ZAKONO POTVRĐIVANJU KONVENCIJE SAVETA EVROPE O PRANJU, TRAŽENJU, ZAPLENI I ODUZIMANJU PRIHODA STEČENIH KRIMINALOM I O FINANSIRANJU TERORIZMA("Sl. glasnik RS - Međunarodni ugovori", br. 19/2009) |
ČLAN 1
Potvrđuje se Konvencija Saveta Evrope o pranju, traženju, zapleni i oduzimanju prihoda stečenih kriminalom i o finansiranju terorizma, sačinjena 16. maja 2005. godine u Varšavi, u originalu na engleskom i francuskom jeziku.
ČLAN 2
Tekst Konvencije u originalu na engleskom jeziku i u prevodu na srpski jezik glasi:
KONVENCIJA SAVETA EVROPE O PRANJU, TRAŽENJU, ZAPLENI I ODUZIMANJU PRIHODA STEČENIH KRIMINALOM I O FINANSIRANJU TERORIZMA
Varšava, 16. maja 2005. godine
Države-članice Saveta Evrope i druge potpisnice ove konvencije,
uzimajući u obzir da je cilj Saveta Evrope postizanje većeg jedinstva među njegovim članicama;
ubeđene da je potrebno sprovoditi zajedničku krivičnu politiku koja ima za cilj zaštitu društva;
uzimajući u obzir da borba protiv teškog kriminala, koji je u sve većoj meri postao međunarodni problem, zahteva primenu modernih i delotvornih metoda u međunarodnim razmerama;
verujući da se jedan od tih metoda sastoji u lišavanju kriminalaca prihoda stečenih kroz razne vrste kriminala;
uzimajući u obzir da se za ostvarivanje tog cilja takođe mora uspostaviti sistem međunarodne saradnje koji će dobro funkcionisati;
imajući na umu Konvenciju Saveta Evrope o pranju, traženju, zapleni i oduzimanju prihoda stečenih kriminalom (ETS br. 141 - u daljem tekstu "Konvencija iz 1990");
podsećajući, takođe, na Rezoluciju 1373 (2001) o pretnjama za međunarodni mir i bezbednost koje su prouzrokovane terorističkim aktima koju je Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija usvojio 28. septembra 2001. godine, a posebno njen stav 3g;
podsećajući na Međunarodnu konvenciju o suzbijanju finansiranja terorizma, koju je Generalna skupština Ujedinjenih nacija usvojila 9. decembra 1999. godine i posebno njene članove 2. i 4, koji obavezuju visoke strane ugovornice da finansiranje terorizma odrede kao krivično delo;
ubeđene u neophodnost preduzimanja neposrednih koraka za potvrđivanje i celovitu primenu Međunarodne konvencije o suzbijanju finansiranja terorizma, gore navedenu,
saglasile su se o sledećem:
DEFINICIJE POJMOVA
U svrhe ove konvencije:
a) "prihod" označava svaku ekonomsku korist, proisteklu ili stečenu, neposredno ili posredno, od krivičnih dela. Ona se može sastojati od bilo koje imovine, kako je to definisano u tački b) ovog člana;
b) "imovina" obuhvata imovinu svakog opisa, materijalnu ili nematerijalnu, pokretnu ili nepokretnu, i pravne dokumente ili instrumente kojima se dokazuje svojina ili interes u odnosu na takvu imovinu;
v) "sredstva" označava svaku imovinu koja se koristi ili se planira da se koristi na bilo koji način, u celini ili delimično, za izvršenje jednog ili više krivičnih dela;
g) "konfiskacija" označava kaznu ili meru koju izriče sud po sprovedenom postupku u vezi sa jednim ili više krivičnih dela, kojom se pravnosnažno oduzima imovina;
d) "predikatna krivična dela" označava svako krivično delo putem koga je stečen prihod koji može postati predmet krivičnog dela definisanog u članu 9. ove konvencije;
đ) "finansijsko obaveštajna jedinica" (u daljem tekstu "FIU") označava centralnu, nacionalnu agenciju odgovornu za to da dobija (i, shodno ovlašćenjima, da zahteva), analizira i dostavlja nadležnim organima otkrića o finansijskim informacijama
i) u vezi sa sumnjivim prihodima i potencijalnim finansiranjem terorizma, ili
ii) koje su, shodno domaćem zakonodavstvu ili propisima, potrebne radi borbe protiv pranja novca i finansiranja terorizma;
e) "zamrzavanje" ili "zaplena" označava privremenu zabranu transfera, uništenja, konverzije, raspolaganja ili kretanja imovine ili privremeno preuzimanje staranja ili kontrole nad imovinom na osnovu naloga koji izda sud ili neki drugi nadležni organ;
ž) "finansiranje terorizma" označava krivična dela iz stava 2. gore navedene Međunarodne konvencije o suzbijanju finansiranja terorizma.
FINANSIRANJE TERORIZMA
Primena Konvencije na finansiranje terorizma
1. Svaka strana ugovornica treba da usvoji zakonske i druge mere koje mogu biti potrebne da joj omoguće da primeni odredbe sadržane u glavama III, IV i V ove konvencije na finansiranje terorizma.
2. Pre svega, svaka strana ugovornica treba da obezbedi da bude u mogućnosti da traži, uđe u trag, identifikuje, zamrzne, zapleni i konfiskuje imovinu, zakonitog ili nezakonitog porekla, koja je iskorišćena ili namenjena da bude korišćena, u celini ili delimično, za finansiranje terorizma, ili prihode stečene kroz to krivično delo, i da u tom cilju obezbedi najširu moguću saradnju.
MERE KOJE TREBA PREDUZETI NA NACIONALNOM NIVOU
OPŠTE ODREDBE
1. Svaka strana ugovornica treba da usvoji takve zakonodavne i druge mere koje mogu biti neophodne da joj omoguće da konfiskuje sredstva i prihode ili imovinu čija vrednost odgovara tim prihodima ili opranoj imovini.
2. Pod uslovom da se stav 1. ovog člana odnosi na pranje novca i na kategorije krivičnih dela navedene u dodatku ove Konvencije, svaka strana ugovornica može, u vreme potpisivanja ili prilikom deponovanja instrumenata potvrđivanja, prihvatanja, odobrenja ili pristupanja, izjavom koju će uputiti generalnom sekretaru Saveta Evrope da saopšti da se stav 1. ovog člana primenjuje
a) samo u onoj meri u kojoj je to delo kažnjivo lišenjem slobode ili merom pritvora čija maksimalna dužina prelazi jednu godinu. Međutim, svaka strana ugovornica može povodom ove odredbe dati izjavu u vezi sa konfiskacijom prihoda ostvarenih poreskim deliktima isključivo u svrhu da sebi omogući da konfiskuje tu imovinu, na nacionalnom nivou i kroz međunarodnu saradnju, na osnovu nacionalnog i međunarodnog zakonodavstva kojim se uređuje povraćaj poreskih dugovanja; i/ili
b) samo na spisak izričito pobrojanih krivičnih dela.
3. Strane ugovornice mogu propisima da predvide obaveznu konfiskaciju kod krivičnih dela koja podležu režimu konfiskacije. Strane ugovornice mogu posebno da uvrste u ovu odredbu krivična dela pranja novca, krijumčarenja narkotika, krijumčarenja ljudi i bilo koje drugo teško krivično delo.
4. Svaka strana ugovornica treba da donese zakonske i druge mere koje mogu da budu potrebne da zahteva da, u slučaju teških krivičnih dela ili krivičnih dela definisanih unutrašnjim pravom, počinilac mora da dokaže poreklo navodnih prihoda ili druge imovine koja podleže konfiskaciji, u meri u kojoj je takav zahtev konzistentan sa načelima njenog unutrašnjeg prava.
Svaka strana ugovornica treba da usvoji potrebne zakonske i druge mere koje će joj omogućiti da brzo identifikuje, uđe u trag, zamrzne ili zapleni imovinu koja podleže konfiskaciji u skladu sa članom 3, pre svega kako bi olakšala izvršenje potonje konfiskacije.
Zamrzavanje, zaplena i konfiskacija
Svaka strana ugovornica treba da usvoji potrebne zakonske i druge mere koje će joj omogućiti da obezbedi da mere zamrzavanja, zaplene i konfiskacije takođe obuhvataju:
a) imovinu u koju su prihodi transformisani ili konvertovani;
b) imovinu stečenu iz zakonitih izvora, ako su se prihodi pomešali, u celini ili delimično, sa takvom imovinom, do visine procenjene vrednosti tih "pomešanih" prihoda;
v) dobit ili druge koristi proistekle iz prihoda stečenih kriminalom, od imovine u koju su prihodi stečeni kriminalom transformisani ili konvertovani ili od imovine sa kojom su prihodi stečeni kriminalom pomešani, do visine procenjene vrednosti "pomešanih" prihoda, na isti način i u istom obimu kao i prihode stečene kriminalom.
Upravljanje zamrznutom ili zaplenjenom imovinom
Svaka strana ugovornica treba da usvoji potrebne zakonske i druge mere koje će joj omogućiti da obezbedi valjano upravljanje zamrznutom ili zaplenjenom imovinom u skladu sa članovima 4. i 5. ove konvencije.
1. Svaka strana ugovornica treba da usvoji potrebne zakonske ili druge mere koje će joj omogućiti da svojim sudovima ili drugim nadležnim organima obezbedi potrebna ovlašćenja kako bi mogli da nalože da bude podneta na uvid bankarska, finansijska ili trgovinska dokumentacija ili da bude zaplenjena kako bi se mogli sprovesti koraci iz članova 3, 4. i 5. Nijedna strana ugovornica neće odbiti da postupa shodno odredbama ovog člana pozivajući se na bankarsku tajnu kao na osnov.
2. Ne dovodeći u pitanje stav 1, svaka strana ugovornica treba da usvoji potrebne zakonske i druge mere koje će joj omogućiti da:
a) utvrdi da li je fizičko ili pravno lice imalac ili povlašćeni vlasnik jednog ili više računa, kakva god da je njihova priroda, u bilo kojoj banci koja se nalazi na njenoj teritoriji i da, ako je tako, dobije sve podrobnosti u vezi sa identifikovanim računima;
b) dobije precizne podatke o utvrđenim bankovnim računima i bankarskim operacijama koje su sprovedene u određenom vremenskom periodu preko jednog ili više određenih računa, uključujući tu i podatke o svakom računu na koji je novac upućivan ili na koji je novac priman;
v) nadzire, u utvrđenom periodu, bankarske operacije koje se sprovode preko jednog ili više identifikovanih računa; i
g) obezbedi da banke ne otkriju bankarskom klijentu o kome je reč niti trećim licima da su informacije tražene ili pribavljene u skladu sa tačkama a, b ili v, kao ni to da je istraga u toku.
Strane ugovornice treba da razmotre mogućnost da ova odredba bude proširena tako da obuhvati i račune u nebankarskim finansijskim institucijama.
3. Svaka strana ugovornica treba da razmotri mogućnost usvajanja takvih zakonskih i drugih mera koje će joj omogućiti da koristi specijalne istražne tehnike koje olakšavaju identifikaciju i ulaženje u trag prihodima kao i prikupljanje dokaza u vezi sa njima, kao što je observacija, presretanje telekomunikacija, pristup kompjuterskim sistemima i nalog za predočavanje određenih dokumenata.
Svaka strana ugovornica treba da usvoji takve zakonske i druge mere koje će joj omogućiti da zainteresovane strane na koje se odnose mere iz članova 3, 4. i 5. i ostale relevantne odredbe u ovom odeljku, imaju na raspolaganju delotvorne pravne lekove kako bi zaštitile svoja prava.
1. Svaka strana ugovornica treba da usvoji potrebne zakonske i druge mere koje će joj omogućiti da sledeća dela, kada su počinjena sa namerom, u svom unutrašnjem pravu okvalifikuje kao krivično delo:
a) konverzija ili transfer imovine, uz znanje da ta imovina predstavlja prihod od krivičnog dela, u svrhu sakrivanja ili prikrivanja nezakonitog porekla imovine ili pomaganje bilo kom licu koje je umešano u izvršenje krivičnog dela u sticaju da izbegne zakonske posledice svojih radnji;
b) sakrivanje ili prikrivanje prave prirode, izvora, lokacije, raspolaganja, kretanja, imovinskih prava ili prava vlasništva nad imovinom, uz znanje da ta imovina predstavlja prihod stečen od krivičnog dela;
i, u zavisnosti od ustavnih načela i osnovnih postavki njenog pravnog sistema;
v) sticanje, posedovanje ili korišćenje imovine, uz znanje, u trenutku primanja te imovine, da ona predstavlja prihod stečen krivičnim delom;
g) učestvovanje, udruživanje ili zavera u cilju izvršenja, pokušaji izvršenja i pomaganje, podsticanje, olakšavanje i pomaganje savetima izvršenja bilo kog dela utvrđenog u skladu sa ovim članom.
2. U svrhu sprovođenja ili primene stava 1. ovog člana:
a) nije važno da li delo u sticaju podleže krivičnoj jurisdikciji strane ugovornice;
b) može biti propisano da se krivična dela koja su navedena u ovom stavu ne odnose na lica koja su počinila delo u sticaju;
v) znanje, namera ili cilj potreban kao element krivičnog dela navedenog u tom stavu mogu se izvesti iz objektivnog, činjeničnog stanja.
3. Svaka strana ugovornica može da usvoji takve zakonske ili druge mere koje će joj omogućiti da u svom unutrašnjem pravu kvalifikuje kao krivično delo sva ili neka od dela iz stava 1. ovog člana, u jednom ili oba dole navedena slučaja u kojima je počinilac
a) sumnjao da imovina predstavlja prihod od kriminala;
b) trebalo da pretpostavi da imovina predstavlja prihod stečen od kriminala.
4. Pod uslovom da se stav 1. ovog člana primenjuje na kategorije krivičnih dela u sticaju koja su navedena u dodatku Konvencije, svaka država ili Evropska zajednica može, u trenutku potpisivanja ili prilikom deponovanja instrumenata potvrđivanja, prihvatanja, odobrenja ili pristupanja, izjavom upućenom generalnom sekretaru Saveta Evrope, da saopšti da se stav 1. ovog člana primenjuje:
a) samo u meri u kojoj je krivično delo u sticaju kažnjivo lišenjem slobode ili nalogom za pritvor čija maksimalna dužina prelazi jednu godinu ili, ako je reč o stranama ugovornicama u čijim pravnim sistemima postoji određen minimalni prag, u meri u kojoj je to krivično delo kažnjivo lišenjem slobode ili nalogom za pritvor od najmanje šest ili više meseci; i/ili
b) samo na spisak precizno navedenih krivičnih dela u sticaju; i/ili
v) na kategoriju teških krivičnih dela prema unutrašnjem pravu strane ugovornice.
5. Svaka strana ugovornica treba da obezbedi da prethodno ili istovremeno izricanje okrivljujuće presude nekom licu za krivično delo u sticaju nije preduslov za izricanje presude kojom se oglašava krivim za pranje novca.
6. Svaka strana ugovornica treba da obezbedi da izricanje presude kojom se neko oglašava krivim za pranje novca shodno ovom članu bude moguće gde god je dokazano da imovina, koja je predmet stava 1.a ili b ovog člana, vodi poreklo od krivičnog dela u sticaju, s tim što ne mora nužno da bude precizno ustanovljeno o kom je krivičnom delu reč.
7. Svaka strana ugovornica treba da obezbedi da se krivična dela u sticaju za pranje novca prošire na ponašanje koje se dogodilo u drugoj državi, a koje predstavlja krivično delo u toj državi, i koje bi predstavljalo krivično delo u sticaju da se dogodilo na domaćoj teritoriji. Svaka strana ugovornica može da propiše da u takvoj situaciji jedini preduslov jeste to da bi ponašanje, da se dogodilo na domaćoj teritoriji, predstavljalo krivično delo u sticaju.
1. Svaka strana ugovornica treba da usvoji takve zakonodavne i druge mere koje će da omoguće da se obezbedi da pravna lica mogu da budu smatrana odgovornima za krivična dela pranja novca ustanovljena u skladu sa ovom konvencijom, koja počini bilo koje fizičko lice radi njihove koristi, a to fizičko lice deluje ili pojedinačno ili kao deo nekog organa pravnog lica, koji ima rukovodeću poziciju u pravnom licu, na osnovu:
a) prava da zastupa pravno lice; ili
b) ovlašćenja da donosi odluke u ime pravnog lica; ili
v) ovlašćenja da vrši kontrolu unutar pravnog lica,
kao i za učešće takvih fizičkih lica u svojstvu saučesnika ili onoga ko je podstakao na izvršenje gore navedenih krivičnih dela.
2. Pored slučajeva koji su već navedeni u stavu 1, svaka strana ugovornica treba da preduzme neophodne mere da obezbedi da pravno lice može da bude smatrano odgovornim kada odsustvo nadzora ili kontrole od fizičkog lica iz stava 1. omogući izvršenje krivičnog dela iz stava 1, koje delo u korist tog pravnog lica izvrši njemu podređeno fizičko lice.
3. Odgovornost pravnog lica shodno ovom članu ne isključuje krivične postupke protiv fizičkih lica koja su počinioci, koja podstiču na izvršenje ili su saučesnici u izvršenju krivičnih dela navedenih u stavu 1.
4. Svaka strana ugovornica treba da obezbedi da pravna lica koja se smatraju odgovornima shodno ovom članu budu podvrgnuta delotvornim, srazmernim krivičnim i nekrivičnim sankcijama uključujući tu i novčane sankcije, koje sve imaju ulogu odvraćanja.
Svaka strana ugovornica treba da usvoji potrebne zakonske i druge mere koje će joj omogućiti da, prilikom određivanja kazne, uzme u obzir konačne odluke protiv fizičkih ili pravnih lica donete u drugoj strani ugovornici u odnosu na krivična dela ustanovljena u skladu sa ovom konvencijom.
FINANSIJSKO OBAVEŠTAJNA JEDINICA (FIU) I SPREČAVANJE
Finansijsko obaveštajna jedinica (FIU)
1. Svaka strana ugovornica treba da usvoji potrebne zakonske i druge mere koje će joj omogućiti da ustanovi FIU onako kako je ona definisana u ovoj konvenciji.
2. Svaka strana ugovornica treba da usvoji potrebne zakonske i druge mere koje će joj omogućiti da obezbedi da FIU ima pristup, neposredno ili posredno, na pravovremenoj osnovi, finansijskim, upravnim informacijama i informacijama u oblasti održavanja reda koje su joj potrebne da bi valjano obavljala svoje funkcije, uključujući tu i analizu izveštaja o sumnjivim transakcijama.
Mere za sprečavanje pranja novca
1. Svaka strana ugovornica treba da usvoji potrebne zakonske i druge mere koje treba da joj omoguće da uspostavi sveobuhvatni unutrašnji regulatorni i nadzorni režim, odnosno režim monitoringa, kako bi sprečila pranje novca i obratiće dužnu pažnju na primenjive međunarodne standarde uključujući tu, pre svega, preporuke koje je usvojila Radna grupa za finansijsku akciju u pogledu pranja novca (FATF).
2. U tom smislu, svaka strana ugovornica treba, pre svega, da donese potrebne zakonske i druge mere koje mogu da budu neophodne da bi:
a) zahtevala od pravnih i fizičkih lica koja se bave aktivnostima za koja postoji posebna verovatnoća da će biti iskorišćene u svrhe pranja novca, i u meri u kojoj je reč o tim aktivnostima, da
i) identifikuju i verifikuju identitet svojih klijenata i, gde je to primenjivo, vlasnika koji su krajnji korisnici, kao i da s dužnom pažnjom ispitaju poslovne odnose, uzimajući u obzir pristup koji se temelji na riziku;
ii) prijave sumnje u pogledu pranja novca radi preduzimanja zaštite;
iii) preduzmu mere podrške, kao što je čuvanje i arhiviranje podataka o identifikaciji klijenta i njegovim transakcijama, obuka osoblja i uspostavljanje interne politike i postupaka i, ako je to primereno, prilagode to svojoj veličini i prirodi poslovanja;
b) zabrane, gde je to primereno, licima pomenutim u tački a) da obelodane činjenicu da je dostavljena informacija o sumnjivoj transakciji ili neka informacija s tim u vezi ili informaciju o tome da je istraga povodom pranja novca u toku ili da može biti u toku;
v) obezbede da lica iz tačke a) budu podvrgnuta delotvornim sistemima monitoringa, i gde je to primenjivo, nadzora, kako bi se osiguralo njihovo poštovanje zahteva za borbu protiv pranja novca, tamo gde je to moguće obaviti na osnovu procene rizika.
3. U tom smislu, svaka strana ugovornica treba da usvoji takve zakonodavne i druge mere koje će da joj omoguće da uoči značajan fizički prekogranični prenos gotovinskih sredstava i odgovarajućih instrumenata koji glase na donosioca.
Odlaganje domaćih sumnjivih transakcija
Svaka strana ugovornica treba da usvoji potrebne zakonske i druge mere koje će da joj omoguće da FIU bude dozvoljeno da preduzme hitnu akciju ili da to, prema potrebi, učini bilo koji drugi nadležni organ ili telo, onda kada postoji sumnja da je neka transakcija povezana sa pranjem novca, da tu transakciju suspenduju ili da ne daju pristanak na njenu realizaciju kako bi analizirali tu transakciju i potvrdili svoje sumnje. Svaka strana ugovornica može da ograniči takvu meru na slučajeve u kojima je podnet izveštaj o sumnjivoj transakciji. Maksimalna dužina svake takve suspenzije ili nedavanja saglasnosti na transakciju podleže odgovarajućim odredbama domaćeg zakonodavstva.
MEĐUNARODNA SARADNJA
NAČELA MEĐUNARODNE SARADNJE
Opšta načela i mere međunarodne saradnje
1. Strane ugovornice među sobom treba da sarađuju u najširoj mogućoj meri u svrhu istraga i postupaka koji imaju za cilj konfiskaciju sredstava i prihoda stečenih kriminalom.
2. Svaka strana ugovornica treba da usvoji potrebne zakonske i druge mere koje će da joj omoguće da, u skladu sa uslovima propisanim u ovoj glavi, ispuni zahteve:
a) za konfiskaciju konkretnih stvari koje predstavljaju dobit ili sredstava stečena kriminalom, kao i za konfiskaciju takve dobiti, koja sadrži zahtev za uplatu novčanog iznosa koji odgovara vrednosti stečenoj kriminalom;
b) za pomoć u istrazi i donošenju privremenih mera u cilju bilo kog vida konfiskacije iz tačke a) u gore navedenom tekstu.
3. Pomoć u istrazi i privremene mere iz stava 2.b biće pružene, odnosno sprovedene onako kako to propisuje i dopušta unutrašnje pravo zamoljene strane ugovornice. Kada se zahtevom koji se tiče jedne od tih mera preciziraju formalnosti ili postupci koji su neophodni u skladu sa unutrašnjim pravom strane molilje, čak i ako nisu poznati zamoljenoj strani ugovornici, potonja će ispuniti te zahteve u meri u kojoj tražena radnja nije u suprotnosti sa njenim osnovnim pravnim načelima.
4. Svaka strana ugovornica treba da usvoji odgovarajuće zakonske ili druge mere koje će da joj omoguće da osigura da zahtevi koje upućuju druge strane ugovornice radi identifikacije, ulaženja u trag, zamrzavanja ili zaplene prihoda i sredstava stečenih kriminalom dobiju isti onaj prioritetni značaj koji dobijaju odgovarajući zahtevi kada su upućeni u okviru unutrašnjih pravnih postupaka.
POMOĆ U ISTRAZI
Strane ugovornice treba, na zahtev, jedna drugoj da pruže najveću moguću pomoć u identifikaciji sredstava, prihoda i druge imovine stečene kriminalom koja podleže konfiskaciji, kao i ulaženju u trag tim sredstvima, prihodima i imovini. Takva pomoć obuhvata svaku meru kojom se obezbeđuju dokazi u pogledu postojanja, lokacije ili kretanja, prirode, pravnog statusa ili vrednosti navedene imovine.
Zahtevi za informacije o bankovnim računima
1. Svaka strana ugovornica, pod uslovima navedenim u ovom članu, treba da preduzme mere koje su neophodne da bi utvrdila, u odgovoru na zahtev koji dobije od druge strane ugovornice, da li fizičko ili pravno lice koje je predmet krivične istrage poseduje ili kontroliše jedan ili više računa, kakve bilo prirode, u bilo kojoj banci koja se nalazi na njenoj teritoriji i da, ako je tako, pribavi detaljne podatke o identifikovanim računima.
2. Obaveza propisana u ovom članu primenjuje se samo u meri u kojoj su te informacije u posedu banke kod koje se nalazi račun.
3. Pored zahteva iz člana 37, strana molilja, u tom zahtevu, treba da:
a) navede zbog čega smatra da će tražene informacije verovatno biti od suštinskog značaja u svrhu krivične istrage o krivičnom delu;
b) navede na kom osnovu pretpostavlja da se račun nalazi u bankama u zamoljenoj državi i precizira, u najvećoj mogućoj meri, o kojim se bankama i/ili računima radi; i
v) navede sve raspoložive dodatne informacije koje bi mogle da olakšaju izvršenje ovog zahteva.
4. Zamoljena strana ugovornica može da uslovi izvršenje takvog zahteva istim uslovima koje primenjuje u odnosu na zahteve za traženje i zaplenu.
5. Svaka država ili Evropska zajednica može, u trenutku potpisivanja ili prilikom deponovanja instrumenata potvrđivanja, prihvatanja, odobrenja ili pristupanja, izjavom upućenom generalnom sekretaru Saveta Evrope, da saopšti da se ovaj član primenjuje samo na kategorije krivičnih dela koje su naznačene na spisku sadržanom u dodatku ove konvencije.
6. Strane ugovornice mogu da prošire ovu odredbu na račune koji su otvoreni u nebankarskim finansijskim institucijama. Takav zahtev može da podleže načelu reciprociteta.
Zahtevi za informacije o bankarskim transakcijama
1. Na zahtev druge strane ugovornice, zamoljena strana ugovornica treba da dostavi pojedinosti o konkretnim bankovnim računima i o bankarskim operacijama obavljenim u određenom periodu, preko jednog ili više računa koji su precizirani u zahtevu, uključujući tu i detalje o svakom računu sa koga je novac upućivan ili na koji je upućivan.
2. Obaveza navedena u ovom članu treba da se primenjuju samo u meri u kojoj se te informacije nalaze u posedu banke u kojoj se račun nalazi.
3. Pored zahteva iz člana 37, strana molilja treba da navede u svom zahtevu zbog čega smatra da su tražene informacije relevantne za krivičnu istragu povodom tog dela.
4. Zamoljena strana ugovornica može da uslovi izvršenje tog zahteva istim uslovima koje postavlja u odnosu na zahteve za traženje i zaplenu.
5. Strane ugovornice mogu da prošire ovu odredbu na račune koji se nalaze u nebankarskim finansijskim institucijama. To proširenje može da podleže načelu reciprociteta.
Zahtevi za nadzor nad bankarskim transakcijama
1. Svaka strana ugovornica treba da obezbedi da, na zahtev druge strane ugovornice, bude u stanju da nadzire, tokom određenog perioda, bankarske operacije koje se sprovode preko jednog ili više računa navedenih u zahtevu i da rezultate tog nadzora dostavi strani molilji.
2. Pored zahteva iz člana 37, strana molilja treba, u tom zahtevu, da navede zbog čega smatra da su tražene informacije relevantne za krivičnu istragu povodom tog dela.
3. Odluku o sprovođenju nadzora treba da donesu u svakom pojedinačnom slučaju nadležni organi zamoljene strane, posvećujući dužnu pažnju unutrašnjem pravu te strane.
4. Praktične detalje u vezi sa nadzorom među sobom treba da usaglase nadležni organi strane molilje i zamoljene strane.
5. Strane ugovornice mogu da prošire ovu odredbu na račune koji se nalaze u nebankarskim finansijskim institucijama.
Ne dovodeći u pitanje sopstvene istrage i postupke, strana ugovornica može bez prethodnog zahteva da prosledi drugoj strani ugovornici informacije o sredstvima i prihodima stečenim kriminalom, onda kada smatra da obelodanjivanje takve informacije može da pomogne strani koja informacije prima da pokrene ili da sprovede istrage ili postupke ili da bi to obelodanjivanje moglo da dovede do zahteva koji bi ta strana ugovornica uputila u skladu sa ovom glavom.
PRIVREMENE MERE
Obaveza preduzimanja privremenih mera
1. Na zahtev druge strane ugovornice koja je pokrenula krivični postupak ili postupke radi konfiskacije, strana ugovornica treba da preduzme neophodne privremene mere, kao što su zamrzavanje ili zaplena, da bi sprečila svaki promet, prenos ili raspolaganje imovinom koja, u nekoj kasnijoj fazi, može da bude predmet zahteva za konfiskaciju ili koja bi, kao takva, mogla da odgovara zahtevu.
2. Strana ugovornica koja je dobila zahtev za konfiskaciju shodno članu 23. treba da preduzme, ako se to od nje traži, mere iz stava 1. ovog člana u odnosu na svaku imovinu koja je predmet zahteva ili koja bi mogla da zadovolji taj zahtev.
1. Posle izvršenja privremenih mera zahtevanih u skladu sa stavom 1. člana 21, strana molilja spontano i u najkraćem mogućem roku treba da dostavi zamoljenoj strani sve informacije koje mogu dovesti u pitanje ili modifikovati obim tih mera. Strana molilja takođe, bez odlaganja, treba da dostavi sve dopunske informacije koje traži zamoljena strana i koje su neophodne za sprovođenje i dalje praćenje privremenih mera.
2. Pre ukidanja bilo koje privremene mere preduzete u skladu sa ovim članom, zamoljena strana treba, gde god je to moguće, da pruži strani molilji mogućnost da predoči svoje razloge u korist daljeg trajanja te mere.
KONFISKACIJA
1. Strana ugovornica koja je dobila zahtev druge strane ugovornice za konfiskaciju sredstava ili prihoda stečenog kriminalom, a koje se nalaze na njenoj teritoriji, treba da:
a) sprovede nalog za konfiskaciju koji je doneo sud strane molilje u odnosu na ta sredstva ili prihode stečene kriminalom; ili
b) podnese zahtev svojim nadležnim organima za dobijanje naloga za konfiskaciju i, ako je takav nalog odobren, sprovede taj nalog.
2. U cilju primene stava 1 b) ovog člana, svaka strana ugovornica treba da, kada god je to potrebno, bude nadležna da pokrene konfiskacioni postupak u skladu sa sopstvenim pravom.
3. Odredbe stava 1. ovog člana primenjuju se, takođe, na konfiskaciju određenu u zahtevu da se uplati odgovarajuća svota novca koja po vrednosti odgovara prihodu stečenom kriminalom, ako se imovina na kojoj konfiskacija može da bude sprovedena nalazi kod zamoljene strane ugovornice. U takvim slučajevima, prilikom sprovođenja konfiskacije shodno stavu 1, zamoljena strana će, ako plaćanje nije postignuto, realizovati zahtev na svakoj imovini koja je u tu svrhu na raspolaganju.
4. Ako se zahtev za konfiskaciju odnosi na konkretnu imovinu, strane ugovornice mogu da se dogovore da zamoljena strana sprovede konfiskaciju u vidu zahteva za plaćanje određene svote novca koja odgovara vrednosti imovine.
5. Strane ugovornice treba da sarađuju u najvećoj mogućoj meri shodno svom domaćem zakonodavstvu sa onim stranama ugovornicama koje zahtevaju izvršenje mera koje odgovaraju konfiskaciji sve do oduzimanja imovine, a to nisu krivične sankcije, u obimu u kome takve mere izrekne sudski organ strane molilje u odnosu na krivično delo, pod uslovom da je ustanovljeno da ta imovina predstavlja prihod stečen od kriminala ili drugu imovinu u smislu člana 5. ove konvencije.
1. Postupci za postizanje i sprovođenje konfiskacije shodno članu 23. uređuju se pravom zamoljene strane ugovornice.
2. Zamoljena strana ugovornica obavezna je da poštuje nalaze o činjenicama ukoliko su oni navedeni u presudi ili sudskoj odluci strane molilje za konfiskaciju ili u meri u kojoj se presuda ili sudska odluka implicitno zasniva na njima.
3. Svaka država ili Evropska zajednica može u trenutku potpisivanja ili prilikom deponovanja instrumenata potvrđivanja, prihvatanja, odobravanja ili pristupanja, izjavom upućenom generalnom sekretaru Saveta Evrope, da saopšti kako se stav 2. ovog člana primenjuje samo u zavisnosti od njenih ustavnih načela i osnovnih postavki njenog pravnog sistema.
4. Ako se konfiskacija sastoji u zahtevu za uplatu novčanog iznosa, nadležni organ zamoljene strane ugovornice treba da pretvori taj iznos u valutu koja važi u toj strani ugovornici po deviznom kursu koji važi u trenutku donošenja odluke o sprovođenju konfiskacije.
5. U slučaju člana 23, stav 1.a, samo strana molilja ima pravo da odluči o svakom zahtevu za reviziju naloga za konfiskaciju.
1. Imovina koju neka strana ugovornica konfiskuje u skladu sa članovima 23. i 24. ove konvencije treba da bude na raspolaganju toj strani u skladu sa njenim unutrašnjim pravnim i upravnim postupcima.
2. Kada postupaju po zahtevu druge strane ugovornice u skladu sa članovima 23. i 24. ove konvencije, strane ugovornice treba da, u meri u kojoj im to dopušta domaće zakonodavstvo i ako je tako zatraženo, daju prvenstvo razmatranju mogućnosti za povraćaj konfiskovane imovine strani molilji, kako bi ona mogla da obezbedi nadoknadu oštećenim stranama kriminala ili da vrati tu imovinu njenim legitimnim vlasnicima.
3. Kada postupa po zahtevu druge strane ugovornice shodno članovima 23. i 24. ove konvencije, strana ugovornica može posebno da razmotri mogućnost zaključivanja sporazuma ili dogovora o zajedničkoj podeli sa drugim stranama ugovornicama, redovno ili od slučaja do slučaja, takve imovine, shodno svom domaćem zakonodavstvu ili upravnim postupcima.
Pravo sprovođenja i maksimalni iznos konfiskacije
1. Zahtev za izvršenje konfiskacije podnet shodno članovima 23. i 24. ne utiče na pravo strane ugovornice koja je taj zahtev uputila da sama izvrši nalog za konfiskaciju.
2. Ništa u ovoj konvenciji neće biti protumačeno na način koji bi omogućio da ukupna vrednost konfiskacije premaši novčani iznos naveden u nalogu za konfiskaciju. Ako strana ugovornica zaključi da bi to moglo da se dogodi, onda treba da se strane ugovornice o kojima je reč konsultuju da bi izbegle takav učinak.
Lišenje slobode zbog neizvršenja obaveze
Zamoljena strana ugovornica neće da izvrši hapšenje zbog neispunjavanja obaveze, niti će da preduzme ma koju drugu meru kojom bi se ograničila sloboda lica na osnovu zahteva podnetog prema članu 23, ako je strana ugovornica koja je zahtev podnela to navela u zahtevu.
ODBIJANJE I ODLAGANJE SARADNJE
1. Saradnja shodno ovoj glavi može da bude odbijena ako bi:
a) tražena mera bila u suprotnosti sa osnovnim načelima pravnog sistema zamoljene strane ugovornice; ili
b) izvršenje zahteva verovatno naštetilo suverenitetu, bezbednosti, javnom redu ili drugim suštinskim interesima zamoljene strane ugovornice; ili
v) po mišljenju zamoljene strane ugovornice, važnost slučaja na koji se zahtev odnosi ne opravdava preduzimanje tražene mere; ili
g) delo na koje se zahtev odnosi predstavlja fiskalni delikt, sa izuzetkom finansiranja terorizma;
d) delo na koje se zahtev odnosi predstavlja politički delikt, sa izuzetkom finansiranja terorizma; ili
đ) zamoljena strana ugovornica smatra da bi saglasnost sa traženom merom bila u suprotnosti sa načelom ne bis in idem; ili
e) delo na koje se zahtev odnosi ne bi predstavljalo krivično delo po pravu zamoljene strane da je počinjeno na teritoriji pod njenom jurisdikcijom. Međutim, ovaj osnov za odbijanje odnosi se na saradnju iz odeljka 2. samo onoliko koliko tražena pomoć podrazumeva i prinudnu radnju. Ako se za saradnju u skladu sa ovom glavom traži dvostruka kažnjivost, smatraće se da je taj zahtev ispunjen bez obzira na to da li obe strane ugovornice svrstavaju to krivično delo u istu kategoriju krivičnih dela ili u opisu tog krivičnog dela koriste istu terminologiju, pod uslovom da obe strane ugovornice svrstavaju ponašanje koje leži u osnovi tog dela u kriminalne radnje.
2. Saradnja shodno odeljku 2, u meri u kojoj tražena pomoć podrazumeva prinudnu radnju, kao i shodno odeljku 3. ove glave, može takođe biti odbijena ako tražene mere nije mogućno preduzeti u skladu sa unutrašnjim pravom zamoljene strane ugovornice u svrhu istraga ili postupaka, kad bi se radilo o sličnom domaćem slučaju.
3. Kada to zahteva zakonodavstvo zamoljene strane ugovornice, saradnja u skladu sa odeljkom 2, ukoliko tražena pomoć obuhvata prinudnu radnju, i u skladu sa odeljkom 3. ove glave takođe može biti odbijena, ako tražene mere ili bilo koje druge mere sa sličnim efektima ne bi bile dozvoljene prema pravu strane ugovornice koja je uputila zahtev ili, kada je reč o nadležnim organima strane koja je uputila zahtev, ako taj zahtev nije odobrio sudija ili neki drugi sudski organ, uključujući tu javne tužioce, ili bilo koji organ koji postupa u krivičnim stvarima.
4. Saradnja prema odeljku 4. ove glave može takođe biti odbijena:
a) ako domaće zakonodavstvo zamoljene strane ugovornice ne predviđa konfiskaciju u vezi sa tipom krivičnog dela na koje se zahtev odnosi; ili
b) ako bi, bez dovođenja u pitanje obaveze shodno članu 23, stav 3, bilo suprotno načelima domaćeg zakonodavstva zamoljene strane ugovornice u vezi sa granicama konfiskacije u pogledu odnosa između delikta i:
i) ekonomske koristi koja bi mogla da se okvalifikuje kao prihod od tog krivičnog dela; ili
ii) imovine koja bi mogla da bude okvalifikovana kao sredstva stečena tim krivičnim delom; ili
v) prema domaćem zakonodavstvu zamoljene strane ugovornice konfiskacija više ne može biti izrečena kao mera niti sprovedena zbog isteka vremena; ili
g) ne dovodeći u pitanje član 23, stav 5, zahtev se ne odnosi na prethodnu presudu, ili odluku sudske prirode, ili izreku sadržanu u takvoj odluci da je krivično delo ili nekoliko krivičnih dela bilo počinjeno, na osnovu čega je naložena ili tražena konfiskacija; ili
d) konfiskacija ili nije sprovodljiva u strani ugovornici koja je zahtev uputila, ili je ona još uvek predmet redovne žalbe; ili
đ) zahtev se odnosi na nalog za konfiskaciju koji proističe iz odluke donete u odsustvu lica protiv koga je taj nalog izdat i, po mišljenju zamoljene strane ugovornice, postupci koje je vodila strana molilja, a doveli su do takve odluke, nisu zadovoljili minimalno pravo na odbranu koje je priznato svakome ko se tereti za krivično delo.
5. U smislu stava 4. tačka đ) ovog člana odluka se ne smatra donetom u odsustvu ako je:
a) bila potvrđena ili objavljena posle protivljenja lica na koje se ta odluka odnosi; ili
b) doneta po žalbi, pod uslovom da je žalbu podnelo lice o kome je reč.
6. Ako smatra, u smislu stava 4. đ) ovog člana, da su minimalna prava na odbranu bila zadovoljena, zamoljena strana ugovornica uzeće u obzir činjenicu da je lice protiv koga se postupak vodi smišljeno nastojalo da pobegne od pravde ili činjenicu da je to lice, pošto je imalo mogućnost da uloži pravni lek protiv odluke donete u odsutnosti, odlučilo da to ne učini. Ovo isto se primenjuje kada je lice o kome je reč, pošto mu je na vreme bio uručen poziv, odlučilo da se pozivu ne odazove, niti da zatraži odlaganje.
7. Strana ugovornica neće da se poziva na tajnost bankarskih podataka kao osnovu za odbijanje svake saradnje shodno ovoj glavi. Kada to nalaže njeno domaće zakonodavstvo, strana ugovornica može da traži da zahtev za saradnju koji bi obuhvatio ukidanje čuvanja tajnosti bankarskih podataka odobri ili sudija ili drugi sudski organ, uključujući tu javne tužioce, ili bilo koji organ nadležan za krivične stvari.
8. Ne dovodeći u pitanje osnov za odbijanje iz stava 1. ovog člana:
a) na činjenicu da je lice koje je pod istragom ili koje podleže nalogu za konfiskaciju koji su izdali organi strane ugovornice koja je podnela zahtev - pravno lice - zamoljena strana ugovornica neće da se pozove kao na prepreku za pružanje bilo kakve saradnje shodno ovoj glavi,
b) na činjenicu da fizičko lice protiv koga je izdat nalog za konfiskaciju prihoda stečenih kriminalom preminulo ili da je pravno lice, protiv koga je izdat nalog za konfiskaciju prihoda stečenih kriminalom izdat, docnije rasformirano, neće da se pozove kao na prepreku za pružanje pomoći shodno članu 23, stav 1. tačka a,
v) na činjenicu da lice koje je pod istragom ili podleže nalogu za konfiskaciju koji su izdale vlasti strane molilje pomenuto u tom zahtevu i kao počinilac osnovnog krivičnog dela i kao počinilac krivičnog dela pranja novca, u skladu sa članom 9, stav 2, tačka b) ove konvencije, zamoljena strana ugovornica neće da se pozove kao na prepreku za pružanje bilo kakve saradnje u skladu sa ovom glavom.
Zamoljena strana ugovornica može na zahtev da odloži akciju ako bi takva akcija dovela u pitanje istragu ili postupak njenih vlasti.
Delimično ili uslovno ispunjavanje zahteva
Pre no što odbije ili odloži saradnju shodno ovoj glavi, zamoljena strana ugovornica će, gde je to primereno, posle konsultacija sa stranom moliljom, da razmotri da li je moguće da u potpunosti udovolji zahtevu, ili on podleže uslovima za koje ta strana proceni da su potrebni.
OBAVEŠTAVANJE I ZAŠTITA PRAVA TREĆIH LICA
1. Strane ugovornice treba da pruže jedna drugoj najveću moguću uzajamnu pomoć u dostavljanju sudske dokumentacije licima na koje se odnose privremene mere i konfiskacija.
2. Ništa u ovom članu nije navedeno u nameri da se omete:
a) mogućnost slanja sudske dokumentacije poštanskim kanalima, neposredno licima u inostranstvu;
b) mogućnost da sudski službenici, odgovorna lica ili drugi nadležni organi strane ugovornice, u matičnoj zemlji, dostave sudsku dokumentaciju neposredno preko konzularnih predstavništava te strane ili preko sudskih službenika, odgovornih lica ili drugih nadležnih organa strane ugovornice kojoj je zahtev upućen,
osim ako ta strana ne dostavi izjavu suprotnog sadržaja generalnom sekretaru Saveta Evrope u trenutku potpisivanja ili prilikom deponovanja instrumenata potvrđivanja, prihvatanja, odobravanja ili pristupanja.
3. Kada se sudska dokumentacija dostavlja licima u inostranstvu na koja se odnose privremene mere ili nalozi za konfiskaciju izdati u strani ugovornici koja tu dokumentaciju šalje, ta strana treba da navede koji pravni lekovi stoje na raspolaganju tim licima po njenom unutrašnjem pravu.
1. Prilikom obrade zahteva za saradnju iz odeljaka 3. i 4, zamoljena strana ugovornica treba da prizna svaku sudsku odluku donetu u strani molilji, koja se odnosi na prava što ih polažu treća lica.
2. Priznavanje može biti odbijeno ako:
a) treća lica nisu imala adekvatnu mogućnost da procene svoja prava; ili
b) odluka nije u skladu sa odlukom koja je već doneta u zamoljenoj strani ugovornici o istom pitanju; ili
v) odluka nije u skladu sa javnim redom i mirom zamoljene strane ugovornice; ili
g) odluka je doneta protivno odredbama o isključivoj nadležnosti koja je predviđena unutrašnjim pravom zamoljene strane ugovornice.
PROCESNA I DRUGA OPŠTA PRAVILA
1. Strane ugovornice treba da odrede centralni organ ili, ako je potrebno, organe, koji treba da budu odgovorni za upućivanje zahteva i odgovaranje na zahteve shodno ovoj glavi, za izvršavanje takvih zahteva ili za njihovo prosleđivanje organima nadležnim za njihovo izvršenje.
2. Svaka strana ugovornica treba, u trenutku potpisivanja ili prilikom deponovanja instrumenata potvrđivanja, prihvatanja, odobravanja ili pristupanja, da dostavi generalnom sekretaru Saveta Evrope imena i adrese određenih nadležnih organa shodno stavu 1. ovog člana.
1. Centralni nadležni organi treba da komuniciraju direktno među sobom.
2. U slučaju hitnosti, zahteve ili dopise iz ove glave Konvencije mogu neposredno da pošalju sudski organi, uključujući javne tužioce, iz strane molilje tim organima zamoljene strane. U takvim slučajevima u isto vreme jedan primerak se dostavlja centralnom organu zamoljene strane ugovornice preko centralnog organa strane molilje.
3. Svaki zahtev ili komunikacija shodno stavovima 1. i 2. ovog člana mogu se dostaviti preko Međunarodne organizacije kriminalističke policije (INTERPOL).
4. Kada se zahtev upućuje shodno stavu 2. ovog člana, a organ nije nadležan da se tim zahtevom bavi, on će taj zahtev da dostavi nadležnom nacionalnom organu i neposredno da obavesti stranu molilju da je to učinio.
5. Zahteve ili komunikacije shodno odeljku 2. ove glave, koje ne obuhvataju prinudnu akciju, nadležni organi strane molilje mogu neposredno da upute nadležnim organima zamoljene strane.
6. Nacrte zahteva ili komunikacija iz ove glave sudski organi strane molilje mogu neposredno da upute odgovarajućim organima zamoljene strane ugovornice pre formalnog zahteva, kako bi osigurali da taj zahtev može da bude delotvorno uzet u obradu odmah po prijemu i da on sadrži dovoljno informacija i propratnu dokumentaciju koji su neophodni da bi se zadovoljili zahtevi koje postavlja unutrašnje pravo zamoljene strane ugovornice.
1. Svi zahtevi u skladu sa ovom glavom treba da budu sačinjeni u pismenoj formi. Oni mogu da budu dostavljeni elektronskim putem, ili bilo kojim drugim načinom telekomunikacije, pod uslovom da je strana molilja spremna da, na zahtev, u svakom trenutku dostavi pismeni zapis o takvoj komunikaciji i izvornik. Međutim, svaka strana ugovornica može, u svakom trenutku, izjavom upućenom generalnom sekretaru Saveta Evrope, da navede uslove pod kojima je spremna da prihvati i izvrši zahteve dobijene u elektronskoj formi ili pomoću nekog drugog sredstva komunikacije.
2. U skladu sa odredbama stava 3. ovog člana, ne traže se pismeni prevodi zahteva niti propratne dokumentacije.
3. U trenutku potpisivanja ili prilikom deponovanja instrumenata potvrđivanja, prihvatanja, odobravanja ili pristupanja, svaka država ili Evropska zajednica može da dostavi generalnom sekretaru Saveta Evrope izjavu u kojoj treba da navede da rezerviše pravo da zahtevi koji joj se dostavljaju i sva propratna dokumentacija uz takve zahteve budu propraćeni i prevodom na njen jezik ili na neki od zvaničnih jezika Saveta Evrope ili na jedan od tih jezika koji sama odredi. Tom prilikom ona može da izrazi spremnost da prihvati i prevode na bilo koji drugi jezik koji odredi. Ostale strane ugovornice mogu primeniti pravilo reciprociteta.
Dokumenti koji su prosleđeni shodno ovoj glavi izuzimaju se od svih formalnosti zakonske overe.
1. U svakom zahtevu za saradnju shodno ovoj glavi izričito treba da se navede:
a) nadležni organ koji prosleđuje zahtev i organ koji je nadležan za sprovođenje istrage ili postupaka;
b) predmet i razlog za podnošenje zahteva;
v) pitanja na koja se odnose istraga ili postupci, uključujući tu sve relevantne činjenice (kao što su datum, mesto i okolnosti izvršenja krivičnog dela) na koje se istraga ili postupci odnose, sem ukoliko je reč o zahtevu za obaveštavanje;
g) ukoliko saradnja obuhvata prinudnu meru:
i) tekst zakonskih odredaba ili, ako to nije moguće, izjavu o relevantnom pravu koje se primenjuje; i
ii) naznaku da bi tražena mera ili bilo koja druga mera sa sličnim efektima mogla da bude preduzeta na teritoriji strane molilje po njenom unutrašnjem pravu;
d) ako je potrebno i koliko je god moguće:
i) detalje o licu ili licima na koja se zahtev odnosi, uključujući ime, datum i mesto rođenja, državljanstvo i mesto boravka i, u slučaju pravnog lica, njegovo sedište; i
ii) imovina u odnosu na koju se saradnja traži, lokacija te imovine, njena veza sa licem ili licima o kojima je reč, svaka veza sa krivičnim delom kao i svaka raspoloživa informacija o drugim licima, i o interesima koji se odnose na tu imovinu; i
đ) svaki posebni postupak za koji strana molilja želi da bude primenjen.
2. Zahtev za preduzimanje privremenih mera shodno odeljku 3. u vezi sa zaplenom imovine na koju se odnosi nalog za konfiskaciju sa zahtevom za isplatu novčanog iznosa, takođe treba da sadrži podatak o maksimalnoj visini iznosa za koji se traži naknada u okviru te imovine.
3. Pored naznaka iz stava 1, svaki zahtev shodno odeljku 4. treba da sadrži:
a) u slučaju člana 23, stav 1. a:
i) overenu verodostojnu kopiju naloga za konfiskaciju koji je doneo sud u strani molilji i izjavu o činjenicama na osnovu kojih je nalog izdat, ukoliko to već nije navedeno u samom nalogu;
ii) potvrdu nadležnog organa strane molilje da je nalog za konfiskaciju izvršan i da ne podleže ulaganju redovne žalbe;
iii) informaciju u vezi sa obimom u kome se traži sprovođenje naloga; i
iv) informaciju u vezi sa potrebom za preduzimanje bilo kakvih privremenih mera;
b) u slučaju iz člana 23, stav 1. b, izjava o činjenicama na koje se oslanja strana molilja dovoljna je da omogući zamoljenoj strani ugovornici da traži nalog shodno svom domaćem zakonodavstvu;
v) dokumenti koji dokazuju da su treća lica imala mogućnost da se pozovu na svoja prava.
1. Ako zahtev nije u skladu sa odredbama iz ove glave ili informacije koje su u njemu sadržane nisu dovoljne da omoguće zamoljenoj strani ugovornici da postupa po zahtevu, ta strana može da zatraži od strane molilje da izmeni zahtev ili da ga dopuni dodatnim informacijama.
2. Zamoljena strana ugovornica može da odredi rok za prijem tih izmena i dopuna zahteva ili dodatnih informacija.
3. Dok ne primi tražene izmene i dopune zahteva ili informacije u vezi sa zahtevom shodno odeljku 4. ove glave, zamoljena strana ugovornica može da preduzme bilo koju meru iz odeljaka 2. ili 3. ove glave.
1. Kada zamoljena strana ugovornica dobije više od jednog zahteva shodno odeljcima 3. ili 4. ove glave u odnosu na isto lice ili imovinu, taj veći broj zahteva neće da spreči stranu ugovornicu da postupa po zahtevima, uključujući i preduzimanje privremenih mera.
2. U slučaju većeg broja zahteva shodno odeljku 4. ove glave, zamoljena strana ugovornica treba da razmotri mogućnost konsultovanja sa stranama koje su poslale zahteve.
Zamoljena strana ugovornica treba da obrazloži svaku odluku kojom odbija, odlaže ili uslovljava bilo kakvu saradnju u skladu sa ovom glavom.
1. Zamoljena strana ugovornica treba bez odlaganja da obavesti stranu molilju o:
a) akcijama preduzetim na zahtev shodno ovoj glavi;
b) krajnjem rezultatu akcija izvršenih na osnovu zahteva;
v) odluci o odbijanju, odlaganju ili uslovljavanju, u celosti ili delimično, svake saradnje po osnovu ove glave;
g) svim okolnostima usled kojih nije moguće sprovesti traženu akciju ili usled kojih je verovatno da će takva akcija biti znatno odložena; i
d) u slučaju privremenih mera preduzetih na zahtev shodno odeljcima 2. ili 3. ove glave, o takvim odredbama u domaćem zakonodavstvu koje bi automatski dovele do ukidanja privremene mere.
2. Strana molilja bez odlaganja treba da obavesti zamoljenu stranu o:
a) svakoj reviziji, odluci ili bilo kojoj drugoj činjenici usled koje nalog za konfiskaciju prestaje da bude u celosti ili delimično podložan izvršenju; i
b) svakom događaju, faktičkom ili pravnom, na osnovu koga nijedna mera u skladu sa ovom glavom više nije opravdana.
3. Kada strana ugovornica, na osnovu istog naloga za konfiskaciju, zahteva konfiskaciju u više od jedne strane ugovornice, ona će sve strane na koje se izvršenje naloga odnosi da obavesti o tom zahtevu.
1. Zamoljena strana ugovornica može da uslovi izvršenje zahteva time što će da traži da pribavljene informacije ili dokaze vlasti strane molilje ne koriste niti prosleđuju, bez njene prethodne saglasnosti, u cilju drugih istraga ili postupaka, sem onih koji su izričito navedeni u zahtevu.
2. Svaka država ili Evropska zajednica može, u trenutku potpisivanja ili prilikom deponovanja instrumenata potvrđivanja, prihvatanja, odobravanja ili pristupanja, izjavom upućenom generalnom sekretaru Saveta Evrope, da saopšti da, bez njene prethodne saglasnosti, informacije ili dokazi koje ona pruži shodno ovoj glavi ne mogu da budu korišćeni niti prenošeni od nadležnih organa strane molilje u drugim istragama ili postupcima sem onih koji su izričito navedeni u zahtevu.
1. Strana molilja može da zahteva od zamoljene strane ugovornice da čuva poverljivost činjenica i suštine zahteva, sem u meri koja je neophodna za izvršenje zahteva. Ako zamoljena strana ugovornica ne može da ispuni zahtev za poverljivošću, ona o tome, bez odlaganja, treba da obavestiti stranu molilju.
2. Strana molilja treba da, ako to nije u suprotnosti sa osnovnim načelima njenog unutrašnjeg prava i ako se to traži, da čuva kao poverljiv svaki dokaz i informaciju koju dobije od zamoljene strane, sem u meri u kojoj je obelodanjivanje neophodno za istrage ili postupke opisane u zahtevu.
3. U zavisnosti od odredaba unutrašnjeg prava, strana ugovornica koja dobije spontane informacije po osnovu člana 20. treba da udovolji svakom zahtevu za poverljivošću koji uputi strana koja informacije dostavi. Ako druga strana ugovornica ne može da ispuni taj zahtev, ona treba da o tome bez odlaganja obavesti stranu koja informacije dostavi.
Redovne troškove ispunjenja zahteva snosi zamoljena strana ugovornica. Ako su potrebni znatni ili vanredni troškovi da bi se zahtev ispunio, strane treba da se konsultuju kako bi se dogovorile o uslovima pod kojima zahtev treba da bude izvršen i o tome na koji način treba da snose troškove.
1. Kada neko lice pokrene postupak u vezi sa odgovornošću za štetu proisteklu iz činjenja ili nečinjenja u vezi sa saradnjom po osnovu ove glave, strane ugovornice o kojima je reč treba da razmotre mogućnost uzajamnih konsultacija, gde je to primereno, kako bi odredile na koji način treba da podele određeni iznos štete.
2. Strana ugovornica koja je postala predmet parnice u vezi sa štetom treba da se postara da obavesti drugu stranu ugovornicu o toj parnici, ako bi ta strana mogla imati interesa u tom slučaju.
SARADNJA IZMEĐU FINANSIJSKO-OBAVEŠTAJNIH JEDINICA (FIU)
1. Strane ugovornice treba da obezbede da jedinice FIU, onako kako su definisane u ovoj konvenciji, sarađuju u cilju borbe protiv pranja novca, da sakupljaju i analiziraju i, ako je potrebno, istražuju unutar FIU relevantne informacije o svakoj činjenici koja bi mogla da predstavlja indikaciju za pranje novca, u skladu sa nacionalnim ovlašćenjima.
2. U svrhu navedenu u stavu 1, svaka strana ugovornica treba da obezbedi da FIU razmenjuju, spontano ili na zahtev i bilo u skladu sa ovom konvencijom, bilo u skladu sa postojećim ili budućim memorandumima o razumevanju koji su kompatibilni sa ovom konvencijom, sve dostupne informacije koje bi mogle da budu relevantne za obradu ili analizu informacija ili, ako je to primereno, za istragu koju bi FIU povela u vezi sa finansijskim transakcijama koje se odnose na pranje novca i na fizička ili pravna lica koja su u to umešana.
3. Svaka strana ugovornica treba da obezbedi da na obavljanje funkcija FIU shodno ovom članu ne utiče njihov unutrašnji status, bez obzira na to da li je reč o upravnim organima, organima reda ili pravosudnim organima.
4. Svaki zahtev upućen po osnovu ovog člana biće propraćen kratkim saopštenjem relevantnih činjenica koje su poznate onoj FIU koja zahtev dostavlja. FIU će u zahtevu izričito da navede na koji će način da budu korišćene tražene informacije.
5. Kada se zahtev podnosi u skladu sa ovim članom, zamoljena FIU će da dostavi sve relevantne informacije, uključujući tu dostupne finansijske informacije i tražene podatke od organa reda, koji su navedeni u zahtevu, bez potrebe za formalnim zahtevnim pismom u skladu sa primenjivim konvencijama ili sporazumima između strana ugovornica.
6. Svaka FIU može da odbije da dostavi informacije koje bi mogle da nanesu štetu krivičnoj istrazi koja se vodi u zamoljenoj strani ugovornici ili, u izuzetnim okolnostima, kada bi dostavljanje informacija bilo u očiglednoj nesrazmeri sa legitimnim interesima fizičkog ili pravnog lica ili strane ugovornice o kojoj je reč ili na neki drugi način ne bi bilo u skladu sa osnovnim načelima unutrašnjeg prava zamoljene strane ugovornice. Svako takvo odbijanje treba da bude na odgovarajući način objašnjeno FIU jedinici koja je uputila zahtev za informacije.
7. Informacije ili dokumenti pribavljeni u skladu sa ovim članom treba da se koriste isključivo u svrhe navedene u stavu 1. Informacije koje dostavi druga FIU neće da budu prosleđene trećem licu, niti će FIU koja ih dobije da ih koristi u bilo koje druge svrhe sem analize, ako za to ne dobije prethodni pristanak FIU koja je informacije dostavila.
8. Kada dostavlja informacije ili dokumente u skladu sa ovim članom, FIU koja te informacije ili dokumente dostavlja može da postavi ograničenja i uslove u pogledu korišćenja informacija u druge svrhe sem onih propisanih u stavu 7. FIU koja informacije ili dokumente dobija treba da poštuje svako takvo ograničenje i uslove.
9. Kada jedna strana ugovornica želi da koristi dostavljene informacije ili dokumente radi krivične istrage ili gonjenja u svrhe navedene u stavu 7, FIU koja je te informacije ili dokumente dostavila ne može da odbije da dâ saglasnost na takvo korišćenje, sem ukoliko to ne učini na osnovu ograničenja koja postoje u njenom unutrašnjem pravu ili uslova navedenih u stavu 6. Svako odbijanje davanja saglasnosti mora da bude na odgovarajući način objašnjeno.
10. Finansijsko-obaveštajne jedinice treba da preduzmu sve neophodne mere, uključujući mere bezbednosti, kako bi obezbedile da informacije dostavljene po osnovu ovog člana ne budu dostupne nijednom drugom organu vlasti, agenciji ili načelstvu.
11. Dostavljene informacije treba da budu zaštićene u skladu sa Konvencijom Saveta Evrope od 28. januara 1981. godine o Zaštiti pojedinaca u odnosu na automatsku obradu podataka o ličnosti (ETS br. 108) i uzimajući u obzir Preporuku br. R(87)15 od 15. septembra 1987. godine Komiteta ministara Saveta Evrope kojom se reguliše upotreba podataka o ličnosti u policijskom sektoru, u najmanju ruku pod istim pravilima poverljivosti i zaštite ličnih podataka kao što su pravila koja se primenjuju u nacionalnim zakonodavstvima koja važe za FIU koja dostavi zahtev.
12. FIU koja dostavi podatke može razumno da se raspita za način na koji su dostavljeni podaci korišćeni, a FIU koja te podatke dobije treba da pruži, kad god je to praktično moguće, odgovarajuću povratnu informaciju.
13. Strane ugovornice treba da navedu koja jedinica predstavlja FIU u smislu ovog člana.
Međunarodna saradnja radi odlaganja sumnjivih transakcija
1. Svaka strana ugovornica treba da usvoji potrebne zakonske ili druge mere koje treba da joj omoguće da dopusti hitnu akciju koju preduzima FIU, na zahtev strane FIU, u smislu suspendovanja ili odlaganja davanja saglasnosti na neku transakciju na takav rok i u zavisnosti od istih uslova koji se primenjuju u njenom domaćem zakonodavstvu u odnosu na odlaganje transakcija.
2. Radnja iz stava 1. treba da bude preduzeta onda kada se zamoljena FIU uveri, na osnovu obrazloženja koje dostavi FIU-molilja, da:
a) je transakcija u vezi sa pranjem novca; i
b) bi transakcija bila suspendovana, ili ne bi bio dat pristanak da se ona nastavi, u slučaju da je ta transakcija bila predmet domaćeg izveštaja o sumnjivoj transakciji.
MEHANIZAM NADZORA I REŠAVANJE SPOROVA
Mehanizam nadzora i rešavanje sporova
1. Konferencija strana ugovornica (COP) zadužena je za sledeće u pogledu primene Konvencije. COP treba da:
a) nadzire valjanu primenu Konvencije od strana ugovornica;
b) na zahtev jedne strane ugovornice, izrazi mišljenje o bilo kom pitanju koje se tiče tumačenja i primene Konvencije.
2. COP treba da obavlja funkcije iz gore navedenog stava 1. tačka a) tako što će da koristi sve raspoložive javne rezimee Odabranog komiteta eksperata za evaluaciju mera protiv pranja novca (MONEYVAL - za zemlje članice MONEYVAL) i sve raspoložive javne rezimee FATF (za zemlje članice FATF) dopunjene periodičnim upitnicima za samoocenjivanje, po potrebi. Postupak nadzora treba da se bavi oblastima obuhvaćenim ovom konvencijom samo u smislu u kome te oblasti nisu obuhvaćene drugim relevantnim međunarodnim standardima za koje FATF i MONEYVAL uzajamno obavljaju evaluaciju.
3. Ako COP zaključi da su joj potrebne dodatne informacije za obavljanje funkcija koje su joj poverene, ona treba da stupi u vezu sa stranom ugovornicom o kojoj je reč koristeći, ako to COP traži, postupak i mehanizam MONEYVAL. Strana ugovornica nakon toga treba da podnese povratni izveštaj Konferenciji COP. COP će na toj osnovi da odluči da li će ili neće da nastavi detaljniju i dublju ocenu položaja strane ugovornice o kojoj je reč. To može, ali ne mora nužno, da obuhvati i posetu evaluacionog tima toj zemlji.
4. U slučaju spora između strana ugovornica u pogledu tumačenja ili primene Konvencije, one treba da nastoje da postignu rešenje spora kroz pregovore ili bilo kakvo drugo mirno rešenje po svom izboru, uključujući tu i poveravanje spora na rešavanje COP, arbitražnom tribunalu čije odluke treba da budu obavezujuće za strane ugovornice ili Međunarodnom sudu pravde, kako se dogovore strane o kojima je reč.
5. COP treba da donese poslovnik o radu.
6. Generalni sekretar Saveta Evrope saziva COP najkasnije godinu dana posle stupanja na snagu ove konvencije. Posle toga, redovni sastanci COP treba da se održavaju u skladu sa poslovnikom koji COP usvoji.
ZAVRŠNE ODREDBE
1. Ova konvencija je otvorena za potpisivanje zemalja članica Saveta Evrope, Evropske zajednice i zemalja koje nisu članice a učestvovale su u njenoj izradi. Takve države ili Evropska zajednica mogu da izraze saglasnost da se obavezuju svojim:
a) potpisom bez rezerve u pogledu potvrđivanja, prihvatanja ili odobravanja; ili
b) potpisom koji podleže potvrđivanju, prihvatanju ili odobravanju, i kome sledi potvrđivanje, prihvatanje ili odobravanje.
2. Instrumenti potvrđivanja, prihvatanja ili odobravanja deponuju se kod generalnog sekretara Saveta Evrope.
3. Ova konvencija stupa na snagu prvog dana u mesecu koji sledi po isteku perioda od tri meseca posle datuma na koji šest potpisnica, od kojih su najmanje četiri države članice Saveta Evrope, izrazi svoj pristanak da se obavezuju prema Konvenciji u skladu sa odredbama iz stava 1.
4. U odnosu na bilo koju potpisnicu koja naknadno izrazi svoj pristanak da se obaveže prema Konvenciji, Konvencija stupa na snagu prvog dana meseca koji sledi posle isteka perioda od tri meseca posle datuma kada ona izrazi pristanak da se obaveže prema Konvenciji, u skladu sa odredbama stava 1.
5. Nijedna strana ugovornica Konvencije iz 1990. godine ne može da ratifikuje, prihvati ili usvoji ovu konvenciju ako se ne smatra obaveznom bar u pogledu poštovanja odredaba koje odgovaraju odredbama Konvencije iz 1990. godine koju je obavezna da sprovodi.
6. Od trenutka stupanja na snagu ove konvencije, njene strane ugovornice, koje su u isto vreme strane ugovornice Konvencije iz 1990:
a) treba da primenjuju odredbe ove konvencije u uzajamnim odnosima;
b) treba da nastave da primenjuju odredbe Konvencije iz 1990. u odnosima sa drugim stranama ugovornicama navedene Konvencije, ali ne i sa stranama ugovornicama ove konvencije.
1. Pošto ova konvencija stupi na snagu, Komitet ministara Saveta Evrope, posle konsultacija sa stranama ugovornicama Konvencije, može da pozove svaku državu koja nije članica Saveta i koja nije učestvovala u njenoj izradi da pristupi ovoj konvenciji, na osnovu odluke donete većinom glasova iz člana 20. tačka d) Statuta Saveta Evrope i na osnovu jednoglasne odluke predstavnika strana ugovornica koji imaju pravo učešća u radu Komiteta.
2. U odnosu na bilo koju državu koja joj pristupi, ova konvencija će da stupi na snagu prvog dana meseca koji sledi po isteku perioda od tri meseca od datuma deponovanja instrumenata pristupanja kod generalnog sekretara Saveta Evrope.
1. Svaka država ili Evropska zajednica može, u trenutku potpisivanja ili prilikom deponovanja instrumenata ratifikacije, prihvatanja, odobravanja ili pristupanja, da odredi teritoriju ili teritorije na koje se Konvencija primenjuje.
2. Svaka strana ugovornica može, u nekom kasnijem trenutku, izjavom upućenom generalnom sekretaru Saveta Evrope, da proširi primenu Konvencije na bilo koju drugu teritoriju navedenu u toj izjavi. U odnosu na tu teritoriju Konvencija stupa na snagu prvog dana meseca koji sledi po isteku perioda od tri meseca posle datuma kada generalni sekretar primi tu izjavu.
3. Svaka izjava data u skladu sa dva prethodna stava može, u odnosu na bilo koju teritoriju navedenu u takvoj izjavi, da bude povučena obaveštenjem upućenom generalnom sekretaru. Povlačenje stupa na snagu prvog dana meseca koji sledi po isteku perioda od tri meseca posle datuma kada generalni sekretar primi to obaveštenje.
Odnos prema drugim konvencijama i sporazumima
1. Ova konvencija ne utiče na prava i obaveze strana ugovornica koje proističu iz međunarodnih multilateralnih instrumenata koji se odnose na posebna pitanja.
2. Strane ugovornice ove Konvencije mogu da zaključe bilateralne ili multilateralne sporazume jedna sa drugom o pitanjima koja su obuhvaćena ovom konvencijom, u svrhu dopune ili jačanja njenih odredaba ili olakšavanja primene načela koja su u njoj otelotvorena.
3. Ako su dve ili više strana ugovornica već zaključile sporazum ili ugovor koji se odnosi na temu koja je predmet ove konvencije ili su na neki drugi način uspostavile svoje odnose u vezi s tom temom, one imaju pravo da primenjuju taj sporazum ili ugovor ili da te odnose urede na odgovarajući način, umesto Konvencijom, ako se time olakšava međunarodna saradnja.
4. Strane ugovornice koje su članice Evropske unije primenjuju, u uzajamnim odnosima, pravila Zajednice i Evropske unije u meri u kojoj postoje pravila Zajednice ili Evropske unije kojima se uređuje konkretna tema o kojoj je reč i primenjiva su na specifične slučajeve, ne dovodeći time u pitanje cilj i svrhu ove konvencije i ne dovodeći u pitanje njenu punu primenu sa drugim stranama ugovornicama.
1. Svaka država ili Evropska zajednica može, u trenutku potpisivanja ili prilikom deponovanja instrumenata ratifikacije, prihvatanja, odobravanja ili pristupanja, da izjavi jednu ili više rezervi u odnosu na član 3. stav 2, član 9. stav 4, član 17. stav 5, član 24. stav 3, član 31. stav 2, član 35. stavovi 1. i 3. i član 42. stav 2.
2. Svaka država ili Evropska zajednica može takođe, u trenutku potpisivanja ili prilikom deponovanja instrumenata potvrđivanja, prihvatanja, odobravanja ili pristupanja, izjavom upućenom generalnom sekretaru, da zadrži pravo da ne primenjuje, delimično ili u celosti, odredbe člana 7. stav 2, tačka c); člana 9. stav 6; člana 46. stav 5; i člana 47.
3. Svaka država ili Evropska zajednica može, u trenutku potpisivanja ili prilikom deponovanja instrumenata potvrđivanja, prihvatanja, odobravanja ili pristupanja, da izjavi na koji način namerava da primenjuje članove 17. i 19. ove konvencije, posebno uzimajući u obzir primenjive međunarodne sporazume u oblasti međunarodne saradnje u krivičnim stvarima. Ona treba da obavesti o svim promenama u informaciji dostavljenoj generalnom sekretaru Saveta Evrope.
4. Svaka država ili Evropska zajednica može, u trenutku potpisivanja ili prilikom deponovanja instrumenata potvrđivanja, prihvatanja, odobravanja ili pristupanja, da izjavi:
a) da neće da primenjuje član 3. stav 4. ove konvencije; ili
b) da će samo delimično da primenjuje član 3. stav 4. ove konvencije; ili
v) na koji način namerava da primenjuje član 3. stav 4. ove konvencije.
Ona treba da obavesti o svim promenama u informaciji dostavljenoj generalnom sekretaru Saveta Evrope.
5. Nikakve druge rezerve ne mogu da budu izjavljene.
6. Svaka strana ugovornica koja je izrazila rezervu po ovom članu može u celosti ili delimično da povuče tu rezervu obaveštenjem koje upućuje generalnom sekretaru Saveta Evrope. Povlačenje stupa na snagu danom kada generalni sekretar primi to obaveštenje.
7. Strana ugovornica koja je izjavila rezervu u odnosu na neku odredbu Konvencije ne može da zahteva da tu odredbu primeni bilo koja druga strana ugovornica; ona, međutim, može, ako je njena rezerva delimična ili uslovna, da zahteva primenu te odredbe u meri u kojoj je ona to prihvatila.
1. Amandmane na Konvenciju može da predloži svaka strana ugovornica i njih generalni sekretar Saveta Evrope dostavlja zemljama članicama Saveta Evrope, Evropskoj zajednici i svakoj državi koja nije članica a pristupila je Konvenciji ili je pozvana da pristupi ovoj konvenciji u skladu sa odredbama člana 50.
2. Svaki amandman koji predloži neka strana ugovornica dostavlja se Evropskom komitetu za probleme kriminaliteta (CDPC) koji Komitetu ministara dostavlja mišljenje o tom predloženom amandmanu.
3. Komitet ministara razmatra predloženi amandman i mišljenje koje mu dostavi CDPC i može da usvoji amandman većinom glasova navedenom u članu 20. tačka g) Statuta Saveta Evrope.
4. Tekst svakog amandmana koji usvoji Savet ministara u skladu sa stavom 3. ovog člana prosleđuje se stranama ugovornicama na prihvatanje.
5. Svaki amandman usvojen u skladu sa stavom 3. ovog člana stupa na snagu tridesetog dana pošto sve strane ugovornice obaveste generalnog sekretara o prihvatanju tog amandmana.
6. Kako bi se ažurirale kategorije krivičnih dela sadržanih u dodatku, i kako bi se izmenio i dopunio član 13, svaka strana ugovornica ili Komitet ministara mogu da predlože amandmane. Te amandmane generalni sekretar Saveta Evrope prosleđuje stranama ugovornicama.
7. Pošto konsultuje strane ugovornice koje nisu članice Saveta Evrope i, ako je neophodno, CDPC, Komitet ministara može da usvoji amandman predložen u skladu sa stavom 6. većinom glasova predviđenom u članu 20. tačka g) Statuta Saveta Evrope. Taj amandman stupa na snagu po isteku perioda od godinu dana posle datuma na koji je prosleđen visokim stranama ugovornicama. U tom roku, svaka strana ugovornica može obavestiti generalnog sekretara o bilo kakvom prigovoru na stupanje na snagu tog amandmana u odnosu na nju.
8. Ako jedna trećina strana ugovornica obavesti generalnog sekretara o prigovoru na stupanje na snagu amandmana, taj amandman ne stupa na snagu.
9. Ako manje od jedne trećine strana ugovornica obavesti o prigovoru, amandman stupa na snagu za one strane ugovornice koje nisu dostavile obaveštenje o prigovoru.
10. Onog trenutka kada amandman stupi na snagu u skladu sa stavovima od 6. do 9. ovog člana a strana ugovornica je izjavila prigovor, taj amandman stupa na snagu u odnosu na stranu ugovornicu o kojoj je reč prvog dana meseca koji sledi posle datuma na koji ona obavesti generalnog sekretara Saveta Evrope o svome prihvatanju. Strana ugovornica koja izjavi prigovor može u svakom trenutku da povuče taj prigovor obaveštenjem koje upućuje generalnom sekretaru Saveta Evrope.
11. Ako je Komitet ministara usvojio amandman, država ili Evropska zajednica ne može da izjavi pristanak da bude obavezna prema Konvenciji, a da u isto vreme ne prihvati taj amandman.
1. Svaka strana ugovornica može, u svakom trenutku, da otkaže ovu konvenciju obaveštenjem upućenim generalnom sekretaru Saveta Evrope.
2. Otkaz stupa na snagu prvog dana meseca koji sledi po isteku perioda od tri meseca posle datuma na koji generalni sekretar primi to obaveštenje.
3. Ova konvencija, međutim, nastavlja da se primenjuje u odnosu na izvršenje konfiskacije iz člana 23. za koju je zahtev izdat u skladu sa odredbama ove konvencije pre datuma na koji otkaz stupa na snagu.
Generalni sekretar Saveta Evrope obaveštava države članice Saveta Evrope, Evropsku zajednicu, države koje nisu članice a učestvovale su u izradi ove konvencije, svaku državu koja je pozvana da joj pristupi i svaku drugu stranu ugovornicu Konvencije o:
a) svakom potpisu;
b) deponovanju svakog instrumenta potvrđivanja, prihvatanja, odobrenja ili pristupanja;
v) svakom datumu stupanja na snagu ove konvencije u skladu sa članovima 49. i 50;
g) svakoj izjavi ili rezervi izjavljenoj u skladu sa članom 53;
d) svakom drugom aktu, obaveštenju ili dopisu u vezi sa Konvencijom.
Potvrđujući gore navedeno, dole potpisani, koji su za to propisno ovlašćeni, potpisuju ovu konvenciju.
Sačinjeno u Varšavi, 16. maja 2005. godine, na engleskom i francuskom jeziku, pri čemu su oba teksta podjednako verodostojna, u jednom primerku koji se deponuje u arhivi Saveta Evrope. Generalni sekretar Saveta Evrope dostavlja overene primerke svakoj zemlji članici Saveta Evrope, Evropskoj zajednici, državama koja nisu članice a učestvovale su u izradi ove konvencije i svakoj državi koja je pozvana da joj pristupi.
a) učestvovanje u organizovanoj kriminalnoj grupi i reketiranje;
b) terorizam, uključujući i finansiranje terorizma;
v) trgovina ljudima i krijumčarenje migranata;
g) seksualno zlostavljanje, uključujući seksualnu eksploataciju dece;
d) nezakonita trgovina narkoticima i psihotropnim supstancama;
đ) nezakonita trgovina oružjem;
e) nezakonita trgovina ukradenom i drugom robom;
ž) korupcija i mito;
z) pronevere;
i) falsifikovanje novca;
j) falsifikovanje i piraterija proizvoda;
k) ekološki kriminal;
l) ubistvo, teške telesne povrede;
lj) kidnapovanje, nezakonito lišenje slobode i uzimanje talaca;
m) pljačka ili krađa;
n) krijumčarenje;
nj) iznuda;
o) falsifikovanje;
p) piraterija; i
r) insajdersko poslovanje i tržišne malverzacije.
ČLAN 3
O izvršavanju odredaba ovog zakona stara se ministarstvo nadležno za finansije, ministarstvo nadležno za pravosuđe i ministarstvo nadležno za unutrašnje poslove.
ČLAN 4
Ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije - Međunarodni ugovori".