ZAKONO POTVRĐIVANJU KONVENCIJE O OBJEDINJAVANJU IZVESNIH PRAVILA ZA MEĐUNARODNI PREVOZ VAZDUŠNIM PUTEM("Sl. glasnik RS - Međunarodni ugovori", br. 38/2009) |
ČLAN 1
Potvrđuje se Konvencija o objedinjavanju izvesnih pravila za međunarodni prevoz vazdušnim putem koja je sačinjena u Montrealu 28. maja 1999. godine, u originalu na engleskom, arapskom, kineskom, francuskom, ruskom i španskom jeziku.
ČLAN 2
Tekst Konvencije o objedinjavanju izvesnih pravila za međunarodni prevoz vazdušnim putem, u originalu na engleskom jeziku i u prevodu na srpski jezik glasi:
KONVENCIJA
O OBJEDINJAVANJU IZVESNIH PRAVILA ZA MEĐUNARODNI PREVOZ VAZDUŠNIM PUTEM
DRŽAVE UGOVORNICE OVE KONVENCIJE
UOČAVAJUĆI značajan doprinos Konvencije o objedinjavanju izvesnih pravila za međunarodni prevoz vazdušnim putem, potpisane u Varšavi 12. oktobra 1929. godine (u daljem tekstu: "Varšavska konvencija"), i drugih srodnih instrumenata harmonizaciji privatnog međunarodnog vazduhoplovnog prava;
UOČAVAJUĆI potrebu za harmonizacijom i konsolidovanjem Varšavske konvencije i srodnih instrumenata;
UOČAVAJUĆI značaj obezbeđivanja zaštite interesa korisnika međunarodnog prevoza vazdušnim putem i potrebe za pravičnom naknadom štete, zasnovanoj na principu restitucije;
POTVRĐUJUĆI još jednom želju da se pravilan razvoj međunarodnog vazdušnog saobraćaja i nesmetani protok putnika, prtljaga i robe odvija u skladu sa načelima i ciljevima Konvencije o međunarodnom civilnom vazduhoplovstvu, sačinjene u Čikagu, 7. decembra 1944. godine;
UVERENE da je zajednička akcija država na daljoj harmonizaciji i kodifikaciji izvesnih pravila koja regulišu međunarodni prevoz vazdušnim putem kroz novu konvenciju najadekvatniji način za postizanje pravičnog izjednačavanja interesa;
DOGOVORILE SU SE O SLEDEĆEM:
OPŠTE ODREDBE
1. Ova konvencija se primenjuje na međunarodni prevoz lica, prtljaga ili robe koji se obavlja vazduhoplovima uz naknadu, kao i na prevoz vazduhoplovima bez naknade koji obavlja avio-prevoznik.
2. Za potrebe ove konvencije, izraz međunarodni prevoz označava svaki prevoz u kome se, prema sporazumu ugovornih strana, bilo da postoji prekid u prevozu ili pretovaru ili ne, mesto polaska i mesto odredišta nalazi na teritorijama dve države ugovornice ili na teritoriji jedne države ugovornice, ukoliko postoji jedno dogovoreno mesto zaustavljanja na teritoriji druge države, čak i ako ta država nije država ugovornica. Prevoz između dva mesta na teritoriji jedne države ugovornice, bez dogovorenog mesta zaustavljanja na teritoriji druge države, nije međunarodni prevoz u smislu ove konvencije.
3. Prevoz koji obavlja nekoliko uzastopnih prevoznika smatra se, u smislu ove konvencije, jedinstvenim prevozom ako ga ugovornice smatraju pojedinačnim prevozom, bilo da je obavljen na osnovu jednog ili više ugovora, i on zadržava međunarodni karakter ukoliko je mesto izvršenja ugovora u potpunosti na teritoriji iste države.
4. Ova konvencija se primenjuje i na prevoz utvrđen u Glavi V, shodno uslovima sadržanim u njoj.
Prevoz koji obavlja država i prevoz poštanskih pošiljki
1. Odredbe ove konvencije se primenjuju na prevoz koji obavlja država ili zakonski konstituisana javna tela, ukoliko su ispunjeni uslovi iz člana 1. ove konvencije.
2. Kod prevoza poštanskih pošiljaka prevoznik je odgovoran samo odgovarajućoj poštanskoj upravi, u skladu sa pravilima koja se primenjuju na odnos između prevoznika i poštanske uprave.
3. Odredbe ove konvencije ne primenjuju se na prevoz poštanskih pošiljaka, osim kako je predviđeno u stavu 2. ovog člana.
DOKUMENTACIJA I DUŽNOSTI UGOVORNIH STRANA U VEZI PREVOZA PUTNIKA, PRTLJAGA I ROBE
1. Za prevoz putnika izdaje se pojedinačni ili kolektivni dokument o prevozu koji sadrži:
(a) naznaku mesta polaska i opredeljenja;
(b) naznaku bar jednog mesta zaustavljanja ako su mesta polaska i opredeljenja na teritoriji jedne države ugovornice, a jedno ili više dogovorenih mesta zaustavljanja na teritoriji druge države.
2. Dokument naveden u stavu 1. može biti zamenjen drugim oblikom koji sadrži informacije navedene u tom stavu. Ako se koristi takav drugi oblik, prevoznik će ponuditi da izda putniku pismenu izjavu o informaciji sačuvanoj na taj način.
3. Prevoznik je dužan da izda putniku identifikacionu nalepnicu za svaki komad pregledanog prtljaga.
4. Putniku će biti dato pismeno obaveštenje da ova konvencija reguliše i može da ograniči odgovornost prevoznika u slučaju smrti ili povrede, uništenja, gubitka ili oštećenja prtljaga, kao i za kašnjenje.
5. Nepoštovanje odredaba ovog člana ne utiče na postojanje ili punovažnost ugovora o prevozu koji podleže pravilima ove konvencije, uključujući i ona koja se odnose na ograničenje odgovornosti.
1. Za prevoz robe izdaje se vazduhoplovni tovarni list.
2. Umesto vazduhoplovnog tovarnog lista evidencija o prevozu koji će se obaviti može biti sačuvana u bilo kom drugom obliku. Ako se koriste ti drugi oblici prevoznik će, na zahtev pošiljaoca, izdati pošiljaocu potvrdu o prijemu robe koja omogućava identifikaciju pošiljke i pristup informacijama sadržanim u evidenciji sačuvanoj u tom obliku.
Sadržaj vazduhoplovnog tovarnog lista ili potvrde o prijemu robe
Vazduhoplovni tovarni list ili potvrda o prijemu robe sadrži:
(a) mesto polaska i mesto opredeljenja;
(b) jedno od mesta sletanja ako se mesto polaska i opredeljenja nalaze na teritoriji iste države ugovornice, i ako je jedno ili više sletanja predviđeno na teritoriji neke druge države,
(c) težinu pošiljke.
Od pošiljaoca može da se zahteva, ako je potrebno radi ispunjavanja formalnosti carine, policije i drugih državnih organa, da izda dokument sa naznakom vrste robe. Ova odredba ne stvara prevozniku bilo koju obavezu ili odgovornost koja iz toga proizilazi.
Opis vazduhoplovnog tovarnog lista
1. Pošiljalac sastavlja vazduhoplovni tovarni list u tri originalna primerka.
2. Prvi primerak nosi oznaku "za prevoznika" i potpisuje ga pošiljalac. Drugi primerak nosi oznaku "za primaoca" i potpisuju ga pošiljalac i prevoznik. Treći primerak potpisuje prevoznik i predaje ga pošiljaocu posle prijema robe.
3. Potpis prevoznika i pošiljaoca može da bude odštampan ili zamenjen pečatom.
4. Ako na zahtev pošiljaoca prevoznik sačini vazduhoplovni tovarni list, smatra se da radi u ime pošiljaoca, sve dok se ne dokaže suprotno.
Dokumentacija za višestruke pošiljke
Kada postoji više od jedne pošiljke:
(a) prevoznik ima pravo da zahteva od pošiljaoca da sačini odvojene vazduhoplovne tovarne listove;
(b) pošiljalac može da zahteva od prevoznika da izda odvojene potvrde o prijemu robe, kada se koriste drugi oblici navedeni u stavu 2. člana 4.
Neispunjavanje zahteva u pogledu dokumentacije
Nepridržavanje odredaba čl. 4. do 8. ne utiče na postojanje i punovažnost ugovora o prevozu koji podleže pravilima ove konvencije, uključujući i pravila o ograničenju odgovornosti.
Odgovornost za podatke iz dokumentacije
1. Pošiljalac je odgovoran za tačnost podataka i izjava koji se odnose na robu, koje je on uneo ili su u njegovo ime uneti u vazduhoplovni tovarni list, ili koje je on, ili su u njegovo ime dostavljeni prevozniku radi unošenja u potvrdu o prijemu robe ili u evidenciju koja se čuva drugim oblicima, navedenim u stavu 2. člana 4. Napred navedeno primenjuje se i kada je lice koje istupa u ime pošiljaoca i agent prevoznika.
2. Pošiljalac će nadoknaditi prevozniku štetu koju pretrpi on ili drugo lice prema kome je prevoznik odgovoran, zbog nepravilnosti, netačnosti ili nepotpunosti pojedinih navoda i izjava koje je dostavio pošiljalac ili su dostavljene u njegovo ime.
3. U skladu sa st. 1. i 2. ovog člana prevoznik će nadoknaditi pošiljaocu štetu koju pretrpi on ili drugo lice prema kome je pošiljalac odgovoran, usled nepravilnosti, netačnosti ili nepotpunosti pojedinih navoda i izjava koje prevoznik unese, ili su unete u njegovo ime u potvrdu o prijemu robe ili u evidenciju koja se vodi drugim oblicima navedenim u stavu 2. člana 4.
1. Vazduhoplovni tovarni list ili potvrda o prijemu robe je prima facie dokaz o zaključenju ugovora, prihvatanju robe i uslovima prevoza navedenim u njima.
2. Izjave u vazduhoplovnom tovarnom listu ili potvrdi o prijemu robe, koje se odnose na težinu, dimenzije i pakovanje robe, kao i one koje se odnose na broj paketa, predstavlja prima facie dokaz o navedenim činjenicama; izjave koje se odnose na količinu, zapreminu i stanje robe ne predstavljaju dokaz protiv prevoznika, osim ako ih je prevoznik proverio u prisustvu pošiljaoca i naveo u vazduhoplovnom tovarnom listu ili potvrdi o prijemu robe, ili se odnose na očigledno stanje robe.
1. Shodno svojoj odgovornosti da izvršava obaveze iz ugovora o prevozu, pošiljalac ima pravo da raspolaže robom na taj način što može da je povuče na aerodromu polaska ili opredeljenja ili da je zaustavi u toku putovanja prilikom bilo kog sletanja, da zahteva da se isporuči na odredištu ili u toku putovanja nekom drugom licu, a ne primaocu koji je prvobitno određen, ili da zahteva da se vrati na aerodrom polaska. Pošiljalac ne sme da koristi ovo pravo na način kojim bi oštetio prevoznika ili ostale pošiljaoce i mora da nadoknadi troškove koji iz toga nastanu.
2. U slučaju da je izvršenje naloga pošiljaoca nemoguće, prevoznik je dužan da ga odmah o tome obavesti.
3. Ako prevoznik izvršava naloge pošiljaoca radi raspolaganja robom, a ne zahteva podnošenje primerka vazduhoplovnog tovarnog lista ili potvrde o prijemu robe koja je izdata pošiljaocu, prevoznik je odgovoran, što ne utiče na njegovo pravo na odštetu od pošiljaoca za štetu koja može na taj način da se pričini licu koje zakonito poseduje taj primerak vazduhoplovnog tovarnog lista ili potvrde o prijemu robe.
4. Pravo dato pošiljaocu prestaje u trenutku kada počinje pravo primaoca u skladu sa članom 13. ove konvencije. Ukoliko primalac odbije da prihvati robu, ili ako se sa njim ne može stupiti u vezu, pošiljalac zadržava pravo raspolaganja.
1. Izuzev kada pošiljalac iskoristi svoje pravo iz člana 12. ove konvencije, primalac ima pravo, po prispeću robe na odredište, da zahteva od prevoznika da mu isporuči robu, pošto plati prispele naknade i ispuni uslove prevoza.
2. Prevoznik je dužan da bez odlaganja obavesti primaoca o prispeću robe, osim ako nije drugačije dogovoreno.
3. Ako prevoznik prizna gubitak robe ili ako roba ne stigne u roku od sedam dana od dana kada je trebala da stigne, primalac u odnosu na prevoznika ima prava koja proističu iz ugovora o prevozu.
Ostvarivanje prava pošiljaoca i primaoca
Pošiljalac, odnosno primalac, može, svaki u svoje ime, da ostvari sva prava predviđena čl. 12. i 13, bilo da postupa u svom interesu ili u interesu drugog lica, pod uslovom da izvršava obaveze iz ugovora o prevozu.
Odnosi između pošiljaoca i primaoca ili uzajamni odnosi trećih lica
1. Članovi 12, 13. i 14. ne primenjuju se na odnose između pošiljaoca i primaoca, kao ni na odnose trećih lica čija prava potiču od pošiljaoca ili primaoca.
2. Odredbe čl. 12, 13. i 14. mogu da se izmene jedino izričitom odredbom u vazduhoplovnom tovarnom listu ili potvrdi o prijemu robe.
Formalnosti carinskih, policijskih i drugih državnih organa
1. Pre isporuke robe primaocu pošiljalac mora da dostavi informacije i dokumenta koja su potrebna da bi se ispunile carinske i policijske formalnosti, kao i formalnosti drugih državnih organa. Pošiljalac je odgovoran prevozniku za štetu nastalu usled nedostatka, nepotpunosti ili nepravilnosti informacije ili dokumenta, osim ako šteta nije nastala zbog greške prevoznika, njegovih zaposlenih ili agenata.
2. Prevoznik nije u obavezi da proverava tačnost ili valjanost tih informacija ili dokumenata.
ODGOVORNOST PREVOZNIKA ZA ŠTETU I VISINA NAKNADE
Smrt i povreda putnika - Šteta naneta prtljagu
1. Prevoznik je odgovoran za štetu pričinjenu u slučaju smrti ili telesne povrede putnika, pod uslovom da je udes koji je prouzrokovao smrt ili povredu nastupio na vazduhoplovu ili za vreme ukrcavanja ili iskrcavanja.
2. Prevoznik je odgovoran za štetu pričinjenu u slučaju uništenja, gubitka ili oštećenja registrovanog prtljaga, pod uslovom da je događaj koji je prouzrokovao uništenje, gubitak ili oštećenje nastupio na vazduhoplovu ili za vreme dok je registrovani prtljag bio pod nadzorom prevoznika. Prevoznik nije odgovoran ako je šteta nastala usled skrivenog kvara, kvaliteta ili mane u prtljagu. Kada se radi o ručnom prtljagu, uključujući lične stvari, prevoznik je odgovoran ako je šteta nastala njegovom greškom ili greškom njegovih zaposlenih ili agenata.
3. Ako prevoznik prizna gubitak registrovanog prtljaga ili ako registrovani prtljag ne stigne u roku od dvadeset i jednog dana od dana kada je trebalo da stigne, putnik može protiv prevoznika da koristi prava koja proističu iz ugovora o prevozu.
4. Izraz "prtljag" u ovoj konvenciji označava i registrovani i ručni prtljag, osim ako nije drugačije utvrđeno.
1. Prevoznik je odgovoran za štetu nastalu u slučaju uništenja, gubitka ili oštećenja robe, pod uslovom da je događaj koji je izazvao štetu nastupio u toku prevoza vazdušnim putem.
2. Prevoznik nije odgovoran ako dokaže da je uništenje, gubitak ili oštećenje robe nastalo zbog:
(a) skrivenog kvara, kvaliteta ili mane te robe;
(b) pogrešnog pakovanja robe od strane nekog drugog lica, a ne prevoznika, njegovih zaposlenih ili agenata;
(c) ratnog dejstva ili oružanog sukoba;
(d) odluke državnog organa koja se odnosi na ulazak, izlazak ili tranzit robe.
3. Prevoz vazdušnim putem, u smislu stava 1. ovog člana, obuhvata vreme u kome je roba pod nadzorom prevoznika.
4. Vreme prevoza vazdušnim putem ne obuhvata prevoz kopnom, morem ili unutrašnjim plovnim putevima, koji se obavlja izvan aerodroma. Ako do takvog prevoza dođe prilikom izvršavanja ugovora o prevozu vazdušnim putem, u cilju utovara, isporuke ili pretovara, pretpostavlja se da je šteta rezultat nekog događaja koji je nastupio u toku prevoza vazdušnim putem, ako se ne dokaže drugačije. Ako prevoznik, bez saglasnosti pošiljaoca, prevoz za koji je ugovoreno da će se obaviti vazdušnim putem zameni nekim drugim vidom prevoza, smatra se da je takav prevoz obavljen u okviru prevoza vazdušnim putem.
Prevoznik je odgovoran za štetu prouzrokovanu kašnjenjem u prevozu vazdušnim putem putnika, prtljaga ili robe. Ipak, prevoznik nije odgovoran za štetu prouzrokovanu kašnjenjem ako dokaže da su on, njegovi zaposleni i agenti preduzeli sve mere koje mogu opravdano da se zahtevaju za izbegavanje štete ili da je njemu ili njima bilo nemoguće da preduzmu te mere.
Ako prevoznik dokaže da je štetu prouzrokovao ili da je nastanku štete doprineo nemar ili neki drugi pogrešan postupak ili propust lica koje traži naknadu štete, ili lica od koga on izvodi svoja prava, prevoznik je, u potpunosti ili delimično, oslobođen odgovornosti prema licu koje zahteva naknadu štete u onoj meri u kojoj je takav nemar, pogrešan postupak ili propust prouzrokovao štetu ili doprineo njenom nastajanju. Kada zbog smrti ili povrede putnika naknadu štete zahteva neko drugo lice, a ne putnik, prevoznik je oslobođen odgovornosti, u potpunosti ili delimično, ako dokaže da je štetu prouzrokovao, ili da je nastanku štete doprineo nemar ili neki drugi pogrešan postupak ili propust tog putnika. Ovaj član se odnosi na sve odredbe o odgovornosti u ovoj konvenciji, uključujući i stav 1. člana 21.
Naknada štete u slučaju smrti ili povrede putnika
1. Za štete iz stava 1. člana 17. koje ne premašuju 100 000 specijalnih prava vučenja za svakog putnika, prevoznik ne može da isključi ili ograniči svoju odgovornost.
2. Prevoznik nije odgovoran za štete iz stava 1. člana 17. koje premašuju za svakog putnika 100 000 specijalnih prava vučenja, ako prevoznik dokaže da:
(a) šteta nije nastala usled nemara ili drugog pogrešnog postupka ili propusta prevoznika, njegovih zaposlenih ili agenata;
(b) je šteta nastala isključivo usled nemara, drugog pogrešnog postupka ili propusta trećeg lica.
Granice odgovornosti u odnosu na kašnjenje, prtljag i robu
1. Za štetu prouzrokovanu kašnjenjem, kao što je regulisano u članu 19. ove konvencije, prilikom prevoza putnika, odgovornost prevoznika ograničena je na 4 150 specijalnih prava vučenja za svakog putnika.
2. Za štetu nastalu uništenjem, gubitkom, oštećenjem ili kašnjenjem prilikom prevoza prtljaga, odgovornost prevoznika ograničena je na 1 000 specijalnih prava vučenja za svakog putnika, osim ako je u vreme predaje registrovanog prtljaga prevozniku putnik posebno odredio vrednost dostave na odredištu i platio dodatni iznos, ako se to zahteva. U tom slučaju prevoznik je dužan da plati sumu koja ne prelazi navedeni iznos, osim ako ne dokaže da je taj iznos veći od stvarne vrednosti za dostavu na odredištu.
3. Za štetu nastalu uništenjem, gubitkom, oštećenjem ili kašnjenjem prilikom prevoza robe, odgovornost prevoznika je ograničena na iznos od 17 specijalnih prava vučenja po kilogramu, osim ako je u vreme predaje paketa prevozniku pošiljalac posebno odredio vrednost dostave na odredištu i platio dodatni iznos, ako se to zahteva. U tom slučaju, prevoznik je dužan da plati sumu koja ne prelazi navedeni iznos, osim ako ne dokaže da je taj iznos veći od stvarne vrednosti za dostavu na odredištu.
4. Kada se radi o uništenju, gubitku, oštećenju ili kašnjenju dela robe ili bilo kog predmeta sadržanog u njoj, težina koja se uzima u obzir kod određivanja iznosa do koga je ograničena odgovornost prevoznika je ukupna težina pošiljke ili pošiljki. Ipak, kada uništenje, gubitak, šteta ili kašnjenje robe ili nekog predmeta sadržanog u njoj, utiče na vrednost drugih paketa obuhvaćenih istim vazduhoplovnim tovarnim listom ili istom potvrdom ili, ukoliko oni nisu izdati, evidencijom koja se čuva drugim načinima navedenim u stavu 2. člana 4, kod određivanja ograničenja odgovornosti uzima se u obzir ukupna težina tog ili tih paketa.
5. Odredbe st. 1. i 2. ovog člana neće se primenjivati ako se dokaže da je šteta nastala usled nekog postupka ili propusta prevoznika, njegovih zaposlenih ili agenata, učinjenog nepažnjom ili u nameri da se prouzrokuje šteta, a u znanju da će verovatno doći do štete, pod uslovom, da kada se radi o takvom postupku ili propustu zaposlenog ili agenta, dokaže da je taj zaposleni ili agent postupao u vršenju svoje dužnosti.
6. Ograničenja propisana u članu 21. i u ovom članu ne sprečavaju sud da u skladu sa svojim nacionalnim zakonom donese presudu o naknadi štete, kao i celokupne ili deo sudskih troškova i drugih troškova parničenja kojima se izložio tužilac, uključujući i kamatu. Prethodna odredba se ne primenjuje ako iznos naveden u presudi o naknadi štete, izuzimajući sudske troškove i druge troškove spora, ne prelazi sumu koju je prevoznik pismeno ponudio tužiocu u roku od šest meseci od dana kada se desio događaj koji je prouzrokovao štetu ili pre pokretanja postupka, ako je on pokrenut posle pomenutog roka.
Konverzija monetarnih jedinica
1. Smatra se da se iznosi prema specijalnom pravu vučenja u ovoj konvenciji odnose na specijalno pravo vučenja kako ga je definisao Međunarodni monetarni fond. U slučaju sudskog postupka, konverzija tih iznosa u nacionalne valute vrši se prema vrednosti tih valuta u izrazima specijalnog prava vučenja, na dan presude. Vrednost nacionalne valute prema specijalnom pravu vučenja države članice Međunarodnog monetarnog fonda izračunava se prema metodi procene koju na dan presude primenjuje Međunarodni monetarni fond za svoje operacije i transakcije. Vrednost nacionalne valute prema specijalnom pravu vučenja države ugovornice koja nije članica Međunarodnog monetarnog fonda, izračunava se na način koji utvrdi ta država.
2. Države koje nisu članice Međunarodnog monetarnog fonda i čije zakonodavstvo ne dozvoljava primenu odredaba iz stava 1. ovog člana mogu, u trenutku ratifikacije ili pristupanja, ili u svako doba posle toga da izjave da se granica odgovornosti prevoznika, propisana u članu 21. ove konvencije, u slučaju sudskog postupka na njihovoj teritoriji, utvrđuje na iznos od 1 500 000 monetarnih jedinica po putniku; 62 500 monetarnih jedinica po putniku, u skladu sa stavom 1. člana 22; 15 000 monetarnih jedinica po putniku, u skladu sa stavom 2. člana 22. i 250 monetarnih jedinica po kilogramu, u skladu sa stavom 3. člana 22. Ova monetarna jedinica odgovara šezdeset pet i po miligrama zlata finoće devet stotina hiljaditih. Pomenuti iznosi mogu da se konvertuju u odgovarajuću nacionalnu valutu u zaokruženim iznosima. Konverzija tih iznosa u nacionalnu valutu vrši se prema zakonodavstvu odnosne države.
3. Obračun naveden u poslednjoj rečenici stava 1. ovog člana i način konverzije u stavu 2. ovog člana vrše se na način da u nacionalnoj valuti države ugovornice odraze, što je moguće više, pravu vrednost za iznose iz čl. 21. i 22, koja bi proizašla iz primene prve tri rečenice stava 1. ovog člana. Države ugovornice obaveštavaju depozitara o načinu obračuna, shodno stavu 1. ovog člana, ili rezultatu konverzije iz stava 2. ovog člana, zavisno od slučaja, i kada ima izmena u jednom ili drugom. Obaveštenje se dostavlja prilikom deponovanja instrumenta o ratifikaciji, prihvatanju, saglasnosti ili pristupanju ovoj konvenciji.
1. Bez prejudiciranja odredaba člana 25. ove konvencije, a u skladu sa stavom 2. ovog člana, reviziju granica odgovornosti propisanih u čl. 21, 22. i 23. vrši depozitar svake pete godine. Prva revizija vrši se na kraju pete godine od dana stupanja na snagu ove konvencije ili, ako Konvencija ne stupi na snagu u roku od pet godina od dana kada je prvi put otvorena za potpisivanje, u toku prve godine njenog stupanja na snagu, pozivom na inflatorni faktor koji odgovara akumuliranoj stopi inflacije od prethodne revizije ili, u prvom slučaju od dana stupanja na snagu ove konvencije. Ova mera inflatorne stope koja se koristi kod određivanja inflatornog faktora je ponderisani prosek godišnje stope rasta ili smanjenja u indeksima potrošačkih cena država čija valuta obuhvata specijalno pravo vučenja navedeno u stavu 1. člana 23. ove konvencije.
2. Ako revizija iz prethodnog stava pokaže da je inflatorni faktor preko 10 procenata, depozitar obaveštava države ugovornice o reviziji granica odgovornosti. Takva revizija stupa na snagu šest meseci po dostavljanju obaveštenja državama ugovornicama. Ako u roku od tri meseca po obaveštenju većina država ugovornica prijavi svoje neslaganje, revizija neće stupiti na snagu, a depozitar vraća predmet na sastanak država ugovornica. O stupanju na snagu revizije depozitar odmah obaveštava države ugovornice.
3. Nezavisno od odredaba iz stava 1. ovog člana, postupak naveden u stavu 2. ovog člana primenjuje se uvek, pod uslovom da jedna trećina država ugovornica izrazi želju u tom smislu, i pod uslovom da je inflatorni faktor naveden u stavu 1. premašio 30 procenata od prethodne revizije ili od dana stupanja ove konvencije na snagu, ako nije bilo prethodne revizije. Naredne revizije, uz korišćenje postupka iz stava 1. ovog člana, vršiće se svake pete godine, počev od kraja pete godine od dana vršenja revizije iz ovog stava.
Ugovaranje granica odgovornosti
Prevoznik može da ugovori da ugovor o prevozu podleže višim granicama odgovornosti od onih koje su predviđene u ovoj konvenciji ili da odgovornost uopšte ne bude ograničena.
Odredba o oslobađanju prevoznika od odgovornosti ili određivanju niže granice od one koja je utvrđena u ovoj konvenciji postaje ništavna, ali ništavost te odredbe ne povlači za sobom ništavost celog ugovora, koji i dalje podleže odredbama ove konvencije.
Odredbe ove konvencije ne sprečavaju prevoznika da odbije da pristupi ugovoru o prevozu, da se odrekne prava na odbranu koja su predviđena ovom konvencijom ili da utvrdi uslove koji nisu u suprotnosti sa odredbama ove konvencije.
Kada se radi o udesima vazduhoplova koji za posledicu imaju smrt ili povredu putnika, prevoznik će, ako to njegovo nacionalno zakonodavstvo nalaže, bez odlaganja, izvršiti avansno plaćanje fizičkom licu ili licima koja imaju pravo da zahtevaju naknadu štete, kako bi se zadovoljile neposredne materijalne potrebe tih lica. Avansno plaćanje ne predstavlja priznanje odgovornosti i može da posluži za kasnije prebijanje kod naknade štete od strane prevoznika.
Kod prevoza putnika, prtljaga i robe, svaki postupak za naknadu štete, bez obzira da li je zasnovan na ovoj konvenciji, ugovoru, krivici ili drugom osnovu, može da se pokrene jedino u skladu sa uslovima i ograničenjima odgovornosti utvrđenim ovom konvencijom, bez prejudiciranja pitanja ko su lica koja imaju pravo da pokrenu parnicu i koja su njihova prava. U svakom takvom postupku, kaznene, moralne ili ma koje druge nenadoknadive štete nisu naplative.
Zaposleni i agenti - Objedinjavanje potraživanja
1. Ako se protiv nekog zaposlenog ili agenta pokrene postupak povodom štete na koju se Konvencija odnosi, taj zaposleni ili agent, ako dokaže da je postupao vršeći svoju dužnost, ima pravo da se pozove na uslove i ograničenja odgovornosti na koje i sam prevoznik ima pravo da se pozove prema ovoj konvenciji.
2. Objedinjeni iznosi koji se mogu nadoknaditi od prevoznika, njegovih zaposlenih i agenata, u tom slučaju, ne smeju da prekorače navedena ograničenja.
3. Osim u pogledu prevoza robe, odredbe st. 1. i 2. ovog člana ne primenjuju se ako se dokaže da je šteta nastala iz nekog postupka ili propusta zaposlenog ili agenta, učinjenog u nameri da se prouzrokuje šteta ili počinjenog bezobzirno i u znanju da će verovatno doći do štete.
1. Prijem bez reklamacije od strane lica koje ima pravo na isporuku predatog prtljaga ili robe predstavlja prima facie dokaz da je isti isporučen u dobrom stanju i u skladu sa dokumentom o prevozu ili evidencijom koja se vodi drugim načinima navedenim u stavu 2. člana 3. i stavu 2. člana 4.
2. U slučaju štete lice koje ima pravo na isporuku mora da uloži reklamaciju prevozniku odmah po otkrivanju štete, a najkasnije u roku od sedam dana od dana prijema, ako se radi o predatom prtljagu, a četrnaest dana od dana prijema, ako se radi o robi. U slučaju kašnjenja, žalba se podnosi najkasnije dvadeset i jedan dan od dana kada su mu prtljag ili roba stavljeni na raspolaganje.
3. Reklamacija se podnosi pismeno i treba da bude uručena ili poslata u napred navedenim rokovima.
4. Ako se reklamacija ne podnese u napred navedenim rokovima, tužba protiv prevoznika nije dopuštena, osim u slučaju prevare sa njegove strane.
U slučaju smrti lica koje je odgovorno za štetu, tužba za naknadu štete se podnosi, prema uslovima ove konvencije, protiv zakonskih zastupnika njegove zaostavštine.
1. Postupak za naknadu štete pokreće se, po izboru tužioca, na teritoriji jedne države ugovornice, bilo pred sudom mesta stalnog boravišta ili sedišta prevoznika, ili pred sudom mesta u kome obavlja ugovoreni posao ili pred sudom mesta odredišta.
2. Za štetu nastalu usled smrti ili povrede putnika postupak može da se pokrene pred jednim od sudova navedenih u stavu 1. ovog člana, ili na teritoriji države ugovornice na kojoj je u vreme udesa putnik imao glavno i stalno boravište i za koje ili iz koga prevoznik obavlja prevoz putnika vazdušnim putem, bilo sopstvenim vazduhoplovom ili vazduhoplovom nekog drugog prevoznika prema komercijalnom sporazumu, i kojim obavlja poslove prevoza putnika vazdušnim putem iz prostorija koje je iznajmio ili ima u vlasništvu sam prevoznik ili neki drugi prevoznik sa kojim ima zaključen komercijalni sporazum.
3. Za potrebe stava 2,
(a) "komercijalni sporazum" označava sporazum, pored agencijskog sporazuma, sklopljen između prevoznika i odnosi se na pružanje njihovih zajedničkih usluga radi prevoza putnika vazdušnim putem;
(b) "glavno i stalno boravište" označava određeno i stalno boravište putnika u vreme udesa. Nacionalnost putnika nije odlučujući činilac u tom smislu.
4. Pitanja postupka regulisana su zakonom suda pred kojim se vodi postupak.
1. Shodno odredbama ovog člana, ugovorne strane iz ugovora o prevozu robe mogu da predvide da se svaki spor o odgovornosti prevoznika prema ovoj konvenciji rešava arbitražom. Takav sporazum mora da bude sačinjen u pisanoj formi.
2. Arbitražni postupak, po izboru podnosioca zahteva, vodi se u mestu jednog od nadležnih sudova navedenih u članu 33. ove konvencije.
3. Arbitar ili arbitražni sud primenjuje odredbe ove konvencije.
4. Odredbe st. 2. i 3. ovog člana smatraju se delom svake arbitražne klauzule ili sporazuma i svaka odredba takve klauzule ili sporazuma koja je protivurečna tome je ništava.
1. Pravo na naknadu štete zastareva ako tužba nije podneta u roku od dve godine od dana dolaska vazduhoplova na odredište ili od dana kada je vazduhoplov trebalo da stigne na odredište ili od dana kada je prevoz obustavljen.
2. Način izračunavanja tog roka utvrđuje zakon suda pred kojim se vodi postupak.
1. Prilikom prevoza koji obavlja više uzastopnih prevoznika, a koji odgovara definiciji iz stava 3. člana 1. ove konvencije, svaki prevoznik koji prihvati putnike, prtljag ili robu podleže pravilima ove konvencije i smatra se jednom od strana u ugovoru o prevozu za deo prevoza koji se odvija pod njegovim nadzorom.
2. Kada se radi o ovoj vrsti prevoza, putnik ili lice koje ima pravo na naknadu štete može da pokrene postupak protiv prevoznika koji je obavljao prevoz u vreme udesa ili kašnjenja, osim kada, uz izričitu saglasnost, prvi prevoznik preuzme odgovornost za čitavo putovanje.
3. U pogledu prtljaga ili robe, putnik ili pošiljalac ima pravo na pokretanje postupka protiv prvog prevoznika, a putnik ili primalac koji ima pravo na isporuku može da pokrene postupak protiv poslednjeg prevoznika, pri čemu, svaki može da pokrene postupak protiv prevoznika koji je obavljao prevoz tokom koga je došlo do uništenja, gubitka, oštećenja ili kašnjenja. Ti prevoznici su solidarno odgovorni putniku, pošiljaocu ili primaocu.
Odredbe ove konvencije ne prejudiciraju pitanje da li lice odgovorno za štetu, prema njenim odredbama, ima pravo regresa od trećeg lica.
KOMBINOVANI PREVOZ
1. Prilikom kombinovanog prevoza koji se obavlja delimično vazdušnim putem, a delimično drugim vidom prevoza, odredbe ove konvencije, shodno stavu 4. člana 18. primenjuju se samo na prevoz vazdušnim putem, ako za njega važe odredbe člana 1. ove konvencije.
2. Kada se radi o kombinovanom prevozu, odredbe ove konvencije ne sprečavaju strane ugovornice da u dokument o prevozu vazdušnim putem unesu uslove koji se odnose na ostale vidove prevoza, pod uslovom da se poštuju odredbe ove konvencije u pogledu prevoza vazdušnim putem.
PREVOZ VAZDUŠNIM PUTEM KOJI OBAVLJA LICE KOJE NIJE UGOVORNI PREVOZNIK
Ugovorni prevoznik - stvarni prevoznik
Odredbe ove Glave primenjuju se kada neko lice (u daljem tekstu: "ugovorni prevoznik"), kao principal, zaključi, na osnovu ove konvencije, ugovor o prevozu sa nekim putnikom ili pošiljaocem ili sa nekim licem koje nastupa u ime putnika ili pošiljaoca, a neko drugo lice (u daljem tekstu: "stvarni prevoznik") obavlja, na osnovu ovlašćenja ugovornog prevoznika čitav ili deo prevoza, ali nije u pogledu tog dela uzastopni prevoznik u smislu ove konvencije. To ovlašćenje se pretpostavlja u nedostatku dokaza o suprotnom.
Odgovornost ugovornog i stvarnog prevoznika
Ako jedan stvarni prevoznik obavlja čitav ili deo prevoza koji je prema ugovoru iz člana 39. regulisan ovom konvencijom, i ugovorni i stvarni prevoznik podležu pravilima ove konvencije, ako nije drugačije predviđeno u ovoj glavi, i to: ugovorni prevoznik za čitav prevoz predviđen ugovorom, a stvarni prevoznik samo za prevoz koji obavlja.
1. Kod prevoza koji obavlja stvarni prevoznik, postupci i propusti stvarnog prevoznika, kao i njegovih zaposlenih i agenata koji vrše svoju dužnost, smatraju se i postupcima i propustima ugovornog prevoznika.
2. Postupci i propusti ugovornog prevoznika, njegovih zaposlenih i agenata koji vrše svoju dužnost, u odnosu na prevoz koji obavlja stvarni prevoznik, smatraju se postupcima i propustima stvarnog prevoznika. Takvi postupci i propusti ne izlažu stvarnog prevoznika odgovornosti koja premašuje iznose navedene u čl. 21, 22, 23. i 24. Poseban sporazum prema kome ugovorni prevoznik preuzima obaveze koje nisu predviđene ovom konvencijom, ili odricanje od prava ili mogućnosti odbrane datih ovom konvencijom, ili svaka posebna deklaracija o dobiti u isporuci na odredištu predviđena u članu 22, ne utiče na stvarnog prevoznika, osim ako se on ne saglasi.
Žalba ili nalog koji se na osnovu ove konvencije upućuju prevozniku, imaju isto dejstvo, bez obzira da li su upućeni ugovornom ili stvarnom prevozniku. Nalozi iz člana 12. ove konvencije imaju dejstvo samo ako se upute ugovornom prevozniku.
U odnosu na prevoz koji obavlja stvarni prevoznik, svaki zaposleni ili agent tog prevoznika ili ugovornog prevoznika, koji dokaže da je vršio svoju dužnost, ima pravo da se pozove na uslove i ograničenja odgovornosti koji su predviđeni ovom konvencijom za prevoznika, čiji je on zaposleni ili agent, osim ako se dokaže da je postupao na način koji onemogućava pozivanje na ograničenje odgovornosti, u skladu sa ovom konvencijom.
Za prevoz koji obavlja stvarni prevoznik, ukupan iznos koji se može naplatiti od njega, ugovornog prevoznika, njihovih zaposlenih i agenata koji vrše svoju dužnost, ne sme da premaši najveći iznos koji bi mogao, prema ovoj konvenciji, da se odredi ugovornom ili stvarnom prevozniku, ali nijedno od navedenih lica nije odgovorno za iznos koji prelazi ograničenje u odnosu na to lice.
Za prevoz koji obavlja stvarni prevoznik, postupak za naknadu štete može, po izboru tužioca, da se pokrene protiv tog prevoznika ili ugovornog prevoznika ili protiv obojice, zajedno ili odvojeno. Ako se postupak pokrene samo protiv jednog od ovih prevoznika, taj prevoznik ima pravo da zahteva od drugog prevoznika da se pridruži sudskom postupku, a postupak i posledice su regulisani zakonom suda pred kojim se vodi postupak.
Svaki postupak za naknadu štete predviđen u članu 45. mora da se pokrene, po izboru tužioca, na teritoriji jedne od država ugovornica ili pred sudom u kome postupak može da se pokrene protiv ugovornog prevoznika, kao što je predviđeno u članu 33. ove konvencije, ili pred sudom koji je nadležan u mestu u kome stvarni prevoznik ima stalno mesto boravka ili sedište.
Svaka ugovorna odredba koja teži oslobađanju ugovornog ili stvarnog prevoznika od odgovornosti prema ovoj glavi ili utvrđivanju niže granice odgovornosti od one koja je propisana ovom glavom, ništavna je i nevažeća. Međutim, ništavost svake takve odredbe ne podrazumeva ništavost celog ugovora koji i dalje podleže odredbama ove glave.
Međusobni odnosi ugovornog i stvarnog prevoznika
Izuzev kako je predviđeno u članu 45. ove konvencije, ni jedna odredba iz ove glave ne utiče na međusobna prava i obaveze prevoznika, uključujući i svako pravo na traženje odštete ili obeštećenja.
OSTALE ODREDBE
Svaka klauzula iz ugovora o prevozu i svi posebni sporazumi zaključeni pre nastanka štete, koji svojom sadržinom upućuju da ugovorne strane krše pravila utvrđena ovom konvencijom, bilo donošenjem odluke o zakonu koji će se primeniti ili promenom pravila u pogledu nadležnosti, postaje ništavna i nevažeća.
Države ugovornice zahtevaju od svojih prevoznika da imaju odgovarajuće osiguranje koje pokriva njihovu odgovornost prema ovoj konvenciji. Država ugovornica može da zahteva od prevoznika koji obavlja prevoz na njenoj teritoriji da dostavi dokaz o posedovanju odgovarajućeg osiguranja koje pokriva njegovu odgovornost prema ovoj konvenciji.
Prevoz koji se obavlja u vanrednim okolnostima
Odredbe čl. 3, 4, 5, 7. i 8, koje se odnose na dokumentaciju o prevozu, ne primenjuju se u slučaju prevoza koji se obavlja u vanrednim okolnostima, izvan uobičajene delatnosti prevoznika.
Izraz "dani" u ovoj konvenciji označava kalendarske, a ne radne dane.
ZAVRŠNE KLAUZULE
Potpisivanje, ratifikacija i stupanje na snagu
1. Ova konvencija je otvorena za potpisivanje u Montrealu 28. maja 1999. godine, od strane država učesnica Međunarodne konferencije o vazduhoplovnom pravu, održane u Montrealu od 10. do 28. maja 1999. godine. Posle 28. maja 1999. godine, Konvencija je otvorena za sve države radi potpisivanja u sedištu Međunarodne organizacije civilnog vazduhoplovstva, u Montrealu, dok ne stupi na snagu u skladu sa stavom 6. ovoga člana.
2. Ova konvencija je, na sličan način, otvorena za potpisivanje od strane regionalnih organizacija za ekonomske integracije. Za potrebe ove konvencije "regionalna organizacija za ekonomske integracije" označava svaku organizaciju koju su osnovale suverene države u datom regionu, koja je nadležna za neka pitanja regulisana ovom konvencijom i koja je ovlašćena da potpiše, ratifikuje, prihvati ili pristupi ovoj konvenciji. Pozivanje na "državu ugovornicu" ili "države ugovornice" u ovoj konvenciji drugačije nego u stavu 2. člana 1, stavu 1. pod (b) člana 3, članu 5. pod b), čl. 23, 33, 46. i članu 57. pod b) primenjuje se podjednako na regionalnu organizaciju za ekonomske integracije. Za potrebe člana 24. pozivanje na "većinu država ugovornica", i "jednu trećinu država ugovornica" ne primenjuje se na regionalnu organizaciju za ekonomske integracije.
3. Ova konvencija podleže ratifikaciji od strane država i regionalnih organizacija za ekonomske integracije koje su je potpisale.
4. Svaka država ili regionalna organizacija za ekonomske integracije koja ne potpiše ovu konvenciju može da je prihvati, odobri ili joj pristupi, u svako doba.
5. Instrumenti o ratifikaciji, prihvatanju, odobravanju ili pristupanju deponuju se kod Međunarodne organizacije civilnog vazduhoplovstva, koja je određena za depozitara.
6. Konvencija stupa na snagu šezdesetog dana od dana deponovanja kod depozitara tridesetog instrumenta o ratifikaciji, prihvatanju, odobravanju ili pristupanju za države koje su deponovale taj instrument. Instrument deponovan od strane regionalne organizacije za ekonomske integracije ne računa se za potrebe ovog stava.
7. Za ostale države i druge regionalne organizacije za ekonomske integracije ova konvencija stupa na snagu šezdeset dana od dana deponovanja instrumenta o ratifikaciji, prihvatanju, odobravanju ili pristupanju.
8. Depozitar odmah obaveštava sve potpisnice i države ugovornice o sledećem:
(a) o svakom potpisivanju ove konvencije i datumu istog;
(b) o svakom deponovanju instrumenta o ratifikaciji, prihvatanju, odobravanju ili pristupanju i datumu istog;
(c) o danu stupanja ove konvencije na snagu;
(d) o danu stupanja na snagu svake revizije ograničenja odgovornosti prema ovoj konvenciji;
(e) o svakom otkazivanju prema članu 54. ove konvencije.
1. Svaka država ugovornica može da otkaže ovu konvenciju dostavljanjem pismenog obaveštenja depozitaru.
2. Otkazivanje stupa na snagu sto osamdeset dana od dana kada depozitar primi obaveštenje.
Povezanost sa drugim instrumentima Varšavske konvencije
Ova konvencija ima prednost nad svim pravilima koja se primenjuju na međunarodni prevoz vazdušnim putem:
1. između država ugovornica ove konvencije, koje su ujedno ugovornice sledećih konvencija i protokola:
(a) Konvencija o objedinjavanju izvesnih pravila o međunarodnom prevozu vazdušnim putem potpisana u Varšavi 12. oktobra 1929. godine (u daljem tekstu "Varšavska konvencija");
(b) Protokol kojim se menja Konvencija o objedinjavanju izvesnih pravila o međunarodnom prevozu vazdušnim putem potpisana u Varšavi 12. oktobra 1929. godine, sačinjen u Hagu 28. septembra 1955. godine (u daljem tekstu "Haški protokol");
(c) Konvencija kao dopuna Varšavskoj konvenciji o objedinjavanju izvesnih pravila o međunarodnom prevozu vazdušnim putem koji obavlja neko lice pored ugovornog prevoznika, potpisana u Gvadalahari 18. septembra 1961. godine (u daljem tekstu "Konvencija iz Gvadalahare");
(d) Protokol kojim se menja Konvencija o objedinjavanju izvesnih pravila o međunarodnom prevozu vazdušnim putem potpisana u Varšavi 12. oktobra 1929. godine, izmenjena i dopunjena Protokolom sačinjenim u Hagu 28. septembra 1955. godine, potpisan u Gvatemala Sitiju 8. marta 1971. godine (u daljem tekstu "Protokol iz Gvatemala Sitija");
(e) Dodatni Protokol br. 1 do 3. i Montrealski protokol broj 4 kojim se menja Varšavska konvencija izmenjena i dopunjena Haškim protokolom ili Varšavska konvencija izmenjena Haškim protokolom i Protokolom iz Gvatemala Sitija potpisanim u Montrealu 25. septembra 1975. godine (u daljem tekstu: "Montrealski protokoli") ili,
2. na teritoriji bilo koje pojedinačne države ugovornice ove konvencije, na osnovu činjenice da je ta država ugovornica jednog ili više napred navedenih instrumenata u podstavovima od (a) do (d).
Države sa više zakonskih sistema
1. Ako neka država ugovornica ima dve ili više teritorijalnih jedinica u kojima se primenjuju različiti zakonski sistemi u odnosu na pitanja regulisana ovom konvencijom, ona može u vreme potpisivanja, ratifikacije, prihvatanja, odobravanja ili pristupanja da izjavi da se ova konvencija proširuje na sve njene teritorijalne jedinice ili samo na jednu ili više njih i tu svoju izjavu može, u svako doba, da promeni podnošenjem druge izjave.
2. O svakoj takvoj izjavi obaveštava se depozitar, i u njoj su izričito navedene teritorijalne jedinice na koje se Konvencija odnosi.
3. U odnosu na državu ugovornicu koja je dala takvu izjavu:
(a) pozivanje na "nacionalnu valutu" u članu 23. tumači se kao pozivanje na valutu odgovarajuće teritorijalne jedinice te države i
(b) pozivanje na "nacionalni zakon" u članu 28. tumači se kao pozivanje na zakon odgovarajuće teritorijalne jedinice te države.
Nikakve rezerve ne mogu da se stavljaju na ovu konvenciju, osim što država ugovornica može, u svako doba, da izjavi putem obaveštenja depozitaru da se ova konvencija ne primenjuje na:
(a) međunarodni prevoz vazdušnim putem koji obavlja i koristi neposredno ta država ugovornica u nekomercijalne svrhe, s obzirom na njene funkcije i dužnosti kao suverene države i/ili
(b) prevoz lica, robe i prtljaga za njene vojne vlasti, na vazduhoplovu registrovanom u toj državi ugovornici ili iznajmljenom od nje, čiji je celokupan kapacitet rezervisan od strane ili u ime tih vlasti.
U POTVRDU ČEGA su niže potpisani opunomoćenici, propisno ovlašćeni, potpisali ovu konvenciju.
SAČINJENO u Montrealu 28. maja 1999. godine, na engleskom, arapskom, kineskom, francuskom, ruskom i španskom jeziku i svi tekstovi su podjednako autentični. Ova konvencija ostaje deponovana u arhivi Međunarodne organizacije civilnog vazduhoplovstva, a njene overene kopije depozitar dostavlja svim državama ugovornicama ove konvencije, kao i svim državama ugovornicama Varšavske konvencije, Haškog protokola, Konvencije iz Gvadalahare, Protokola iz Gvatemala Sitija i Montrealskih protokola.
ČLAN 3
Ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije - Međunarodni ugovori".