STRATEGIJAZA UNAPREĐIVANJE POLOŽAJA ROMA U REPUBLICI SRBIJI("Sl. glasnik RS", br. 27/2009) |
Strategija za unapređivanje položaja Roma u Republici Srbiji (u daljem tekstu: Strategija) postavlja osnove za unapređivanje položaja Roma u Republici Srbiji i smanjenje razlike između romske populacije i ostalog stanovništva. Takođe, ovim dokumentom stvara se osnova za identifikovanje i primenu mera afirmativne akcije, pre svega u oblastima obrazovanja, zdravlja, zapošljavanja i stanovanja.
Potpisivanjem Deklaracije Dekade inkluzije Roma 2005-2015, u Sofiji 2. februara 2005. godine od strane predsednika vlada zemalja učesnica, započela je realizacija inicijative Dekada inkluzije Roma 2005-2015. Cilj ove međunarodne inicijative koja okuplja države centralne i jugoistočne Evrope, međunarodne organizacije, udruženja građana i predstavnike romskog građanskog društva, je unapređivanje položaja Roma, kao i smanjivanje neprihvatljivih razlika između Roma i ostalog dela stanovništva. Pored određenih prioritetnih oblasti (stanovanje, obrazovanje, zapošljavanje i zdravstvo), posebna pažnja je posvećena i suzbijanju diskriminacije, smanjenju siromaštva i poboljšanju položaja žena, a osnovni princip je i uključivanje predstavnika romskih zajednica u sve procese. Republika Srbija predsedava Dekadom Roma u periodu od 1. jula 2008. godine do kraja juna 2009. godine.
Strateški cilj koji se postavlja ovim dokumentom definisan je kao unapređenje položaja Roma u Republici Srbiji, što treba da dovede do smanjenja razlika koja sada postoji između položaja romske populacije i ostalog stanovništva.
Prema Popisu stanovništva iz 2002. godine, u Republici Srbiji 108.193 građana se izjasnilo da su pripadnici romske nacionalne manjine. Međutim, mnoga istraživanja ukazuju na to da je broj pripadnika romske nacionalnosti u Republici Srbiji znatno veći, pa se procenjuje da je ukupan broj Roma između 250.000 i 500.000.
Ovaj dokument se, u posebnim poglavljima, bavi pitanjima obrazovanja, uslova stanovanja, zapošljavanja, raseljenih lica, problemima u vezi sa readmisijom, pitanjima dostupnosti ličnih dokumenata, socijalnim osiguranjem i socijalnom zaštitom, zdravstvenom zaštitom, položajem žena, informisanjem, kulturom, političkim učešćem i predstavljanjem Roma, diskriminacijom i drugim srodnim pitanjima.
Osnovni principi i vrednosti na kojima počiva ova Strategija podrazumevaju:
- poštovanje, zaštita i ispunjavanje zakonskih prava Roma;
- puno i efikasno uključivanje Roma u sve oblasti društvenog života;
- poštovanje, priznavanje i promocija različitosti;
- jednake mogućnosti zasnovane na jednakim pravima;
- rodnu ravnopravnost;
- sprečavanje i borba protiv svih oblika diskriminacije i
- sprovođenje mera afirmativne akcije.
II OBLASTI KOJE UREĐUJE STRATEGIJA
1.1.1. Međunarodni pravni okvir
Pravo na obrazovanje utvrđeno je u nizu međunarodnih dokumenata: Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima (član 26), Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima (član 13), Međunarodna konvencija o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije (član 5), Konvencija Organizacije UN za obrazovanje, nauku i kulturu (UNESCO) protiv diskriminacije u obrazovanju, Međunarodni sporazum o civilnim i političkim pravima, Milenijumski ciljevi razvoja, CEDAW i dr.
Jedan od najznačajnijih dokumenata je Konvencija o pravima deteta (čl. 28. i 29) koja države potpisnice obavezuje da obezbede besplatno osnovno obrazovanje i odgovarajuće uslove za redovno školovanje.
Neki dokumenti Saveta Evrope, Evropske unije i OEBS-a izričito govore o pravu na obrazovanje na jezicima manjina, npr. Okvirna konvencija o zaštiti nacionalnih manjina.
1.1.2. Nacionalni pravni okvir
U zakonodavstvu Republike Srbije obrazovanje je priznato kao društveno, ekonomsko i kulturno pravo.
Pravo na obrazovanje je garantovano Ustavom i uređeno Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, Zakonom o osnovnoj školi, Zakonom o srednjoj školi, Zakonom o visokom obrazovanju, Zakonom o društvenoj brizi o deci, Zakonom o utvrđivanju određenih nadležnosti autonomne pokrajine, Zakonom o udžbenicima i drugim nastavnim sredstvima i podzakonskim aktima.
Obrazovanje pripadnika nacionalnih zajednica uređeno je Zakonom o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina i Zakonom o ratifikaciji Evropske povelje o regionalnim i manjinskim jezicima.
Zakonom o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina iz 2002. godine Romima je priznat status nacionalne manjine. Ovaj zakon pripadnicima nacionalnih zajednica jemči pravo na predškolsko, osnovno i srednje obrazovanje na maternjem jeziku. Država se obavezala da pripadnicima manjinskih nacionalnih zajednica obezbedi uslove za obrazovanje na maternjem jeziku, a dok se ne stvore uslovi za to država je obavezna da im obezbedi dvojezičnu nastavu ili pohađanje nastave na maternjem jeziku sa elementima nacionalne istorije, tradicije i kulture. Postoji i zakonska mogućnost da se jezik, istorija i kultura uključe u nastavni plan i program redovnih škola i da se osnivaju učiteljski fakulteti i privatne obrazovne institucije.
Pristupajući "Dekadi inkluzije Roma 2005-2015", Vlada Republike Srbije je 2005. godine usvojila Jedinstveni akcioni plan za unapređivanje obrazovanja Roma u Srbiji.
Strateški elementi unapređenja obrazovanja Roma obuhvaćeni su i širim razvojnim strategijama na državnom ili resornom nivou: Strategijom za smanjenje siromaštva, u kojoj poseban odeljak "Smanjenje siromaštva kod Roma" definiše obrazovanje kao prioritet, Nacionalnom strategijom Srbije za pridruživanje Evropskoj uniji, Nacionalnim planom akcije za decu Vlade Republike Srbije i Strategijom Ministarstva prosvete i sporta za period 2005-2010. godine.
1.2.1. Opšti podaci
Prema UNICEF-ovom izveštaju o stanju dece u Republici Srbiji (2006. godina), gotovo 70% romske dece je siromašno, a preko 60% romskih domaćinstava sa decom živi ispod granice siromaštva. Najugroženija su deca koja žive izvan gradova i u domaćinstvima sa više dece. Preko 4/5 siromašne romske dece živi u porodicama u kojima odrasli članovi nemaju ni osnovno obrazovanje.
Romi su relativno mlada populacija. Zvanična statistika govori da deca uzrasta do šest godina čine preko 15% ukupne romske populacije, a da dece uzrasta od sedam do 14 godina ima preko 16%. Procenjuje se da bi se broj romske dece u uzrastu koji odgovara pripremnom periodu za školu (od tri do šest godina) i osnovnoj školi mogao kretati približno između 60.000 i 120.000.
Statistički podaci o školama ne sadrže podatke o nacionalnoj pripadnosti, pa se o nacionalnoj zastupljenosti u različitim segmentima sistema obrazovanja zaključuje na osnovu vrednosti dobijenih na uzorcima pojedinačnih istraživanja.
U Istraživanju višestrukih pokazatelja (MICS 3, 2005. godina) navodi se da je predškolskim obrazovanjem (uzrast tri do pet godina) obuhvaćeno oko 40% većinske dece i samo 3,9% romske dece iz slamova. Obuhvat pripremnim predškolskim programom kod većinske dece iznosi 88,6%, a kod romske dece 56,9%. Osnovnu školu završava 95% većinske dece, a prema procenama samo 21 do 37% Roma. Obuhvat srednjom školom na uzrastu 15 do 18 godina iznosi 76,42% kod većinske dece, a kod romske dece manje od 8%.
Pogled na statističke podatke o populaciji Roma starijih od 25 godina iz Popisa stanovništva 2002. godine pruža mogućnost poređenja nivoa obrazovanja između Roma i populacije u celini. Prema tim podacima bilo je 27% Roma bez škole, dok je takvih u opštoj populaciji bilo manje od 6%. To je pozitivna promena u odnosu na Popis stanovništva iz 1991. godine, kada je Roma bez škole bilo 37%. Onih koji nisu završili osnovnu školu ima duplo više u romskoj nego u opštoj populaciji. Osnovnu školu je završilo 28% Roma, a u opštoj populaciji 24% Roma sa završenom srednjom školom ima četiri puta manje nego u opštoj populaciji (9% : 41%), dok je onih sa visokim obrazovanjem preko 20 puta manje.
Prema Istraživanju o položaju Roma, IRL i izbeglica koje je realizovao UNDP (2005. godina), Romi provode upola manje vremena u školovanju nego ostali u istim naseljima: Romi 5,5 godina, ostali 11 godina (Romi u proseku manje nego što je dovoljno za završetak osnovne škole, ostali tri godine više). Trećina romske populacije nema nikakvo obrazovanje ili ima samo nekoliko razreda osnovne škole, tek nešto više od petine ima završenu osnovnu školu, oko 11% Roma ima završenu srednju školu, a svega 1% ima više ili visoko obrazovanje.
U Godišnjem izveštaju Lige za Dekadu iz 2006. godine navodi se da skoro 50% romskih roditelja ne šalje svoju decu u školu zbog nedostatka novca, a narednih 20% zbog nedostatka ličnih i drugih dokumenata i nemogućnosti da do njih dođe.
U manje od 40% romskih naselja ili u blizini (do 1 km) postoji predškolska ustanova; u 55% romskih naselja ili u blizini (do 1 km) postoji škola, a za 20% naselja čak je i osnovna škola nepristupačna.
Romska deca često, i to na ranim uzrastima, moraju da doprinose porodičnom prihodu i nemaju osnovne materijalne uslove za pohađanje škole. Obrazovni nivo roditelja je po pravilu takav da oni ne uspevaju da pruže pomoć deci u učenju. Nije redak slučaj da se u samoj romskoj zajednici ne priznaje vrednost formalnog obrazovanja pa je i to razlog što roditelji nedovoljno podstiču pohađanje škole. Individualni uslovi stanovanja su različiti, ali često ne postoje ni prostorni uslovi za učenje.
1.2.2. Aktuelno stanje u sistemu obrazovanja
Podaci o niskom obuhvatu romske dece i mladih svim nivoima obrazovanja, kao i podaci o napuštanju osnovne škole pokazuju da sistem obrazovanja: 1) ne može da obezbedi obrazovanje za svu decu; 2) da nema efikasne mehanizme kojima će polaznike zadržati u sistemu i omogućiti da svako ostvari svoje pravo na obrazovanje.
Jezička barijera je jedan od osnovnih faktora koji utiču na prosečno lošije postignuće romskih učenika u školi i istovremeno jedan od glavnih razloga za visok procenat upućivanja romske dece u specijalne škole.
Prema službenim podacima iz 2002. godine, 76% građana koji su se izjasnili kao Romi govori svojim maternjim jezikom, dok interno raseljeni Romi sa Kosova i Metohije često govore samo albanski. Istraživanja pokazuju da 37% romske dece uopšte ne govori srpski pre nego što dostigne školski uzrast, a da 46% ima samo ograničeno znanje srpskog jezika. Ova deca nemaju razvijenu odgovarajuću osnovu ni u jednom od jezika u svojoj socijalnoj sredini (ovo važi za srpski, mađarski i za albanski). Istraživanja Centra za interaktivnu pedagogiju potvrđuju da 20% romske dece na starijem predškolskom uzrastu nema potreban nivo vladanja srpskim jezikom. Mnoga romska deca nemaju priliku da pre polaska u školu i u školi uče svoj maternji jezik i da se obrazuju na maternjem jeziku niti imaju mogućnosti da sistematski savladaju i usvajaju srpski jezik koji im je potreban za dalje školovanje. Zbog jezičke barijere neka romska deca se upisuju u prvi razred, iako bi po godinama i po drugim pokazateljima mogla da pohađaju i stariji razred.
Posebno ozbiljni problemi postoje kod dece iz zajednica čiji je maternji jezik albanski (naročito Aškalije i Egipćani), jer ona gotovo da nemaju mogućnost da pohađaju škole u kojima je nastava na albanskom jeziku, kao i deca iz porodica koje se vraćaju po osnovu sporazuma o readmisiji i koja su započela obrazovanje na jeziku zemlje iz koje su vraćena.
Iako je, pod određenim minimalnim uslovima, obrazovanje na maternjem jeziku nacionalne manjine garantovano Ustavom i regulisano drugim zakonima, romska deca uglavnom pohađaju nastavu na srpskom jeziku, a u nekim delovima Republike Srbije na mađarskom ili albanskom jeziku. Školski fakultativni predmet "Romski jezik sa elementima nacionalne kulture" i plan i program rada za osnovne škole izrađeni su 2007. godine u saradnji Nacionalnog saveta romske nacionalne manjine i Ministarstva prosvete Republike Srbije.
Obrazovanje na romskom jeziku povezano je sa problemima koji se odnose na proces standardizacije samog romskog jezika, ali i sa ograničenjima obrazovnog sistema, jer nema dovoljno kvalifikovanih i stručno osposobljenih romskih nastavnika niti postoje odgovarajući obrazovni programi, udžbenička i druga obrazovna literatura.
Poseban problem predstavlja upućivanje romske dece u specijalne škole. Organizacija Save the Children i Centar za prava deteta iznose procenu da među učenicima koji pohađaju nastavu u specijalnim školama ima i do 80% romske dece.
Razlozi za relativan neuspeh romske dece na testovima koji mere zrelost za polazak u školu i mentalne sposobnosti potrebne za praćenje školske nastave su pre socijalno-kulturne i jezičke prirode, nego što govore o stvarnim intelektualnim (ne)sposobnostima romske dece.
Jedan od načina da se ovi problemi ublaže je učešće romskog asistenta prilikom testiranja, koji prevodi detetu pitanja i zadatke i pomaže mu da ih razume. Ovu praksu inicirala su udruženja građana i ona se poslednjih desetak godina pokazala kao vrlo korisna u sprečavanju da se romski učenici bez osnova upućuju u specijalne škole. Međutim, prisustvo romskog asistenta je u potpunosti prepušteno dobroj volji stručnog saradnika koji obavlja testiranje. Ministarstvo prosvete je 2007. godine uputilo preporuku za angažovanje romskih asistenata, ali zakonsko rešenje još uvek nije definisano.
Iskustva udruženja građana govore da se roditeljima često predočavaju materijalne prednosti upućivanja deteta u specijalnu školu. Čak i kada se protive upućivanju svog deteta u specijalnu školu, romski roditelji nailaze na niz prepreka. Postupak premeštanja deteta iz specijalne u običnu školu posle eventualne ponovne procene nije jasno definisan. Roditelji imaju mogućnost da upute žalbu nadležnom ministarstvu, ali iz raznih razloga (neupućenost, nesnalaženje u birokratskoj proceduri, nepoverenje u državu i vlast) retko za tim posežu. Uostalom, praktično i nema zabeleženih slučajeva vraćanja iz specijalne u redovnu školu.
S druge strane, romska deca često napuštaju redovno školovanje i već u ranoj fazi prelaze u specijalne škole jer u običnoj školi nemaju potrebnu pažnju i podršku nastavnika, zaštitu od ignorisanja, marginalizacije, uznemiravanja, pa i diskriminacije. Ova deca doživljavaju neuspeh u školi i postaju demotivisana, što produbljuje neuspeh sve dok se ne steknu uslovi za premeštaj u specijalnu školu.
Takođe, veliki broj romske dece pohađa škole za obrazovanje odraslih. U istraživanju koje je sproveo Dečji romski centar navodi se da Romi, uključujući decu školskog uzrasta, čine preko 90% učenika u ovim školama, dok je istraživanje organizacije Save the Children (2005. i 2006. godina) pokazalo da je čak 98% dece koja pohađaju te škole romske nacionalnosti. Deca romske nacionalnosti pohađaju škole za obrazovanje odraslih zato što nisu uspela da se upišu u redovne osnovne škole na vreme ili su se iz nje ispisala.
Nastavni plan i program osnovnih škola za obrazovanje odraslih sadrži samo predmete koji imaju za cilj osnovno opismenjavanje učenika. I kada završe ovu školu, njihove perspektive se, u najboljem slučaju, svode na mogućnost da upišu obuku za zanat u trajanju od nekoliko meseci, a to im opet ograničava mogućnosti zapošljavanja.
Osim toga, Romi su često izloženi različitim oblicima prikrivene ili otvorene diskriminacije od strane školskih vlasti, nastavnika, školskog osoblja, druge dece i neromskih roditelja.
Povremeno dolazi do formiranja segregiranih odeljenja, i to ponekad u osnovi ima, a ponekad nema otvorenu diskriminatorsku ideologiju. Romske i druge organizacije navode primere segregiranih odeljenja koja su formirana zato što su se neromski roditelji protivili većoj zastupljenosti učenika romske nacionalnosti. Nastavnici pak umeju da pravdaju formiranje segregiranih odeljenja potrebom da se odeljenja ujednače kako bi se nastava odvijala efikasnije i uspešnije, ali to ukazuje na didaktički pristup u kome se akcenat stavlja na nastavnika i nastavu, dok individualizacija i kooperativni pristup ostaju u drugom planu.
Škole sa većim brojem romske dece etiketiraju se kao "ciganske škole" i roditelji većinskog stanovništva iz njih ispisuju svoju decu, ali se dešava da to čine i romski roditelji, jer smatraju da takve škole ne nude dovoljan obrazovni nivo.
Jedan od glavnih problema u ovom pogledu predstavlja to što nisu usvojena obuhvatnija antisegregacijska zakonska rešenja niti je institucionalizovano praćenje ovakvih pojava. Dok se ne pronađu sistemska rešenja, problemi sa segregiranim odeljenjima moraju se rešavati od slučaja do slučaja.
Istraživanja su takođe pokazala da su očekivanja učitelja i nastavnika u vezi sa postignućima romske dece niža, što dovodi do smanjivanja podrške koja se pruža romskim učenicima, snižavanja kriterijuma, skraćivanja gradiva, pa i prevođenja u viši razred bez savladanog gradiva.
Aktuelno stanje u obrazovnom sistemu odražava najraširenije stavove prema Romima i stavove društva u celini, a oni se svode na nepoznavanje i nepriznavanje romske kulture i tradicije kao integralnog dela opšte kulture.
1.3. Postojeće i dosadašnje inicijative
Neke jedinice lokalne samouprave usvojile su lokalne strategije odnosno lokalne akcione planove za unapređivanje obrazovanja Roma (Sombor, Subotica, Valjevo, Kragujevac, Pirot, Niš, Kraljevo, Negotin i dr.). U okviru Lokalnog plana akcije za decu, koji je usvojen u 21 opštini, kao jedan od prioriteta navodi se unapređivanje obrazovanja Roma na nivou predškolskog i osnovnoškolskog obrazovanja.
Ministarstvo prosvete, Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i Nacionalni savet romske nacionalne manjine od 2003. godine, sprovode mere afirmativne akcije za upis učenika romske nacionalnosti u srednje i više škole i na fakultete.
Ministarstvo prosvete je 2007. godine, u saradnji sa Misijom OEBS-a u Republici Srbiji i uz podršku Evropske agencije za rekonstrukciju, započelo projekat uvođenja asistenata za podršku obrazovanju Roma. Do sada je u osnovnim školama u Republici Srbiji angažovano 28 asistenata. U saradnji sa OEBS-om, Ministarstvo prosvete je realizovalo projekat "Razvoj kapaciteta školskih uprava za realizaciju lokalnih akcionih planova za unapređivanje obrazovanja Roma", u okviru koga je 16 prosvetnih savetnika iz 16 školskih uprava edukovano da prati projekte za unapređivanje obrazovanja Roma.
Udruženja građana, uz podršku Romskog obrazovnog fonda, a u saradnji sa odgovarajućim institucijama, realizuju projekte koji kao ciljeve imaju:
- proširenje pristupa predškolskom obrazovanju;
- funkcionalno osnovno obrazovanje odraslih Roma;
- zaštitu romske dece od diskriminacije;
- pronalaženje sistemskog rešenja za uvođenje romske istorije, tradicije i kulture u programe opšteg i obrazovanja učitelja i nastavnika;
- rešavanje problema romske deca interno raseljenih lica i povratnika;
- stvaranje boljih uslova za pohađanje srednje škole i
- povećanje kapaciteta i motivacije za nastavak školovanja (što obuhvata stipendiranje i mentorski rad) izgrađivanje romske intelektualne elite i dr.
Institut za otvoreno društvo iz Budimpešte realizuje, u saradnji sa Fondom za otvoreno društvo, Srbija, a u cilju formiranja romske intelektualne elite, projekte dodele stipendija za studente romske nacionalnosti. Takođe, Fond za otvoreno društvo je, u partnerstvu sa udruženjima građana i državnim institucijama, u proteklih 10 godina realizovao projekte koji su dali prve rezultate u unapređivanju položaja Roma i programe koji su već uključeni u obrazovni sistem (ili treba da budu uključeni u njega).
1.4. Preporuke za dalju akciju
Strategija za unapređivanje položaja Roma u obrazovanju treba da bude usmerena na: 1) povećanje pristupačnosti svih segmenata i nivoa obrazovanja za Rome; 2) obezbeđivanje kvalitetnog obrazovanja Roma u svim segmentima i na svim nivoima.
Strateški ciljevi u oblasti obrazovanja
1. Uključivanje Roma u obrazovni sistem i obezbeđivanje kontinuiteta u obrazovanju. Ostvarenost ovog cilja izražava se kroz numeričke pokazatelje o broju romskih učenika i studenata u sistemu. Za realizaciju ovog cilja potrebno je:
- stvoriti sistemske uslove za uključivanje Roma u obrazovni sistem i što duže zadržavanje u sistemu;
- razviti posebnu politiku upisa za romske učenike;
- pripremiti obrazovne institucije za prijem romskih učenika i
- pripremiti romsku decu za uključivanje u školu.
2. Obezbeđivanje kvalitetnog obrazovanja za Rome. Ostvarenost ovog cilja izražava se kroz eliminaciju sistemskih razlika u školskom postignuću između romskih i ostalih učenika. Za realizaciju ovog cilja potrebno je:
- stvoriti sistemske uslove za obezbeđivanje i kontrolu kvaliteta obrazovanja romskih učenika;
- obezbediti obrazovne programe koji prate potrebe romske dece i mladih;
- obezbediti prosvetni kadar posebno edukovan za rad sa romskom decom;
- vratiti u redovne škole romsku decu koja su bez osnova upisana u specijalne škole;
- sistematski motivisati romsku decu za školovanje i obrazovanje i
- motivisati romske roditelje da podržavaju obrazovanje svoje dece.
3. Uspostavljanje mehanizama koji će podsticati toleranciju i uvažavanje različitosti. Praćenje i vrednovanje ostvarenosti ovog cilja iziskuje evaluaciju socijalne klime, izradu specifičnih mera za sprečavanje segregacije i diskriminacije i izradu kriterijuma za njihovo identifikovanje. Za realizaciju ovog cilja potrebno je:
- razvijati osetljivost profesionalne javnosti i šire društvene zajednice za obrazovne potrebe Roma;
- razvijati obrazovno okruženje zasnovano na interkulturnim vrednostima;
- sprečavati segregaciju i podsticati desegregaciju i
- sprovoditi mere protiv diskriminacije.
4. Negovanje kulturnog identiteta. U ostvarivanju ovog cilja nadležnost ima Nacionalni savet romske nacionalne manjine, koji treba da ostvari tesnu saradnju sa Ministarstvom prosvete, Ministarstvom kulture, Ministarstvom omladine i sporta, kao i sa drugim institucijama i telima. Ostvarenost ovog cilja ogleda se u obezbeđivanju uslova za negovanje kulturnog identiteta i razvijanje svesti o nacionalnom identitetu, a kvantitativni pokazatelji ostvarenosti cilja su, uz druge pokazatelje kvaliteta programa, razvijenost različitih oblika nastave romskog jezika, zastupljenost elemenata romske nacionalne kulture i tradicije u obrazovnom programu, kao i odgovarajući pokazatelji kvaliteta školskog razvojnog plana. Za realizaciju ovog cilja potrebno je:
- podržati razvoj kulturnog identiteta dece i mladih;
- obrazovati stručnjake za romski jezik i kulturu i
- uvesti elemente romske kulture u obrazovni program.
1. Pravovremeno i efikasno uključivanje romske dece u predškolsko i osnovno obrazovanje, što zahteva:
- nova zakonska rešenja za regulisanje uključivanja u nastavu dece koja su prerasla upis u prvi razred;
- izradu sistema za adekvatnu procenu spremnosti za polazak u školu;
- stvaranje uslova za dvojezičnu nastavu i nastavu romskog jezika kao obaveznog, izbornog ili fakultativnog predmeta;
- stručno usavršavanje nastavnog osoblja za individualizovan obrazovni rad i interaktivnu nastavu, a posebno za suzbijanje stereotipa, predrasuda i diskriminacije;
- sistematsko praćenje i sankcionisanje diskriminacije i drugih oblika ponašanja zasnovanih na etničkim i drugim predrasudama u predškolskim i školskim sredinama, a posebno među vaspitačima, nastavnicima i osobljem ovih institucija;
- regulisanje i omogućavanje nastavka obrazovanja za decu koja su ispala iz sistema (druga šansa);
- vrednovanje obrazovnih ishoda u radu sa romskom decom kroz sistem podsticanja i nagrađivanja nastavnika i obrazovnih ustanova od strane Ministarstva prosvete;
- promovisanje obrazovanja devojčica, posebno onih koje su napustile obrazovanje ili iz drugih razloga ispale iz sistema i
- materijalnu podršku romskim učenicima i njihovim porodicama u vidu obezbeđenja besplatnog prevoza za učenike koji žive u naseljima daleko od predškolske ustanove ili osnovne škole, besplatnih obroka u predškolskim ustanovama ili osnovnim školama, odeće, besplatnih udžbenika i drugog obrazovnog materijala.
2. Povećanje broja Roma sa srednjim i visokim obrazovanjem, što zahteva:
- zakonsko preciziranje i regulisanje kriterijuma, procedura i mehanizama za realizaciju upisa romskih učenika i studenata u srednjoškolske i visokoškolske obrazovne institucije;
- praćenje uspešnosti upisanih učenika i studenata;
- razvijanje i intenziviranje aktivnosti u vezi sa informisanjem o dostupnim stipendijama, kreditima i drugim raspoloživim vidovima materijalne podrške romskim učenicima i studentima;
- razvijanje mentorskog rada sa romskim učenicima i studentima;
- uspostavljanje i razvijanje mehanizama povezivanja sa tržištem rada;
- obezbeđivanje stipendija za učenike srednjih škola i studente iz romskih porodica;
- obezbeđivanje smeštaja u studentskim domovima za određen broj romskih studenata i
- podsticanje saradnje univerzitetskih ustanova sa romskim udruženjima građana u osnivanju informativnih centara za studente.
2.1.1. Međunarodni pravni okvir
Jedan od prvih dokumenata koji je započeo promociju prava na adekvatan stan jeste Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, koji je 1966. godine usvojila Generalna skupština UN.
Savet Evrope je, takođe, usvojio čitav niz dokumenata koji se odnose na jednak pristup stanovanju i na potrebu obezbeđivanja odgovarajućeg smeštaja. Evropska socijalna povelja, kao prava i obaveze u vezi sa stanovanjem, između ostalog, navodi pristup odgovarajućem i dostupnom stanu. U članu 30. utvrđuje se potreba za što širim pristupom u preduzimanju mera radi obezbeđivanja delotvornog uživanja prava na zaštitu od siromaštva i isključenja iz društva, posebno u oblastima: zapošljavanja, smeštaja, obuke, obrazovanja, kulture i socijalne i medicinske pomoći, odnosno preispitivanja ovih mera u pogledu njihovog prilagođavanja, ukoliko je to potrebno. U članu 31. predviđeno je preduzimanje mera u oblasti stanovanja, u cilju unapređivanja pristupa stambenom smeštaju odgovarajućeg standarda, sprečavanja ili umanjivanja beskućništva, do njegovog postepenog iskorenjivanja i obezbeđivanja finansijske dostupnosti stanovanja licima bez odgovarajućih sredstava.
Smernice Saveta Evrope za izradu politike za pristup stanovanju ranjivih kategorija stanovnika navode ranjive grupe kojima treba pružiti podršku u obezbeđivanju odgovarajućih uslova stanovanja. Posebno treba izdvojiti Preporuku Saveta Evrope državama članicama o unapređivanju uslova stanovanja Roma i Čergara u Evropi i Akcioni plan za poboljšanje situacije Roma i Sinta u okviru područja koje pokriva OEBS, u kome se daju posebne preporuke za akcije u oblasti unapređenja stanovanja i uslova života.
2.1.2. Nacionalni pravni okvir
Zakon o stanovanju, iz 1992. godine, utvrđuje obavezu države da "preduzima mere za stvaranje povoljnih uslova za stambenu izgradnju i obezbeđuje uslove za rešavanje stambenih problema socijalno ugroženih lica u skladu sa zakonom". U ovom zakonu navedene su kategorije stanovništva čija se stambena pitanja mogu rešavati sredstvima dobijenim od prodaje postojećih stambenih jedinica kojima su raspolagale opštine, grad, pokrajina ili republika, ali je vrednost tih sredstva, već na samom početku primene zakona, anuliran hiperinflacijom iz 1993. godine.
Zakon o prostornom planu Republike Srbije predviđa mere sanacije i obnove stambenih jedinica u siromašnim i nehigijenskim naseljima.
Zakon o eksproprijaciji Republike Srbije daje Vladi Republike Srbije mogućnost da utvrdi opšti interes i ekspropriše nepokretnosti, između ostalog i za potrebe izgradnje stanova kojima se rešavaju potrebe socijalno ugroženih lica.
Zakon o planiranju i izgradnji daje sve potrebne pravne osnove za izradu planske dokumentacije, uključujući i romska naselja.
Za rešavanje stambenih problema socijalno ugroženih grupa u Republici Srbiji su zadužene jedinice lokalne samouprave i njihove odgovarajuće službe, što se prvenstveno odnosi na smeštaj u ustanove za socijalno staranje. Jedinice lokalne samouprave danas uglavnom ne raspolažu dovoljnim sredstvima da samostalno rešavaju stambene potrebe socijalno ugroženih lica.
Većina Roma, bilo da stanuju u gradu ili na selu, živi u veoma lošim stambenim uslovima. Naselja u kojima oni žive imaju sledeće osnovne karakteristike:
- pravno neregulisan status;
- nedovoljna opremljenost infrastrukturom;
- prenaseljenost;
- veoma mali broj stambenih jedinica;
- siromašno okruženje i
- velika udaljenost od osnovnih društvenih sadržaja i servisa.
Pored toga, većina Roma ne poseduje odgovarajuću dokumentaciju o vlasništvu nad svojim domovima ili zemljištem, što dodatno komplikuje probleme stanovanja Roma. Jedan deo njih živi u tuđim objektima ili na tuđem zemljištu, najčešće nekadašnjem "društvenom".
Najteža je stambena situacija Roma raseljenih sa Kosova i Metohije i povratnika, uglavnom iz zemalja EU, a ona je dodatno opterećena neregulisanim pitanjem prebivališta ili prihvatanja, kao i problemima pravne reintegracije.
Problemi u vezi sa nasilnim izbacivanjem iz stanova (deložacijom) i rušenje romskih kuća i neformalnih naselja u najvećem broju slučajeva povezani su sa neregulisanim pravnim statusom vlasništva nad zemljištem i objektima. U slučaju izbacivanja stanara iz stana ili poseda važeće zakonodavstvo ne pruža nikakvu zaštitu ili garancije za lica koja su se nezakonito naselila na zemlji ili u zgradi, pa su u većini slučajeva ova lica prepuštena sama sebi. Prema međunarodnom pravu o ljudskim pravima, pojedinci imaju pravo na zaštitu od nasilnog izbacivanja, što uključuje sigurnost prava poseda i pravnu zaštitu od prinudnog iseljavanja.
Krajem 2002. godine, posle Popisa stanovništva, obavljeno je i ciljano istraživanje koje je pokazalo da su u Republici Srbiji te godine postojala 593 romska naselja u kojima je živelo oko 200.000 Roma starosedelaca i oko 46.000 Roma raseljenih sa Kosova i Metohije. Ovi brojevi ne obuhvataju Rome koji su živeli u naseljima manjim od 100 stanovnika (odnosno 15 porodica). Stoga se pretpostavlja da je ukupan broj Roma u Republici Srbiji veći.
Od ovih naselja oko 300 su bila gradska, a ostala prigradska ili ruralna. Gradnja je bila dozvoljena u 70% naselja, privremene dozvole postojale su u 14% naselja, dok je u 16% naselja, uglavnom gradskih, gradnja bila zabranjena. Pretežno uređeno bilo je 45% naselja, 44% su bili slamovi i nehigijenska naselja, a uređenih naselja bilo je svega 11%. Oko 30% naselja nema vodu, a 40% nema kanalizaciju.
Romskih naselja ima u svim delovima Republike Srbije, a najviše u gradu Beogradu (137 naselja i lokaliteta) kao i u drugim većim gradovima i opštinama. Učešće romskog stanovništva u odnosu na ostalo stanovništvo u nekim manjim mestima u Republici Srbiji (npr. Bujanovac, Kostolac, Beočin) kreće se od 15-30%.
Kad se govori o uslovima stanovanja većine Roma, treba imati u vidu sledeće:
- uzroci loših stambenih uslova moraju se posmatrati iz perspektive sveopšteg siromaštva u kome oni žive. Ne radi se samo o prostom nedostatku novca, nego o složenom problemu koji obuhvata opštu uskraćenost, loše obrazovanje, slabe mogućnosti zapošljavanja i neadekvatan pristup socijalnoj i zdravstvenoj zaštiti;
- kvalitet životnih uslova u romskim naseljima razlikuje se od regiona do regiona, ali je uopšteno niži od uslova u kojima živi opšta populacija;
- za rešavanje problema romskih naselja ne mogu se primenjivati iste mere, jer su ona različita po genezi, veličini, kvalitetu, položaju, pravnom statusu i dr.;
- siromašnim romskim porodicama koje su, pojedinačno ili u manjim grupama, disperzirane po gradovima i selima treba obezbediti jednake stambene uslova, kao i pripadnicima drugih ranjivih grupa i
- treba praviti jasnu razliku između standarda života relativno malog broja Roma koji su dobro integrisani u nacionalnu većinu i onih Roma koji to nisu.
Neregulisan stambeni sektor, nedovoljno definisani stambeni standardi, opšta nestašica stanova u gradovima, nedostatak jeftinih stanova na tržištu, a pre svega nedovoljna finansijska podrška i slaba politička volja za rešavanje stambenih problema najsiromašnijih slojeva stanovništva ipak najteže pogađaju Rome.
2.3. Postojeće i dosadašnje inicijative
Inicijative za uređenje i unapređivanje romskih naselja odvijale su se kroz četiri ključna kanala - kroz aktivnosti Vlade Republike Srbije i nadležnog ministarstva, kroz akcije lokalnih samouprava, kroz saradnju sa međunarodnim organizacijama i kroz rad udruženja građana.
2.3.1. Vlada Republike Srbije i nadležno ministarstvo
Strategija za smanjenje siromaštva je prvi nacionalni dokument koji stanovanje vidi u funkciji smanjenja siromaštva i kao jedan od prioriteta društvenog razvoja. Ona posebno obuhvata rešavanje stambenih pitanja Roma, izbeglica i raseljenih lica, a računa na obezbeđivanje manjih kredita i jeftinih lokacija za etapnu stambenu izgradnju i uspostavljanje definisanog vlasništva, razvoja socijalnog stanovanja i uređenja spontano nastalih naselja.
Usvajanjem Akcionog plana za stanovanje Roma (2005. godina) utvrđen je smer i definisane su osnovne aktivnosti za rešavanje stambenih problema Roma u Republici Srbiji. U Smernicama za unapređivanje i legalizaciju romskih neformalnih naselja (2007. godina) lokalnim samoupravama su data stručna uputstva kako treba da pristupe ovoj problematici.
Nadležno ministarstvo i Služba za ljudska i manjinska prava u septembru 2007. godine pozvali su jedinice lokalne samouprave da pristupe izradi urbanističkih planova za neformalna romska naselja. Krajem 2008. godine zaključeni su ugovori između nadležnog ministarstva i osam opština o izradi planske dokumentacije za deset romskih naselja.
Ministarstvo nadležno za stanovanje izradilo je 2006. godine Nacrt studije stambenog sektora Srbije, čime je stvorena osnova za izradu "Nacionalne stambene politike". U ovom dokumentu problematika neformalnih romskih naselja prepoznata je kao jedan od krupnih problema čije rešavanje treba da bude prioritet buduće nacionalne stambene politike.
Vlada Republike Srbije usvojila je Predlog zakona o socijalnom stanovanju koji daje osnov za razvoj institucionalnog okvira socijalnog stanovanja u Republici Srbiji i uputila ga u skupštinsku proceduru. Ovim zakonom biće stvoreni uslovi za rešavanje stambenih potreba domaćinstava koja iz socijalnih, ekonomskih i drugih razloga ne mogu da obezbede stan na tržištu.
Ministarstvo zdravlja finansira projekte koji se bave higijensko-epidemiološkom analizom uslova u romskim naseljima i predlaže mere za poboljšanje stanja. Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja radi na unapređenju infrastrukture kroz programe javnih radova.
Jedan od mogućih izvora sredstava za realizaciju programa rešavanja stambenih problema Roma i unapređenje naselja predstavlja i Nacionalni investicioni plan.
2.3.2. Lokalne vlasti
Posle donošenja Zakona o planiranju i izgradnji 2003. godine, na lokalnom nivou je otpočeo proces legalizacije bespravno podignutih objekata. Ova akcija teče sporo, a broj legalizovanih objekata je zanemarljivo mali u odnosu na dimenzije fenomena (do 2003. godine podneto je 360.000 zahteva). Dodatni problem u romskim naseljima predstavlja to što veliki broj kuća ne ispunjava neke od mnogobrojnih zahteva (npr. rešen imovinsko-pravni status zemljišta, odnosno objekata, kvalitet objekta, odgovarajuća građevinska dokumentacija, odgovarajuća infrastruktura).
Generalnim planom Beograda do 2021. godine socijalno i dostupno stanovanje je izdvojeno kao poseban vid stanovanja, a siromašni Romi su navedeni kao jedna od grupa u okviru kategorije socijalno ugroženih lica kojima je potrebna posebna pomoć pri obezbeđivanju adekvatnih uslova stanovanja.
U nekoliko gradova i opština u Republici Srbiji izrađene su lokalne stambene strategije ili je njihova izrada u toku (u okviru programa SIRP koji je realizovao UN-HABITAT u saradnji sa resornim ministarstvom, a koji je finansirala Vlada Italije). U ovim dokumentima se rešavanje složenih i teških uslova stanovanja i naselja Roma izdvaja kao kratkoročni i dugoročni cilj za koji su definisane konkretne mere, sredstva i učesnici.
Neki gradovi u Republici Srbiji (Vranje, Niš i Zrenjanin) problem romskih naselja tretiraju u okviru urbanističkih planova nižeg ranga. Tu se romska naselja ne posmatraju kao zasebne celine, nego u sklopu opšte stambene problematike. Pojedine lokalne vlasti (Apatin, Bujanovac, Novi Sad, Smederevo, Vrnjačka Banja, Bač, Bela Palanka, Ada, Veliko Gradište, Loznica, Zemun, Knjaževac, Prokuplje, Valjevo, Kragujevac, Gornji Milanovac itd.) pokazale su interes za probleme Roma, ali imaju malo finansijskih mogućnosti za konkretna poboljšanja. Akcenat se stavlja na dodelu građevinskog materijala, pomoć porodicama čije su kuće nastradale u požaru ili nekoj elementarnoj nepogodi i na delimičnu izgradnju infrastrukture u romskim naseljima. Ove aktivnosti finansiraju se iz lokalnog budžeta ili se realizuju u saradnji sa međunarodnim organizacijama i udruženjima građana.
2.3.3. Međunarodne organizacije i udruženja građana
Aktivnosti međunarodnih i domaćih organizacija u oblasti stanovanja odnose se na analizu postojeće situacije i formulisanje predloga za moguća rešenja. Neke međunarodne organizacije, npr. Visoki komesarijat UN za izbeglice (UNHCR), Program UN za razvoj (UNDP) i Švajcarska agencija za razvoj i saradnju (SDC), obezbeđuju individualna rešenja stambenog pitanja za veliki broj romskih porodica. Misija OEBS-a u Republici Srbiji je kroz male grantove lokalnim samoupravama pružala podršku za unapređenje 12 romskih naselja i stambenih objekata Roma u deset opština. UN-HABITAT SIRP realizuje pilot projekat unapređenja romskog naselja Grdička kosa 2 u Kraljevu kroz izradu urbanističkog plana, poboljšanje infrastrukture u naselju i poboljšanje stambenih uslova jednog broja porodica, a uz puno učešće stanovnika naselja i predstavnika jedinica lokalne samouprave. U Valjevu i Čačku su sprovedeni alternativni stambeni programi, u okviru kojih se radilo na uređenju naselja i poboljšanju stambenog kapaciteta.
Međutim, nema realizovanih sveobuhvatnih stambenih projekata (urbanistički planovi, legalizacija i izgradnja). Za svaki projekat usmeren na rešavanje stambene situacije potrebno aktivno učešće državnih odnosno opštinskih organa, a taj preduslov sada nije ispunjen.
Veći broj udruženja građana sprovodi programe usmerene na poboljšanje životnih uslova i kvaliteta života u siromašnim romskim naseljima. U nekim slučajevima rad građanskog sektora je poslužio kao uzor za kasniji rad države i opština. Posebno se ističe rad humanitarne organizacije "Rom" iz Obrenovca na uvođenju vodovoda u sedam romskih naselja u pet opština.
2.4. Preporuke za dalju akciju
2.4.1. Osnovni principi
Iz važećih domaćih i međunarodnih dokumenata mogu se izdvojiti najvažniji principi koje treba imati u vidu prilikom planiranja i vođenja procesa i definisanja mera za poboljšanje situacije u romskim naseljima i stambene situacije Roma:
- iskorenjivanje siromaštva predstavlja bitan element održivosti naselja;
- romska naselja se moraju tretirati kao i ostali delovi grada;
- integralni pristup rešavanju stambenih problema podrazumeva primenu paralelnih, koordiniranih programa i akcija u oblasti zapošljavanja, obrazovanja, zdravstvene zaštite;
- potrebno je puno učešće Roma u procesu poboljšanja uslova stanovanja (u formulisanju stambene politike, definisanju programa i projekata za unapređivanje naselja i stambenog prostora i dr.);
- potrebno je koordinirano učešće svih zainteresovanih strana - lokalnih vlasti, udruženja građana, romske i neromske zajednice, a po potrebi i resornih ministarstava;
- proces rešavanja stambene situacije Roma treba osmisliti tako da se sačuva etnički i kulturni identitet Roma;
- unapređenje naselja i poboljšanje uslova života u njima nikako ne treba shvatiti kao zadržavanje postojećeg stanja, već kao preduslov za integraciju i inkluziju ovih naselja u društveni sistem grada i opštine;
- u stambenim programima treba uzeti u obzir potrebe romskih žena i dece, a posebno samohranih majki i žrtava nasilja u porodici;
- finansiranje, obaveze i prava treba raspodeliti između učesnika (pri definisanju realnih i održivih finansijskih konstrukcija treba uzeti u obzir mogućnosti društva u celini, mogućnosti jedinica lokalne samouprave i stvarnih raspoloživih sredstava, kao i lokalne romske zajednice);
- realizacija finansijskih planova mora da bude transparentna, što podrazumeva i uključivanje Nacionalnog saveta romske nacionalne manjine i
- praćenje realizacije programa, posebno finansijskog aspekta, mora da bude vezano za merljive pokazatelje i ostvarivanje postavljenih ciljeva.
Dugoročne aktivnosti treba započeti odmah i one se moraju kontinuirano sprovoditi i unapređivati. Ovo su pretpostavke za uspešno ostvarivanje stambenih programa:
- saradnja i angažovanje svih strana predstavlja nužan preduslov za uspeh programa. Nadležna ministarstva treba da pristupe finansiranju stambenih projekata na integralan način;
- uključivanje lokalnih vlasti, romske zajednice, drugih građana, privatnog sektora i investitora u programe;
- precizno isplanirati finansiranje stambenih projekata. Sredstva za finansiranje stambenih projekata treba prikupljati iz različitih izvora (privatni donatori, međunarodne finansijske institucije, državni budžeti) i njima treba da upravlja mreža partnera na lokalnom, pokrajinskom i republičkom nivou, u skladu sa preuzetim obavezama i doprinosom u finansiranju stambenih projekata;
- za svaki stambeni projekat treba da bude formirana menadžerska grupa u čiji sastav će ući predstavnici svih zainteresovanih strana. U okviru svakog projekta i programa treba ustanoviti adekvatan sistem praćenja i
- inicijativama ili akcijama republičkih, pokrajinskih ili lokalnih organa treba da se obezbedi jednak pristup pogodnostima za sve socijalno ugrožene grupe, uključujući i siromašne i socijalno ugrožene Rome.
2.4.2. Glavni ciljevi
Glavni cilj integracije romskih naselja predstavlja obezbeđivanje osnovnih pogodnosti i jednakog pristupa osnovnim socijalnim uslugama, službama i infrastrukturi. To treba da doprinese smanjenju i postepenom eliminisanju društvene segregacije. Takva politika treba da stvori prostor za postepenu integraciju Roma u njihovo okruženje. Mora se naglasiti da treba isključiti svaku mogućnost rešenja koja podrazumevaju prinudu.
Glavni cilj poboljšanja stambenih prilika treba da bude obezbeđivanje legalnog korišćenja stana i poseda u svim aspektima, omogućavanje zdravog života porodice i pojedinca, olakšanje života žene i deteta, obezbeđivanje adekvatnih uslova za način života koji je prihvatljiv Romima, kao i negovanje kulture stanovanja kakva je prihvaćena u celini društva.
Ovi ciljevi, između ostalog, mogu se postići, i:
- unapređenjem postojećeg broja stambenih jedinica i izgradnja novih;
- unapređenjem i izgradnjom infrastrukture;
- pružanjem podrške kroz obrazovanje;
- povećanjem zaposlenosti i radnog angažovanja;
- pružanjem zdravstvene i socijalne pomoći;
- zajedničkim planiranjem i sprovođenjem aktivnosti orijentisanih na postepeni razvoj celokupnog okruženja i
- efikasnom saradnjom između Roma i opšte populacije i promenom stereotipnog ponašanja i jednih i drugih.
2.4.3. Preporuke u vezi sa ulogom državnih organa
- Država treba sistematski da preispita zakonodavstvo koje se odnosi na stambena pitanja, mere stambene politike i postojeću praksu i da ukine sve odredbe i sve oblike administrativne prakse koji za posledicu imaju neposrednu ili posrednu diskriminaciju Roma, bez obzira na to da li diskriminaciju pospešuje ili prouzrokuje činjenje odnosno nečinjenje državnih i nedržavnih faktora.
- Vlada Republike Srbije treba da izradi sveobuhvatne, koordinirane programe i aktivnosti različitih ministarstava koji će biti usmereni na rešavanje stambenih problema siromašnih i socijalno ugroženih Roma.
- Vlada Republike Srbije treba da uspostavi trajnu institucionalnu i organizacionu shemu unutar sistema vlasti za unapređenje uslova života u romskim naseljima i stambene situacije siromašnih i socijalno ugroženih Roma u takvim naseljima.
- Vlada Republike Srbije treba da koristi i unapredi zakonske mehanizme kontrole, koji će se odraziti na mehanizme kontrole na nižim nivoima vlasti, radi sprečavanja efekata diskriminacije na dostupnost stambenog prostora Romima i njihovog prava na adekvatne uslove stanovanja.
- Ministarstvo nadležno za prostorno i urbanističko planiranje i stanovanje treba da preduzme sledeće:
1) u definisanju stambene politike Republike Srbije, kao i u podzakonskim aktima kojima će se detaljnije razraditi odredbe Predloga zakona o socijalnom stanovanju, posebnu pažnju treba posvetiti stambenim problemima siromašnih i socijalno ugroženih Roma. U okviru mera za sprovođenje nacionalne stambene politike je posebnu pažnju potrebno posvetiti razvoju sistema transparentnog praćenja sprovođenja stambenih programa koji proizilaze iz stambene politike i odgovarajućih strategija i što šire uključivanje zainteresovanih aktera i javnosti u realizaciju ovih programa, bilo da se oni odnose na podršku u stambenom obezbeđivanju ili na unapređenje uslova života u romskim naseljima;
2) treba razvijati zakonske mehanizme praćenja sprovođenja urbanističkih planova za romska naselja, kao i osnaživanja mehanizma stručne kontrole i javnog uvida, tokom celog procesa pokretanja, izrade i usvajanja i sprovođenja ovih planova;
3) treba podsticati jedinice lokalne samouprave da, prilikom donošenja urbanističkih planova i primene Smernica za legalizaciju i unapređenje neformalnih romskih naselja, posebnu pažnju posvete rešavanju stambenih problema Roma, kao i da obezbede najveću moguću transparentnost u radu i široko uključivanje javnosti u proces izrade, usvajanja i sprovođenja planova za romska naselja;
4) treba uvesti i primenjivati standarde, normative i druge tehničke propise iz oblasti urbanizma, projektovanja i građenja adekvatnog stambenog prostora, i za novogradnju i za renoviranje postojećih stambenih jedinica. Takođe, treba uvesti standarde koji se odnose na adaptacije, konstrukcije i površine postojećih objekata, na osnovu kojih će se siromašnim porodicama pružiti prilika da počnu sa skromnim stanom koji će kasnije moći da prošire i dograde, i
5) lokalnim samoupravama treba pružati ekspertsku podršku i pomoć u obuci zaposlenih u gradskim i opštinskim službama i javnim preduzećima koji se bave pitanjima stanovanja, komunalnog opremanja i urbanističkog planiranja kako bi na odgovarajući način razumeli stambene probleme Roma, odnosno probleme romskih naselja i kako bi mogli da ih rešavaju.
2.4.4. Preporuke u vezi sa ulogom lokalnih samouprava
- U jedinici lokalne samouprave treba da se osmisle programi za unapređenje romskih naselja u kojima treba da budu navedeni prioriteti i definisana uloga svih zainteresovanih strana (jedinica lokalne samouprave, centralne vlasti, romska zajednica, udruženja građana i dr.). Svi programi unapređenja romskih naselja i stambenih prilika Roma treba da budu povezani sa programima u oblastima socijalne i zdravstvene zaštite, zapošljavanja i obrazovanja.
- Sve jedinice lokalne samouprave treba da odvoje pozicije u budžetu za rešavanje stambenih problema Roma, romska naselja i druga romska pitanja u vezi sa prethodnom preporukom.
- U okviru urbanističkih planova treba utvrditi nove lokacije za rešavanje stambenih problema socijalno ugroženih grupa. Kriterijumi za izbor ovih lokacija treba da budu: veličina lokacije, mogućnost priključenja na infrastrukturu (voda, struja, kanalizacija), blizina javnih službi i javnog saobraćaja. Te lokacije treba da se nalaze na područjima koja su pogodna za stanovanje i u ekološki zdravom okruženju. Zemljište za nove lokacije treba da se obezbedi iz republičkog i opštinskog zemljišnog fonda, ili kroz mehanizme pregovaranja i kompenzacije. Ove lokacije treba da omoguće integraciju, a ne da podstiču segregaciju ili diskriminaciju.
- U okviru stambene politike jedinica lokalne samouprave treba nastaviti započetu praksu definisanja ranjivih grupa koje nemaju odgovarajući pristup adekvatnim uslovima stanovanja. Kao posebnu grupu među ugroženim kategorijama, u skladu sa Zakonom o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, treba istaći Rome, kao i specifičnost njihovih problema. U kategoriju kojoj je potrebna pomoć prilikom dobijanja stanja, ne ubrajamo sve pripadnike romske populacije. Ta kategorija obuhvata samo ona lica kod kojih su prisutni ekonomski, socijalni, zdravstveni ili slični problemi, i to pojedinačno ili u kombinaciji.
- Lokalni organi vlasti treba da obezbede siromašnim licima besplatnu pravnu pomoć, savete i zastupanje u sporovima o stambenoj problematici, jer nepostojanje mehanizama pravne pomoći ozbiljno ugrožava njihovu sposobnost da štite svoja prava ili traže efikasan pravni lek, uključujući sudsko obeštećenje za uskraćena prava na uslove stanovanja.
- Modeli poboljšanja stambenih prilika koje opštine, prema stambenim propisima, mogu koristiti prilikom rešavanja stambenih potreba Roma obuhvataju:
1) socijalnu izgradnju;
2) regulisanu samogradnju;
3) izgradnju jeftinih stanova;
4) različite oblike pomoći (dogradnja sanitarnih čvorova na postojeće objekte, dogradnja novih soba i drugih prostorija i sl.);
5) pomoć za završetak kuće (građevinski materijal, stručna pomoć i sl.);
6) različite oblike subvencija (za legalizaciju, za priključke na infrastrukturu i sl.);
7) različite modele obezbeđivanja zemljišta (davanje u zakup, subvencionisana prodaja i sl.);
8) obezbeđivanje privremenog smeštaja (koji mora da zadovoljava osnovne standarde stanovanja);
9) obezbeđivanje smeštaja za sezonske radnike i njihove porodice;
10) kupovinu postojećih stanova u gradu, u centru opštine ili u okolini, i
11) kombinaciju prethodnih modela u zavisnosti od konkretnih uslova u opštini ili u pojedinim romskim naseljima.
2.4.5. Preporuke u vezi sa deložacijom
Država treba da preispita relevantne zakone kako bi se oni usaglasili sa međunarodnim standardima i kako bi se obezbedilo da se njima garantuje:
- usklađena zakonska procedura sa međunarodnim standardima;
- princip nediskriminacije, i
- odgovarajući alternativni smeštaj.
Veliki broj Roma živi u bespravno podignutim naseljima, od kojih neka postoje decenijama. U nekima od ovih naselja stanovnicima se preti izbacivanjem, a neka su porušena na osnovu odluke lokalnih vlasti i novih korisnika zemljišta, pri čemu njihovim stanovnicima nije obezbeđen alternativni smeštaj. Da bi se izbegle teške situacije, na lokalnom nivou treba preduzeti određene korake:
- nadležni organi jedinice lokalne samouprave treba blagovremeno i preventivno da deluju u slučajevima bespravnog zaposedanja prostora (zemljišta i objekata) kako bi se predupredilo kasnije prinudno iseljavanje. Ovo je posebno važno ako se uoči da bi bespravno zaposedanje moglo da ima masovni karakter;
- vlasti treba stalno da kontrolišu okolnosti pod kojima je moguće izvršiti deložaciju, pronalaze alternative i pružaju posebnu zaštitu socijalno ugroženim grupama, a naročito Romima, koji su najugroženiji ovakvom praksom;
- ako postoji mogućnost kolektivne deložacije, država, odnosno opština ili grad treba da obezbede odgovarajući alternativni smeštaj pre nego što se izvrši deložacija. U tom slučaju može se pozvati na Zakon o eksproprijaciji koji dozvoljava eksproprijaciju zemlje za rešavanje problema socijalno ugroženih lica;
- u slučajevima kada preseljenje najugroženijih grupa na drugu lokaciju predstavlja rešenje za deložaciju, pored stambenih programa treba predvideti i socijalne programe i aktivnosti;
- siromašnim i socijalno ugroženim Romima kojima preti prinudno iseljavanje ili koji su žrtve nasilnog izbacivanja treba obezbediti besplatnu pravnu pomoć. Tamo gde država nije organizovala pravnu pomoć treba podsticati udruženja građana da pružaju takvu vrstu pomoći;
- Romima treba pružati tačna obaveštenja o njihovim pravima i dužnostima u vezi sa stanovanjem. To treba da čine naročito opštinski organi i službe nadležne za stanovanje, i
- treba podsticati i podržavati udruženja koja pomažu ugroženim grupama, posebno Romima, u procesnim stvarima i programima koji se tiču stambenih pitanja.
2.4.6. Preporuke u vezi sa ulogom međunarodne zajednice
Međunarodne organizacije i donatori treba da razmotre mogućnost pružanja finansijske podrške (krediti, zajmovi, donacije i sl.) programima usmerenim na poboljšanje uslova života u romskim naseljima i stambene situacije Roma.
Međunarodne organizacije treba da pruže pomoć državnim organima kada oni nisu u stanju da izvrše svoje obaveze u oblasti stambene politike (stručna pomoć, programi obuke itd.).
2.4.7. Preporuke u vezi sa ulogom lokalne romske zajednice
Lokalna romska zajednice treba da učestvuje i pruži svoj doprinos u rešavanju širokog spektra pitanja (finansiranja, planiranja, izgradnje, socijalnog delovanja, zapošljavanja, kulture stanovanja itd.). Ovo su glavne uloge lokalne romske zajednice:
- učešće u kreiranju koncepata, programa, planova i operativnih projekata koji se tiču pojedinih romskih naselja u opštini ili uslova stanovanja kroz odgovarajuća tela, radne grupe ili komisije koje formira jedinica lokalne samouprave. Ako jedinica lokalne samouprave ima veći broj romskih naselja, ovim treba da se bave romski koordinatori;
- učešće u kreiranju budžeta, što treba da pomogne da alokacija sredstava bude realna kako bi se, sa jedne strane, zadovoljile određene potrebe i kako se, sa druge strane, ne bi javile negativne reakcije;
- jačanje "inicijalnih razvojnih jezgara" (grupa stanovnika i porodica pojedinih romskih naselja) koja mogu da pokrenu i povuku razvoj naselja. Ovde je posebno važna aktivna pomoć romskih koordinatora u opštini. Predstavnici naselja treba da budu uključeni u sve projekte koji se tiču okruženja iz koga oni dolaze, i
- jačanje profesionalnih kapaciteta romskih aktivista u sferi stambenih pitanja Roma i romskih naselja. Ovo se prvenstveno odnosi na sticanje potrebnih znanja iz oblasti vlasničkih prava i prava na stan, geodezije, katastra, urbanizma, legalizacije, ali i na znanja u vezi sa sistemima građenja, samogradnje i sl.
Primena mera i aktivnosti definisanih Akcionim planom za stanovanje, na nacionalnom i na lokalnom nivou, predstavlja bitan preduslov za poboljšanje loše stambene situacije Roma u Republici Srbiji. U početnim fazama ovog procesa mogu se naći rešenja koja će biti u skladu sa trenutnim finansijskim mogućnostima centralnih i namenskih sredstava i samih lokalnih romskih zajednica:
- nadležna ministarstva treba da izdvoje posebna budžetska sredstva koji će služiti za sprovođenje mera i aktivnosti predviđenih Akcionim planom za stanovanje;
- nadležna ministarstva treba da odrede osobe zadužene za pitanja romskih naselja i stambena pitanja Roma;
- jedinice lokalne samouprave u svojim budžetima treba da imaju stalnu poziciju za unapređenje i legalizaciju romskih naselja i stambenih prostora Roma;
- jedinice lokalne samouprave i romske zajednice treba da sagledaju realne finansijske mogućnosti Roma da učestvuju u poboljšanju sopstvenog stambenog pitanja, odnosno svog naselja;
- organi jedinica lokalne samouprave treba da izrade urbanističke planove za delove gradova i opština na kojima se nalaze romska naselja (ako takvi planovi trenutno ne postoje) ili da ih revidiraju (ako postoje) u smislu poštovanja načela nediskriminacije i nesegregacije. Pri izradi novih i revidiranju postojećih urbanističkih planova treba se pridržavati uputstava datih u Smernicama za legalizaciju i unapređenje nelegalnih romskih naselja;
- državni organi treba da pružaju pomoć stanovništvu u izgradnji, popravci ili dogradnji kuća kroz pomoć iz namenskih sredstava, razvijanjem modela jeftine stambene izgradnje, obezbeđivanjem povoljnih kredita i razvijanjem programa potpomognute samogradnje;
- kriterijumi za izbor jedinica lokalne samouprave koje će biti obuhvaćene programima koje država finansira i podržava (a koji se odnose na poboljšanje stambene situacije Roma i situacije u romskim naseljima) treba da budu:
1) opšte stanje u romskim naseljima u tom delu zemlje i u opštini;
2) učešće romske populacije u ukupnoj populaciji opštine i broj romskih naselja;
3) ekonomska snaga i privredna vitalnost opštine;
4) stav organa jedinica lokalne samouprave i drugih građana prema problematici romskih naselja i stambenih prilika Roma, i
5) postojanje drugih programa koje podržavaju država, gradovi i opštine ili udruženja građana, efekti tih aktivnosti i dr.
- u slučajevima gde legalizacija stambenih objekata u postojećim naseljima nije moguća, nadležni organi, kroz dijalog svih aktera, treba da pronađu rešenja za preseljenje ili raseljavanje koje će biti prihvatljivo za sve strane (uz uključivanje stanovnika ovih naselja u programe društvene podrške i zaštite na koje imaju pravo kao građani). U tom smislu, neophodno je unaprediti i zakonski ojačati mehanizam stručne kontrole i javnog uvida u procesu izrade i sprovođenja odgovarajućih planskih dokumenata;
- u naseljima za koja se utvrdi da ne mogu biti legalizovana i unapređivana treba, u periodu do njihovog raseljavanja ili preseljenja, poboljšati osnovne životne uslove (voda, struja, pristupni putevi itd.);
- u svim romskim naseljima treba obezbediti redovno komunalno i tehničko održavanje kroz odgovarajući institucionalni sistem koji postoji i za druge delove grada;
- u sistem održavanja romskih naselja treba uvesti koordinatore naselja kao stalno zaposlene u odgovarajućim opštinskim i gradskim službama;
- u slučajevima kada je moguća relativno jednostavna i brza legalizacija, istovremeno treba inicirati programe unapređenja naselja i integracije njihovih stanovnika u širu društvenu zajednicu. U naseljima u kojima je imovinski status zemljišta regulisan treba inicirati projekte za poboljšanje uslova života, kao što su legalizacija pojedinačnih kuća, poboljšanje stambenih uslova kroz izgradnju socijalnih stanova, samogradnju i obezbeđivanje mikrokredita, unapređenje osnovne infrastrukture i dr.;
- gradovi i opštine u kojima borave Romi sezonski radnici i njihove porodice treba da obezbede odgovarajuće lokacije i rešenja za njihov privremeni smeštaj, kao i sve potrebne usluge na odgovarajućem nivou, a sve to treba da bude prilagođeno platežnim mogućnostima ovih porodica. Za trajnije rešavanje problema Roma sezonskih radnika i njihovih porodica, potrebno je sprovoditi integralne programe zapošljavanja i stambenog zbrinjavanja, i
- jedinice lokalne samouprave treba da organizuju posebnu obuku opštinskih službenika nadležnih za stambena pitanja, u skladu sa principima tolerancije i nediskriminacije, kako bi ih osposobile za efikasno rešavanje stambenih problema Roma i njihovo bolje razumevanje.
3.1.1. Međunarodni pravni okvir
Na romsku zajednicu u Republici Srbiji može se primeniti nekoliko dokumenata Saveta Evrope (Preporuka o unapređenju ekonomskog položaja i zapošljavanja Roma/Cigana i lica bez stalnog boravka u Evropi, Ekonomski problemi i problemi zapošljavanja s kojim se suočavaju Romi/Cigani u Evropi), Saveta Evropske unije (Direktiva za primenu načela ravnopravnog tretmana lica bez obzira na rasno i etničko poreklo, Položaj Roma u zemljama kandidatima: Osnovni dokument, Rukovodeća načela za poboljšanje položaja Roma) i Ujedinjenih nacija (Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima), koji sadrže preporuke u vezi sa davanjem novih ekonomskih ovlašćenja. U EU je utvrđena Evropska strategija zapošljavanja (prateći dokumenti: Integrisane smernice o reformama tržišta rada u zemljama članicama, Bukureštanska deklaracija, Preporuke Evropskog saveta i Međunarodne organizacije rada) koja se svake godine konkretizuje smernicama Evropskog saveta za razvoj politike zapošljavanja.
3.1.2. Nacionalni pravni okvir
Nacionalni pravni okvir koji se odnosi na oblast zapošljavanja čine sledeći dokumenti: Nacionalna strategija zapošljavanja za period 2005-2010. godina, Strategija za smanjenje siromaštva u Srbiji, Strategija razvoja malih i srednjih preduzeća i preduzetništva 2008-2012, Strategija privrednog razvoja Srbije za period 2006-2012, Strategija regionalnog razvoja Republike Srbije za period od 2007. do 2012. godine, Strategija razvoja stručnog obrazovanja u Republici Srbiji i Strategija razvoja obrazovanja odraslih u Republici Srbiji.
Da bi se primenili svi ovi strateški dokumenti koji prepoznaju specifičnu problematiku Roma i njihov položaj na tržištu rada, neophodan je potpun konsenzus i angažovanje institucija i organa Vlade Republike Srbije, poslodavaca, sindikata, organa jedinice lokalne samouprave i ostalih partnera.
Osnovno obeležje društveno-ekonomskog položaja većine Roma predstavlja nizak stepen ekonomske aktivnosti, visoka nezaposlenost i gotovo stopostotna isključenost Roma iz javnih institucija. O ovome upečatljivo govore podaci iz Popisa stanovništva 2002. godine: od ukupnog broja Roma ekonomski je aktivno samo njih 27,2%, a u uzrastu radno sposobnih ekonomski je aktivno 58,2% Roma.
Podaci o broju ukupno zaposlenih Roma u državnoj i lokalnoj administraciji govore o institucionalnoj diskriminaciji. U javnim i državnim preduzećima gotovo da ih i nema. Službe za zapošljavanje nemaju evidenciju o zaposlenim Romima. Ni na republičkom, ni na pokrajinskom ni na lokalnom nivou nema posebnih fondova za razvoj preduzetništva kod Roma. Javna sredstva koja je Vlada Republike Srbije na različite načine dobila od međunarodnih organizacija nisu dovoljna za smanjenje siromaštva i zapošljavanje Roma. Akcioni plan za zapošljavanje Roma u okviru Dekade Roma, koji je usvojila Vlada Republike Srbije, još uvek se ne sprovodi sistemski i ne postoji jasno opredeljena pozicija u budžetu iz koje bi se finansirale predviđene mere. Ne postoji institucionalizovana saradnja romskih udruženja građana i državnih organa.
Oblast u kojoj se Romi najčešće radno angažuju jeste siva ekonomija. Niska stopa ekonomske aktivnosti većine Roma predstavlja posledicu ekonomske kulture, društveno ekonomske zaostalosti, izrazitih političkih barijera u zapošljavanju i određenog skupa demografskih činilaca. Romska populacija je izrazito mlada, sa natprosečnim učešćem mladih do 15 godina. Zastupljenost starijih od 15 godina u ukupnoj populaciji Roma iznosi 58,3%. Niska ekonomska aktivnost, veoma mlada starosna struktura romske populacije i veliki udeo izdržavanog stanovništva predstavljaju ključne činioce održavanja i produbljivanja razlika između Roma i ostale populacije (npr. udeo izdržavanih lica u romskoj populaciji iznosi 60%, a u većinskoj populaciji oko 37%).
Većina Roma je izvan sistema zapošljavanja, oni nisu legalno ekonomski aktivni i mahom se vode kao nezaposleni. Kada se nalaze na tržištu radne snage, rade najteže i najopasnije poslove po najnižoj ceni. Sakupljači sekundarnih sirovina čine jednu od najeksploatisanijih grupa radnika, sa najnižim cenom rada. Država mora da prepozna ovakav vid rada kao legitimnu vrstu delatnosti.
Većina Roma živi u nemaštini, na granici egzistencije. Zbog tranzicionih procesa, readmisije i velikog broja interno raseljenih lica, protekle godine karakteriše još dramatičniji pad životnog standarda Roma. Imajući u vidu nizak nivo obrazovanja Roma i nedostatak investicija, kao i ekonomsku stagnaciju, može se pretpostaviti da se položaj Roma u narednom periodu neće bitnije popraviti. Pored "starih siromaha", pojaviće se i "novi siromasi" - generacije Roma koje dolaze, a neće biti pripremljene za surovu utakmicu na tržištu rada.
Većina romskih domaćinstava ima ograničene izvore prihoda (to su uglavnom sezonski radovi u poljoprivredi i građevinarstvu, rad u sivom sektoru, sakupljanje sekundarnih sirovina, doznake iz inostranstva i socijalna pomoć od države).
Dva osnovna faktora koja doprinose nepovoljnom položaju Roma na tržištu rada i koja većinu Roma ograničavaju na nisko plaćena i privremena zanimanja su: 1) nizak nivo obrazovanja i stručne obuke, i 2) diskriminacija od strane potencijalnih poslodavaca.
S obzirom na pomenutu situaciju i aktuelne procese mogu se očekivati nove ilegalne migracije u zemlje Evropske unije ukoliko se ne stvori sveobuhvatan i realan program ekonomskog osnaživanja Roma.
Treba naglasiti da se Romkinje suočavaju sa "dvostrukom diskriminacijom" - sa jedne strane, radi se o diskriminaciji od strane većinske populacije, a sa druge, o diskriminaciji unutar samog romskog društva. To Romkinje još više gura na margine ekonomskog društva.
3.3. Postojeće i dosadašnje inicijative
U skladu sa strateškom orijentacijom Republike Srbije ka Evropskoj uniji, Vlada Republike Srbije donela je Strategiju zapošljavanja za period 2005-2010. godine, koja se oslanja na smernice Evropske strategije zapošljavanja, kao i Nacionalni akcioni plan zapošljavanja za period 2006-2008, koji utvrđuje operativne mere i aktivnosti za primenu Strategije zapošljavanja i oslanja se na druge nacionalne strateške dokumente.
U drugoj polovini 2006. godine na romsku zajednicu usmerene su neke državne i lokalne inicijative koje, u okviru projekata Nacionalne službe za zapošljavanje i programa javnih radova, finansira Vlada Republike Srbije. Prilikom dobijanja sredstava Nacionalne službe zapošljavanja za samozapošljavanje i započinjanje sopstvenog biznisa primenjuju se mere afirmativne akcije. Romi se u nekim gradovima sve više uključuju u postojeće mere aktivne politike zapošljavanja (javni radovi, samozapošljavanje, klubovi za traženje posla, obuka za aktivno traženje posla i obuka za samoefikasnost). Nacionalna služba zapošljavanja sprovodi i program informatičke obuke i obuke za strane jezike evidentiranih nezaposlenih Roma, a za poznatog poslodavca. Uz sveobuhvatnu analizu, treba finansirati celokupni proces ekonomske integracije Roma, koji mora imati i jasnu dohodovnu komponentu.
Svetska banka i Evropska agencija za rekonstrukciju finansirale su projekte za dohodovne aktivnosti. Institut za otvoreno društvo je sproveo program monitoringa procesa primene Akcionog plana zapošljavanja Roma u okviru Dekade Roma. Program je obuhvatao donacije za pružanje stručne obuke, podršku za projekte zanatstva i obučavanje Roma da gaje stoku i primenjuju efikasnije načine prikupljanja sekundarnih sirovina.
3.4. Preporuke za dalju akciju
3.4.1. Opšte preporuke
- U opšta istraživanja, kao što je Anketa o životnom standardu, treba uključiti i uzorke integrisanih romskih domaćinstava i uzorke romskih domaćinstava iz romskih naselja kako bi se dobili reprezentativni i uporedivi podaci o zaposlenosti i socijalno-ekonomskom položaju romske populacije.
- Treba dosledno primenjivati Nacionalni akcioni plan za zapošljavanje Roma.
- Jedinicama lokalne samouprave i lokalnim filijalama Nacionalne službe za zapošljavanje treba dati veća ovlašćenja i obaveze u kreiranju i predlaganju programa za Rome i Romkinje.
- Međunarodne organizacije treba da podrže zapošljavanje Roma i Romkinja kroz alociranje specijalnih programa i projekata za tu svrhu, posebno imajući u vidu broj lica koja će se vratiti u Srbiju iz zemalja EU na osnovu potpisanih sporazuma o readmisiji i predložene programe za koje će garantovati Vlada Republike Srbije.
- U ostvarivanju mera aktivne politike zapošljavanja treba nastaviti sa praksom primene afirmativne akcije.
- Romi i Romkinje treba da učestvuju u izradi, primeni i nadgledanju programa i projekata na svim nivoima, naročito kada se donose planovi dugoročnog razvoja lokalnih samouprava.
- Prilikom kreiranja mera naročitu pažnju treba posvetiti posebno osetljivim kategorijama unutar romske zajednice, npr. interno raseljenim licima, povratnicima po osnovu sporazuma o readmisiji, ženama, mladima, osobama sa invaliditetom, itd.
- Treba sankcionisati pravna i fizička lica koja sprovode diskriminaciju prilikom zapošljavanja.
- Unaprediti informisanje aktera o pokrenutim programima i efektima realizacije.
3.4.2. Preporuke u vezi sa povećanjem mogućnosti zapošljavanja
- Stručnu obuku treba usredsrediti na profesije za kojima postoji potreba na lokalnom tržištu.
- Treba nastaviti i proširiti realizaciju projekta Funkcionalno osnovno obrazovanje odraslih Roma.
- Treba pronaći mogućnost da se u periodu obuke, zbog apstinencije od svakodnevne radne aktivnosti, dodele određena sredstva polaznicima obuke za njihove porodice (npr. u obliku stipendije).
- Romsku populaciju treba motivisati da aktivno traži posao i da se uključuje u programe aktivne politike zapošljavanja.
- Treba raditi na formalizovanju radno-pravnog statusa i zapošljavanju sakupljača sekundarnih sirovina.
- Treba organizovati obuku u vezi sa delovanjem sindikalnih, strukovnih i zadružnih udruženja.
3.4.3. Preporuke u vezi sa preduzetništvom
Razvoj malih i srednjih preduzeća treba da se usredsredi na strukturnu podršku romskim preduzetnicima, odnosno na stvaranje i razvoj malih i srednjih preduzeća čiji su vlasnici Romi, što podrazumeva:
- opredeljivanja namenskih sredstava za unapređivanje preduzetništva i zapošljavanja Roma;
- uređenje oblasti mikrokreditiranja uz uvažavanje realnih kapaciteta porodice, pojedinca i drugih okolnosti;
- razvijanje mehanizama za podsticanje porodičnog biznisa od strane jedinica lokalne samouprave;
- obezbeđivanje podrške Romima angažovanim u sivoj ekonomiji i prevođenje u legalne tokove, naročito u oblasti sakupljanja sekundarnih sirovina, u smislu registracije delatnosti, ostvarivanja radnih prava i prava iz zdravstvene zaštite, i
- davanje izuzetno povoljnih kredita ili bespovratnih sredstava za opremanje radnog mesta.
Potrebna je, takođe, bolja koordinacija između nadležnih ministarstava, jedinica lokalne samouprave i njihovih opštinskih saveta za zapošljavanje i mikrokreditnih organizacija, naročito u oblasti reciklaže i upravljanja komunalnim otpadom, a u cilju ohrabrivanja i finansijskog jačanja individualnih sakupljača sekundarnih sirovina i njihovih udruženja.
3.4.4. Preporuke u vezi sa zapošljavanjem u javnim službama
Treba povećati broj zaposlenih Roma u lokalnim i državnim institucijama, uključujući zapošljavanje Roma sa višom i visokom školskom spremom (naročito Roma mlađih od 35 godina) i zapošljavanje jednog ili dva Roma u filijalama Nacionalne službe za zapošljavanje u gradovima gde ima više od 5.000 Roma.
3.4.5. Preporuke u vezi sa javnim radovima
Treba nastaviti sa sprovođenjem programa javnih radova uz primenu principa afirmativne akcije i održivosti pokrenutog programa.
Prioritete treba usmeriti na četiri oblasti:
- povećanje broja Roma zaposlenih u lokalnoj i državnoj upravi;
- integracija i reintegracija u tržište rada:
1) zapošljavanje Roma i uspostavljanje održivog i stabilnog trenda rasta zaposlenosti romske populacije;
2) podrška poslodavcima koji zapošljavaju Rome i
3) programi razvoja preduzeća i zadruga za Rome;
- obuka, prekvalifikacija, dokvalifikacija i funkcionalno obrazovanje nezaposlenih Roma i
- senzibilizacija zaposlenih u filijalama Nacionalne službe za zapošljavanje za rad sa nezaposlenim Romima.
4.1.1. Međunarodni pravni okvir
Vodeća načela o raseljenim licima Ujedinjenih nacija i Saveta Evrope koje je Republika Srbija ratifikovala pružaju okvir za bavljenje pitanjima raseljenih lica.
4.1.2. Nacionalni pravni okvir
Interno raseljena, koja su državljani Republike Srbije, uživaju sva prava zagarantovana Ustavom i zakonima Republike Srbije.
Strateški okvir za rešavanje pitanja izbeglih i raseljenih lica daje Nacionalna strategija za rešavanje pitanja izbeglih i interno raseljenih lica, usvojena 2002. godine. Rešenja predviđena ovom strategijom delimično su prevaziđena ili se ne primenjuju.
Početkom 2008. godine na teritoriji Republike Srbije bilo je skoro 300.000 izbeglica i interno raseljenih lica, pa je naša zemlja u samom vrhu liste evropskih država po broju lica koja su napustila domove usled progona. U Republici Srbiji se nalazi 209.722 interno raseljenih lica sa Kosova i Metohije, među kojima je evidentirano 22.806 Roma. Pored ovog broja, procenjuje se da je još oko 20.000 lica interno raseljeno unutar Kosova i Metohije. Veliki broj interno raseljenih Roma nije evidentiran, jer nemaju lična dokumenta.
Po internom popisu, koji je na Kosovu i Metohiji realizovan 1997. godine, na Kosovu i Metohiji je živelo oko 98.000 Roma. Procenjuje se da je sa Kosova i Metohije raseljeno 70 do 80% romske populacije, a prema podacima privremenih kosovskih institucija danas tamo živi oko 18.000 Roma. Prema podacima iz različitih istraživanja i prema evidencijama međunarodnih i domaćih organizacija, 40.000 do 50.000 Roma izbeglo je u druge delove Republike Srbije, a ostatak u druge delove regiona i u Zapadnu Evropu. Ne postoje pouzdani podaci o daljem kretanju Roma raseljenih sa Kosova i Metohije, koji su prvo došli u Srbiju, a zatim otišli u zemlje Zapadne Evrope.
Uslovi u kojima žive raseljeni Romi u Republici Srbiji veoma su loši. Mali broj Roma živi u kolektivnim centrima (oko 1.200 lica). U Beogradu i drugim gradovima mnogi raseljeni Romi žive u neformalnim naseljima i uglavnom zavise od pomoći udruženja građana i međunarodnih organizacija. Usled realizovanja urbanističkih planova, Rome često iseljavaju iz neformalnih naselja, bez ikakve nadoknade i bez rešavanja njihovog stambenog pitanja. Neposedovanje ličnih dokumenata otežava pristup sistemu obrazovanja dece raseljenih Roma, pa je njihova situacija u tom pogledu gora nego situacija druge romske dece. Drugi problem s kojim se susreću deca raseljenih lica jeste jezička prepreka, mnogi od njih govore samo albanski ili samo romski.
Usvajanje izmena i dopuna Zakona o republičkim administrativnim taksama 2005. godine, kojima se za 70% smanjuju republičke takse za izbeglice i IRL koji traže izdavanje dokumenata iz matičnih knjiga, doprinelo je da oni lakše dolaze do osnovnih dokumenata, a samim tim i do ostalih prava koja imaju.
Što se tiče povratka interno raseljenih Roma na Kosovo i Metohiju, on je, posle osam godina prisustva međunarodne administracije u pokrajini, sasvim simboličan. Da bi se broj povratnika značajnije povećao, međunarodna zajednica mora da obezbedi sve potrebne preduslove za održiv, dobrovoljan, bezbedan i dostojanstven povratak raseljenih uz omogućen pristup svim pravima kroz poštovanje i doslednu primenu međunarodno priznatih dokumenata.
Kada se radi o ostvarivanju prava interno raseljenih lica na Kosovu i Metohiji, tu postoje mnogi problemi. Da bi ova lica ostvarila svoja prava, potrebna su im mnoga dokumenta koja moraju da pribave na Kosovu i Metohiji: vlasnički listovi, kopije katastarskih planova, diplome i potvrde o obrazovanju, radne knjižice, dokumentacija o školovanju, overene kopije vozačkih dozvola, potvrde i rešenja o penziji, zdravstvene knjižice, ugovori o kupovini stanova, potvrde da ne poseduju nekretnine, rešenja o nasleđu, sudske presude, uverenja o nekažnjavanju, itd. Nesigurna bezbednosna situacija otežava odlazak ovih lica na Kosovo i Metohiju, kako bi kosovskim privremenim institucijama podnela zahtev za izdavanje neophodnih dokumenata. Mali broj udruženja građana pruža pravnu pomoć ovim licima u pribavljanju dokumenata. Sve to iziskuje znatna finansijska sredstva koja ova lica nemaju. Problem predstavlja i neinformisanost Roma o izmeštenim matičnim službama.
Interno raseljeni Romi se i danas suočavaju sa brojnim problemima koji se odnose na njihova imovinska prava na Kosovu i Metohiji. Još uvek ima mnogo uzurpiranih i devastiranih stambenih jedinica, poljoprivrednog zemljišta i poslovnih prostora koje su zauzeli nelegalni korisnici, a proces restitucije se odvija izuzetno sporo.
4.3. Preporuke za dalju akciju
Ove preporuke odnose se na posebne probleme raseljenih Roma:
- treba doneti izmene i dopune posebnih zakona koji će olakšati naknadni upis činjenice rođenja u matičnu knjigu rođenih;
- raseljenim licima, uključujući Rome, treba omogućiti (ako ne mogu ili ne žele da se vrate) da se integrišu u Republiku Srbiju. Nadležni organi treba da preduzimaju mere koje će pospešivati taj proces;
- raseljeni Romi treba da se upoznaju sa svojim pravima i da budu informisani o politici u vezi s povratkom i o stanju na Kosovu i Metohiji, kao i o aktivnostima tamošnjih romskih zajednica. Takve informacije bi im olakšale donošenje odluke o povratku. Predstavnici Roma treba da učestvuju u svim aspektima programa povratka na Kosovo i Metohiju, uključujući razgovore između UNMIK-a i srpskih vlasti. Treba formirati radnu grupu koja će se baviti ovim pitanjem, a radnu grupu treba da čine predstavnici institucija, međunarodnih organizacija i udruženja građana;
- treba definisati mehanizme saradnje Ministarstva za Kosovo i Metohiju i Komesarijata za izbeglice u rešavanju problema IRL;
- Komesarijat za izbeglice treba da ažurira bazu podataka o raseljenim Romima u saradnji sa UNHCR-om i udruženjima građana;
- svi dokumenti, uključujući legitimaciju interno-raseljenog lica, treba da budu dostupni svim raseljenim licima sa Kosova i Metohije ako imaju prijavljeno boravište, bez obzira na mesto stanovanja i bez obaveze da pribavljaju izjave vlasnika stanova u kojima žive. To posebno treba da se odnosi na raseljene Rome koji žive u jedinicama lokalne samouprave u koje nisu preseljene matične knjige sa Kosova i Metohije. U tim slučajevima opštine treba da sarađuju kako bi se izbeglo da raseljena lica putuju do grada gde se nalaze matične knjige;
- raseljenim licima treba omogućiti besplatnu pravnu i administrativnu pomoć (bilo preko opštinskih kancelarija za pravnu pomoć bilo preko udruženja građana) kako bi im se pomoglo u rešavanju problema;
- interno-raseljenim licima treba omogućiti učešće u programima koji se pokreću na osnovu akcionih planova u drugim oblastima (obrazovanju, stambenoj politici, zdravstvu, zapošljavanju i socijalnoj zaštiti);
- organi jedinica lokalne samouprave, u skladu sa svojim mogućnostima, treba da sprovode mere i aktivnosti koje će poboljšati uslove života raseljenih Roma;
- potrebno je revidirati Nacionalnu strategiju za rešavanje pitanja izbeglih i interno raseljenih lica kako bi se u okviru rešavanja pitanja socijalno najugroženijih grupa posebno identifikovala i pitanja Roma;
- Vlada Republike Srbije treba da ponudi, u okviru revidirane Nacionalne strategije za rešavanje pitanja izbeglih i interno raseljenih lica, rešenja za interno-raseljena i izbegla lica na regionalnom nivou;
- neophodno je izraditi Strategiju održivog povratka i opstanka na Kosovu i Metohiji i
- kroz sveobuhvatnu informativnu kampanju, koju treba da sprovedu vladine institucije u saradnji sa međunarodnim organizacijama i udruženjima građana, neophodno je animirati pravno nevidljive interno-raseljene Rome da se registruju i počnu da ostvaruju prava koja im pripadaju.
- Donošenje izmena i dopuna posebnih zakona koji će olakšati naknadni upis činjenice rođenja u matičnu knjigu rođenih i omogućavanje izdavanja (zamene) ličnih dokumenata neophodnih za pristup osnovnim pravima bez nepotrebnih prepreka.
- Obezbeđivanje uslova za dobrovoljan, bezbedan i dostojanstven povratak na Kosovo i Metohiju.
- Podrška punoj integraciji IRL koji ne žele ili ne mogu da se vrate na Kosovo i Metohiju.
5. Povratak po osnovu sporazuma o readmisiji
Republika Srbija je do sada zaključila sporazume o readmisiji sa 17 zemalja Zapadne Evrope. Jedinstveni sporazum o readmisiji između Evropske unije i Republike Srbije stupio je na snagu 01.01.2008. godine. Bilateralni sporazumi i Jedinstveni sporazum uređuju uslove i instrumente vraćanja ljudi kojima je istekao zakonski osnov boravka, a na zahtev jedne od zemalja ugovornica.
Desetine hiljada Roma je tokom poslednjih 15 godina napustilo Republiku Srbiju tražeći utočište u zemljama Zapadne Evrope. Većina njih je podnela zahtev za azil. Najveći broj naših građana tada je dobio privremenu zaštitu od strane zemlje u kojoj su potražili utočište. Ova lica se vraćaju u Republiku Srbiju ili nasilnim putem (deportacijom) ili u okviru tzv. mandatnog povratka (koji se smatra dobrovoljnim povratkom odnosno povratkom na koji lice ili porodica pristaju).
Savet Evrope je 2003. godine procenio da će iz zapadnoevropskih zemalja biti vraćeno 50.000 do 100.000 državljana Republike Srbije (iz Nemačke 30.000, iz Holandije 12.000, iz Belgije 3.000, iz Švajcarske 3.000, iz Luksemburga 3.000). Ovaj broj je verovatno i veći, jer se prema podacima Vlade Nemačke u ilegalnom statusu nalazi čak 100.000 od ukupno 600.000 građana Republike Srbije koji borave u toj zemlji. Međunarodne organizacije koje deluju u Republici Srbiji i građanski sektor smatraju da broj onih koji treba da budu vraćeni u Republiku Srbiju ide i do 150.000.
MUP Republike Srbije procenjuje da je do sada vraćeno 18.000 naših državljana, a očekuje se povratak još najmanje 47.000. Ne zna se tačan broj lica koja su vraćena ili će biti vraćena iz Zapadne Evrope.
Ministarstvo za ljudska i manjinska prava formiralo je Kancelariju za readmisiju na aerodromu "Nikola Tesla" u Beogradu, a podaci koje prikuplja ova kancelarija govore da je od ukupnog broja vraćenih po sporazumu o readmisiji najmanje 65 do 70% pripadnika romske nacionalne manjine.
Prilikom deportovanja mnogim našim državljanima kršena su i osnovna ljudska prava: nisu imali mogućnost da ponesu lična dokumenta, dokumenta o obrazovanju dece, u procesu readmisije zabeleženo je niz slučajeva razdvajanja porodice, vraćanja bolesnih lica, dece do navršenih 12 meseci, dece kojima je neophodna posebna zdravstvena nega i sl. Treba naglasiti da se, uz otežano pribavljanje lične dokumentacije za odrasle, deci često uskraćuje osnovno pravo na školovanje.
Ove porodice po povratku u Republiku Srbiju susreću se sa problemom prijavljivanja dece. Naime, neka deca rođena u zemljama Zapadne Evrope nisu upisana ni u matične knjige zemlje u kojoj su rođena ni u matične knjige Republike Srbije. Procedura naknadnog upisa, prvo u zemlji rođenja, a potom i kod nas, traje dugo i iziskuje dodatne troškove.
5.3. Postojeće i dosadašnje inicijative
Da bi se povratnici posle readmisije što brže i uspešnije reintegrisali, izrađen je Priručnik za postupanje u okviru integracije povratnika po readmisiji koji je namenjen predstavnicima institucija na lokalnom nivou. Za potpuno i pravovremeno informisanje samih povratnika izrađen je Informator za povratnike po readmisiji na srpskom, romskom, nemačkom, holandskom i engleskom jeziku. Obe publikacije poslate su jedinicama lokalne samouprave u Republici Srbiji i graničnim prelazima.
Vlada Republike Srbije osnovala je Savet za integraciju povratnika po osnovu sporazuma o readmisiji.
5.4. Preporuke za dalju akciju
5.4.1. Opšte preporuke
- Saradnja sa zemljom iz koje povratnici dolaze predstavlja preduslov za ostvarivanje održivog i trajnog povratka. Međunarodna zajednica i vlade država treba da pruže političku, finansijsku i ekonomsku podršku i da daju odgovarajuće garancije za održiv povratak kroz programe reintegracije.
- Treba razviti programe koji će odbijenog tražioca azila pripremiti za dobrovoljan povratak i integraciju u Republici Srbiji, a to se, pre svega, odnosi na programe obuke za zaposlenje i stručno usavršavanje. Takođe, ovim programima treba predvideti pokrivanje troškova transporta i pružanje novčane pomoći.
- Sporazumima o readmisiji treba postaviti garancije za transparentan povratak, koji se odvija u punoj bezbednosti i dostojanstveno. Radi se o garancijama da se osoba neće vratiti na teritoriju gde bi njen život ili sloboda bili ugroženi i o garancijama da će se prava povratnika ostvarivati kroz projekte reintegracije. Proceduralne garancije moraju da se primenjuju na individualnoj osnovi, a kada se radi o masovnom vraćanju ljudi, moraju postojati specifične garancije za posebno ugrožene grupe, kao što je slučaj sa pripadnicima nacionalnih manjina sa Kosova i Metohije.
- Uvek treba voditi računa o najboljim interesima dece u skladu sa članom 3. Konvencije UN o pravima deteta. Treba ozbiljno razmotriti mogućnost da se vraćanje odloži do trenutka kada će se nesumnjivo ispostaviti da se najbolji interes dece ili drugih ugroženih grupa ostvaruje upravo povratkom u Republiku Srbiju. Ako ne postoji mogućnost da se u razumnom vremenskom periodu obezbedi poštovanje njihovih potreba u njihovom najboljem interesu, treba razmotriti mogućnost da oni dobiju stalni boravak.
- Povratak dece mora da bude ograničen samo na slučajeve kada je to u njihovom najboljem interesu, radi spajanja sa porodicom ili hraniteljem.
- Programi povratka moraju da se odvijaju u skladu sa principom spajanja porodice.
- Vraćanje u druge delove zemlje lica koja potiču sa Kosova i Metohije (Internal Flight Alternative - Alternativa internog bekstva) ne treba masovno primenjivati, jer postoji velika mogućnost da se povratnik suoči sa brojnim problemima u sekundarnom raseljenju, pa pre povratka treba proceniti da li delovi zemlje u koje se povratnik vraća pružaju punu fizičku i pravnu zaštitu, mogućnost ostvarenja prava i pristup javnim uslugama.
- Programi reintegracije treba da obezbede pojedincima informacije i savete kako da ostvare svoja prava i obaveze i u zemlji prijema i u Republici Srbiji.
- Sve institucije na lokalnom nivou treba da uspostave koordinaciju po pitanju rešavanja problema povratnika i da dobiju informacije o specifičnostima njihovih potreba.
- Uvek treba reagovati na slučajeve diskriminacije u procesu readmisije.
5.4.2. Preporuke u vezi sa stambenim prilikama
- Prihvatne centre treba uspostaviti kao interventne i vremenski oročene vidove privremenog kolektivnog smeštaja.
- Za povratnike beskućnike treba organizovati smeštaj, a onima koji nemaju pravni osnov za prijavu prebivališta to treba omogućiti.
- Povratnike treba uključiti u programe stambenog zbrinjavanja, socijalnog stanovanja i alternativnih oblika stambenog zbrinjavanja (otkup napuštenih domaćinstava, zajednički život sa staračkim domaćinstvima itd.).
- Jedinicama lokalne samouprave sa značajnim brojem povratnika po readmisiji treba obezbediti dodatna sredstva kako bi se u zajednicama u koje se povratnici integrišu lakše rešavala stambena pitanja i poboljšavali uslovi života.
5.4.3. Preporuke u vezi sa obrazovanjem
- Treba organizovati programe stručnog osposobljavanja koji će pomoći povratnicima da nađu posao i da se prilagode novim uslovima.
- Treba doneti uputstvo za škole o obaveznom upisu dece povratnika, omogućiti nostrifikaciju školskih dokumenata i obezbediti pomoć u pribavljanju školskih dokumenata iz inostranstva.
- Treba organizovati pomoć za decu koja ne vladaju jezikom i pismom na kome se odvija nastava u školi.
- Treba omogućiti kontinuirani nastavak učenja stranog jezika kojim su deca vladala do povratka (nemački, engleski, francuski, danski, holandski i dr.).
5.4.4. Preporuke u vezi sa zapošljavanjem
- Nacionalnu službu za zapošljavanje treba podstaći da prikuplja relevantne podatke uzimajući u obzir potrebe i probleme povratnika i njihovu kvalifikacionu strukturu.
- Nacionalnu službu za zapošljavanje treba podstaći da definiše mere za promovisanje aktivnog zapošljavanja povratnika po readmisiji.
- U saradnji sa međunarodnom zajednicom i udruženjima građana treba definisati i implementirati kratkoročna prelazna rešenja koja bi omogućila privremenu podršku povratnicima i stvaranje finansijski održivih modela privređivanja u prvoj fazi prilagođavanja novim uslovima života.
- Treba ustanoviti forum za razmenu najboljih iskustava iz prakse gradova i opština koji su već obezbedili neke uslove i kapacitete za radnu integraciju povratnika.
- Obezbeđivanje uslova za održivu i dugoročnu integraciju povratnika po osnovu sporazuma o readmisiji.
- Obezbeđivanje adekvatnog smeštaja i prvog prihvata readmisanata.
- Obezbeđivanje uslova za ubrzan pristup ličnim dokumentima za povratnike po osnovu sporazuma o readmisiji.
Pravo na pravni subjektivitet odnosno pravo da osoba bude priznata pred zakonom predstavlja osnovno ljudsko pravo i preduslov za uživanje svih ostalih prava garantovanih domaćim i međunarodnim zakonodavstvom.
6.1.1. Međunarodni pravni okvir
Država ima obavezu da svako ljudsko biće prizna kao pravni subjekat, što je definisano brojnim međunarodnim dokumentima koje je Republika Srbija ratifikovala, npr. Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima, Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima itd.
U principu 20. Vodećih principa o internoj raseljenosti Ujedinjenih nacija utvrđuje se: "1. Svako ljudsko biće ima pravo da u svim okolnostima bude priznato kao ličnost pred zakonom. 2. Da bi interno raseljena lica stvarno uživala ovo pravo, organi vlasti dužni su da im izdaju sva potrebna dokumenta neophodna za uživanje i korišćenje njihovih zakonskih prava, kao što su putne i lične isprave, izvodi iz matične knjige rođenih i venčanih. Vlasti će omogućiti izdavanje novih dokumenata ili zamenu onih dokumenata koja su izgubljena u toku raseljenja, bez postavljanja neracionalnih uslova, kao što je upućivanje u mesto prebivališta radi pribavljanja tih ili drugih potrebnih dokumenata".
6.1.2. Nacionalni pravni okvir
Ustav Republike Srbije (član 37).
Zakon o matičnim knjigama ("Službeni glasnik SRS", broj 15/90 i "Službeni glasnik RS", br. 57/03, 101/05 - drugi zakon).
Uputstvo o vođenju matičnih knjiga i obrascima matičnih knjiga ("Službeni glasnik SRS", broj 48/90 i "Službeni glasnik RS", broj 22/91).
Zakon o matičnim knjigama ("Službeni glasnik RS", broj 20/09).
I pored navedenih zakonskih obaveza, Vlada Republike Srbije, Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Ministarstvo rada i socijalne politike i sudstvo, ponekad ne uspevaju da omoguće punu realizaciju ovih prava određenom broju građana tako što ne otklanjaju prepreke koje bi olakšale pristup ličnim dokumentima.
Veliki broj Roma se suočava sa ozbiljnim preprekama u uživanju prava da bude priznat pred zakonom i da poseduje dokumenta. Bez ličnih dokumenata, oni su pravno nevidljivi, a to ih sprečava da ostvare elementarna ljudska prava, npr. pravo na zdravstvenu zaštitu, socijalno staranje, obrazovanje, rad i sl.
Posebno su ugroženi Romi sa Kosova i Metohije, koji pored toga što nemaju lična dokumenta, nemaju ni priznat status interno-raseljenih lica. Socijalno ugroženi Romi koji imaju problem sa ličnim dokumentima uglavnom su:
- Romi raseljeni sa Kosova i Metohije;
- Romi poreklom iz ruralnih sredina i nerazvijenih krajeva Republike Srbije nastanjeni u nelegalnim naseljima;
- Romi rođeni na teritoriji bivših republika SFRJ, i
- Romi povratnici iz zapadno-evropskih država po osnovu sporazuma o readmisiji.
Čini se da ne postoje precizni statistički podaci kada je u pitanju tačan broj Roma koji nemaju lična dokumenta. Istraživanja koja je u Beogradu sproveo OXFAM pokazala su da veliki procenat Roma nema važeće dokumente, a da 39,5% Roma nema ispravne lične karte. Pored toga, 56% raseljenih Roma nema legitimacije interno raseljenih lica.
Uzroci za ovakvo stanje su mnogostruki i međusobno povezani:
- nemarnost i nezainteresovanost određenog broja Roma da prijavljuju rođenja dece, sklapanje braka ili preseljenje;
- složene i komplikovane procedure za izdavanje ličnih dokumenata;
- neujednačena praksa organa uprave u sprovođenju postupka naknadnog upisa u matičnu knjigu rođenih, kao i sudova u postupku utvrđivanja činjenice rođenja;
- nedostatak svesti kod romske populacije o potrebi upisa u matične knjige rođenih i nedostatak informacija o postupku upisa u matične knjige (teškoće sa upisom u matičnu knjigu rođenih prenose se generacijski: roditelji koji nisu upisani u matične knjige rođenih ne mogu da prijave rođenje svoje dece koja, opet, ne mogu da upišu svoje potomke);
- problemi u vezi sa državljanstvom lica koja još uvek poseduju dokumente bivše SFRJ (npr. pasoše), posebno kada ta lica žive u inostranstvu;
- odsustvo poverenja u organe vlasti, a posebno strah da se obrate policijskoj stanici za izdavanje lične karte;
- troškovi i teškoće u vezi sa dobijanjem potrebnih isprava u nekom drugom regionu (posebno za interno raseljena lica sa Kosova i Metohije koja borave u mestima udaljenim od matičnih službi u kojima se vode izmeštene matične knjige sa Kosova);
- nemogućnost prijave boravišta ili prebivališta za lica koja žive u neformalnim naseljima;
- nedovoljna osetljivost zaposlenih u nadležnim organima kada se radi o potrebama romske populacije;
- nedovoljna fleksibilnost organa vlasti da se prilagode situaciji u kojoj se nalaze Romi, i
- nepostojanje dobre volje kod organa vlasti da se na efikasan i fleksibilan način pravno reguliše pitanje priznavanja pravnog subjektiviteta odnosno naknadnog upisa u matične knjige rođenih.
Upis činjenice rođenja predstavlja prvi korak kojim država priznaje postojanje nekog lica. Ignorisanje obaveze upisa uskraćuje čitav niz ljudskih prava koje država garantuje svojim građanima. Lice koje nije upisano u matičnu knjigu rođenih ne može da dobije besplatnu zdravstvenu zaštitu i usluge socijalnog staranja, ne može da bude usvojeno, ne može da se upiše u školu, zaposli, ne može da dokaže svoju starost, porodične veze i državljanstvo, ne može da glasa, da stupi u brak, da otvori račun u banci, da poseduje nepokretnu imovinu i ne može da napusti zemlju.
Većina Roma u praksi nailazi na velike poteškoće kada se obrati nadležnim organima sa zahtevom za naknadni upis u matičnu knjigu rođenih, a razlozi za to leže u nepostojanju propisa koji bi isključivo regulisali ovu materiju i u dvosmislenosti postojećih propisa, što doprinosi pasivnosti i stalnom prebacivanju nadležnosti odnosno odgovornosti između organa uprave i sudova.
Pored toga, kod organa vlasti postoji strah od zloupotrebe sticanjem više identiteta, umesto da postoji strah od lica bez identiteta koja se nalaze na njihovoj teritoriji.
6.2.1. Analiza postupka izdavanja ličnih dokumenata
6.2.1.1. Prvo prijavljivanje
Prvo prijavljivanje se vrši obično pri rođenju. U slučaju da je dete rođeno u bolnici, bolnica izdaje otpusnu listu novorođenčeta u kojoj se upisuju imena roditelja na osnovu njihovih zdravstvenih knjižica. Roditelji sa otpusnom listom odlaze u opštinski organ teritorije gde je dete rođeno da bi se dete prijavilo u matičnu knjigu rođenih i matičnu knjigu državljana. Opštinski organi pored otpusne liste traže i druga dokumenta: uverenje o državljanstvu za oba roditelja ne starije od šest meseci; izvod iz matične knjige venčanih ili izvod iz matične knjige rođenih ako su roditelji nevenčani; važeće lične karte.
Ukoliko roditelji nemaju dokumenta, a majka nema ni zdravstvenu knjižicu postupak se znatno otežava. Bolnica odbija da primi trudnicu ili traži novac za porođaj. Službenici u opštini odbijaju upisivanje deteta i traže da roditelji prethodno obezbede dokumenta.
Ukoliko roditelji nemaju dokumenta i nisu upisani u matične knjige potrebno je da pokrenu postupak dokazivanja svog identita. Međutim, oni ne dobijaju savet kako da reše problem, a ne postoji ni jedinstvena praksa za rešavanje ovog problema. Prema članu 13. Zakona o državljanstvu Republike Srbije ("Službeni glasnik RS", broj 135/04) dete rođeno ili nađeno na teritoriji Republike Srbije (nahoče) državljanstvo Republike Srbije rođenjem stiče ako su mu oba roditelja nepoznata ili nepoznatog državljanstva ili bez državljanstva ili ako je dete bez državljanstva. U praksi se ne primenjuje ova odredba.
Ukoliko se upis imena u matičnu knjigu vrši posle dva meseca od rođenja potrebno je opštinskom organu teritorije gde je dete rođeno podneti: zahtev stranke; izvod iz matične knjige venčanih za roditelje izdat posle rođenja deteta; uverenje o državljanstvu; kopije ličnih karata i dokaz o uplaćenoj taksi. Posle upisivanja deteta u matične knjige, roditelji su dužni da prijave detetu prebivalište u Ministarstvu unutrašnjih poslova.
Ovo predstavlja problem za lica koja žive u neformalnim naseljima i ne mogu da dokažu legalan osnov stanovanja koji predstavlja uslov za prijavu prebivališta.
6.2.1.2. Prijava prebivališta
Evidencije prebivališta, promene adrese stana i boravišta građana, vodi opštinski organ unutrašnjih poslova. Prebivalište građana i promena adrese stana evidentira se u evidenciji o izdatim ličnim kartama, koje ujedno služe kao evidencije prebivališta, ili se o tome vodi posebna evidencija. Kontrolu u vezi primene propisa o prijavljivanju i odjavljivanju prebivališta i boravišta građana, odnosno prijavljivanja promene adrese stana, vrše organi unutrašnjih poslova.
Prema Zakonu o prijavi prebivališta i boravišta građana, član 5. od građanina se može zatražiti da pokaže ličnu kartu ili drugu ispravu na osnovu koje se može utvrditi njegov identitet ili dokazati druge činjenice od značaja za prijavljivanje odnosno odjavljivanje.
Pod drugom ispravom podrazumeva se, naročito ugovor o korišćenju stana, vlasnički list, ugovor o podstanarskom odnosu, izjava podnosioca prijave o nameri da stalno živi u mestu koje je prijavio kao novo prebivalište.
6.2.1.3. Lična karta
Ličnu kartu izdaje na propisan način ministarstvo nadležno za unutrašnje poslove. Lična karta se izdaje na lični zahtev. Državljanin stariji od 16 godina života, koji ima prebivalište na teritoriji Republike Srbije dužan je da ima ličnu kartu. Pravo na ličnu kartu ima i državljanin Republike Srbije stariji od deset godina života. Lična karta izdaje se na propisanom obrascu u koji se unose podaci o imaocu te isprave: prezime, ime, pol, dan, mesec i godina rođenja, mesto, opština i država rođenja, jedinstveni matični broj građana, datum izdavanja lične karte sa rokom njenog važenja, kao i slike biometrijskih podataka imaoca isprave (fotografija, otisak prsta i potpis). Uz zahtev za izdavanje lične karte stavlja se na uvid ranije izdata lična karta, izvod iz matične knjige rođenih, uverenje o državljanstvu i druge isprave iz kojih se mogu utvrditi identitet lica kome se izdaje lična karta, odnosno kojima se dokazuju podaci iz tog zahteva. Nadležni organ je dužan da izda ličnu kartu u roku od 15 dana od dana podnošenja zahteva, a u hitnim slučajevima ili iz drugih opravdanih razloga i u kraćem roku. U čl. 29. i 30. Zakona o ličnoj karti propisano je da će se kazniti za prekršaj lice koje suprotno utvrđenoj dužnosti nema ličnu kartu, koje u određenom roku ne podnese zahtev za izdavanje lične karte, koje ne nosi ličnu kartu, a dužno je da ima, kao i u drugim slučajevima propisanim zakonom.
6.2.1.4. Zdravstvena knjižica
Pravo na zdravstvenu zaštitu ostvaruje se na osnovu zdravstvene knjižice koja mora biti overena od strane Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje. U praksi, ustanove zdravstvene zaštite traže na uvid overenu zdravstvenu knjižicu, imajući u vidu činjenicu da je zdravstvena knjižica dokument kojom se dokazuje svojstvo osiguranika odnosno da je izvršena uplata doprinosa za obavezno zdravstveno osiguranje. Zdravstvena zaštita ostvaruje se prema mestu prebivališta, odnosno boravišta osiguranika.
6.2.1.5. Radna knjižica
Posedovanje radne knjižice je neophodno za zasnivanje radnog odnosa i za prijavu u Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Prema članu 5. Pravilnika o radnoj knjižici, zahtev za izdavanje radne knjižice nezaposleno lice podnosi nadležnom organu opštinske uprave prema mestu njegovog prebivališta, a zaposleni prema mestu njegovog zaposlenja. Dokumenti koji su potrebni za izdavanje radne knjižice su: zahtev popunjen u dva primerka na propisanom obrascu nezaposleni podnosi u opštini prema mestu prebivališta, a zaposleni prema mestu zaposlenja; radna knjižica nepopunjena; lična karta; dokaz o stručnoj spremi - original; uverenje o državljanstvu.
Prava koja se obezbeđuju Zakonom o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenih odnose se na one koji se vode na evidenciji nezaposlenih. S obzirom na to da u neformalnim romskim naseljima, Romi ne mogu da prijave prebivalište zbog nelegalnog osnova stanovanja, oni ne mogu ni da se prijave Nacionalnoj službi za zapošljavanje i ostvare prava kao nezaposlena lica.
6.2.1.6. Postupak obnove i naknadnog upisa u matične knjige
U slučajevima kada lica nisu nikada upisana u matične knjige ili su matične knjige uništene ili nestale, potrebno je pokrenuti postupak naknadnog ili obnove upisa u matične knjige, odnosno postupak utvrđivanja činjenica rođenja, smrti i venčanja. U takvim slučajevima, kada se lica sama obrate za pomoć organima uprave nadležnim za vođenje matičnih knjiga ne dobijaju adekvatan savet. Pri tome, u Republici Srbiji ne postoji ujednačena praksa i tumačenje kako organa uprave tako i sudskih organa.
Stavovi sudskih i organa uprave u vezi sa utvrđivanjem činjenice rođenja, smrti i venčanja se razlikuju po sledećim pitanjima: Da li se ove činjenice utvrđuju u sudskom ili upravnom postupku? Da li se ove činjenice utvrđuju u vanparničnom ili parničnom postupku? Da li se mesna nadležnost sudova utvrđuje prema mestu boravišta ili mestu prebivališta raseljenih lica?
6.3. Postojeće i dosadašnje inicijative
Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu izdalo je više instrukcija o organizaciji poslova i načinu rada imaoca javnih ovlašćenja u vršenju poverenih poslova matičnih knjiga, pre svih one koje se odnose na naknadni upis činjenice rođenja u matične knjige rođenih i dalo i mišljenje u vezi sa sprovođenjem postupka za lakše i brže ostvarivanje prava građana u ovoj oblasti. Donošenjem Zakona o dopuni Zakona o matičnim knjigama ("Službeni glasnik RS", broj 57/03) i poveravanjem poslova vođenja matičnih knjiga za opštine sa područja Kosova i Metohije organima uprave grada Niša, Kragujevca, Kraljeva, Kruševca, Jagodine, Leskovca i Vranja, omogućeno je ostvarivanje prava građana u ovoj oblasti koji su upisani u predmetne knjige (pre svega interno raseljenim licima). I dalje je u toku postupak obnove upisa odgovorajućih činjenica u uništene ili nestale matične knjige rođenih, matične knjige venčanih i matične knjige umrlih sa ovog područja.
U okviru regionalnog programa "Podrška Romima i marginalizovanim grupama zapadnog Balkana", Visoki Komesarijat UN za izbeglice u Republici Srbiji realizuje projekat čiji je cilj upis u matične knjige rođenih, kao i omogućavanje dobijanja ličnih dokumenata kroz pružanje besplatne pravne pomoći. Visoki Komesarijat za izbeglice UN, već duži niz godina finansira udruženja građana koje raseljenim licima i izbeglicama u Republici Srbiji pomažu prilikom pribavljanja ličnih dokumenata.
6.4. Preporuke za dalju akciju
- Donošenje izmena i dopuna posebnih zakona koji će olakšati upis činjenice rođenja u matičnu knjigu rođenih.
- Uniformisati postupanje organa uprave u postupcima naknadnog upisa u matičnu knjigu rođenih donošenjem instrukcija ili priručnika što bi im omogućilo sprovođenje ovih postupaka na efikasniji način.
- Organizovati redovnu stručnu obuku zaposlenih u nadležnim organima i izvršiti njihovu senzibilizaciju za potrebe i probleme Roma koji nisu upisani u matične knjige rođenih.
- Obezbeđenje prijave prebivališta odnosno boravišta za lica bez legalnog osnova stanovanja.
- Republički i opštinski organi treba da traže rešenja kako bi pojednostavili i olakšali procedure regulisanja statusa neupisanih Roma i Roma bez lične karte, posebno onih koji žive u neformalnim romskim naseljima.
- Službenike organa jedinica lokalne samouprave treba upoznati sa posebnim problemima sa kojima se suočavaju Romi, kao i sa modalitetima kako im mogu pomoći da dobiju potrebna dokumenta.
- Uvesti mobilne ekipe (predstavnici organa jedinica lokalne samouprave, policije, predstavnici romske zajednice) koje bi imale zadatak da upišu lica koja to nisu učinila prilikom rođenja.
- Jedinice lokalne samouprave treba da zapošljavaju Rome koji mogu biti spona između Roma koji žive u naseljima i nadležnih organa jedinica lokalne samouprave.
- Pokrenuti kampanju podizanja svesti kako bi se Romi upoznali sa svojim pravima, ali i građanskim dužnostima. Romi treba da steknu potrebne veštine za rešavanje ovog problema i da to znanje prenose na romsku zajednicu.
- Udruženja građana koja pružaju pravne savete ugroženim i marginalizovanim grupama (posebno raseljenim licima, povratnicima po readmisiji) treba podsticati i finansirati da pomažu Romima u svim procedurama u vezi sa regulisanjem njihovog statusa. I one same treba da budu aktivnije i da stvaraju programe za bavljenje problemima Roma u naseljima, uključujući i izolovana.
- Dopunjena uredba o utvrđivanju kućnih brojeva, označavanju zgrada brojevima i označavanju naziva naseljenih mesta, ulica i trgova.
7. Socijalno osiguranje i socijalna zaštita
7.1.1. Međunarodni pravni okvir
Međunarodni pravni okvir u ovoj oblasti čine Povelja o osnovnim pravima u EU, Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, Međunarodna konvencija o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije, Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima i Konvencija o pravima deteta. U međuvremenu su doneti zakoni o finansiranju lokalnih samouprava i budžetskom sistemu koji su lokalnim samoupravama obezbedili uslove za obezbeđivanje sredstava potrebnih za zadovoljavanje socijalno zaštitnih potreba građana iz nadležnosti jedinica lokalne samouprave.
7.1.2. Nacionalni pravni okvir
Prema Ustavu, Republika Srbija je definisana kao demokratska država svih građana koji u njoj žive, zasnovana na slobodama i pravima čoveka i građanina, na vladavini prava i na socijalnoj pravdi (član 1). Ustav precizira da, putem obaveznog osiguranja i prema zakonu, zaposlena lica obezbeđuju sebi medicinsku negu i druga prava u slučaju bolesti, trudnoće, porođaja, smanjenja ili gubitka sposobnosti za rad, nezaposlenosti, starosti, a članovima svojih porodica, pravo na medicinsku negu, porodične penzije i druga prava koja proističu iz socijalnog osiguranja.
Socijalno osiguranje je definisano svim zakonima koji se po sadržaju odnose na prava građana u oblasti socijalnog osiguranja i socijalne sigurnosti. To su Zakon o socijalnoj zaštiti i obezbeđenju socijalne sigurnosti građana, Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju, Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom, Zakon o zdravstvenom osiguranju, Porodični zakon, Zakon o lokalnoj samoupravi. Programi socijalnog osiguranja u Republici Srbiji su starosna penzija, invalidska penzija, porodična penzija i naknada u slučaju nezaposlenosti.
Sadašnji sistem socijalne zaštite počiva na Zakonu o socijalnoj zaštiti i obezbeđenju socijalne sigurnosti građana. Prava u socijalnoj zaštiti i socijalnoj sigurnosti u smislu ovog zakona su:
- materijalno obezbeđenje;
- dodatak za pomoć i negu drugog lica;
- pomoć za osposobljavanje za rad;
- pomoć u kući;
- dnevni boravak;
- smeštaj u ustanovu ili smeštaj u drugu porodicu;
- usluge socijalnog rada;
- oprema korisnika za smeštaj u ustanovu socijalne zaštite ili drugu porodicu, i
- jednokratne pomoći.
Prava na materijalno obezbeđenje, dodatak za pomoć i negu drugog lica, pomoć za osposobljavanje za rad, smeštaj u ustanovu socijalne zaštite ili drugu porodicu i usluge socijalnog rada u vršenju javnih ovlašćenja poverenih ovim zakonom predstavljaju prava od opšteg interesa i o njihovom obezbeđivanju stara se Republika Srbija. O obezbeđivanju prava na pomoć u kući, dnevnom boravku, privremenom smeštaju u prihvatilište i prihvatnu stanicu, opremi korisnika za smeštaj u ustanovama socijalne zaštite ili drugu porodicu, kao i drugim uslugama socijalnog rada, stara se jedinica lokalne samouprave, u skladu sa ovim zakonom.
Jedinica lokalne samouprave može svojim odlukama utvrđivati i druga prava u oblasti socijalne zaštite, veći obim prava od obima prava utvrđenih ovim zakonom i povoljnije uslove za njihovo ostvarivanje, kao i druge oblike socijalne zaštite ako je prethodno, u svom budžetu, za to obezbedila sredstva. Takođe, jedinica lokalne samouprave može obezbeđivati i druga prava građana, kreirati svoje socijalne programe i formirati tela za razmatranje socijalnih pitanja iz njene nadležnosti.
Materijalna davanja predviđena su za građane koji zbog nezaposlenosti odnosno privremene ili trajne nesposobnosti za rad nisu u mogućnosti da obezbede sredstva za život. Pravo na materijalno obezbeđenje porodice pripada pojedincima i porodicama čiji je ukupni mesečni prihod ispod cenzusa utvrđenog zakonom za određeni broj članova domaćinstva, a koji se utvrđuje kvartalno prema kretanjima u privredi. Usvojene izmene i dopune ovog zakona iz 2005. godine obezbedile su bolje markiranje socijalne problematike i bolju pokrivenost socijalno ugroženih porodica. Socijalna zaštita u vidu materijalnog obezbeđenja finansira se iz budžeta Republike Srbije i ostvaruje preko centara za socijalni rad, a mali deo davanja obezbeđuju jedinice lokalne samouprave u vidu dodatka na stalnu novčanu pomoć.
Izdvajanja za socijalnu zaštitu u Republici Srbiji značajno su niža nego u drugim zemljama u regionu. Potrošnja za materijalnu pomoć porodici iznosila je 2005. godine u Republici Srbiji 0,14% BDP-a. Za slične programe Hrvatska troši 0,26%, Slovenija 0,6%, a Bugarska 0,29% BDP-a.
Jedinice lokalne samouprave u Republici Srbiji su 2004. godine uglavnom izdvajale manje od 2% svog budžeta za socijalnu zaštitu, a samo trećina od njih iz svog budžeta izdvaja i sredstva za humanitarnu pomoć i slične vrste pomoći (pomoć za nabavku osnovnih životnih namirnica, nabavku ogreva, nabavku školskog pribora za siromašnu decu, narodne kuhinje).
Dosadašnje aktivnosti u oblasti zaštite i integracije Roma odvijale su se bez sistematskog i koordiniranog pristupa od strane nadležnih ministarstava i drugih državnih organa i uz nedovoljnu saradnju sa institucijama jedinica lokalne samouprave.
Veliko ograničenje u formulisanju i planiranju aktivnosti na integraciji Roma predstavlja to što ne postoje precizni podaci o broju i strukturi Roma, o stepenu njihove ugroženosti, odnosno o njihovom imovinskom, obrazovnom i zdravstvenom statusu, kao i o drugim značajnim pokazateljima. Romska populacija nije homogena u smislu potreba za društvenom intervencijom, pa su ove potrebe uslovljene stepenom obrazovanja, starosnom strukturom, zdravstvenim stanjem, polom, brojem dece i mnogim drugim faktorima.
Romi čine 5% od ukupne populacije u Republici Srbiji. Oni su marginalizovani i predstavljaju najsiromašniji deo stanovništva. Od ukupnog broja Roma, samo je 27,2% ekonomski aktivno, a stopa nezaposlenosti je četiri puta veća nego u opštoj populaciji. Romsko stanovništvo je čak deset puta siromašnije od opšte populacije (6% prema 60,5%).
Istraživanje Svetske banke pokazuje da su u Republici Srbiji siromaštvo i višestruka deprivacija izrazito koncentrisani u romskoj populaciji. Siromaštvo Roma je višedimenzionalno i čine ga materijalno siromaštvo i različiti oblici deprivacije (siromaštvo u pogledu obrazovanja, zdravlja, stambenih prilika i zapošljavanja). Ovi indikatori siromaštva oslikavaju dramatične dimenzije siromaštva i socijalne isključenosti većine Roma. Siromaštvo se, nažalost, prenosi sa generacije na generaciju i prelazi u hronično siromaštvo. Situacija u kojoj većina Roma u Republici Srbiji živi predstavlja kombinaciju socijalne isključenosti, deprivacije i eksploatacije.
Stopa mortaliteta romske dece mlađe od pet godina tri puta je veća od nacionalnog proseka, a čak 20% romske dece je slabog zdravlja (u odnosu na 7% dece iz opšte populacije). Oko 68% romskih porodica suočava se sa glađu.
Samo 5,6% Roma je 2003. godine dobijalo starosnu penziju. Malo Roma je formalno zaposleno i zbog toga izuzetno mali broj njih koristi socijalno osiguranje (starosne ili invalidske penzije).
Većina Roma je registrovana u evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, pre svega zbog ostvarivanja prava po osnovu nezaposlenosti, a ne iz uverenja da bi mogli dobiti ponudu za posao. Ovakva situacija predstavlja posledicu činjenice da većina Roma pripada kategoriji nekvalifikovanih i niskokvalifikovanih radnika, koji su najbrojniji u evidenciji nezaposlenih lica i najduže čekaju na zaposlenje (po nekoliko godina).
Većina Roma zavisi od prihoda iz sive ekonomije u čijem lancu Romi zauzimaju poslednje mesto. Daljim prestrukturiranjem neformalne u formalnu ekonomiju, Romi mogu izgubiti ionako skromne izvore prihoda iz ovog sektora.
Socijalnu zaštitu u obliku materijalne pomoći primilo je oko 80% posto siromašnih romskih domaćinstava. Oko 16% siromašnih Roma ne dobija nikakvu socijalnu pomoć, pre svega, iz razloga što su cenzusi za ostvarivanje pomoći veoma oštri. Glavni oblik socijalne pomoći koji socijalno ugroženi Romi najčešće primaju, jeste materijalno obezbeđenje porodice (MOP) i on se realizuje preko Ministarstva rada i socijalne politike odnosno nadležnog centra za socijalni rad.
Prema Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o socijalnoj zaštiti i obezbeđivanju socijalne sigurnosti građana iz 2005. godine iznos MOP-a je jedinstven za celu teritoriju Republike Srbije. Pravo na MOP je 2005. godine, u skladu sa novim zakonom, za radno sposobne korisnike ograničeno na devet meseci u kalendarskoj godini.
Mada ne postoje zvanični statistički podaci, neke lokalne studije ukazuju na to da postoji određen broj romskih porodica čiji jedini izvor stalnih prihoda predstavlja socijalna pomoć. Činjenica je da iznos socijalnih davanja za sve siromašne građane nije u skladu sa potrebama - on iznosi samo 4% potrošnje siromašnih. Socijalna zaštita u Republici Srbiji ipak sprečava da siromaštvo Roma i dalje raste (prema procenama, bez ovako organizovane socijalne zaštite siromaštvo Roma skočilo bi na 73%). Postoje i značajna ograničenja u pristupu romskih porodica socijalnim beneficijama. Samo je 73% siromašnih romskih domaćinstava, koja su se 2003. godine prijavila za MOP i dobilo tu pomoć, što je u neskladu sa 94% onih koji su dobili dečiji dodatak.
Korisnici ukazuju na to da su uglavnom neinformisani o kriterijumima za dobijanje MOP-a, da su kriterijumi komplikovani, da je potreban preveliki broj dokumenata, kao i da postoje formalni i neformalni troškovi. Mnogi od onih kojima je pomoć potrebna ne znaju kome treba da se obrate za informacije pa se, kada se radi o pravu na sticanje MOP-a i proceduri, najčešće oslanjaju na informacije drugih korisnika.
Procene o najugroženijim kategorijama na lokalnom nivou delimično se zasnivaju na postojanju zahteva ugroženih građana. Ovo posebno ukazuje na značaj informisanosti o postojanju određenih prava.
Prema nalazima Ankete o životnom standardu stanovništva, blizu 40% siromašnih (onih koji se nalaze ispod linije siromaštva) ne prima materijalno obezbeđenje niti druge vrste pomoći namenjene siromašnima, jer nisu informisani o postojanju tih programa ili ne poseduju potrebnu dokumentaciju (npr. ličnu kartu, izvode iz matičnih knjiga za decu, potvrde o školovanju dece, prijave prebivališta za članove domaćinstva itd.). Pored neinformisanosti i neposedovanja ličnih dokumenata, prepreke u ostvarivanju socijalnih beneficija predstavljaju komplikovana administrativna procedura i postojanje predrasuda. U nekim slučajevima korisnici ne razumeju informacije koje dobijaju u centrima za socijalni rad zato što su nepismeni ili zato što ne govore dobro srpski jezik.
Socijalnom zaštitom obuhvaćen je veliki broj romskih domaćinstava koja žive u naseljima (oko 79%). Iako je u odnosu na opštu populaciju obuhvat romskih domaćinstava socijalnim davanjima veći, ona u znatno manjoj meri primaju davanja iz socijalnog osiguranja. Stepen siromaštva je toliko izrazit da sadašnji obim materijalnih davanja, kao ni za druge siromašne građane, očigledno nije dovoljan.
7.3. Postojeće i dosadašnje inicijative
U Strategiji razvoja socijalne zaštite Ministarstva rada i socijalne politike, navodi se da efikasan sistem socijalne zaštite treba da odgovori na potrebe građana u novim okolnostima i da podržava ranjive i marginalizovane pojedince i grupe kojima je neophodna organizovana pomoć zajednice i države, kao i građane koji nisu u stanju da učešćem u ekonomskoj aktivnosti obezbede svoju egzistenciju.
Država aktivno promoviše socijalnu koheziju ostvarivanjem sledećih konkretnih ciljeva:
- garantovanje adekvatnog nivoa socijalne zaštite;
- obezbeđivanje zaštite najranjivijih društvenih grupa;
- promocija jednakih mogućnosti građana;
- zabrana socijalnog isključivanja i diskriminacije, i
- evropska saradnja u procesima migracije stanovništva.
Efikasna socijalna zaštita podrazumeva: 1) razvoj programa koji sprečavaju nastanak i generacijski prenos socijalnih problema; 2) mere, usluge i aktivnosti koje su posebno usmerene na pojedinca, porodice u riziku i marginalizovane grupe, na njihovo osposobljavanje za produktivan život u zajednici, odgovorno roditeljstvo i sprečavanje zavisnosti od socijalnih službi, kao i 3) mere, usluge i aktivnosti za grupe kojima je potrebna posebna podrška (deca bez roditeljskog staranja, deca u sukobu sa zakonom, odrasli i stari koji nisu sposobni za samostalan život, osobe sa invaliditetom i deca i odrasli žrtve nasilja, zanemarivanja i eksploatacije).
Od 2003. godine iz Fonda za socijalne inovacije Ministarstva rada i socijalne politike podržava se određen broj projekata koji kao cilj imaju unapređivanje položaja Roma kroz partnerstvo udruženja građana i institucija na lokalnom nivou. Ovi projekti doneli su korisna iskustva u pružanju podrške inovativnim uslugama u saradnji sa lokalnim zajednicama, ali i dalje postoji problem njihove održivosti.
U Republici Srbiji je registrovano oko 200 romskih udruženja građana. Međutim, tek nekoliko njih ispunjava profesionalne standarde socijalnog rada koji bi im omogućili da postanu ravnopravni partneri u pružanju socijalnih usluga lokalnim zajednicama.
Ministarstvo rada i socijalne politike u 2008. godini finansiralo je angažovanje romskih koordinatora u 20 jedinica lokalne samouprave, koje će nastaviti finansiranje ovih koordinatora, u cilju stvaranja uslova za unapređivanje položaja i socijalne inkluzije Roma u lokalnu zajednicu. Ovu aktivnost je neophodno nastaviti i u drugim lokalnim zajednicama u kojima živi značajan broj romskog stanovništva.
7.4. Preporuke za dalju akciju
- Treba identifikovati najugroženije delove romske populacije i utvrditi hitnost njihovih potreba.
- Treba obezbediti bolju dostupnost postojećih usluga socijalne zaštite (pojednostaviti proceduru podnošenja dokumenata) i poboljšati informisanost Roma o načinu ostvarivanja ovih prava.
- Srednjoročno, dok se ne formiraju visokokvalifikovani romski kadrovi, treba podržati uvođenje romskih zastupnika, asistenata, koordinatora, medijatora iz lokalnih romskih udruženja građana (ili pojedinaca iz lokalnih romskih zajednica). Takođe, treba definisati njihov mandat i izraditi programe obuke.
- U Ministarstvu rada i socijalne politike treba zaposliti Roma savetnika za programe unapređivanja položaja Roma.
- U upravne odbore centara za socijalni rad treba uključiti Rome.
- Romkinje treba podsticati da rade kao zastupnice, asistentkinje, medijatorke i socijalne radnice. One takođe treba da rade na pitanjima nasilja u porodici (ovo treba imati na umu i prilikom planiranja mera koje se odnose na sprečavanje nasilja i pružanje pomoći žrtvama nasilja).
- Ministarstvo rada i socijalne politike treba da implementira koncept afirmativne akcije kao integralni deo reforme sistema socijalne politike na bazi aktivnog učešća zajednice i na bazi načela evolucije od pomoći do samopomoći.
- Treba obezbediti podršku osnaživanju romskih udruženja građana kako bi mogle da rade u lokalnim zajednicama.
- Treba osposobiti romska udruženja građana da se uključe u pružanje socijalnih usluga na nivou profesionalnih standarda i ojačati saradnju romskih udruženja građana i centara za socijalni rad.
- Treba ustanoviti namenska sredstva za programe unapređivanja položaja Roma.
- Treba formirati posebnu Komisiju za odobravanje sredstava ovim programima, kao i za njihov monitoring, u kojoj će učestvovati romski stručnjaci.
- Postoji potreba da se uvedu antidiskriminacioni programi u planove stručne obuke osoblja zaposlenog u javnim institucijama (u okviru planirane reforme i uspostavljanja profesionalnih standarda).
- Programi koji kao cilj imaju poboljšavanje uslova za mlade porodice i podizanje nivoa roditeljske odgovornosti treba da obuhvate elemente kao što su stvaranje uslova da se deca upisuju u predškolske institucije, povećanje mogućnosti za zapošljavanje roditelja (uključujući mogućnost odgovarajuće stručne obuke kao mere za ublažavanje siromaštva), kao i otvaranje škola za roditelje pri centrima za socijalni rad, školama i u romskim naseljima.
- Treba pružati podršku razvoju hraniteljstva, a posebno promovisanju hraniteljstva u romskoj populaciji, podizati motivaciju i kompetencije porodica koje su zainteresovane za prihvat dece bez roditeljskog staranja i pružati podršku prirodnoj porodici deteta.
- Treba obezbediti ekonomsku podršku za samohrane roditelje.
- Posebnu pažnju treba posvetiti zaštiti prava "dece ulice" i to organizovanjem programa reintegracije.
- Preporučuje se da se, zbog svog društveno-kulturnog položaja, deca romskog porekla smatraju ugroženom grupom. Prema Zakonu o finansijskoj pomoći porodicama s decom (član 9), predškolsko obrazovanje dece bez roditelja i dece sa invaliditetom je besplatno. Opštine ili gradovi su nadležni za obezbeđivanje dodatnih sredstava za predškolsku nastavu za decu iz ugroženih porodica i treba da koriste ovu zakonsku odredbu. Mere za besplatno pohađanje predškolskih ustanova treba koncipirati u saradnji sa Ministarstvom prosvete.
- Treba ostvariti veću uključenost Roma u sistem socijalne zaštite i omogućiti bolji pristup pravima iz domena socijalne, porodičnopravne i dečje zaštite, kao i svim ostalim pravima od značaja za socijalnu sigurnost građana (stvaranjem posebnih mehanizama i formiranjem posebnih tela nadležnih za pitanja socijalne zaštite, na međuresornom i na lokalnom nivou. U radu ovih tela treba da učestvuju i predstavnici Roma).
- Treba usvojiti posebnu metodologiju za izradu "socijalne karte" romske zajednice. Istraživanja treba obavljati na lokalnom nivou kako bi se definisale socijalne potrebe romskih zajednica, identifikovale odgovarajuće usluge socijalne zaštite i uloge svih mogućih aktera. Za ovo je potrebna koordinacija na republičkom nivou.
- Treba raditi na stvaranju mogućnosti za zapošljavanje u saradnji sa drugim institucijama koje su u mogućnosti da sprovode mere za zapošljavanje.
- Neophodno je obezbediti aktivno učešće Roma u svim programima koji se na njih odnose, a u lokalnim sredinama gde ne postoje Romi stručnjaci treba angažovati romske asistente.
8.1.1. Međunarodni pravni okvir
Polazne osnove za definisanje zdravstvene politike Republike Srbije, posebno za davanje prioriteta zdravstvenoj zaštiti romske populacije, nalaze se u sledećim međunarodnim dokumentima i preporukama: Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, Deklaracija Svetske zdravstvene organizacije o odgovornosti državnih zdravstvenih organa svake zemlje, Preporuka Svetskog samita UN o prevazilaženju socijalnih razlika, Milenijumski ciljevi razvoja (od osam definisanih ciljeva, tri su direktno povezana sa zdravstvenom zaštitom stanovništva: smanjivanje smrtnosti dece predškolskog uzrasta, smanjivanje maternalne smrtnosti i sprečavanje širenja HIV-a/side i drugih bolesti), Rezolucija "Zdravlje za sve" regionalnog biroa Svetske zdravstvene organizacije (u kojoj je formulisana nova zdravstvena politika sa 21 ciljem za 21. vek; izdvajaju se ciljevi koji definišu pravednost u zdravlju, a posebno se ističe potreba za poboljšanjem životnih uslova, dostupnošću zdravstvene zaštite i promocijom zdravlja); Inicijativa Pakta za stabilnost na unapređenju socijalne kohezije stanovništva jedne zemlje, preporuke iz okvira evropskih integracija, koje se odnose na društveno uključivanje (to je proces u okviru koga se stanovništvu pod rizikom od siromaštva i socijalne isključenosti daju mogućnosti i sredstva kako bi dostiglo standard života, odnosno nivo zdravlja, obrazovanja i sveukupnog blagostanja uobičajen u datom društvu).
8.1.2. Nacionalni pravni okvir
Pravo na zdravstvenu zaštitu zagarantovano je svim građanima Republike Srbije, bez obzira na nacionalnu, etničku i versku pripadnost Ustavom Republike Srbije. Shodno članu 68. Ustava, deca, trudnice, majke tokom porodiljskog odsustva, samohrani roditelji sa decom do sedme godine i stari ostvaruju zdravstvenu zaštitu iz javnih prihoda, ako je ne ostvaruju na drugi način, u skladu sa zakonom.
Reforma sistema zdravstvene zaštite započela je u februaru 2002. godine. Tada je Vlada Republike Srbije usvojila dokument Zdravstvena politika Srbije, a osnovni ciljevi nove zdravstvene politike su očuvanje i unapređenje zdravstvenog stanja stanovništva, pravičan i jednak pristup zdravstvenoj zaštiti za sve građane, unapređenje zdravstvene zaštite ugroženih populacija i postavljanje korisnika u centar sistema zdravstvene zaštite. U strateškom dokumentu Bolje zdravlje za sve u trećem milenijumu, koji je objavljen 2003. godine, detaljnije se definišu strateška opredeljenja i aktivnosti na njihovoj realizaciji za posebno ugrožene populacione grupe. Poboljšanje zdravlja ugroženih grupacija postavlja se u širi koncept socijalne politike i podrazumeva uključivanje drugih relevantnih sektora, pre svega socijalne zaštite, obrazovanja, zapošljavanja i stanovanja.
Zakonom o zdravstvenoj zaštiti ("Službeni glasnik RS", broj 107/05) propisana su prava pacijenata i načela zdravstvene zaštite. Ostvarivanje zdravstvene zaštite zasniva se na načelima pristupačnosti, pravičnosti, sveobuhvatnosti, kontinuiranosti, efikasnosti, kao i stalnom unapređenju kvaliteta zdravstvene zaštite. Zabranom svake diskriminacije prilikom pružanja zdravstvene zaštite uklanjaju se barijere koje ometaju ostvarivanje prava na zdravstvenu zaštitu. Zakonom su zagarantovana prava pacijenata na dostupnost, informisanost, obaveštenje, pravo na slobodan izbor, privatnost i poverljivost informacija, samoodlučivanje i pristanak, uvid u medicinsku dokumentaciju, tajnost podataka, prigovor, kao i na naknadu štete. Pravom na prigovor omogućeno je pacijentu, kome je uskraćeno pravo na zdravstvenu zaštitu, i pacijentu koji nije zadovoljan pruženom zdravstvenom uslugom odnosno postupkom zdravstvenog ili drugog radnika zdravstvene ustanove, da podnese prigovor zdravstvenom radniku koji rukovodi procesom rada ili licu zaposlenom u zdravstvenoj ustanovi, koje obavlja poslove zaštite pacijentovih prava - zaštitniku prava pacijenata.
U skladu sa članom 22. Zakona o zdravstvenom osiguranju ("Službeni glasnik RS", br. 107/05 i 109/05), pravo na zdravstvenu zaštitu obezbeđuje se licima koja pripadaju grupaciji stanovništva koja je izložena povećanom riziku oboljevanja; licima čija je zdravstvena zaštita potrebna u vezi sa sprečavanjem, suzbijanjem, ranim otkrivanjem i lečenjem bolesti od većeg socijalno-medicinskog značaja; kao i licima koja su u kategoriji socijalno ugroženog ako ne ispunjavaju uslove za sticanje svojstva osiguranika iz člana 17. ovog zakona ili ako prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja ne ostvaruju kao članovi porodice osiguranika. U ovu kategoriju osiguranika svrstavaju se i lica romske nacionalnosti koja zbog tradicionalnog načina života nemaju stalno prebivalište odnosno boravište u Republici Srbiji (član 22. stav 1. tačka 11. zakona).
Lica romske nacionalnosti ostvaruju prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja u sadržaju, obimu, na način i po postupku propisanom ovim zakonom i propisima donetim za sprovođenje ovog zakona. Prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja utvrđena ovim zakonom obezbeđuju se i članovima uže porodice osiguranika. Sredstva za uplatu doprinosa za obavezno zdravstveno osiguranje ovih lica obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije. Na taj način, lica romske nacionalnosti stiču status obavezno osiguranih lica i pravo na zdravstvenu zaštitu ostvaruju u istom sadržaju i obimu kao i druga osigurana lica u Republici Srbiji.
Sredstva za uplatu doprinosa za obavezno zdravstveno osiguranje osiguranika iz člana 22. ovog zakona, koja se izdvajaju u budžetu Republike Srbije, predstavljaju prihod Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje i služe za finansiranje zdravstvene zaštite osiguranika iz člana 22. zakona.
Pored zakona i podzakonskih dokumenata, donet je veliki broj strategija i akcionih planova koji se bave problemima posebno osetljivih grupa stanovništva u ostvarivanju prava na zdravstvenu zaštitu. Od ovih dokumenata treba pomenuti, hronološkim redom, Strategiju za smanjenje siromaštva, Nacionalni plan akcije za decu, Akcioni plan za unapređenje zdravlja Roma u okviru Dekade Roma, Nacionalni program zdravstvene zaštite od tuberkuloze, Strategiju unapređenja zdravlja mladih i Strategiju javnog zdravlja. Ministarstvo zdravlja od 2006. godine, u okviru Programa unapređenja zdravlja posebnih grupacija stanovništva, radi na implementaciji Plana o zdravstvenoj zaštiti Roma, za koji se obezbeđuju posebna sredstva i koji je usklađen sa usvojenim Akcionim planom za unapređenje zdravlja Roma u okviru Dekade Roma.
Podaci prikupljeni iz rutinske zdravstvene statistike, naročito oni koji se odnose na obolevanje, ne sadrže informacije o etničkoj pripadnosti, pa se zdravstveno stanje romske populacije može pratiti samo na osnovu rezultata ciljanih istraživanja. Najpoznatija istraživanja, iz kojih su izvedeni gotovo svi pokazatelji zdravstvenog stanja Roma, bila su Istraživanje višestrukih pokazatelja stanja i položaja dece i žena u Srbiji (iz 2005. godine) i Istraživanje o životnom standardu (sprovedeno 2003. i 2007. godine). Sagledavanje zdravstvenog stanja Roma omogućeno je i kroz projekte za unapređenje zdravlja Roma koje Ministarstvo zdravlja od 2006. godine realizuje u saradnji sa zdravstvenim ustanovama i romskim udruženjima građana.
8.2.1. Demografske karakteristike romske populacije
Starosna struktura i prosečna starost Roma se značajno razlikuju u odnosu na opštu populaciju. Najveći broj Roma čine deca mlađa od šest godina (nešto više od 11% ukupnog romskog stanovništva), a zastupljenost po starosnim grupama zatim progresivno opada. Indeks starenja romske populacije iznosi 0,15 potpuno suprotno od indeksa starenja ukupne populacije u Republici Srbiji, koji iznosi 1,01. Prosečna starost romskih žena i muškaraca je približno ista (27,6 godina za žene i 26,7 godina za muškarce), što je za 14 odnosno za 12 godina niže od prosečne starosti žena i muškaraca u Republici Srbiji.
Procenjuje se da je životni vek Roma za oko 10 do 12 godina kraći u odnosu na opštu populaciju. Posebno su ugroženi najmlađa deca, žene u generativnom periodu i stari.
8.2.2. Zdravstvena zaštita dece
Istraživanja pokazuju da siromaštvo, loši životni uslovi, društvena isključenost i smanjena dostupnost zdravstvene zaštite predstavljaju osnovne uzroke povećane smrtnosti dece. Kada se ovi faktori udruže sa pothranjenošću, infektivnim oboljenjima, povredama, zlostavljanjem i zanemarivanjem dece, verovatnoća umiranja se povećava. Nažalost, svi navedeni faktori su veoma zastupljeni u romskim naseljima. Siromaštvo je oko šest puta rasprostranjenije i čak deset puta dublje nego u opštoj populaciji. Oko 93% romske dece rađa se uz prisustvo zdravstvenog radnika. Obuhvat imunizacijom se postepeno smanjuje sa uzrastom dece - prvu dozu Di Te Per i polio vakcine dobije oko 85% romske dece, a svega 59% dece se kompletno vakciniše do 18. meseca života.
Pozitivni pokazatelji zdravlja - stanje uhranjenosti dece i telesna težina na rođenju - takođe pokazuju nepovoljne tendencije u odnosu na prosek opšte populacije. Neuhranjenost dece iz romskih naselja je nekoliko puta veća u odnosu na prosek za Republiku Srbiju (8% pothranjene dece u odnosu na nešto manje od 2% u opštoj populaciji). Sa telesnom težinom preko 2500 grama rodi se 95% dece u Republici Srbiji. U romskoj populaciji se oko 90% dece izmeri na rođenju, a od toga 9% ima telesnu težinu manju od 2500 grama. Pothranjenost je najveći pojedinačni faktor rizika koji doprinosi globalnom opterećenju bolestima i povezan je sa više od polovine dečje smrtnosti u svetu. Kako je prevalencija zastoja u rastu romske dece tri puta veća od nacionalnog proseka, to je jedan od najznačajnijih faktora koji doprinose većoj smrtnosti romske dece. Nega i vaspitanje romske dece takođe nisu idealni - svako treće romsko dete se hrani na neodgovarajući način, svako treće romsko dete dobija oralnu rehidracionu terapiju kada ima dijareju. Svega 12% romskih majki prepoznaje najopasnije kliničke znake bolesti dece kada dete hitno treba odvesti lekaru. Prevalencija najčešćih dečijih bolesti, dijareje i akutnih respiratornih infekcija tri puta je veća kod romske dece u odnosu na nacionalni prosek. Sve to zajedno dovelo je do toga da je smrtnost romske dece u prvoj godini života i u predškolskom uzrastu tri puta veća u odnosu na opštu populaciju dece. Osnovni uzroci smrtnosti romske dece jesu asfiksija na rođenju, pneumonija, dijareja i nepoznati uzroci smrti. Uvid u bazu podataka nacionalne statistike o mortalitetu ukazuje na slično stanje.
Među najvećim preprekama za korišćenje zdravstvene zaštite navode se administrativne procedure, roditelji koji nisu upoznati sa svojim pravima, koji ne prepoznaju ili zanemaruju zdravstvene probleme, ali i diskriminatorski stavovi pojedinih zdravstvenih radnika.
8.2.3. Zdravstvena zaštita žena u reproduktivnom periodu
Sadržaj i obim preventivnih i dijagnostičko-terapijskih zdravstvenih postupaka tokom trudnoće, porođaja i babinja definisani su Uredbom o zdravstvenoj zaštiti žena, dece, školske dece i studenata i Nacionalnim vodičem za zdravstvenu zaštitu žena u toku trudnoće.
Oko 89% Romkinja je bar jednom u toku trudnoće pregledao zdravstveni radnik. Obuhvat Romkinja pruženim uslugama u toku trudnoće (merenje telesne mase, pritiska, analiza krvi i urina, Papanikolau test) manji je za 20 do 25% od obuhvata ostalih žena u Republici Srbiji. Ove usluge najmanje dobijaju najsiromašnije i neobrazovane Romkinje. Oko 93% Romkinja se porodilo u zdravstvenim ustanovama, 67% uz prisustvo lekara, a oko 24% uz prisustvo babice. Prevalencija kontracepcije je niska. Oko 27% Romkinja koristi kontracepciju, a veliki broj njih (oko 25%) koristi tradicionalne (nepouzdane) metode kontracepcije. Znanje o polno prenosivim bolestima i HIV-u/sidi je nezadovoljavajuće - svega 7% Romkinja poznaje sve načine prevencije side, a svega 22% koristi kondom pri rizičnom seksualnom odnosu sa partnerom koji nije stalan. Skoro polovina Romkinja se udaje pre 18. godine života. Od tog broja, dve trećine se porode pre 18. godine. Skoro 80% Romkinja puši u toku trudnoće. Veliki broj trudnoća dešava se u kratkom vremenskom periodu - u proseku romska porodica ima između dvoje i troje dece mlađe od pet godina.
Ovi podaci govore da još mnogo toga treba uraditi kako bi se planiranje porodice i zdravstveno prihvatljivo ponašanje žena u reproduktivnom periodu dovelo na zadovoljavajući nivo.
8.2.4. Zdravstvena zaštita odraslih
Rizik od umiranja kod odraslog romskog stanovništva je jedan i po (kod muškaraca) do dva puta (kod žena) veći od nacionalnog proseka. Uzroci smrti se ne razlikuju bitnije u odnosu na opštu populaciju - dominiraju kardiovaskularna oboljenja, a za njima slede maligne bolesti, uz nešto veću zastupljenost infektivnih i respiratornih bolesti kao uzroka smrti.
Korišćenje zdravstvenih usluga romske populacije u odnosu na ukupno stanovništvo se neznatno razlikuje u segmentu korišćenja bolničke zdravstvene zaštite (60,8% Romi, 66,5% opšta populacija). Nešto više odstupanja postoji kada je u pitanju korišćenje usluga primarne zdravstvene zaštite (25% Romi, 35% opšta populacija, posmatrano na mesečnom nivou), a razlike su najviše izražene u korišćenju stomatoloških zdravstvenih usluga (3,3% Romi, 9% opšta populacija). Romi se ređe obraćaju lekaru čak i kada prepoznaju svoje zdravstvene potrebe odnosno pojavu oboljenja, a kao razloge najčešće navode to da je bolest prošla sama od sebe ili da su se sami lečili, ali i da je cena usluga previsoka i da nemaju zdravstveno osiguranje. Ipak, uočena je tendencija povećanja korišćenja zdravstvenih usluga i redovnog uzimanja terapije kod Roma koji boluju od hroničnih bolesti (65,5% u 2007. godini u odnosu na 52,3% u 2003. godini).
Uz loše životne uslove, Romi su u većoj meri od ostale populacije odraslih izloženi vodećim pojedinačnim faktorima rizika za nastanak kardiovaskularnih i brojnih malignih bolesti - pušenju i alkoholizmu.
8.2.5. Uslovi života u vezi sa zdravljem
Veći deo romske populacije, bilo da stanuje u selu ili gradu, živi u krajnje lošim stambenim uslovima, u nehigijenskim naseljima, sa nefunkcionalnom i nedovoljnom infrastrukturom, neregulisanim pravnim statusom i velikom gustinom stanovanja. Samo 61% romskih domaćinstava ima odgovarajuće snabdevanje vodom, 32% je priključeno na centralnu kanalizacionu mrežu, dok 5% romske populacije nema bilo kakve sanitarne uređaje. Najlošiji uslovi života su u kartonskim naseljima, takozvanim slamovima, u kojima živi 25% Roma iz romskih naselja. U partajama, ruralnim naseljima u gradu gde su uslovi takođe veoma loši, živi 27% Roma, u siromašnim selima i zaseocima je njih oko 26%, dok 22% živi u novijim gradskim i prigradskim naseljima, što često podrazumeva i život u stambenim zgradama.
8.3. Postojeće i dosadašnje inicijative
Zdravstveni sektor je aktivno učestvovao u izradi, implementaciji i praćenju nekoliko međusektorskih strategija i brojnih projekata koji značajno doprinose poboljšanju sveukupnog položaja i društvenog uključivanja Roma.
Strategija za smanjenje siromaštva u okviru svojih prioriteta izdvaja programe zdravstvene zaštite za najugroženije grupe, uključujući i Rome. U ciljeve Strategije ubrajamo ravnopravan i jednak pristup zdravstvenoj zaštiti za sve građane Republike Srbije, smanjenje nejednakosti u dostupnosti i obezbeđivanje finansijski pristupačnih usluga. Praćenje koštanja zdravstvenih usluga za ugrožene, siromašne grupe stanovništva omogućiće set nacionalnih zdravstvenih računa, koji su prvi put uvedeni. U drugom izveštaju o implementaciji ove Strategije posebno su izdvojeni pokazatelji zdravstvenog stanja romske populacije i date preporuke koje se odnose na unapređenje zdravlja Roma.
Strategija za unapređenje zdravlja mladih i Strategija za borbu protiv HIV-a/side predviđaju ciljane intervencije u posebno osetljivim grupama mladih, među kojima su i pripadnici romske nacionalnosti.
Pored izrade i implementacije postojećih nacionalnih strategija, u toku su brojne inicijative koje za cilj imaju poboljšanje zdravstvenog stanja romske populacije:
- u okviru projekta "Kontrola tuberkuloze u Srbiji" aktivnim traganjem za obolelima od tuberkuloze obuhvaćeno je ukupno 24.625 Roma u romskim naseljima tokom 2005. i 2006. godine i 13.661 Roma tokom 2007. godine;
- u okviru Programa za unapređenje zdravlja posebnih grupacija stanovništva Ministarstvo zdravlja implementira Plan o zdravstvenoj zaštiti Roma. Implementacija Plana podrazumeva realizaciju projekata za unapređenje zdravlja Roma i zapošljavanje romskih zdravstvenih medijatorki. Tokom 2006. godine realizovana su 64 projekta kojima je obuhvaćeno 6628 Roma, a tokom 2007. godine sprovedeno je 39 projekata kojima je obuhvaćeno oko 10.000 Roma. Projektima je pokriveno nekoliko oblasti zdravstvene zaštite i unapređenja uslova života: imunizacija, reproduktivno i seksualno zdravlje, prevencija bolesti zavisnosti, antenatalna zaštita Romkinja, nega i ishrana dece, prevencija i rano otkrivanje faktora rizika za hronična nezarazna oboljenja, prevencija zaraznih bolesti, procena higijensko-epidemioloških uslova u romskim naseljima, stvaranje bezbednog okruženja i zaštita zdravlja Roma sakupljača sekundarnih sirovina;
- u 2008. godini započeo je rad na utvrđivanju indikatora i parametara za praćenje projekata odobrenih 2007. godine, kao i izrada softvera. Urađen je i distribuiran Vodič kroz proceduru konkursa za podršku zdravstvenim projektima i održane su tri radionice za zdravstvene radnike i predstavnike romskih udruženja građana o proceduri izrade projekata i načinu izveštavanja. Po realizaciji konkursa odobren je 31 projekat;
- u 2008. godini zaposleno je 15 romskih zdravstvenih medijatorki kako bi se prevazišle prepreke za ostvarivanje zdravstvene zaštite. Planirano je zapošljavanje još po 40 romskih zdravstvenih medijatorki tokom 2009. i 2010. godine, kao i po 20 tokom 2011. i 2012. godine, tako da će ih ukupno biti 135;
- Ministarstvo zdravlja je obezbedilo finansijsku podršku Nacionalnom savetu romske nacionalne manjine kroz finansiranje projekta "Postani građanin" (prikupljanje podataka koji su potrebni da bi Republički zavod za zdravstveno osiguranje izdao zdravstvene knjižice pripadnicima romske nacionalne manjine kako bi stekli status osiguranika odnosno osiguranih lica);
- UNICEF je sproveo istraživanja (kvantitativna i kvalitativna) i objavio izveštaje (Istraživanje višestrukih pokazatelja stanja dece i žena u Srbiji, Socijalna isključenost dece u Srbiji, itd.) koji su pomogli da se bolje razume položaj Roma i skrenuli pažnju na postojeće probleme;
- Evropska agencija za rekonstrukciju i razvoj pomogla je nekoliko projekata koji su za cilj imali uključivanje Roma u zdravstveni sistem i
- brojna romska udruženja građana aktivno rade na zastupanju prava Roma u oblasti zdravstvene zaštite.
Navedeni projekti imaju veliki značaj, prvenstveno u poboljšanju pojedinih segmenata zdravstvene zaštite i zdravstvenog stanja Roma, kao i u uspostavljanju veza i boljem razumevanju između zdravstvene službe, romske populacije i udruženja građana. Oni su imali i brojne nedostatke, a da li su i koliko uspeli da unaprede zdravlje romske populacije, pokazaće neka od budućih istraživanja zdravstvenog stanja. Na osnovu iskustava prvih projekata, date su preporuke kako da se unaprede konkursne procedure i saradnja zdravstvenih ustanova sa romskim udruženjima građana, kao aktivnim partnerima. Poseban izazov predstavlja prilagođavanje aktivnosti potrebama, tradiciji i kulturi lokalnih romskih zajednica.
Preporuke i prioriteti za dalju akciju na unapređenju zdravlja romske populacije formulisani su na osnovu sagledavanja postojeće situacije u vezi sa zdravljem i zdravstvenom zaštitom Roma, uvidom u aktivnosti čija je realizacija u toku, kao i uz uvažavanje međunarodnih i opšte prihvaćenih preporuka u ovoj oblasti.
8.4.1 Glavni ciljevi
Opšti cilj Strategije u oblasti zdravstvene zaštite je unapređenje zdravstvenog stanja Roma.
Specifični ciljevi su:
- utvrđivanje zdravstvenog stanja romske populacije;
- poboljšanje ostvarivanja prava Roma na zdravstvenu zaštitu kroz praćenje primene Zakona o zdravstvenoj zaštiti;
- poboljšanje dostupnosti zdravstvene zaštite za romsku populaciju i
- unapređenje životnog okruženja u romskoj zajednici.
Uspešnost sprovođenja Strategije u oblasti zdravstvene zaštite biće merena sledećim indikatorima:
- definisani skup pokazatelja zdravstvenog stanja i ponašanja u vezi sa zdravljem u populaciji Roma (ukupno, po polu i po starosnim grupama), koji se redovno prate;
- obuhvat (u procentima) romske populacije zdravstveno promotivnim i preventivnim aktivnostima (edukacija, zdravstveno informisanje, imunizacija, preventivni pregledi) kao i pregledima i intervencijama radi dijagnostike i lečenja;
- procenat romskih naselja koja se snabdevaju ispravnom vodom za piće, imaju priključak na kanalizacionu mrežu i regulisano uklanjanje čvrstog otpada;
- broj sačinjenih i broj uspešno implementiranih predloga mera zavoda za javno zdravlje;
- broj uspešno implementiranih programa i projekata u vezi sa zdravljem Roma;
- broj održanih edukativnih sastanaka i seminara sa zdravstvenim radnicima i broj edukovanih zdravstvenih radnika u vezi sa specifičnostima rada sa romskom populacijom, uz uvažavanje principa zdravstvene etike i
- zadovoljstvo korisnika romske nacionalnosti pruženim uslugama u sistemu zdravstvene zaštite, kao i u okviru posebnih programa i projekata.
8.4.2. Opšte preporuke
- Treba nastaviti sa sprovođenjem ciljanih istraživanja kako bi se utvrdili najznačajniji faktori rizika za obolevanje, kao i dominantna oboljenja i uzroci smrti romske populacije. Neophodno je uraditi i kvalitativna i participatorna istraživanja kako bi se dublje sagledali razlozi društvene isključenosti i uzroci zdravstvene i drugih oblika uskraćenosti romske populacije.
- U saradnji sa medijima i relevantnim stručnjacima iz oblasti javnog zdravlja treba raditi na povećanju nivoa informisanosti i znanja u romskoj populaciji, kako u vezi sa pravima na zdravstvenu zaštitu definisanim zakonom, tako i o faktorima koji utiču na zdravlje i o zdravom načinu života. Primenom zdravstveno vaspitnih metoda i razvijanjem veština komunikacije treba uticati na promenu ponašanja u vezi sa zdravljem kod Roma, uvažavajući pri tom tradiciju i kulturu romske zajednice. Nastavak obuke i zapošljavanja romskih zdravstvenih medijatorki znatno će olakšati rad u ovom segmentu brige o zdravlju Roma.
- Treba nastaviti sa podrškom projektima koji se bave procenom higijensko epidemioloških uslova u romskim naseljima (praćenje zdravstvene ispravnosti vode za piće, rešavanje pitanja vodosnabdevanja, kontrola sanitarnih uređaja i uklanjanja čvrstog otpada). U tom smislu očekuje se aktivno učešće jedinica lokalne samouprave, koje bi na osnovu analize situacije koju sačine okružni zavodi za javno zdravlje trebalo da preduzmu akcije na rešavanju uočenih problema.
- Treba intenzivnije raditi na prenošenju informacija i znanja kao i na promeni ponašanja romske populacije u vezi sa ličnom i higijenom stanovanja u cilju prevencije zaraznih bolesti, naročito crevnih infekcija. U odgovornost lokalne zajednice spada i kontinuirano sprovođenje mera dezinfekcije, dezinsekcije i deratizacije u romskim naseljima, a posle analize stanja koju obavlja zavod za javno zdravlje.
- Treba senzibilisati i edukovati zdravstvene radnike za rad sa ovom posebno ranjivom grupom.
- Treba dalje razvijati mehanizme za uključivanje marginalizovanih, posebno siromašnih grupa (među kojima su i Romi) u programe implementacije nacionalnih zdravstvenih politika i strategija, ali i raditi na izradi programa zdravstvene zaštite i međusektorskih programa namenjenih posebno ovoj osetljivoj grupi, na nacionalnom i lokalnom nivou.
8.4.3. Specifične preporuke
- Treba intenzivnije raditi na evidentiranju zdravstveno neosiguranih lica koja nemaju stalno mesto boravka i na pribavljanju dokumentacije neophodne za ostvarivanje prava na zdravstvenu zaštitu. U tom smislu treba nastaviti podršku projektu Nacionalnog saveta romske nacionalne manjine "Postani građanin", aktivnostima romskih zdravstvenih medijatorki i većem učešću romskih koordinatora pri lokalnim upravama u evidentiranju zdravstveno neosiguranih lica.
- Treba nastaviti rad na unapređenju zdravstvenog stanja romske populacije kroz sprovođenje projekata, sa posebnim akcentom na povećanje obuhvata obaveznom imunizacijom, poboljšanje reproduktivnog zdravlja i prevenciju hroničnih nezaraznih oboljenja. Specifičnim merama zdravstvene zaštite u smislu edukacije i prevencije rizika treba obuhvatiti Rome koji se bave sakupljanjem sekundarnih sirovina.
- S obzirom na zastupljenost neuhranjenosti, sa negativnim posledicama po zdravstveno stanje romske dece, treba omogućiti i podržati realizaciju projekta "Poboljšanje nutritivnog statusa odojčadi i male dece u romskim naseljima", u saradnji sa Svetskom zdravstvenom organizacijom i UNICEF-om.
- Treba uskladiti iznose sredstava koja se u budžetu Republike Srbije izdvajaju za finansiranje zdravstvene zaštite neosiguranih lica koja pripadaju socijalno ugroženim kategorijama, navedenim u članu 22. Zakona o zdravstvenom osiguranju, sa realnim potrebama.
- Treba unaprediti saradnju i partnerstvo romskih udruženja građana, ustanova zdravstvene i socijalne zaštite, vaspitno obrazovnih institucija, lokalnih zajednica i medija u cilju kreiranja programa i projekata koji odgovaraju specifičnim potrebama romske populacije. Pri tom, posebni programi i projekti treba da predstavljaju samo prelazno rešenje ka potpunom uključivanju Roma u sistem zdravstvene zaštite.
- Zapošljavanje romskih zdravstvenih medijatorki u domovima zdravlja.
- Sprovođenje projekata za unapređenje higijensko-epidimioloških uslova u romskim naseljima: analizom i predlogom mera jedinici lokalne samouprave.
- Povećanje obuhvata obaveznom imunizacijom, poboljšanje reproduktivnog zdravlja i prevenciju hroničnih nezaraznih oboljenja sprovođenjem projekata u partnerstvu zdravstvenih ustanova i romskih udruženja građana.
- Podrška projektu "Poboljšanje nutritivnog statusa odojčadi i male dece u romskim naseljima", u saradnji sa Svetskom zdravstvenom organizacijom i UNICEF-om.
- Senzibilizacija i edukacija zdravstvenih radnika za rad sa romskom populacijom.
9.1.1. Međunarodni pravni okvir
Međunarodni pravni okvir čine Konvencija o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena (Rezolucija Generalne skupštine UN, 1979. godina), Pekinška deklaracija i Platforma za akciju (1995. godina), Milenijumski ciljevi razvoja UN (2000. godina), Deklaracija o jednakostima između žena i muškaraca kao fundamentalni kriterijum demokratije Savet Evrope (1997. godina), Deklaracija o eliminisanju zlostavljanja žena (1993. godina), Opcioni protokol uz Konvenciju o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena (2002. godina).
Konvencija o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena definiše pojam diskriminacije žena i propisuje šta treba učiniti na nacionalnom planu da bi se okončala ta diskriminacija.
U preambuli se izričito priznaje da "široko rasprostranjena diskriminacija žena nastavlja da postoji" i naglašava se da takva diskriminacija "krši principe jednakosti prava u pogledu ljudskog dostojanstva". U članu 1. definiše se diskriminacija kao "pravljenje bilo kakve razlike, isključivanje ili ograničavanje na osnovu pola koje ima efekat ili cilj da se ženama umanji ili negira priznanje, uživanje ili praktikovanje ljudskih prava i fundamentalnih sloboda, bez obzira na bračno stanje, a na osnovu jednakosti muškaraca i žena, na političkom, ekonomskom, socijalnom, kulturnom, građanskom ili bilo kom drugom planu."
Konvencija daje osnovu za ostvarivanje ravnopravnosti žena i muškaraca tako što nalaže uspostavljanje održivih mehanizama u okviru domaćeg zakonodavstva čiji cilj je stvaranje uslova za jednake mogućnosti i jednake šanse pripadnicima oba pola. Ovaj dokument pokriva oblasti zdravstvene zaštite, učešća u političkom i javnom životu (uključujući pravo glasa i kandidovanja na izborima), prava na obrazovanje, rad i zapošljavanje, kao i oblast običajnog i porodičnog prava. Države ugovornice su saglasne da preduzimaju sve odgovarajuće mere, uključujući zakonske i privremene specijalne mere, kako bi se ženama omogućilo da uživaju sva svoja ljudska prava i fundamentalne slobode.
Zemlje koje su ratifikovale Konvenciju ili su joj pristupile zakonski su obavezne da njene odredbe sprovode u praksi i da o tome podnose izveštaj. Republika Srbija je podnela izveštaj o stanju prava žena po CEDAW Konvenciji 2007. godine.
9.1.2. Nacionalni pravni okvir
Preduzimanje sistematskih mera u borbi protiv trgovine ljudima započelo je krajem 2001. godine. Krivični zakonik inkriminiše nasilje u porodici kao posebno krivično delo, a Porodični zakon donosi mere porodičnopravne zaštite od nasilja u porodici. Zakon o zabrani diskriminacije predviđa i zabranu diskriminacije po rodnoj osnovi.
U pripremi je Zakon o rodnoj ravnopravnosti, koji ima za cilj promovisanje punog učešća žena i muškaraca u društvu. Uvođenje principa rodne ravnopravnosti predstavlja (re)organizaciju, poboljšanje, razvoj i vrednovanje procesa u politici. Nacrt ovog Zakona pokriva oblasti zapošljavanja, socijalne i zdravstvene zaštite, porodičnih odnosa, obrazovanja, kulture i sporta, političkog i javnog života, kao i oblasti sudske i upravno-pravne zaštite.
U Republici Srbiji su uspostavljeni sledeći institucionalni mehanizmi za ravnopravnost polova:
- Odbor za ravnopravnost polova Narodne skupštine Republike Srbije;
- Savet za ravnopravnost polova Vlade Republike Srbije;
- Uprava za rodnu ravnopravnost pri Ministarstvu rada i socijalne politike;
- Pokrajinski sekretarijat za rad, zapošljavanje i ravnopravnost polova;
- Savet za ravnopravnost polova i Odbor za ravnopravnost polova Skupštine AP Vojvodine;
- Pokrajinski ombudsman - zamenica za ravnopravnost polova, i
- Pokrajinski Zavod za ravnopravnost polova.
U 18 jedinica lokalne samouprave u Republici Srbiji imenovani su odbori odnosno komisije za rodnu ravnopravnost.
Vlada Republike Srbije usvojila je 2008. godine Nacionalnu strategiju održivog razvoja, a 2009. godine usvojena je i Nacionalna strategija za poboljšanje položaja žena i unapređivanje ravnopravnosti polova (2008 do 2014). Ova dva dokumenta predstavljaju strateške dokumente Vlade Republike Srbije, koji definišu politiku jednakih mogućnosti, utvrđujući celovitu i usklađenu politiku države u cilju eliminisanja diskriminacije žena, poboljšanja njihovog položaja i integrisanja rodne perspektive u sve oblasti delovanja institucija. U njima se posebno ističe da su, u oblasti ljudskih i manjinskih prava i rodne ravnopravnosti, neophodne mere pozitivne akcije usmerene ka dvostruko i višestruko diskriminisanim grupama, jer je to pretpostavka ostvarivanja osnovnih ljudskih prava.
Nacionalni milenijumski ciljevi usvojeni 2006. godine, posebno definišu ciljeve uspostavljanja rodne ravnopravnosti i ukidanja diskriminacije žena. U ovom dokumentu se posebno ukazuje na višestruku marginalizaciju i diskriminaciju žena pripadnica manjinskih i vulnerabilnih grupa.
Realna ocena aktuelnog stanja u svetu pokazuje da su žene izložene diskriminaciji u mnogim oblastima svakodnevnog života. Pravo žena na jednak tretman predstavlja osnovno ljudsko pravo. Diskriminacija žena danas se prepoznaje kao politički neprihvatljiva i ekonomski neisplativa, a zakonski je sankcionisana. Ravnopravnost polova postaje jedan od osnovnih elemenata u reformskim procesima.
Situacija je mnogo složenija u pogledu života i prava Romkinja, koje su često žrtve dvostruke i višestruke diskriminacije, i kao žene i kao Romkinje. Prema podacima istraživanja UNDP-a iz 2004. godine, stopa nezaposlenosti u marginalizovanim grupama (39%) značajno je veća nego stopa nezaposlenosti u opštoj populaciji u Republici Srbiji (15%).
Stepen autonomije žena u većini romskih porodica ograničen je u mnogim aspektima - u obrazovanju, zapošljavanju, odnosima u porodici i planiranju porodice. Položaj Romkinja ima sve karakteristike tipično podređenog položaja žena, što proističe iz opšteg položaja žena u patrijarhalnim društvenim sredinama, kakva je romska zajednica. S druge strane, romska zajednica ima neke distinktivne crte koje proizilaze iz osobenosti ove etničke kulture, kao i iz toga što se radi o marginalizovanoj socijalnoj grupi. Žene iz marginalizovanih socijalnih grupa stupaju u proces biološke reprodukcije vrlo rano i aktivne su tokom čitavog perioda plodnosti. To važi i za Romkinje. One moraju da vode brigu o velikom broju dece, a istovremeno su angažovane i u privrednoj delatnosti porodice. Prema istraživanju UNICEF-a iz 2005. godine, u Republici Srbiji se pre 18. godine uda 45,9% Romkinja, a pre 15. godine 12,4%. Rađanje dece u ovako ranom uzrastu je rizično po zdravlje i majke i deteta, a emocionalna zrelost za roditeljstvo uglavnom nije dostignuta.
Najugroženije kategorije u okviru romske zajednice predstavljaju žene, zatim stare žene (koje su u 80% slučajeva nepismene), mlade majke, samohrane majke i deca. Ovakvo stanje ima višestruke posledice: zanemarivanje sopstvenog zdravlja, neadekvatno lečenje, "bolesno zdravlje", pribegavanje korišćenju tuđih zdravstvenih knjižica, porođaji u kući (bez ikakvih uslova i stručne pomoći), povećani rizici za smrtnost. Ovde treba skrenuti pažnju na probleme pristupa zdravstvenoj i socijalnoj zaštiti sa kojima se susreću porodice deportovane po sporazumu o readmisiji. Slabo razumevanje značaja preventivnih pregleda, uz želju da se izbegne percepcija zaokupljenosti sopstvenom dobrobiti nauštrb brige za porodicu, može dovesti do toga da Romkinje gledaju na zdravstvene usluge kao na nešto što nije za njih i što one sebi ne mogu priuštiti. Fenomen "bolesnog zdravlja" žena čest je kod Romkinja, a razlozi za to su mnogobrojni: nedostatak vremena, novca, tradicionalan stav da žena mora uvek da bude na nogama, da je sramota ići kod lekara. Nedostatak dokumentacije i diskriminatorski stav zdravstvenih radnika predstavljaju glavnu prepreku. Nažalost, pomenute činjenice često se predstavljaju kao nebriga za sopstveno zdravlje, niska svest o važnosti zdravlja i sl.
Razni društveno-kulturni i psihološki faktori mogu stvoriti dodatne teškoće i destimulisati Romkinje da obraćaju pažnju na sopstveno zdravlje.
Kada je reč o obrazovanju, devojčice iz romskih porodica suočavaju se sa teškoćama na dva koloseka: s jedne strane stoji neprijateljska okolina u samoj školi, koja ih dočekuje sa izraženim diskriminatorskim stavom, a sa druge strane stoje porodica i bliža okolina gde se još uvek gaji patrijarhalni stav da je ženama škola nepotrebna. Roditelji često ispisuju devojčice iz osnovne škole već posle petog razreda i navode da to rade da bi ih zaštitili od napada druge dece, da bi zaštitili njihovu nevinost, da bi se što bolje spremile za brak ili preuzele dužnosti u kući, da bi pomagale majci oko vođenja domaćinstva, čuvanja mlađih i starih ukućana i sl. Statistika kaže da bar 70% nepismenih u romskoj populaciji čine upravo žene. Ovaj trend je postao naročito izražen devedesetih godina prošlog veka a vezuje se za ratove na ovim prostorima i teškom ekonomskom krizom. U toj deceniji značajno se povećao broj devojčica koje nisu stekle ni osnovnu veštinu pisanja i čitanja. Ovo jasno upućuje na uskraćivanje prava na dalje školovanje i zapošljavanje.
Što se tiče zapošljavanja, tranzicija ima različite efekte na žene i muškarce. Ekonomska politika najčešće ne uzima u obzir potrebe žena i devojčica i uticaj tranzicije na njih, a posebno ne ako one pripadaju marginalizovanim grupama ili grupama koje su izložene povećanom riziku od siromaštva, kao što su Romkinje. U tranziciji dolazi do pogoršanja ekonomskog položaja žena, smanjuju se stope zaposlenosti i rastu stope nezaposlenosti. Porast sive ekonomije pojačava eksploataciju i diskriminaciju žena i pojačava se feminizacija siromaštva (porast učešća žena među siromašnima). Stopa zaposlenosti žena je opala u periodu 2004. do 2005. godine sa ranijih 44% na 40,8%. Žena u romskoj porodici, tradicionalno, rano preuzima ulogu domaćice, majke i supruge. Pošto je rano odustala od obrazovanja, ona nema mogućnost za širi izbor radnih mesta, osim onih koja se nude osobama bez osnovnog obrazovanja ili sa završenom osnovnom školom.
Među nezaposlenima i onima koji na posao čekaju duže od dve godine skoro 65% čine žene. Od toga, preko 70% su Romkinje, interno-raseljena lica, izbeglice iz bivše Jugoslavije i povratnici po sporazumu o readmisiji, dakle žene iz ranjivih kategorija.
Krug koji za Romkinju počinje odustajanjem od obrazovanja, nastavlja se nemogućnošću zapošljavanja, ranom udajom i materinstvom što dovodi do ekonomske zavisnosti od supruga. Tako žene iz višestruko marginalizovanih grupa čine ekonomski najslabiji i društveno najnemoćniji sloj. Direktna i indirektna diskriminacija na koju nailaze Romkinje prilikom pokušaja da nađu posao predstavlja činjenicu koja se, nažalost, veoma često negira ili smatra neistinitom.
Podaci prikupljeni tokom izrade Nacionalnog plana aktivnosti za poboljšanje položaja žena u Srbiji jasno govore o višestrukoj diskriminaciji koju trpe Romkinje. Romkinja nema ni na jednoj poziciji na kojoj se donose odluke, ni u državnom ni u privatnom sektoru. Imovina koja se vodi na ime Romkinje čini manje od 0,2% ukupne imovine koju poseduje porodica. Poslovi koje ona obavlja najmanje su plaćeni i ujedno su najteži. Razlozi za takvo stanje su različiti: neobrazovanost i nestručnost, diskriminacija prilikom zapošljavanja, pa i ukupna ekonomska situacija u zemlji. Nacionalna služba za zapošljavanje pokrenula je afirmativnu akciju dodele određenih sredstava za pokretanje malih biznisa i samozapošljavanja, koja predviđa dodatne bodove za pripadnike romske zajednice, za žene i za invalide i invalidtkinje. Iako je namera bila pozitivna, ova akcija je žene zatekla nespremne. Bez prethodnih znanja i veština za vođenje poslova, bez odgovarajuće stručne spreme, većina Romkinja nije iskoristila ovu mogućnost da dobije određena sredstva za pokretanje procesa samozapošljavanja.
Trgovina ljudskim bićima danas predstavlja međunarodno i nacionalno pitanje. Procena je da se u svetu svake godine u lancu trgovine nađe između jednog i dva miliona ljudi. Nažalost, većinu od njih čine deca i žene, kao najnemoćniji pripadnici društva. Iako je početkom 2001. godine problem trgovine ženama u Republici Srbiji podignut na viši nivo, uspostavljenjem nacionalnog sistema za koordinaciju i kreiranje politike borbe protiv trgovine ljudima, kao i sprovođenjem čitavog niza akcija od strane međunarodnih organizacija i udruženja građana problem ostaje nevidljiv i ističu se samo posledice. Republika Srbija je zemlja porekla, tranzita i odredišta žena i devojaka kojima se trguje i na lokalnom i na međunarodnom nivou, najviše u cilju seksualne eksploatacije. Raspoložive statistike Ministarstva unutrašnjih poslova pokazuju da je poslednjih godina zabeležen porast trgovine ljudima u okviru granica Republike Srbije. U javnosti se oseća određena neodlučnost kada su u pitanju situacije koje jesu ili mogu da predstavljaju trgovinu ljudima, pre svega ženama. Ovo je naročito izraženo ako se u ovakvoj situaciji nađu mlada Romkinja ili romsko dete. Niz predrasuda i stereotipa prema romskoj zajednici prelazi u otvorenu diskriminaciju. Sa druge strane, sama romska zajednica je vrlo zatvorena i u njoj vladaju nepisani kodeksi koji često krše osnovna ljudska prava žena iz svoje zajednice. Upravo zbog navedenih razloga o ovom problemu se ne zna dovoljno i postoje samo razne procene o njegovom obimu.
Tokom 2001. godine uspostavljen je nacionalni sistem za koordinaciju i kreiranje politike borbe protiv trgovine ljudima, koji uključuje operativni i centralni nivo. Centralni nivo sačinjavaju Savet za borbu protiv trgovine ljudima, Nacionalni koordinator i Republički tim. Operativni nivo čine Služba za koordinaciju pomoći žrtvama trgovine ljudima kao i policija i pravosudni organi. Republika Srbija je pristupila Protokolu za prevenciju, sprečavanje i kažnjavanje trgovine ljudima, posebno ženama i decom, koji dopunjava Konvenciju protiv transnacionalnog organizovanog kriminala UN i potpisala je (ali ne i ratifikovala) Konvenciju Saveta Evrope o akciji protiv trgovine ljudima. Strategija protiv trgovine ljudima usvojena je 2006. godine, a u toku je i izrada Nacionalnog akcionog plana za borbu protiv trgovine ljudima.
9.3. Postojeće i dosadašnje inicijative
Devedesete godine XX veka, osim ratova i stradanja, donele su i vidljivost nove snage na ženskoj sceni. U imenu nove snage se pored reči "ženski" našla i reč "romski". Ideja ženskih ljudskih prava izdvojenih iz korpusa opštih ljudskih prava dobila je u romskom ženskom pokretu novu dimenziju. Romski ženski pokret skrenuo je pažnju na marginalizovane grupe čija je nevidljivost potisnula očiglednu i svakodnevnu diskriminaciju koju trpe pripadnice romskog naroda. Istovremeno se u pojmovnik ženskih ljudskih prava uvodi termin "dvostruka diskriminacija", koji označava diskriminaciju po dva osnova - po pripadnosti ženskom polu i po pripadnosti manjinskoj, marginalizovanoj grupi. Početak trećeg milenijuma doneo je romskim ženama dvostruki izazov. Sa jedne strane, nalazi se njena primarna zajednica koja je stavlja u brojne uloge - majke, domaćice, supruge i nekoga ko se bori za sopstvenu karijeru i sopstveni, ženski integritet. Sa druge strane nalazi se šira društvena zajednica koja gotovo redovno predstavlja neprijateljsko okruženje sa diskriminatorskim stavom kao dobrodošlicom. Uključivanjem u borbu za sopstvena prava zajedno sa ostalim ženama sveta, Romkinje daju šansu svojim kćerkama da budu kreatorke sopstvene budućnosti.
Fond za otvoreno društvo uveo je faktor pola u davanje donacija, a Program za žene ovog Fonda i drugi donatori daju podršku stvaranju rukovodećeg kadra među Romkinjama. Program za žene se od samog početka bavi pitanjima marginalizacije žena i 1998. godine pružio je podršku prvim grupama Romkinja (Romski ženski centar "Bibija" iz Beograda, Ženski prostor iz Niša, Romski informativni centar iz Kragujevca, Mladi istraživači Romi iz Stare Pazove) kao i jednoj grupi žena invalida. Romska ženska mreža osnovana je 2005. godine, koja danas okuplja preko 30 aktivistkinja Romkinja.
Čini se da romske ženske organizacije pokazuju veliki stepen razumevanja, solidarnosti i međusobnog poštovanja, jer su shvatile značaj uzajamnog rada, obrazovanja, lobiranja i povezivanja.
Udruženje građana Romski ženski centar "Bibija" iz Beograda započela je promociju prava Romkinja tako što je organizovala seminare za žene i devojke u romskim zajednicama koji su bili usredsređeni na pitanja ženskog identiteta, odnosu prema tradiciji, seksualnosti, pušenja, zloupotrebe alkohola i droga, side, ishrane, što je kasnije evoluiralo u diskusiju o odnosu polova i o ljudskim pravima žena. Centar se takođe angažovao u neposrednoj izbornoj kampanji seminarima za Romkinje birače, pokrenuo je seminar za rukovodeći kadar namenjen aktivistkinjama Romkinjama iz Republike Srbije i niz okruglih stolova o ljudskim pravima Romkinja.
Romske ženske organizacije postoje i u drugim gradovima u Republici Srbiji - u Nišu, Kragujevcu, Novom Sadu itd. Druga udruženja građana (organizacije Roma i žena) takođe imaju programe koji se posebno bave ženama.
9.4. Preporuke za buduće akcije
Glavni problem predstavlja nepostojanje održivih mehanizama, a njihovo uspostavljanje bi Romkinjama omogućilo lakši i kvalitetniji pristup osnovnim ljudskim pravima. Uzroci ovog problema su različiti i višeslojni: nedovoljna senzibilizovanost jedinica lokalne samouprave i šire društvene zajednice za potrebe i probleme žena iz marginalizovanih zajednica, nedostatak pravih informacija o problemima Romkinja i načinima na koji one žele da se ti problemi rešavaju, nepostojanje efikasnih mera i mehanizama koji bi omogućili pristup osnovnim ljudskim, manjinskim i ženskim pravima, teška ekonomska situacija koja koči razvoj porodice u celini, itd. Jedan od značajnih uzroka ovakvog položaja Romkinja leži i u činjenici da se država ovim problemom ne bavi u dovoljnoj meri, ni na lokalnom ni na nacionalnom nivou.
Država treba da najozbiljnije prihvati preporuke i komentare Komiteta za ukidanje diskriminacije žena povodom razmatranja Inicijalnog izveštaja za Republiku Srbiju 2007. godine, u kojima se izražava zabrinutost zbog slučajeva diskriminacije Romkinja kojima preti nasilje u porodici, a koje su isključene iz sigurnih kuća zbog kriterijuma pristupa i u kojima se primećuje da nedostaju statistički podaci o posebno ranjivim grupama žena, uključujući i Romkinje. Komitet, takođe, traži od države da obezbedi obuku za nezaposlene žene, uključujući i marginalizovane grupe žena.
9.4.1. Opšte preporuke
- Treba unaprediti rad građanskog sektora, organizacija Roma i ženskih organizacije uopšte, naročito na planu edukacije i sprovođenja edukativnih kampanja. Te organizacije svojim aktivnostima treba da obuhvate i pitanja koja se tiču pola i roda, a naročito pitanja prava Romkinja.
- Kroz edukaciju i sticanje praktičnih znanja i veština Romkinjama (a posebno studentkinjama) treba dati aktivniju ulogu u procesu demokratizacije društva i u procesu osavremenjavanja same romske zajednice. Politikom jednakih mogućnosti treba podsticati dostupnost rukovodećih pozicija u društvu za Romkinje.
- Pitanja koja se tiču prava Romkinja treba da budu uneta u programe rada romskih udruženja građana i pokreta za prava žena, kao i planove rada vladinih i međunarodnih organizacija.
- Treba povećati učešće Romkinja na pozicijama na kojima se donose odluke, i u vezi s javnom politikom koja se odnosi na Rome i u političkom životu uopšte.
- Aktivistkinje Romkinje treba uključivati u javne kampanje koje organizuju država i građanski sektor.
- Romkinje treba uključivati u sve faze postupka ostvarivanja izbornog prava (pasivno i aktivno biračko pravo, posmatrači, članovi biračkih odbora). Romkinje treba da budu više angažovane u izbornim i administrativnim telima.
- Treba podsticati politiku koja omogućava veći izbor u pogledu planiranja porodice, kulture i obrazovanja romskih porodica.
- Treba ojačati Romsku žensku mrežu u Republici Srbiji i povezati je sa regionalnim mrežama kako bi se unapređivala prava Romkinja, razmenjivala iskustva i realizovali zajednički projekti.
- Treba podržati formiranje novih ženskih romskih organizacija širom zemlje.
- U postupku edukacije Romkinja naročito treba ukazivati na značaj sticanja i ostvarivanja svojinskog prava i ostalih građanskih prava, što je preduslov za kvalitetniji i sigurniji položaj u društvu.
- U postupku profesionalne orijentacije treba pronalaziti mogućnosti za brzo i efikasno stručno osposobljavanje kako bi se sticanjem praktičnih veština i znanja omogućila veća stopa zaposlenosti.
- Treba otvoriti problem maloletničkih i ugovorenih brakova.
- Na svim nivoima treba uspostavljati mehanizme (zakonske i funkcionalne) za zaštitu žena i dece od trgovine ljudima i eksploatacije.
- Država treba da preduzima mere za borbu protiv diskriminacije romske populacije, a posebnu pažnju treba posvetiti borbi protiv višestruke diskriminacije Romkinja.
- Država treba da usvoji politiku i da daje zakonske garancije kako bi se ojačale preventivne mere, zaštitila osnovna ljudska prava žrtava, vodile odgovarajuće istrage i gonili počinioci i pružala socijalna pomoć žrtvama nasilja u porodici.
- Žene treba štititi od izlaganja sekundarnoj viktimizaciji u postupcima koji se vode prema izvršiocima nasilja i treba im pružati stručnu psiho-socijalnu pomoć tokom sudskog postupka. Ministarstvo unutrašnjih poslova treba da odredi policijske stručnjake i stručnjakinje za takve slučajeve koji su dodatno obučeni za pitanja u vezi s nasiljem prema ženama i za korišćenje medicinskih i drugih sudskih dokaza.
- Treba senzibilisati i edukovati zaposlene u javnim službama za rad sa ranjivim grupama.
- Treba podržavati programe koji se odnose na sve nivoe obrazovanja, kao i na obrazovanje odraslih, a posebno na opismenjavanje Romkinja svih uzrasta.
- Treba uvoditi afirmativne mere za permanentno obrazovanje Romkinja.
- Država treba da poveća obim sredstava za stipendiranje budućih romskih studenata, sa naglaskom na devojke.
- Treba uvoditi afirmativne mere pri zapošljavanju Romkinja i stvarati mogućnosti za samozapošljavanje.
- Ženske romske organizacije i lokalni zdravstveni centri treba da organizuju edukaciju mladih majki i mladih, sredovečnih i starijih Romkinja u vezi sa zdravstvenim pitanjima, uz adekvatan pristup i na romskom jeziku.
- Veću pažnju treba posvećivati informisanju Romkinja o javnim zdravstvenim službama i načinu njihovog korišćenja, kao i o posebnim merama prevencije (vakcinacija, ishrana, štetni efekti duvana, planiranje porodice, skrininzi karcinoma grlića materice, skrininzi karcinoma dojke...). To će povećati sposobnost žena da se organizuju i da pomažu u posredovanju između svojih zajednica i pružaoca zdravstvenih usluga.
10.1.1. Međunarodni pravni okvir
Međunarodni pravni okvir čine Okvirna konvencija o zaštiti manjina, Evropska povelja o regionalnim ili manjinskim jezicima i Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
10.1.2. Nacionalni pravni okvir
Zakon o javnom informisanju (2003. godine) i Zakon o radiodifuziji (2002. godine) uređuju i transformišu sistem javnog informisanja. Na osnovu njih realizovana je privatizacija štampanih medija čiji su osnivači jedinice lokalne samouprave (2006. godine) i transformacija državne televizije u javni servis, koja je završena 2006. godine.
Zakon o radiodifuziji definiše Republičku radiodifuznu agenciju kao samostalnu, odnosno nezavisnu organizaciju koja vrši javna ovlašćenja, a radi obezbeđivanja uslova za efikasno sprovođenje i unapređivanje utvrđene radiodifuzne politike u Republici Srbiji na način primeren demokratskom društvu.
Republička radiodifuzna agencija nije jedini organ nadležan za sprovođenje Zakona o radiodifuziji. Ulogu u ovom procesu imaju i Ministarstvo kulture, Narodna skupština Republike Srbije, Vlada Republike Srbije, Agencija za telekomunikacije.
Reformski procesi u medijima ne smeju ugroziti ni stečena ni ustavom zagarantovana prava nacionalnih manjina.
Pravo na informisanje nacionalnih manjina, odnosno pravo da se informacije izražavaju i primaju i da se ideje šire na maternjem jeziku, regulisano je domaćim zakonodavstvom. Međutim, imajući u vidu sve raspoložive podatke o položaju romske manjine, da bi se to pravo koristilo i unapređivalo treba preduzeti niz mera koje će omogućiti da se postignu bar približno isti standardi koji važe za druge manjine u Republici Srbiji.
Dosadašnja iskustva u Republici Srbiji i evropskim zemljama pokazuju da se potrebe i ciljevi informisanja Roma mogu ispuniti preko:
- institucija službi javnog emitovanja;
- radio i televizijskih stanica civilnog sektora;
- lokalnih i regionalnih radio i televizijskih stanica;
- komercijalnih radio i televizijskih stanica;
- štampanih medija na srpskom (dnevni listovi, nedeljnici, časopisi itd.);
- štampanih medija na romskom (novine, časopisi itd.);
- interneta, i
- audiovizuelnih materijala.
Romi, nažalost, ni u kom pogledu ne mogu biti zadovoljni informisanjem u Republici Srbiji. Mediji ne poklanjaju dovoljno pažnje Romima i njihovom životu, a najčešće ih tretiraju u negativnom kontekstu, kroz klišee i na egzotičan način, što doprinosi jačanju predrasuda i širenju negativne slike o tom narodu.
Programi na romskom jeziku emituju se na Radio Beogradu i RT Vojvodina 1. Postoje brojne lokalne radio stanice i nekoliko TV stanica koje emituju program na romskom jeziku, ali one nemaju regulisan pravni status.
Štampani mediji na romskom jeziku postoje, ali ih je malo i izlaze periodično. Još uvek ne postoje uslovi za njihovu održivost putem prodaje.
10.3. Postojeće i dosadašnje inicijative
Ministarstvo kulture finansira izdavanje lista "Romano Nevipe", čiji je osnivač Nacionalni savet romske nacionalne manjine, a Pokrajinski sekretarijat za kulturu finansira izdavanje lista "Them".
RTS je u načelu prihvatio da u program uvrsti tridesetominutnu emisiju o nacionalnim manjinama.
10.4. Preporuke za dalju akciju
10.4.1. Opšte preporuke
- Treba stvoriti mrežu medija na romskom jeziku koja bi olakšala planiranje, uspostavljanje saradnje između postojećih medija i razmenu programa, staranje o stručnom novinarskom kadru, njegovoj obuci, saradnji s romskim medijskim centrima i medijima u Evropi i sl.
- Treba podržati školovanje kadrova za rad u medijima.
10.4.2. Radio i TV stanice u civilnom sektoru
- Zbog ograničenih finansijskih sredstava i malobrojnog kadra, nužna je i finansijska pomoć i pomoć u kadrovima i obuci, kao i saradnja sa radio i TV stanicama u javnom sektoru.
10.4.3. Radio i TV stanice lokalnih i regionalnih zajednica
- U svim lokalnim i regionalnim zajednicama u kojima živi veći broj Roma treba ustanoviti stimulativne mere koje će podržati proizvodnju programskih sadržaja na romskom jeziku i o životu Roma.
10.4.4. Javni servisi radija i TV
- Na osnovu kolektivnih prava nacionalnih manjina i ustanovljenih posebnih afirmativnih mera treba obezbediti redovne i prihvatljive termine za radio i TV emisije na romskom jeziku.
- Treba edukovati novinare koji rade u javnim servisima i senzibilisati ih za praćenje i izveštavanje o romskim pitanjima.
10.4.5. Štampani mediji
- Pružati stalnu finansijsku podršku mesečniku na republičkom i pokrajinskom nivou, na romskom jeziku, utvrditi status redakcije, uspostaviti odgovarajuću kadrovsku strukturu i obezbediti redovno .
- Treba pokrenuti izdavanje nedeljnih novina na romskom jeziku, novina za decu i novina za žene.
10.5. Prioriteti
- Podrška štampanim medijima na romskom jeziku
- Podrška lokalnim elektronskim medijima na romskom jeziku
- Podrška stalnoj edukaciji za stvaranje odgovarajućih kadrova u medijima
11.1.1. Međunarodni pravni okvir
Jezik, usmena kultura, muzika, tradicionalna materijalna kultura i holokaust nad Romima (kao naročiti vid kulture i etike sećanja) imaju istaknuto mesto u planovima i programima gotovo svih evropskih zemalja, u kojima su već stvorene odgovarajuće institucije i ustanove. Po uzoru na te zemlje, i u Republici Srbiji treba stvarati takve programe, institucije i ustanove.
11.1.2. Nacionalni pravni okvir
Ustav Republike Srbije uređuje prava pripadnika nacionalnih manjina, pa i Roma. Individualna prava ostvaruju se pojedinačno, a kolektivna u zajednici sa drugima, u skladu sa Ustavom, zakonom i međunarodnim ugovorima. Putem kolektivnih prava Romi mogu neposredno ili preko svojih predstavnika da učestvuju u odlučivanju o pojedinim pitanjima u vezi sa negovanjem svoje kulture, ostvarivanjem prava na obrazovanje, obaveštavanje i službenu upotrebu jezika i pisma, u skladu sa zakonom. Pravo na očuvanje posebnosti predviđa pravo na izražavanje, čuvanje, negovanje, razvijanje i javno izražavanje nacionalne, etničke, kulturne i verske posebnosti, zatim veze i saradnje sa sunarodnicima izvan teritorije Republike Srbije i razvijanje duha tolerancije.
Prema Zakonu o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, Nacionalni savet romske nacionalne manjine ostvaruje pravo na samoupravu u oblasti kulture. Nacionalni savet romske nacionalne manjine učestvuje u donošenju odluka o načinu predstavljanja kulturne i istorijske baštine romske zajednice. Kultura i njeno izražavanje, očuvanje, negovanje, unapređivanje, nasleđe i javno ispoljavanje shvataju se kao integralni zadatak same romske zajednice. Kultura je dvostruko pitanje: to je, s jedne strane, instrument za afirmaciju identiteta romske zajednice, a sa druge, instrument za unapređivanje međuetničke komunikacije i integracije Roma u društvo.
Polazeći od predviđenih prava i imajući u vidu značaj i ulogu kulture koja, po definiciji, prožima sve segmente života ljudi jedne zajednice, počev od proizvodnje, preko znanja, njihove upotrebe, zatim ideja i vrednosti, zaključno s metodama i institucijama koje se staraju o njenom održavanju i razvoju, može se reći da Romi još nemaju obezbeđene elementarne uslove za razvoj svoje kulture.
Kultura koja čini srž identiteta Roma ima dva ključna aspekta: tradicionalni i savremeni. Da bi se ona izražavala, čuvala, negovala, razvijala, kao i da bi se održavale veze i uspostavljala saradnja sa sunarodnicima (koji žive i u Indiji, pradomovini Roma, i u Evropi) neophodno je obezbediti uslove za malobrojne postojeće kulturne institucije i udruženja i osnivati i razvijati nove institucije koje su neophodne za savremeno kulturno stvaralaštvo Roma.
11.3. Postojeće i dosadašnje inicijative
Za sada postoje sledeće romske kulturne institucije: Matica romska u Novom Sadu, Udruženje umetničkih romskih slikara u Trsteniku, Romski PEN centar, Fondacija holokausta Roma Srbije, Udruženje romskih pisaca itd. Međutim, gotovo nijedno od tih udruženja i ustanova nema obezbeđene uslove za normalan rad. Početkom devedesetih godina prošlog veka osnovan je Romski kulturni centar, koji je u januaru 2001. godine organizovao "Dane romske kulture". Osnovano je i pozorište "Raidna" koje izvodi predstave na romskom jeziku. Iste godine Centar za novo pozorište i igru organizovao je, u saradnji sa državnim i međunarodnim institucijama, "Nedelju kulture Roma" u Beogradu, Novom Sadu i Nišu. U Novim Karlovcima je 2006. godine osnovan Teatar Roma "Suno e Romengo".
11.4. Preporuke za dalju akciju
- U skladu sa pravom na čuvanje i negovanje kulture Roma treba osnovati Kulturni centar Roma Srbije, u okviru koga će postojati odeljenja za čuvanje i negovanje romske kulture (etnografsko odeljenje, muzikološko odeljenje, odeljenje za narodnu književnost i odeljenje za holokaust nad Romima).
- Neke od navedenih delatnosti mogu da se ostvaruju i u okviru postojećih opštinskih i gradskih, kao i republičkih ustanova (Etnografski institut, Muzikološki institut, Institut za književnost, budući Muzej holokausta na Sajmištu).
- Razvijanje i javno izražavanje kulture podrazumeva osnivanje raznih udruženja, ustanova i institucija. Treba stvoriti uslove za razvoj romske kulture koji će biti ujednačeni sa ostalim nacionalnim manjinama u našoj zemlji. Ovo se prvenstveno odnosi na umetnost (književnost, slikarstvo, muziku i pozorište) i prateće delatnosti tih umetnosti.
- Očuvanje i razvoj romskog jezika, kao dobra od izuzetnog značaja za kulturni i nacionalni identitet Roma, zahteva naročitu brigu i uslove, koji se u Republici Srbiji moraju što pre stvoriti. Ovo podrazumeva i izdavanje rečnika romskog jezika.
- Treba podržavati istraživanja u vezi sa životom i običajima Roma.
- Nužno je obezbediti prevođenje romske literature na srpski jezik i obrnuto.
- Treba formirati odeljenje ili centar za kulturno-izdavačku delatnost Roma, bilo u okviru Kulturnog centra, bilo kao posebnu instituciju.
- Treba podržati aktivnu saradnju udruženja i ustanova sa mnogobrojnim romskim ustanovama u Indiji i Evropi, što bi unapredilo ne samo kulturni život Roma u Republici Srbiji nego i kulturni život Republike Srbije. U Indiji i u Evropi ima vrlo uglednih romskih umetnika čije bi gostovanje ili prezentacija u našoj zemlji doprineli afirmaciji Roma i uticali na smanjenje diskriminacije prema njima i razvoj tolerancije. To bi takođe doprinelo vidljivosti uloge Roma u istorijskim događajima u različitim zemljama.
- Muzika Roma u Republici Srbiji predstavlja vrednost koju priznaju i Evropa i svet tako da joj treba posvetiti naročitu pažnju.
- Pojedine kulturne delatnosti mogle bi postati izvor egzistencije za određen broj Roma, na primer muzika. To potvrđuju i tradicionalna iskustva i savremeni vidovi organizovanja kulturnog stvaralaštva Roma, kao i inovacije u različitim evropskim zemljama (Španiji, Švedskoj, Češkoj, Mađarskoj, Rumuniji, Makedoniji itd.).
- Treba pokrenuti inicijative da se stvore radionice za izradu umetničkih predmeta koji bi se mogli plasirati na domaćem i na stranom tržištu (spoj tradicionalnog zanatskog umeća, primenjene umetnosti i dizajna), zatim likovne i književne radionice.
- Treba podržati promociju romske kulture u medijima i informisanje o kulturnim aktivnostima Roma.
- Treba podržavati tradicionalnu Smotru kulturnih dostignuća Roma.
- Pored Ministarstva kulture i Ministarstva prosvete, neophodna je saradnja i s ostalim ministarstvima, uključujući Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj, Ministarstvo spoljnih poslova i Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj. Ova saradnja treba da se ogleda i u uspostavljanju sistema stipendiranja studenata i obezbeđivanja različitih edukativnih programa.
- Podrška izgradnji Kulturnog centra Roma
- Otvaranje katedre za romologiju
- Podrška nacionalnoj manifestaciji Smotra kulturnih dostignuća Roma
12. Političko učešće i predstavljanje
12.1.1. Međunarodni pravni okvir
Savet Evrope, Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju i Evropska unija doneli su nekoliko preporuka u vezi za političkim učešćem Roma (Principi i smernice za poboljšanje situacije Roma iz 1999. godine, Borba protiv rasizma i netolerancije prema Romima/Ciganima iz 1998. godine, Nacrt preporuka Komiteta ministara Saveta Evrope o politici prema Romima/Ciganima u Evropi iz 2002. godine). Komitet Ujedinjenih nacija za eliminaciju rasne diskriminacije takođe je istakao važnost učešća Roma u javnom životu.
12.1.2. Nacionalni pravni okvir
Zakon o izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika u Narodnu Skupštinu Republike Srbije iz 2006. godine, omogućio je smanjenje izbornog cenzusa sa ranijih 5% na prirodni prag, kao mogućnost i podsticaj manjinskim strankama da učestvuju na parlamentarnim izborima održanim 21. januara 2007. godine.
Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina omogućio je osnivanje Nacionalnog saveta romske nacionalne manjine. Ovo telo predstavlja romsku zajednicu u oblasti upotrebe jezika, obrazovanja, kulture i informisanja na jeziku nacionalne zajednice. Nacionalni savet učestvuje u donošenju odluka ili odlučuje o pitanjima iz ovih oblasti i osniva institucije koje rade u ovim oblastima. Prema ovom zakonu, državni organi, organi teritorijalne autonomije ili jedinice lokalne samouprave obavezni su da se konsultuju sa Nacionalnim savetom prilikom odlučivanja o pomenutim pitanjima.
Novim Zakonom o lokalnim izborima predviđa se da političke stranke nacionalnih manjina i koalicije političkih stranaka nacionalnih manjina učestvuju u raspodeli mandata i kada dobiju manje od 5% glasova od ukupnog broja birača koji su glasali.
Zakon o lokalnoj samoupravi definiše da se jedinica lokalne samouprave, u vezi sa svim nacionalnim manjinama, "stara o ostvarivanju, zaštiti i unapređenju ljudskih prava i individualnih i kolektivnih prava pripadnika nacionalnih manjina i etničkih grupa; utvrđuje jezike i pisma nacionalnih manjina koji su u službenoj upotrebi na teritoriji opštine."
Ovaj zakon u nacionalno mešovitim jedinicama lokalne samouprave predviđa osnivanje saveta za međunacionalne odnose kao samostalnog radnog tela koje čine predstavnici srpskog naroda i nacionalnih manjina. Nacionalno mešovitim jedinicama lokalne samouprave ovog zakona, smatraju se jedinice lokalne samouprave u kojima pripadnici jedne nacionalne manjine čine više od 5% od ukupnog broja stanovnika ili pripadnici svih nacionalnih manjina čine više od 10% od ukupnog broja stanovnika prema poslednjem popisu stanovništva u Republici Srbiji. Predstavnike u savetu za međunacionalne odnose mogu imati pripadnici srpskog naroda i nacionalnih manjina sa više od 1% učešća u ukupnom stanovništvu jedinice lokalne samouprave. Savet razmatra pitanja ostvarivanja, zaštite i unapređivanja nacionalne ravnopravnosti, u skladu sa zakonom i statutom. Delokrug, sastav, izbor članova i način rada saveta za međunacionalne odnose uređuje se odlukom skupštine jedinice lokalne samouprave, koja se donosi većinom glasova od ukupnog broja odbornika u skladu sa statutom.
Romi nailaze na posebne probleme u nastojanjima da se uključe u javni, a naročito u politički život. Nizak nivo obrazovanja, a u nekim slučajevima i diskriminacija značajno doprinose slaboj zastupljenosti Roma na svim nivoima vlasti. Romi imaju jednako pravo kao i svi ostali da učestvuju u javnom životu. To podrazumeva pravo glasa, izbora, učestvovanje u javnom životu i stvaranje političkih stranaka bez diskriminacije. Napore koji se poslednjih godina čine kako bi se negovalo političko učešće Roma i Romkinja treba podržavati, a naročito kada oni potiču od samih Roma.
Kada je reč o političkom angažovanju Roma posebno su izražena tri problema:
- neaktivnost romskih političkih partija u periodu između izbora;
- finansiranje političkih partija (na ovaj problem ukazuju primeri ličnih investicija članova partije ili pojedinaca u toku predizbornih kampanja, što se na kraju odražava i na izborne rezultate), i
- nizak nivo izlaznosti romske zajednice na izbore (Romi kandidati ovo vide kao posledicu nepoverenja u romske partije i tradicionalne apolitičnosti).
Navode se i slučajevi diskriminatorskog odnosa službenika zaduženih za prijavljivanje izbornih lista prema predstavnicima romskih političkih partija. Mediji takođe imaju potcenjivački odnos prema Romima, pa se Romima ne pruža prilika da se predstave u medijima, a katkada na to utiče i nedostatak sredstava za predizborne kampanje. Osim toga, ističe se potreba da se uspostavi komunikacija između romskih političkih partija kako bi se kroz diskusiju utvrdili zajednički ciljevi ili dogovorili koalicioni nastupi.
Nijedan od ovih problema nije nov, a to što oni i dalje postoje govori da se ništa ne radi na njihovom prevazilaženju. Štaviše, broj Roma koji žele da učestvuju u izbornom procesu sve je veći, a broj problema se ne smanjuje.
12.3. Postojeće i dosadašnje inicijative
Pored navedenih izmena zakona u korist partija odnosno koalicija partija nacionalnih manjina, u poslednjih pet godina pokrenute su neke inicijative koje vode ka uključivanju pripadnika romske nacionalne manjine u većinske političke partije, osnivanju romskih političkih partija i pružanju podrške radu Nacionalnog saveta romske nacionalne manjine. Što se tiče učešća Roma u savetima za međunacionalne odnose lokalnih samouprava, o tome ne postoje sveobuhvatni podaci.
12.3.1. Političke partije
Nastojanja da se Romi politički organizuju dugo nisu davala rezultate. Razloga za neuspeh u pokušajima političkog organizovanja u poslednjih petnaestak godina bilo je mnogo - slabo razvijena politička kultura, nepostojanje jakih romskih političkih stranaka i vođa, predizborne manipulacije stanovništvom niskog obrazovnog nivoa koje živi u ekstremnom siromaštvu, odsustvo romskih predstavnika u institucijama sistema, strah od političkog izjašnjavanja i sl.
U Republici Srbiji je sada registrovana 31 romska politička partija, a rezultat pomenutih afirmativnih mera za ukidanje cenzusa za stranke nacionalnih manjina predstavlja činjenica da su dve romske političke stranke imale predstavnike u republičkom parlamentu 2007. godine.
Novoformirane romske političke stranke treba da rade na podizanju političke kulture Roma, odnosno da konstituišu romsko političko biće, i da razvijaju kod sunarodnika svest i stavove o tome kako je politički prostor važno mesto gde se rešava lična i porodična sudbina, odakle se može uticati na smanjenje siromaštva i getoiziranost, mesto koje doprinosi boljem ostvarivanju prava manjina i postizanju etničke ravnopravnosti, kao i uređenju države uopšte.
Poslednjih godina Romi aktivnije učestvuju u radu neromskih partija. Značajnije političke partije žele da imaju veći uticaj među Romima, ali ne posvećuju odgovarajuću pažnju njihovim specifičnim problemima i zahtevima. Ovim političkim partijama je jasno da romski udeo u biračkom telu nije za potcenjivanje, jer se radi o par stotina hiljada birača, a u nekim izbornim jedinicama Romi čine većinu. Ipak, odnos neromskih partija prema romskim partijama je takav da nijedna ne želi u koaliciju sa Romima, jer se procenjuje da bi koalicije sa romskim partijama donosile više političke štete nego koristi.
12.3.2. Nacionalni savet romske nacionalne manjine
Na osnovu Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, na elektorskoj skupštini u maju 2003. godine izabran je Nacionalni savet romske nacionalne manjine, koji ima 35 članova. Nacionalni savet romske nacionalne manjine učestvovao je u realizaciji različitih mera u oblasti obrazovanja u saradnji sa Ministarstvom za ljudska i manjinska prava i Ministarstvom prosvete, kao i u realizaciji mera koje je usvojilo Ministarstvo kulture.
Nadležno ministarstvo izradilo je krajem 2008. godine nacrt Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, kojim se definišu pitanja izbora, rada, nadležnosti i mehanizama finansiranja nacionalnih saveta nacionalnih manjina na lokalnom i regionalnom nivou. Uprkos tome što ovaj zakon još nije usvojen i uprkos nedovoljnim institucionalnim kapacitetima za uređivanje ove oblasti, Nacionalni savet romske nacionalne manjine nastavlja da funkcioniše i po isteku mandata. Specifičnost Nacionalnog saveta romske nacionalne manjine u odnosu na nacionalne savete drugih manjina sastoji se u tome što on deluje na čitavoj teritoriji Republike Srbije i pokriva različite potrebe romskog stanovništva.
12.3.3. Strukture za sprovođenje Strategije za unapređivanje položaja Roma
Posle izrade Nacrta Strategije za unapređivanje položaja Roma, a naročito posle pristupanja programu Dekada inkluzije Roma, organi državne uprave počeli su da uspostavljaju strukturu za pripremu strateških dokumenata koji se odnose na unapređivanje položaja Roma i za njihovu realizaciju. Većina ovih inicijativa funkcioniše uz podršku međunarodnih organizacija, a napravljeni su prvi koraci na stvaranju institucionalnih kapaciteta za sprovođenje ove strategije: Sekretarijat za romsku nacionalnu strategiju Ministarstva za ljudska i manjinska prava, Kancelarija za inkluziju Roma AP Vojvodine, Koordinacioni centar za uključivanje Roma Grada Beograda, postavljeni su koordinatori za romska pitanja u 42 jedinice lokalne samouprave. Na rukovodećim mestima u pomenutim kancelarijama angažovani su Romi.
Vlada Republike Srbije osnovala je 2008. godine Savet za unapređivanje položaja Roma i sprovođenje Dekade uključivanja Roma, kojim predsedava potpredsednik Vlade za EU integracije i nacionalni koordinator Dekade uključivanja Roma.
12.4. Preporuke za dalju akciju
- Treba obučavati kadrove romskih političkih partija, a obuka treba da obuhvati znanja o definisanju političkih ideja, jasnih političkih ciljeva, platformi, programa, o izradi planova vođenja kampanja, o političkom menadžmentu.
- Treba uspostaviti komunikaciju između romskih političkih partija.
- Romska udruženja građana treba da preuzmu ulogu edukatora romske zajednice o važnosti izbora kako bi se podstaklo aktivno, slobodno i obavešteno učešće Roma na izborima.
- Treba podržati programe aktivnosti za romske zajednice kako bi im se omogućilo da dobiju dovoljno informacija o izbornom postupku i o svojim pravima kao birača.
- Treba omogućiti upis svih romskih građana sa pravom glasa u birački spisak.
- Treba preduzeti mere kojima će se obezbediti ravnopravna glasačka prava žena, uključujući i zabranu takozvanog "porodičnog glasanja".
- Romska udruženja građana treba da podstiču svoje aktiviste da učestvuju u posmatranju izbora i u radu izborne administracije.
- Treba podržati zastupljenost Roma na izbornim i imenovanim funkcijama na svim nivoima vlasti.
- Treba promovisati učešće romskih žena u javnom i političkom životu; romske žene moraju imati mogućnost da ravnopravno sa muškarcima učestvuju u konsultativnim i drugim mehanizmima uspostavljenim radi boljeg pristupa svim oblastima javnog i političkog života.
- Predstavnici romske zajednice treba da budu uključeni u sve inicijative koje se odnose na njih od samog početka, preko sprovođenja do ocenjivanja.
- Sve nadležne institucije treba da definišu strukture koje će se baviti pitanjima Roma i implementacijom akcionih planova koji proističu iz ove strategije. U ovim strukturama treba da rade i kvalifikovani Romi. Pored toga, treba uspostaviti mehanizme redovnih radnih konsultacija sa predstavnicima Roma.
- Treba podsticati uključivanje Roma i Romkinja u javne službe, pa i uvođenjem posebnih mera ako je to potrebno. Vlada Republike Srbije, Izvršno veće AP Vojvodine, Skupština Republike Srbije, kao i Skupština AP Vojvodine treba da izrade interne strategije i da odrede jasne pokazatelje i rokove za povećanje broja zaposlenih Roma i Romkinja i za unapređivanje programa stažiranja za Rome.
- Treba povećati efektivno učešće Roma u jedinicama lokalne samouprave (kandidovanje za izborne funkcije i zapošljavanje u organima jedinica lokalne samouprave).
- Preporučuje se organima jedinica lokalne samouprave da najmanje jednom godišnje razmatraju politiku prema manjinskim zajednicama u svim oblastima koje podrazumevaju delotvorno učešće manjinskih zajednica u javnom životu jedinice lokalne samouprave (ovo podrazumeva i usvajanje planova razvoja manjinskih zajednica u smislu kulturne autonomije).
- Preporučuje se jedinicama lokalne samouprave da osnivaju odbore koji će se baviti poboljšanjem položaja romske zajednice. Ti odbori bi mogli da budu sastavni deo međunacionalnih saveta, a treba da razmatraju konkretnu situaciju Roma u vezi sa lokacijama škola i ambulanti, legalizacijom imovine, unapređivanjem infrastrukture u romskim naseljima, socijalnim staranjem i programima preko kojih bi se Romi obaveštavali o njihovim pravima i dužnostima.
- Pomenuti odbori treba da osmišljavaju, uz podršku jedinica lokalne samouprave, zajedničke aktivnosti Roma i ostalog stanovništva (susreti omladine, sport i obrazovanje).
- Pomenuti odbori treba da obezbede "pristup koji ne nanosi štetu" tako što će olakšati uključivanje socijalno nezbrinutih segmenata lokalnog većinskog stanovništva u aktivnosti ili programe namenjene socijalno nezbrinutim segmentima lokalne romske zajednice.
- Odbori jednom godišnje treba da izveštavaju nadležne organe jedinica lokalne samouprave o napretku u integraciji Roma.
- Svi relevantni organi jedinica lokalne samouprave treba da osnuju strukture zadužene za pitanja Roma u kojima će biti zaposleni Romi. Jedinica lokalne samouprave treba da podrži programe obuke potrebne za funkcionisanje ovih struktura.
- Treba omogućiti učešće predstavnika romskih zajednica u procesima odlučivanja na lokalnom nivou u planiranju i sprovođenju lokalnih planova akcija.
- Jedinice lokalne samouprave treba podsticati da odrede budžetska sredstva za sprovođenje lokalnih planova akcije, kao i da aktivno traže spoljnu finansijsku pomoć za tu namenu.
- Treba unapređivati zajedničke aktivnosti Roma i ostalog stanovništva.
- Povećanje učešća Romkinja u javnom političkom životu.
13. Diskriminacija i srodna pitanja
13.1.1. Međunarodni pravni okvir
Principi ravnopravnosti i nediskriminacije tesno su povezani i ubrajamo ih u osnovne elemente međunarodnog prava u oblasti ljudskih prava. Međunarodni pravni okvir koji se odnosi na ljudska prava fokusira se na socijalno nezbrinute, marginalizovane, ugrožene ili socijalno isključene pojedince i grupe. Stoga praksa, zakoni i institucije kojima se podržava diskriminacija određenih pojedinaca i grupa moraju biti modifikovani ili eliminisani.
Republika Srbija je potpisnica više međunarodnih dokumenata o zabrani diskriminacije: Evropska konvencija o ljudskim pravima, Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, Međunarodni pakt o eliminaciji svih oblika rasne diskriminacije, Konvencija MOR broj 11 o zapošljavanju i izboru karijere, Konvencija protiv diskriminacije u obrazovanju (UNESCO). Pored toga, Republika Srbija je priznala nadležnost Komiteta protiv diskriminacije i Komiteta za ljudska prava.
13.1.2. Nacionalni pravni okvir
Ustav Republike Srbije sadrži odredbu kojom se eksplicitno zabranjuje svaki oblik diskriminacije. U članu 21. propisuje da su svi jednaki pred Ustavom i zakonom, da je zabranjena svaka diskriminacija, bilo posredna bilo neposredna, po bilo kom osnovu, a pre svega po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. Sa stanovišta Ustava dozvoljena je afirmativna akcija odnosno pozitivna diskriminacija, što podrazumeva primenu posebnih mera kako bi se lice ili grupa lica doveli u ravnopravan položaj sa ostalim građanima. U drugom delu Ustava, koji se odnosi na ljudska i manjinska prava i slobode, sadržane su odredbe koje se odnose isključivo na prava pripadnika nacionalnih manjina (čl. 75. do 81). Pripadnicima nacionalnih manjina je garantovana ravnopravnost pred zakonom i zabranjena je svaka diskriminacija zbog pripadnosti nacionalnoj manjini (član 76).
Kako je naznačeno u članu 81. Ustava, Republika Srbija podstiče duh tolerancije i međukulturnog dijaloga i preduzima efikasne mere za unapređenje uzajamnog poštovanja, razumevanja i saradnje među svim ljudima koji žive na njenoj teritoriji. Isto tako, merama u obrazovanju, kulturi i javnom informisanju Republika Srbija podstiče poštovanje razlika koje postoje zbog posebnosti etničkog, kulturnog, jezičkog ili verskog identiteta njenih građana (član 48).
U Zakonu o obligacionim odnosima, ne postoji reč "diskriminacija" i ona mora da se izvede tumačenjem odredbi o "pravima pojedinaca" i o naknadi nematerijalne štete. Da bi se zadovoljila pravda, žrtva mora da dokaže: 1) da zakonom utvrđeno "pravo ličnosti" obuhvata pravo na nediskriminaciju; 2) da je zaista bila žrtva diskriminatorskog postupanja i 3) da je, pored toga, pretrpela nematerijalnu štetu zbog straha, fizičkog ili mentalnog bola koji je preživela. Zakon o parničnom postupku, takođe, ne sadrži izričite odredbe o standardima dokazivanja diskriminacije, o obrtanju tereta dokazivanja na navodnog počinioca niti se daju bilo kakve proceduralne olakšice u pogledu oštećenog koji je diskriminisan.
13.2.1. Diskriminacija u pristupu obrazovanju
Zakon o osnovama sistema vaspitanja i obrazovanja propisuje da su građani Republike Srbije jednaki u ostvarivanju prava na obrazovanje i vaspitanje. Zabranjeno je diskriminatorsko ponašanje po osnovu rasne, nacionalne, jezičke ili polne pripadnosti, fizičke ili psihičke konstitucije, uzrasta, socijalnog i kulturnog porekla, imovnog stanja, odnosno političkog opredeljenja, kao i podsticanje takvih aktivnosti.
Usvajanjem Jedinstvenog akcionog plana za unapređivanje obrazovanja Roma u Srbiji (2005. godine) otvorena je mogućnost inkluzije Roma u obrazovni sistem na svim nivoima, ali je uočen nedostatak inicijative, iako je unapređivanje obrazovanja Roma u Strategiji Ministarstva prosvete 2005-2010. svrstano među prioritete. Aktuelne projekte u oblasti obrazovanja inicirali su Nacionalni savet romske nacionalne manjine, građanski sektor i međunarodne organizacije. Iako su postignuti značajni rezultati (npr. uvođenje romskog asistenta, funkcionalno obrazovanje odraslih, afirmativne mere upisa romskih učenika u srednje škole i na fakultete), ključni problemi, poput segregacije, i dalje ostaju nerešeni.
Prilikom upisa dece u školu javlja se niz administrativnih teškoća, prvenstveno u pogledu dokumentacije koju treba priložiti. Jedan broj romske dece ne upisuje se u školu zato što im roditelji nemaju sva neophodna dokumenta. Međutim, u martu 2007. godine Ministarstvo prosvete je uputilo dopis svim školskim upravama u Republici Srbiji u kojem se preporučuje da se omogući upis romske dece čak i kada roditelji ne poseduju potpunu dokumentaciju, s tim da dokumentaciju naknadno dostave školi.
Pojedine škole u Republici Srbiji organizuju čisto romska odeljenja. Školske 2007/08. godine OŠ "Žarko Zrenjanin" u Apatinu i OŠ "Jožef Atila" u Bogojevu su, i pored apela udruženja građana da ne segregiraju romsku decu, ponovo formirale izdvojena romska odeljenja. OŠ "Temerkinj Ištvan" iz Tornjoša je, posle apela Centra za prava manjina da ne formira nova odeljenja i da za postojeća pripremi program desegregacije, decu iz romskih odeljenja kategorisala i poslala u školu za decu sa posebnim potrebama.
Poslednjih godina pojavio se problem upisa dece koja nisu pohađala predškolsku nastavu, jer se od školske 2006/07. godine ostvaruje obavezni pripremni predškolski program, ali veliki broj dece ne ispunjava taj uslov pošto samo 4% dece romske nacionalnosti pohađa predškolske ustanove. I dok su neke škole nedostatak potvrde o predškolskom obrazovanju okarakterisale kao "nepotpunu dokumentaciju" i dozvolile upis, druge škole su odbile upis uz obrazloženje da za to nema zakonskog osnova i preporučile su roditeljima da sa upisom sačekaju do naredne školske godine.
Poseban problem u obrazovanju predstavlja to što veliki broj romske dece pohađa specijalne škole. Naime, najveći broj Roma u Republici Srbiji živi u najnerazvijenijim opštinama, uglavnom u zasebnim naseljima na periferiji. Oni među sobom pričaju romski, pa njihova deca nemaju prilike da nauče drugi jezik. Kako mali broj dece pohađa predškolsku nastavu, deca pokazuju slabe rezultate na testu za kategorizaciju kada dođe vreme za upis u osnovnu školu. Često i članovi komisije za razvrstavanje objašnjavanju Romima da je za njihovu decu bolja specijalna škola zbog niza pogodnosti, kao što su besplatan školski pribor ili besplatna užina. Posledice ovakve prakse su teške jer deca koja završe specijalnu školu imaju ograničene mogućnosti da nastave školovanje.
Ministarstvo prosvete je pokušalo da učini nešto po ovom pitanju i uputilo je dopis školskim upravama u kojem stoji da treba omogućiti prisustvo roditelja, romskog asistenta ili predstavnika romske zajednice tokom testiranja prilikom upisa u prvi razred kako bi se prevazišle teškoće u razumevanju srpskog jezika, kao i da rezultati testa ne treba da imaju eliminatorni karakter.
Vršnjačko nasilje u školama predstavlja široko rasprostranjenu pojavu i među neromskom decom, ali Romi su izuzetno osetljiva meta, jer su uvek u manjini, izopšteni su od ostatka kolektiva, a i u većini istraženih slučajeva nastavnici ne reaguju adekvatno i ne kažnjavaju učenike zbog izražavanja verske i nacionalne netrpeljivosti. Vršnjačko nasilje u školama je, takođe, često jedan od glavnih razloga koji doprinosi ranom napuštanju škole kod romske dece.
13.2.3. Diskriminacija u pristupu službama zdravstvene i socijalne zaštite
Načelo pravičnosti zdravstvene zaštite stimulisano je u članu 20. Zakona o zdravstvenoj zaštiti, koji zabranjuje diskriminaciju prilikom pružanja zdravstvene zaštite po osnovu rase, pola, starosti, nacionalne pripadnosti, socijalnog porekla, veroispovesti, političkog ubeđenja, imovnog stanja, kulture, jezika, vrste bolesti, psihičkog ili telesnog invaliditeta.
Uslovi života koji predstavljaju opasnost po zdravlje i bezbednost, problemi u obezbeđivanju stalnog prebivališta, nedostatak ličnih isprava i nedostatak službi za izolovane zajednice mogu da imaju negativan uticaj na pristup zdravstvenoj zaštiti. U romskim naseljima pristup javnim službama nije lak, službe zdravstvene zaštite i pružaoci drugih usluga ponekad namerno ili nehotično izbegavaju ove zajednice. Problem je još teži za desetine hiljada raseljenih Roma sa Kosova i Metohije. Znatan broj njih nije prijavljen, što im u određenim slučajevima može onemogućiti pristup osnovnim zdravstvenim i socijalnim službama.
13.2.4. Diskriminacija u pristupu zapošljavanju
Zakon o radu sadrži detaljne odredbe kojima se uređuje problem diskriminacije pri radu i zapošljavanju. Na osnovu člana 18. zabranjena je neposredna i posredna diskriminacija lica koja traže zaposlenje i zaposlenih s obzirom na pol, rođenje, jezik, rasu, boju kože, starost, trudnoću, zdravstveno stanje odnosno invalidnost, nacionalnu pripadnost, veroispovest, bračni status, porodične obaveze, seksualno opredeljenje, političko ili drugo uverenje, socijalno poreklo, imovinsko stanje, članstvo u političkim organizacijama, sindikatima ili neko drugo lično svojstvo.
Prema podacima građanskog sektora, nema Roma koji bar jedanput u životu nije bio izložen nekom obliku diskriminacije. Podaci govore da su Romi najviše diskriminatorskih postupaka doživljavali pri zapošljavanju (24,9% slučajeva), a najmanje na sudu (7,1%).
Zakon o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti (2003. godina) za slučaj nezaposlenosti predviđa posebne afirmativne mere za podsticanje zapošljavanja određenih kategorija lica, među kojima su i pripadnici etničkih manjina kod kojih je stopa nezaposlenosti izraženija. Da bi se ova mera primenjivala u praksi, neophodno je da Vlada Republike Srbije na predlog ministarstva nadležnog za poslove rada i zapošljavanja, uz prethodno pribavljeno mišljenje Socijalno-ekonomskog saveta Republike Srbije, usvoji program koji predviđa njenu realizaciju.
Prema pregledu nacionalnog porekla nezaposlenih lica u Republici Srbiji, objavljenom u studiji o socijalnoj integraciji Roma, Romi imaju nezavidno, "vodeće" mesto u ovoj kategoriji: od ukupnog broja radno sposobnih Roma u Republici Srbiji, samo 20% je zaposleno, a samo 5% od tog broja radi u državnim firmama. Prema Popisu stanovništva iz 1991. godine, učešće Roma u broju nezaposlenih bilo je najveće (31% nezaposlenih Roma), dok su Srbi (sa 6,8% nezaposlenih u svojoj populaciji) bili u mnogo povoljnijem položaju. Izgleda da je diskriminacija pri zapošljavanju jedan od značajnih razloga za postojanje velikog broja nezaposlenih Roma, ali svakako ne i jedini faktor koji objašnjava visoku stopu nezaposlenosti među Romima.
13.2.5. Diskriminacija od strane privatnih lica
Romi su ponekad diskriminisani pri ulasku na različita javna mesta, kao što su klubovi, diskoteke i bazeni. To je potvrđeno u probnim slučajevima ulaska na javna mesta, koje su sprovele neka udruženja građana. Zabeleženi su i slučajevi diskriminacije od privatnih lica koja nisu Romi prilikom iznajmljivanja stanova.
13.2.6. Postupanje policije prema Romima
Izveštaji međunarodnih organizacija, stranih vlada i udruženja građana za ljudska prava ukazuju da su Romi ponekad žrtve fizičkog i verbalnog zlostavljanja od strane pojedinih pripadnika snaga bezbednosti. Prijavljivani su i slučajevi iznuđenih priznanja i preterane upotrebe sile tokom provera identiteta, hapšenja i iseljavanja. Sa druge strane, Romi u većini slučajeva ne podnose krivičnu prijavu protiv policije zbog nedovoljne informisanosti o svojim pravima i iz straha od odmazde. U nekim slučajevima kada su podnosili takve prijave, zabeleženo je neopravdano kašnjenje u ispitivanju slučaja.
13.2.7. Nasilje nad Romima od strane privatnih lica
Najčešće slučajeve nasilja predstavljaju napadi od strane grupe mladića (skinhedsi, navijači itd.), upadi u romska naselja i uništavanje imovine. Kada se ovakvi incidenti dogode, policija ne reaguje efikasno i često se dešava da se Romi ne tretiraju kao žrtve, već kao počinioci.
13.2.8. Mediji i informisanje
Pored drugih nadležnosti u vezi sa uređivanjem medijskog prostora, Republička radiodifuzna agencija obavlja i poslove koji se odnose na preduzimanje mera u oblasti radiodifuzije u cilju sprečavanja emitovanja programa koji sadrže informacije kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi ili polu.
13.3. Postojeće i dosadašnje inicijative
Zakon o zaštitniku građana (ombudsmanu) predviđa novi vid zaštite prava građana od samovolje i nezakonitog delovanja državnih organa. Zaštitnik građana je, u skladu sa ovim zakonom, ustanovljen kao nezavisni državni organ koji štiti prava građana i kontroliše rad državne uprave, kao i svih onih čijim se delovanjem, odnosno nedelovanjem, mogu povrediti nečija zagarantovana prava ili slobode. Zakon o zaštitniku građana (ombudsmanu) usvojen je u septembru 2005. godine, dok je prvi ombudsman izabran sredinom 2007. godine.
Zakon o zabrani diskriminacije utvrđuje opštu definiciju diskriminacije i afirmativne akcije, definicije diskriminacije prema određenim kategorijama ljudi i predviđa poverenika u čijoj je nadležnosti borba protiv diskriminacije odnosno neravnopravnosti građana.
Zakon predviđa jedinstvenu prekršajnu odgovornost za svaki oblik diskriminacije, bez obzira na oblast i osobe prema kojima se diskriminacije dešava, obezbeđuje opšte mere afirmativne akcije i druga pitanja koja bi, kao opšti okvir, trebalo da pruže institucionalne garancije za sprečavanje diskriminacije.
U okviru reforme pravosudnog sistema predviđeno je i uvođenje besplatne pravne pomoći. Jedan od ciljeva Projekta stvaranja efektivnog i održivog sistema za pružanje besplatne pravne pomoći je bolji pristup pravdi za najugroženije i marginalizovane grupe putem opredeljivanja posebnih sredstava za pravnu pomoć.
13.4. Preporuke za dalju akciju
- Treba sprovoditi kampanje protiv diskriminacije i kampanje u vezi sa dostupnim pravnim lekovima u slučajevima kršenja prava.
- Treba organizovati specijalizovanu obuku za pripadnike policije, pravosuđa i jedinica lokalne samouprave o međunarodnim standardima i unutrašnjim propisima koji se odnose na zaštitu manjina i zabranu diskriminacije.
- Treba skretati pažnju Generalnog inspektorata MUP-a na slučajeve u vezi sa manjinama i prikupljati statističke podatke o slučajevima u vezi sa manjinama.
- Treba sprovoditi mere afirmativne akcije u zapošljavanju Roma u policiji, pravosuđu, jedinicama lokalne samouprave.
- Treba formirati kancelarije ombudsmana na lokalnom nivou, u jedinicama lokalne samouprave u kojima nisu formirane.
- Treba podržavati organizacije koje pružaju pravnu pomoć u slučajevima diskriminacije i koje se bave njenom prevencijom.
- Druge oblasti ove strategije i relevantni akcioni planovi sadrže mere čija bi realizacija treba da doprinese suzbijanju diskriminacije u tim oblastima. U svim preporučenim merama posebnu pažnju treba posvetiti situaciji romskih žena i devojčica, koje su često predmet dvostruke i višestruke diskriminacije.
Komitet UN za eliminaciju rasne diskriminacije, čiju je nadležnost Republika Srbija priznala, usvojio je Opštu preporuku XXVII pod nazivom Diskriminacija Roma. U toj preporuci se iznosi celovit paket preporuka koje se bave većinom aspekata diskriminacije opisanih u ovoj strategiji. U njoj se predlažu i određeni praktični koraci u cilju popravljanja situacije. Mada nije strogo obavezujući, ovaj dokument iznosi tumačenje Konvencije UN o diskriminaciji, koje je dao Komitet.
- Praćenje implementacije Zakona o zabrani diskriminacije i formiranje tela za implementaciju i zaštitu žrtava u skladu sa preporukama Evropske komisije za borbu protiv rasizma i netolerancije.
- Usvajanje Zakona o ravnopravnosti polova.
Za realizaciju ciljeva iz ove strategije, a u skladu sa akcionim planom, obezbeđuju se sredstva iz budžeta Republike Srbije, Autonomne Pokrajine, gradova, opština u skladu sa njihovim obavezama i nadležnostima, kao i od donatora.
Akcionim planom za sprovođenje Strategije za unapređivanje položaja Roma definišu se ciljevi u oblastima obrazovanja, uslovima stanovanja, zapošljavanja, raseljenih lica, povratnika po osnovu sporazuma o readmisiji, ličnih dokumenata, socijalnog osiguranja i socijalne zaštite, zdravstvene zaštite, položaja žena, informisanja, kulture, diskriminacije i srodnih pitanja, kao i konkretne mere za njihovo ostvarivanje, nosioci navedenih mera, pokazatelji uspešnosti, nadležni organi i druge organizacije koje prate sprovođenje, kao i rokovi izvršenja.
Akcioni plan za sprovođenje Strategije za unapređivanje položaja Roma donosi se za trogodišnji period.
Vlada će u roku od 30 dana od dana usvajanja Strategije, doneti Akcioni plan kojim će se preciznije definisati pojedinačni ciljevi, nadležnosti, načini njihovog ostvarivanja, kao i rokovi izvršenja.
Ovu strategiju objaviti u "Službenom glasniku Republike Srbije".