoliko politika kao što su politika konkurencije i politika zaštite potrošača koje obuhvataju i druge oblasti, a ne samo trgovinu.

Politike koje se nalaze u okviru ove strategije služe da odgovore na sledeća dva seta različitih uslova:

- rešavanje konflikata između različitih interesa gore navedenih zainteresovanih subjekata, a posebno između trgovaca i potrošača;

- politička želja da se favorizuju određene forme razvoja u odnosu na druge.

Trgovina igra jednu od glavnih uloga u procesu modernizacije privrede. Otuda uloga trgovinske politike u procesu modernizacije privrede i društva treba da se ogleda u:

- osiguranju koristi za potrošače od procesa modernizacije;

- minimiziranju ekonomskih konflikata u tranzicionom periodu u kome se modernizacija dešava.

Rešenja koja se u ovoj strategiji predlažu zasnivaju se i na činjenici da je razvoj relevantnih politika u određenom stepenu evolutivan proces. Mali broj ključnih politika je prikladan za primenu na početku procesa, a više njih se može dodavati u skladu sa napretkom procesa modernizacije. Kontraproduktivno je da se započne sa velikim brojem direktivnih politika koje mogu da blokiraju razvoj tržišta. Otuda politike inicijalno imaju za svrhu da ohrabre i potpomognu promene u funkciji stvaranja uslova za što intenzivniju konkurenciju na tržištu.

II STRUKTURNE I POSLOVNE PERFORMANSE TRGOVINE REPUBLIKE SRBIJE

1. Analiza dostignutog nivoa razvijenosti trgovine

1.1. Bruto domaći proizvod, zaposlenost i promet

Prema najnovijim korigovanim procenama zvanične statistike i projekcijama Vlade od 2009. do 2011. godine, realni rast bruto domaćeg proizvoda (u daljem tekstu: BDP) trgovine je u proteklih osam godina bio znatno iznad ostvarenog realnog rasta privrede Republike Srbije. Od 2001. do 2008. godine, realni rast BDP trgovine je bio vrlo visok i iznosio je 161% ili 14,7% prosečno godišnje, dok je prosečna godišnja stopa rasta ukupnog BDP u Republici Srbiji u posmatranom periodu iznosila 5,8%. BDP trgovine u tekućim cenama je u 2007. godini iznosio oko 260,0 milijarde dinara, a u 2008. se procenjuje na iznos od oko 320,0 milijardi dinara ili oko 3,9 milijarde evra, odnosno oko 5,7 milijardi dolara, mereno prema prosečnom deviznom kursu evra i dolara u 2008. godini. Udeo BDP trgovine1 je u 2001. godini u ukupnom BDP Republike Srbije iznosio 6,3%, da bi u 2008. godini-prema najnovijim podacima zvanične statistike - iznosio oko 11,0%. Udeo trgovine na veliko u BDP ukupne trgovine u poslednje tri godine kretao se između 40-41%, a udeo trgovine na malo oko 39%, dok se preostali deo odnosio na trgovinu motornim vozilima. U strukturi bruto dodate vrednosti u trgovini Republike Srbije, prema poslednjim raspoloživim zvaničnim podacima (SGS-2008, RZS), najveće je učešće trgovine na veliko (oko 53%), zatim sledi trgovina na malo (35%) i prodaja i održavanje vozila (12%). Bruto dodata vrednost po zaposlenom u sektoru preduzetništva je znatno manja (za preko jedne trećine) u odnosu na privredna društva u oblasti trgovine.

Udeo trgovine u BDP-u razvijenih zemalja se kreće u rasponu 9%-18%, dok je udeo u zaposlenosti između 13% i 26%. Od značaja je istaći i podatak da je trgovinski sektor jedan od značajnijih sektora privrede Evropske unije i najznačajniji u oblasti usluga. Posmatrani sektor je 2004. godine ostvario učešće od oko 20% u ukupnoj novostvorenoj vrednosti2 ostvarenoj u Evropskoj uniji. Na veleprodaju otpada preko 20% prometa koji se ostvari u privredi Evropske unije, prema podacima za 2004. godinu, i u njoj se stvara oko 9% ukupne novododate vrednosti stvorene u Evropskoj uniji. Sve ovo se ostvaruje veoma efikasno jer je učešće veleprodaje u ukupnoj zaposlenosti 7,6% od ukupne zaposlenosti u Evropskoj uniji. Maloprodaja kao aktivnost u sklopu privrede Evropske unije se ističe po ukupnom broju privrednih subjekata koja se bave ovom aktivnošću. Subjekti maloprodaje čine oko 20% od ukupno registrovanih privrednih subjekata u Evropskoj uniji 2004. godine. Ova aktivnost je izuzetno radno-intenzivna i zapošljava 13,6% ukupne radne snage Evropske unije.

Ukupna zaposlenost u maloprodaji i veleprodaji Republike Srbije je, prema zvaničnim podacima za 2006. godinu, iznosila 332.605 radnika, a u 2007. godini se procenjuje na 378,1 hiljada radnika (Statistički godišnjak Srbije 2008, str. 297). U trgovini na malo je sada zaposleno oko 295,2 hiljade radnika, a u trgovini na veliko oko 82,9 hiljada radnika.

Ukupna zaposlenost u trgovini na veliko i malo je u periodu 2001–2007. godine rasla po prosečnoj godišnjoj stopi od 2,4%, dok je u privredi Republike Srbije u tom periodu opala za 5%, ili po stopi od 0,8% prosečno godišnje. Trgovina na veliko i malo su, zajedno posmatrano, povećale svoj udeo u ukupnoj zaposlenosti u Republici Srbiji sa 9,4% u 1990. godini, na 11,2% u 2000. godini i čak 18,9% u 2007. godini. To je takođe znak osetno bržeg rasta trgovine u odnosu na većinu ostalih delatnosti naše privrede i u odnosu na ukupnu privredu Republike Srbije.

Ukupan promet u trgovini na veliko i malo (u tekućim cenama) u Republici Srbiji je, prema podacima zvanične statistike, u 2006. godini iznosio 2.000,2 milijardi dinara ili oko 24 milijardi evra, a u 2007. godini se procenjuje na oko 2.500 milijarde dinara (izraženo u tekućim cenama iz navedene dve godine). Realni obim prometa robe u trgovini na veliko i malo, mereno na bazi stalnih cena iz 2002. godine je u periodu od 2001. do 2007. godine povećan za 144,9%, odnosno po prosečnoj godišnjoj stopi od 16,1% To je znatno viša stopa rasta realnog prometa u odnosu na rast fizičkog obima proizvodnje u industriji, poljoprivredi i drugim delatnostima i znatno iznad rasta realnog BDP u Republici Srbiji u posmatranom periodu. Realni obim prometa roba u trgovini na veliko je imao nešto sporiji rast u posmatranom periodu i to od 122,8%, ili 14,3% prosečno godišnje, dok je realni promet u trgovini na malo povećan za 179,0%, ili po prosečnoj godišnjoj stopi od 18,6%. U 2008. godini se stopa rasta realnog prometa robe procenjuje na oko 10,3% u trgovini na veliko i 6,5% u trgovini na malo.

Promet u trgovini na malo po stanovniku je u 2007. godini procenjen na 149,0 hiljada dinara ili 1.830 evra u uslovima ostvarene apresijacije domaće valute, prema 30,7 hiljada u tekućim cenama iz 2001. godine ili 514 evra. Ukupan promet robe u trgovini na veliko se u 2007. godini procenjuje na 2320 evra po stanovniku.

Rast ukupnog prometa u trgovini je rezultat liberalizacije trgovine, ubrzanog privrednog razvoja, rasta životnog standarda potrošača, smanjenja carinske zaštite, apresijacije domaće valute i izvršenog restrukturiranja trgovine u tranzicionom periodu. Takođe je rezultat i povećanog korišćenja potrošačkih i drugih kredita, povećane uvozne ponude roba, uvođenja poreza na dodatu vrednost, fiskalnog registrovanja prometa i smanjenja udela sive ekonomije i dejstva drugih nepomenutih faktora.

Ukupan izvoz Republike Srbije je u periodu 2001–2007. godine osetno povećan i to sa nivoa od 1,72 milijardi dolara u 2001. na 8,82 milijardi dolara u 2007. godini. Prosečna godišnja stopa rasta izvoza je u navedenom periodu iznosila 31,3%. Pored toga, ukupan izvoz je znatno ispod potreba i mogućnosti privrede Republike Srbije, s obzirom na izuzetno visok uvoz roba i usluga i vrlo visok i rastući spoljnotrgovinski deficit. Deo rasta izvoza je svakako rezultat slabljenja dolara na međunarodnim valutnim berzama u poslednjih nekoliko godina. Rast izvoza je takođe rezultat osetno povećanog uvoza reprodukcionog materijala, nove opreme i rezervnih delova neophodnih za ukupnu proizvodnju i proizvodnju za izvoz, kao i potpisanih trgovinskih aranžmana sa Rusijom i autonomnih trgovinskih preferencijala sa Evropskom unijom.

Ukupan uvoz Republike Srbije je u 2001. godini iznosio 4,26 milijardi dolara, da bi u 2007. godini bio povećan čak na 18,35 milijardi dolara, ili po prosečnoj godišnjoj stopi rasta od 27,6%. Najveći rast uvoza je ostvaren u 2003, godini u iznosu od 32,8%, a zatim u 2006. i 2007. godini u iznosu od 43,4% i 37,2%, respektivno. Ocenjuje se da je visok porast uvoza svakako rezultat: intenzivne uvozne ponude nakon otvaranja privrede prema svetu i velike liberalizacije naše spoljne trgovine; smanjenja carinskih stopa; nedovoljne domaće proizvodnje i ponude robe i usluga; apresijacije domaće valute i nedovoljne konkurentnosti domaće robe na našem tržištu, a pogotovo na međunarodnim tržištima; slabe domaće antimonopolske zaštite; nepostojanja adekvatne politike standarda kvaliteta uvoznih roba i dampinških cena dela ino-proizvoda ponude i drugih faktora.

Trgovinski deficit je u proteklih nekoliko godina neprekidno rastao i to sa 2,54 milijardi dolara u 2001. godini na 9,53 milijardi dolara u 2007. godini, ili preko 22% od procenjenog BDP Republike Srbije u 2007. godini, što je visok i nepovoljan odnos. Ocenjuje se da je ostvareni rast trgovinskog deficita u nas znatno veći u odnosu na sadašnje ekonomske mogućnosti privrede Republike Srbije, te zbog toga nije održiv na srednji i dugi rok, a posebno nakon završetka procesa privatizacije čime će nestati privatizacioni prihodi.

Ukupan izvoz roba i usluga se u 2008. godini procenjuje na 10,2 milijarde evra, a uvoz roba i usluga čak 18,3 milijardi evra. Otuda se i deficit roba i usluga procenjuje na oko 8,1 milijardi evra, što je čak 23,9% od BDP Republike Srbije.

______________________
1Ukupan BDP Srbije, uključujući BDP trgovine i ostalih delatnosti, je u posmatranom periodu obračunat prema važećim međunarodnim statističkim standardima za obračun BDP Ujedinjenih nacija SNA-93 i Evropskog sistema nacionalnih računa - Evrostata- ESA-95, tako da se bitno razlikuje od našeg ranijeg materijalnog koncepta obračuna domaćeg proizvoda. Naime, sada je BDP, prema navedenim međunarodnim standardima, obuhvatio i neprivredne aktivnosti, a ne samo domaći proizvod u privrednim sektorima, tako da je BDP znatno veći prema novom konceptu u odnosu na obračun po ranijem materijalnom konceptu.
2Novostvorena vrednost se dobija kada se od prometa odbiju materijalni troškovi i drugi troškovi poslovanja. Ako se iz novostvorene vrednosti odbiju troškovi zarada dobijamo iznos koji predstavlja poslovni rezultat, koji je mera uspešnosti nekog sektora privrede. Statistički je veoma teško obuhvatati novostvorenu vrednost, posebno u sektoru usluga, pa istraživači često pribegavaju procenama.

1.2. Struktura trgovine i trgovinske mreže

U trgovini je 31. marta 2008. godine bilo registrovano 42.776 privrednih subjekata. Od toga je 40.920. privrednih subjekata u privatnoj svojini, 433 društvenih preduzeća, 584 privredih subjekata u državnoj svojini, a ostalo su privredni subjekti sa mešovitom i zadružnom svojinom. To znači da je najveći deo trgovinskih privrednih subjekata privatizovan, tim pre što su samostalne trgovinske radnje (STR) takođe privatna svojina. Broj registrovanih radnji u trgovini je na početku 2006. godine iznosio 93.609. Prema poreklu kapitala, krajem marta 2008. godine je bilo najviše privrednih subjekata sa domaćim kapitalom i to 38.454, a zatim 2.590 sa stranim kapitalom i ostalo su privredni subjekti u mešovitoj svojini.

Prema podacima Narodne banke Srbije - Centra za bonitet, završne račune za 2006. godinu je podnelo ukupno 33.067 privrednih subjekata u oblasti trgovine. Poređenja radi, u ukupnoj privredi Republike Srbije, finansijski izveštaj za 2006. godinu podnelo je ukupno 76,6 hiljada privrednih subjekata. To praktično znači da trgovinski sektor obuhvata čak 43% od ukupnog broja privrednih subjekata u Republici Srbiji. Na prvi pogled, jasno se dolazi do zaključka da je trgovinski sektor u organizacionom smislu dosta usitnjen. I pored navedenog, može se zaključiti da samostalne trgovinske radnje (kojih je bilo 93.609 u 2006) imaju u sadašnjoj fazi razvoja određeni značaj za rešavanje aktuelnih problema zapošljavanja.

Značajno je da većina preduzetnika u Republici Srbiji (oko 40%) pripada sektoru trgovine u odnosu na ukupan sektor ostalih usluga (turizam, saobraćaj, skladištenje i veze, poslovne usluge i sl.) 31,5%, sektor industrije i građevinarstva 21,6% i sektor obrazovanje, zdravstvo i ostale usluge 7%. Doprinos sektora preduzetnika u stvaranju ukupnog prometa je 63%, a u dodatoj vrednosti 50%.

Broj prodavnica je od 2000. do 2006. godine porastao sa 86.591 na 105.061 objekata.3 Prema ekspertskim procenama, broj prodavnica je u 2007. godini iznosio oko 102 hiljade. To je za oko 20 hiljada prodavnica više nego u 2000. godini. Izloženi podaci pokazuju da još nije započet realno očekivani trend izvesnog pada broja prodajnih objekata koji se neminovno javlja u procesima modernizacije trgovinske mreže. Razumljivo je da u uslovima razvoja većih trgovinskih institucija (šoping centara, hipermarket centara, diskontnih centara i dr.) opada uloga i broj manjih prodajnih objekata.

Ukupan prodajni prostor je u trgovini u Republici Srbiji u 2007. godini ocenjen na 4.24 miliona m2. Poređenja radi, prodajni prostor u trgovini u Beogradu iznosio je krajem 2007. godine oko 1,14 miliona m2, što je 0,68 m2 po stanovniku.4

U 2007. godini je u Republici Srbiji na jednu prodavnicu u proseku dolazilo 72,6 stanovnika, dok je taj broj pre šest godina bio veći (u 2001. godini 86 stanovnika). Od svih zemalja Evropske unije, jedino u Grčkoj je veći stepen usitnjenosti trgovinske mreže.

Što se tiče prodajne površine, ključno je za ocenu razvoja pratiti odgovarajuću veličinu po stanovniku, koja se u Republici Srbiji u 2007. godini procenjuje na 0,573 m2. Ovaj indikator se može porediti sa 0,494 m2 u 2001. godini i 0,258 m2 u 1989. godini. Pored razvoja mreže hipermarketa i šoping centara u poslednjih nekoliko godina, može se reći da sa ovog aspekta gledano imamo značajno zaostajanje u odnosu na naprednije zemlje u tranziciji, a pogotovo u odnosu na najrazvijenije zemlje Evropske unije. Skoro sve zemlje Evropske unije imaju iznad 1 m2 prodajnog prostora po stanovniku, dok se u nekim približava i do 1,5 m2 prodajnog prostora po stanovniku.

Struktura maloprodaje u Republici Srbiji se značajno promenila u poslednjih osam godina. Učešće modernih trgovinskih formata u maloprodajnoj mreži, kao što su hipermarketi i supermarketi, značajno se povećalo. Smanjeno je učešće malih trgovinskih radnji. Dominiraju manji prodajni objekti sa učešćem od 60% maloprodaje prehrambenih proizvoda u 2007. Učešće supermarketa u prodaji hrane iznosi 19% u 2007. Hipermarketi imaju učešće od 5% u prometu prehrambenih proizvoda. Primetan je rast učešća keš end keri (Cash & Carry) objekata u maloprodaji hrane, koji je u 2007. dostigao 5% i izjednačio se sa hipermarketima. Upečatljivo je, takođe, da na tržištu Republike Srbije nema pravih diskontnih maloprodavaca, koji u pojedinim tranzicionim zemljama ostvaruju od 15 do 20% prometa na tržištu prehrambenih proizvoda. Interesantna je i činjenica da se vrednost ostvarenog prometa u ostalim objektima smanjuje (buvlje pijace, kiosci i sl.), što je još jedan pokazatelj da trgovina Republike Srbije polako napreduje i približava se vodećim zemljama u tranziciji.

Učešće malih prodajnih objekata u ukupnom maloprodajnom prometu prehrambenih proizvoda se kreće od 14% u Sloveniji do 38% u Hrvatskoj. Posle Slovenije, ovaj pokazatelj je najniži u Češkoj, gde iznosi 20%. U Republici Srbiji, ovaj pokazatelj je iznosio 60% u 2006. i daleko je veći od svih navedenih zemalja. S druge strane, učešće hipermarketa i supermarketa u ukupnom prometu prehrambenih proizvoda se kreće od 35% u Poljskoj, do 76% u Sloveniji. U Republici Srbiji ovo učešće je iznosilo 23% u 2006. što pokazuje da u ovom pogledu daleko zaostaje za najrazvijenijim zemljama u tranziciji. Kada se u obzir uzmu svi moderni prodajni formati (hipermarket, supermarket, diskont i keš end keri) u Republici Srbiji je preko njih u 2006. ostvareno 26%, a u 2007. 29% maloprodajnog prometa prehrambenih proizvoda. Ovaj pokazatelj je u 2006. za Sloveniju iznosi 81%, za Češku 72%, a najniži je u Hrvatskoj sa 47% učešća. U razvijenim zemljama Evropske unije kao što su Nemačka, Francuska i Velika Britanija, ovo učešće je još veće i kreće se iznad 80%.

Trgovina Republike Srbije je još uvek daleko i u odnosu na najrazvijenije tranzicione zemlje. Bolju strukturu maloprodajnih formata od Republike Srbije ima čak i Rumunija. Učešće supermarketa i hipermarketa u Rumuniji je isto 23%, ali u strukturi formata se javljaju i diskontne prodavnice sa 4% prometa. Od tranzicionih zemalja, najniži stepen razvoja ima trgovina Ukrajine, gde hipermarketa praktično i nema, a u supermarketima se ostvari samo 13% prometa prehrambenih proizvoda, dok se 58% ostvari u ostalim objektima.

Mali prodajni objekti, koji preovlađuju u strukturi maloprodaje Republike Srbije, pretežno su u vlasništvu fizičkih lica. Konkurentska prednost ovih objekata je lokacija, a u pojedinim slučajevima i usluga. Takođe se nazivaju i prodavnice u susedstvu, pošto su njihov ciljni segment potrošači koji žive u blizini objekta. To su prodavnice koje imaju relativno širok, ali veoma plitak asortiman proizvoda, pre svega namenjenih za svakodnevnu potrošnju. Ovi objekti pretežno imaju status samostalne trgovinske radnje. Prodajnih objekata ovog tipa ima preko 93,6 hiljada u Republici Srbiji. Iako veliki i efikasniji trgovinski privredni subjekti značajno ugrožavaju ovaj maloprodajni format, nedovoljna motorizovanost potrošača, sporost gradskog prevoza i nepostojanje velikih objekata u manjim gradskim i seoskim sredinama čine navedeni maloprodajni format veoma značajnim na našem tržištu, mada se može predvideti smanjenje značaja ovog formata u budućnosti.

Manji je broj zaposlenih po jednom privrednom subjektu u trgovini na veliko nego u najvećem broju zemalja Evrope. Kao ključni pokazatelj neracionalnosti grosističke mreže u našoj zemlji, ističe se potpuno obrnut odnos broja privrednih subjekata u maloprodaji i veleprodaji kod nas i u odabranim zemljama Evropske unije. U zemljama Evrope odnos broja privrednih subjekata na malo prema jednom privrednom subjektu na veliko kreće se od 0,4 (Slovačka) do 6,92 (Poljska), s tim što je prosečan odnos za celu Evropsku uniju 2,22. Dakle, na jednog trgovca na veliko u Evropskoj uniji "ide" oko 2,2 trgovca na malo, što je nešto slabiji odnos nego pre 7-8 godina kada je to bilo 2,5. Ipak, to je još uvek logičan odnos imajući u vidu suštinu delovanja jedne i druge branše trgovine.

Podaci za Republiku Srbiju pokazuju potpuno obrnute tendencije i ukazuju da se naša zemlja po pitanju ovog odnosa relativno sporo "popravlja". Trenutno može da se poredi sa Estonijom, Luksemburgom i Slovačkom, čiji su koeficijenti odnosa trgovine na veliko prema trgovini na malo najslabiji unutar Evropske unije. Ako se posmatraju isključivo privredni subjekti koji polažu završni račun u našoj zemlji, onda je odnos sledeći: na jednog trgovca na veliko ide 0,53 trgovca na malo, odnosno na jednog trgovca na malo dolazi 1,88 trgovca na veliko, što su bolji pokazatelji nego pre pet godina. Ovi podaci govore u prilog tome da se naša trgovina na malo postepeno ukrupnjava, ali da trgovina na veliko još uvek stagnira i nedovoljno se menja. Treba napomenuti i to da u analizu trgovine na malo nije uzet broj samostalnih trgovinskih radnji.

Jedino Slovenija ima manji broj zaposlenih u trgovini na malo u odnosu na trgovinu na veliko i taj odnos je 0,90. Sve druge zemlje Evropske unije imaju više zaposlenih u trgovini na malo u odnosu na trgovinu na veliko, s tim da se taj odnos između brojeva zaposlenih kreće ako izuzmemo Sloveniju, od 1,08 u Estoniji do 2,64 u Velikoj Britaniji. Pri tome, prosečan koeficijent odnosa broja zaposlenih u ove dve grane trgovinskog sektora Evropske unije iznosi 1,78. Republika Srbija ima značajno lošiji pokazatelj odnosa broja zaposlenih u trgovini na malo prema broju zaposlenih u trgovini na veliko (3,5 za 2006. godinu i data je pretpostavka da je taj odnos u 2007. godini 3,36) od svih zemalja Evropske unije pojedinačno. Uzrok ovome treba tražiti u, još uvek, preterano malim privrednim subjektima i objektima kojima raspolaže trgovina na malo gde su uključeni i svi zaposleni u samostalnim trgovinskim radnjama i mnogo većem broju zaposlenih od ovih pokazatelja u svim zemljama Evropske unije.

Pravo bavljenja spoljnom trgovinom u Republici Srbiji u skladu sa Zakonom o spoljnotrgovinskom poslovanju, koji je stupio na snagu 2005. godine, imaju sva pravna, domaća i strana lica, ali i fizička domaća i strana lica. Ovaj zakon propisuje da pravna lica i preduzetnici, u obavljanju spoljnotrgovinskih poslova, imaju jednako pravo poslovanja kao u domaćem pravnom prometu (trgovinsku sposobnost). U spoljnotrgovinskoj mreži Republike Srbije preovlađuju privredni subjekti u privatnoj svojini. Tokom 1990. i početkom 2000. godine, u spoljnotrgovinskoj mreži preovladali su mali privredni subjekti u privatnoj svojini, koji su obavljali poslove manje vrednosti. U 2006. godini raste učešće privrednih subjekata srednje veličine,5 ali je i dalje prisutna mala prosečna vrednost obavljenih spoljnotrgovinskih poslova. U ovom periodu je prosečna vrednost kako ostvarenog izvoza, tako i uvoza po jednoj carinskoj deklaraciji 28.000 evra. Ovo ukazuje da se naš izvoz i uvoz ostvaruje kroz veći broj poslova manje vrednosti što je karakteristično za nedovoljno razvijenu spoljnotrgovinsku mrežu.

______________________
3Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku.
4Izvor: Zavod za informatiku i statistiku grada Beograda, 2007.

1.3. Poučna iskustva zemalja u tranziciji

Istraživanja pokazuju da postoji visoka korelacija između uspeha u ukupnim tranzicionim reformama i reformama u trgovinskom sektoru. Isto tako, izvesno je da su strane investicije imale ključnu ulogu u razvoju trgovinskog sektora skoro u svim tranzicionim zemljama.

Nakon početnih tranzicionih promena, koje su za sobom povlačile povećanje broja maloprodajnih privrednih subjekata, u većini zemalja u tranziciji nastupila je konsolidacija koja podrazumeva smanjenje broja maloprodajnih privrednih subjekata i prodajnih objekata. U zemljama za koje se smatra da su otišle najdalje u tranziciji (Slovenija, Češka, Mađarska, Poljska) je došlo do smanjenja broja veleprodajnih privrednih subjekata. Ipak, to smanjenje se odvijalo po nižim stopama u odnosu na one po kojima se smanjio broj maloprodajnih privrednih subjekata.

Stepen koncentracije maloprodaje u zemljama u tranziciji je niži nego u Evropskoj uniji. Iz toga se izvlači zaključak da proces konsolidacije još uvek nije završen. U većini slučajeva, pet najvećih trgovaca učestvuju sa manje od 50% u ukupnom prometu. To je čak manje i od učešća tri najveća trgovca u zemljama sa najvećom koncentracijom u Evropi. Konsolidacija je najdalje otišla u Sloveniji, gde pet najvećih trgovaca učestvuje sa 96% u ukupnom prometu, u Slovačkoj 75%, u Mađarskoj 67%. Udeo je veoma nizak u Rumuniji 27% i Bugarskoj 26%.

Trgovinske marke su slabo razvijene u zemljama u tranziciji. Trgovinske marke u Češkoj Republici imaju udeo od 4%, odnosno 3% u Poljskoj.6 Ipak, njihovo tržišno učešće se rapidno povećava i vrlo brzo će dostići evropski prosek od 22%. Zahvaljujući značajnim ulaganjima u promociju, učešće trgovinske marke u Mađarskoj je 15%.

______________________
5Statistički bilten robnog prometa i tranzita u 2006. godini.
6Prema: Price Waterhouse Coopers.

2. Poslovne performanse trgovine Republike Srbije

Poslovne performanse trgovine Republike Srbije su još uvek slabe, iako su se u poslednje vreme neznatno poboljšale u odnosu na početak 2000. godine. I pored izvesnih poboljšanja poslovnih performansi, trgovina Republike Srbije još uvek u velikoj meri zaostaje u odnosu na trgovinu Evropske unije.

Produktivnost u trgovini Republike Srbije je, merena po svim relevantnim pokazateljima, znatno manja u odnosu na produktivnost u trgovini Evropske unije. Produktivnost rada je u trgovini na veliko dva puta, a u trgovini na malo za čak oko tri puta manja u Republici Srbiji u odnosu na trgovinu Evropske unije. Bruto dodata vrednost po zaposlenom u sektoru preduzetništva je manja za oko 37% u odnosu na privredne subjekte u oblasti trgovine.

Ukupna finansijska pozicija (likvidnost, finansijska zaduženost, obrt aktive, ekonomičnost i profitabilnost) trgovine Republike Srbije je u značajnoj meri lošija u odnosu na finansijsku poziciju trgovine Evropske unije. To se posebno odnosi na trgovinu na malo, čiji je predznak u tom pogledu gotovo kod svih pokazatelja "negativan", što praktično znači da ista posluje sa gubitkom.

Stope marže (razlike u ceni) u trgovini Republike Srbije iznose kod: ukupne trgovine 24,34%, trgovine na veliko 26.24% i trgovine na malo 20.13% i trgovine vozilima 18.67%. Posebno treba istaći da su stope marže u trgovini na veliko veće nego u trgovini na malo i da su čak znatno veće od stopa marže u trgovini na veliko Evropske unije. To samo po sebi pokazuje na "poremećene tokove" u trgovini Republike Srbije. U isto vreme stopa marže u maloprodaji Republike Srbije je gotovo na istom nivou, pa čak i nešto niža, u odnosu na stopu marže u maloprodaji u zemljama razvijenih tržišnih privreda. Tako, na primer, stopa marže u specijalizovanim prodavnicama hrane iznosi u Evropskoj uniji 23,1%, a u Republici Srbiji 17,76%. Uzroci tome su visoki troškovi poslovanja prouzrokovani većim brojem posrednika u prometu na veliko, većom konkurencijom u maloprodaji i "usitnjenosti" maloprodajne mreže. Tome treba dodati i činjenicu što se u trgovini Republike Srbije, u kontekstu finansijskog izveštavanja, kategorizacija sektora vrši po "principu pretežnosti". Činjenica je da se u trgovini na veliko obavlja delom i promet na malo. Isto tako, u trgovini na malo obavlja se delom promet na veliko. U trgovini vozilima obavlja se često promet na veliko i na malo. U proizvodnji takođe se delom obavlja promet na veliko i malo. To se svakako odražava na "realno" iskazivanje stope marže od prodajne cene u ukupnoj trgovini i po pojedinim njenim sektorima. To praktično znači da stopa marže od prodajne cene u trgovini na veliko sadrži u sebi i delom stopu marže od prodajne cene trgovine na malo. Stopa marže od prodajne cene trgovine na malo uključuje delom i stopu marže od prodajne cene trgovine na veliko. Posledice toga su da su realne stope marže od prodajne cene kod trgovine na veliko nešto niže, a kod trgovine na malo više od ovde prikazanih. Ovu činjenicu treba svakako imati u vidu prilikom konačne ocene visine stope marže od prodajne cene trgovine Republike Srbije u odnosu na stopu marže trgovine Evropske unije i ostalih zemalja razvijene tržišne privrede. Komparativna analiza, prema tome, pokazuje da su stope bruto marže u trgovini na veliko više, a u trgovini na malo niže kod nas u odnosu na stanje u Evropskoj uniji. Preterano visoke stope marži u trgovini na veliko su uticale na to da je kumulativna stopa marže ukupne trgovine Republike Srbije nešto viša od stope marže ukupne trgovine zemalja Evropske unije.

Indikativno je, takođe, da trgovina na malo, uključujući i trgovinu vozilima, nije u mogućnosti da iz marže pokrije "visoke troškove poslovanja", tako da je u nezavidnom ekonomskom položaju (stopa neto profitne marže od prihoda od prodaje kod trgovine na malo je - 1,9%, a kod trgovine vozilima je samo 1,5%). Očigledno je, dakle, da je trgovina na malo manje efikasna od trgovine na veliko. S druge strane, stopa marže u trgovini na malo u Republici Srbiji je niža nego u zemljama razvijene tržišne privrede. Sve to samo po sebi govori o veoma lošem "finansijskom zdravlju" trgovine na malo u Republici Srbiji u odnosu na trgovinu na malo u Evropskoj uniji.

Investicije u osnovna sredstva po zaposlenom u trgovini Republike Srbije višestruko su manje u odnosu na trgovinu Evropske unije. Investicije po zaposlenom u trgovini Republike Srbije u odnosu na investicije po zaposlenom u trgovini Evropske unije su u proseku tri puta manje. Tako, na primer, investicije po zaposlenom u trgovini na malo Republike Srbije iznose oko 1.800 evra, a u trgovini na malo Evropske unije 3.200 evra.

Priliv stranih direktnih investicija u trgovini Republike Srbije je na veoma niskom nivou (kreće se 7–9% od ukupnih stranih direktnih investicija). To je daleko manje od učešća koje su imale u prvoj fazi tranzicije skoro sve zemlje jugoistočne Evrope. Porast stranih direktnih investicija se realno može ostvariti intenzivnijim dolaskom stranih trgovinskih lanaca na tržište Republike Srbije. Preduslov za to je liberalizacija tržišta kroz ubrzanje procedure za davanje građevinskih dozvola i kroz druge procese "otvaranja" lokalnog tržišta.

Trgovina Republike Srbije je u pogledu korišćenja povoljnih kredita za finansiranje osnovnih (i obrtnih) sredstava u veoma nepovoljnom položaju u odnosu na trgovinu zemalja razvijenih tržišnih privreda. Činjenica je da su bankarske kamatne stope više kod nas nego u zemljama Evropske unije.

Koeficijent obrta potraživanja od kupaca je viši od koeficijenta obrta obaveza prema dobavljačima. Otuda je prosečno vreme naplate potraživanja od kupaca kraće od prosečnog vremena plaćanja obaveza prema dobavljačima (iskazano u danima), kako kod ukupne trgovine, tako i po pojedinim sektorima. Iznos dugovanja dobavljačima veći je od iznosa zaliha u trgovini, a posebno u trgovini na malo. Imajući izloženo u vidu, za trgovinu Republike Srbije je karakteristično da dobavljači finansiraju zalihe, pa čak u određenoj meri i njeno tekuće poslovanje. To znači da naši trgovci posluju sa tuđom robom i po svojoj suštini su komisionog tipa, u pogledu finansiranja zaliha. Ako bi trgovina koristila veoma skupe bankarske kredite za finansiranje zaliha i ukupnog poslovanja, umesto "besplatnih" kredita od dobavljača, to bi svakako uticalo na to da bi stopa marže u maloprodaji bila znatno veća nego što je sadašnja, kao i u odnosu na stopu marže u maloprodaji u zemljama razvijene tržišne privrede (Evropske unije).

Likvidnost trgovine Republike Srbije je nezadovoljavajuća. U suštini trgovina Republike Srbije je praktično ostala bez svog neto obrtnog fonda. Neto obrtna sredstva u svim granama trgovine Republike Srbije su na veoma niskom nivou, a kod trgovine na malo su negativna. To praktično znači da su obrtna sredstva u celini finansirana iz kratkoročnih izvora sredstava. Iz tih razloga, kao što je već istaknuto, mnogi trgovinski subjekti u svojim objektima drže robu koju praktično finansiraju dobavljači. Stoga su "vlastite" bilansne zalihe izuzetno niske. Praktično to znači da su obrtna sredstva trgovine na malo u celini finansirana iz kratkoročnih izvora sredstava, a ne u skladu sa fundamentalnim finansijskim pravilom: da trajna obrtna sredstva (zalihe) treba da budu finansirana iz dugoročnih izvora sredstava jer se permanentno drže radi kontinuirane prodaje. Prema ovom indikatoru, trgovina na malo je nelikvidna. Ona je u pogledu likvidnosti u znatno nepovoljnijem položaju u odnosu na ostale sektore trgovine Republike Srbije. Izraženi problemi nedostatka obrtnih sredstava delimično se rešavaju i naplatom potraživanja klasičnom trampom (roba za robu), ili odlaganjem izmirenja obaveza prema dobavljačima za robe i usluge.

Finansijska zaduženost je visoka s obzirom na nepovoljne privredne okolnosti trgovine Republike Srbije u odnosu na prihvatljive "industrijske standarde". Učešće sopstvenog u ukupnom kapitalu iznosilo je u 2006. godini kod: ukupne trgovine 45,1%, trgovine na veliko 46,6%, trgovine na malo 41,4% i trgovine vozilima 36,5%. Ono je, znači, najviše kod trgovine na veliko i izrazito najniže kod trgovine vozilima.

U izloženim uslovima poslovanja trgovina Republike Srbije ostvaruje veoma niske stope bruto profita (stopa bruto profitne marže) od prodaje. Posmatrani indikator profitabilnosti trgovine je po pojedinim sektorima sledeći: u trgovini na veliko Evropske unije je 5,4% a u Republici Srbiji 4,1%; u trgovini na malo Evropske unije je 7,4% a u Republici Srbiji -1,9% i u trgovini vozilima u Evropskoj uniji je 5,8%, a u Republici Srbiji 1,5%.

Kao rezultat izloženih indikatora stopa neto dobitka od ukupnog kapitala u trgovini Republike Srbije je veoma niska. To samo po sebi pokazuje da je trgovina Republike Srbije neprofitabilna - veoma male zarađivačke sposobnosti, naročito poređeno sa trgovinom zemalja razvijene tržišne privrede. Na ovaj zaključak upućuje i nisko učešće neto dobitka u prihodima od prodaje robe (kod ukupne trgovine 3,0%, trgovine na veliko 4,1%, trgovine na malo -1,9% i trgovine vozilima 1,5%).

Stopa prinosa na sopstveni kapital kao prava mera profitabilnosti u trgovini Republike Srbije iznosi 7,66%, u trgovini na veliko 9,65%, u trgovini vozilima 6,53% i u trgovini na malo -5,31%. Navedene stope su značajno manje u trgovini Republike Srbije u odnosu na trgovinu Evropske unije gde se u proseku kreću između 15% i 20%. To se posebno odnosi na trgovinu na malo u Republici Srbiji koja čak ostvaruje negativne stope profitabilnosti, što inače nije slučaj ni u jednoj zemlji Evropske unije. Izvesno je, dakle, da je u pogledu profitabilnosti u najtežem položaju trgovina na malo.

Koeficijent odnosa između poslovnih rashoda i poslovnih prihoda iznosio je u 2006. godini kod: ukupne trgovine 0,97, trgovine na veliko 0,96, trgovine na malo 0,99 i trgovine vozilima 0,99. Koeficijent veći od 1 pokazuje poslovni gubitak a manji od 1 poslovni dobitak. Shodno ovome ekonomičnost trgovine Republike Srbije je veoma niska. Ona je posebno negativna kod trgovine na malo i trgovine vozilima.

Koeficijenti obrta zaliha i obrta ukupne imovine su relativno zadovoljavajući. Pri tome treba istaći da su zalihe u trgovini Republike Srbije "potcenjene", što isto važi i za ukupna osnovna sredstva trgovine. Već duži niz godina nedovoljno se investira u trgovini Republike Srbije, tako da je i visok stepen otpisanosti osnovnih sredstava. Otuda su obrt zaliha i ukupne imovine prikazani kao "neopravdano ubrzani".

Posebno je značajno istaći da je nezadovoljavajući nivo investicija u osnovna sredstva trgovine Republike Srbije. Efikasnost korišćenja investicija u trgovini Republike Srbije je, takođe, nezadovoljavajuća. Ograničavajući faktor krupnih investicija u trgovini Republike Srbije u proteklom vremenskom periodu je izraženi nedostatak sopstvenih izvora sredstava i veoma skupih tuđih izvora sredstava. O tome govori i činjenica da su u strukturi izvora finansiranja investicija u osnovna sredstva u trgovini Republike Srbije u 2005. finansijski krediti učestvovali kod: ukupne trgovine sa samo 3,63%, trgovine na veliko sa 2,36% i trgovine na malo sa 20,44%. Trgovina Republike Srbije je, kao što je već istaknuto, u pogledu mogućnosti korišćenja povoljnih kredita za finansiranje osnovnih (i obrtnih) sredstava u veoma nepovoljnom položaju u odnosu na trgovinu zemalja razvijenih tržišnih privreda. Iz izloženih razloga veoma je niska materijalno-tehnička opremljenost rada u trgovini Republike Srbije.

Globalni zaključak je da su nezadovoljavajuće poslovne performanse trgovine Republike Srbije. Otuda je neophodno da se putem efikasnijeg upravljanja prihodima, troškovima, profitom, kao i angažovanim kapitalom, znatno poboljšaju ukupne performanse trgovine Republike Srbije u budućnosti. Izvesno je da su usluge trgovine Republike Srbije na znatno nižem nivou u odnosu na razvijene tržišne privrede. Otuda su u relativnom smislu i "skuplje" nego znatno više usluge trgovine drugih zemalja, pre svega, usled niže produktivnosti rada, neodgovarajuće ("verižne") strukture kanala marketinga (prometa) i niskog stepena konkurencije na tržištu.

3. Analiza stanja na tržištu i aktuelni tokovi u trgovini Republike Srbije

U cilju analize stanja na tržištu Republike Srbije i aktuelnih odnosa na relaciji proizvođač-trgovina-potrošač, sprovedeno je sveobuhvatno anketno istraživanje. Osnovna svrha je bila da se obezbedi spoj istraživanja preferencija finalnih potrošača sa jedne strane, ali i istraživanja stavova proizvođača i poslovnih partnera trgovinskih kompanija, sa druge strane. Zadatak je bio da se obezbedi celovit presek celokupnog stanja u trgovinskom sektoru iz ugla odnosa partnera i konkurenata na tržištu. Ukupno je anketirano 1.200 finalnih potrošača u Republici Srbiji (uz dodatni uzorak od 900 potrošača u gradu Beogradu), kao i 100 odabranih proizvodnih i trgovinskih privrednih subjekata iz sektora robe široke potrošnje.

3.1. Šta pokazuje analiza tržišne pozicije trgovinskih subjekata?

Izuzetno je optimističko viđenje internih sposobnosti trgovinskih subjekta. Među ponuđenim faktorima, samo tri faktora od strane ispitanih menadžera izdvojena su kao neutralni elementi, i to: sopstvena trgovačka marka, inovacije (istraživanje, patenti, novi proizvodi, odnosno usluge) i troškovi poslovanja. Negativnih elemenata, tj. onih koji su definisani kao slabosti, prema oceni menadžera trgovinskih subjekata praktično nema. Izrazite prednosti privrednih subjekata iz sektora trgovine, prema mišljenju nadležnih menadžera su: uslovi prodaje i uslovi plaćanja, pristup izvorima snabdevanja, odnosi sa finansijskim institucijama, asortiman prodaje, menadžment, poznavanje potreba potrošača, poznatost marke privrednih subjekata na tržištu (brend), i pre svega kvalitet proizvoda i usluga koje imaju u ponudi, odnosi sa poslovnim partnerima - dobavljačima i fleksibilnost.

Analiza snaga i slabosti prema veličini trgovinskih privrednih subjekata pokazuju neka značajnija odstupanja u percepcijama menadžera. U tom smislu, značajnije bolji položaj generalno posmatrano imaju veliki trgovinski privredni subjekti u pogledu sledećih karakteristika: inovacije (istraživanje, patenti, novi proizvodi, odnosno usluge), pristup izvorima snabdevanja, broj, veštine i sposobnosti zaposlenih, geografska pokrivenost tržišta, sopstvena trgovačka marka, pre i posle prodajne usluge i promotivne sposobnosti i aktivnosti. Kao diferentnu prednost menadžeri malih preduzeća u odnosu na svoje veće konkurente izdvajaju: fleksibilnost, uslove prodaje i plaćanja, sopstveni vozni park i unutrašnji i spoljašnji izgled poslovnog, odnosno prodajnog prostora.

Došlo je do određenih promena u odnosu na stanje iz 2002. godine. Naime, neke tadašnje slabosti malih privrednih subjekata su sa ove vremenske distance relativizovane (npr. nemogućnost uvođenja novih tehnologija i inoviranje poslovnog procesa, te finansijska sposobnost), zbog "demokratizacije" tehnologije, dobre ponude kredita od finansijskih institucija i finansiranja od strane proizvođača. U isto vreme neke prednosti manjih trgovinskih privrednih subjekata su u međuvremenu relativizovane, i u značajnoj meri neutralizovane od strane velikih konkurentskih privrednih subjekata, koja su u stanju da kombinuju veličinu i fleksibilnost, konkurencijom različitim formatima, te karticama lojalnosti i sl.

Za razliku od procena internih sposobnosti, kod procene eksternih faktora čini se da su menadžeri bili daleko realniji i objektivniji. Česti izbori i politička previranja učinili su da je politička situacija percipirana kao izrazita opasnost po privredu, a naročito je to izraženo u sektoru trgovine. Nasuprot tome, u prethodnom periodu napravljen je bitan pomak u smanjenju negativnog uticaja faktora sivog tržišta. Strah od zloupotrebe monopolskog položaja izražen je kod ispitanika. O (ne)spremnosti trgovinskih privrednih subjekta za jaču borbu sa stranom konkurencijom govori i činjenica da je ovaj faktor percipiran kao opasnost, za razliku od domaće konkurencije (tj. konkurencije iz Republike Srbije), koja ima neutralnu ocenu. Uticaj finansijskog rizika posmatra se pre svega kroz kurs dinara, koji je od većine ispitanika percipiran kao blaga opasnost, što je slučaj i sa profitnom stopom grane. Kupovna snaga potrošača je procenjena kao mala, a ekološki zahtevi su predmet pažljivog razmatranja, i podeljena su mišljenja po ovom pitanju. Trenutna poslovna klima, ocenjena je dosta povoljnije nego 2002. godine. Raspoloživost drugih kanala prodaje za neka preduzeća iz sektora trgovine je šansa, a za neke opasnost, dok je kod dobrog broja menadžera još uvek niska svest o korišćenju alternativnih vidova prodaje, što se odnosi i na razvijen marketing u okruženju. Postoji optimistički stav kada je u pitanju perspektiva rasta, a velike nade se polažu i u libaralizaciju, nove tehnologije i pre svega približavanje Evropskoj uniji i poslovne efekte potpisanog sporazuma CEFTA.

Procena šansi i opasnosti se donekle razlikuje shodno tipu biznisa. Neobično je da više optimizma iskazuju privredni subjekti iz sektora veleprodaje, iako je poznato da je u većini razvijenih zemalja prisutan trend smanjenja uticaja ovog posrednika u kanalima prometa. Mnogo oprezniji u proceni su menadžeri privrednih subjekata iz oblasti maloprodaje, pre svega, kada su u pitanju efekti konkurencije iz Republike Srbije, kupovne snage potrošača i razvijenosti infrastrukture. Naročito se negativno ocenjuju sivo tržište i politički rizik, jer su ulaganja u ovoj oblasti daleko veća, a broj faktora koji deluju iz okruženja složeniji i neizvesniji. Ipak, dugoročne perspektive rasta tržišta, faktor su koji su menadžeri maloprodajnih privrednih subjekata apostrofirali kao izrazitu šansu, i u tom pogledu su optimističniji u prognozama od kolega iz veleprodajnih privrednih subjekata.

Veličina trgovinskih privrednih subjekata, pored internih faktora, naravno, ima odraza i na viđenje eksternog okruženja. Veliki privredni subjekti mogu mnogo lakše da odgovore domaćoj konkurenciji i stoga je percipiraju kao šansu, dok je za malu trgovinu i to opasnost. Rast tržišta i razvijenost marketinga u okruženju takođe su pozitivne tendencije koje se u velikim trgovinskim privrednim subjekatima više apostrofiraju od malih. "Mala trgovina" je spremnija da koristi nove kanale prodaje, i tu vidi svoju šansu, a lokalna orijentisanost im daje osećaj da su otporniji na potencijalni monopolski položaj neke od nacionalnih trgovina. U isto vreme su takvi privredni subjekti manje ranjivi u smislu efekata "sivog tržišta". Posebno je značajno istaći da CEFTA sporazum vide kao izrazitu šansu za rast i razvoj.

3.2. Kakvi su aktuelni odnosi trgovinskih i proizvodnih privrednih subjekata na tržištu Republike Srbije?

Idealni dobavljač za trgovinu je, pre svega, onaj koji daje najbolje cene i marže, ima kontinuitet u snabdevanju, kvalitetnu i široku ponudu i asortiman, profesionalno i pošteno posluje i u stanju je da odgovori sa najkraćim rokovima isporuke. Dobavljači su korektno ocenjeni u ispunjavanju ovih kriterijuma. Stiče se utisak da je konkurencija i promenjena poslovna svest uticala na to da dobavljači generalno pružaju kvalitetnu ponudu i isporuku, na profesionalan i pošten način.

Kada su percepcije dobavljača o posrednicima u pitanju, faktor oko kojeg gotovo da postoji apsolutno opšte slaganje jesu rokovi i redovnost u plaćanju. Nivo cena i marži je naravno i ovde jedan od najistaknutijih faktora, a zatim profesionalnost u radu i korektnost i poštenje. Ono do čega je dobavljačima izuzetno stalo je da isprate svoju robu do kraja kada je reč o kupcima, naročito u maloprodajnim objektima većeg formata, te stoga i ne čudi da se po pravilu omogućava predstavniku dobavljača da brine o asortimanu i izlaganju robe na mestu prodaje. Za razliku od prethodne situacije, dobavljači su mnogo manje zadovoljni ponašanjem trgovinskih privrednih subjekata i saradnjom sa njima. Indikativno je takođe da proizvođači nešto bolje ocenjuju rad sa stranim nego sa domaćim trgovinskim privrednim subjektima.

U pogledu promena koje se očekuju na tržištu u narednom periodu, preovlađujući je stav da će veliki prodajni formati (pre svega hipermarketi) držati najveći deo tržišnog učešća u prodaji finalnim potrošačima. Procena je i da će doći do ukrupnjavanja, tj. do koncentracije trgovine i trgovinske mreže, što je uostalom i trend i u većem delu razvijenih zemalja Evrope. Internacionalizacija maloprodaje i dolazak velikih stranih lanaca još jedno je od ključnih očekivanja razvoja događaja u ovom sektoru. Daleko iza, mada takođe visoko rangiran, je i faktor razvoja partnerskih odnosa trgovine i proizvođača, i u tom smislu se ovde očekuje napredak u perspektivi. Ono što je osnovna razlika u percepciji proizvođača i trgovaca jeste značaj trgovinske marke, koju kao faktor po značajnosti više ističu trgovinski privredni subjekti.

Veliku ulogu u stvaranju partnerskih odnosa igra i elektronska tehnologija i ostale inovativne aktivnosti. Logično je da je internet sajt jedna od najprisutnijih tehnologija kod trgovinskih privrednih subjekata. Po prihvaćenosti je još istaknutija centralna baza podataka, koja je neizostavni deo biznisa u preko 93% trgovinskih privrednih subjekata. Bar-kod skeneri su prihvaćeni u oko ¾ posmatranih trgovinskih privrednih subjekata, što je više nego značajan pomak u odnosu na 2002. godinu. Oko polovina ispitanih privrednih subjekata uvela je i sopstvene bar kodove. Značajna pažnja se posvećuje i menadžmentu kategorije proizvoda, te on-line informatičkim uslugama. Na drugoj strani, čak ni distanca od šest godina nije doprinela razvoju elektronske veleprodaje, a vrlo malo je povećana elektronska maloprodaja. Elektronska razmena podataka (EDI) je doživela značajniju primenu. To se odnosi i na sistem upravljanja zalihama i na automatizovane narudžbine, kojima se poklanja sve više pažnje. Identifikacija preko radio talasa (RFID) i kompjutersko postavljanje ruta (GPRS) su tek u povoju primene. U odnosu na trgovinu, proizvođači još u većoj meri koriste internet sajt, a i dosta drugih tehnologija su na adekvatnom nivou razvoja, dovoljnim za ravnopravnu saradnju i razmenu informacija, te druge poslovne aktivnosti sa posrednicima. Ono gde ni proizvođači ni trgovci nisu napravili značajniji pomak (a što i daje snagu klasičnim posrednicima) jeste prodor u elektronsku prodaju finalnim potrošačima i poslovnim kupcima. Očigledno je da pored razvoja svesti i menadžera i potrošača, ovde postoji i dosta infrastrukturnih i pravnih problema.

3.3. Koji je stepen ulaganja trgovinskih privrednih subjekata u promotivne aktivnosti?

Opšti je zaključak da trgovinski privredni subjekti generalno malo izdvajaju za promociju, u odnosu na neke druge sektore, i da u velikoj meri troškove prevaljuju na dobavljače. U isto vreme, imaju i mogućnost korišćenja svojih prodajnih objekata u svrhe prenošenja informacija potrošačima (plakati, bilbordi, razglas, flajeri i akcijski katalozi i sl.). Naime, u odnosu na ukupan promet, polovina privrednih subjekata iz posmatranog uzorka izdvojila je ispod 0,5% za promociju.

Najviše sredstava i to blizu 40% u 2007. godini potrošeno je na klasičnu propagandu i to putem televizije, radija, štampanih medija i bilborda (outdoor). Marketingu dugoročnih odnosa se posvećuje veća pažnja, kao i materijalu na mestu kupovine, odnosno prodaje i na ove aktivnosti je potrošeno oko 25% sredstava za promociju. Internet i aktivnosti odnosa sa javnošću (PR) imaju takođe značajno učešće u ukupnim sredstvima izdvojenim u 2007. godini.

Navedeni prikaz izdvajanja po pojedinim kategorijama odnosno instrumentima promocije pokazuje i kvalitativni pomak u razmišljanju i radu trgovinskih privrednih subjekata u prethodnih šest godina. Pre svega, veći privredni subjekti iz oblasti maloprodaje usvojili su postulate društveno odgovornog poslovanja. Shodno tome, posvetili su značajnu pažnju promociji privrednih subjekata radi očuvanja imidža na lokalnom, nacionalnom nivou, pa i šire. Trgovinski privredni subjekti su prihvatili u većoj meri komunikativnu i promotivnu moć interneta kao medija, te je evidentan i veliki pomak u izdvajanju u odnosu na prethodni period. Novo doba donosi i nove vidove komunikacije i saradnje, te je stoga prednost u današnje vreme data ličnom kontaktu i stvaranju dugoročnih partnerstava u odnosu na raniju dominaciju sajmova i izložbi.

Veliki trgovinski privredni subjekti nastupaju agresivnije. Kako im je cilj nacionalno tržište, to se i opredeljuju u većoj meri za masovne medije, tj. za klasične forme oglašavanja, na šta troše blizu polovine svog budžeta za promociju. Nagradne igre, za koje imaju i više potencijala, značajnije su i u relativnom udelu nego kod manjih privrednih subjekata. Velika razlika je i u primeni raznih formi direktnog marketinga, odnosno čini se da su veliki privredni subjekti zauzeli i ove alternativne načine i kanale komunikacije i prodaje. Stoga su mali privredni subjekti više usmereni na lokalna područja, nego na tržišne niže ili segmente na širem području, pa su shodno tome prilagodili i svoj promotivni miks. Dakle, idu više na lokalne medije i instrumente koji po prirodi stvari nose sa sobom i manje troškove (internet, PR aktivnosti, marketing dugoročnih odnosa).

3.4. Tržište i potrošači

Utisak potrošača o koncentraciji (broj i veličina) objekata i o ponudi u njihovom gradu (tj. kraju grada kada je grad Beograd u pitanju), razlikuje se u zavisnosti od većeg broja faktora, a pre svega od mesta stanovanja.

Kada su u pitanju hrana i piće, koji zbog niskog životnog standarda i ograničene kupovne moći i dalje čine veliki deo kućnih izdataka, čini se da je pokrivenost (u gradskim sredinama) prilično dobra. Kada je u pitanju moda, percepcija potrošača je da postoji dosta prostora za poboljšanje ponude i povećanje broja objekata iz ove kategorije proizvoda. Mali kućni aparati dostupni su najvećem broju potrošača lokacijski, i ponuda se procenjuje kao jako dobra. Razlog sigurno leži i u činjenici da su ovi proizvodi sastavni deo ponude svih većih formata maloprodaje, koji se intenzivno otvaraju u svim većim gradskim sredinama u Republici Srbiji. Veliki kućni aparati i dobra su nešto slabije zastupljeni, ali još uvek prilično zadovoljavajuće, ako je suditi po odgovorima ispitanika. Ovde, međutim, ima još dosta prostora, kako za velike maloprodajne formate poput hipermarketa, tako i za specijalizovane prodavnice. Na kraju, najslabije je ocenjena kategorija u kojoj su "uradi sam" stvari i stvari za baštu (DIY i gardening).

Ono što posebno izaziva pažnju su dve bitne ocene:

- da postoji dosta prostora za širenje ponude u neprehrambenim kategorijama, što će tek dobijati na značaju sa rastom prihoda i životnog standarda stanovništva;

- da su relativno slabi rezultati za grad Beograd.

Kako je moguće da glavni grad sa toliko objekata bude ocenjen prilično loše od svojih stanovnika? Uz "paradoks potrošača"7 sigurno je da razloge treba tražiti u neravnomernoj koncentraciji objekata u pojedinim delovima glavnog grada. Evidentna je ogromna razlika, i grupisanje većine objekata iz svih posmatranih kategorija upravo na teritoriju Novog Beograda. Uz Novi Sad (koji je grad u kojem su potrošači najzadovoljniji ponudom skoro svih proizvodnih kategorija), Novi Beograd je mesto u kojem je najbolja ponuda i koncentracija maloprodajnih objekata za različite kategorije. Mogu se takođe izdvojiti i neki manji lokalni centri u Republici Srbiji u kojima je stopa zadovoljstva po ovom osnovu visoka.

Kada je u pitanju mogućnost adekvatnog izbora, po mišljenju potrošača ne postoji monopolistički položaj bilo koje od trgovina u bilo kojoj od navedenih kategorija proizvoda, na bilo kojoj ispitanoj lokaciji u Republici Srbiji. Intenzitet konkurencije se, međutim, razlikuje, kako shodno mestu, tako i prema kategoriji proizvoda. Od kategorija je najbolja situacija u osnovnoj - hrana i piće, a od područja, najizraženija konkurencija je u Autonomnoj pokrajini Vojvodini. Grad Beograd je i sa ovog aspekta prilično loše ocenjen, a razlog je neravnomeran raspored po delovima grada, dok je kod kategorija proizvoda najgore stanje kod "uradi sam" kategorije i stvari za baštovanstvo.

Slaba konkurencija postoji u:

- manjim, nerazvijenim delovima Republike Srbije;

- u gradovima, koji se nalaze u blizini velikih i dobro snabdevenih gradova Republike Srbije, i shodno tome potrošači dosta kupovina neprehrambenih kategorija obavljaju van svog mesta.

Rezultati pokazuju da najveći broj potrošača voli da bude relativno lojalan, odnosno da uobičajene kupovine obavlja na manjem broju mesta, pri čemu je negde oko 29% ispitanika izrazito lojalno, tj. ima svoju trgovinu kod koje stalno ili uglavnom kupuje. Očigledno je da postoji dosta slobodnog prostora, i da borba za potrošača tek predstoji.

Kada ne postoji apsolutna lojalnost, kod potrošača deluje veliki broj faktora na izbor maloprodavca tj. mesta kupovine. Najviši rang su ispitanici dali faktoru sveži proizvodi, što govori u prilog supstituciji ranijih specijalizovanih radnji i mesta na kojima su potrošači obavljali ove kupovine (mesare, piljarnice i pijace, ribarnice, pekare i sl.). Uslužni ambijent, tj. uređenost prodavnice, igra takođe veliku ulogu, a personalizovani kontakt i status, oličeni u odnosu prodavca prema potrošačima, te brzina usluživanja, samo su još neki od faktora koji generalno imaju veći uticaj od cena na izbor konkretnog objekta sa robom svakodnevne potrošnje.

Zbog svega napred iznetog, u pogledu konkurencije i koncentracije, te lojalnosti i faktora izbora, ne čudi želja potrošača da se stvari još više menjaju, i da su u tom smislu dobrodošli novi maloprodavci iz inostranstva. Skoro 2/3 anketiranih potrošača pozitivno ocenjuje dolazak stranih trgovinskih lanaca na naše tržište.

______________________
7"što je potrošač zadovoljniji to više očekuje u sledećoj instanci"

III STRATEGIJA RAZVOJA TRGOVINE U REPUBLICI SRBIJI

1. Osnovni strateški pravci i prioriteti privrednog razvoja Republike Srbije

Posle političkih promena oktobra 2000. godine, nova demokratska vlast u Republici Srbiji je u periodu od 2001. do 2007. godine usvojila preko 30 strateških dokumenata kao stručnu i analitičku osnovu za efikasno sprovođenje tranzicionih i reformskih procesa i ostvarivanje dinamičnog privrednog rasta i razvoja. Ova strategija je deo sveobuhvatne evropske agende Republike Srbije, koja se najbolje oslikava u tek usvojenom Nacionalnom programu za integraciju Republike Srbije u Evropsku uniju (u daljem tekstu: NPI). To je sveobuhvatan dokument koji uključuje sve postojeće strategije i druga dokumenta koja se odnose na proces evropske integracije. NPI je instrument koordinacije svih aktivnosti u procesu evropske integracije do utvrđenog roka, koji predstavlja ciljanu godinu kada će Republika Srbija biti spremna da preuzme sve obaveze koje proističu iz članstva u Evropskoj uniji. Napravljen je u skladu sa kriterijumima iz Kopenhagena (politički kriterijum, ekonomski kriterijum i sposobnost preuzimanja obaveza iz članstva u Evropskoj uniji), kao i kriterijumom iz Madrida (dodatni administrativni kriterijum) za članstvo u Evropskoj uniji. Posebno treba naglasiti da se ekonomski kriterijum za članstvo u Evropsku uniju, koji je u najtešnjoj vezi sa ovom strategijom, sastoji iz dva, podjednako važna zahteva - postojanje funkcionalne tržišne ekonomije i sposobnost suočavanja sa pritiskom konkurencije i sa tržišnim silama unutar Evropske unije.

Republika Srbija je iz početne zakoračila u višu razvojnu fazu koju, prema međunarodnim kriterijumima, karakteriše BDP od 3.000 dolara do 9.000 dolara po stanovniku. Na tom nivou razvijenosti sektor usluga i njegove glavne komponente - trgovina, saobraćaj, telekomunikacije - postaje sve značajniji faktor formiranja BDP-a gde je naglasak na pojačanoj izvoznoj orijentaciji privrede i diversifikovanijoj izvoznoj strukturi sa većom dodatom vrednošću.

Optimistički scenarij razvoja je realno moguć ako se maksimalno iskoriste prednosti i šanse koje Republika Srbija poseduje. Prednosti su, pre svega:

- ljudski kapital (velik broj visokoobrazovanih kadrova, relativno niska cena kvalifikovane i visoko stručne radne snage);

- valorizacija neiskorišćenih prirodnih, razvojnih i proizvodnih potencijala (mogućnost bržeg rasta);

- geografski položaj - blizina sadašnjih i budućih članica Evropske unije iz jugoistočne Evrope;

- preferencijali u trgovini sa Evropskom unijom i Rusijom;

- dinamičan rast privatnog sektora.

Posebno se apostrofiraju sledeće šanse koje treba materijalizovati:

- ubrzana integracija u Evropsku uniju i učlanjenje u Svetsku trgovinsku organizaciju (STO);

- bolje korišćenje postojećih ljudskih resursa (manji odliv kvalitetnog kadra u inostranstvo, ekonomski jaka i obrazovana dijaspora, kvalitetna tehnička i informatička inteligencija);

- uključivanje Republike Srbije u međunarodne transportne i energetske koridore;

- brža valorizacija neiskorišćenih proizvodnih kapaciteta putem većeg priliva stranih direktnih investicija;

- korišćenje povoljnog položaja Republike Srbije u zoni slobodne trgovine u jugoistočnoj Evropi (CEFTA);

- značaj stabilne Republike Srbije za Evropsku uniju;

- jačanje privatnog i javnog partnerstva.

Izložene prednosti i šanse se mogu iskoristiti samo ako se za to stvori neophodan poslovni i razvojni ambijent. U tom pogledu treba biti realan i upozoriti da Republika Srbija i pored početnih uspeha nije dovoljno napredovala u tranziocinim procesima i tržišnim reformama, niti je popravila međunarodni položaj u pogledu konkurentnosti. Činjenica je da Republika Srbija u pogledu reformi i funkcionisanja tržišnih institucija zaostaje za svojim glavnim konkurentima u regionu - Hrvatskom, Bugarskom i Rumunijom.

Imajući sve izloženo u vidu, u Republici Srbiji je neophodna proevropski orijentisana razvojna politika i to kroz:

- jačanje politike konkurencije putem dalje liberalizacije uvoza, izmenama antimonopolskog zakonodavstva i njegovom striktnom primenom;

- utvrđivanje preciznog vremenskog rasporeda za usvajanje i usklađivanje zakona koji zahtevaju evropske integracije;

- politiku ravnomernog regionalnog razvoja i utvrđivanje kriterijuma koji uvažavaju evropske standarde u toj oblasti.

Prema umerenoj varijanti, koja ima najveću verovatnoću ostvarenja, rast realnog bruto domaćeg proizvoda bi u periodu od 2008. do 2012. godine iznosio oko 26%, ili 4,7% prosečno godišnje. U izloženom scenariju rasta ukupna izdvajanja stanovništva bi od 2008. godine do 2012. godine bila povećana za oko 23% ili 4,2% prosečno godišnje, tako da bi u 2012. godini iznosila preko 2.476 milijardi dinara ili oko 30,9 milijardu evra, odnosno oko 80% od projektovanog realnog bruto domaćeg proizvoda Republike Srbije u 2012. godini.

2. Projekcije ključnih indikatora trgovinskog sektora

2.1. Projekcije globalnih indikatora trgovine

Na osnovu izloženog scenarija privrednog razvoja procenjuje se da bi trgovina u 2012. godini učestvovala u BDP Republike Srbije sa oko 12%, prema 10,8% u 2007. godini. Uporedo sa tim, očekuje se dalji sasvim blagi rast zaposlenosti u trgovini Republike Srbije i to povoljnije nego u privredi u celini. Trgovina treba da učestvuje sa nešto iznad 18% u ukupnoj zaposlenosti u privredi Republike Srbije. Broj zaposlenih u trgovini na malo do 2012. godine će se povećavati - prema svim obavljenim kvantitativnim procenama brže nego u trgovini na veliko.

Promet robe u trgovini na veliko i malo će od 2008. do 2012. godine biti realno veći za 36,1%, što implicira prosečnu godišnju stopu rasta od 6,4%. Ukupan promet bi trebao u 2012. godini da iznosi oko 2.342 milijardi dinara (obračunato u stalnim cenama iz 2002. godine), odnosno 43,4 milijardi evra.

Prema navedenim umerenim projekcijama Republika Srbija bi 2012. godine u maloprodaji ostvarivala promet po glavi stanovnika od oko 2680 evra, što je na nivou umereno razvijenih zemalja u tranziciji. To praktično znači da bi sa navedenim prometom na malo Republika Srbija bila bliža proseku Evropske unije.

Prema umerenoj varijanti procene, ukupan izvoz bi od 2002. do 2012. godine bio povećan za oko 54% ili 9% godišnje, tako da bi u 2012. godini iznosio oko 14,8 milijardi dolara. Ovde se takođe ima u vidu da se takva kretanja izvoza mogu ostvariti samo ukoliko se doslovno primeni strategija podsticanja izvoza do 2012. godine.

Prema umerenoj varijanti, ukupan uvoz bi od 2008. do 2012. godine trebao da raste po stopi od oko 10% godišnje i mogao bi, u uslovima apresijacije domaće valute, iznositi blizu 30 milijardi dolara. To očigledno ne bi bilo održivo zbog rasta spoljnotrgovinskog deficita, koji bi u tim uslovima, bez aktivnih mera makroekonomske politike do 2012. godine, mogao biti udvostručen u odnosu na sadašnji trgovinski deficit od oko 9,5 milijardi USD.

2.2. Projekcije maloprodajne mreže

Broj prodavnica u 2012. godini trebao bi da iznosi oko 94 hiljade, što predstavlja smanjenje za 7,9% u odnosu na 2007. godinu. Izvesno je da do smanjenja broja objekata treba da dođe zahvaljujući modernizaciji srpske trgovine i razvoju savremenih institucija trgovine.

Jedna prodavnica treba da opslužuje oko 80 stanovnika, prema sadašnjih 72,6 stanovnika u 2007. godini. Pri tome, treba istaći da prema iskustvima zemalja u tranziciji, ovaj pokazatelj bi trebalo da bude još viši i da dostigne čak 90 stanovnika na jednu prodavnicu, s obzirom na potencijal srpskog maloprodajnog tržišta. Umerenije projekcije zasnovane su na činjenici što se i u narednim godinama može očekivati da trgovina bude rešenje za problem smanjenja zaposlenosti u drugim granama, tj. amortizer za dovršetak procesa tranzicije u kome će neminovno doći do povećanja broja nezaposlenih kao rezultat transformacije pojedinih sektora privrede.

Procenjuje se da bi prodajni prostor u trgovini Republike Srbije do 2012. godine bio povećan, i to: prema optimističkoj varijanti na 4.920 hiljada m2; prema umerenoj varijanti - koja ima najveću verovatnoću ostvarenja, na 4.570 hiljada m2, a prema niskoj varijanti na 4.270 hiljada m2. Realno treba očekivati optimističku varijantu projekcije razvoja prodajnog prostora u trgovini na malo Republike Srbije.

Prodajna površina treba da 2012. godine iznosi oko 0,80 m2 po stanovniku. To ne odstupa značajnije u odnosu na umereno razvijene zemlje u tranziciji. Većina zemalja koje su bile pred vratima Evropske unije imale su oko 0,80 m2 prodajnog prostora po stanovniku. Praktično to znači da bi u narednih pet godina prodajni prostor trebalo da se poveća u Republici Srbiji za oko 0,20 m2 prodajnog prostora po stanovniku. Iz toga dalje sledi zaključak da bi trebalo da se izgradi oko 1.400.000 m2 novog prodajnog prostora i to pre svega u modernim šoping centrima, hipermarket centrima, diskontnim centrima itd. U isto vreme, realno je očekivati i izvesno zatvaranje manjih i nefunkcionalnih prodajnih objekata u narednom periodu. Prodajna površina prosečne prodavnice u Republici Srbiji će takođe biti uvećana do 2012. godine i iznosiće oko 50 m2.

Supermarket, hipermarket i diskontne prodavnice su formati na kojima Republika Srbija u najvećoj meri treba da zasniva razvoj svoje maloprodajne mreže. Iako su prva dva formata u razvijenim zemljama već u fazi saturacije, kod nas ih još uvek nema ni približno dovoljno. Ovo se naročito odnosi na manje gradske sredine i seoska područja, koja još uvek nisu bila dovoljno interesantna za najjače domaće i strane trgovinske kompanije i u kojima još uvek preovlađuje lokalna trgovina.

Hipermarketi će biti velika konkurencija supermarketima, ali i specijalizovanim trgovcima u budućnosti. Procenjuje se njihov rast učešća u prometu prehrambenih proizvoda za više od tri puta (sa 5% na 17%). Njihova glavna prednost - sve na jednom mestu, će sve više dolaziti do izražaja u uslovima vremenske oskudice potrošača. Svetska praksa je pokazala da pojava hipermarketa utiče na smanjenje prometa određenih grupa specijalizovanih prodavnica i supermarketa. Zato supermarketi moraju da diferenciraju svoju ponudu putem robne marke i proizvoda u asortimanu koje hipermarketi teško mogu efikasno da uvrste u svoj asortiman. U Republici Srbiji će doći do porasta učešća supermarketa u maloprodaji prehrambenih proizvoda sa 19 na 23% u 2012. godine.

Imajući u vidu nizak standard stanovništva i značajnu cenovnu orijentisanost naših potrošača, izvesno je da Republici Srbiji nedostaju pravi diskontni trgovci. Dovoljno je uzeti primer nemačkog diskontnog lanca "Lidl" koji je u Hrvatskoj prouzrokovao značajan porast cenovne konkurencije. Mnogi prodajni objekti u svom nazivu imaju reč diskont, ali pravih diskontnih prodavaca u Republici Srbiji nažalost još uvek nema. Otvaranje prodajnih objekata koji pripadaju ovom formatu bi značajno poboljšalo poziciju potrošača u Republici Srbiji, naročito onih najugroženijih, jer bi mogli da kupuju proizvode po znatno nižim cenama. Konkurencija između diskontera i drugih maloprodajnih formata može da dovede do opšteg sniženja nivoa cena. Do 2012. bi diskontni trgovci trebalo da učestvuju sa oko 7% u ukupnom maloprodajnom prometu prehrambenih proizvoda u Republici Srbiji.

Učešće modernih prehrambenih maloprodajnih formata u Republici Srbiji bi trebalo da iznosi 52% u 2012. godini što je približno nivou razvoja koji sada imaju Poljska, Mađarska i Slovačka, a iznad nivoa na kome je Hrvatska. Procenjuje se da bi do 2018. mogli da dostignemo najrazvijenije zemlje u tranziciji i da pariramo pojedinim razvijenim zemljama iz Evropske unije ukoliko se realizuju pretpostavke iz ove strategije.

Državna uprava i lokalna samouprava moraju da stvore povoljne uslove za razvoj maloprodaje u Republici Srbiji i to kroz niz mera koje podrazumevaju ubrzavanje procedure za izgradnju maloprodajnih objekata, a pre svega onih formata koji nedostaju Republici Srbiji. Razvoj maloprodajne mreže mora da bude planski usmeren.

Realni promet u trgovini na malo u periodu od 2007. do 2012. godine, trebalo bi da se poveća za 41,5%, a po jednoj prodavnici za oko 50%. Razlog većeg povećanja po prodavnici je što bi do 2012. došlo do smanjenja ukupnog broja prodajnih objekata, odnosno porasta prosečne veličine prodavnice. Ovi trendovi su u potpunosti u skladu sa dešavanjima koja su se odigrala u najrazvijenijim zemljama u tranziciji, kao i u razvijenim zapadnoevropskim ekonomijama.

Prosečan promet po zaposlenom u maloprodaji bi, sa 52,8 hiljada evra u 2007. godini, trebao da se poveća na 73,2 hiljade evra u 2012. godini. To predstavlja rast od 38,4%, ili 6,7% prosečno godišnje.

Po 1 m2 prodajnog prostora u maloprodaji sada se ostvaruje godišnji promet od 261 hiljada dinara, odnosno 3.266 evra. Procenjuje se da bi promet u maloprodaji po 1 m2 u periodu od 2008. do 2012. godine trebao da se poveća za 31,4%, ili 5,6% prosečno godišnje.

2.3. Ključni pravci transformacije trgovine na veliko

U periodu do 2012. godine treba očekivati značajne promene u grosističkom delu trgovine. Date promene treba da se svode na sledeća dva osnovna dela:

- ukrupnjavanje i racionalizacija grosističke mreže, uz porast obima i produktivnosti prometa;

- adekvatno gransko segmentiranje grosističke mreže.

Treba očekivati da će grosistička mreža naše zemlje imati jedan dominantan sektor - prehranu i srodne neprehrambene proizvode, dok će sudbina ostalih sektora, kao što su sirovine i repromaterijal i oprema zavisiti od razvoja industrije i ukupne investicione aktivnosti u privredi Republike Srbije. Sa takvim scenarijem razvoja, trgovina na veliko treba da se svrstava u grosističku grupu sa zemljama, kao što su Italija, Španija, Irska i Portugal. U narednom periodu treba očekivati intenzivno restrukturiranje i repozicioniranje trgovine na veliko u našoj zemlji. Institucionalni grosisti će se u borbi za opstanak na tržištu sve više orijentisati u pravcu stvaranja strateškog partnerstva sa proizvođačima. Uporedo sa izloženim tokovima, realno je očekivati još značajniju orijentaciju grosističkih privrednih subjekata u pravcu razvoja maloprodajnih funkcija. Otuda treba očekivati i intenzivne procese tzv. "integracije unapred" od strane grosističkih privrednih subjekata kroz razne oblike spajanja i pripajanja sa subjektima maloprodaje.

Evropski i svetski trendovi u izboru poslovne strategije trgovaca na veliko ukazuju na nekoliko ključnih trendova:

- internacionalizacija poslovanja (za većinu naših trgovaca je bitan regionalan izlazak na druga tržišta - pre svega na tržišta tzv. Zapadnog Balkana, odnosno CEFTA sporazuma);

- čvršće povezivanje sa kupcima i dobavljačima (razne vrste nabavnih lanaca i integrisanih sistema snabdevanja - vertikalna integracija);

- preuzimanje manjih privrednih subjekata od strane većih (ranije spomenuta koncentracija);

- ulazak u veleprodajne klubove (horizontalna integracija);

- dalja specijalizacija poslovanja i profilisanje ponude privrednih subjekata (jedna robna grupa ili veći broj srodnih robnih grupa);

- kod proizvođača koji se bave prodajom na veliko potrebna je svest o tome da je distribucija i promet podjednako važna kao i sama proizvodnja (to je kod naših proizvođača ne tako čest slučaj);

- uvođenje novih funkcija koji će značiti bogatiji servis potrošača i dodavanje vrednosti za kupce trgovine na veliko;

- povezivanje u sisteme snabdevanja će u skorijoj budućnosti biti i obaveza, ali i šansa za domaće grosiste. To drugim rečima znači da će oni na to biti naterani tržišnom logikom, pre svega, multinacionalnih kompanija (iz proizvodnje, odnosno trgovine) koje imaju strateški interes na tržištu Republike Srbije. Takođe, naša trgovina na veliko ne posluje više (kao što je to bilo do skora) na zatvorenom tržištu, već se nalazi na jako bitnom distributivnom - logističkom centralnom CEFTA čvoru;

- pred našom grosističkom mrežom (posebno neprehrambenim granama grosizma - repromaterijal, mašine, oprema) nema puno izbora - ili će se povezati u neki dugoročno integrisan sistem snabdevanja (domaći, regionalni, evropski i svetski) ili će polako propadati i na kraju nestati sa tržišta. Sva svetska iskustva i predviđanja na dugi rok ukazuju na izložene tokove u procesu repozicioniranja trgovine na veliko.

Jedna od značajnijih poslovnih mogućnosti koju stvara CEFTA 2006. je da se kompanije iz regiona udružuju radi nastupa na trećim tržištima, uključujući i tržište Evropske unije. Ove mogućnosti potkrepljuju tačke u CEFTA sporazumu koje se odnose na kumuliranje porekla, kako regionalnog tako i povezivanja regionalnog porekla proizvoda sa evropskim poreklom (dijagonalna kumulacija porekla).

2.4. Pravci unapređenja spoljnotrgovinskih poslova

Grosističke funkcije odnose se i na spoljnotrgovinske poslove. Da bi se ostvarili predviđeni spoljnotrgovinski indikatori neophodno je da se preduzmu sledeće najvažnije aktivnosti:

- sprovođenje aktivnosti na unapređenju spoljnotrgovinske prakse u samim privrednim subjektima kroz proces edukacije kadra koji radi na spoljnotrgovinskim poslovima;

- izmene i dopune, kao i nove zakone koji podržavaju oblast spoljnotrgovinskog poslovanja u skladu sa pravilima multilateralnog trgovinskog sistema, a u pravcu olakšavanja uslova poslovanja u trgovini;

- jačanje stručne i efikasne službe devizne kontrole spoljnotrgovinskih poslova, kako bi se obezbedilo praćenje zakonitosti rada spoljnotrgovinskih privrednih subjekata.

Instrumenti spoljnotrgovinske politike i ostali podsticaji trebalo bi da u narednom periodu budu orijentisani na povećanje vrednosti učešća složenih poslova u ukupnoj vrednosti zaključenih spoljnotrgovinskih poslova. Podaci ukazuju da se vrednost i broj složenih spoljnotrgovinskih poslova u Republici Srbiji povećava sa veličinom privrednog subjekta.

2.5. Strategija internacionalizacije trgovinske (maloprodajne) aktivnosti

Tržište Evropske unije sa 27 članica i populacijom od skoro pola milijarde potencijalnih potrošača, pružilo je velikim korporacijama iz oblasti maloprodaje, izazov za internacionalizacijom poslovanja i definisanje novih strategija ekspanzije dajući im karakter pan-evropskih kompanija. Internacionalna maloprodaja (cross-border retailing) je dostigla 15% ukupne maloprodajne aktivnosti u 2007. godini, dok je isti pokazatelj u 2004/05. godini iznosio svega 11.5%.

U Republici Srbiji ima pokušaja da se poslovanje naših trgovinskih privrednih subjekata proširi van granica nacionalne privrede. Međutim, sve ove inicijative su uglavnom usmerene na region Jugoistočne Evrope. Evropska unija će postati interesantnija kada se sa Republikom Srbijom uspostavi zona slobodne trgovine. Postoje već pozitivni primeri da neki privredni subjekti iz Republike Srbije izvoze svoje poslovne formate, uglavnom u navedeni region.

Treba napomenuti da u Republici Srbiji posluje mali broj stranih trgovinskih kompanija, u poređenju sa zemljama u okruženju. Od 10 najznačajnijih globalnih trgovinskih kompanija u Republici Srbiji posluje jedino nemački Metro AG. Treba pronaći razloge za ovako slabo angažovanje stranih kompanija u Republici Srbiji. Njihova bi pojava i značajnija konkurencija domaćim trgovinskim lancima stvorila efikasnije poslovanje i stabilizovala cene na našem tržištu.

3. Strategija i politika razvoja tržišnih institucija

3.1. Strategija razvoja šoping centara

Iskustvo zemalja centralne i istočne Evrope pokazalo je da se nova tržišta otvaraju ka trgovinskim centrima kao maloprodajnom formatu fazno, gde su prve investicije najčešće u hipermarket centre. To znači da je glavni zakupac hipermarket na koga otpada 40-50% od ukupnog prostora za izdavanje. Ovakvi šoping centri prve generacije najčešće u svom krugu zakupaca (tenant mix) imaju pored hrane i obuću, odeću, proizvode za opremanje stanova i prateće usluge. Druga generacija šoping centara ima u svom sastavu kao sidrište diskontnu robnu kuću ili prodavca tipa category killer koji u nekim centrima zauzima i do 70% GLA,8 a može to biti modni ili na drugi način specijalizovan trgovinski centar koji u svojoj ponudi ima i nekoliko restorana, prostora za zabavu i brojne atraktivne sadržaje koji imaju visoku socijalnu funkciju. Treća generacija šoping centara predstavlja miks (mixed-use development) šopinga, ponude poslovnog prostora i prostora za stanovanje koji su usklađeni sa administrativnim uslugama, gastronomijom, kulturnim i socijalnim programima (vezanim sa slobodno vreme).

Procena je da u Republici Srbiji trenutno postoji oko 200.000 m2 GLA modernih šoping centara (površine preko 5.000 m i sa više od 10 zakupaca pored glavnog) što predstavlja oko 27 m2 na 1.000 stanovnika. Gledano po veličini GLA po stanovniku, Srbija je u rangu sa Bugarskom i Rumunijom, a daleko ispod Slovenije, Hrvatske, Češke, Poljske, Mađarske i ostalih razvijenih zapadnih tržišta, kao i zemalja centralne i istočne Evrope. Ako se u obzir uzmu projekti koji su započeti, pri kraju izgradnje ili su najavljeni, u naredne 4 godine se može očekivati dodatnih 300.000 m2 GLA što će poboljšati ponudu modernih trgovinskih centara na oko 70 m2 na hiljadu stanovnika Republike Srbije.

Uz pravilno osmišljenu strategiju Republika Srbija bi mogla dosta brzo da dođe do evropskog proseka u veličini modernih šoping centara od 186 m2 GLA na hiljadu stanovnika. Ako bi se se kao cilj postavio sadašnji evropski prosek, tada bi u Republici Srbiji trebalo da se izgradi praktično novih 1.178.000 m2 GLA u moderne šoping centre. Ovakav optimistički stav je zasnovan na činjenici da je najveći deo od ukupne veličine trgovinskih centara u Republici Srbiji izgrađen u poslednje dve godine. Takođe, poznato je, na primer, da je Češka za samo tri godine u ovoj oblasti postigla mnogo više nego brojne zapadno-evropske zemlje u znatno dužem vremenskom periodu. Zainteresovanost stranih investitora za srpsko tržište je velika, ali treba biti svestan činjenice da se jedno tržište nalazi na vrhu interesovanja investitora pet do 10 godina.

Uklapanje u svetske trendove u industriji trgovinskih centara značilo bi brže integrisanje srpskog tržišta u evropsko. Imajući to u vidu, neophodno je da se u narednom periodu preduzimaju sledeće mere:

- razvijanje optimalne veličine trgovinskih centara koji će odgovoriti na zahteve lokalnog tržišta. Specijalizovani šoping centri locirani u skladu sa politikom regionalnog razvoja treba da budu budući interes u sferi gradnje novih objekata. Raspisivanje javnih tendera za određene lokacije u celoj zemlji znači usmeravanje kapitala i razvoj trgovinske infrastrukture u željenom pravcu;

- uporedo sa razvojem primarnih gradova koji su nosioci razvoja na regionalnom nivou (grad Beograd, grad Novi Sad, grad Niš, grad Kragujevac, grad Užice), treba razvijati zainteresovanost potencijalnih investitora za ulaganje u gradove sa manjim demografskim potencijalom i privrednim aktivnostima. Tradicionalni trgovinski centri i manji specijalizovani objekti mogu biti u ovim regionima podsticaji za rast zaposlenosti i osavremenjivanje ponude iz oblasti maloprodaje i ukupne privrede u regionu;

- hipermarket trgovinski centri i maloprodaja diskontnog tipa je logičan odgovor na tražnju za primarnim kategorijama proizvoda. Ovakve centre treba da ima svako veće naselje u velikim gradovima i svaki manji grad srazmerno veličini populacije (na primer grad od 50.000 do 100.000 stanovnika treba da ima hipermarket centar veličine od 8.000 do 10.000 m2, maksimalno 15.000 m2 GLA);

- uslužno orijentisana ponuda gde cena ne igra dominantnu ulogu je razlog za razvojem trgovinskih centara druge generacije sa značajnom socijalnom funkcijom. Ovakve centre treba integrisati u već postojeće sportske, kulturne i druge sadržaje koji već imaju određenu privlačnu moć za pojedince i porodice koji žele da svoje slobodno vreme provode na ovakvim lokacijama. Nema potrebe za odvlačenjem tražnje van gradskih zona da bi se zadovoljile potrebe ovog tipa. Takođe, treba osmisliti i odgovarajuće lokacije za centre destinacije i koncentraciju ovako specijalizovane ponude za svaki grad u zavisnosti od njegove veličine ili između dva grada na manjoj udaljenosti. Paralelno sa ovim, Republika Srbija može da razvija i trgovinske centre treće generacije integrišući ponudu savremenog rezidencijalnog, poslovnog i komercijalnog prostora;

- očuvanje centralnog gradskog jezgra ili više ovakvih centara u većim gradovima podrazumeva veoma aktivno učešće države u planiranju kako ukupne urbane, tako i saobraćajne i komercijalne infrastrukture. Kulturološko nasleđe grada i socijalni milje treba da budu elementi privlačne moći trgovinskih centara lociranih u ovim zonama;

- strategija održivog razvoja kako sa stanovišta razvijanja ekološke svesti svih učesnika u industriji trgovinskih centara uključujući i potrošače, tako i sa stanovišta društvene integrisanosti šoping centara u savremene tokove života, mora biti element ukupne strategije razvoja ukoliko Republika Srbija želi da bude deo Evrope. Studije izvodljivosti koje sadrže komercijalnu opravdanost projekta, uticaj na životnu okolinu i uštedu energije moraju biti uslov za dobijanje dozvola za gradnju novih i revitalizaciju postojećih trgovinskih centara.

Trgovinska politika u oblasti razvoja trgovinskih centara u Republici Srbiji treba da omogući implementaciju glavnih strategijskih opredeljenja iz ove oblasti. Osnivanje posebnog organa za praćenje i razvoj trgovinskih centara (u okviru Centra za razvoj trgovine) značilo bi postojanje institucije na nacionalnom nivou koja bi aktivno pratila sve aspekte od značaja za razvoj ove specifične industrije. To prvenstveno podrazumeva sledeće:

- definisanje pojmova i uspostavljanje standarda za potrebe industrije;

- kreiranje baze podataka odnosno registra postojećih i budućih trgovinskih centara i njihovu klasifikaciju po raznim kriterijumima koja bi olakšala praćenje stanja na tržištu i donošenje odluka o daljoj gradnji (odnosno davanju dozvola);

- donošenje potrebnih propisa koji bi regulisali ovu oblast;

- koordinaciju svih aktivnosti sa nacionalnog nivoa ka regionalnom i dalje gradskom;

- saradnju sa relevantnim institucijama i organizacijama u drugim državama i zemljama Evropske unije;

- posećivanje sajmova vezanih za razvoj nekretnina u domenu maloprodaje (retail real estate development) gde će se vršiti promocija potencijalnih lokacija, kontaktirati investitori, diveloperi i trgovinske kompanije i pratiti najnovija zbivanja iz industrije maloprodajnih formata;

- definisanje odnosa između različitih kanala distribucije u ukupnoj trgovinskoj infrastrukturi;

- usklađivanje razvoja industrije trgovinskih centara sa drugim oblastima društvenog i privrednog života (na primer iz oblasti ekologije, uštede energije, tehnoloških inovacija, ukupne strategije održivosti);

- pomoć, informisanje i edukaciju sitnih trgovaca kako bi se lakše integrisali u industriju - pozicionirali u nekom trgovinskom centru;

- pravilan regionalni razvoj (neke opštine i regioni su atraktivniji za investiranje ili imaju direktniji pristup u privlačenju novih ulaganja);

- suzbijanje eventualnog monopola na tržištu iz ove oblasti.

Sve nabrojane aktivnosti su neophodne da bi se sa jedne strane podstakao razvoj trgovinskih centara, a sa druge strane da bi se sprečile eventualne negativne posledice koje bi intenzivan razvoj šoping centara u Republici Srbiji mogao da donese. Posebno se ima u vidu sledeće:

- ugrožavanje domaće trgovine i tržišta;

- zaštita sitnih trgovaca;

- sprečavanje prerane saturacije tržišta;

- sprečavanje potencijalnog disbalansa među maloprodajnim formatima i u okviru ovog formata, rešavanje imovinsko pravnih odnosa koji dotiču ovu oblast naročito kod multifunkcionalnih centara;

- kreiranje barijera za ulazak na tržište u slučaju potrebe i slično.

Ukrupnjavanje kapaciteta u maloprodaji gde trgovinski centri imaju veliku ulogu, naročito kroz hipermarket centre, dovelo je do slabljenja uloge malih maloprodajnih objekata lokalnog karaktera. Potrošači koji žele da kupe osnovne životne namirnice gotovo da su prinuđeni da idu u hipermarket centre jer često savremeni potrošač nema vremena da obilazi gondole i čeka u redovima da bi kupio par osnovnih artikala. Na razvijenim tržištima sami trgovci su prepoznali ovaj problem i pokušavaju da se prilagode ovoj potrošačkoj grupi. Tamo gde nema ovakve inicijative trgovaca, država je ta koja treba da zaštiti male formate i sitne trgovce kroz podršku osnivanja (na primer) nacionalnih lanaca sitnih maloprodavaca.

Tržište Republike Srbije je pod budnim okom stranih investitora koji čekaju pravi trenutak da u okviru svoje strategije ekspanzije prošire poslovanje i na ovaj evropski region. Njih treba dočekati spremno sa jasnom strategijom i politikom razvoja. Moderna državna uprava kroz partnerstvo između javnog i privatnog sektora kanališe globalne pravce razvoja i podstiče zdravu konkurenciju i dinamičan privredni razvoj. U tom smislu neophodno je otklanjanje administrativnih prepreka u cilju stvaranja uslova za olakšavanje poslovanja trgovinskih centara.

______________________
8GLA (gross leasable area) - bruto površina za izdavanje.

3.2. Pravci razvoja sajmova i robnih berzi

Postojanje snažnih tržišnih institucija u jednoj nacionalnoj ekonomiji predstavlja izuzetnu prednost za njene privrednike i za njenu promociju. U periodu tranzicije dolazi do traženja pravog načina obezbeđivanja interakcije između državnih organa i tržišnih institucija. Nekoliko je problema evidentno zbog čega često izostaju prava rešenja. S jedne strane, opšta je težnja za deregulacijom i što manjim intervencijama države u privredi. S druge strane, dolazi do institucionalne skleroze kod niza tradicionalnih institucija kod kojih impulsi iz okruženja nisu dovoljni da bi se potrebno prilagođavanje izvršilo.

Vlade prepoznaju sajmove, odnosno izložbe kao snažne mašine ekonomskog razvoja. Evropska iskustva kao i iskustva u susednim zemljama centralne Evrope su različita u pogledu načina ostvarivanja uticaja i saradnje sa tržišnim institucijama posebno sajmovima i organizatorima izložbi. Treba razdvojiti dva tipa odnosa: (a) direktno učešće državnih organa i organa lokalne samouprave u svojinskoj strukturi, kao i oblicima upravljanja u sajamskim preduzećima i drugim tržišnim institucijama i (b) posredno učešće ovih organa kroz upravne odbore i druge vrste učešća.

U ovoj fazi svojinske transformacije sajamskih institucija otvoreno je više pitanja, kao što su: na koji način će se javni i privatni interesi dopunjavati, kako će se obezbediti društvena koordinacija, kakva će biti strategija novih vlasnika itd. Na navedena i njima slična pitanja treba da se daju pravi odgovori jer će to imati strateški značaj za budućnost sajamskih manifestacija u Republici Srbiji. Zbog toga je i potrebna pažljiva analiza iskustava najvećih stranih sajamskih kompanija, ali i privatizovanih sajmova u okruženju (Hungexpo u Budimpešti, BVV u Brnu, IEC u Sofiji, i dr.). Navedena analiza treba da je fokusirana na ocenu mogućnosti koje variraju od učešća u organima upravljanja, suorganizatorskog odnosa u ključnim manifestacijama sa stanovišta privrede zemlje i dr. Od posebnog je značaja da se sagledaju modeli korišćenja javno-privatnog partnerstva u procesu upravljanja sajamskim institucijama, uključujući i mogućnosti korišćenja instrumenta zlatne akcije.

Predlažu se sledeće mere za dalji razvoj sajamskih i izložbenih institucija:

- da se precizno definišu svojinska i upravljačka struktura u vodećim sajamskim institucijama u Republici Srbiji;

- da se formira koordinaciono telo za sajmove (nacionalna asocijacija) kako bi se pored konkurentskih odnosa negovali i odnosi koordinacije;

- da se jasno definiše politika izbora organizatora privrednih izložbi Republike Srbije u inostranstvu;

- da se na odgovarajući način podstiče razvoj sajmova konvencijskog tipa;

- da se obezbedi otvorenost prema ulaganjima stranih partnera i internacionalizaciji ovih aktivnosti;

- da se u promociji naših tržišnih institucija u inostranstvu ostvari koordinacija sa predstavništvima privredne komore, diplomatsko-konzularnim predstavništvima, predstavništvima avio-kompanija i dr.;

- još intenzivnije učešće srpskih sajmova u međunarodnim asocijacijama.

Berze i aukcije su tradicionalne tržišne institucije koje u budućem periodu treba da imaju još značajniju ulogu na tržištu Republike Srbije. Da bi berza mogla da deluje, neophodno je osnažiti njenu vezu sa tržištem. Institucije tržišta treba vratiti učesnicima na tržištu: na isti način kako se povukla iz banaka, država mora da se povuče iz upravljanja berzom, prodajući akcije berze. Berza je tipičan primer institucije koja obavlja javnu funkciju na osnovu privatnog interesa, i jedino na tom osnovu i može da je kvalitetno obavlja. Istovremeno, nužno je svesti državu na berzi u dve uloge: posmatrača u upravnom odboru i trgovca na parketu (naravno, preko specijalizovanih agencija i fondova - od Akcijskog fonda do Direkcije za robne rezerve).

3.3. Buduća tržišna pozicija veletržnica i pijaca

Veletržnica predstavlja posebnu tržišnu instituciju u prometu širokog spektra, pre svega, lako kvarljivih poljoprivredno-prehrambenih proizvoda i drugih pratećih proizvoda. Inostrana iskustva u funkcionisanju su pokazala da se kao najvažnije robne grupe u prometu roba na veletržnici izdvajaju: voće i povrće, meso (sveže), mleko (sveže), riba i cveće. Ipak, najčešće se na veletržnici mogu naći povrće i voće.

Inostrana iskustva u funkcionisanju institucija za promet na veliko povrća i voća pokazuju da je prisustvo veletržnice kao posrednika na tržištu značajno iz nekoliko razloga. Veletržnice u svetu imaju ulogu i zadatak važnog komercijalnog i logističkog posrednika na tržištu voća i povrća, ali i mesa. Važnost posredovanja svake veletržnice proizlazi iz strukture ponude prodajnih i skladišnih kapaciteta svake takve institucije, ali i njene pozicije u distributivnom kanalu prometa relevantnih robnih grupa. Samim tim, svaka veletržnica u svetu stvara svoje gravitaciono jezgro, odnosno svoje klijente koji u postojanju veletržnice vide korist i za sebe.

Buduće veletržnice u Republici Srbiji treba da zauzmu "svoje" posredničko mesto u prometu poljoprivredno-prehrambenih proizvoda. U prvoj fazi njihovog razvoja, težište treba da bude u prometu voća i povrća, a kasnije i drugih robnih grupa koje gravitiraju ka veletržnici. U njihovom razvoju neophodno je direktno angažovanje države u finansiranju dela izgradnje, kao i u njihovom organizovanju i regulaciji i nadzoru poslovanja. Potrebu angažovanja države treba tražiti ne samo u profitu kojeg ostvaruje veletržnica, već i u širim tržišnim, ekonomskim i socijalnim efektima.

Sa angažovanjem države u poslovanju veletržnica podstiče se ostvarivanje sledećih krupnih efekata:

- obezbeđuje se adekvatna transparentnost cena i intenzivira konkurencija na veleprodajnom tržištu poljoprivredno-prehrambenih proizvoda - tržnica, kao i druga organizovana tržišta, kroz metod licitacije obezbeđuje da prodavci prodaju po najvišim mogućim, a kupci kupuju po najnižim mogućim cenama u datom trenutku;

- obezbeđuje se efikasnije sprovođenje javnih zahteva u pogledu higijene, kvaliteta, fer trgovinskog poslovanja itd. Na ovaj način sprečava se privatni monopol koji favorizuje sektorske interese umesto širih društvenih interesa;

- sa intenziviranjem konkurencije putem grupisanja grosista na jednoj lokaciji obezbeđuje se i svojevrsna zaštita malih maloprodavaca i ugostitelja koji imaju ravnopravni pristup na tržištu veletržnice i koji ostvaruju dosta povoljne uslove nabavki; i

- sa organizovanim i javnim pristupom izgradnji veletržnice obezbeđuju se širi efekti u domenu privrednog i socijalnog razvoja određenih gradskih aglomeracija.

Na teritoriji Republike Srbije (bez podataka sa teritorije Autonomne pokrajine Kosova i Metohije) pijačnom delatnošću se bavi 154 pravna lica. Ova preduzeća upravljaju sa 408 pijaca na kojima se, prema podacima pijačnih uprava, nalazi 52.212 tezgi. U prometu i otkupu poljoprivrednih proizvoda na teritoriji Republike Srbije pijace učestvuju sa oko 35% tržišnog udela. Procenjuje se da na pijacama u Republici Srbiji svakodnevno radi oko 70.000 ljudi.

U pogledu budućeg pravnog i vlasničkog statusa preduzeća koja se bave ovom delatnošću ne postoji dovoljan stepen saglasnosti najvažnijih institucija koje o toj transformaciji treba da odlučuju - Vlada, gradske i opštinske vlasti. Takođe, u Republici Srbiji je evidentan različit stepen razvijenosti pijačnih uprava, odnosno tržnica na malo, njihove infrastrukture i kvaliteta usluga. Neophodno je stoga da se na državnom nivou pokrene izrada jedne sveobuhvatne studije restrukturiranja i repozicioniranja tržnica na malo sa ciljem njihovog pretvaranja u konkurentne tržišne institucije. U novom zakonu o trgovini potrebno je da se institucionalno reguliše poslovanje na pijacama, a posebno uslovi za obavljanje trgovinskom aktivnošću na navedenim tržišnim institucijama.

4. Parcijalne strategije razvoja trgovine

4.1. Strategija regionalnog i prostornog razvoja trgovine

Trgovina je jedan od nezamenljivih instrumenata uravnotežavanja ukupnog regionalnog razvoja zemlje. Pozitivan uticaj trgovine na povezivanju urbanih celina i okolnog ruralnog prostora poznat je odavno, a sprovođenje moderne trgovinske politike podrazumeva i jačanje među regionalne integracije.

Uzimajući u obzir postojeće stanje demografskih, ekonomskih i socio-kulturnih indikatora razvoja Republike Srbije, ali i potrebu usaglašavanja sa evropskim statističkim standardom za grupisanje podataka o teritorijalnim jedinicama (NUTS),9 izdvajanje regionalnih celina za potrebe trgovine najvećim delom treba da prati opštu orijentaciju nadležnih državnih institucija koje se tim pitanjima bave. Zbog potrebe da se postojeća nomenklatura statističkih prostornih jedinica u Republici Srbiji usaglasi sa evropskim standardom, ali i mogućnosti komparacije sa reprezentativnim evropskim zemljama ili njihovim regionima, pristupilo se uvođenju NUTS regionalizacije. Takva regionalizacija je osnova za sprovođenje "Strategije regionalnog razvoja Republike Srbije", kao i prikupljanje informacija o merama uspešnosti njene implementacije na teritoriji cele države.10 Uz određene modifikacije, data NUTS podela se može uzeti i kao osnova regionalnog razvoja trgovine na nacionalnom nivou.

Stanje u trgovini na nivou Republike Srbije, odnosno na nivou izdvojenih regiona, odgovara realnom stanju u privrednom sistemu. Višegodišnja i izražena ekonomska kriza zaoštrila je teritorijalne razlike u nivou razvijenosti regiona. Globalni pokazatelji jasno upućuju na ocenu da je nivo razvijenosti trgovine u Republici Srbiji nizak i regionalno neujednačen. Razvoj trgovine po regionima u Republici Srbiji uslovljen je prevashodno disproporcijom u opštem regionalnom razvoju i različitim ekonomskim potencijalima regiona. Uzroci te neravnoteže su generisani, između ostalog, najviše ekonomskom i političkom tranzicijom privrednog sistema. Razlike su izrazite i prisutne, kako u maloprodajnom okruženju, tako i u navikama potrošača.

Trgovina je najrazvijenija na teritoriji grada Beograda, zatim na teritoriji Autonomne pokrajine Vojvodine, dok je znatno slabije razvijena u delovima Centralne Republike Srbije. To se može jasno uočiti i prema broju privrednih subjekata registrovanih za obavljanje delatnosti trgovine.

Ovakva maloprodajna i ukupna trgovinska struktura, prvenstveno ukazuje na njenu izrazitu usitnjenost i nedovoljnu razvijenost. Jasno se uočava određen regionalni trend - što je trgovina razvijenija u regionu, to je razlika u odnosu između preduzetničkih radnji i privrednih društava u maloprodaji manja i organizaciona struktura nije toliko usitnjena. Ipak, generalno posmatrano, dominantnu poziciju zauzimaju i dalje mali privredni subjekti koji u suštini obavljaju čisto posredničku ulogu.

Istraživanja pokazuju da je indeks kupovne moći najveći u Autonomnoj pokrajini Vojvodini i gradu Beogradu, pa slede centralni i južni delovi Republike Srbije sa znatno manjim indeksima i međusobno dosta ujednačenim.11 Najmanje indekse kupovne moći beleže istočni i zapadni delovi Republike Srbije. Najveći potencijal poseduje grad Beograd i Autonomna pokrajina Vojvodina, dok su potencijali ostalih delova Republike Srbije više puta manji. Indeks maloprodajne koncentracije najveći je u Autonomnoj pokrajini Vojvodini i gradu Beogradu, dok je u ostalim delovima relativno ujednačen i iznosi nešto ispod 1. I indeks maloprodajne aktivnosti je najveći, takođe u gradu Beogradu (1,52) i Autonomnoj pokrajini Vojvodini (1,32), dok je u ostalim delovima duplo manji i kreće se u rasponu od 0,63 do 0,59. Navedeni indeksi pokazuju da stanovništvo sa drugih regiona značajan deo svojih potreba zadovoljava na beogradskom tržištu.

Strategija regionalnog razvoja trgovine treba da se oslanja na čitav niz koraka u cilju modernizacije trgovine i njenog adekvatnog uključivanja u evropske tokove. Posebno se izdvajaju sledeća strategijska opredeljenja:

- ukrupnjavanje mreže na nacionalnom nivou, posebno ako se zna da Republika Srbija ima izrazito usitnjenu trgovinsku mrežu koja predstavlja pravi balast daljem razvoju i modernizaciji;

- uključivanje trgovine u agrobiznis (na području cele Autonomne pokrajine Vojvodine uključivanje bi podrazumevalo intenzivnu poljoprivrednu proizvodnju i distribuciju velikih količina poljoprivrednih proizvoda, dok bi za brdsko-planinsko područje Republike Srbije to značilo razvoj otkupno-prodajne mreže zdrave i organske hrane);

- optimalni razmeštaj trgovine u područjima brdskog i planinskog reljefa, gde je lošija dostupnost i slaba naseljenost, a u cilju adekvatnog snabdevanja tamošnjeg stanovništva (problem snabdevanja međusobno udaljenih sela moguće je rešavati razvojem ambulantne trgovine);

- pažljivo planiranje makro i mikrolokacije na području grada, a u skladu sa politikom urbanog planiranja (intenzivna saradnja sa urbanističkim zavodima i prostornim planerima jer se na taj način efikasno može usmeravati razmeštaj maloprodajne mreže na datoj teritoriji); i

- tešnja saradnja trgovine sa turističkom privredom, posebno u već afirmisanim turističkim područjima.

Izložena strategijska opredeljenja se na specifičan način ispoljavaju po pojedinim regionalnim područjima.

Trgovina, zapravo, treba da postane važan integrišući faktor regiona, ali i čitave nacionalne teritorije. Zbog toga se kao preduslov jačanja trgovine u regionima ističe potreba uspostavljanja jače unutrašnje kohezije regiona i definisanja hijerarhijskog sistema urbanih naselja. Upravo je to način da se ruralno okruženje inkorporira u celokupnu teritoriju regiona, odnosno da se strategija ravnomernog razvoja sprovodi efikasnije.

Analizirajući regione u Republici Srbiji i stanje trgovine u njima, jasno se moglo uočiti da se jedan od najvećih problema odnosi na snabdevanje stanovništva u slabo naseljenim područjima, odnosno nedovoljan stepen izgrađenosti trgovinske mreže u takvim područjima. Zbog toga se u strategiju kreiranja regionalnog razvoja trgovine moraju inkorporirati mehanizmi usmeravanja trgovinske aktivnosti ka nerazvijenim područjima. Saglasje između, na prvi pogled, nepomirljivih potreba trgovinskih privrednih subjekata da sama odlučuju u koji region će investirati i obaveze države da vodi računa o svim svojim stanovnicima, moguće je postići kroz aktivnu trgovinsku politiku. Znajući da trgovina čini osnovu jake lokalne ekonomije, planeri lokalnog ekonomskog razvoja treba da uzmu u obzir potrebu revitalizacije trgovine.

______________________
9NUTS (Nomeknlatura statističkih prostornih jedinica) je hijerarhijska nomenklatura koja ima tri nivoa. Odgovarajući nivoi nomenklature se obezbeđuju agregiranjem teritorijalnih jedinica, poštujući geografske, društveno-ekonomske, istorijske, kulturne i druge važne karakteristike administrativne jedinice.
10"Uredba Parlamenta i Saveta br. 1059/2003 o Nomenklaturi teritorijalnih jedinica za statističke potrebe u zemljama EU". Official Journal L 154, 21/06/2003.
11Ovaj model obuhvata tri komponente: stanovništvo, ukupna raspoloživa primanja stanovništva i robni promet na malo. Na osnovu njih izračunati su indeksi kupovne moći (IKM), ali i indeksi maloprodajne koncentracije (IMC) i indeksi maloprodajne aktivnosti (IMA).

IKMi =

3xpi+4xdi+3xmi

; gde pojedini simboli označavaju: pi = udeo broja stanovnika datog područja u odnosu na ukupno stanovništvo u državi; di = udeo ukupno raspoloživih primanja datog područja u odnosu na ukupna primanja stanovništva u državi; i mi = udeo robnog prometa na malo datog područja u odnosu na ukupno ostvareni promet na svim regionima države.

10

IMC =

IKMi

; i IMA =

mi

 

pi

pi

 

4.2. Strategija razvoja elektronske trgovine

U Republici Srbiji 34% domaćinstava poseduje računar. Zastupljenost računara varira u zavisnosti od teritorijalne celine: u gradu Beogradu iznosi 45,4%, u Autonomnoj pokrajini Vojvodini 34,4% a u centralnoj Republici Srbiji 26,3%.12 Značajne razlike javljaju se ukoliko se uporedi zastupljenost Internet priključka u urbanom i ruralnom delu Republike Srbije; 35% naspram 13,7%. Zastupljenost Internet priključka najveća je u Beogradu i iznosi 39,1%, u Autonomnoj pokrajini Vojvodini 29,2%, a u centralnoj Republici Srbiji 16,5%

Osnovne strategije rasta elektronske trgovine vezane su za sledeće očekivane efekte, koje zavisno od procene njihove korisnosti može i država svojim merama da podrži:

- promociju proizvoda, elektronska trgovina omogućuje promociju proizvoda i usluga kroz direktne i informativno bogate interaktivne kontakte sa kupcima;

- novi kanali prodaje, elektronska trgovina stvara nove kanale prodaje za postojeće proizvode, zahvaljujući direktnom kontaktu sa pojedinačnim kupcem i dvosmernoj prirodi komunikacija;

- direktne uštede, troškovi isporuke informacija preko Interneta znatno su niži, kao i sama realizacija isporučenih digitalizovanih proizvoda (npr. muzika, softver i dr.) u odnosu na stvarnu fizičku isporuku;

- smanjenje vremenskog ciklusa, isporuke digitalnih proizvoda i usluga svode se na sekunde, pri čemu dolazi do smanjenja vremenskog ciklusa za više od 90%;

- usluge kupcu, su značajno poboljšane usled mogućnosti kupaca da pronalaze detaljne informacije u on-line modu;

- ugled marke privrednog subjekta, kroz Web aktivnosti afirmiše identitet organizacije i ugled marke (npr. Intel, Disney, Wal-Mart, Cisco).

Strategija i politika razvoja elektronske trgovine mora dati odgovor na ključno pitanje: "Da li se samo kreira okvir razvoja elektronske trgovine u državi, ili se nastoji da se stvore posebni uslovi za dinamičniji razvoj elektronske trgovine kao značajnog činioca privrednog razvoja u budućnosti?" Da bi elektronski biznis pozitivno uticao na razvoj privrede Republike Srbije neophodno je podstaći preduzetnike da u okviru privrede razvijaju određene poslovne aktivnosti. Razvoj Internet trgovine u Republici Srbiji zavisi od jednog broja kritičnih infrastrukturnih faktora. Ključne barijere razvoju elektronske trgovine u Republici Srbiji vezane su za nerazvijenu transportnu infrastrukturu (puteve, vazdušni i železnički saobraćaj), nerazvijenost telekomunikacione infrastrukture, zatim nerazvijenost konkurencije u domenu usluga isporuka, kao i nerazvijene kulture korišćenja plastičnog novca i novih debitnih kartica koje se nude na domaćem tržištu. Prednosti leže u odnosu na konkurenciju u domenu Internet provajdera, kao i sklonosti potrošača u Republici Srbiji da eksperimentišu i da troše.

Značajno pitanje koje se postavlja odnosi se na tela, odnosno institucije koje su zadužene za dodeljivanje imena domena, odnosno svih nadležnosti koje se odnose na označavanje na Internetu. Dosadašnja iskustva ukazuju da je najbolje na nacionalnom nivou formirati jedno telo za dodelu domena, koje propisuje uslove za dobijanje domena, vodi registre imena domena, a sve u cilju izbegavanja eventualnih dupliranja pojedinih imena.

U Republici Srbiji neophodno je unaprediti finansijske tokove kroz razvoj sredstava plaćanja koja su karakteristična za obavljanje elektronske trgovine. Nemaju se u vidu samo plaćanja putem kreditnih kartica na Internetu, već i upotreba tzv. "elektronskog novca". Pravila vezana za prenos novčanih sredstava uz pomoć Internet tehnologije su u velikom stepenu ujednačena, a teži se stalnom smanjivanju zloupotreba u neovlašćenom korišćenju novih instrumenata elektronskog plaćanja. Veoma je bitno da se stavi prioritet na razvoj infrastrukture, koja čini osnovu razvoja elektronske trgovine. To potvrđuju i podaci koji se odnose na B2C model elektronske trgovine u Republici Srbiji koji funkcioniše uz pomoć običnih dial-up modema, što svakako nije u skladu sa sve većom zastupljenošću multimedijalne komunikacije putem Interneta.

Vlada će raditi na pojačavanju upravljanja znanjem kroz intenzivnu edukaciju službenika državnih organa, kao i zaposlenih u privrednim subjektima i građana kako bi se stvorili preduslovi za pravno uređenje elektronskog poslovanja i poverenje u Internet, jer svako kašnjenje može imati nesagledive posledice po privredu Republike Srbije. Ubrzano treba pristupiti rešavanju problema vezanih za nerazvijenost poslovne i tehničko-tehnološke infrastrukture. Nerazvijenost platnih kartica i pratećih sistema za autorizaciju i kliring, sistema za isporuku kupljene robe (delivery service), prakse povraćaja robe u slučaju nezadovoljstva kupaca, mali broj web-dizajn organizacija, internet istraživačkih centara i drugih davalaca pratećih usluga predstavljaju značajne indikatore nerazvijenosti u Republici Srbiji. Osim toga, značajni problemi sa kojim se susreće naša zemlja vezani su za nerazvijenost zaštite autorskih prava, korišćenje piratskih softvera i veliku nestabilnost sistema u kojem se posluje i druge probleme pravne nesigurnosti (zaštita poverilaca, brzina postupka u pravosuđu i sl.).

Većina tržišno razvijenih zemalja nema posebno definisane zakone koji se odnose na zaštitu potrošača prilikom kupovine na Internetu. Ovde se, posebno, misli na pitanja zaštite potrošača u elektronskoj trgovini u pogledu definisanja ugovornih uslova i termina vezanih za obaveze po navedenim ugovorima. Osnovna zamisao odnosi se na standard sa kojim se može najbolje uskladiti privatnost nekog Web sajta sa preferencijama koje iskazuju korisnici, što će omogućiti automatski prenos informacija uz uzajamnu saglasnost oba partnera kroz P3P sporazum (Platform for Privacy Preferences). P3P je standard koji je prihvatio World Wide Web Consortium putem kojeg se podržava uzajamna preferencija ponuđača sadržaja i korisnika u komunikaciji putem Web-a.

______________________
12Upotreba informaciono-komunikacionih tehnologija u Republici Srbiji 2007, Republički zavod za statistiku Srbije, Beograd 2007, str. 12.

4.3. Strategija razvoja partnerstva sa proizvođačima

Kao osnovne prednosti uspešnog ostvarenja strategije izgradnje poslovnog partnerstva trgovine sa proizvođačima ističe se:

- smanjenje troškova distribucije kroz optimizaciju sveukupnih logističkih operacija na svim nivoima;

- sinhronizovano povećanje ukupnog nivoa usluge za krajnje potrošače, uz istovremenu kontrolu dodatnih troškova poslovanja;

- paralelni rast trgovinskog privrednog subjekta i rast značaja partnerstva, u smislu blagovremenog razvoja mogućnosti proizvođača da isporuči adekvatne količine proizvoda ugovorenog kvaliteta;

- razvoj međusobnog poverenja, lojalnosti i zadovoljstva, kao preduslova uspešnog funkcionisanja partnerstva trgovine i proizvođača;

- postizanje bolje kontrole nekih tradicionalno eksternih varijabli, koje su pre uspostavljanja partnerstva bile u isključivoj nadležnosti jedne od udruženih strana;

- istovremeno bolja profitabilnost i produktivnost poslovnih operacija trgovine i proizvođača.

U cilju stimulisanja uspostavljanja partnerstva između trgovine i domaće proizvodnje na tržištu Republike Srbije, potrebno je da ministarstvo nadležno za poslove trgovine uspostavi efikasan mehanizam koji će pratiti sledeće pokazatelje:

- obim prometa robe domaćeg porekla realizovan na inostranom tržištu od strane trgovinskih lanaca koji posluju na tržištu Republike Srbije, a imaju formiranu mrežu maloprodajnih objekata izvan nacionalnih granica;

- preferiranje domaćih proizvođača od strane trgovaca u proizvodnji proizvoda pod privatnom trgovinskom markom;

- reinvestiranje ostvarenog profita u dalji razvoj maloprodajne mreže i osnovnu trgovinsku delatnost, kako bi se zaposlio dodatan broj građana i dodatno jačala saradnja sa domaćim proizvođačima;

- podsticaje dugoročnijih ugovora o poslovnoj saradnji od jedne godine između trgovine i proizvođača, u cilju veće sigurnosti plasmana domaće proizvodnje kroz mrežu trgovinskih lanaca koji posluju na tržištu Republike Srbije;

- pružanje podrške proizvođačima od strane trgovaca kroz obezbeđivanje dostupnosti podataka o prodaji svojih proizvoda direktno sa terminala za naplatu (POS);

- analiza prosečne dužine saradnje trgovaca sa domaćim proizvođačima u prethodnom periodu i kontinuitet saradnje;

- pružanje povremene podrške domaćim proizvođačima u finansiranju primarne proizvodnje sa ciljem postizanja uspešnijeg plasmana, i

- praksa kreiranja zajedničkih poslovnih planova na srednji rok (od tri do pet godina) kako bi proizvođači unapred planirali investicije u razvoj proizvodnih kapaciteta i obim proizvodnje.

Analizom predloženih pokazatelja nadležne institucije treba da utvrde stepen podrške domaćoj proizvodnji od strane trgovinskih lanaca koji posluju na domaćem tržištu. Navedeni pokazatelji obuhvataju različite segmente poslovanja, od izvoznih podsticaja domaće proizvodnje, dugoročne saradnje i udruživanja, zajedničkog razvoja proizvoda pod privatnom trgovinskom markom, podrške u finansiranju primarne proizvodnje, do razmene svih relevantnih podataka sa tržišta i zajedničko kreiranje poslovnih planova sa ciljem smanjivanja buduće neizvesnosti na najmanju moguću meru. Ove mere treba da budu praćene istovremenim nadzorom nivoa konkurencije unutar vertikalnih kanala marketinga kako ne bi došlo do suspenzije konkurentskih bilo proizvodnih bilo trgovinskih privrednih subjekata i narušavanja tržišnih odnosa na relaciji proizvodnja - trgovina.

Nadležne institucije treba da obezbede brojne podsticajne mere za trgovce koji ostvaruju zadovoljavajuću saradnju sa proizvođačima. Posebno je neophodna podrška trgovinskim lancima u daljoj regionalnoj ekspanziji i internacionalizaciji poslovnih aktivnosti kroz širenje maloprodajne mreže (politička, ekonomska i organizaciona podrška).

Nadolazeća konkurencija iz regionalnog i globalnog okruženja će nametnuti nove standarde i radikalno drugačiji sistem vrednosti gde će prednost u saradnji imati samo najpogodniji partneri, a ne oni koji su lokacijski i geografski najbliži. Potrebno je da domaća maloprodaja iskoristi sve komparativne prednosti iz saradnje sa domaćim proizvođačima kako bi se što snažnije istaklo lokalno obeležje i snaga domaćih brendova u odnosu na inostrane.

4.4. Strategija podržavanja razvoja malih privrednih subjekata u trgovini

Organizaciona "piramida" u makro strukturi trgovine rezultat je inverzne međuzavisnosti između broja trgovinskih privrednih subjekata i njihovog učešća u prometu na malo. Mala i srednja preduzeća učestvuju u ukupnom broju trgovinskih privrednih subjekata u proseku tržišnih privreda sa 90%, dok se u ukupnom prometu njihovo učešće najčešće kreće oko 40%. Kod nas je situacija još očiglednija imajući u vidu visok nivo usitnjenosti trgovine. Tako, na primer, od ukupnog broja privrednih subjekata (bez STR i ostalih preduzetnika) na mikro privredne subjekte (do 49 zaposlenih) otpada čak 98,6%, dok je njihovo učešće u ukupnom prometu 64,2%.

Ključni zadatak države je da putem osmišljene trgovinske politike eliminiše strukturalne faktore inferiornosti malih i srednjih privrednih subjekata na tržištu, dovodeći ih u stanje ravnopravne konkurencije sa velikim privrednim subjektima. To konkretno znači oživotvorenje politike tehničke pomoći malim i srednjim trgovinskim privrednim subjektima, a posebno onim koja se nalaze u nekom od oblika integracije i kooperacije. Sa ovakvom politikom neće se gušiti mehanizam konkurencije na tržištu, već naprotiv. Ovim putem će se obogaćivati i podsticati konkurencija u trgovini. Otuda ovaj i ovakav segment trgovinske politike ima puno ekonomsko i šire društveno opravdanje (sadržaj politike u ovom domenu daje se u posebnom poglavlju).

4.5. Strategija ciljane privatizacije preostalih kapaciteta u trgovini

Na početku 2008. godine u postupku privatizacije se našlo preostalih 179 društvenih preduzeća, sa zanemarljivim brojem zaposlenih i učešćem na tržištu. Prevashodno se radi o malim preduzećima koja nisu prošla postupak privatizacije zbog nerešenih statusnih i imovinsko-pravnih odnosa (veliki broj preduzeća čiji su osnivači iz bivših jugoslovenskih republika). U slučaju da neka preduzeća ne budu privatizovana prema važećoj regulativi, nad njima će biti otvoren postupak likvidacije.

Prioritetno pitanje je povećanje konkurentnosti tržišne strukture na kraju procesa privatizacije trgovinskih preduzeća. To se može postići jačanjem i bolje definisanom politikom konkurencije, kao i merama antimonopolske politike. U tom segmentu Republika Srbija i inače ima najslabije rezultate u sprovođenju procesa tranzicije. Osim preduzetih mera u oblasti zakonodavstva najvažniji praktičan instrument realizacije ovih politika treba da bude otvaranje privrede kao i drugi podsticaji stranim direktnim investicijama u ovu oblast. Ubrzavanje privatizacije na preostalim područjima, pre svega u javnom sektoru, može takođe da bude važan podsticaj za povećanje konkurentnosti tržišta i posredno da poveća konkurenciju u oblasti trgovine (na primer, privatizacija benzinskih pumpi i trgovinskih delova NIS-a može biti važan faktor povećane konkurencije u maloprodaji, ali i u drugim segmentima trgovine).

Ovakvu orijentaciju na strane direktne investicije kao i na povezivanje trgovine sa stranim strateškim partnerima treba podsticati na dva nivoa - jedan je onaj koji u uslovima otvorene privrede olakšava ulazak stranih partnera i ulaganje u kupovinu postojećih ili izgradnju novih kapaciteta, a drugi razne vidove zajedničkih ulaganja, dokapitalizacije i sl., ne samo u sferi trgovine.

Od posebnog je značaja partnerstvo stranih investitora iz oblasti trgovine sa domaćim proizvođačima (uključujući i investicije u proizvodnju). Strana ulaganja u trgovinu treba povezati sa zahtevima za plasman domaće robe ne samo u lokalnoj već i u međunarodnoj trgovinskoj mreži. U tom smislu, deo prihoda od privatizacije treba usmeriti na pripremu proizvodnje koja bi, sa stranim partnerom, potencijalno mogla da ostvari značajne izvozne efekte.

IV TRGOVINSKA POLITIKA I PRAVNA REGULATIVA

1. Osnovna opredeljenja u domenu trgovinske politike u Republici Srbiji

Državna intervencija na tržištu, naročito u sektoru trgovine, uvek treba da bude opravdana i u širem društvenom interesu. Osnovno polazište treba da bude da država interveniše samo u slučajevima kada su javni interesi u pitanju. Tržišni mehanizam skoro u celini obezbeđuje alokaciju sredstava u čitavom trgovinskom sektoru. U fokusu se nalaze potrošači koji su konačni arbitar tržišne efikasnosti subjekata u okviru trgovinskog sektora. Efikasno upravljanje tokovima u trgovini u najvećoj meri se treba da poveri tržištu.

I pored izloženih opredeljenja, treba istaći da je modernoj trgovini, kao sve značajnijem segmentu ekonomije, neophodna osmišljena i sadržajna državna intervencija i to "ne sa ciljem da zameni tržište, već da kontroliše i učini efikasnijim delovanje tržišta". Poseban značaj u tom smislu ima indirektna državna intervencija na sektoru tržišta i trgovine.

Indirektna državna intervencija na sektoru trgovine bazirana je na sledećim argumentima:

- obezbeđivanju novog razvoja trgovine koji neće prouzrokovati javne troškove. Primera radi, lokacija novih institucija trgovine može generisati dodatne infrastrukturne troškove (u puteve, zaštitu okoline itd.), sem ukoliko ne postoji mehanizam da se upravlja razvojem novih institucija trgovine na novim lokacijama;

- obezbeđivanju podjednakog pristupa trgovinskim (maloprodajnim) uslugama svim grupama potrošača. Generalno uzevši, tržišni mehanizam u osnovi obezbeđuje prethodne uslove. Međutim, postoje i situacije kada je intervencija neophodna da bi se zaštitili interesi određene grupe potrošača;

- ograničavanju nastajanja i zloupotrebe dominantnih pozicija u trgovini (posebno u maloprodaji). Poznato je da monopolska pozicija trgovinskih privrednih subjekata na tržištu potencijalno generiše ekstra profit, što je na štetu interesa ostalih tržišnih aktera;

- ograničavanju nastajanja neravnoteža u snazi pojedinih učesnika u lancima snabdevanja, odnosno sprečavanju da neki od učesnika na jednom ili više nivoa eksploatiše ostale u kanalu marketinga;

- obezbeđivanju relativno skladnih i korektnih odnosa između trgovinskih kompanija na tržištu.

Realizacija trgovinske politike u Republici Srbiji treba da se zasniva na sledećim osnovnim polaznim načelima:

- integralnoj povezanosti trgovine kao podsistema u sklopu privrednog sistema;

- jedinstvu robnog prometa, tržišta i trgovine;

- slobodnom prometu roba i usluga;

- razvijanju lojalnog poslovnog takmičenja;

- društvenom usmeravanju tržišnih kretanja.

U novim uslovima nastaju i intenzivno treba da se razvijaju sledeći segmenti trgovinske politike:

- politika zaštite konkurencije;

- politika zaštite potrošača; i

- politika zaštite malih trgovinskih privrednih subjekata.

Pri izboru odgovarajućeg tipa trgovinske politike u Republici Srbiji treba imati u vidu sledeće:

- iskustva inostrane teorije i prakse razvijenih tržišnih privreda u izgradnji trgovinske politike, a posebno iskustva zemalja Evropske unije i zemalja koje su uspešno sprovele procese tranzicije trgovine i ukupne privrede;

- opredeljenja o potrebi razvoja moderne tržišne privrede i moderne trgovine u Republici Srbiji;

- dosadašnji nivo razvoja naše trgovine sa svim strukturnim i funkcionalnim karakteristikama;

- potrebu intenzivne modernizacije i strukturalne transformacije naše trgovine po ugledu na rešenja u Evropskoj uniji;

- potrebu integrisanja i šireg uklapanja naše trgovine u evropske i svetske tokove;

- postojanje realnog interesa inostrane trgovine za direktan nastup preko sopstvene mreže na tržištu Republike Srbije;

- potrebu da domaći trgovinski lanci šire svoju mrežu van nacionalnog tržišta.

Opredeljenje za liberalizaciju trgovine, a time i za njenu intenzivnu modernizaciju i konkurenciju, uslovljava određeni sadržaj pojedinih segmenata trgovinske politike. Uglavnom se radi o sledećim segmentima i osnovnim opredeljenjima:

- eliminisanje komercijalnih barijera na ulazu na tržište;

- liberalizacija urbanističko-građevinskih kriterijuma za nesmetani razvoj trgovinske mreže u prostoru;

- zaštita malih i srednjih preduzeća;

- ostvarivanje potpune slobode trgovinskog preduzetništva za formiranje određenog "paketa ponude" i za vođenje određene politike pozicioniranja na tržištu;

- uvođenje konzistentne potrošačke politike;

- ostvarivanje razvijenog informacionog sistema trgovine.

Izvesno je, dakle, da je na različitim nivoima teritorijalnog organizovanja države neophodan specifičan sadržaj trgovinske politike. To dosta ubedljivo potvrđuje i dosta bogata praksa iz razvijenih tržišnih privreda.

2. Način regulisanja specifičnih segmenata trgovinske politike u razvijenim tržišnim privredama

Postoji sledećih pet specifičnih pitanja (područja) koje države članice Evropske unije vide kao posebno problematične za ostvarivanje ciljeva svojih trgovinskih politika, te ih uređuju posebnim propisima:

- ograničavanje veličine prodajnih objekata;

- pravna regulativa radnog vremena prodajnih objekata;

- urbanističko planiranje i politika planiranja lokacije;

- ograničenja vezana za vertikalno povezivanje veleprodavaca i maloprodavaca;

- ostala pravna ograničenja (npr. u trgovini farmaceutskim proizvodima).

Navode se tri razloga u prilog regulativi veličine objekata:

- konfliktnost sa prostornim planiranjem gradova;

- ugrožavanje sredine;

- ugroženost malih objekata i potencijalni negativni efekti po zaposlenost.

Većina članica Evropske unije propisala je da je za otvaranje velikih prodajnih objekata nužno da trgovac dobije dozvolu nadležnog organa. Osnovni ciljevi pravne regulative u pogledu veličine prodajnih objekata su zaštita zaposlenih u distributivnom sektoru, zaštita gradskih centara od propadanja i zaštita životne sredine.

Radno vreme prodavnica je različito uređeno u pojedinim državama Evropske unije. Liberalizacija radnog vremena dovodi do produženja radnog vremena maloprodavaca i to samo ako u tome vide mogućnosti povećanja prodaje ili profita. Kako postoje izraženi zahtevi potrošača za fleksibilnijim radnim vremenom, prosečno radno vreme će se verovatno produžavati i postojaće veće razlike u radnom vremenu između maloprodavaca. Posebno treba imati u vidu da liberalizacija radnog vremena ojačava poziciju velikih trgovinskih firmi na tržištu. Ovo pitanje je predmet potencijalnog sukoba sa sindikatom radnika u trgovini zato što često povlači sa sobom angažovanje većeg broja radnika po ugovoru (sa delom radnog vremena), čiji su radni uslovi i položaj dodatno ugroženi.

Države članice Evropske unije uređuju svojim propisima mesta na kojim se mogu graditi objekti za odgovarajuće namene, uključujući i prodajne objekte. Kad su u pitanju objekti (prodavnice), koje po svojim kapacitetima mogu da utiču samo na područje jednog grada, naselja ili njegovog dela, nadležnost za donošenje propisa (tzv. urbanistički propisi, planovi) i davanje građevinskih dozvola je poverena gradskim, odnosno opštinskim organima. Ako je prodajni objekt tako veliki da može da utiče na postojeću tržišnu utakmicu i van grada (naselja) u kom se otvara (znači, i u drugim mestima), organi nadležni za donošenje propisa (tzv. prostorni planovi) i izdavanje dozvola su u nadležnosti regionalnih organa. Za otvaranje velikih prodajnih objekata po pravilu se traži ispunjenje nekoliko uslova, i to:

- da postoji tražnja robe dovoljna za ponudu takvog objekta;

- da objekt bude blizu javnih saobraćajnica (npr. puteva, železničkih stanica);

- da postojeći kapaciteti infrastrukture (elektro, vodovodne, kanalizacione i putne mreže) mogu da izdrže povećanu koncentraciju ljudi i njihovih potreba na području takvog objekta;

- da ima dovoljno prostora za takav objekat (prodajni prostor, magacini i parking).

Značajan set pravnih propisa bavi se vertikalnim odnosima velikoprodavaca i maloprodavaca kao i distributera i proizvođača. Oni potiču od zakonodavstva koje se bavi konkurencijom i pokušajem unapređenja konkurencije, mada se neki smatraju anti-konkurentskim. Najznačajnija restrikcija se bavi vertikalnim ograničavanjima - cenovnim i necenovnim.

3. Tranzicioni i razvojni instrumenti trgovinske politike u Republici Srbiji

3.1. Ključni segmenti trgovinske politike u zemljama u tranziciji

Ocena je da su zemlje u tranziciji značajno manje restriktivne po većini pitanja u odnosu na razvijene zemlje Evropske unije. Ključni razvojni segmenti trgovinske politike u zemljama u tranziciji dolaze do izražaja u:

- multisektorskom karakteru trgovine;

- upotrebi investicija inostranih kompanija kao poluge rasta domaćih kompanija;

- svestranim podsticajima trgovinskog preduzetništva;

- prihvatanju novih formi konkurencije u trgovini;

- upotrebi informacija u kontrolisanju promena na tržištu i u čitavom trgovinskom sektoru.

3.2. Potreba uvažavanja multisektorskog karaktera trgovine u kreiranju trgovinske politike Republike Srbije

Pitanja i problemi u kreiranju pojedinih instrumenata trgovinske politike razlikuju se po pojedinim sektorima trgovine. Kada se radi o kreiranju trgovinske politike Republike Srbije, tada različite sektore trgovine treba posmatrati iz sledećih aspekata:

- trgovina na urbanim i ruralnim područjima. Postoje različita pitanja pri kreiranju razvoja trgovine na urbanim i ruralnim područjima. Tržišni sistem pokazuje skoro u svim zemljama da ne može da adekvatno reši pitanje razvoja i funkcionisanja trgovine na ruralnim područjima. Otuda je neophodna pomoć maloprodavcima koji funkcionišu na ruralnim područjima. U datoj pomoći nije poželjna prosta finansijska podrška, već se zahteva efikasna podrška maloprodavcima u razvoju novih metoda poslovanja na ruralnim područjima;

- trgovina prehrambenom i mešovitom robom i trgovina neprehrambenom robom. Postoje različita pitanja koja se javljaju u ovim sektorima trgovine. Odnos potrošača prema osnovnim prehrambenim proizvodima i ostalim proizvodima svakodnevne potrošnje bitno se razlikuje od odnosa prema specijalizovanim proizvodima za domaćinstvo ili modnim proizvodima;

- veliki prodajni objekti u odnosu na male prodajne objekte. Razlike u ekonomiji poslovanja u velikim u odnosu na male prodajne objekte su takve prirode da generišu različite eksterne efekte, kao i različite troškove i beneficije za potrošače. Sa nastankom velikih prodajnih objekata mogu nastajati takvi uslovi konkurencije koji zahtevaju određeno sistemsko reagovanje. Mali objekti mogu zahtevati različite tržišne uslove u odnosu na velike prodajne objekte. U uslovima brzih promena strukture trgovinske mreže koja se realno očekuje na tržištu Republike Srbije, nameće se potreba za državnom intervencijom;

- velike i male trgovinske kompanije. Različite upravljačke potrebe zahtevaju se za uspešne velike i male trgovinske kompanije. Očigledno je da su im potrebni različiti stimulansi da bi se promovisao njihov uspeh. Velikim kompanijama podrška u investicijama često je od presudnog značaja (ukidanje taksi na nove investicije, posebno u određene razvojne pravce). Malim kompanijama najčešće je potrebna pomoć u domenu operativnog poslovanja (niže kamate pri ulaganju u informacionu tehnologiju, ili donacije za treniranje zaposlenog osoblja);

- domicilne i strane trgovinske kompanije. Razlike u ovom domenu postoje u odnosu na pitanja destinacije profita, odnosa sa proizvođačima (dobavljačima), domaćeg ili inostranog menadžmenta, i dr.

Multisektorska priroda trgovine je takođe evidentna u uslovima kada se menadžerski metodi koriste i u trgovini uslugama. Poznato je da moderna maloprodaja širi domen svog rada i na sektor usluga, kao što su finansijske usluge, putničke agencije, paramedicinske usluge itd. I u sektoru usluga koriste se ključni principi modernog trgovinskog menadžmenta.

3.3. Politika otvaranja tržišta Republike Srbije za inostrane trgovinske kompanije

Strane maloprodajne kompanije koje posluju u zemljama sa razvijenim tržišnim procesima, veoma su atraktivne za tržišta koja su u nastajanju i za tržišta u tranziciji kao što je tržište Republike Srbije. Atraktivnost stranih ulaganja u domaću trgovinu se ispoljava, pre svega, u sledećem:

- transfer nove tehnologije, s obzirom da se troškovi njenog razvoja najčešće unapred pokrivaju;

- efikasan pristup razvijenim tržištima;

- oblikovanje nove potrošačke kulture;

- povoljnost u evidentnom porastu organizacione sposobnosti domaćih kompanija i efektima iz ekonomije obima (posebno u domenu nabavke).

Dolazak inostranih trgovinskih kompanija može, međutim, da prouzrokuje i određene negativne efekte. Isti se najčešće ogledaju u preteranom porastu uvoza robe široke potrošnje. Otuda je bitno da se inostrane kompanije maksimalno stave u službu interesa domaće proizvodnje.

Tranzicione ekonomije, među kojima je i Republika Srbija, nude brojne beneficije za strane trgovinske kompanije. Njihov dolazak, takođe, može biti u interesu potrošača i proizvođača, ali i domaćih trgovinskih kompanija. Potencijalne beneficije koje se mogu zahtevati od stranih trgovaca na tržištu Republike Srbije su:

- povezivanje investicija i dozvola za razvoj novih institucija trgovine sa osiguravanjem određenog seta javnih usluga;

- obezbeđivanje kompenzacije svih negativnih eksternih efekata od strane inostrane firme;

- davanje podrške domaćim proizvođačima da u radu sa inostranim trgovinskim kompanijama obezbede visok kvalitet proizvoda i optimalnu distribuciju;

- uključivanje afirmisanih brendova domaćih proizvođača u mrežu izvan tržišta Republike Srbije gde strane kompanije obavljaju svoju maloprodajnu aktivnost;

- osiguranje da se treniranje i razvoj zaposlenog osoblja prevashodno vrši u zemlji umesto u zemlji porekla inostrane kompanije.

Veoma je značajno da se sa otvaranjem tržišta Republike Srbije privlači inostrani kapital u trgovinu. Trgovinska politika u domenu ulaska stranih kompanija na naše tržište treba da bude u interesu ukupne privrede i potrošača. U tom smislu strane kompanije treba ohrabrivati da se stave u funkciju razvoja domaće trgovine i domaće privrede. Sa izložene platforme moguće je koristiti sledeće mere:

- izdvajanje posebnih budžetskih sredstava za finansiranje nacionalnih programa treniranja zaposlenih u trgovini i programa za proizvođače u ispunjavanju novih obaveza koje postavljaju trgovinski privredni subjekti (kvalitet, pakovanje, obeležavanje, distribucija i dr.);

- podrška u održavanju otvorenih savetovanja u organizaciji velikih trgovinskih kompanija na kojima treba da se preciziraju očekivanja i konkretni zahtevi od proizvođača. To se posebno odnosi na očekivani sistem kvaliteta, tip odnosa i veza u distribuciji, angažovanja proizvođača u procesu distribucije i dr.;

- pružanje podrške u razvoju nabavnih grupa od strane malih trgovinskih privrednih subjekata, kao i pružanje pomoći za racionalizaciju transportnih troškova i ostalih troškova distribucije.

Uporedo sa izloženim, u ovom segmentu trgovinske politike nikako ne treba uvoditi sledeće mere:

- uvođenje kontrole dolaska stranih kompanija ili zaustavljanje svih investicija od strane inostranih trgovinskih kompanija;

- limitiranje procenta proizvoda sa trgovinskom markom kojeg mogu da imaju maloprodavci u ukupnom asortimanu svojih prodajnih objekata. Sa takvom merom pokušalo se u Poljskoj, ali se pokazalo da ne postoje mogućnosti njenog sprovođenja;

- limitiranje donjeg procenta proizvoda koji su proizvedeni u Republici Srbiji i kojeg treba da obavezno drže inostrane trgovinske kompanije u asortimanu svojih prodajnih objekata. Razlog je jednostavan - nije moguće ovu meru sprovesti u praksi;

- kontrolisanja cena;

- kontrolisanje lokalne konkurencije;

- zahtevanje od inostranih trgovinskih kompanija da imaju u Republici Srbiji konkretnog partnera i

- podržavanje malih trgovaca sa bespovratnim finansijskim sredstvima.

Osnovni cilj trgovinske politike u ovom domenu treba da se u svojoj osnovi ispoljava u podsticanju ulaska i razvoja stranih trgovinskih kompanija na tržištu Republike Srbije. Takva politika treba da bude u interesu razvoja domaće privrede, razvoja konkurencije i intenzivnijeg uključivanja privrede Republike Srbije u globalne tržišne tokove.

U politici ulaska inostranih trgovinskih lanaca na tržište Republike Srbije treba, međutim, insistirati i na principu reciprociteta. Treba insistirati da politiku otvaranja tržišta koju sprovodi Vlada imaju i vlade zemalja iz koje dolaze inostrane trgovinske kompanije. Vlada treba da preduzima određene mere u slučajevima kada pojedine zemlje vode politiku zatvaranja domaćeg tržišta a u isto vreme insistiraju na otvorenosti inostranih tržišta, posebno tržišta u okruženju.

3.4. Politika podsticanja trgovinskog preduzetništva

Inovacije su ključni faktor u procesu kreiranja efikasnog i efektivnog trgovinskog sektora. Nije stoga slučajno da se jedno od značajnih segmenata trgovinske politike u većini zemalja upravo odnosi na promovisanje i podršku inovacijama u trgovini. Sadržaj ovog segmenta trgovinske politike treba da se u Republici Srbiji usmerava u sledećim pravcima:

- podrška formiranju i razvoju novih trgovinskih privrednih subjekata;

- obezbeđivanje podrške za promene u domenu menadžmenta postojećih malih trgovinskih privrednih subjekata, a time i za povećavanje njihove profitabilnosti;

- obezbeđivanje informacija o dobroj trgovinskoj praksi i komparaciji među privrednim subjektima, što omogućava i efikasan "benčmarking";

- obezbeđivanje podsticaja u investicijama;

- obezbeđivanje edukacije i programa treniranja u funkciji podizanja kreativnosti i sposobnosti zaposlenog osoblja u trgovini.

Bliže o sadržaju navedenog segmenta trgovinske politike daje se u posebnom poglavlju.

3.5. Politika razvoja informacione baze za upravljanje promenama u trgovinskom sektoru

Za efikasno upravljanje promenama u trgovini i u celini na ukupnom tržištu Republike Srbije neophodne su određene informacije. Ove informacije neophodne su za sve aktere na tržištu, i to: potrošače, za trgovinske i proizvodne privredne subjekte, ali i za organe uprave na različitim nivoima njihovog organizovanja. Ključna pitanja odnose se na vrstu informacija koje treba obezbediti, kao i na način njihovog organizovanog prikupljanja. Zato se i predlaže da država u okviru ministarstva nadležnog za poslove trgovine obrazuje "Centar za razvoj trgovine" koji će u fokusu imati zadatak da kreira Geografski informacioni sistem (GIS) trgovine.

4. Osnovna područja trgovinske politike u Republici Srbiji

4.1. Politika razvoja odgovarajuće strukture tržišta i novih formi konkurencije

Svi segmenti trgovinske politike treba da se direktno ili indirektno usmeravaju u pravcu stvaranja uslova za što intenzivnijom i lojalnom konkurencijom na tržištu Republike Srbije. U tom pravcu postoji potreba izgradnje odgovarajuće strukture trgovine kao bazičnog polaznog cilja u politici konkurencije.

Osnovu uspešnog funkcionisanja trgovine u razvijenim tržišnim uslovima čini stalna promena strukture konkurencije. Na potpuno liberalnom tržištu, spontani razvoj prodajnih objekata, trgovinskih centara, distributivnih centara, hipermarket i diskontnih centara može produkovati brojne negativne eksterne efekte i neprihvatljive društvene troškove. Otuda većina zemalja upotrebljava određene forme licenci i dozvola pri izgradnji novih i rekonstrukciju postojećih prodajnih i skladišnih objekata. Putem ovog sistema licenci i dozvola praktično se limitira konkurencija. Postoje sledeće dve moguće forme angažovanja države u kreiranju ovog segmenta trgovinske politike:

- dozvole koje se izdaju od strane posebne agencije koja je odgovorna za nadziranje strukture trgovinskog sektora;

- dozvole za razvoj trgovine koje se izdaju od strane višeg državnog organa zaduženog za upotrebu zemljišta i ukupnu regulaciju okruženja.

Obe navedene forme šireg društvenog uticaja treba da obezbede da se ne guši konkurencija na tržištu, ali i da se istovremeno ne dozvoli prekomeran razvoj trgovinskih kapaciteta. S toga se predlaže formiranje Centra za razvoj trgovine koji bi trebao da bude poseban organizacioni deo ministarstva nadležnog za poslove trgovine.

Postoje određene specifične mere trgovinske politike pomoću kojih se podstiče konkurencija. Posebno se izdvajaju sledeće mere koje se preporučuju za naše tržište:

- davanje podrške malim trgovinskim privrednim subjektima da ulaze u procese kooperacije i integracije kako bi obezbedile relativno prihvatljiv položaj u konkurenciji sa velikim trgovinskim privrednim subjektima na tržištu;

- unapređenje fizičke infrastrukture maloprodajnog područja da bi se obezbedili preduslovi za efektivno trgovanje na nekom tržišnom području i na taj način unapredili procesi konkurencije na tržištu;

- podsticanje razvoja informacionih i komunikacionih tehnologija koje doprinose intenzivnom razvoju procesa konkurencije na tržištu.

U najednostavnijim modelima konkurencije, cena i profit se smatraju direktno zavisnim od broja učesnika. Međutim, na tržištima je situacija uglavnom takva da postoji veliki broj trgovaca različitih po veličini i tržišnom udelu. Tako, na primer, situacija na tržištu biće drugačija ukoliko najveći trgovac ima tržišni udeo od 40%, a ostalih 60 trgovaca po 1%, nego kada na tržištu postoje samo još dva trgovca sa tržišnim udelom od po 30% svaki.

Izloženi modeli konkurencije u velikoj meri podsećaju na uslove koji postoje na tržištu Republike Srbije. Radi se, naime, o tome da se učešće najvećeg trgovinskog lanca u ukupnom prometu na malo robe svakodnevnih kupovina kreće negde oko 26% (ako se uzmu u obzir i STR i ostali preduzetnici procena je da se dato učešće kreće oko 22%) , druga po veličini kompanija ima učešće od oko 6%, treća od oko 3-4% i četvrta i peta zajedno oko 4%. U većini evropskih zemalja najveći lanac ima učešće od 30-35%, dok sledeća četiri lanca imaju znatno veća učešća nego na tržištu Srbije. Kao rezultat toga, pet najvećih u posmatranom segmentu maloprodaje učestvuje u Republici Srbiji sa oko 40%, a u većini zemalja Evropske unije između 60 i 90%.13

Izloženi podaci ukazuju da lider na tržištu Republike Srbije ima približno isto ili manje učešće u odnosu na stanje u Evropskoj uniji. Glavni problem u postojećoj strukturi trgovine je u činjenici što su učešća sledbenika lidera znatno manja i što se u tom domenu ispoljavaju izvesne disproporcije u konkurentskoj utakmici na tržištu. Otuda je neophodno da se u kreiranju odgovarajuće strukture tržišta u Republici Srbiji podstiče jačanje učešća sledbenika lidera, kao i da se istovremeno podstiče intenzivniji dolazak stranih trgovinskih lanaca na naše tržište. Samo intenzivna konkurencija može da onemogućava nefer odnos prema potrošačima i proizvođačima, ali i niže prodajne cene na našem tržištu.

Stepen koncentracije je viši u maloprodaji prehrambene robe, nego u neprehrambenoj maloprodaji, gde je tržište veoma usitnjeno i prvih 10 igrača na tržištu Republike Srbije ima samo 21,04% tržišnog učešća. Ovaj podatak nam pokazuje na preveliku usitnjenost neprehrambene maloprodaje i potrebu za njenim ukrupnjavanjem.

______________________
13Prema podacima Centra za bonitet Narodne banke Srbije za 2006. godinu. Navedeni nivo koncentracije odnosi se na trgovinu prehrambenim proizvodima. Pri tome treba imati u vidu činjenicu da se preduzeća prilikom dostavljanja finansijskog izveštaja svrstavaju po pretežnosti delatnosti koju obavljaju. To praktično znači da je uzet i deo prometa koji se odnosi na neprehrambene proizvode i to uglavnom proizvode svakodnevnih kupovina i svakodnevne potrošnje. Isto tako, nije uzet promet kojeg ostvaruju samostalne trgovinske radnje i ostali preduzetnici koji nisu imali obavezu da podnose finansijski izveštaj Centru za bonitet Narodne banke Srbije. Sve to ukazuje da su navedeni podaci približno tačni, odnosno da je realno učešće vodećih lanaca u Republici Srbiji još manje ako se uzme u obzir promet preko samostalnih trgovinskih radnji i ostalih preduzetnika. Određena odstupanja od stvarnog stanja, međutim, ne dovode u pitanje ključne zaključke o stepenu koncentracije trgovine u Republici Srbiji.

4.2. Politika zaštite potrošača

U januaru 2007. godine, u vezi operacionalizacije Zakona o zaštiti potrošača, usvojena je Uredba o utvrđivanju Nacionalnog programa zaštite potrošača za period od 2007. do 2012. godine. Dalja dogradnja zakonske regulative u pogledu zaštite interesa potrošača odvijaće se i intenzivirati u skladu sa novom političkom pozicijom i slikom Republike Srbije i njene težnje ka evropskim integracijama, kao i činjenice da Evropska unija svoje članice i pridružene zemlje obavezuje da u nacionalna zakonodavstva ugrade i rešenja za ovu oblast.

Definisanje politike i glavnih strateških inicijativa za unapređivanje u ostvarivanju prava i zaštite interesa potrošača u Republici Srbiji treba posmatrati upravo u kontekstu integracije Republike Srbije u Evropsku uniju koja je naročito podstaknuta potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju u aprilu 2008. godine. U tom smislu, Republika Srbija već duže vreme aktivno radi na izgradnji sistema zaštite potrošača koji će u punoj meri biti usaglašen sa propisima Evropske unije.

Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju između Republike Srbije i Evropske unije i njenih država članica, između ostalog, stavlja težište na zaštitu interesa potrošača kao ključnom faktoru normalnog funkcionisanja tržišne ekonomije. U budućem periodu razvoja Republike Srbije zaštita potrošača je od izuzetne važnosti s obzirom na činjenicu da se mnoga pitanja u ovoj oblasti mogu pogoršati kao posledica otvaranja i razvijanja trgovinskih veza sa svetom. Republika Srbija se nalazi u fazi zaključivanja velikog broja bilateralnih ugovora o slobodnoj trgovini sa drugim zemljama (susedima i drugim) koje su mnogo više uradile u pogledu regulisanja zaštite potrošača. Ova činjenica sama po sebi dovoljno opominje i ukazuje na rizik pojave nebezbednih i opasnih proizvoda na domaćem tržištu, jer se kao takvi povlače ili izbacuju iz prometa i upotrebe u ovim zemljama.

Okvir zaštite potrošača u Republici Srbiji treba da obuhvati više strategijskih ciljeva i pravaca, kao što su:

- obezbeđenje osnovnih prava potrošača;

- unapređivanje informisanosti i obrazovanja potrošača u cilju razvijanja svesti potrošača o njihovom stvarnom položaju i ulozi na tržištu;

- definisanje i usklađivanje zakonskih i drugih propisa iz ove oblasti;

- razvijanje odgovarajuće institucionalne strukture nadležne za pitanja potrošača;

- aktivno uključivanje potrošača u rešavanje potrošačkih problema;

- formiranje i obezbeđivanje adekvatnog funkcionisanja savetodavnih centara na nivou lokalne samouprave;

- stalno poboljšavanje kvaliteta i bezbednosti proizvoda i usluga;

- pokretanje i promovisanje potrošačkog informatora na Internetu, a sada već i preko mobilnih telefona, u formi neprofitne i nevladine organizacije na koju velike kompanije, ali ni državni organi ne mogu da vrše uticaj i dr.

Sledeće oblasti treba da budu uključene u politiku zaštite potrošača:

- manipulacije prodajnim cenama, kao što su špekulativne cene izazvane veštačkim nestašicama, zatim određene aktivnosti koje nisu dozvoljene, kao što su na primer, neki propisi za korišćenje cenovnih popusta kao promotivnog sredstva npr. broj dana u godini kada je to dozvoljeno, određeni period u kome roba mora da se prodaje po normalnoj ceni pre nego što se može smanjiti cena u promotivne svrhe, prodajna cena ne sme biti ispod cene koštanja i dr.;

- zaštita potrošača od netačnih, neadekvatnih, nepreciznih ili neblagovremenih informacija;

- regulisanje metoda prodaje (npr. piramidalna prodaja nije dozvoljena, zdravstvena inspekcija u prodavnicama gde se prodaje sveža hrana i dr.);

- pravo da se vrati neispravna roba;

- zaštita privatnosti potrošača;

- zabrana prodaje falsifikovane robe.

Trenutno stanje u pogledu zaštite interesa potrošača u Republici Srbiji, i pored značajnijih pomaka, može se okarakterisati kao još nepotpuno razvijeno. U domaću praksu treba uvesti i administrativno ugraditi pozitivna inostrana iskustva. Procena je da se radi o nedovršenoj zakonskoj regulativi i delimičnom odsustvu jedinstvene strategije budućeg razvoja u svetlu harmonizacije sa propisima koji u ovoj oblasti postoje u Evropskoj uniji. Naročito otežavajuća okolnost je ta što je sadašnja regulativa u dobroj meri neoperativna u praktičnoj primeni.

Dobro je što je u okviru Ministarstva trgovine i usluga već obrazovan Savet ministra za zaštitu potrošača. Ovo telo će nositi glavnu odgovornost u kreiranju politike zaštite potrošača.

Posebno je važna uloga potrošačkih organizacija i njihovih predstavnika, i to ne samo u početnoj fazi razvoja i primene strategije zaštite potrošača nego u svim fazama tog procesa. U interesu je države da organizacije potrošača budu što efikasnije u svom delovanju na teritoriji lokalne samouprave, ali i međusobno povezane u radu kako bi na taj način pojačale uticaj na one koji ugrožavaju osnovna prava potrošača.

U formulisanju i ostvarivanju moderne politike zaštite potrošača u Republici Srbiji treba raditi na:

- donošenju novog Zakona o zaštiti potrošača;

- finansijskoj pomoći Evropske unije u cilju pružanja podrške zaštiti potrošača;

- pružanju ekspertske pomoći u razvijanju politike zaštite potrošača u skladu sa propisima u Evropskoj uniji.

Isto tako, treba sprečiti da zabranjeni proizvodi (iz zdravstvenih, bezbednosnih i drugih razloga) ne mogu da se uvoze u Republiku Srbiju.

4.3. Politika zaštite proizvođača

Neophodnost definisanja politike zaštite proizvođača u okviru strategije razvoja trgovine Republike Srbije posledica je i prvih efekata svojevrsne trgovinske revolucije u našoj zemlji čiji smo očevici poslednjih godina. Rezultat je pojava niza trgovinskih privrednih subjekata čija snaga unosi zebnju neodmerene eksploatacije pozicije tržišnog lidera. Kao što je već istaknuto, razvijene tržišne privrede o datom fenomenu pomno vode računa, nudeći iskustvo i smernice definisanja i domaće trgovinske politike u domenu zaštite proizvođača.

Srpska privreda je u tranziciji i na pragu potpune liberalizacije sfere prometa, posebno imajući u vidu aktuelne aranžmane s Evropskom unijom, kao i prve i očekivane efekte od ratifikovanog CEFTA sporazuma. Razumno je očekivati do sada neviđeno intenziviranje konkurentske utakmice na domaćem tržištu, kako na strani trgovine, tako i na strani proizvodnje. Trgovina kao moguća izvozna poluga srpske privrede iziskuje domaće proizvode i proizvođače sposobne da se nose sa visokim zahtevima sve značajnijeg globalizovanog tržišta. Ovo je važan argument neophodnosti pomoći domaćim proizvođačima da razvijaju sopstvenu konkurentnost, na nivou zahteva sofiticiranih trgovaca, kako domaćih, tako i stranih. Trgovina tako dobija specifičan zadatak, do sada tradicionalno "prepuštan" drugim sferama ekonomske politike.

Dobra politika zaštite proizvođača je osnov razvoja konkurencije i harmonizovanog napretka ukupne nacionalne ekonomije. Snažna maloprodaja zahteva snažne dobavljače. Otuda i zaključak da je dugoročan interes domaće maloprodaje podsticanje razvoja domaćih proizvođača. Država treba da odgovarajućim merama podstiče dijalog proizvođača i maloprodavaca u cilju unapređenja njihove saradnje. Naravno do nivoa opšteg stimulisanja i razvoja konkurencije.

Poučna je praksa Evropske unije koja je čak bila prinuđena da donese posebnu Direktivu 2000/35 protiv neblagovremenih plaćanja u trgovinskim poslovima. Veliki maloprodajni lanci zloupotrebljavali su svoju tržišnu moć na štetu svojih snabdevača preteranim otezanjem u plaćanju svojih dugova za primljenu robu u lancu. Očigledno je da slični propisi treba da se donesu i u Republici Srbiji.

4.4. Politika podsticaja razvoja malih i srednjih preduzeća u trgovini

Primaran cilj politike razvoja malih i srednjih preduzeća (u daljem tekstu: MSP) treba da bude da Republika Srbija dobije snažan, razvijen, međunarodno konkurentan i izvozno orijentisan sektor MSP u periodu od pet godina. Postizanje ovog cilja nije moguće bez adekvatne politike zaštite MSP na tržištu i razvoja trgovinskog preduzetništva.

Među brojnim ciljevima trgovinske politike na prvo mesto navodi se zaštita sitnih detaljista. U ovoj, kao i u drugim oblastima ekonomskog života, propisuju se dosta precizna načela na kojima treba da počiva funkcionisanje maloprodaje. Instrumentima trgovinske politike treba da se u ovom domenu preduzimaju sledeće mere:

- regulisanje uslova konkurencije u cilju stvaranja što ravnopravnijeg položaja malih trgovinskih preduzeća na tržištu;

- usmeravanje razvoja trgovinske mreže na određena područja, a posebno na manje razvijena područja;

- obezbeđivanje odgovarajuće finansijske podrške trgovinskim MSP;

- pružanje određenih popusta u porezima i raznim taksama;

- preduzimanju određenih socijalnih mera;

- pružanje neposredne pomoći u profesionalnom obrazovanju i permanentnom stručnom usavršavanju kadrova u trgovini.

Poseban značaj ima pružanje odgovarajuće finansijske pomoći manjim i novim trgovinskim MSP. Ona je neophodna za nove subjekte koji su uključeni u sistem prometa i koji u prvoj fazi savlađuju dosta velike barijere. Subvencije treba da se pružaju za manje subjekte, naročito prilikom uvođenja određenih inovacija, rekonstrukcija i adaptacija maloprodajnih objekata na određena regionalna područja. U izloženom pravcu neophodno je aktivno angažovanje komercijalnih banaka i drugih finansijskih institucija u realizaciji politike sve većeg uvođenja novih firmi u proces distribucije, kao i planskog usmeravanja i odgovarajućeg regionalnog razvoja trgovinske mreže.

U razvijenim tržišnim privredama finansijska pomoć MSP obezbeđuje se i sa određenim popustima u tekućem poslovanju. Navedena politika tradicionalno se neguje u Belgiji, gde je još pre više od 180 godina uvedena pomoć pri obezbeđivanju i zapošljavanju odgovarajuće radne snage. Za ove svrhe odobravaju se krediti sa znatnijim olakšicama. Slična praksa neguje se i u Holandiji. U Velikoj Britaniji i još nekim zapadno-evropskim zemljama pružaju se odgovarajuće olakšice manjim firmama sa ciljem redukcije fiksnih troškova, energije i sl. Verovatno je da se najčešći i najkonkurentniji oblik finansijske zaštite preduzima prilikom značajnih investicionih poduhvata u cilju ostvarivanja odgovarajućih racionalizatorskih efekata.

Izloženi vidovi pomoći usmeravaju se na dvojak način. Prvi i najčešći, vezan je za pomoć manjim privrednim subjektima koji su tradicionalno sukobljeni sa oskudicom finansijskog kapitala. Drugi način usmerava se u pravcu podsticanja rekonstrukcija, modernizacija i adaptacija sa ciljem intenzivnijeg uvođenja savremenih sistema prodaje. U ovom slučaju bitni su ciljevi modernizacije i inovacije, bez obzira na njihove nosioce. Karakteristična je i dosta poučna praksa u Danskoj i Luksemburgu. U ovim zemljama pružaju se krediti sa znatno nižim obavezama i uslovima kada se sa rekonstrukcijama i adaptacijama uvodi umesto klasičnog savremeni sistem prodaje.

U razvijenim tržišnim privredama u sistemu distribucije sve više se primenjuju određene socijalne mere. Do sada su posebno došle do izražaja državne mere zdravstvenog i penzionog osiguranja. U većem broju zapadno-evropskih zemalja, kao na primer u Holandiji, Luksemburgu, Francuskoj itd., država garantuje penziju za manje i nezavisne detaljiste, naročito za vlasnike radnji koji su stariji od 60 godina ili koji su nakon 15 i više godina neprekidnog rada dovedeni u poziciju da zatvore svoje objekte usled oštrih uslova konkurencije. U Francuskoj je čak formiran fond za ove svrhe, a sredstva se alimentiraju kroz posebnu taksu na ostvareni promet. Dodatna sredstva se obezbeđuju od objekata koji su otvoreni posle 1960. godine i koji imaju iznad 400 m2 prodajnog prostora. Navedene i njima slične mere doprinose realizaciji određenih socijalnih ciljeva, ali, isto tako, utiču i na izmene u strukturi sistema distribucije.

U prethodno izloženim okvirima treba izgraditi i poseban program razvoja MSP u trgovini Republike Srbije. U izloženom pravcu neophodno je da se koncipira sadržajno bogata trgovinska politika koja će po ugledu na razvijene tržišne privrede podsticati razvoj male privrede u trgovini. S tim u vezi, apostrofiraju se sledeća područja delovanja zvanične trgovinske politike radi podsticanja razvoja MSP u trgovini Republike Srbije:

- jeftinije i efikasnije osnivanje novih trgovinskih MSP;

- obezbeđivanje garancija države za dobijanje povoljnih kredita i poreskih stimulansa za unapređivanje određenih segmenata poslovanja, kao što su: primena savremenih informacionih sistema, unapređenje tehničkih kapaciteta, razvoj poslovnih odnosa sa dobavljačima i dr.;

- stimulisanje kreativnih preduzetnika za ulazak u e-biznis, a posebno u e-trgovinu gde postoje realne šanse, relativno niske ulazne barijere i širok prostor za preduzetničku inovativnost;

- projektovanje i razvoj novih urbanih rešenja koja favorizuju maloprodavce malog obima. Posebno se to odnosi na urbana rešenja sa sitnim maloprodavcima u fokusu, kao što su obezbeđivanje određenih popusta u ceni gradskog zemljišta i slično;

- obezbeđivanje finansijske podrške za pružanje brojnih socijalnih usluga zaposlenim u nezavisnim trgovinskim MSP, a posebno pružanje pomoći na planu penzionog i zdravstvenog osiguranja sitnih trgovaca;

- obezbeđivanje odgovarajućih finansijskih potpora za penzionisanje starijih osoba koje rade u nezavisnim trgovinskim MSP;

- pružanje podrške i pomoći za povezivanje malih trgovinskih preduzeća u razne oblike integracije i kooperacije;

- pomaganje u školovanju kadrova za trgovinski i finansijski menadžment;

- obezbeđivanje odgovarajućih usluga informisanja i načina upravljanja koje je specifično za male firme u trgovini;

- pružanje brojnih usluga preko komorskog mehanizma u obradi tržišta, promociji i drugim oblicima unapređivanja prodaje i trgovinskog menadžmenta;

- stimulisanje aktivnog učešća trgovinskih MSP u radu nacionalne asocijacije maloprodavaca radi što efikasnijeg ostvarivanja izloženih i njima sličnih prava.

Očigledno je da je pozicija sitnih trgovaca na tržištu Republike Srbije nestabilna i da zahteva neophodnu zaštitu u funkciji razvoja tržišta i modernog preduzetništva. Izloženi koncept treba da bude u punoj saglasnosti sa ostalim segmentima trgovinske politike, a posebno u odnosu na celovit razvoj tržišta i trgovine, zaštitu potrošača i sl.

4.5. Politika obrazovanja i stručnog osposobljavanja zaposlenih u trgovini

Politika obrazovanja i stručnog osposobljavanja u trgovini mora poći od: nesumnjivo velikog i rastućeg značaja trgovine u našem društvu, značajnih društvenih očekivanja od ove privredne grane, sve ozbiljnijeg usložnjavanja trgovinskog poslovanja u uslovima dinamičnih tržišnih promena, važnosti informacione tehnologije za savremeno poslovanje, važnosti aktivnog odnosa prema problemu nezaposlenosti, odnosno važnosti kreiranja kadrova koji će imati svoje mesto u privredi i društvu. Politika obrazovanja i stručnog osposobljavanja zaposlenih u trgovini Republike Srbije treba da bude u skladu sa ciljem postizanja harmonije na strani ponude i tražnje radne snage, smanjenja problema nezaposlenosti, smanjenja neefikasnosti u sistemu obrazovanja i privredi, a na kraju i u funkciji unapređenja konkurentnosti domaće privrede. Otuda je neophodno:

- dati adekvatnu podršku razvoju trgovinskog obrazovanja u Republici Srbiji, na srednjem, višem i visokom nivou, u skladu sa tendencijama i verifikovanim iskustvom razvijenih zemalja i njihovih odabranih edukativnih institucija;

- kreirati dinamičnu strategiju razvoja formalnog i neformalnog trgovinskog obrazovanja i stručnog osposobljavanja;

- razviti mehanizme postizanja fleksibilnog i prilagodljivog školstva u oblasti trgovine, shodno zahtevu vremena u kome živimo;

- da standardi znanja budu u skladu sa potrebama savremene trgovine;

- da edukacija u oblasti trgovine bude u funkciji privredne konjunkture i unapređenja konkurentnosti domaće trgovine i nacionalne ekonomije u celini;

- raditi na razvoju partnerstva privrede i obrazovnih institucija;

- razviti mehanizme adekvatnog privrednog dijaloga i dugoročnog razumevanja svih strana zainteresovanih za problematiku trgovine (Forumi, Saveti, i sl.);

- postići kontinuirano dinamično učenje i prilagođavanje (primeniti koncept doživotnog učenja, u punom smislu reči) kako na strani učenika, studenata i zaposlenih, tako i na strani nastavnog kadra i državne administracije u oblasti trgovine.

Organi državne uprave treba da budu inicijatori i učesnici u harmonizaciji odnosa obrazovanja i privrede, na grupnom i individualnom nivou, a u funkciji unapređenja domaće trgovine, smanjenja nacionalnog problema nezaposlenosti i unapređenja konkurentnosti privrede. S tim u vezi, neophodno je da se iskoristi aktuelni Bolonjski proces i akreditacija domaćih škola trgovine kako bi Republika Srbija na tom planu, kvantitativno i kvalitativno gledajući, uhvatila korak s razvijenim svetom.

4.6. Standardizacija i sertifikacija proizvoda

Republika Srbija će u procesu pristupanja Evropskoj uniji biti u obavezi da preuzme preko 21.000 evropskih propisa, od kojih značajan deo predstavlja tzv. tehničko zakonodavstvo. Neki od opštih ciljeva ove strategije u oblasti kvaliteta roba i usluga trebalo bi da budu sledeći:

- nastavak harmonizacije nacionalnog zakonodavstva sa zakonodavstvom Evropske unije;

- donošenje odgovarajućih strategija i planova na nacionalnom nivou o razvoju i implementaciji kvaliteta;

- uspostavljanje adekvatne infrastrukture kvaliteta u Republici Srbiji (pravilan rad svih relevantnih institucija za akreditaciju, sertifikaciju i metrologiju);

- intenziviranje saradnje Instituta za standardizaciju i Akreditacionog tela Republike Srbije sa međunarodnim organizacijama iz oblasti standardizacije i akreditacije (ISO - International Standard Organization, EA - European Cooperation for Accreditation, IAF - International Accreditation Forum);

- intenziviranje saradnje ministarstva nadležnog za poslove trgovine sa Institutom za standardizaciju, Akreditacionim telom Republike Srbije i Savetom za kvalitet, posebno u oblasti zaštite potrošača;

- formiranje odgovarajućih baza podataka kojima bi se obezbedila transparentnost u domenu akreditacije, sertifikacije, standardizacije, metrologije i dr.;

- preciznije definisanje uslova neophodnih za rad sertifikacionih tela na državnom nivou (zakonima o standardizaciji, metrologiji i akreditaciji, i dr.);

- odgovarajuća stručna i finansijska pomoć države u implementaciji kvaliteta u privredi, posebno u MSP;

- uspostavljanje čvršće saradnje između državnih organa, svih vrsta tela za ocenu usaglašenosti, konsultanata, proizvođača i trgovine o svim pitanjima vezanim za kvalitet roba i usluga;

- organizovanje različitih simpozijuma, seminara i radionica u cilju razmene informacija i obuke;

- obogaćivanje udžbeničke i druge naučno-stručne literature sadržajima iz oblasti upravljanja sistemom kvaliteta;

- veće angažovanje preduzeća na uvođenju različitih standarda, posebno integrisanih sistema menadžmenta;

- podsticanje procesa uvođenja i sertifikacije "HACCP" metoda u proizvodnji i prometu poljoprivredno-prehrambenih proizvoda;

- ispunjavanje kriterijuma za dobijanje odgovarajućih znakova za kvalitet;

- afirmisanje napora preduzeća da ispune kriterijume za dobijanje nagrade za kvalitet i dr.

5. Predlozi pravne regulative

Osnovni cilj zakonodavstva u trgovini Republike Srbije treba da bude obezbeđenje sređenog, stabilnog i snabdevenog tržišta, uz što manje mešanje države u trgovinu, kako bi se postigla što efikasnija tržišna privreda. Mešanje države u trgovinu i privredu treba da bude ograničeno samo na stvaranje stabilnosti i snabdevenosti tržišta, uz ovlašćenje države da preduzima mere samo u slučaju poremećaja na tržištu ili opasnosti od njihovog nastanka. Ostali pravni ciljevi u trgovini treba da budu sledeći:

- obezbeđivanje pravne sigurnosti trgovaca i svih ostalih učesnika trgovine (npr. proizvođača, potrošača) u međusobnim odnosima, naročito u odnosu na državne organe;

- sloboda trgovine, osim u zakonom propisanim izuzecima (tzv. državnih mera ograničenja trgovine);

- sprečavanje poremećaja u privredi i njihovo efikasno otklanjanje;

- što poštenija tržišna utakmica, njeno podsticanje i zaštita;

- zaštita tržišta od zloupotrebe dominantnog položaja;

- povećanje privredne efikasnosti;

- poboljšanje kvaliteta roba i usluga koje se nude na tržištu (npr. usvajanjem visokih standarda i tehničkih propisa);

- poboljšanje blagostanja i zaštite potrošača.

Da bi se izloženi ciljevi ostvarili neophodno je celovito usklađivanje sa međunarodnim pravilima, a posebno sa pravom Evropske unije.

Najbitnije mane današnjeg sistema trgovine i njegovog pravnog uređivanja su:

- neusklađenost jedinstvenog pravnog uređivanja unutrašnje i spoljne trgovine;

- odvojenost njihovog vođenja između dva ministarstva;

- neprimerenost određenih rešenja u propisima prema potrebama savremene prakse u trgovini;

- odsustvo propisa u pojedinim pitanjima trgovine (npr. državna pomoć, elektronsko poslovanje, robne berze i sl.).

Novi Zakon o trgovini treba doneti iz sledećih razloga:

- prevaziđenosti važećih zakonskih rešenja u materiji trgovine, njenih ograničenja, inspekcijskog nadzora i nepoštenog tržišnog nadmetanja, koja ne odgovaraju potrebama tržišne privrede;

- nejasnosti odredaba Zakona o trgovini SRJ iz 1993. godine i Zakona o uslovima za obavljanje prometa robe, prometu robe i inspekcijskom nadzoru iz 1996. godine, što bitno šteti pravnoj sigurnosti privrednih subjekata;

- potrebe uređivanja novih vrsta i načina trgovine, koji se sve više razvijaju u svetu i kod nas, kao što je daljinska trgovina, trgovina ličnim nuđenjem, aukcijska i berzanska trgovina;

- potrebe usklađivanja pravila o uslovima za bavljenje trgovinom i o zaštiti od nepoštenog tržišnog nadmetanja sa pravilima Evropske unije;

- potrebe uređivanja jasnih uslova pod kojim država ima pravo da nametne ograničenja u trgovini.

Zakon o trgovini treba doneti u što kraćem roku, kako bi moglo dalje da se radi na zaokruživanju zakonodavnog sistema u trgovini donošenjem ili izmenom posebnih zakona.

Važeći Zakon o zaštiti konkurencije iz 2005. godine treba zameniti novim zakonom. Izvesno je da navedeni zakon ima nedostataka i nejasnoća, koje se ne mogu otkloniti izmenama i dopunama. Osnovni nedostatak je neefikasnost sankcionisanja povreda konkurencije od monopolista. Takođe je i nedostatak finansijske samostalnosti Komisije za zaštitu konkurencije. Zbog tih i drugih nedostataka pristupilo se donošenju novog zakona.

Novi zakon o zaštiti potrošača treba da zameni istoimeni važeći zakon. Ovo iz razloga, što je važeći zakon "bez zuba". To znači da on ne omogućava efikasnu zaštitu prava potrošača, koja inače relativno pristojno uređuje, kao i što u punoj meri nije usklađen sa propisima Evropske unije. Ključna mana je nepostojanje nadležnosti centralnog nezavisnog organa (npr. Komisije za zaštitu konkurencije) da istražuje i sankcioniše tzv. standardizovane (masovne) povrede prava potrošača, utvrđenih zakonom. Zaštita prava potrošača poverena je njihovim udruženjima, koja bi trebalo da se finansiraju iz članarina. To je utopistički koncept, jer je praksa pokazala da su članarine nedovoljan izvor finansiranja velikih troškova stručnog rada udruženja, koje zbog toga ne mogu ni da rade. Zbog navedenih i njima sličnih sistemskih grešaka s pravom se u okviru Ministarstva trgovine i usluge pristupilo izradi novog zakona o zaštiti potrošača. U izloženim okvirima treba da se posebno razradi i uloga tržišne inspekcije u zaštiti prava potrošača.

Zakon o robnim berzama treba da se donese, jer Republika Srbija ima samo propise o trgovini vrednosnim papirima na berzama, a ne i o berzanskoj trgovini robom. To je krupan problem na srpskom tržištu, jer postojeće organizacije koje posluju kao berza (npr. Produktna berza u Novom Sadu), nemaju pravni osnov svog poslovanja, a nove mogu da se osnivaju po opštim propisima. To je veliki rizik, jer je u berzanskoj trgovini nužno ustanoviti pravila zaštite od poremećaja tržišta i od prevara. Zakonom bi trebalo ta pitanja urediti, čime bi se doprinelo povećanju konkurentnosti na tržištu Republike Srbije, obaranju cena i podsticanju privrednog razvoja.

Novi zakon o robnim rezervama treba da zameni važeći istoimeni zakon iz 1992. godine. Glavni problem današnjeg sistema robnih rezervi je preširoko postavljena svrha državnih rezervi. Državne rezerve nedovoljno efikasno ostvaruju svrhu stabilizovanja tržišta, čak se ponašaju kao običan trgovac (dobitno), što je protivno njihovoj osnovnoj funkciji. Funkcija stabilizovanja tržišta jednim delom treba da se prebaci u nadležnost obaveznih privatnih rezervi. Svim robnim rezervama treba da se zabrani da se u slučaju trošenja rezervi za planirane svrhe komercijalno ponašaju, kao što je to slučaj danas (da prodaju skuplje proizvode iz rezervi, nego što su ih nabavili i time stvaraju dobit), jer se time tržište još više remeti. Kod nas treba zavesti sistem robnih rezervi sličan Evropskoj uniji, čime bi po ovom osnovu ispunili uslove za učlanjenje u tu organizaciju.

Zakon o elektronskoj trgovini treba da uredi i standardizuje način poslovanja putem elektronskih sredstava veza (kompjuteri, Internet), kao i da zaštiti korisnike profesionalnih davalaca elektronskih usluga. Tim zakonom mora da se uredi pravni značaj (punovažnost) elektronskih isprava u odnosu na "papirne", kao i da se uredi pitanje mesta i vremena zaključenja ugovora u elektronskoj trgovini. To je i razlog što je urađen novi zakon od strane Ministarstva trgovine i usluga. U daljoj fazi treba da se radi na donošenju integralnog zakona o elektronskom poslovanju, koji bi uređivao pitanja upotrebe elektronskih sredstava opštenja i u drugim delatnostima, a ne samo u trgovini (npr. vanprivrednim delatnostima, školstvu, bibliotekarstvu, upravi, sudstvu), čime bi se doprinelo pravnoj sigurnosti u tim delatnostima. U tom smislu neophodna je saradnja ministarstva nadležnog za poslove trgovine sa drugim ministarstvima nadležnim za delatnosti na koje bi se odnosio zakon o elektronskom poslovanju.

Pravno regulisanje elektronske trgovine je značajan infrastrukturni preduslov razvoja on-line biznisa. Ono utiče na nivo sigurnosti ugovornih strana kod zaključenja elektronskih transakcija. Pravni problemi elektronske trgovine ne mogu se rešiti kroz jedan pravni dokument, već je neophodno pristupiti reviziji mnogobrojnih propisa u Republici Srbiji. Radi se o potrebi regulisanja sledećih pitanja: elektronskog potpisa i pitanja originala; dokazivanja verodostojnosti i integriteta poruke i pošiljaoca; odgovornosti svih lica koja se javljaju u procesu slanja i primanja elektronske poruke; pravnog položaja trećih lica (servis provajdera); obaveze čuvanja podataka što je neophodno u slučaju mogućih sporova itd. U sadašnjoj fazi tranzicije uočava se izvesno zaostajanje pravne regulative za razvojem elektronske trgovine, jer još uvek ne postoje usvojeni standardi za sve transakcije putem računara. Mnoge međunarodne organizacije i vlade pojedinih zemalja uključene su u rešavanje ovih pitanja. Tako su Organizacija ujedinjenih nacija, Evropske unije, MTK, Svetska banka i druge međunarodne organizacije donele odgovarajuće propise u kojima se predlažu okvirni sadržaji za nacionalne propise u oblasti elektronskog poslovanja i elektronskog potpisa. Treba posebno izdvojiti Model zakona o elektronskoj trgovini UNICITRAL-a, koji iako nema obavezujuću snagu, predstavlja preporuku i može da posluži nacionalnim zakonodavstvima u rešavanju pitanja vezanih za elektronsko poslovanje. U tom cilju Vlada sa nadležnim ministarstvima treba da se angažuje u rešavanju ovih pravnih problema na nacionalnom planu kako bi se naši propisi uskladili sa međunarodnim standardima.

Zakonom o kontroli državne pomoći će se, po prvi put u Republici Srbiji, uspostaviti zakonodavni okvir u oblasti kontrole državne pomoći. Cilj zakona je zaštita slobodne konkurencije na tržištu kroz uređivanje postupka i navođenje kriterijuma za dodelu državne pomoći, kao i podsticanje privrednog razvoja primenom načela tržišne ekonomije. Zakonom treba da se osnuje komisija za kontrolu državne pomoći u čijoj nadležnosti je odlučivanje o usklađenosti prijavljene (prethodna kontrola) i dodeljene državne pomoći (naknadna kontrola) sa pomenutim zakonom i podnošenje Vladi godišnjeg izveštaja o dodeljenoj državnoj pomoći na svim nivoima vlasti u Republici Srbiji. Treba obezbediti da svi relevantni državni organi budu zastupljeni u Komisiji, a pre svega Ministarstvo trgovine i usluga, ceneći njegovu ulogu u kreiranju zakonodavnog okvira i politike zaštite konkurencije na tržištu Republike Srbije. Takođe, ovaj zakon predviđa obavezu davaoca državne pomoći, odnosno predlagača propisa na osnovu kojeg je moguće dodeliti državnu pomoć, da pre dodele prijavi planiranu državnu pomoć Komisiji, radi ocene usklađenosti sa zakonom, kao i zabranu dodele prijavljene državne pomoći do donošenja odluke Komisije. Taj zakon predviđa i obavezu davaoca državne pomoći da, u slučaju da Komisija u postupku naknadne kontrole donese odluku o povraćaju dodeljene državne pomoći, preduzme odmah sve mere da se izvrši povraćaj te državne pomoći, uvećane za iznos zakonske zatezne kamate. Rok za donošenje ovakvog zakona je godinu dana od dana stupanja na snagu Prelaznog sporazuma sa Evropskom unijom, a realizacija Programa usklađivanja postojećih državnih pomoći treba da se izvrši u roku od četiri godine.

Zakon o spoljnoj trgovini treba da se donese, jer je postojeći Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju, iako mahom usklađen sa pravilima Opšteg sporazuma o carinama i trgovini (u daljem tekstu: GATT), dosta površan, nejasan i neodređen. To su iste mane koje ima i važeći Zakon o trgovini iz 1993. godine. Taj zakon treba da bude usklađen sa Zakonom o trgovini kao opštim zakonom koji reguliše celokupnu oblast trgovinskog sektora privrede. Spoljna trgovina treba da se uredi istim zakonom (ili eventualno sa dva, ali koja su međusobno u potpunosti usklađena) kojim je uređena i unutrašnja trgovina, jer su neodvojivo povezane. Spoljna i unutrašnja trgovina treba da spadaju u nadležnost istog ministarstva.

Osnovni razlog za donošenje Zakona o opštoj bezbednosti proizvoda je obezbeđivanje visokog nivoa zaštite zdravlja i bezbednosti potrošača koji proizvode upotrebljavaju, kao i drugih korisnika koji proizvode koriste za svoje potrebe, odnosno u obavljanju svojih profesionalnih delatnosti. Ovim zakonom obezbediće se stavljanje na tržište isključivo bezbednih proizvoda i onemogućiće se proizvodnja, uvoz i stavljanje na tržište obmanjujućih proizvoda, ali i njihov izvoz. Jedna od mnogih novina koje ovaj akt unosi u domaći pravni sistem je opozivanje proizvoda, a to podrazumeva svaku meru ili aktivnost koja ima za cilj trajni ili privremeni povraćaj opasnog proizvoda od potrošača ili drugog korisnika, koji je proizvođač ili distributer već isporučio ili učinio dostupnim potrošačima ili drugim korisnicima. Opozivanje se može primeniti na svaki opasan proizvod koji je već u upotrebi. Povlačenje podrazumeva svaku aktivnost ili meru sa ciljem sprečavanja distribucije, izlaganja ili nuđenja opasnog proizvoda već stavljenog na tržište (veleprodaja i maloprodaja). Zakon sadrži i pravni osnov za buduće uključivanje Republike Srbije u RAPEKS, odnosno sistem brze razmene informacija.

Treba ukazati i da postojeći Zakon o finansijskom lizingu Republike Srbije iz 2003. godine ima dve bitne mane. Prva je što uređuje samo finansijski (posredni), a ne i poslovni (neposredni) lizing. Druga mana je što suviše povlašćuje davaoce lizinga na štetu domaćih potrošača. Ovaj zakon treba da se bitno izmeni i dopuni, iako je već jednom menjan u režimu odobravanja lizing kuća. Osim materije finansijskog lizinga, treba zakonski urediti i nove ugovore u srpskoj trgovačkoj praksi, koji potiču iz anglosaksonskog prava, kao što su ugovor o franšizingu, faktoringu i forfetingu. Pored donošenja posebnih zakona o svakom od tih ugovora, moguće ih je jedinstveno urediti u Zakonu o obligacionim odnosima ili Građanskom zakoniku, čije se donošenje upravo priprema u ministarstvu nadležnom za poslove pravde.

V UPRAVLJAČKI MODELI OPERACIONALIZACIJE PREDLOŽENIH REŠENJA

1. Institucionalni upravljački okvir za realizaciju predloženih rešenja

1.1. Involviranost velikog broja organa i institucija na nacionalnom, regionalnom i lokalnom nivou

U koncipiranju institucionalnog okvira za sprovođenje predloženih strateških rešenja razvoja trgovine na teritoriji Republike Srbije moraju se imati u vidu dva polazna opredeljenja. Prvo, potreba jačanja decentralizacije i drugo, potreba za uvođenjem standardizacije u sve procese unutar državnih institucija kako bi se stepen komunikacije i koordinacije među njima podigao na viši nivo.

Ključne institucije za sprovođenje definisanih zadataka u procesu operacionalizacije Strategije treba da budu locirane na sva tri nivoa upravljanja: nacionalnom, regionalnom i lokalnom nivou. Trostepeni sistem teritorijalne organizacije upravljanja trgovinom znači da se neke od dosadašnjih ingerencija prenose sa nacionalnog na regionalni, odnosno na lokalni nivo upravljanja.14

Na nacionalnom nivou treba da ostane zakonodavna funkcija (uključujući i nadzor nad sprovođenjem zakona) i strateški nivo odlučivanja. Ključna institucija treba da bude ministarstvo nadležno za poslove trgovine. Njegove ingerencije treba da obuhvate pitanja funkcionisanja tržišta na čitavom prostoru Republike Srbije, pitanja strategije i razvoja trgovine u državi, pitanja unutrašnje i spoljne trgovine, prometa roba i usluga, praćenja ukupnih trgovinskih tokova i predlaganja odgovarajućih mera, predlaganje sistemskih rešenja i propisa u oblasti spoljne i unutrašnje trgovine, kontrolu kvaliteta proizvoda i usluga u prometu, praćenje snabdevenosti tržišta i cena, sprečavanje monopolskog delovanja i nelojalne konkurencije (zakonodavni okvir), zaštitu potrošača, i dr.15 Na regionalnom i lokalnom nivou treba da se u najvećoj meri sprovode operativne odluke ključnih strateških opredeljenja na nacionalnom nivou.

Imajući u vidu da trgovinski sektor ulazi u sve pore privrede i društva, neophodno je da se u realizaciju strategije i politike involvira veliki broj organa i institucija na nacionalnom, regionalnom i lokalnom nivou. Multifunkcionalan karakter trgovine u punoj meri dolazi do izražaja u velikom broju institucija koje treba da budu obuhvaćene u procesu izgradnje upravljačkog modela jedinstvenog informacionog sistema trgovine Republike Srbije. Razumljivo je da su u svemu tome najodgovornije institucije koje su neposredno zadužene za razvoj trgovinskog sektora privrede. Na nacionalnom nivou je nadležno ministarstvo za poslove trgovine, ali isto tako, i druga ministarstva, institucije i agencije koje se direktno ili indirektno bave izgradnjom modernog tržišta svih faktora proizvodnje. Posebno se izdvajaju sledeće tri ključne institucije:

- Komisija za zaštitu konkurencije;

- organizacije potrošača i specijalizovani državni organi zaštite njihovih prava;

- Centar za razvoj trgovine.

Pored navedenih organa i institucija treba dodati i značajnu ulogu Privredne komore Srbije i regionalnih privrednih komora i institucija za razvoj i planiranje trgovine.

______________________
14Grupa autora, (2006). "CURTIS - Comprehesive Urban Retail Trade Improvment Strategy - VITAL CITIES Results". NORR STIFENHOFER LUTZ, Berlin.
15http://www.mtu.sr.gov.yu

1.2. Operativno delovanje Komisije za zaštitu konkurencije

Zakonom o zaštiti konkurencije Republike Srbije ("Službeni glasnik RS", broj 79/05), uređen je pravni položaj Komisije za zaštitu konkurencije (u daljem tekstu: Komisija), kao samostalna i nezavisna organizacija, sa nadležnošću da štiti tržišnu utakmicu u Republici Srbiji od nezakonitog sticanja vladajućeg položaja na tržištu (npr. putem nezakonitih sporazuma između učesnika tržišta ili njihovih nezakonitih koncentracija) i od njegove zloupotrebe. Komisija je počela sa radom 2006. godine. U radu Komisije javili su se određeni problemi, kao što je nedostatak službenika, jer postojeći broj nije u stanju da savlada veliki obim poslova. Poseban problem ispoljava se u neefikasnosti sistema sankcionisanja (novčanog kažnjavanja) prekršioca antimonopolskih propisa, jer je to stavljeno u nadležnost sudija za prekršaje, koji nisu osposobljeni da rade takav posao, umesto u nadležnost Komisije.

Bitno da se radi na stvaranju svesti kod funkcionera i službenika u svim državnim organima, kao i kod svih učesnika na tržištu, o značaju i ozbiljnosti posla koji Komisija ima. Zbog toga je u toku projekat pomoći Komisiji, koji Evropska unija sprovodi preko Evropske agencije za rekonstrukciju i posebnog konzorcijuma. Tom projektu je zadatak da pomogne obuku postojećeg i novog osoblja Komisije, da organizuju stručne skupove radi širenja svesti o neophodnosti i korisnosti borbe protiv nepoštenih radnji monopolista, kao i da utiče na državne organe da se ne mešaju u rad Komisije i da je podrže u njenom radu.

Posebno je značajno istaći da se sudska kontrola odluka Komisije prenosi sa Vrhovnog na Viši trgovinski sud, kao specijalizovanijeg za materiju trgovine.

Neposredni zadaci u domenu unapređivanja rada Komisije treba da budu sledeći:

- povećanje broja stručnih službenika Komisije;

- povećanje efikasnosti rada Komisije, za šta je nužno donošenje novog Zakona o zaštiti konkurencije.

1.3. Organizacije potrošača i specijalizovani državni organi za zaštitu njihovih prava

Postojeća rešenja o zaštiti potrošača nisu efikasna. Zbog toga treba učiniti dve stvari. Prva je da se u procesne zakone unesu odredbe o bržem i efikasnijem postupku u slučaju povrede prava potrošača, po uzoru na Direktivu EZ br. 98/27 o zabranama (privremenim merama) radi zaštite interesa potrošača. Druga stvar je da se nadležnost za zaštitu prava potrošača u slučaju njihovih masovnih povreda zakonom poveri nekom državnom organu, jer samofinansirajuća udruženja potrošača su nesposobna da se time bave.

U Ministarstvu trgovine i usluga sektor tržišne inspekcije treba da je u stalnoj koordinaciji sa ostalim inspekcijama. Njena osnovna nadležnost treba da ostane ista, a to je da na terenu otkriva i kažnjava prekršioce potrošačkih prava. Takođe, treba urediti i sprovesti lakšu dostupnost potrošačima organa za zaštitu potrošača (npr. obaveznim telefonom kraj mesta plaćanja dostupnim potrošaču za besplatan poziv, uz oznaku telefona inspekcije).

1.4. Strateški značaj formiranja Centra za razvoj trgovine Republike Srbije

Stratešku funkciju koju nacionalni nivo poseduje, nadležno ministarstvo može kvalitetno da obavlja jedino ako raspolaže dovoljnom količinom kvalitetnih i pouzdanih informacija o stanju trgovine i razvijenosti trgovinske mreže na prostoru čitave zemlje. To je veliki posao koji podrazumeva, ne samo analizu date količine podataka, već i izradu predloga i modela za efikasnije upravljanje i planiranje razvoja trgovine u državi. Zbog toga poslove u vezi sa praćenjem razvoja i planiranjem trgovine treba na sebe da preuzme Centar za razvoj trgovine Republike Srbije (u daljem tekstu: Centar). Izveštaji ovog centra treba da budu stručna osnova za odluke i izradu propisa iz delokruga nadležnih organa.

Formiranje navedenog centra zasniva se na pozitivnoj praksi iz razvijenih tržišnih privreda. Praksa u razvijenim privredama pokazuje da se na nacionalnom nivou formira više institucija iz oblasti trgovine, kao što su:

- nacionalna trgovinska razvojna agencija;

- nacionalni i lokalni organi za razvoj i otvaranje prodavnica;

- agencija za obuku kadrova u maloprodaji;

- centar za proučavanje trgovine.

Predlog za formiranjem Centra polazi od izložene pozitivne prakse iz razvijenih tržišnih privreda, ali u isto vreme uvažava i izvesna ograničenja koja na sadašnjem nivou tranzicije naše privrede i trgovine postoje kada se radi o ulozi modernih institucija u procesu izgradnje odgovarajuće strukture tržišta. Isto tako, uočava se nedovoljno poznavanje značaja trgovinskog sektora privrede i potrebe da se razvoj usmerava u interesu potrošača, proizvođača i intenzivne konkurencije na tržištu. U organizaciji državne uprave uočeno je, takođe, da postoji izvesna odbojnost u formiranju novih nezavisnih agencija i tela koji bi delovali između Vlade i resornih ministarstava. Imajući izloženo u vidu, uvodi se kompromisni predlog za formiranje jedinstvenog Centra koji treba da objedinjava sve aktivnosti prethodno navedenih institucija koje se inače sprovode u razvijenim tržišnim privredama.

U radu ovog centra treba da se po potrebi angažuju i predstavnici zainteresovanih strana u oblasti trgovine: predstavnici maloprodajnog sektora, predstavnici trgovine na veliko, predstavnici potrošačkih udruženja, predstavnici zaposlenih u trgovini i predstavnici nauke. Centrom treba da rukovodi ministar za trgovinu ili njegov pomoćnik za navedene poslove.

Centar treba da obavlja sledeće poslove i zadatke:

- analize Strategije;

- praćenje razvoja trgovinskog sektora;

- predlaganje smernica za sprovođenje Strategije (posebno važno kao osnova na kojoj se grade odluke na taktičkom nivou odlučivanja);

- predlaganje načina za poboljšanje efikasnosti i efektivnosti trgovinskog sektora kao celine;

- iniciranje strateških istraživanja u vezi raznih pitanja kojim bi se poboljšalo stanje trgovinskog sektora (povećanje produktivnosti, poboljšanje obučenosti radnika, povećanje stepena korišćenja novih tehnologija);

- iznošenje mišljenja i konstruktivnih saveta u vezi sa pitanjima sa kojima se suočavaju nadležne institucije u procesu modernizacije trgovine u zemlji.

Centar treba da se bavi strateškim pitanjima. Svojim komisijama treba da postavi zadatke koji se tiču pojedinih oblasti (na primer, značaj trgovine na razvoj turizma, efekti primene novih tehnologija na pojedina područja u oblasti trgovine, kao i pitanja odobravanja licenci (dozvola) za otvaranje velikih prodajnih objekata koji imaju uticaja na deo nacionalnog ili celo nacionalno tržište (objekti preko 5000 m2). Za nove velike prodajne objekte i za nove šoping centre uobičajeno je širom Evrope da se zahteva svestrana analiza uticaja na strukturu tržišta i ukupno okruženje. Za nove male radnje se koristi mnogo jednostavnija aplikaciona procedura, što se uostalom i predlaže u ovom dokumentu. S tim u vezi nadležni organi će preduzimati aktivniju ulogu u pogledu određivanja ograničenog broja lokacija koje su pogodne za velike maloprodajne razvojne poduhvate. Ove lokacije mogu biti osnova za potencijalne šire ekonomske razvojne projekte u kojima će maloprodajni segment da služi kao katalizator razvoja. Uticaj ovih velikih projekata može imati efekte na nekoliko opština i regiona, tako da se zahteva nacionalni pristup.

Centar može delegirati određena istraživanja drugim institucijama ili organizacijama u zemlji, i u tom slučaju njegov zadatak treba da se odnosi na usaglašavanje rezultata tih istraživanja sa nacionalnom strategijom razvoja trgovine. Centar treba da ima stalni i veoma blizak kontakt sa odgovarajućim organima za razvoj i planiranje trgovine na regionalnom nivou upravljanja, a preko njih i sa lokalnim organima upravljanja. Njihov zajednički rad treba da bude potpuno koordinisan i usaglašen sa strategijom i politikom regionalnog razvoja trgovine na teritoriji čitave zemlje. U tom smislu, i nadležne institucije na nacionalnom nivou, kao što je, na primer, Ministarstvo trgovine i usluga, postaju funkcionalno uvezane sa druga dva nivoa upravljanja - regionalnim i lokalnim. Na taj način treba da se obezbeđuje celovito sprovođenje i praćenje implementacije usvojenih strateških smernica razvoja trgovine.

Jedan od glavnih zadataka Centra treba da bude kreiranje geografskog informacionog sistema trgovine u Republici Srbiji (u daljem tekstu: GIS) u saradnji sa drugim nadležnim institucijama. U okviru tog zadataka, Centar treba da se bavi izučavanjem i praćenjem promena unutar postojeće trgovinske mreže, kao i čitavog sektora, zatim izradom studija uticaja otvaranja novih prodajnih objekata, analizama ponašanja potrošača, promena u eksternom okruženju koje utiču na razvoj trgovine i dr.

1.5. Operativni značaj regionalnih organa za razvoj i planiranje trgovine

Regionalni nivo upravljanja trgovinom podrazumeva taktički nivo odlučivanja, kojim se vrši operativno sprovođenje usvojenih strateških odluka i rešenja na nacionalnom nivou. Regionalni nivo, zapravo ima zadatak da obezbedi efikasno sprovođenje trgovinske politike koja se donosi na nivou čitave zemlje, a u cilju što ravnomernijeg razvoja trgovine na njenoj teritoriji. U okviru ovog nivoa postoji čitav niz zadataka:

- sprovođenje Strategije kroz donošenje taktičko-operativnih odluka;

- praćenje procesa implementacije strateških rešenja i izveštavanje nadležnom ministarstvu;

- razvijanje međuopštinske saradnje u okviru datih regiona;

- analiza uticaja otvaranja novih, velikih prodajnih formata na neposrednu okolinu i šire okruženje, kao i na ukupan razvoj trgovine Republike;

- pomoć pri apliciranju nadležnih institucija za učešće regiona u IPA projektima Evropske unije, a posebno u oblasti razvoja trgovine;

- savetodavna uloga po pitanjima upravljanja trgovinskom mrežom i razvoja i planiranja trgovine, prema nadležnim institucijama u državi. S obzirom na brzinu promena maloprodajnog okruženja koje dovode često do potreba da se postojeća strategija trgovine revidira i dopuni, određena nadležna tela u regionu treba da prepoznaju promene uslova poslovanja i vršenja trgovinske delatnosti i signaliziraju neophodnost uvođenja promena nadležnom ministarstvu za poslove trgovine;

- usklađivanje svojih odluka sa strateškim i razvojnim dokumentima na nivou regiona i države (posebno je važno uvažavati prostorni i urbanistički razvoj datog regiona, ali i osnovnih načela prostornog planiranja, odnosno planerske teorije i prakse kako bi se prostorni razvoj trgovine mogao usmeriti ka željenom cilju, odnosno ravnomernom razvoju trgovinske mreže na čitavoj teritoriji države).

Ovako postavljeni zadaci regionalnom nivou upravljanja trgovinom znače da se i na nivou regiona formira određeno telo koje treba da se bavi ovim pitanjima - Savet za razvoj i planiranje trgovine (u daljem tekstu: Savet). Savet treba da bude pod ingerencijom regionalnih vlasti i isti treba da ima ključnu ulogu integrativnog faktora između nacionalnog i lokalnog nivoa upravljanja, kao i između svih drugih državnih institucija, udruženja, privatnih kompanija, i drugih zainteresovanih subjekata koji deluju na prostoru datog regiona. Savet treba da bude povezan sa Centrom, tako da se njegov rad u potpunosti usaglašava sa radom nadležnih institucija na nacionalnom nivou. Istovremeno treba da postane važan izvor informacija i podataka o stanju i sprovođenju strategije razvoja po regionima.

Delovanjem Saveta jačala bi međuopštinska saradnja u oblasti trgovine i ukupne privrede, što treba da doprinosi rešavanju potencijalnih konflikata između opština, ali i drugih područja koja imaju direktnog ili indirektnog uticaja na razvoj trgovine. Tako se kroz ovaj koncept saradnje treba da ostvaruje integrisani pristup u upravljanju i planiranju velikih trgovinskih projekata.

Proaktivna strategija, zasnovana na konceptu međuopštinske saradnje, pozitivno treba da deluje i na regionalni nivo upravljanja, odnosno na olakšanje procesa određivanja tržišnog potencijala i atraktivnih prostora za investicije. Na bazi interregionalnog koncepta biznisu se omogućava da se poveže sa konkretnim razvojnim planovima gradova, odnosno opština. Maloprodajni koncept upravljanja ne treba samo da pruža uvid u ograničenja, već naprotiv, da nude potencijalne lokacije investitorima. U tom smislu nadležne institucije treba da daju predloge lokacija za izgradnju trgovinskih objekata na Koridoru X i Koridoru VII kao putnim pravcima od nacionalnog značaja.

Ovako koncipirana podela prava i odgovornosti između nacionalnog i regionalnog nivoa upravljanja trgovinom, pretpostavlja znatno aktivniju ulogu opština kao lokalnog organa u procesu sprovođenja strateških i taktičkih odluka. Lokalni nivo upravljanja je operativni i u njegovoj ingerenciji je krajnja realizacija zadatih rešenja i projekata. Zbog toga lokalne vlasti moraju celokupnu pravnu i planersku regulativu u oblasti trgovine usaglasiti sa višim nivoima upravljanja. Istovremeno, opštinama se mora dati pravo, preko regionalnih institucija, da svoje zahteve, potrebe i predloge artikulišu do najviših državnih organa koji se bave pitanjima planiranja trgovine.

1.6. Komplementarna uloga komorskog mehanizma

Na nacionalnom nivou upravljana trgovinom važnu ulogu treba da ima Privredna komora Srbije (u daljem tekstu: Komora), kao organizacija koja zastupa interese privrednika Republike Srbije. Njena primarna uloga je da ima aktivno učešće u formulisanju novih zakonskih rešenja, kao i u iniciranju izmena i dopuna postojećih zakona i praćenju njihove primene u praksi i uticaja na privredu i članice komorskog sistema. Nezamenljiva je uloga Komore u promovisanju srpske privrede i u saradnji sa nadležnim ministarstvima. Komora treba da bude učesnik u kreiranju i realizaciji strategije razvoja privrede Republike Srbije, politike regionalnog razvoja, infrastrukture i novih projekata. U tom smislu je neophodna njena savetodavna i operativna uloga kada su u pitanju poslovi za koje je zaduženo i nadležno ministarstvo za poslove trgovine. Upravo, Komora ima jednu od važnih funkcija da artikulisane stavove i predloge privrednika iz oblasti trgovine prenese nadležnim institucijama u procesu kreiranja strateških smernica razvoja trgovine Republike Srbije.

Uloga Komore treba efikasno da se produžava i na regionalni i lokalni nivo upravljanja razvojem trgovinskog sektora privrede. Preko svojih članica komorskog sistema, tj. regionalnih privrednih komora, ista treba da aktivno učestvuje u donošenju taktičkih odluka. Razvijen komorski mehanizam treba da se aktivno i neposredno angažuje u procesu implementacije strategije razvoja trgovine Republike Srbije.

1.7. Zadaci Agencije za osiguranje i kreditiranje izvoza

Finansiranje izvoza na kredit je bitan faktor povećanja izvoza, ali i efikasnosti spoljnotrgovinske mreže. Ovo se omogućava kroz osnivanje izvoznih kreditnih i osiguravajućih agencija. Izvozne kreditne i osiguravajuće agencije treba da pomognu izvoznicima da dobiju kratkoročne kredite od banaka. Ove agencije izvoznicima izdaju polise osiguranja od rizika naplate i neočekivanih promena deviznog kursa. Ako su rizici isuviše veliki mogu se reosigurati kod drugih finansijskih institucija. Ovako dobijenu polisu i garanciju izvoznici prezentuju kao zalog bankama od kojih dobijaju izvozne kredite. Polise osiguranja koje izvoznicima izdaju izvozne kreditne agencije za osiguranje izvoznih poslova od nekomercijalnih rizika, obezbeđuju dodatnu sigurnost, pošto predstavljaju neku vrstu zaloga za banku kreditora izvoznog posla i ostale finansijere spoljnotrgovinskih poslova. Svako smanjenje rizika vodi postizanju povoljnijih uslova kreditiranja.

Osnivači izvoznih kreditnih agencija, po pravilu su, nadležna ministarstva u većini zemalja, odnosno vlade uz podršku trgovinskih komora (ili neke privredne komore - udruženja). U osnivanju ovih agencija mogu učestvovati i privatni privredni subjekti. Izvori finansiranja izvoznih kreditnih agencija potiču iz budžeta, kao i od doprinosa i provizija koje Agencija naplaćuje korisnicima.

Veliki broj zemalja shvata ulogu agencija za kreditiranje izvoza (ili kako ih neki nazivaju agencija za unapređenje izvoza). Po ugledu na SAD i Veliku Britaniju, većina zemalja osniva ove institucije. Broj zaposlenih u agencijama za unapređenje izvoza varira u zavisnosti od zemlje od nekoliko desetina u manjim zemljama kao što je Kuba, Litvanija ili Haiti do par hiljada kao što je slučaj sa SAD-om.

Princip organizacije ovih agencija zavisi od specifičnosti domaće privrede i njenih potreba. Mnoge agencije za unapređenje izvoza imaju svoja predstavništva u inostranstvu, dok su neke locirane isključivo na svojoj teritoriji. Neke agencije pokrivaju izvoz samo određenih proizvodnih sektora, dok neke pokrivaju celokupan izvoz sa teritorije zemlje.

Ekspanzija formiranja ovih agencija povezana je sa rastom značaja kreditiranja kao faktora konkurentnosti na međunarodnom tržištu. Naročito se za izvoznike kapitalne opreme velike vrednosti, sa dugim rokovima kreditiranja inostranih partnera, pružaju velike mogućnosti izvoza koji se kreditira i osigurava posredstvom ovih agencija.

Paralelno sa razvojem agencija za kreditiranje izvoza razvijaju se i agencije za promociju izvoza. Zemlje koje u svojoj izvoznoj strategiji prepoznaju prioritete određenih sektora, imaju agencije za promociju izvoza samo tih sektora.

Praksa razvijenih zemalja je pokazala da je teško striktno odvojiti aktivnosti agencija za kreditiranje od agencija za promociju izvoza. Njih treba shvatiti kao komplementarne institucije, sa što manje preklapanja u njihovim aktivnostima.

Agencija za kreditiranje izvoza u Republici Srbiji u koordinaciji sa Agencijom za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA) koordinirano, u budućnosti treba da:

- ohrabri integraciju domaćih privrednih subjekata u međunarodne trgovinske tokove i globalni biznis, posredstvom izvoznih kredita;

- potpomogne domaće izvozne privredne subjekte i ohrabri njihov izlazak na inostrano tržište;

- stvori imidž kod inostranih partnera o izvoznim i proizvodnim mogućnostima domaćih privrednih subjekata;

- predstavlja centar informacija za domaće privredne subjekte o mogućnostima koje im se pružaju kroz saradnju sa Agencijom u pogledu izvoza dobara;

- vrši osiguranje kreditiranja izvoza domaćih privrednih subjekata od nekomercijalnih rizika;

- pruža dragocene informacije koje crpi iz poslovnih odnosa sa domaćim i stranim privrednim subjektima, a koje mogu biti od velike koristi Vladi u formulisanju spoljnotrgovinske politike;

- vrši marketing i promocione aktivnosti domaćih proizvođača, kao i njihov nastup na međunarodnim sajmovima;

- pruža tehničku pomoć pri izradi izvoznih projekata, kao i konsultacije;

- obezbeđuje transparentne informacije o mogućnostima investiranja stranih privrednih subjekata u Republiku Srbiju.

Za privredne subjekte koji obavljaju izvozno-uvozne poslove posebno su dragocene informacije koje pomenute agencije obezbeđuju, a posebno o: poslovnim mogućnostima koje im se pružaju na konkretnim tržištima; proizvodima i tržištima; finansiranju i vođenju složenih spoljnotrgovinskih poslova, kao što su inženjering poslovi, pravnoj regulativi na potencijalnim inostranim tržištima; najnovijim izmenama u pravilima Evropske unije, pre svega praćenje direktiva, kao i o unapređenju dokumentacije koja prati robu u izvozu. Poslovi ovih agencija su se razgranali do te mere da za svoje korisnike besplatno vrše prenos standardnih upita za ponudu od inostranih partnera koji im se obrate, kao i odgovore na ove upite.

1.8. Agencija, odnosno savet za razvoj elektronske trgovine

U daljoj operacionalizaciji razvoja elektronske trgovine treba da se formira državna agencija, odnosno savet koja treba da uključi predstavnike većeg broja ministarstava, a posebno ministarstva nadležnog za poslove trgovine, Instituta za standardizaciju, Republičkog zavoda za informatiku i internet, EDI asocijacije, EANYU, Međunarodne organizacije za numerisanje artikala GS1SCG,16 Telekom Srbija, Telenor, carinu i univerzitetske eksperte. GS1 sistem za identifikaciju obezbeđuje dve vrste identifikatora. Prvi se odnosi na GS1 ključeve, što je vezano za globalni broj trgovinske jedinice GTIN, globalni lokacijski broj GLN, logističke jedinice SSCC, pojedinačne predmete GIAI, povratnu ambalažu GRAI, uslužne odnose GSRN i tipove dokumenata GDTI.

Zahvaljujući GS1 ključevima državna komisija obezbeđuje potpunu identifikaciju i uspostavlja veze sa bar kodovima (npr. na maloprodajnim naplatnim mestima) i eCom poslovnim porukama (npr. narudžbenica, faktura). Ova komisija treba da bude organ Vlade, a njen predstavnik treba da bude ekspert za ovu problematiku i naš predstavnik u radnoj grupi WP.4 evropske komisije UN. Time treba da dođe do otklanjanja međusektorskih disproporcija u razvoju trgovine, kao i neravnoteže u razvoju pojedinih organizacionih oblika, sistema i metoda prodaje. U isto vreme stvorile bi se pretpostavke za integrisanje privrede Republike Srbije u savremene svetske tokove.

______________________
16Bliže o tome može se videti na www.gs1.yu.org 23.12.2007.

2. Upravljački model jedinstvenog informacionog sistema trgovine Republike Srbije

2.1. Informacioni sistem trgovinske mreže kao ključni preduslov za efikasnu realizaciju predloženih strategijskih opredeljenja

Na bazi izloženog modela upravljanja procesima planiranja i razvoja trgovine na prostoru Republike Srbije, može se zaključiti da bi jedan od ključnih instrumenata za njegovo sprovođenje morao biti jedinstven informacioni sistem trgovine Republike Srbije. Njime treba da se omogući dostupnost znatno većoj količini adekvatnih i pouzdanih podataka o trgovini i trgovinskoj mreži na različitim prostornim nivoima u državi. Na taj način treba da se obezbedi kvalitetniji rad svih organa i institucija i njihova znatno šira sinergija (drugi državni organi mogli bi ga koristiti za obavljanje svojih primarnih delatnosti). Osim što treba da pruža kvalitetne i pouzdane podatke o stanju trgovine na čitavoj teritoriji zemlje, jedinstveni informacioni sistem treba da deluje i kao integrativni faktor između navedena tri nivoa upravljanja trgovinom, odnosno između rada svih nadležnih institucija i tela u oblasti trgovine u Republici Srbiji. Ovaj sistem treba da se razvija u direktnoj saradnji institucija koje već sada imaju neke ključne podatke: Agencija za privredne registre (statusni podaci o trgovinskim privrednim subjektima), Centar za bonitet NBS (bilansni podaci preduzeća) i Republički zavod za statistiku (sistem anketa i podataka o trgovinskoj mreži).

Formiranje zajedničkog informacionog sistema na nacionalnom nivou treba da bude u skladu sa Strategijom reforme državne uprave. Ovom strategijom predviđeno je, između ostalog, formiranje informacionog sistema državnih organa Republike Srbije (ISDOS).17 Taj sistem treba da bude osnova za implementaciju elektronske uprave (e-government), ali i glavna karika u procesu koordinacije između državnih organa. Međutim, s obzirom na proteklo vreme u Republici Srbiji do danas nije obrazovano ni jedno telo na nacionalnom nivou koje bi te funkcije obavljalo. Prema Strategiji razvoja informacionog društva, ne postoji čak ni zajedničko telo Ministarstva nauke i zaštite životne sredine, Republičkog zavoda za informatiku i internet i Uprave za zajedničke poslove republičkih organa, čiji bi zadatak bio rad na usklađivanju godišnjih planova i programa rada ovih organa.18 Jednostavno rečeno, stanje na nacionalnom nivou u ovoj oblasti je u potpunosti nekoordinisano, a Strategija u takvom okruženju, treba da predvidi načine efikasnog prikupljanja podataka za potrebe kreiranja informacionog sistema trgovinske mreže. Sam informacioni sistem trgovine bi morao da se definiše kao podsistem u sastavu informacionog sistema Republike Srbije, a buduća baza podataka treba da bude sastavni deo zajedničke baze podataka na nacionalnom nivou.19

__________________
17
"Strategija reforme državne uprave u Republici Srbiji", Vlada Republike Srbije, 2004.
18"Strategija razvoja informacionog društva u Republici Srbiji". "Službeni glasnik RS", br. 55/05 i 71/05 - ispravka, Beograd.
19Informacioni sistem se generalno, a prema odredbama Zakona, sastoji iz informacionih podsistema određenih oblasti izgrađenih i povezanih na zajedničkim osnovama. Povezivanje informacionih podsistema u informacioni sistem države, u skladu sa Zakonom, vrši se preko: zajedničke baze podataka, računarsko-telekomunikacione mreže i primenom jedinstvenih standarda u prikupljanju, obradi, razmeni i korišćenju podataka i informacija. Posebno pitanje predstavlja zaštita informacionog sistema u smislu kreiranja mehanizama kontrolisanog i namenskog pristupa podacima.

2.2. Potreba izgradnje integrisanog informacionog sistema o trgovinskom sektoru i strukturi tržišta

Osnovni princip pri izgradnji integrisanog informacionog sistema za prostorni razvoj trgovine od koga se mora poći jeste usvajanje i primena standarda u svim fazama izgradnje i održavanja informacionog sistema (jedinstvena klasifikacija, metodologija prikupljanja, informacioni standardi: način skladištenja i razmene podataka). Svetska praksa pokazuje da baza podataka za upravljanje prostornim razvojem trgovine treba da ima nekoliko važnih segmenata:20

- podatke o trgovinskoj mreži (lokacije date kroz koordinate, podatke o prodajnoj i magacinskoj površini, podatke o filijalama i prodavnicama, kao i o njihovim površinama);

- podatke o stambenim zgradama (adresu zgrade/kuće sa koordinatama, broj stanovnika);

- demografske podatke (broj stanovnika po zgradi, indeks kupovne moći, socio-demografske odlike: pol, starost, aktivnost, vlasništvo nad automobilima);

- podatke o saobraćajnoj infrastrukturi (način prevoza stanovništva, linije javnog prevoza, saobraćajna drumska mreža, metro, eventualne prepreke i usporavanja saobraćaja).

Kako u osnovi trgovina podrazumeva povezivanje ponude i tražnje, potrebni podaci za izgradnju informacionog sistema bi podrazumevali upravo podatke o trgovinskoj mreži i podatke o tržištu i infrastrukturi.

Ponuda podrazumeva sistem trgovinske mreže, koju, pre svega, čine trgovinski privredni subjekti, kao i trgovinski objekti u njihovom vlasništvu. Relevantni podaci za praćenje trgovinske aktivnosti svakog privrednog subjekta koji obavlja delatnost trgovine su:

- naziv privrednog subjekta i datum njegovog osnivanja;

- tip privrednog subjekta (privredno društvo, odnosno preduzetnik);

- jedinstveni identifikacioni broj (šifra) - najbolje za taj broj koristiti poreski identifikacioni broj (u daljem tekstu PIB) u slučaju pravnih lica i preduzetnika, odnosno jedinstveni matični broj građana (u daljem tekstu JMBG) u slučaju fizičkih lica koja nisu preduzetnici i za obveznike poreza i doprinosa na prihode od poljoprivrede i šumarstva;

- geokodirana adresa sedišta privrednog subjekta (opština, ulica, broj, adresni kod, geografske koordinate);

- osnovna šifra delatnosti privrednog subjekta (petocifrena), kao i lista ostalih šifri delatnosti za koje je privredni subjekat registrovan;

- vlasništvo (organizacioni tip privrednog subjekta i kapital);

- broj zaposlenih i njihova obrazovna struktura;

- sve promene u prethodnim stavkama osnovnih podataka o privrednom subjektu;

- za svaku jedinicu (prodajni objekat, sedište, predstavništvo, i sl):

- naziv prodajnog objekta;

- jedinstveni identifikacioni broj (šifra) prodajnog objekta;

- šifre delatnosti koje se obavljaju u prodajnom objektu;

- geokodirana adresa prodajnog objekta koji posluje u sastavu datog privrednog subjekta;

- tip prodajnog objekta (prema unapred datoj standardizovanoj nomenklaturi);

- radno vreme prodajnog objekta (višekratno radno vreme, subote, nedelje, praznici i sl);

- status vlasništva nad objektom (vlasnik je dati privredni subjekt ili je zakupac);

- površina prostora (za svaku namenu pojedinačno u m2: prodajni, magacinski, ostali);

- promet za dati prodajni objekat (u hiljadama dinara);

- broj zaposlenih na dan 31. decembra (ili poslednji dan rada prodavnice u godini), i

- sve promene u prethodnim stavkama podataka o jedinici.

Kada je reč o podacima koji se odnose na prodajni objekat, oni se prikupljaju kroz prethodno dat obrazac koji, inače, popunjava svaki privredni subjekat u oblasti trgovine (trgovinski privredni subjekti). Privredni subjekt treba da ima obavezu da za svaki prodajni objekat koji se nalazi u njegovom vlasništvu dostavlja tražene podatke. Međutim, problem se može pojaviti kod tumačenja vlasništva nad specifičnim maloprodajnim formatima (trgovinski centri). Vlasnici trgovinskih centara mogu biti trgovinski privredni subjekti ili što je češći slučaj, privredni subjekti koji nisu u trgovini kao osnovnoj delatnosti (diveloperi). Zbog toga je preporuka da poseban obrazac za trgovinske privredne subjekte popunjavaju njihovi vlasnici. Obrazac treba da sadrži najmanje sledeće podatke:

- naziv trgovinskog centra;

- podaci o vlasniku trgovinskog centra:

- jedinstveni identifikacioni broj (šifra) trgovinskog centra;

- adresa trgovinskog centra (opština, ulica, broj, adresni kod, geografske koordinate);

- tip trgovinskog centra (prema unapred datoj standardizovanoj nomenklaturi);

- radno vreme trgovinskog centra (višekratno radno vreme, subote, nedelje, praznici i sl);

- ukupna površina trgovinskog centra (za svaku namenu pojedinačno u m2: prodajni, magacinski, ugostiteljski, zabavni sadržaji i sl);

- parking koji pripada trgovinskom centru (broj i površina parking mesta);

- vlasništvo (organizacioni tip privrednog subjekta i kapital);

- broj zaposlenih u trgovinskom centru (bez zaposlenih u prodajnim i drugim objektima unutar trgovinskog centra);

- za svakog korisnika čija je trgovinska delatnost:21

- naziv privrednog subjekta;

- jedinstveni identifikacioni broj privrednog subjekta (trgovinsko preduzeće/preduzetnik);

- jedinstveni identifikacioni broj (šifra) prodajnog objekta;

- adresa prodajnog objekta u okviru trgovinskog centra i sl.;

- za svakog korisnika čija delatnost nije trgovinska:

- naziv privrednog subjekta;

- jedinstveni identifikacioni broj vlasnika privrednog subjekta (trgovinsko privredno društvo, odnosno preduzetnik);

- osnovna šifra delatnosti privrednog subjekta (petocifrena), kao i lista ostalih šifri delatnosti za koje je privredni subjekat registrovan;

- adresa prodajnog objekta u okviru trgovinskog centra;

- površina prostora (za svaku namenu pojedinačno u m2: prodajni, magacinski i sl.);

- radno vreme prodajnog objekta (višekratno radno vreme, subote, nedelje i sl.);

- status vlasništva nad objektom (vlasnik je dati privredni subjekt ili je zakupac) i dr.

Poseban slučaj u prikupljanju podataka o trgovinskoj mreži može nastati kada privredni subjekat izdaje deo svog objekata nekom drugom privrednom subjektu. Tada je neophodno da se iskombinuju prethodna dva oblika prikupljanja podataka. Na primer, ako trgovinski privredni subjekt koji u svom posedu ima supermarket, u okviru koga deo izdaje drugom trgovinskom ili uslužnom privrednom subjektu (na primer, fotografska radnja, kiosk za prodaju novina i duvana, ili restoran brze hrane, tzv. shop in shop).

U spisku navedenih podataka nisu uneti drugi finansijski podaci i pokazatelji, sem prometa. Razlog je što se dati podaci već profesionalno prate od strane Centra za bonitet Narodne banke Srbije, koji je i razvio čitavu metodologiju shodno evropskim računovodstvenim standardima.

Posebno treba naglasiti ulogu Agencije za privredne registre koja je prema Zakonu o registraciji privrednih subjekata22 nadležna institucija i za registraciju privrednih subjekata koji obavljaju delatnost u oblasti trgovine. Evidentni su određeni nedostaci postojeće zakonske regulative u datoj oblasti koja onemogućava Agenciju za privredne registre da prikupi od privrednih subjekata podatke koji bi kasnije olakšali analize i istraživanja u oblasti trgovine, ali i učinili kvalitetniji sam proces monitoringa trgovinske aktivnosti. Naime, privredni subjekt koji želi da obavlja poslove u oblasti trgovine dužan je da prilikom registracije upiše samo pretežnu delatnost, dok u realnosti može obavljati i druge delatnosti u oblasti trgovine. Osim toga, privredni subjekt koji obavlja poslove u oblasti trgovine nije obavezan da registruje svoje ogranke (prodajne objekte), ali ukoliko to želi može, pri čemu se u tom slučaju registrovani ogranak može smatrati posebnim subjektom (dobija svoj PIB i druge karakteristike koje poseduje i sam privredni subjekat koji ga registruje). Ovakva zakonska regulativa unela je dosta problema u razgraničavanju privrednih subjekata prema delatnostima koje obavljaju u oblasti trgovine. To onemogućava nadležne institucije da kvalitetno prate aktivnosti privrednih subjekata u trgovini prema određenim vrstama delatnosti.

Podaci koji se odnose na tražnju su podaci o potrošačima, tj. stanovništvu. Najveći deo podataka o stanovništvu, koji se odnosi na njegova demografska obeležja, prikuplja se kroz popise stanovništva. Ovi podaci su dosta sveobuhvatni i validni, posebno za period neposredno nakon sprovođenja popisa, kada se mogu koristiti i podaci za male prostorne jedinice (statistički krug). Takođe, svake godine Republički zavod za statistiku izrađuje procene određenih demografskih pokazatelja na nivou opština u Republici Srbiji. Međutim, ove procene ne obuhvataju sve podatke koji se inače prikupljaju u popisu stanovništva i ne mogu se svoditi na manje prostorne jedinice od opština, što je inače potrebno za kvalitetne geodemografske analize. Pored geodemografskih baza podataka, u analizama tražnje korisni bi bili i podaci koje se odnose na određene socio - ekonomske karakteristike stanovništva malih prostornih jedinica, koji se ne prikupljaju na neki drugi način, kao i neki pokazatelji navika i načina života potrošača (lifestyle podaci). Neki dosadašnji pokazatelji u novonastalim društveno-ekonomskim okolnostima nisu više adekvatni (u analizama tržišta pokazalo se da neki tradicionalni pokazatelji, kao što je prihod po domaćinstvu, više nisu adekvatni, pa se umesto njih preporučuje uzimanje karakteristika potrošnje ili koncentrovana kupovna moć).23 Osim "Ankete o potrošnji domaćinstava" Republičkog zavoda za statistiku, koja se odnosi na stratifikovan uzorak i samo za prostor velikih teritorijalnih jedinica, u Beogradu, niti na prostoru Republike Srbije, do sada nisu rađena istraživanja koja se odnose na karakteristike, ponašanje i navike potrošača. Pošto je proces stvaranja lifestyle ili geodemografskih baza podataka za male prostorne jedinice dugotrajan i skup, preporučuje se, bar u prvo vreme, izrada anketa na kvalitetno odabranom uzorku za ove potrebe.

Istovremeno sa kreiranjem prostorne baze podataka o trgovini Republike Srbije, neophodno je kreirati vektorske kartografske podloge za datu teritoriju (do nivoa pojedinačnog objekta), kako bi se georferencirani podaci o trgovinskoj mreži mogli i kartografski predstaviti. Osnova za kreiranje ovakve baze može biti baza Republičkog geodetskog zavoda, koji, inače, treba da bude jedan od učesnika u izgradnji informacionog sistema trgovinske mreže. Metodologija prikupljanja svih relevantnih podataka za potrebe analiza trgovinske mreže mora biti standardizovana, pa je u tom kontekstu od krucijalne važnosti da se izvrši i standardizacija prostornih jedinica manjih od opštine (usaglašavanje klasifikacije prostornih jedinica između statistike i katastra).24 Osim podataka o trgovinskim objektima, ovakve digitalne karte trebalo bi da imaju i dodatne podatke o:

- ulicama (sa podacima o svakoj ulici, šifri ulice i njenom rangu);

- stambenim i ostalim objektima (u okviru toga za svaki objekat namenu, georeferenciranu adresu);

- linijama javnog saobraćaja i stanicama;

- ostalim infrastrukturnim karakteristikama koje mogu biti od značaja (javni parking, međugradske stanice i sl.).

______________________
20Schurmann C, (1999). "New shopping Centres and Retail Supply Quality: A GIS based Micro-Analytical Model". 6th Interantional Conference on Computers in Urban Planning and Urban Management (CUPUM), Venice.
21Objekti koji obavljaju delatnost trgovine u okviru trgovinskog centra već predaju obrazac za svoj objekat koji sadrži napred navedene elemente, a u okviru monitoringaprivrednih subjekata koji su registrovani za obavljanje delatnosti trgovine, odnosno njihovih prodajnih objekata. Zbog toga se u okviru obrasca koji se odnosi na trgovinske centre ne ponavljaju ti podaci.
22Zakon o registraciji privrednih subjekata. "Službeni glasnik RS", br. 55/04, 61/05, Beograd.
23Stewart S., Morris A., (2002). "Development in Underserved Markets", International Council of Shopping Centres and Business for Scholl Responsibility, CA.
24Medvedev M., (1996). "Restandardizacija prostornih jedinica za uspostavljanje jedinstvenog geografskog informacionog sistema". U Zborniku radova "GIS - stanje i perspektive", Geografski institut "Jovan Cvijić" SANU, Beograd.

2.3. Predlog modela integrisanog informacionog sistema trgovine Republike Srbije

Analizom svetskih iskustava u oblasti kreiranja ovakvih informacionih sistema došlo se do zaključka da je optimalan model informacionog sistema trgovine uspostavljanje jedinstvenog portala (Single Window), čije su osnove date u Preporuci broj 33 - UN/CEFACT,25 a koja daje principe za efikasnu razmenu informacija između trgovinskih organizacija i državnih organa.

Osnovna komparativna prednost ovog koncepta ogleda se u mogućnosti da se privredni subjekti kroz jedno mesto obraćaju svim državnim organima i obratno (podaci se podnose samo jedan put i svi podaci od državnih organa dobijaju se na jednom mestu). Jedinstveni portal je tačka preko koje se podaci razmenjuju i distribuiraju, ali u kojoj se podaci ne skladište (svaka nadležna institucija podatke iz svog domena skladišti za sebe i njima upravlja). Ovakav koncept značajno unapređuje dostupnost i procese obrade podataka, ubrzava i pojednostavljuje procese razmene podataka kako između trgovinskih organizacija i državnih organa, tako i između vladinih institucija međusobno. Pošto bi se podaci isključivo podnosili u elektronskom obliku, moguće je postići visok stepen harmonizacije i sprečiti dupliranje unosa. Kreiranje i upravljanje jedinstvenim portalom bi trebalo da obavlja nezavisna državna agencija, na način koji svim državnim organima pruža ili daje pristup informacijama koje su njima od značaja. Jedinstveni portal, takođe, doprinosi boljem planiranju i upravljanju trgovinskom mrežom na svim nivoima (nacionalnom, regionalnom i lokalnom), omogućava bolje upravljanje rizicima, doprinosi smanjenju operativnih troškova i povećanju sigurnosti.

Ovaj model je u skladu sa usvojenom "Strategijom razvoja informacionog društva", jer je obaveza državnih organa da evidencije propisane zakonom vode koristeći sredstva za elektronsku obradu podataka, na način kojim se obezbeđuje povezanost, usklađenost, razmena i korišćenje podataka i informacija.26 Istovremeno je i utvrđena obaveza državnih organa da baze podataka iz svoje oblasti vode uz korišćenje ili preuzimanje podataka iz zajedničke baze podataka.

Upravljački model izgradnje jedinstvenog informacionog sistema trgovine Republike Srbije

Koncept jedinstvenog portala obuhvata nekoliko elemenata, odnosno grupa institucija i organa koji ga čine. Oni su preko jedinstvenog portala međusobno povezani i integrisani, čime se ostvaruje jedan od osnovnih principa modernog i kvalitetnog upravljanja trgovinskom aktivnosti na prostoru čitave zemlje. To je način efikasne razmene podataka vezanih za trgovinu.

______________________
25Grupa autora, (2005). "Recommendation and Guidelines on establishing a Single Window - Recommedation No.33". ECONOMIC COMMISSION FOR EUROPE - United Nations Centre for Trade Facilitation and Electronic Business (UN/CEFACT), New York i Geneva.
26"Strategija razvoja informacionog društva u Republici Srbiji". "Službeni glasnik RS", br. 55/05 i 71/05 - ispravka, Beograd.

2.4. Uloga pojedinih institucija u informacionom sistemu trgovine Republike Srbije

Model jedinstvenog portala čine četiri grupe institucija i organizacija:

- grupa primarnih izvora podataka;

- grupa vlasnika podataka;

- grupa za standardizaciju;

- grupa primarnih korisnika.

Grupu primarnih izvora podataka i sekundarnih korisnika čine privredni subjekti u trgovini. Oni podnose tražene podatke preko jedinstvenog portala, sa napomenom da je potrebno pravnom regulativom utemeljiti obavezu privrednih subjekata da podatke i sve promene u njima podnose u regularnim vremenskim intervalima. Da bi privredni subjekti bili zainteresovani da sarađuju neophodno ih je stimulisati na određen način (na primer, oslobađanje podnošenja svih dokumenata u papirnom obliku koji sadrže podatke koji se podnose nadležnim institucijama, pri čemu se skup prikupljenih podataka može proširiti za potrebe pojedinih nadležnih institucija). Moguće je za ove potrebe, a radi obezbeđivanja ravnopravnog učešća svih privrednih subjekata, omogućiti uslužno posredovanje između privrednog subjekta i jedinstvenog portala (na primer, posebne agencije koja bi uz simboličnu nadoknadu pristupala jedinstvenom portalu u ime privrednog subjekata, jer ne postoji drugi način podnošenja podataka nadležnim institucijama sem elektronskog). Dakle, svi privredni subjekti u trgovini su primarni izvor podataka jer se kroz podatke koje oni obezbeđuju dobija jasna predstava o stanju trgovine i trgovinske mreže na određenom prostoru. Međutim, oni su istovremeno i sekundarni korisnici obrađenih podataka, koje dobijaju preko jedinstvenog portala, a od strane primarnih korisnika (institucija koje podatke primarnih izvora prikupljaju, obrađuju, skladište i po potrebi pružaju drugim korisnicima).

Drugi elemenat koncepta jedinstvenog portala jesu institucije koje su vlasnici podataka. Oni vrše prikupljanje potrebnih podataka na dva osnovna načina: iz sopstvenih izvora i od privrednih subjekata, a preko jedinstvenog portala. Osnovni zadatak ove grupe institucija u modelu treba da bude primarna obrada podataka, nakon čega su takvi podaci i informacije raspoloživi preko jedinstvenog portala svim primarnim i sekundarnim korisnicima. Ovde treba napomenuti da su vlasnici podataka ujedno i sekundarni korisnici podataka (zbog toga je na grafičkom prikazu njihova veza prema jedinstvenom portalu prikazana dvosmerno).

U kontekstu izgradnje upravljačkog modela informacionog sistema trgovine u grupu vlasnika podataka svrstava se nekoliko ključnih institucija, sa napomenom da je ovaj niz mnogo veći i podložan stalnim korekcijama:27

- Republički zavod za informatiku i internet - treba da se bavi kreiranjem i održavanjem jedinstvenog portala;

- Republički zavod za statistiku - prikupljanje geodemografskih podataka i svih drugih pokazatelja vezanih za ekonomske aktivnosti, posebno razvijajući svoju regionalnu mrežu na bazi NUTS regionalizacije Republike Srbije;

- Ministarstvo finansije - Poreska uprava - prikupljanje podataka o privrednim subjektima u trgovini, odnosno prometu (ovaj posao vrši Centar za bonitet Narodne banke Srbije);

- Republički geodetski zavod - pružanje digitalne kartografske podloge.

Treću grupaciju u kreiranju jedinstvenog portala čine institucije čija je glavna funkcija standardizacija svih procesa vezanih za prikupljanje, skladištenje, analizu, distribuiranje i prikazivanje podataka, čime se postiže visok stepen sinergije. One treba, ne samo da usvajaju i sprovode standarde, već i da se aktivno uključe u međunarodne procese kreiranja standarda. Ove institucije mogu biti državne, ali mogu biti i razna udruženja za privredu, odnosno trgovinu.

Posebno mesto u predloženom modelu, a u okviru grupe za standardizaciju zauzima institucija Nacionalni centar za geografski informacioni sistem (NCGIS). Prostorni podaci su izuzetno važni za proces upravljanja i planiranja trgovinom, posebno ako se ima na umu činjenica da značajan deo podataka koji se svakodnevno koristi u poslovanju ima prostornu komponentu (preko 80% svih informacija u biznisu poseduje prostornu komponentu),28 te da je zbog toga potrebno u statističke analize uneti prostornu dimenziju. Na taj način se stvara brz i efikasan sistem praćenja svih ekonomskih aktivnosti, pa i trgovine, na različitim prostornim nivoima. Omogućava se bolje shvatanje i razumevanje procesa, jasnije se sagledavaju do tada nepoznate veze i odnosi između elemenata u sistemu koji se posmatra i na kraju otkrivaju se nove informacije. Zbog svega toga prostorne analize pružaju dragocenu pomoć u odlučivanju, odnosno upravljanju i planiranju trgovine na nacionalnom, a posebno na nivou pojedinih regiona.

NCGIS treba da stoji iza jedinstvenog portala i predstavlja jedinstveni centar za razvoj prostorne informatičke infrastrukture. Zadatak NCGIS-a je da koordiniše komunikaciju prostornim podacima svih zainteresovanih državnih, ali i privatnih institucija (ministarstva, agencije, institute, fakultete, državne organe, lokalnu samoupravu, privatna preduzeća). Same poslove u vezi sa izučavanjem prostornog razmeštaja trgovinske mreže, odnosno upravljanja prostornim bazama podataka i odgovarajućim prostornim analizama u trgovini treba da obavlja specijalizovan centar - Centar za operativni i analitički geografsko informacioni sistem. On bi trebalo da se nalazi u sastavu Centra. Treba da bude direktno povezan sa NCGIS-om i svim drugim potrebnim institucijama, upravo, preko jedinstvenog portala.

Korišćenje geografsko informacionog sistema (GIS) u upravljanju i planiranju trgovine omogućava prostornu vizuelizaciju i omogućuje napredne tehnike prostornih analiza. GIS takođe daje i važna saznanja o odnosima i vezama koje postoje unutar sistema ponude - tražnje na teritoriji određenog urbanog sistema.

Svakodnevno poslovno okruženje se suočava sa potrebom da donosi raznovrsne odluke bazirane na određenim podacima. Da bi te odluke bile ispravne potrebno je pomoći datim korisnicima da shvate i saznaju šta im podaci govore, a ako je moguće i da dobiju vizuelni prikaz datih informacija u prostoru. Istovremeno najveći broj poznatih statističkih analiza zanemaruje prostornu komponentu. Korišćenje GIS-a u maloprodajnom monitoringu otklanja taj nedostatak i omogućava da: se bolje shvate i razumeju podaci; da se uvide određene, do tada nepoznate, veze i odnosi; da se otkriju nove informacije; i da se donose preciznije i kvalitetnije odluke na bazi raspoloživih podataka.

Korišćenje GIS-a u prostornoj optimizaciji trgovine predstavlja veoma visok stepen modernizacije u procesu upravljanja i planiranja trgovine na nacionalnom, regionalnom i lokalnom nivou. To, istovremeno, znači značajno poboljšanje u vođenju informacione baze o trgovinskoj mreži Republike Srbije i korak bliže građenju kvalitetnog informacionog sistema trgovine Republike Srbije.

U Škotskoj je, na primer, napravljen prvi korak u kreiranju integrisane prostorne baze podataka o trgovini u GIS-u, čija je izrada počela u okviru projekta Centra za proučavanje trgovine Škotske (CSRS).29 Baza ima osnovne i ključne parametre o individualnim prodajnim objektima u Škotskoj (tip prodajnog objekta, geografske koordinate, adresu i površinu prodajnog prostora). Ostavljena je mogućnost dopunjavanja baze podataka u kasnijim fazama i drugim atributima, sem onih osnovnih. Projekat je podrazumevao predlog metodologije prikupljanja podataka, ali i ažuriranja baze podataka i kreiranja podataka za duži vremenski period u prošlosti za potrebe analize vremenskih serija. Koristi izrade GIS - baziranog sistema trgovine su mnogostruki jer GIS omogućava, osim čuvanja, ažuriranja i prikazivanja podataka, i raznovrsne analize i modelovanja nad datom bazom.

Četvrtu komponentu jedinstvenog portala predstavljaju primarni korisnici. To su sve državne institucije kojima su podaci ovakvog tipa potrebni za efikasno obavljanje svojih delatnosti, uključujući i one koje učestvuju u njegovom kreiranju i održavanju, kao i drugi državni organi, privredne komore, regionalne i opštinske uprave, privatne agencije, kompanije, i dr. Među njima posebno važno mesto ima ministarstvo nadležno za poslove trgovine čiji je osnovni zadatak donošenje strateških odluka vezanih za proces upravljanja i planiranja trgovinom na prostoru cele zemlje. Međutim, upravo u tim procesima potrebno je razvijati i potencirati međuministarsku saradnju kako bi odluke koje se donose imale sveobuhvatan karakter i unapređivale društveni i ekonomski status države i njenih područja. U tom smislu način komunikacije u procesu traženja, odnosno pružanja podataka postaje jedan od ključnih instrumenata sprovođenja takve saradnje. Osim navedenog ministarstva, primarni korisnici podataka preko jedinstvenog portala su i druge institucije koje učestvuju u izgradnji institucionalnog okvira za upravljanje i planiranje trgovine na nacionalnom nivou (Privredna komora Srbije, Komisija za zaštitu konkurencije, organizacije za zaštitu potrošača, druga ministarstva i državne institucije, ali i kompanije iz oblasti trgovine, agencije, i dr.).

Predloženi model predviđa da sve državne institucije međusobno isključivo komuniciraju i da se obraćaju drugim organima i korisnicima preko jedinstvenog portala. Na taj način se u potpunosti ostvaruje njegova integrativna funkcija, a istovremeno se stvara osnova za jačanje međusobne saradnje između odgovarajućih državnih institucija, kao i baza za izgradnju kvalitetnog informacionog sistema. Jedinstveni portal (Single Window) pruža rešenje za veliki problem u vezi sa nepostojanjem relevantnih podataka za potrebe analiza stanja trgovine i izrade strateških studija razvoja i planiranja trgovine. Istovremeno, država dobija efikasan instrument za upravljanje razvojem trgovine, jer se na jednostavan i kvalitetan način dobijaju informacije na bazi kojih se donose odluke o usmeravanju razvoja trgovine u željenim pravcima i na celoj teritoriji zemlje.

Ovo je predlog optimalnog modela za kreiranje integrisanog informacionog sistema trgovine Republike Srbije, u okviru koga se razvija zajednička baza podataka o trgovini Republike Srbije. Pri tome se podrazumeva da se nakon njegovog usvajanja, isti detaljnije i studioznije razradi kroz poseban projekat, a u skladu sa najboljom svetskom praksom, a posebno rešenjima koja u sadašnjoj fazi kreiraju zemlje Evropske unije. Ovaj koncept treba da se razvija postupno. U prvoj fazi treba da obuhvati kreiranje modela podataka o trgovini i trgovinskoj mreži Republike Srbije. Ovaj zadatak treba da se realizuje u saradnji Ministarstva za trgovinu i usluge i Republičkog zavoda za statistiku.

______________________
27Navedene institucije obavezu prikupljanja podataka mogu delimično ili u potpunosti da prenesu na druge državne ili privatne organizacije.
28Pick B.J., (2005). "Geographic Information Systems in Business", Idea Group Publishing, Hershey.
29http://www.csrs.ac.uk

3. Kontrola primene propisa u oblasti trgovine

Osnove kontrole - Nadzor i kontrolu primene propisa u oblasti trgovine treba da vrši tržišna inspekcija. Ona je nadležna da vrši nadzor i kontrolu propisa u oblasti trgovine, da preduzima mere za njihovo otklanjanje prema povrediocima i da vodi upravni postupak i pokreće sudske postupke po pitanjima utvrđenih povreda propisa tokom inspekcijskog nadzora iz svoje nadležnosti.

Nadležnost tržišnih inspektora - nadzor i inspekcijski postupak zasniva se na Zakonu o ministarstvima ("Službeni glasnik RS", broj 65/08); Zakonu o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", broj 33/97 i 31/01), Zakonu o uslovima za obavljanje prometa robe, vršenje usluga u prometu robe i inspekcijskom nadzoru ("Službeni glasnik RS", br. 39/96, 20/97, 46/98, 24/99, 33/99, 34/01, 80/02 i 101/05); Zakonu o zaštiti potrošača ("Službeni glasnik RS", broj 79/05); Zakonu o oglašavanju ("Službeni glasnik RS", broj 79/05) i Zakonu o posebnim ovlašćenjima radi efikasne zaštite prava intelektualne svojine ("Službeni glasnik RS", broj 46/06). Značajna ovlašćenja za rad tržišne inspekcije proističu iz Zakona o tehničkim zahtevima za proizvode i ocenjivanje usaglašenosti proizvoda s propisanim zahtevima ("Službeni list SCG", broj 44/05); Zakona o zaštiti konkurencije ("Službeni glasnik RS", broj 79/05), iz propisa koji se odnose na zaštitu autorskih prava i industrijske svojine, kao i iz Zakona o privatnim preduzetnicima - Zakona o ličnom radu ("Službeni glasnik RS", br. 55/04 i 101/05) i Zakona o privrednim društvima ("Službeni glasnik RS", broj 125/04). U odsustvu integralnog Zakona o trgovini postoji nekoliko vrlo važnih uredbi koje preciziraju sprovođenje trgovinskog zakonodavstva i ujedno su i dopuna za unapređenje inspekcijskog nadzora. Od posebnog značaja za unapređenje budućeg rada inspekcijske kontrole treba da imaju: novi Zakon o trgovini, Zakon o opštoj bezbednosti proizvoda i Zakon o zaštiti potrošača.

Unapređenje kontrole - radi unapređenja poslova kontrole u primeni propisa u trgovini, treba da se sprovedu sledeće mere:

- preciziranje uloge tržišne inspekcije;

- redefinisanje oblasti i aktivnosti tržišne inspekcije;

- reorganizacija tržišne inspekcije kroz funkcionalni i teritorijalni princip;

- edukacija i specijalizacija tržišnih inspektora u duhu novih propisa;

- poboljšanje materijalno-tehničkih uslova za rad tržišnih inspektora;

- rešavanje pitanja izvora prihoda u budžetu kao uslov stabilnosti i unapređenja rada tržišne inspekcije;

- usklađivanje i koordinacija rada svih republičkih inspekcija (koordinacija treba da se obavlja kroz poseban Savet kojeg treba da čine predstavnici svih inspekcija u državi).

Preispitivanje i reorganizacija tržišne inspekcije koja kontroliše primenu trgovinskog zakonodavstva prethodno treba da obuhvati definisanje oblasti trgovine kao jedinstvene delatnosti, bilo da se roba nabavlja u zemlji ili iz inostranstva. Neke zemlje u zakonu o trgovini regulišu osnovne elemente i uslove obavljanja unutrašnje i spoljne trgovine (npr. Hrvatska). Jedinstveno regulisanje ove materije omogućava da se lakše sagledaju glavne tačke i način kontrole, kao i da se utvrde zadaci tržišne inspekcije.

Kod razmatranja pravaca reorganizacije tržišne inspekcije svakako treba preispitati postojeći stepen centralizacije i decentralizacije njihovog rada. Zbog razuđenosti trgovinske delatnosti na celoj teritoriji Republike, neophodno je da tržišna inspekcija bude regionalno raspoređena, ali ne samo teritorijalno već i funkcionalno, do nivoa opštine, odnosno okruga. Svakako da reorganizacija treba da bude izvršena tako da postoji koordinacija kao i informaciono objedinjavanje na nivou Republike Srbije, kako zbog funkcionisanja same službe, tako i zbog vođenja upravnih i sudskih postupaka.

Kontrola primene trgovinskog zakonodavstva i delatnosti trgovine treba da obuhvati, pre svega, sledeće oblasti i aktivnosti:

- promet robe na domaćem tržištu i sa inostranstvom (uključujući sivu ekonomiju i sl);

- kontrola ispunjenosti uslova pri uvozu i izvozu robe;

- nelojalnu konkurenciju;

- špekulacije;

- trgovačke usluge, posebno usluge posredovanja;

- ispunjavanje minimalnih tehničkih uslova za obavljanje prometa;

- zaštitu potrošača, a posebno u domenu: sprovođenja reklamacionog postupka, izdavanja računa i označavanja, obeležavanja i pakovanja proizvoda;

- poštovanja propisa o kvalitetu;

- deklarisanja robe u prometu;

- oblasti cena;

- uslova stavljanja robe u promet;

- neistinitog i prevarnog oglašavanja.

Poboljšanje materijalno-tehničkih uslova za rad tržišne inspekcije na teritoriji Republike Srbije može da se postigne kroz racionalnije korišćenje postojećih sredstava i objedinjenu nabavku novih. Poseban cilj unapređenja rada je stvaranje i korišćenje jedinstvene komunikacione mreže i baze podataka. To treba da stvori zajednički standard u inspekcijskoj kontroli, kao i sačinjavanju izveštaja nakon obavljene inspekcije.

Rešavanje pitanja izvora prihoda u budžetu je uslov stabilnosti i unapređenja rada tržišne inspekcije. Takođe, sa rešavanjem ovoga pitanja treba regulisati materijalni i društveni status inspektora. U cilju prevazilaženja korupcije i podmićivanja, neophodno je povećanje plata inspektora, obezbeđenje naknada za terenske poslove, zaštitne odeće i adekvatnog prevoza. Takođe, potrebno je da se utvrde dodatni kriterijumi za obavljanje poslova inspektora, kao što su: veština komunikacije obzirom na rad sa strankama, timski rad u realizaciji planova kontrola, sposobnost rada pod pritiskom, a pre svega moralni integritet ličnosti.

Usklađivanje rada svih republičkih inspekcija, uključujući i tržišnu, do sada je bilo regulisano donošenjem Rešenja o imenovanju predsednika i članova komisije za praćenje rada organa državne uprave u vršenju inspekcijskog nadzora ("Službeni glasnik RS" broj 1/03). Rad ove komisije obuhvata koordinaciju finansijske, tržišne, veterinarske, poljoprivredne i sanitarne, prosvetne, saobraćajne, geološke, urbanističko-građevinske inspekcije, kao i inspekcije za zaštitu na radu i zaštitu životne sredine.

U cilju povećanja efikasnosti kontrola, kao i optimizacije vremena potrebnog za inspekcijski nadzor, usklađivanje i koordinacija rada svih republičkih inspekcija treba da se obavlja kroz poseban Savet u kome su predstavnici svih inspekcija.

VI OBJAVLJIVANJE STRATEGIJE

Ovu strategiju objaviti u "Službenom glasniku Republike Srbije".