ZAKON

O POTVRĐIVANJU KONVENCIJE SAVETA EVROPE O SPREČAVANJU TERORIZMA

("Sl. glasnik RS - Međunarodni ugovori", br. 19/2009)

ČLAN 1

Potvrđuje se Konvencija Saveta Evrope o sprečavanju terorizma, sačinjena 16. maja 2005. godine u Varšavi, u originalu na engleskom i francuskom jeziku.

ČLAN 2

Tekst Konvencije u originalu na engleskom jeziku i u prevodu na srpski jezik glasi:

 

KONVENCIJA SAVETA EVROPE O SPREČAVANJU TERORIZMA

Varšava, 16. maj 2005. godine

Zemlje članice Saveta Evrope i druge potpisnice ovog dokumenta,

smatrajući da je cilj Saveta Evrope postizanje većeg jedinstva među zemljama članicama;

priznajući vrednost snaženja saradnje sa drugim potpisnicama ove konvencije;

želeći da preduzmu delotvorne mere za sprečavanje terorizma i, pre svega, za suprotstavljanje javnim provokacijama da se počine teroristička dela i da se regrutuju i obučavaju lica za terorizam;

svesne duboke zabrinutosti koju izazivaju povećanje broja terorističkih krivičnih dela i rastuća teroristička pretnja;

svesne neizvesne i opasne situacije sa kojom su suočeni oni koji trpe zbog terorizma, i s tim u vezi još jednom naglašavajući svoju duboku solidarnost sa žrtvama terorizma i njihovim porodicama;

priznajući da krivična dela terorizma i krivična dela koja su navedena u ovoj konvenciji, ko god da je njihov učinilac, ni pod kakvim okolnostima ne mogu biti opravdana razlozima političke, filozofske, ideološke, rasne, etničke, verske ili neke druge slične prirode, i podsećajući na obavezu svih strana ugovornica da spreče takva krivična dela i da ih, ako nisu bila sprečena, krivično gone i obezbede da ona budu kažnjiva kaznama kod kojih se uzima u obzir sva težina prirode tih dela;

podsećajući na potrebu za jačanjem borbe protiv terorizma i iznova potvrđujući da sve mere koje se preduzimaju radi sprečavanja ili suzbijanja terorističkih krivičnih dela moraju poštovati vladavinu prava i demokratske vrednosti, ljudska prava i osnovne slobode, kao i ostale odredbe međunarodnog prava, uključujući, gde je primenjivo, međunarodno humanitarno pravo;

priznajući da nije svrha ove konvencije da utiče na ustanovljena načela u vezi sa slobodom izražavanja i slobodom udruživanja;

podsećajući da teroristički akti imaju, po svojoj prirodi ili kontekstu, namenu da ozbiljno zastraše stanovništvo ili da protivno zakonima i propisima primoraju neku vladu ili neku međunarodnu organizaciju da preduzme neku akciju ili da se uzdrži od preduzimanja neke akcije ili da ozbiljno destabilizuju ili unište osnovne političke, ustavne, ekonomske ili socijalne strukture zemlje ili međunarodne organizacije;

Sporazumele su se kako sledi:

Član 1

Definicija pojma

1. U smislu ove konvencije, "krivično delo terorizma" označava svako krivično delo koje je obuhvaćeno jednim od ugovora navedenih u Dodatku, onako kako je u tim ugovorima definisano.

2. Prilikom deponovanja instrumenata potvrđivanja, prihvatanja, odobravanja ili pristupanja, država ili Evropska zajednica koja nije strana ugovornica nekog ugovora navedenog u Dodatku, može da izjavi da, kada je reč o primeni ove konvencije na tu stranu, taj ugovor neće smatrati uvrštenim u Dodatak. Ta izjava prestaje da važi čim taj ugovor stupi na snagu u odnosu na stranu ugovornicu koja je takvu izjavu dala, a ona obaveštava generalnog sekretara Saveta Evrope o tom stupanju na snagu.

Član 2

Svrha

Svrha je ove konvencije da se pojačaju napori strana ugovornica u sprečavanju terorizma i njegovih negativnih posledica po celovito uživanje ljudskih prava, posebno prava na život, i pomoću mera koje treba da budu preduzete na nacionalnom nivou, i kroz međunarodnu saradnju, uz dužnu pažnju posvećenu primenjivim višestranim ili dvostranim ugovorima ili sporazumima među stranama ugovornicama.

Član 3

Nacionalna politika sprečavanja

1. Svaka strana ugovornica treba da preduzme odgovarajuće mere, posebno u oblasti obuke pripadnika organa reda i drugih organa, kao i u oblasti obrazovanja, kulture, informisanja i medija, i jačanja svesti javnosti, u cilju sprečavanja krivičnih dela terorizma i njihovih negativnih posledica, uz istovremeno poštovanje obaveza u pogledu ljudskih prava koja su, gde je to primenjivo za datu stranu ugovornicu, ustanovljene u Konvenciji o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, Međunarodnom paktu o građanskim i političkim pravima, kao i druge obaveze shodno međunarodnom pravu.

2. Svaka strana ugovornica treba da preduzme mere koje se pokažu neophodnima za poboljšanje i razvoj saradnje između nacionalnih vlasti u cilju sprečavanja krivičnih dela terorizma i njihovih negativnih posledica kroz, između ostalog:

a) razmenu informacija;

b) poboljšanje fizičke zaštite lica i objekata;

v) jačanje obuke i planova za koordinaciju u vanrednim situacijama po građanstvo.

3. Svaka strana ugovornica treba da unapredi toleranciju tako što podstiče međukonfesionalni i interkulturalni dijalog u kome, po potrebi, učestvuju nevladine organizacije i drugi elementi građanskog društva u cilju sprečavanja napetosti koje bi mogle doprineti izvršenju terorističkih dela.

4. Svaka strana ugovornica treba da se postara da unapredi svest javnosti u pogledu postojanja, uzroka i ozbiljnosti pretnji koje predstavljaju krivična dela terorizma i druga dela navedena u ovoj konvenciji i treba da razmotri mogućnost ohrabrivanja javnosti za pružanje faktičke, konkretne pomoći nadležnim organima što bi moglo da doprinese sprečavanju terorističkih dela i krivičnih dela navedenih u ovoj konvenciji.

Član 4

Međunarodna saradnja u sprečavanju

Strane ugovornice treba da, prema potrebi i vodeći računa o sopstvenim mogućnostima, pomažu i podržavaju jedna drugu u cilju jačanja kapaciteta za sprečavanje izvršenja terorističkih krivičnih dela, uključujući tu i razmenu informacija i primera najbolje prakse, kao i obuku i druge zajedničke napore preventivnog karaktera.

Član 5

Javne provokacije u cilju izvršenja terorističkog krivičnog dela

1. U smislu ove konvencije "javna provokacija u cilju izvršenja krivičnog dela terorizma" označava širenje ili dostavljanje na neki drugi način poruke javnosti, u nameri podsticanja na izvršenje terorističkog dela, kada takvo ponašanje, bez obzira na to da li je tu prisutno ili nije prisutno neposredno zalaganje za krivična dela terorizma, izaziva opasnost da bi jedno ili više takvih dela moglo biti počinjeno.

2. Svaka strana ugovornica treba da usvoji mere koje bi bile potrebne da se javno provociranje na izvršenje terorističkih dela, definisano u stavu 1. kada je počinjeno nezakonito i namerno, tretiralo kao krivično delo shodno domaćem zakonodavstvu.

Član 6

Regrutovanje za terorizam

1. U smislu ove konvencije, "regrutovanje za terorizam" označava podstrekivanje drugog lica da počini krivično delo terorizma ili da učestvuje u izvršenju takvog dela, ili da stupi u udruženje ili grupu, kako bi doprinelo da to udruženje ili grupa počini jedno ili više terorističkih dela.

2. Svaka strana ugovornica treba da usvoji mere koje bi bile potrebne da se regrutovanje za terorizam, definisano u stavu 1. kada je počinjeno nezakonito i namerno, tretira kao krivično delo shodno domaćem zakonodavstvu.

Član 7

Obuka za terorizam

1. U smislu ove konvencije, "obuka za terorizam" označava davanje uputstava za proizvodnju ili korišćenje eksploziva, vatrenog oružja ili drugog oružja ili štetnih ili opasnih materija, ili za druge specifične metode ili tehnike, u cilju izvršenja ili doprinošenja izvršenju krivičnih dela terorizma, uz svest o tome da će veštine kojima se lice podučava biti korišćene u tu svrhu.

2. Svaka strana ugovornica treba da usvoji mere koje bi bile potrebne da se obuka za terorizam, definisana u stavu 1. kada je počinjena nezakonito i namerno, tretira kao krivično delo shodno domaćem zakonodavstvu.

Član 8

Nije od značaja da li je krivično delo terorizma stvarno izvršeno

Da bi jedno delo predstavljalo krivično delo u smislu članova 5. do 7. ove konvencije, nije nužno da krivično delo terorizma bude stvarno počinjeno.

Član 9

Dopunska krivična dela

1. Svaka strana ugovornica treba da usvoji mere koje mogu da budu neophodne za to da se u okviru njenog domaćeg zakonodavstva ustanovi kao krivično delo:

a) učešće u vidu saučesništva u delima navedenim u članovima od 5. do 7. ove konvencije;

b) organizovanje ili usmeravanje drugih na izvršenje krivičnih dela iz članova od 5. do 7. ove konvencije;

v) doprinošenje izvršenju jednog ili više dela iz članova od 5. do 7. ove konvencije kada je počinilac grupa lica koja postupaju sa zajedničkom svrhom. Takav doprinos je namerni i on je ili:

i) pružen u cilju unapređivanja krivičnog delovanja ili krivične svrhe grupe, kada takva aktivnost ili svrha obuhvataju izvršenje dela iz članova od 5. do 7. ove konvencije; ili

ii) izvršen uz poznavanje namere grupe da počini krivično delo iz članova od 5. do 7. ove konvencije.

2. Svaka strana ugovornica treba da, takođe, usvoji mere koje se pokažu neophodnima za to da se, po osnovu domaćeg zakonodavstva i u skladu sa domaćim zakonodavstvom, pokušaj da se izvrše dela iz članova 6. i 7. ove konvencije tretira kao krivično delo.

Član 10

Odgovornost pravnih lica

1. Svaka strana ugovornica treba da usvoji mere koje se pokažu neophodnima, u skladu sa svojim pravnim načelima, za to da se ustanovi odgovornost pravnih lica za učešće u delima navedenim u članovima 5. do 7. i članu 9. ove konvencije.

2. U zavisnosti od pravnih načela strane ugovornice, odgovornost pravnih lica može biti krivična, građanska ili upravna.

3. Ta odgovornost ne dovodi u pitanje krivičnu odgovornost fizičkih lica koja su počinila navedena dela.

Član 11

Sankcije i mere

1. Svaka strana ugovornica treba da usvoji mere koje se pokažu neophodnima da bi dela navedena u članovima od 5. do 7. i članu 9. ove konvencije bila kažnjiva kaznama koje su delotvorne, srazmerne i imaju efekat odvraćanja.

2. Prethodne pravnosnažne presude izrečene u stranim državama za krivična dela navedena u ovoj konvenciji mogu, u meri u kojoj je to dopušteno unutrašnjim zakonodavstvom, da budu uzete u obzir prilikom određivanja kazne u skladu sa unutrašnjim zakonodavstvom.

3. Svaka strana ugovornica treba da obezbedi da pravnim licima koja se smatraju odgovornim u skladu sa članom 10. budu izrečene delotvorne, srazmerne i sa efektom odvraćanja krivične ili nekrivične sankcije, uključujući tu i novčane.

Član 12

Uslovi i mere zaštite

1. Svaka strana ugovornica treba da obezbedi da se ustanovljenje, sprovođenje i primena mera krivične inkriminacije shodno članovima od 5. do 7. i 9. ove konvencije obavljaju uz poštovanje obaveza u pogledu ljudskih prava, pre svega prava na slobodu izražavanja, slobodu udruživanja i slobodu veroispovesti, kako je to predviđeno, tamo gde je to primenjivo na datu stranu ugovornicu, u Konvenciji za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Međunarodnom paktu o građanskim i političkim pravima i drugim obavezama u skladu sa međunarodnim pravom.

2. Pored toga, ustanovljenje, sprovođenje i primena mera krivične inkriminacije u skladu sa članovima od 5. do 7. i 9. ove konvencije treba da bude predmet načela srazmernosti, kada je reč o legitimnim ciljevima kojima se teži i kada je reč o njihovoj neophodnosti u demokratskom društvu, te treba da isključi bilo kakav vid proizvoljnosti i diskriminatornog ili rasističkog postupanja.

Član 13

Zaštita, naknada i podrška žrtvama terorizma

Svaka strana ugovornica treba da usvoji mere koje se pokažu neophodnima za zaštitu i podršku žrtvama terorizma počinjenog na njenoj teritoriji. Te mere mogu da obuhvate, kroz odgovarajuće nacionalne programe i u skladu sa domaćim zakonodavstvom, između ostalog, finansijsku pomoć i naknadu žrtvama terorizma i njihovim bliskim rođacima.

Član 14

Nadležnost

1. Svaka strana ugovornica treba da preduzme mere koje se pokažu neophodnima za uspostavljanje sopstvene nadležnosti za krivična dela navedena u ovoj konvenciji:

a) kada je delo počinjeno na teritoriji te strane ugovornice;

b) kada je delo počinjeno na plovnom objektu koji nosi zastavu te strane ugovornice, ili u vazduhoplovu registrovanom po zakonima te strane ugovornice;

v) kada je delo počinio državljanin te strane ugovornice.

2. Svaka strana ugovornica takođe može da uspostavi sopstvenu nadležnost za dela navedena u ovoj konvenciji:

a) kada je delo bilo usmereno na, ili je za posledicu imalo izvršenje krivičnog dela iz člana 1. ove konvencije, na teritoriji te strane ugovornice ili protiv nekog njenog državljanina;

b) kada je delo bilo usmereno na, ili je za posledicu imalo izvršenje dela iz člana 1. ove konvencije, protiv državnog ili vladinog objekta te strane ugovornice u inostranstvu, uključujući tu diplomatska ili konzularna predstavništva te strane ugovornice;

v) kada je delo bilo usmereno na, ili je za posledicu imalo delo iz člana 1. ove konvencije, izvršeno u pokušaju da se ta strana ugovornica primora da nešto učini ili da se uzdrži od nekog postupka;

g) kada je delo počinilo lice bez državljanstva koje ima stalno boravište na teritoriji te strane ugovornice;

d) kada je delo počinjeno u vazduhoplovu kojim upravlja vlada te strane ugovornice.

3. Svaka strana ugovornica treba da preduzme mere koje bi mogle da budu neophodne da uspostavi svoju nadležnost nad krivičnim delima utvrđenim u ovoj konvenciji, ako je navodni počinilac prisutan na njenoj teritoriji i ako njega, odnosno nju, ne izruči strani ugovornici čija se nadležnost temelji na pravilu nadležnosti koje ravnopravno postoji u zakonodavstvu zamoljene strane ugovornice.

4. Ova konvencija ne isključuje krivičnu nadležnost ostvarenu u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom.

5. Kada se više od jedne strane ugovornice poziva na nadležnost u odnosu na navodno krivično delo utvrđeno ovom konvencijom, strane ugovornice treba, gde je to primereno, da se konsultuju kako bi utvrdile koja je nadležnost najadekvatnija za krivično gonjenje.

Član 15

Obaveza istrage

1. Kada dobije informaciju da je lice koje je počinilo ili koje je navodno počinilo krivično delo utvrđeno ovom konvencijom možda prisutno na njenoj teritoriji - strana ugovornica treba da preduzme mere koje bi mogle da budu potrebne u skladu sa njenim domaćim zakonodavstvom da istraži sve činjenice sadržane u toj informaciji.

2. Pošto se uveri da okolnosti to zahtevaju, strana ugovornica na čijoj se teritoriji nalazi počinilac ili navodni počinilac treba da preduzme odgovarajuće mere u skladu sa svojim unutrašnjim zakonodavstvom kako bi obezbedila prisustvo tog lica u cilju krivičnog gonjenja ili izručenja.

3. Svako lice u odnosu na koje se preduzimaju mere iz stava 2. ima pravo na:

a) komunikaciju bez odlaganja sa najbližim predstavnikom države čiji je državljanin to lice ili koja je na neki drugi način ovlašćena da zaštiti prava tog lica ili, ukoliko je reč o licu bez državljanstva, države na čijoj teritoriji to lice ima stalni boravak;

b) posete predstavnika te države;

v) obaveštenje o pravima tog lica iz tačaka a) i b).

4. Prava iz stava 3. treba da se ostvare u skladu sa zakonima i propisima strane ugovornice na čijoj se teritoriji nalazi počinilac ili navodni počinilac, shodno odredbi po kojoj navedeni zakoni i propisi moraju da omoguće da se u potpunosti ostvari svrha i namena prava priznatih u stavu 3.

5. Odredbe stavova 3. i 4. ne utiču na pravo bilo koje strane ugovornice da se pozove na nadležnost shodno članu 14. stav 1. tačka v) i stav 2. tačka g) i pozove Međunarodni komitet Crvenog krsta da komunicira sa navodnim počiniocem i poseti ga.

Član 16

Neprimenjivanje Konvencije

Ova konvencija se ne primenjuje ako je bilo koje delo utvrđeno u skladu sa članovima od 5. do 7. i članom 9. počinjeno u jednoj državi, a navodni počinilac je državljanin te države i prisutan je na teritoriji te države, i nijedna druga država nema osnov shodno članu 14. stav 1. ili 2. ove konvencije, da ostvari nadležnost, s tim što se podrazumeva da se, prema potrebi, u tim slučajevima primenjuju odredbe članova 17. i 20. do 22. ove konvencije.

Član 17

Međunarodna saradnja u krivičnim stvarima

1. Strane ugovornice treba jedna drugoj da pruže najveću moguću pomoć u vezi sa krivičnim istragama ili krivičnim ili postupcima izručenja kada je reč o delima utvrđenim u članovima od 5. do 7. ove konvencije, uključujući tu i pomoć u prikupljanju dokaza koji se nalaze u njihovom posedu a neophodni su za postupak.

2. Strane ugovornice treba da izvršavaju svoje obaveze iz stava 1. u skladu sa svim ugovorima ili drugim sporazumima o uzajamnoj pravnoj pomoći koji među njima postoje. U odsustvu takvih ugovora ili sporazuma, strane ugovornice treba da jedna drugoj pruže pomoć u skladu sa unutrašnjim zakonodavstvom.

3. Strane ugovornice treba da sarađuju jedna sa drugom u najvećoj mogućoj meri u skladu sa odgovarajućim zakonima, ugovorima, sporazumima i aranžmanima zamoljene strane kada je reč o krivičnoj istrazi ili postupcima u vezi sa delima za koja može da bude smatrano odgovornim neko pravno lice, shodno članu 10. ove konvencije u strani ugovornici koja upućuje molbu.

4. Svaka strana ugovornica može da razmotri mogućnost uspostavljanja dodatnih mehanizama pomoću kojih bi sa drugim stranama ugovornicama razmenjivala informacije ili dokaze neophodne za ustanovljenje krivične, građanske ili upravne odgovornosti, shodno članu 10.

Član 18

Izručenje ili krivično gonjenje

1. Strana ugovornica na čijoj se teritoriji nalazi navodni počinilac, a ona je nadležna u skladu sa članom 14. ako ne izruči to lice, dužna je, bez ikakvog izuzetka i bez obzira na to da li je krivično delo izvršeno na njenoj teritoriji, da bez nepotrebnog odlaganja podnese predmet svojim nadležnim organima radi krivičnog gonjenja, kroz postupak koji je u skladu sa zakonima te strane ugovornice. Ti organi treba da donesu odluku na isti način na koji bi to učinili da je reč o bilo kom drugom teškom krivičnom delu, shodno unutrašnjem pravu te strane ugovornice.

2. Kada jednoj strani ugovornici njeno domaće zakonodavstvo dopušta da izruči ili da na neki drugi način preda jednog od svojih državljana samo pod uslovom da to lice bude vraćeno toj strani ugovornici na izdržavanje kazne koja bi mu bila izrečena na završetku suđenja ili postupka radi koga je traženo izručenje ili predaja tog lica, a ta strana ugovornica i strana ugovornica koja traži izručenje tog lica saglasne su sa tom opcijom i drugim uslovima koje mogu smatrati potrebnima, takvo uslovno izručenje ili predaja treba da budu dovoljni za oslobađanje od obaveze utvrđene u stavu 1. ovog člana.

Član 19

Izručenje

1. Krivična dela utvrđena u članovima od 5. do 7. i 9. ove konvencije smatraju se delima čiji počinioci podležu izručenju ako između strana ugovornica pre stupanja na snagu ove konvencije postoji bilo kakav sporazum o izručenju. Strane ugovornice se obavezuju da ta dela uvrste među krivična dela koja podležu izručenju u svakom ugovoru o izručenju koji potom potpišu među sobom.

2. Kada strana ugovornica koja izručenje uslovljava postojanjem sporazuma dobije zahtev za izručenje od bilo koje druge strane ugovornice sa kojom nema sporazum o izručenju, zamoljena strana ugovornica može, ako tako odluči, da smatra ovu konvenciju pravnim osnovom za izručenje u odnosu na krivična dela utvrđena u članovima od 5. do 7. i 9. ove konvencije. Izručenje podleže ostalim uslovima u skladu sa zakonom zamoljene strane ugovornice.

3. Strane ugovornice koje izručenje ne uslovljavaju postojanjem ugovora treba da smatraju između sebe krivična dela utvrđena u članovima od 5. do 7. i 9. ove konvencije krivičnim delima koja podležu izručenju, u skladu sa uslovima propisanim domaćim zakonodavstvom zamoljene strane ugovornice.

4. Ako je potrebno, krivična dela iz članova od 5. do 7. i 9. ove konvencije treba da budu, u smislu izručenja između strana ugovornica, tretirana kao dela koja nisu počinjena samo na mestu na kome su počinjena, već i na teritoriji strana ugovornica koje su ustanovile nadležnost u skladu sa članom 14.

5. Odredbe svih ugovora i sporazuma o izručenju zaključenih između strana ugovornica u odnosu na krivična dela iz članova od 5. do 7. i 9. ove konvencije treba da se smatraju modifikovanim među stranama ugovornicama u meri u kojoj nisu u skladu sa ovom konvencijom.

Član 20

Isključenje klauzule o izuzimanju zbog političke prirode dela

1. U svrhu izručenja ili uzajamne pravne pomoći, nijedno krivično delo iz članova od 5. do 7. i člana 9. ove konvencije neće da se smatra političkim krivičnim delom, krivičnim delom povezanim sa političkim krivičnim delom ili politički motivisanim krivičnim delom. Shodno tome, zahtev za izručenje ili za pružanje uzajamne pravne pomoći na osnovu takvog krivičnog dela ne može da bude odbijen samo na osnovu toga što je reč o političkom delu ili o delu koje je povezano sa političkim krivičnim delom ili o politički motivisanom krivičnom delu.

2. Ne dovodeći u pitanje primenu članova od 19. do 23. Bečke konvencije o pravu ugovora od 23. maja 1969. godine na druge članove ove konvencije, svaka država ili Evropska zajednica može, u trenutku potpisivanja ili prilikom deponovanja instrumenata potvrđivanja, prihvatanja, odobravanja ili pristupanja Konvenciji, da izjavi da rezerviše pravo da ne primenjuje stav 1. ovog člana u pogledu izručenja u odnosu na bilo koje krivično delo navedeno u ovoj konvenciji. Strana ugovornica treba da preuzme obavezu da će tu rezervu da primenjuje od slučaja do slučaja, donoseći o tome propisno obrazloženu odluku.

3. Svaka strana ugovornica može u potpunosti ili delimično da povuče rezervu koju je iznela shodno odredbama stava 2. izjavom upućenom generalnom sekretaru Saveta Evrope koja stupa na snagu datumom prijema.

4. Strana ugovornica koja je iznela rezervu u skladu sa stavom 2. ovog člana ne može da zahteva primenu stava 1. ovog člana od neke druge strane ugovornice; ona, međutim, može, ako je njena rezerva delimična ili uslovna, da zahteva primenu tog člana u meri u kojoj ga je i sama prihvatila.

5. Rezerva treba da bude na snazi u periodu od tri godine od dana stupanja na snagu ove konvencije u odnosu na stranu ugovornicu o kojoj je reč. Međutim, takva rezerva može da bude obnovljena za periode istog trajanja.

6. Dvanaest meseci pre datuma isteka rezerve, generalni sekretar Saveta Evrope o tom isteku roka obaveštava stranu ugovornicu o kojoj je reč. Najkasnije tri meseca pre isteka roka važenja, strana ugovornica obaveštava generalnog sekretara Saveta Evrope da zadržava, menja i dopunjuje ili povlači rezervu. Kada strana ugovornica obavesti generalnog sekretara Saveta Evrope da ostaje pri rezervi, ona dostavlja obrazloženje osnova kojim se opravdava produžetak roka važenja rezerve. Ako ne dobije obaveštenje od strane ugovornice o kojoj je reč, generalni sekretar Saveta Evrope obaveštava tu stranu ugovornicu da se njena rezerva smatra automatski produženom sa rokom od šest meseci. Ako strana ugovornica o kojoj je reč ne obavesti o svojoj nameri da produži ili modifikuje rezervu pre isteka tog roka, rezerva ističe.

7. Kada strana ugovornica ne izruči lice primenjujući navedenu rezervu, pošto dobije zahtev za izručenje od druge strane ugovornice, ona taj predmet, bez ikakvog izuzetka i bez nepotrebnog odlaganja, prosleđuje svojim nadležnim organima radi krivičnog gonjenja, sem ukoliko strana molilja i zamoljena strana ugovornica ne sklope drugačiji dogovor. Nadležni organi, u svrhu krivičnog gonjenja u zamoljenoj strani ugovornici, donose odluku na isti način na koji bi je doneli u slučaju bilo kog drugog teškog krivičnog dela shodno pravu te strane ugovornice. Zamoljena strana ugovornica, bez nepotrebnog odlaganja, obaveštava o konačnom ishodu postupka stranu molilju i generalnog sekretara Saveta Evrope, koji to prosleđuje na konsultacije strana ugovornica iz člana 30.

8. Odluka o odbijanju zahteva za izručenje na osnovu ove rezerve bez odlaganja prosleđuje se strani ugovornici koja je zahtev za izručenje uputila. Ako u razumnom roku ne bude doneta nikakva sudska odluka o meritumu u zamoljenoj strani ugovornici shodno stavu 7. strana molilja može o tome da obavesti generalnog sekretara Saveta Evrope, koji prosleđuje to pitanje na konsultacije strana ugovornica iz člana 30. U konsultacijama treba da bude razmotreno to pitanje i treba da bude zauzet stav o saglasnosti odbijanja sa Konvencijom i taj stav dostavlja se Komitetu ministara u svrhu izdavanja odgovarajuće deklaracije. Prilikom obavljanja funkcija shodno ovom stavu, Komitet ministara sastaje se u sastavu ograničenom na države članice.

Član 21

Klauzula o diskriminaciji

1. Ništa u ovoj konvenciji neće da se tumači kao nametanje obaveze izručenja ili pružanja uzajamne pravne pomoći, ako zamoljena država ima bitne razloge da veruje kako je zahtev za izručenje u vezi sa krivičnim delima iz članova od 5. do 7. i 9. ili za uzajamnu pravnu pomoć u vezi sa takvim krivičnim delima podnet u svrhu gonjenja ili kažnjavanja nekog lica zbog njegove rase, veroispovesti, nacionalnosti, etničkog porekla ili političkog mišljenja ili kako bi ispunjenje tog zahteva nanelo štetu položaju tog lica iz bilo kog od navedenih razloga.

2. Ništa u ovoj konvenciji neće da se tumači kao nametanje obaveze izručenja ako lice koje je predmet zahteva za izručenje rizikuje da bude izloženo mučenju ili nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju.

3. Ništa u ovoj konvenciji neće da se tumači kao nametanje obaveze izručenja ako lice koje je predmet zahteva za izručenje rizikuje da bude izloženo smrtnoj kazni ili, u slučaju da pravo zamoljene strane ugovornice ne dopušta kaznu doživotnog lišenja slobode, bude izloženo kazni doživotnog zatvora bez mogućnosti pomilovanja, sem ukoliko shodno primenjivim ugovorima o izručenju zamoljena strana ugovornica nije u obavezi da izvrši izručenje ako strana molilja pruži garancije koje zamoljena strana ugovornica smatra dovoljnim o tome da neće da bude izrečena smrtna kazna ili da, ako bude izrečena, ta kazna neće da bude izvršena, ili da lice o kome je reč neće da bude osuđeno na kaznu doživotnog zatvora bez mogućnosti pomilovanja.

Član 22

Spontano informisanje

1. Ne dovodeći u pitanje sopstvene istrage ili postupke, nadležni organi jedne strane ugovornice mogu, bez prethodnog zahteva, da proslede nadležnim organima druge strane ugovornice informacije pribavljene u okviru sopstvenih istraga, onda kada smatraju da bi dostavljanje takvih informacija moglo da pomogne strani ugovornici koja informacije dobije u pokretanju ili sprovođenju istraga ili postupaka, ili da bi moglo da dovede do toga da ta strana ugovornica podnese zahtev u skladu sa ovom konvencijom.

2. Strana ugovornica koja dostavi informacije može, shodno svom unutrašnjem zakonodavstvu, da postavi uslove u pogledu načina na koji strana ugovornica koja informacije dobije može da koristi te informacije.

3. Strana ugovornica koja informacije dobije dužna je da poštuje te uslove.

4. Međutim, svaka strana ugovornica može, u svakom trenutku, izjavom upućenom generalnom sekretaru Saveta Evrope, da saopšti da rezerviše pravo da ne bude u obavezi da poštuje uslove koje postavi strana ugovornica koja dostavlja informacije shodno prethodnom stavu 2. ukoliko prethodno ne bude obaveštena o prirodi informacija koje će da joj budu prosleđene i ukoliko ne pristane da joj te informacije budu prosleđene.

Član 23

Potpisivanje i stupanje na snagu

1. Ova konvencija otvorena je za potpisivanje državama članicama Saveta Evrope, Evropske zajednice i državama koje nisu članice a učestvovale su u njenoj izradi.

2. Ova konvencija podleže potvrđivanju, prihvatanju ili odobravanju. Instrumenti potvrđivanja, prihvatanja ili odobravanja deponuju se kod generalnog sekretara Saveta Evrope.

3. Ova konvencija stupa na snagu prvog dana meseca koji sledi po isteku perioda od tri meseca posle datuma na koji šest potpisnika, uključujući tu najmanje četiri zemlje članice Saveta Evrope, izraze svoj pristanak da budu obavezane prema Konvenciji u skladu sa odredbama stava 2.

4. U odnosu na svaku potpisnicu koja naknadno izrazi saglasnost da bude obavezana prema Konvenciji, Konvencija stupa na snagu prvog dana meseca po isteku perioda od tri meseca posle datuma kada ta potpisnica izrazi svoj pristanak da bude obavezana Konvencijom u skladu sa odredbama stava 2.

Član 24

Pristupanje Konvenciji

1. Posle stupanja na snagu ove konvencije, Komitet ministara Saveta Evrope, pošto se bude konsultovao sa stranama ugovornicama Konvencije i pošto za to dobije njihov jednoglasni pristanak, može da pozove bilo koju državu koja nije članica Saveta Evrope i koja nije učestvovala u izradi ove Konvencije da joj pristupi. Odluka se donosi većinom glasova kako je to predviđeno članom 20. Statuta Saveta Evrope i jednoglasnom odlukom predstavnika strana ugovornica koji imaju pravo učešća u radu Komiteta ministara.

2. U odnosu na svaku državu koja pristupi Konvenciji shodno gore navedenom stavu 1. Konvencija stupa na snagu prvog dana meseca koji sledi posle isteka perioda od tri meseca posle datuma deponovanja instrumenata pristupanja kod generalnog sekretara Saveta Evrope.

Član 25

Teritorijalna primena

1. Svaka država ili Evropska zajednica može, u trenutku potpisivanja ili prilikom deponovanja instrumenata potvrđivanja, prihvatanja, odobravanja ili pristupanja da odredi područje ili područja na kojima se ova Konvencija primenjuje.

2. Svaka strana ugovornica može, bilo kog kasnijeg datuma, izjavom upućenom generalnom sekretaru Saveta Evrope, da proširi primenu ove konvencije na bilo koje drugo područje određeno u izjavi. U odnosu na to područje Konvencija stupa na snagu prvog dana meseca koji sledi po isteku perioda od tri meseca posle dana na koji generalni sekretar primi izjavu.

3. Svaka izjava data u skladu sa dva prethodna stava može, u odnosu na bilo koje područje navedeno u toj izjavi, da bude povučena obaveštenjem upućenim generalnom sekretaru Saveta Evrope. To povlačenje stupa na snagu prvog dana meseca koji sledi po isteku perioda od tri meseca posle datuma na koji generalni sekretar primi to obaveštenje.

Član 26

Efekti Konvencije

1. Ova konvencija dopunjuje primenjive multilateralne ili bilateralne ugovore ili sporazume među stranama ugovornicama, uključujući tu i odredbe sledećih ugovora Saveta Evrope:

- Evropske konvencije o izručenju, otvorena za potpisivanje, u Parizu, 13. decembra 1957. (ETS br. 24);

- Evropske konvencije o uzajamnoj pomoći u krivičnim stvarima, otvorena za potpisivanje, u Strazburu, 20. aprila 1959. godine (ETS br. 30);

- Evropske konvencije o suzbijanju terorizma, otvorena za potpisivanje, u Strazburu, 27. januara 1977. (ETS br. 90);

- Dodatnog protokola uz Evropsku konvenciju o uzajamnoj pomoći u krivičnim stvarima, otvoren za potpisivanje u Strazburu 17. marta 1978. godine (ETS br. 99);

- Drugog dodatnog protokola uz Evropsku konvenciju o uzajamnoj pomoći u krivičnim stvarima, otvoren za potpisivanje u Strazburu 8. novembra 2001. (ETS br. 182);

- Protokola uz Evropsku konvenciju o suzbijanju terorizma, otvoren za potpisivanje u Strazburu, 15. maja 2003. godine (ETS br. 190).

2. Ako su dve ili više strana ugovornica već zaključile sporazum ili ugovor o pitanjima kojima se bavi ova konvencija ili su na neki drugi način uspostavile svoje odnose u oblasti tih pitanja, ili ako to one u budućnosti učine, one takođe treba da budu ovlašćene da primenjuju taj sporazum ili ugovor ili da shodno tome urede svoje odnose. Međutim, kada strane ugovornice uspostave svoje odnose u vezi sa pitanjima kojima se bavi ova konvencija drugačije nego što je to ovde uređeno, onda to treba da učine na način koji nije u neskladu sa ciljevima i načelima Konvencije.

3. Strane ugovornice koje su članice Evropske unije primenjuju, u svojim uzajamnim odnosima, pravila zajednice i Evropske unije u meri u kojoj postoje pravila zajednice ili Evropske unije kojima se uređuje određena tema o kojoj je reč i primenjivo na specifičan slučaj, ne dovodeći time u pitanje cilj i svrhu ove konvencije i ne dovodeći u pitanje njenu punu primenu sa drugim stranama ugovornicama.

4. Ništa u ovoj konvenciji neće da utiče na ostala prava, obaveze i odgovornosti strane ugovornice i pojedinaca prema međunarodnom pravu, uključujući tu međunarodno humanitarno pravo.

5. Aktivnosti oružanih snaga tokom oružanog sukoba, onako kako su ti pojmovi shvaćeni u međunarodnom humanitarnom pravu, koje se uređuju tim pravom, ne uređuju se ovom konvencijom, a aktivnosti koje preduzmu vojne snage strane ugovornice prilikom vršenja svojih zvaničnih dužnosti, u meri u kojoj su uređene drugim pravilima međunarodnog prava, nisu uređene ovom konvencijom.

Član 27

Amandmani na Konvenciju

1. Amandmane na ovu konvenciju mogu da predlože svaka strana ugovornica, Komitet ministara Saveta Evrope ili konsultacije strana ugovornica.

2. Svaki predlog amandmana generalni sekretar Saveta Evrope dostavlja stranama ugovornicama.

3. Sem toga, svaki amandman koji predloži neka strana ugovornica ili Komitet ministara dostavlja se konsultacijama strana ugovornica, koje Komitetu ministara dostavljaju mišljenje o predloženom amandmanu.

4. Komitet ministara razmatra predloženi amandman i mišljenje koje mu dostave konsultacije strana ugovornica i može odobriti taj amandman.

5. Tekst svakog amandmana koji Komitet ministara odobri shodno prethodnom stavu 4. prosleđuje stranama ugovornicama na prihvatanje.

6. Svaki amandman koji bude odobren shodno stavu 4. stupa na snagu tridesetog dana pošto sve strane ugovornice obaveste generalnog sekretara o prihvatanju tog amandmana.

Član 28

Revizija Dodatka

1. U cilju ažuriranja spiska ugovora navedenih u Dodatku, svaka strana ili Komitet ministara može da predloži amandmane. Ti predlozi za amandmane treba da se odnose samo na univerzalne ugovore zaključene u okviru sistema Ujedinjenih nacija koji se konkretno odnose na međunarodni terorizam i koji su već stupili na snagu. Te predloge stranama ugovornicama dostavlja generalni sekretar Saveta Evrope.

2. Posle konsultacija sa stranama ugovornicama koje nisu članice, Komitet ministara može da usvoji predloženi amandman većinom koja je propisana članom 20 g Statuta Saveta Evrope. Taj amandman stupa na snagu po isteku perioda od godinu dana od datuma kada bude dostavljen stranama ugovornicama. U tom roku svaka strana ugovornica obaveštava generalnog sekretara Saveta Evrope o bilo kakvom prigovoru na stupanje na snagu tog amandmana u odnosu na tu stranu ugovornicu.

3. Ako jedna trećina strana ugovornica obavesti generalnog sekretara Saveta Evrope o prigovoru na stupanje na snagu tog amandmana, amandman ne stupa na snagu.

4. Ako manje od jedne trećine strana ugovornica obavesti o prigovoru, amandman stupa na snagu u odnosu na strane ugovornice koje nisu iznele prigovor.

5. Kada amandman stupi na snagu u skladu sa stavom 2. a strana ugovornica je izrazila prigovor na to, taj amandman stupa na snagu u odnosu na tu stranu ugovornicu prvog dana meseca koji sledi posle datuma kada obavesti generalnog sekretara Saveta Evrope o prihvatanju.

Član 29

Rešavanje sporova

U slučaju spora između strana ugovornica u pogledu tumačenja ili primene ove konvencije, one treba da nastoje da spor reše kroz pregovore ili na bilo koji drugi miran način po sopstvenom izboru, uključujući predavanje spora arbitražnom tribunalu čije odluke treba da budu obavezujuće za strane u sporu, ili Međunarodnom sudu pravde, kako se dogovore strane ugovornice o kojima je reč.

Član 30

Konsultacije strana ugovornica

1. Strane ugovornice treba periodično da se konsultuju radi:

a) sastavljanja predloga pomoću kojih bi se olakšala ili poboljšala delotvorna primena i sprovođenje ove konvencije, uključujući identifikaciju svih problema i posledica dejstva svake deklaracije uz ovu konvenciju;

b) formulisanja mišljenja o usklađenosti odbijanja zahteva za izručenje koji im je dostavljen u skladu sa članom 20. stav 8;

v) izrade predloga za amandman na ovu konvenciju u skladu sa članom 27;

g) formulisanja mišljenja o bilo kom predlogu amandmana na ovu konvenciju koji im bude dostavljen u skladu sa članom 27. stav 3;

d) izražavanja mišljenja o bilo kom pitanju koje se odnosi na primenu ove konvencije i olakšavanje razmene informacija o važnim pravnim, političkim ili tehnološkim događajima.

2. Konsultacije strana ugovornica saziva generalni sekretar Saveta Evrope kad god zaključi da je to potrebno, a u svakom slučaju onda kada većina strana ugovornica ili Komitet ministara zahtevaju sazivanje konsultacija.

3. Sekretarijat Saveta Evrope treba da pomaže stranama ugovornicama u obavljanju funkcija iz ovog člana.

Član 31

Otkazivanje

1. Svaka strana ugovornica može, u svakom trenutku, da otkaže ovu konvenciju obaveštenjem upućenom generalnom sekretaru Saveta Evrope.

2. Takvo otkazivanje stupa na snagu prvog dana meseca po isteku roka od tri meseca posle datuma na koji generalni sekretar primi obaveštenje o otkazivanju.

Član 32

Obaveštavanje

Generalni sekretar Saveta Evrope obaveštava zemlje članice Saveta Evrope, Evropsku zajednicu, zemlje koje nisu članice a učestvovale su u izradi ove konvencije, kao i svaku državu koja joj je pristupila, ili je pozvana da pristupi ovoj konvenciji o:

a) svakom potpisu;

b) svakom deponovanju nekog instrumenta potvrđivanja, prihvatanja, odobrenja ili pristupanja;

v) svakom datumu stupanja na snagu ove konvencije u skladu sa članom 23;

g) svakoj izjavi datoj po osnovu člana 1. stav 2. člana 22. stav 4. i člana 25;

d) svakom drugom činu, obaveštenju ili notifikaciji u vezi sa ovom konvencijom.

U potvrdu prethodno navedenog, dole potpisani, koji su za to propisno ovlašćeni, potpisuju ovu konvenciju.

Sačinjeno u Varšavi, 16. maja 2005. godine, na engleskom i francuskom jeziku, pri čemu su oba teksta podjednako verodostojna, u jednom izvorniku koji se deponuje u arhivi Saveta Evrope. Generalni sekretar Saveta Evrope dostaviće overene prepise svakoj zemlji članici Saveta Evrope, Evropskoj zajednici, zemljama koje nisu članice a učestvovale su u izradi ove konvencije i svakoj državi pozvanoj da Konvenciji pristupi.

Dodatak

1. Konvencija o suzbijanju nezakonite otmice vazduhoplova, potpisana u Hagu 16. decembra 1970;

2. Konvencija o suzbijanju nezakonitih akata uperenih protiv bezbednosti civilnog vazduhoplovstva, zaključena u Montrealu 23. septembra 1971;

3. Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju krivičnih dela protiv lica pod međunarodnom zaštitom, uključujući i diplomatske agente, usvojena u Njujorku 14. decembra 1973;

4. Međunarodna konvencija protiv uzimanja talaca, usvojena u Njujorku 17. decembra 1979;

5. Konvencija o fizičkoj zaštiti nuklearnog materijala, usvojena u Beču 3. marta 1980;

6. Protokol o suzbijanju nezakonitih akata nasilja na aerodromima koji služe međunarodnom civilnom vazduhoplovstvu, doneta u Montrealu 24. februara 1988;

7. Konvencija o suzbijanju nezakonitih akata uperenih protiv bezbednosti pomorske plovidbe, sačinjena u Rimu 10. marta 1988;

8. Protokol o suzbijanju nezakonitih akata protiv bezbednosti nepokretnih platformi koje se nalaze u epikontinentalnom pojasu, sačinjen u Rimu 10. marta 1988;

9. Međunarodna konvencija o sprečavanju terorističkih napada bombama, usvojena u Njujorku 15. decembra 1997;

10. Međunarodna konvencija o suzbijanju finansiranja terorizma, usvojena u Njujorku 9. decembra 1999."

ČLAN 3

O izvršavanju odredaba ovog zakona stara se ministarstvo nadležno za unutrašnje poslove i ministarstvo nadležno za odbranu.

ČLAN 4

Ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije - Međunarodni ugovori".