ZAKLJUČAKO USVAJANJU NACIONALNOG PROGRAMA ZA POLJOPRIVREDU OD 2010. DO 2013. GODINE("Sl. glasnik RS", br. 83/2010) |
1. Usvaja se Nacionalni program za poljoprivredu od 2010. do 2013. godine, koji je sastavni deo ovog zaključka.
2. Ovaj zaključak objaviti u "Službenom glasniku Republike Srbije".
NACIONALNI PROGRAM ZA POLJOPRIVREDU OD 2010. DO 2013. GODINE
Prema Zakonu o poljoprivredi i ruralnom razvoju ("Službeni glasnik RS", broj 41/09) Nacionalni program za poljoprivredu je dokument pomoću kojeg se sprovodi poljoprivredna politika. "Nacionalnim programom za poljoprivredu utvrđuju se kratkoročni i srednjoročni ciljevi poljoprivredne politike, način, redosled i rokovi za ostvarivanje navedenih ciljeva, očekivani rezultati, kao i oblik, vrsta, namena i obim pojedinih državnih podsticaja" (član 5. stav 1. Zakona o poljoprivredi i ruralnom razvoju). Ovo je prvi Nacionalni program za poljoprivredu koji se odnosi na period od 2010. do 2013. godine i obuhvata mere koje će Vlada sprovoditi u narednom četvorogodišnjem periodu.
Sredstva za realizaciju Nacionalnog programa za poljoprivredu od 2010. do 2013. godine (u daljem tekstu: Nacionalni program za poljoprivredu) obezbediće se u okviru opredeljenih sredstava Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede (u daljem tekstu: Ministarstvo) Zakonom o budžetu Republike Srbije za 2010. godinu, odnosno u okviru sredstava opredeljenih Memorandumom o budžetu i ekonomskoj i fiskalnoj politici za 2011. godinu, sa projekcijama za 2012. i 2013. godinu.
Akcioni plan po proizvodnim sektorima odštampan je uz Nacionalni program za poljoprivredu i čini njegov sastavni deo.
Skraćenice koje se koriste u tekstu Nacionalnog programa za poljoprivredu imaju sledeće značenje:
EU - Evropska unija;
FAO - Food and Agricultural Organization / Organizacija Ujedinjenih nacija za hranu i poljoprivredu;
GMO - Genetički modifikovani organizmi;
Ministarstvo - Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede;
OECD - Organization for Econimic Cooperation and Development / Organizaciju za ekonomsku saradnju i razvoj;
SS - Savetodavna služba;
STO - Svetska trgovinska organizacija / World Trade Organization;
CEFTA - Central European Freee Agreement / Sporazum o slobodnoj trgovini u Centralnoj Evropi;
BDP - Bruto društveni proizvod;
ZPP - Zajednička poljoprivredna politika EU;
SPP - Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju EU;
NPI - Nacionalni program za integraciju Republike Srbije u EU;
IPARD - Instrument for Pre-Accession Assistance for Rural Development / Instrument za pretpristupnu pomoć za ruralni razvoj;
UNECE - United Nations Economics Commission for Europe / Ekonomska komisija EU za Evropu;
STIPS - Sistem tržišnih informacija Srbije;
GLOBALGAP - The Global Partnership for Good Agricultural Practice / Dobra poljoprivredna praksa.
II OKRUŽENJE U KOJEM ĆE SE PROGRAM SPROVODITI
1. Tražnja za poljoprivrednim proizvodima u svetu
Ukoliko se posmatraju projekcije kretanja ponude i tražnje za poljoprivrednim i prehrambenim proizvodima u svetu u narednom desetogodišnjem periodu može se očekivati povećanje potrošnje poljoprivrednih proizvoda, kao rezultat kretanja dohotka stanovništva. Potrošnja poljoprivrednih proizvoda za ljudsku ishranu znatno će brže rasti u zemljama koje nisu članice OECD zbog očekivanog rasta dohotka. Pored toga, u zemljama u razvoju doći će i do promena navika u potrošnji, pri čemu će u potrošnji porasti učešće proizvoda životinjskog porekla, mesa i mlečnih proizvoda. Takođe, očekuje se i porast potrošnje šećera i biljnih ulja u ovim zemljama. Povećanje potrošnje mesa i mlečnih proizvoda uticaće na rast izvedene tražnje za stočnom hranom, kao što su žitarice, izuzimajući pšenicu, sojinu i suncokretovu sačmu.
Projektovano kretanje ponude poljoprivrednih proizvoda u navedenom periodu predviđa nastavak povećanja obima svetske poljoprivredne proizvodnje ali po opadajućoj stopi rasta, odnosno doći će do sporijeg rasta poljoprivredne proizvodnje na svetskom nivou. Posmatrano po proizvodima predviđa se porast proizvodnje pšenice za 1%, proizvodnje uljanih kultura za 1,9%, dok će proizvodnja mleka prema procenama porasti za nešto manje od 2% godišnje.
Prosečne godišnje stope rasta proizvodnje i potrošnje poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda u % za period 2004-2014:
Proizvodi |
Proizvodnja |
Potrošnja |
||||
Ukupno |
OECD |
Nečlanice OECD |
Ukupno |
OECD |
Nečlanice OECD |
|
Pšenica |
1,0 |
0,7 |
1,4 |
1,1 |
0,7 |
1,3 |
Pirinač |
1,3 |
-0,1 |
1,6 |
1,0 |
0,4 |
1,0 |
Ostale žitarice |
1,0 |
0,3 |
2,0 |
1,3 |
0,7 |
1,8 |
- od toga za stočnu hranu |
1,3 |
0,5 |
2,5 |
1,3 |
0,4 |
2,2 |
Uljarice |
1,9 |
0,7 |
3,1 |
2,4 |
1,6 |
2,9 |
Sačma (soja/suncokret) |
2,6 |
1,9 |
3,6 |
2,7 |
1,7 |
3,9 |
Juneće meso |
1,6 |
0,7 |
2,6 |
1,6 |
0,6 |
2,3 |
Svinjsko meso |
1,8 |
0,8 |
2,6 |
1,8 |
0,8 |
2,3 |
Živinsko meso |
2,2 |
1,8 |
3,0 |
2,2 |
1,8 |
2,5 |
Mleko |
1,9 |
0,9 |
3,0 |
.. |
.. |
.. |
Buter |
1,7 |
-0,3 |
3,4 |
1,8 |
-0,3 |
2,9 |
Sir |
1,8 |
1,8 |
2,8 |
1,9 |
1,6 |
2,7 |
Mleko u prahu, obrano |
-0,5 |
-1,3 |
2,5 |
-0,9 |
-2,5 |
1,3 |
Mleko u prahu, punomasno |
2,0 |
1,2 |
3,4 |
2,0 |
-0,3 |
2,6 |
Biljna ulja |
2,7 |
2,0 |
3,4 |
2,8 |
1,9 |
3,1 |
Šećer |
1,9 |
-0,1 |
2,8 |
1,8 |
0,4 |
2,3 |
Izvor: OECD/FAO Agricultural outlook: 2005-2014, str. 13.
Trgovina poljoprivrednim i prehrambenim proizvodima predviđa da zemlje u razvoju neće biti u stanju da proizvedu svu potrebnu hranu već će značajan deo uvoziti. Posledica će biti jačanje intenziteta konkurencije na srednji rok i pritisak na cene. Istovremeno, efikasnost na svetskim tržištima će se povećati, što će rezultirati daljim padom cena većine poljoprivrednih proizvoda.
Ovakav razvoj uticaće na promenu trgovinskih bilansa u zemljama, kao i bilansa po proizvodima. Ipak, spoljna trgovina poljoprivrednim proizvodima sporije će se razvijati u odnosu na trgovinu ostalim proizvodima, pre svega zbog visokih trgovinskih barijera.
Treba imati u vidu da će na kretanje tokova svetske trgovine poljoprivrednim i prehrambenim proizvodima, pored nacionalnih i trgovinskih politika, imati uticaj i mnogi drugi faktori, kao što su globalna geopolitička i ekonomska situacija, svetska ekonomska kriza započeta 2008. godine, promene u ponudi i tražnji za poljoprivrednim proizvodima na velikim tržištima, kao što su Kina i Indija, trgovinski pregovori i multilateralni dogovori, nastavak promena strukture u prehrambenoj industriji, promeni načina upravljanja u lancu proizvodnje hrane, kao što je povećanje značaja standarda i jačanje vertikalne koordinacije, pojava bolesti (kao što su na primer BSE ili ptičiji grip), zdravstvena ispravnost proizvoda, promena kursa valuta, klimatske promene.
Nacionalna politika Republike Srbije bazira se na članstvu u EU i STO. To znači da kao novi član mora prihvatiti postojeća pravila, ali i nastojati da u pregovorima obezbedi što bolju poziciju. Opredeljenje da postane član EU i STO znači da se poljoprivreda priprema za konkurenciju na jedinstvenom razvijenom tržištu na kome neće postojati trgovinske barijere. U cilju uspešnog nastupa na zahtevnom tržištu i prilagođavanja poljoprivrednoj politici EU nameću se redefinisani ciljevi razvoja poljoprivrede, i to povećanje konkurentnosti, bezbednost hrane i ruralni razvoj.
Republika Srbija je 2006. godine postojeće bilateralne sporazume o slobodnoj trgovini sa susednim zemljama zamenila jednim u okviru CEFTA (Central European Free Trade Agreement) sporazuma. Potpisivanjem CEFTA sporazuma Republika Srbija nije samo postala deo tržišta od oko 27 miliona stanovnika, već je i prihvatila odgovornost, kao najveća zemlja potpisnica ovog sporazuma i zemlja sa najvećim izvozom poljoprivrednih proizvoda da ga sprovodi na način koji će promovisati, a ne sprečavati slobodnu trgovinu u regionu.
3. Poljoprivreda Republike Srbije
Republika Srbija ima veliki potencijal u sektoru poljoprivredne proizvodnje zahvaljujući povoljnim klimatskim uslovima, dobrim prirodnim karakteristikama zemljišta i raspoloživim vodnim resursima, ali taj potencijal nije u potpunosti iskorišćen. Kao ekonomska grana koja može da proizvede veću vrednost nego što to čini sada i doprinese ukupnom privrednom razvoju zemlje prepoznatljiva je u svim opštinskim ili regionalnim strategijama i definisana je kao jedan od osnovnih strateških pravaca razvoja. Većina stanovništva, kako ruralnog tako i urbanog, u njoj vide najveću razvojnu šansu Republike Srbije.
Nekoliko jasnih karakteristika poljoprivrednog sektora i trendova mogu se uočiti u prethodnom periodu:
Promena vlasničke strukture i ukrupnjavanje poseda: Privatizacija celokupnog sektora nije u potpunosti završena, ali se može reći da se proces privatizacije privodi kraju. Zakonom o poljoprivrednom zemljištu propisano je da privatizacija državnog zemljišta sačeka restituciju, a da se u međuvremenu državno zemljište kroz licitaciju izdaje najboljem ponuđaču koji ovog puta može biti i poljoprivrednik, za razliku od prethodnog perioda kada je državnim zemljištem moglo da upravlja samo preduzeće. Sprovođenjem Zakona o privatizaciji i Zakona o poljoprivrednom zemljištu, iako praćeno velikim problemima, veliki deo zemljišta i resursa alocirao se ka proizvođačima koji su u stanju da ostvare veći profit.
Nestabilnost agrarne politike: Karakteristične su tri faze u proteklih osam godina u agrarnoj politici. U prvoj fazi (2001-2003) agrarna politika bila je orijentisana ka merama cenovne podrške za određene kulture (soja, suncokret, šećerne repa, pšenica), uz odsustvo drugih mera agrarne politike. U drugoj fazi (2004-2006) ukidaju se mere cenovne podrške i prelazi na podršku investicijama i ruralnom razvoju. Treća faza (2007-2009) karakteristična je po uspostavljanju plaćanja po površini i po grlu stoke. Nepostojanje doslednosti u kreiranju i sprovođenju agrarne politike u prethodnom periodu rezultiralo je smanjenjem investicija u sektoru poljoprivrede i netržišnim prelivanjem dobiti između učesnika u tržišnom lancu. Donošenje Nacionalnog programa za poljoprivredu doprineće predvidivosti agrarne politike i stvoriće osnovu za kratkoročno i srednjeročno planiranje proizvodnje.
Sporo prilagođavanje standardima bezbednosti hrane: Povećanje svesti proizvođača i prerađivača o potrebi uvođenja i primene standarda bezbednosti hrane dugotrajan je proces kroz koji su prošle sve zemlje u tranziciji. Donošenje Zakona o bezbednosti hrane ("Službeni glasnik RS", broj 41/09) i niza pratećih zakona početni je korak za uvođenje procedure standardizacije u proizvodnji prehrambenih proizvoda i poštovanja principa bezbednosti hrane, što je jedan od osnovnih uslova za članstvo u EU i STO.
Spor razvoj institucija podrške i zakonodavnog okvira: Republička direkcija za robne rezerve, Savetodavna služba i vodoprivredne organizacije koje još posluju kao državna preduzeća, nesprovedena reforma naučnih institucija podrške poljoprivredi neki su od nezavršenih poslova u uspostavljanju institucionalnog okvira za razvoj poljoprivrede. Zadružni savezi, privredne komore, strukovne organizacije nisu, iako bi trebalo da budu, nosioci razvoja poljoprivrede zbog nespremnosti da se izvrše unutrašnje reforme. S druge strane nekoliko značajnih državnih institucija formirano je u ovom periodu: Uprava za veterinu, Uprava za zaštitu bilja, Republička direkcija za vode, Uprava za šume, Uprava za poljoprivredno zemljište, Uprava za agrarna plaćanja, Generalni inspektorat, Direkcija za nacionalne referentne laboratorije i uspostavljen je Registar poljoprivrednih gazdinstava. Usvojeni su zakoni kojima se reguliše funkcionisanje sektora poljoprivrede.
Započet razvoj tržišta kredita i tržišta zemljišta: Bez razvijenog tržišta kredita i tržišta zemljišta ne može se zamisliti uspešna poljoprivreda. Reforma bankarskog sektora, uspostavljenje Registra poljoprivrednih gazdinstava, mere Ministarstva za pospešivanje razvoja tržišta kredita i druge mere doprinele su smanjenju specifičnih rizika vezanih za kreditiranje poljoprivrednika, tako da banke sve više svoje tržište pronalaze među poljoprivrednicima. Ovaj trend indirektno otvara mogućnost za razvoj tržišta zemljišta i to kako tržišta zakupa tako i tržišta prodaje.
Smanjenje učešća BDP u poljoprivredi u ukupnom BDP Republike Srbije: Trend smanjenja učešća BDP ostvarenog u poljoprivredi u ukupnom BDP nije uslovljen rastom vrednosti poljoprivredne proizvodnje, već razvojem ostalih sektora privrede. Tako je 2004. godine vrednost BDP u poljoprivredi iznosila 143,5 milijardi dinara (u stalnim cenama 2002) što je činilo 13,3% učešća u ukupnom BDP, a 2009. godine ostvaren je BDP u poljoprivredi od 139,3 milijarde, što čini 10,6% učešća u ukupnom BDP.
Uporedni pregled učešća BDP poljoprivrede u ukupnom BDP Republike Srbije:
Godina |
Bruto domaći proizvod |
Bruto dodata vrednost, |
Procentualno učešće BDP |
Stope rasta BDP, |
2004 |
1.079.044,2 |
143.545,8 |
13,3% |
|
2005 |
1.139.590,6 |
136.500,2 |
12,0% |
-4,9% |
2006 |
1.198.964,9 |
136.205,3 |
11,4% |
-0,2% |
2007 |
1.281.694,8 |
125.576,6 |
9,8% |
-7,8% |
2008 |
1.352.418,0 |
136.316,2 |
10,1% |
8,6% |
2009 procena |
1.311.864,8 |
139.340,5 |
10,6% |
2,2% |
Izvor: RZS, Saopštenje broj 179, NR 40.
Značajno povećanje vrednosti izvoza: Otvaranje tržišta EU za poljoprivredno-prehrambene proizvode iz Republike Srbije (Autonomous Trade Preferences iz 2000. godine) ali i cele mreže bilateralnih trgovinskih sporazuma sa zemljama regiona (CEFTA - Sporazum o slobodnoj trgovini u Centralnoj Evropi) stvaraju uslove za transformaciju Republike Srbije u zemlju neto-izvoznika hrane, koja po prvi put postaje 2005. godine sa suficitom od oko 152 miliona dolara, a u 2009. godini sa oko 637 miliona dolara.
Postepeno otvaranje tržišta: Pored liberalizacije iz 2001. godine poljoprivreda Republike Srbije još uvek ima najveću zaštitu u regionu (prosečni TE%=21%). Pregovorima u okviru STO i SSP nivo zaštite će se fazno smanjivati (SSP u roku od šest godina do nivoa od 3.1% prosečnog TE%). Međutim, gotovo puna decenija primene visoke zaštite onemogućila je da se u potpunosti sagledaju realni nivoi konkurentnosti domaćih proizvoda.
Neizgrađeni moderni tržišni lanci: Dva su osnovna izazova u uspostavljanju tržišnih lanaca i to kako uključiti male proizvođače u moderan tržišni lanac i kako povećati konkurentnost na nivou preradnih kapaciteta koji će biti u stanju da povećaju potrošnju kroz pronalaženje novih tržišta.
Prisutna je velika konkurencija na nivou primarne proizvodnje ali mala konkurencija na nivou prerade što je prvenstveno uzrokovano neatraktivnim područjem za investiranje usled neispunjavanja izvoznih EU standarda za veliku grupu proizvoda, nepredvidljivosti politike podrške, neizgrađenih institucija, nepoznavanja stvarne konkurentnosti usled visoke carinske zaštite i sl.
S druge strane, primetni su brojni trendovi koji će se tek ispoljiti na nivou poljoprivrednika ili stanovnika ruralnih predela. Neki od osnovnih trendova koji se uočavaju su:
1) smanjenje broja poljoprivrednika - uslovljeno je odlaskom u druge sektore i neprihvatanjem mladih da nastave posao svojih roditelja, kao i nemogućnošću da se ostvari konkurentna pozicija na tržištu sa postojećim nivoom i načinom proizvodnje. Usled toga javlja se efekat povećanja broja staračkih domaćinstava u ruralnim krajevima. Zbog unapređenja tehnologije u proizvodnji hrane sve je manja potreba za radnom snagom u poljoprivredi i sve je veća diverzifikacija aktivnosti na poljoprivrednom domaćinstvu u pravcu turizma, zanatstva i usluga;
2) sve veća migracija za poslom u gradovima - javlja se usled toga što napredniji delovi ruralne zajednice napuštaju seoske sredine zbog boljih socioekonomskih uslova u gradu i siromašniji slojevi su primorani da traže posao van poljoprivrede zbog sve većeg pritiska usled niskog prihoda u poljoprivredi na malom gazdinstvu;
3) sve veća urbanizacija ruralnih predela - povećanje potražnje za uslužnim poslovima u ruralnim područjima, a koja zahteva specifična znanja ljudi koji žive u ruralnim područjima;
4) smanjenje poljoprivrednih površina na račun izgradnje industrijskih i uslužnih kapaciteta;
5) poljoprivredno domaćinstvo menja svoju ulogu, jer više nije samo subjekt koji proizvodi hranu, već su mu potrebna sve šira i veća znanja i veštine o ekonomiji, marketingu, menadžmentu u poljoprivredi i pratećim aktivnostima;
6) postoji potreba za povećanim nivoom edukacije ruralnog stanovništva koje će sve više orijentisati na uslužne delatnosti;
7) približavanje i članstvo u EU i postajanje jedinstvenog sistema regionalnog i ruralnog razvoja, koji se temelje na decentralizaciji, većem učešću civilnog društva u donošenju odluka i povećanoj mogućnosti korišćenja EU i ostalih fondova.
Krajem 2008. godine kulminirala je svetska ekonomska kriza koja je na globalnom nivou izazvala veliki pad vrednosti akcija na berzi, nedostatak kapitala i smanjena ulaganja, otpuštanja radnika, pad cena nekretnina i pad potrošnje (prvenstveno luksuznih proizvoda). U Republici Srbiji, pored napred navedenih posledica, kao najznačajnije ističe se smanjenje investicija (stranih direktnih i domaćih), nedostatak investicionog kapitala usled smanjenja cross border kredita, povlačenja depozita građana i smanjenja priliva sredstava iz inostranstva građanstvu. Negativan efekat istih posledica odraziće se na ekonomiju i poljoprivredu Republike Srbije. Njih možemo podeliti u nekoliko grupa:
1) teškoće u održavanju makroekonomske stabilnosti, koje smanjuju predvidivost poslovanja;
2) promene vrednosti dinara povećavaju rizik u izvoznim poslovima;
3) depresijacija dinara povećava nabavnu cenu opreme i proizvodnih inputa iz uvoza i povećava kreditnu zaduženost poljoprivrednika;
4) smanjenje kupovne moći građana što utiče na smanjenu tražnju;
5) nedostatak sredstava na EU i državnom nivou koji može rezultirati:
- povećanjem poreskih opterećenja, dažbina i cena dozvola,
- ukidanjem ili smanjenjem agrarnih subvencija na nivou države, pokrajine, opštine, ali i EU;
6) povećanjem cene kapitala.
Ekonomska kriza negativno će se odraziti na poljoprivredu Republike Srbije usled povećanja cena kapitala ali kroz brojne propratne efekte koji smanjuju predvidivost u poslovanju i dostupnost finansijskih sredstva, a samim tim i potrošnju.
Cene žitarica i uljarica posle decenijskog pada zabeležile su značajan rast, cene voća i povrća nalaze se u gornjim granicama, cene mesa imaju uzlazni trend, šećer se posle pada cene tokom prethodne dve godine nalazi u uzlaznom trendu. Prosečno od 2000. do 2007. godine cene poljoprivrednih proizvoda su porasle za 75%. Ovakvo povećanje cene hrane koje se dogodilo 2007. godine je prvo takvo posle 1973. godine i nerealno je očekivati da se može ponoviti u skorijem periodu. Razloge zbog kojih se desio skok cena hrane možemo podeliti u privremene/kratkotrajne (loše vreme, male zalihe i panika) i dugotrajnije (proizvodnja biogoriva, slab dolar i visoka cena ulja). Posledice su bile najteže za siromašne zemlje koje u prehrambenoj sigurnosti u potpunosti zavise od uvoza žitarica direktno ili kroz donatorske programe.
U Republici Srbiji nije bilo značajnijih promena trendova kako u proizvodnji (osim što su određeni proizvođači kratkoročno prelazili na gajenje ratarskih kultura koje su karakterisane visokim cenama) tako ni u potrošnji (cene uljarica i žitarica imaju malu elastičnost, dok ostale, kao što je proizvodnja povrća, voća i mesa imaju svoje godišnje oscilacije vezane za sezonu).
Procesi na globalnom nivou reflektuju se i na Republiku Srbiju, ali tržište Republike Srbije je malo i relativno zatvoreno tržite i zavisiće ne samo od globalnih kretanja već i od mera koje će sprovoditi učesnici u domaćem tržišnom lancu.
Predviđanja FAO i OECD su da će se cene smanjiti do nivoa od 25% do 45%, u zavisnosti od rasta dolara, vremenskih uslova, cene ulja i potražnje za biogorivom. Ovo smanjenje se praktično već i dogodilo jer su prodavci inputa, proizvođači, prerađivači, trgovci i potrošači reagovali na podsticaje i signale koji su poslati od strane tržišta, ali i brojnih netržišnih reakcija.
Povećanje cena hrane neće bitnije uticati na sprovođenje Nacionalnog programa za poljoprivredu, jer su usled reakcija na razne podsticaje cene već u uzlaznom i svom redovnom sezonskom trendu.
III CILJEVI I MERE AGRARNE POLITIKE
Cilj 1: Izgraditi održiv i efikasan poljoprivredni sektor koji može da se takmiči na svetskom tržištu doprinoseći porastu nacionalnog dohotka.
Konkurentnost je koncept poređenja sposobnosti i performansi firme, sektora ili zemlje da proda i nabavi robe i/ili usluge na datom tržištu.
Poljoprivreda Republike Srbije suočava se sa mnogim problemima koji su prvenstveno rezultat niskog investicionog ulaganja, što je uslovilo relativno nisku konkurentnost i zaostajanje za uporednim zemljama. Postoje proizvodnje i pojedinci koji su sa svojim proizvodima konkurentni, jer se konkurentnost gradi na primeni sposobnosti, veština i kreativnosti pojedinaca da se prilagode novim uslovima. Novi uslovi za poljoprivredu Republike Srbije se stvaraju i ogledaju u prelasku sa centralno planske privrede, u kojoj je najveća odgovornost na državnom aparatu, ka tržišnoj gde je u centru odgovornost pojedinca. Novi integracioni procesi (pristupanje STO i EU) još više će promeniti uslove privređivanja koji će se ogledati u većoj liberalizaciji poljoprivrede, a samim tim zahtevaće još veću konkurentnost. Povećanje konkurentnosti odražava se u porastu životnog standarda stanovništva tokom dužeg vremenskog perioda i ona se može povećati investicijama kako u opremu i nove tehnologije tako i investicijama u znanje.
Uočeno je da se stanje u poljoprivredi mora poboljšati i to u pogledu strukture farmi, standarda kvaliteta, marketinga poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda, tržišta kapitala i zemljišta, obrazovanja i stručnog usavršavanja. Jedino uz povećanje konkurentnosti poljoprivrednici iz Republike Srbije mogu opstati i napredovati na visoko konkurentnom unutrašnjem tržištu EU.
Specifični prioritetni ciljevi za period 2010-2013. godine su:
1) unaprediti rad institucija za podršku - Uprava za agrarna plaćanja i Savetodavne službe;
2) povećati investicije u poljoprivredni i ruralni sektor;
3) unaprediti saradnju i kreirati zajedničke programe sa lokalnim institucijama za podršku poljoprivrednicima;
4) stvoriti uslove da komercijalno-kreditni i finansijski sektor odgovori potrebama poljoprivrednika za kratkoročnim, srednjoročnim i dugoročnim kreditima;
5) podsticati konkurenciju u cilju povećanja kvaliteta poljoprivrednih inputa;
6) unaprediti efikasnost korišćenja državnog poljoprivrednog zemljišta.
Aktivnosti su:
1) unaprediti sprovođenje Zakona o poljoprivrednom zemljištu u cilju sprovođenja procedura u zakonski predviđenom roku od strane opština;
2) razviti kreditne linije u saradnji sa lokalnom samoupravom uz formiranje lokalnih fondova za razvoj poljoprivrede;
3) podržati projekte poljoprivrednika usmerene u izgradnju objekata za proizvodnju, preradu i skladištenje, kao i nabavku opreme i mehanizacije;
4) nastaviti subvecionisanje nabavke poljoprivrednih inputa (đubriva, semena i goriva);
5) pojačati kontrole i kazne za prodaju poljoprivrednih inputa nezadovoljavajućeg kvaliteta za proizvođače, uvoznike i prodavce;
6) umanjiti rizik u proizvodnji kroz subvencionisanje premija osiguranja i usvajanje pravilnika za nadoknadu štete od elementarnih nepogoda u poljoprivrednoj proizvodnji;
7) nastaviti podršku uvođenja programa i standarda bezbednosti i kvaliteta u poljoprivredni i prerađivački sektor (HACCP, Codex Alimentarius, ISO, GLOBALGAP);
8) podržati programe koji za cilj imaju stvaranje dodate vrednosti (integralna proizvodnja, organska proizvodnja, zaštita proizvoda sa geografskim poreklom);
9) uspostaviti operativne i usaglašene sisteme kontrole u skladu sa standardima EU za proizvode sa dodatom vrednošću;
10) promovisati poljoprivredu Republike Srbije i proizvode na međunarodnim sajmovima;
11) unaprediti rad Savetodavne službe;
12) obezbediti tržišne informacije zainteresovanim korisnicima;
13) podržati programe unapređenja kvaliteta zemljišta (kalcifikacija, sistematska kontrola plodnosti i poboljšanje kvaliteta zemljišta i sl.);
14) podržati udruživanje proizvođača u zadruge i asocijacije kroz linije za investicionu podršku, ali i kroz podršku upravljanju udruženjima.
Osnovni indikatori su:
1) sredstva IPARD fonda dostupna poljoprivrednicima i prerađivačkoj industriji;
2) godišnje investicije u poljoprivrednom sektoru rastu po stopi od preko 5% godišnje (broj traktora uvedenih u proizvodnju 5%, izgrađeni skladišni i preradni kapaciteti 10%, sistemi za navodnjavanje 10%, direktne investicije u poljoprivredni i preradni sektor 10%, novi zasadi voća i vinove loze 8%);
3) ukupna suma poljoprivrednih kredita povećana za 20% u odnosu na 2009. godinu;
4) broj nestandardnih uzoraka pri kontroli đubriva i semena smanjen na ispod 5%;
5) izvoz poljoprivrednih proizvoda u periodu 2009-2013. uvećan za 25%;
6) povećana potrošnja mineralnog đubriva po stopi od 5% godišnje;
7) usvojeni zakonski propisi, u skladu sa Akcionim planom priključenja EU;
8) uspostavljen nacionalni sistem obeležavanja poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda sa zaštićenim geografskim poreklom.
Cilj 2: Obezbediti hranu koja zadovoljava potrebe potrošača u pogledu bezbednosti i kvaliteta.
Ostvarenje ovog cilja treba da dovede do povećanja sigurnosti potrošača, veće profitabilnosti i konkurentnosti prehrambene industrije, povećanja izvoza ispunjavanjem zahteva zemalja uvoznika, zamene uvoznih artikala domaćim istog nivoa bezbednosti, smanjenja troškova kontrole, a time i jeftinije proizvodnje, obezbeđivanje međunarodne integracije (članstva u EU i STO).
Izgradnja sveobuhvatnog, koordinisanog i integrisanog nacionalnog sistema nadzora nad bolestima biljaka i životinja je osnova očuvanja zdravlja životinja, biljaka, ljudi i životne sredine, kao i proizvodnje bezbedne hrane. Najveći teret u ostvarenju ovog cilja leži na institucijama koje svojim delovanjem kroz uspostavljanje zakonske regulative i unapređenje kapaciteta inspekcijske službe treba da dovedu do toga da hrana bude u potpunosti bezbedna. Međutim, u isto vreme potrebno je da svi učesnici u tržišnom lancu podnesu svoj deo odgovornosti u postizanju ovog cilja. Naučno-istraživačke organizacije i savetodavne službe takođe imaju izuzetno značajnu ulogu u edukaciji, podizanju svesti i širenju informacija duž celog tržišnog lanca. Raznim strukturnim merama u pravcu podrške investicijama u savremene objekte koji obezbeđuju veći stepen bezbednosti hrane i uvođenjem standarda može se podržati ostvarenje ovog cilja.
Specifični ciljevi za period 2010-2013. godine su:
1) uspostavljanje sistema referentnih laboratorija u lancu bezbednosti hrane;
2) puna implementacija strategije integrisanog upravljanja granicama, posebno u oblasti nadležnosti veterinarskih i fitosanitarnih inspektora;
3) uvođenje biljnih pasoša.
Aktivnosti su:
1) osnovati referentne laboratorije za potrebe kontrole bezbednosti hrane;
2) doneti sva neophodna podzakonska akta na osnovu Zakona o bezbednosti hrane i započeti njihovu implementaciju;
3) uspostaviti i unaprediti potrebne registre subjekata u poslovanju sa hranom i hranom za životinje;
4) jačati savetodavnu i institucionalnu podršku subjektima u poslovanju sa hranom i hranom za životinje u smislu primene standarda bezbednosti hrane;
5) proširiti i unaprediti sistem obeležavanja životinja;
6) pojačati kapacitet državnih službenika za kreiranje programa nadzora i učešće u telima EU i pri STO.
Osnovni indikatori su:
1) ispunjeni uslovi za izvoz mleka u EU i dobijena izvozna dozvola za nekoliko mlekara;
2) usvojeni zakonski propisi iz oblasti bezbednosti hrane, u skladu sa Akcionim planom priključenja EU;
3) uspostavljeni potrebni registri i isključivanje sa tržišta onih koji nisu uskladili poslovanje sa zakonskim i podzakonskim aktima iz oblasti bezbednosti hrane;
4) usvojeni višegodišnji i godišnji programi kontrole (nadzora) u svakoj oblasti;
5) uspostavljen Nacionalni Codex komitet.
Cilj 3: Osigurati podršku životnom standardu za ljude koji zavise od poljoprivrede, a nisu u stanju da svojim razvojem prate ekonomske reforme.
Specifičnost poljoprivrede je da se osim proizvodnje za potrebe tržišta određeni deo proizvodnje koristi u sopstvene svrhe (potrošnja na gazdinstvu). Neka od poljoprivrednih gazdinstava nisu tržišno orijentisana i ne mogu da budu konkurentni bilo zbog svojih ličnih kapaciteta ili zato jer se nalaze u područjima manje podobnim za poljoprivrednu proizvodnju. Ovoj kategoriji pripada uglavnom stariji sloj stanovništva koji živi od penzije i/ili rentiranja zemljišta, dok je proizvodnja namenjena sopstvenim potrebama.
Važno je definisati politiku koja će biti usmerena ka podršci dohotku za one kategorije koje proizvode za svoje potrebe i koje nisu u mogućnosti da budu konkurentni na tržištu.
Najprikladniji način klasifikacije gazdinstava prema njihovoj tržišnoj orijentaciji je podela poljoprivrednih gazdinstava na komercijalna i nekomercijalna. Komercijalna poljoprivredna gazdinstva su tržišno orijentisana i svoju proizvodnju prilagođavaju zahtevima tržišta. Nekomercijalna poljoprivredna gazdinstva proizvode samo za svoje potrebe pri čemu im je poljoprivreda jedina delatnost.
Specifični ciljevi za period 2010-2013. godine su:
1) smanjiti broj nekomercijalnih gazdinstava;
2) unaprediti sistem penzijskog, zdravstvenog i socijalnog osiguranja poljoprivrednika.
Aktivnosti su:
1) mere podrške dohotku članovima nekomercijalnih gazdinstava koji ispunjavaju starosne kriterijume;
2) obezbeđenje podrške nekomercijalnim gazdinstvima prilikom alokacije zemljišta ka tržišno orijentisanim proizvođačima;
3) da u saradnji sa drugim nadležnim ministarstvima istraži načine i usvoji politiku reforme sistema penzijskog, zdravstvenog i socijalnog osiguranja poljoprivrednika.
Osnovni indikatori su:
1) broj nekomercijalnih gazdinstava smanjen za 10%;
2) broj ugovora za alokaciju zemljišta od nekomercijalnih gazdinstava povećan za 15%;
3) usvojena reforma sistema penzijskog i socijalnog osiguranja poljoprivrednika i započeto njeno sprovođenje od strane Vlade Republike Srbije.
Cilj 4: Osigurati podršku održivom razvoju sela
Razvoj sela obuhvata mnogo širu oblast od poimanja poljoprivrede. Politika razvoja sela predstavlja skup različitih socijalno-ekonomskih aktivnosti definisanih ruralnom politikom koje su usmerene na seoska područja. Suštinski, to su aktivnosti koje vode poboljšanju života i privređivanja na selu, a najčešće podrazumevaju investicije u sredstva za poljoprivrednu proizvodnju i preradu, izgradnju i obnovu seoske infrastrukture, edukaciju i stručno usavršavanje seoskog stanovništva, unapređenje seoskog turizma, promovisanje tradicionalnih i kulturnih vrednosti, zaštitu prirodne sredine i okruženja.
Osnovni problemi koji već dugo usporavaju razvoj seoskih područja vezani su za migraciju seoskog stanovništva u urbana područja, nepovoljnu starosnu strukturu, nedovoljne investicije u razvoj sela i života na selu, pri čemu su se zanemarivale ostale delatnosti koje doprinose njegovom razvoju, kapaciteti, infrastruktura, seoski turizam i slično.
Potrebno je posebnu pažnju posvetiti činjenici da se različita regionalna područja nalaze na različitom nivou ruralnog razvoja pa kao takva zahtevaju različite sisteme mera podrške.
Specifični ciljevi za period 2010-2013. godine su:
1) podržati izgradnju regionalnih i lokalnih institucija za podršku ruralnom razvoju;
2) unaprediti saradnju Ministarstva sa lokalnim samoupravama u cilju podrške ruralnom razvoju;
3) povećati investicije u ruralni razvoj;
4) usmeriti podršku ka diverzifikaciji aktivnosti u ruralnim područjima.
Aktivnosti su:
1) usvojiti program ruralnog razvoja kojim će biti definisani ciljevi, mere i akcije za razvoj sela;
2) kreirati mere podrške usmerene u pravcu diverzifikacije aktivnosti na selu;
3) organizovati programe usmerene u pravcu jačanja kapaciteta regionalnih i lokalnih institucija za podršku ruralnom razvoju;
4) podržati lokalne inicijative i aktivnosti usmerene u razvoj sela (kulturne, turističke i druge manifestacije i aktivnosti).
Osnovni indikatori su:
1) javna mreža za podršku ruralnom razvoju pripremila je preko 50% projekata koji su odobreni za finansiranje u okviru IPARD fonda;
2) objavljeni i sprovedeni konkursi za podršku infrastrukturi i diverzifikaciji aktivnosti;
3) broj ugovora sa lokalnim samoupravama za finansiranje ruralnog razvoja povećan za 50% u odnosu na 2009. godinu i raste svake godine po stopi od 10%.
Cilj 5: Sačuvati životnu sredinu od negativnih efekata poljoprivredne proizvodnje
Politika zaštite okoline sprovodi se kroz ekološke poljoprivredne programe, a za koje je trenutno interes u Republici Srbiji na veoma niskom nivou. Dugoročni cilj Republike Srbije je da postane član EU i u tom cilju neophodno je postaviti nove i usaglasiti postojeće standarde sa politikom EU, kao i definisati osnovne pravce politike zaštite okoline, naročito specifično definisane za poljoprivredne oblasti.
Specifični prioritetni ciljevi za period 2010-2013. godine su:
1) definisati politiku zaštite okoline od negativnih efekata poljoprivredne proizvodnje;
2) započeti pripreme za uvođenje nitratne direktive;
3) unaprediti saradnju sa ministarstvom nadležnim za poslove životne sredine osnivanjem stalnih radnih grupa.
Aktivnosti su:
1) uvesti podršku investicijama na farmama sa ciljem smanjenja zagađenja i prilagođavanja standardima EU;
2) investiciona podrška procesima sertifikacije u cilju razvoja organske proizvodnje, kao i uvođenje dobre poljoprivredne prakse;
3) unaprediti bazu podataka svih subjekata koji su uključeni u organsku proizvodnju;
4) obezbediti pravnu osnovu za uvođenje dobre poljoprivredne prakse i podržati izdvajanje budžetskih sredstava za ovu namenu;
5) razviti načela dobre poljoprivredne prakse u zaštiti zemljišta, vode, vazduha i životinja;
6) razviti Vodiče za integralnu zaštitu useva protiv štetočina;
7) razviti strateške, zakonske, administrativne i tehničke instrumente za kontrolu rada sa genetički modifikovanim organizmima i smanjenje rizika od genetički modifikovanih organizama na najmanju moguću meru;
8) izvršiti inventar stanja i dosadašnje podrške genetičkih resursa, usvojiti Nacionalni program očuvanja genetičkih resursa i obezbediti podršku za sprovođenje programa.
Osnovni indikatori su:
1) formirane zajedničke radne grupe, usvojen opis rada nadležnih ministarstava i započet rad;
2) usvojen Nacionalni program očuvanja genetičkih resursa;
3) usvojen novi sistem podrške genetičkim resursima;
4) donet nacionalni akcioni plan za razvoj organske proizvodnje;
5) površina pod organskom proizvodnjom povećava se po stopi od 20% godišnje;
6) broj poljoprivrednika imaoca GLOBALGAP standarda u 2010. godini povećao se 10 puta u odnosu na 2009. godinu;
7) pripremljena Strategija za uvođenje nitratne direktive i započeto informisanje zainteresovanih o načinima i efektima uvođenja direktive.
6. Pristupanje Evropskoj uniji
Cilj 6: Pripremiti poljoprivredu Republike Srbije za integraciju u EU
Povećanjem broja zemalja članica EU proteklih godina stvoreno je veće tržište i nove razvojne šanse za poljoprivredu EU. Ove promene, pored ostalog, izazvale su i promene u agrarnoj politici EU, a ogledaju se u smanjenju podrške tržišnim merama, minimiziranju uticaja podrške na proizvodnju i povećanju podrške ruralnom razvoju.
Republika Srbija će na svom putu ka EU morati da se prilagodi nizu propisa i standarda koje propisuje EU, a koje će u znatnoj meri izmeniti situaciju u našoj poljoprivredi. Ekonomski ciljevi propisani Kopenhaškim sporazumom, koji definiše kriterijume ulaska jedne zemlje u zajednicu zemalja EU podrazumevaju:
1) stvaranje i funkcionisanje tržišne ekonomije koja će biti sposobna da se integriše u tržišne ekonomije ostalih zemalja članica;
2) preduslov za potpuni prelazak naše poljoprivrede na tržišni način funkcionisanja zahteva niz promena i prilagođavanja, pre svega u pogledu vlasničke strukture, odnosa države i proizvođača, razvijanja sistema tržišnih informacija, jačanje savetodavstva, kao i unapređenja zakonskih propisa koji će omogućiti nesmetano funkcionisanje tržišnih instrumenata;
3) sposobnost da se izdrži konkurencija tako da ekonomija države ne bude ugrožena zbog uvoznih roba u trenutku ulaska na slobodno tržište;
4) većina mera podrške poljoprivrednoj proizvodnji ima za krajnji cilj upravo izgradnju ekonomije sposobne da izdrži međunarodnu konkurenciju. U trenutku kada Republika Srbija postane deo slobodne zone trgovine EU, konkurentan proizvod na tržištu, koji samo cenom i kvalitetom može da konkuriše na tržištu, sa malom mogućnošću zaštite od uvoza, biće najjače sredstvo za uspeh poljoprivrede Republike Srbije na međunarodnom tržištu i osnovni preduslov za razvoj. Republika Srbija je već konkurentna u nekim proizvodima na međunarodnom tržištu, ali je potrebno stvoriti svest o neophodnosti praćenja tržišnih trendova i prilagođavanju zahtevima tržišta, kao i o vrednovanju odluke o proizvodnji ili uvozu pojedinih proizvoda;
5) prilagođavanje setu pravila EU i praksi po kojima EU funkcioniše.
Zakoni, pravila i procedure po kojima EU funkcioniše, poznat pod imenom Acquis Communautaire, u delu poljoprivrede pokriva tri grupe: zakonski standardi, zajednička poljoprivredna politika i tzv. "strukturalni fondovi". Zakonski standardi relevantni za poljoprivredu su jako obimni i obuhvataju veliki broj oblasti od zdravlja životinja, zdravlja biljaka i bezbednosti hrane do obeležavanja proizvoda i zaštite potrošača. ZPP reguliše mehanizme pomoću kojih funkcioniše centralni agrarni budžet EU. Iako Republika Srbija još uvek nema obavezu da primenjuje ZPP mora da radi na razvijanju i testiranju različitih mehanizama za implementiranje ZPP, pre nego što postane član EU. Republika Srbija ne može koristiti strukturne fondove EU pre članstva, ali nakon uspostavljanja određenih mehanizama moći će da koristi određeni vid pretpristupne pomoći kroz sistem sličan strukturnim fondovima, zbog čega je potrebno ubrzano raditi na uspostavljanju ovih mehanizama.
Period sprovođenja ovog programa biće praćen procesom priključenja u EU, koji je u ovoj fazi oličen u implementaciji SPP. SSP je prvi korak u integraciji zemalja zapadnog Balkana u EU i sprovodi se putem procesa formiranja zone slobodne trgovine između EU i zemlje kandidata za članstvo, kao i putem procesa usklađivanja zakonskog okvira zemlje sa pravnim tekovinama EU.
Za Republiku Srbiju SSP prvenstveno znači ugovorno ozvaničenje postojećih olakšica prilikom izvoza na tržište EU, kao i liberalizaciju domaćeg tržišta za proizvode poreklom iz EU. Sa političkog aspekta primena SSP predstavlja bitan pomak za Republiku Srbiju i jasan signal svetu o orijentaciji zemlje.
Proces integracije u EU veoma je složen i dugotrajan, pri čemu je sektor poljoprivrede jedan od najzahtevnijih u pogledu usklađivanja, zbog čega je neophodna dobra organizacija resornog ministarstva u ovom procesu. Aktivnosti na kojima će se raditi u narednom periodu do punopravnog članstva u EU su:
1) usklađivanje zakonodavstva;
2) izgradnja novih institucija;
3) kadrovska reorganizacija;
4) stalna obuka zaposlenih.
Usklađivanje zakonodavstva Republike Srbije sa pravnim tekovinama EU predstavlja najozbiljniji posao u procesu evropske integracije Republike Srbije. Imajući u vidu da se oko 10.000 propisa odnosi na poljoprivredu (poljoprivreda, ruralni razvoj, bezbednost hrane, veterinarska i fitosanitarna politika, ribarstvo) od ukupno 27.000 propisa, ozbiljnost ovog posla je očigledna. Vodeći dokument u ovom procesu usklađivanja je NPI u EU, koji predstavlja višegodišnji plan usklađivanja našeg zakonodavstva sa evropskim propisima do 2012. godine, kada je planirano da se Republika Srbija potpuno uskladi sa zakonodavstvom EU. Svi propisi EU podeljeni su u posebna poglavlja: poglavlje 11. (poljoprivreda i ruralni razvoj), 12. (bezbednost hrane, fitosanitarna i veterinarska politika) i 13. (ribarstvo), odnose se na poljoprivredu u širem smislu reči i usklađivanje našeg zakonodavstva vrši se ovim propisima.
U narednom periodu preduzeće se sledeće aktivnosti u vezi sa usklađivanjem zakonodavstva:
1) izgraditi sistem praćenja usklađivanja naših propisa sa evropskim, gde će se u svakom trenutku znati koji deo propisa EU je prenet u naš pravni poredak, a koji nije, i uspostaviti dinamiku usklađivanja, tj. pratiti u kojoj se fazi nalaze zakoni koji su prioritet Ministarstva za datu godinu prema NPI;
2) obezbediti konstantnu obuku za pravnike koji rade na pisanju propisa;
3) sinhronizovati aktivnosti na osnovu definisanih prioriteta NPI.
Izgradnja novih institucija je bitan deo integracionih procesa u poljoprivredi. Brojne su institucije koje treba izgraditi po modelu EU, a koje pravno ni funkcionalno do sada nisu postojale u našem sistemu. Za uspostavljanje novih institucija neophodna je informacija o broju ljudi koje je potrebno ili prerasporediti iz drugih nadležnih ministarstava, kao i iz Ministarstva ili zaposliti dodatni kadar. Drugi element je cena koštanja institucije. Ove podatke neophodno je znati pre osnivanja same institucije kako bi se sredstva unapred planirala.
U skladu sa prioritetima NPI tj. procesa usklađivanja zakonodavstva, sprovoditi konstantnu obuku svih zaposlenih i horizontalno i vertikalno kako bi bili sposobni da iznesu proces integracije Republike Srbije u EU u delu poljoprivrede. Horizontalna obuka podrazumevala bi treninge poput timskog rada, učenja stranih jezika, pisanja projekata, funkcionisanja EU, rad na računarima, dok bi vertikalna obuka bila usmerena na podizanje znanja zaposlenih u pojedinim oblastima rada. Veoma je bitno da vertikalna obuka bude sprovođena u neposrednoj saradnji sa ljudima koji rade na usklađivanju propisa kako bi se utvrdili prioriteti za ovu obuku.
7. Pristupanje Svetskoj trgovinskoj organizaciji
Cilj 7: Prilagoditi politiku domaće podrške i trgovine u poljoprivredi pravilima STO
Uporedo sa procesom priključenja EU Republika Srbija vodi pregovore o članstvu u STO. S obzirom da se period implementacije ovog programa poklapa sa trajanjem pregovora o ulasku u STO, implementacija programa biće određena rezultatima pregovora. Mere i politike sadržane u ovom programu u skladu su sa politikom STO, tako da ulazak u ovu organizaciju i pristup većem tržištu može samo da ubrza i olakša implementaciju programa.
Značaj priključenja Republike Srbije STO leži u nesmetanom pristupu tržištu 153 zemlje članice, između kojih se obavlja čak 97% ukupne svetske trgovine robom i uslugama. Nakon dobijanja statusa punopravnog člana STO Republiku Srbiju očekuje značajno povećanje nivoa stranih direktnih investicija. Republika Srbija će se obavezati na liberalizaciju pristupa domaćem tržištu, kao i na ograničavanje sredstava agrarnog budžeta plasiranog u mere koje nisu u skladu sa politikom STO (subvencionisanje cena, izvozne subvencije i sl.), po dinamici i na nivou koji će biti rezultat pregovora.
Članstvo u STO zahtevaće nekoliko važnih promena u trgovinskom režimu Republike Srbije i to u pravcu:
1) smanjenja spoljne zaštite;
2) smanjenja nivoa domaće podrške direktno povezane sa proizvodnjom;
4) ukidanja izvoznih subvencija;
5) ukidanja određenih vancarinskih barijera koje Republika Srbija primenjuje.
Sva navedena smanjenja sprovodiće se fazno da bi se domaća poljoprivreda i industrija prilagodile novim uslovima.
1. Sredstva budžeta namenjena agraru
Sredstva za realizaciju Nacionalnog programa za poljoprivredu obezbeđuju se iz budžeta Republike Srbije, kao sredstva na poziciji Ministarstva i dodatno iz donatorskih sredstava. Uloga sredstava budžeta namenjenog agraru je da pomogne bržem ostvarivanju zacrtanih ciljeva, i to:
1) da se u relativno kratkom vremenskom periodu održivo poveća konkurentnost i uspostave čvrsti tržišni instrumenti u cilju ispunjenja uslova za punopravno članstvo u EU;
2) da se poljoprivreda posmatra kao sveobuhvatni ruralni razvoj koji u sebi obuhvata ne samo poljoprivrednu proizvodnju, nego i sve druge aspekte razvoja, uključujući i očuvanje životne sredine.
Potrebno je visinu pomenutih sredstava prilagoditi realnim potrebama poljoprivrede i mogućnostima zemlje. Nažalost, poslednjih godina je prisutan trend nominalnog smanjenja pomenutih sredstava i samim tim i smanjenja njihovog realnog učešća u ukupnom budžetu.
Pregled ostvarenih sredstava budžeta namenjenog agraru
Godina |
Ukupni rashodi i izdaci za nabavku nefinansijske i finansijske imovine |
Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Republike Srbije |
|
Sredstva iz budžeta |
Učešće u ukupnim izdacima |
||
RSD |
RSD |
% |
|
2004 |
362.045.252.000 |
18.059.553.000 |
5.0% |
2005 |
400.767.778.000 |
16.269.962.000 |
4.1% |
2006 |
505.820.602.000 |
23.593.481.000 |
4.7% |
2007 |
595.517.786.100 |
21.410.029.000 |
3.6% |
2008 |
695.959.075.793 |
27.634.337.342 |
4.0% |
2009 |
719.854.143.000 |
15.964.071.000 |
2.2% |
2010 |
762.971.000.000 |
19.907.945.000 |
2.6% |
Izvor: Ministarstvo finansija, zakoni o budžetu.
Pored adekvatnog obima sredstava budžeta namenjenog agraru bitna je i struktura trošenja sredstava koja podrazumeva da se sa što manje sredstava ostvari što povoljniji ekonomski efekat na razvoj poljoprivrede. Da bi se ovo postiglo struktura trošenja sredstava kretaće se u pravcu:
1) povećanja udela strukturne podrške usmerene na povećanje investicija, uvođenje standarda, pronalaženje novih tržišta, stvaranje dodate vrednosti proizvoda kroz organsku proizvodnju i zaštitu geografskog porekla proizvoda;
2) smanjenja udela troška administracije;
3) povećanja sredstava namenjenih ruralnom razvoju;
4) zadržavanja nominalnog nivoa podrške kreditiranju poljoprivrede, ali i smanjenja njegovog udela;
5) smanjenja izvoznih subvencija (do potpunog ukidanja);
6) smanjenja udela podrške dohotku;
7) povećanja sredstava namenjenih unapređenju standarda bezbednosti hrane kroz eradikaciju biljnih i životinjskih bolesti;
8) povećanja sredstava namenjenih podršci poljoprivrednom istraživanju, transferu znanja i tržišnih informacija;
9) nastavka tržišne podrške subvencionisanju inputa kroz plaćanja po hektaru i grlu stoke.
2. Korišćenje dodatnih sredstava
Pored sredstava budžeta Republike Srbije i sredstava budžeta Autonomne pokrajine Vojvodina namenjenih agraru, većina opština obezbeđuje sredstva za razvoj poljoprivrede i sela u Republici Srbiji. Značajan broj donatora podržava razvoj sektora kroz razne projekte.
Ispunjenjem uslova za korišćenje sredstava pete komponente namenjene ruralnom razvoju iz IPA fondova dodatno će biti obezbeđena sredstva za:
1) unapređenje konkurentnosti poljoprivrede i prerađivačke industrije;
2) zaštitu životne sredine od štetnih zagađenja nastalih poljoprivrednim aktivnostima;
3) investicije u ruralni razvoj.
Sva ova sredstva trebalo bi da budu usmerena ka ostvarenju ciljeva definisanih Strategijom poljoprivrede i ruralnog razvoja i Nacionalnim programom za poljoprivredu. Treba težiti da ona budu usmeravana preko zvaničnih kanala i institucija-nacionalnih, pokrajinskih, regionalnih i lokalnih, jer će se na taj način najbolje obezbediti održivost. Bitno je da postoji koordinacija između različitih projekata da bi se ostvario sinergetski efekat, ali i izbegla dupliranja. Takođe, potrebno je težiti da ova sredstva (pokrajinska, lokalna, donatorska) budu uložena u ostvarivanje sledećih ciljeva vezanih za unapređenje kapaciteta institucija i poljoprivrednika.
Institucionalno unapređenje kapaciteta:
1) razvijanje savetodavne službe kako državne tako i privatne;
2) obrazovanje mladih i dopunsko obrazovanje poljoprivrednika;
3) poljoprivredno istraživanje usmereno na povećanje profitabilnosti poljoprivrede i njegova primena u praksi;
4) podizanje kapaciteta institucija u cilju adekvatnog donošenja, sprovođenja i kontrole agrarne politike i politike bezbednosti hrane;
5) unapređenje ruralnog finansiranja.
Unapređenje kapaciteta na nivou poljoprivrednog gazdinstva:
1) unapređenje proizvodnih i marketinških kapaciteta proizvođača kroz investicionu i tehničku pomoć;
2) udruživanje organizacija poljoprivrednih proizvođača (zadruge, udruženja);
3) međudržavno i regionalno povezivanje na svim nivoima;
4) unapređenje seoske infrastrukture;
5) promovisanje i pozicioniranje robnih marki;
6) projekti usmereni na smanjenje štetnih posledica poljoprivrede na životnu sredinu.
3. Mere za unapređenje sprovođenja agrarne politike
Pored adekvatnog definisanja agrarne politike i obezbeđivanja sredstava za njeno sprovođenje važno je izgraditi i procedure, kao i kapacitete za njeno kvalitetno praćenje, analizu, implementaciju i kontrolu. Zainteresovani u svakom trenutku treba da imaju pristup informacijama o stanju svog predmeta, kao i o načinu trošenja sredstava budžeta namenjenog agraru.
Aktivnosti Ministarstva u periodu od naredne četiri godine biće usmerene na:
1) višegodišnje planiranje mera i potrebnih sredstava budžeta namenjenog agraru;
2) inventarizaciju svih budžetskih transfera za poljoprivredu Ministarstva i drugih ministarstava, pokrajina, opština i donatorskih sredstava usmerenih ka poljoprivredi;
3) analizu efekata ovih mera, koja će ukazati na njihove pozitivne i negativne strane i činiti ih dostupnim svim zainteresovanim stranama;
4) klasifikovanje i grupisanje mera podrške poljoprivredi prema različitim kategorijama (prema korisniku, obliku isplate, proizvodu, tipu, nameni, cilju) i metodologiji prema međunarodno uporedivim klasifikacijama (STO, OECD, EU), kao i njihovo kontinuirano praćenje po klasifikovanim grupama;
5) pripremu javnih izveštaja i informacija o utrošenim budžetskim sredstvima i analizama agrarne politike;
6) institucionalno definisanje informacija o utrošenim budžetskim sredstvima, ostvarenju ciljeva i mera agrarne politike, definisane Strategijom poljoprivrede i ruralnog razvoja, Zakonom o poljoprivredi i ruralnom razvoju, Nacionalnim programom poljoprivrede za period od četiri godine, godišnjim programom trošenja budžetskih sredstava;
7) unapređenje kapaciteta za definisanje, sprovođenje, praćenje i kontrolu politika naročito za:
- preuzimanja EU politike u budućnosti,
- analitičke kapacitete za programiranje i analizu agrarne politike,
- menadžment javnih politika i prakse modernog menadžmenta,
- pregled i uspostavljanje procedura za odabir korisnika,
- kontrolu sprovedenih mera;
8) obezbeđenje stabilnih i sigurnih višegodišnjih sredstava budžeta namenjenih agraru i merama podrške ruralnom razvoju.
Brojni su izazovi sa kojima se suočava ili će se suočiti kreatori agrarne politike, prerađivači, proizvođači i potrošači u Republici Srbiji u naredne četiri godine. Promene koje donosi povećanje konkurencije usled procesa liberalizacije u okviru SSP i STO, u mnogome će promeniti poslovno okruženje u poljoprivredi. Oni treba da budu u stanju da se prilagode novim uslovima i da u njima budu konkurentni, a kreatori politike da im olakšaju prilagođavanje na novo okruženje. Najvažniji izazovi u razvoju tržišnih lanaca u predstojećem periodu su uključivanje malih proizvođača u moderne tržišne lance, povećanje konkurencije na nivou proizvodnje i prerade, stvaranje atraktivnog okruženja za investiranje, implementacija EU standarda.
Pred kreatorima politike na državnom nivou nalaze se brojni zadaci, koji pored ekonomskog razvoja treba da brinu i o socijalnom, regionalnom i ruralnom razvoju. Ova politika nije u mogućnosti da bude sprovedena bez saradnje sa lokalnim činiocima razvoja, kao što su pokrajine, opštine i regionalne razvojne agencije. Ministarstvo i Vlada će usmeriti svoje aktivnosti u razvoju tržišnih lanaca ka:
1) usvajanju i sprovođenju standarda koji omogućavaju proizvođačima da ostvaruju dodatu vrednost svojih proizvoda (integralna, organska, zaštita geografskog porekla i sl.);
2) osiguranju pravne zaštite i stvaranju uslova za njeno sprovođenje na takav način da ne favorizuje ni jednu grupu unutar lanca;
3) eliminaciji sivog tržišta koje u osnovi stvara nejednake uslove za sve;
4) razvoju politike i legislative, koja će stvoriti konkurentno poslovno okruženje za investiranje, kako na nivou države, tako i na nivou lokalnih zajednica;
5) razdvajanju poljoprivredne i socijalne politike u cilju izbegavanja tržišnih distorzija;
6) razvoju fizičke i tržišne infrastrukture, uz konsultaciju sa proizvođačima, organizacijama i drugim zainteresovanim akterima;
7) podršci osnivanju zastupničkih organizacija;
8) obezbeđivanju tržišnih informacija duž tržišnog lanca.
Prerađivački sektor i sektor veleprodaje treba, pre svega, da budu orijentisani na povećanje potražnje kroz snižavanje cene koštanja i pronalaženjem novih tržišta. U tom smislu svoje aktivnosti treba da usmere ka:
1) usvajanju standarda i uvođenju sistema gradacije kvaliteta;
2) unapređenju organizacije unutar tržišnog lanca;
3) investiranju u postrojenja i u razvoj celog lanca;
4) izgradnji dugoročnih odnosa sa proizvođačima, zasnovanim na poverenju i partnerstvu;
5) unapređenju promocije i pristupu drugim tržištima;
6) unapređenju horizontalne saradnje sa kolegama u dostizanju zajedničkih ciljeva.
Proizvođač mora da se fokusira na tržište više nego na državu i uči o tržišnim pravilima i tržišnom poslovanju i ukoliko želi da unapredi svoju poziciju na tržištu on mora da unapredi znanje i pristup informacijama, prilagodi investicije potrebama, unapredi saradnju sa prerađivačima i ostalim proizvođačima.
Spremnost potrošača da plati za određeni proizvod je moć kojom potrošač definiše ceo tržišni lanac zato jer on mora da ohrabri razvoj sistema klasifikacije kvaliteta kroz svoje ponašanje i organizovanje, insistira na proizvodnji zdravstveno bezbedne hrane i hrane višeg nivoa kvaliteta, lobira za umanjenje kartelskog i monopolskog ponašanja.
VI SEKTORSKA ANALIZA - MLEKARSTVO
Proizvodnja mleka u Republici Srbiji je jedna od najvažnijih poljoprivrednih grana, bila u prošlosti, sada je, a takođe bi trebalo da bude okosnica poljoprivrede i ruralnog razvoja Republike Srbije kao dela zajedničke agrarne politike EU u budućnosti. Značaj ovog sektora ogleda se u tome što je proizvodnja mleka:
1) među sektorima sa najvećom vrednošću primarne proizvodnje od preko 500 miliona evra godišnje, koji se dodatno značajno uveća preradom;
2) sektor koji obuhvata preko 280 hiljada proizvođača i time značajno doprinosi ruralnom razvoju Republike Srbije;
3) sektor koji je usled količinski i nutritivno značajne potrošnje važan za prehrambenu sigurnost zemlje;
4) sektor koji je najzahtevniji po standardima koje treba ispuniti prilikom pristupanja EU i zato može biti jedna od najvećih prepreka priključenju poljoprivrede Republike Srbije ZPP;
5) sektor u kojem Republika Srbija ima značajne potencijale za dalji razvoj.
Međutim, trendovi koji se dešavaju u sektoru ne idu u pravcu koji obećava da će Republika Srbija biti na listi značajnih proizvođača mleka i mlečnih proizvoda po ulasku u EU.
Mlekarstvo je proizvodnja za čiji razvoj je potrebno vreme i možda kao ni u jednom drugom sektoru dugoročna predvidljivost politike. Zato će ovim programom biti definisani ciljevi, mere i aktivnosti koje će biti preduzete tokom 2010-2013. godine sa ciljem unapređenja sektora mlekarstva i uvođenja veće predvidljivosti u proizvodnju. Pored osnovnih ciljeva u razvoju tržišnih lanaca definisanih ovim programom specifični ciljevi za ovaj period obuhvataju:
1) unapređenje genetskog sastava i povećanje mlečnosti;
2) ukrupnjavanje stada i jačanje konkurentnosti proizvođača;
3) unapređenje kontrole mleka;
4) dobijanje dozvola za izvoz pasterizovanog i sterilisanog mleka u EU.
3. Tržišni lanac proizvodnje mleka
Operativnim programom razvoja mlekarstva 2010-2013. godine želi se definisati sveobuhvatna politika razvoja tj. posmatrati sektor duž celog tržišnog lanca.
Podsticajna sredstva namenjena mlekarstvu (u mil. RSD):
Mere/godina |
2004. |
2005. |
2006. |
2007. |
2008. |
2009. |
Tržišne mere |
3.078 |
3.194 |
2.348 |
1.406 |
1.294 |
402 |
Strukturalne mere |
- |
121 |
144.5 |
- |
10,1 |
569 |
Tržišne mere - premije za mleko, izvozne subvencije
Strukturalne mere - podrška podizanju mlekarskih farmi, nabavka opreme (laktofriza i muzilica)
Konkurentnost u proizvodnji mleka je u velikoj meri zavisna od mogućnosti pristupa cenovno i kvalitetno konkurentnim inputima stočne hrane i kvalitetnih mlečnih grla i inputa vezanih za higijenu u proizvodnji i preradi.
Unapređenje ishrane mlečnih krava
Ishrana mlečnih krava u Republici Srbiji pretežno se zasniva na ishrani koncentrovanom hranom (4%), silažom i kabastom hranom (72%) i ispašom (24%).
Neiskorišćenost mogućnosti značajnijeg korišćenja ispaše i proizvodnje zasnovane na kombinovanoj ili ishrani silažom i kabastom hranom je karakteristika proizvodnje mleka u Republici Srbiji.
Razlikovati podršku za specifična područja (brdsko-planinska područja i područja sa manje pogodnim uslovima) za poljoprivrednu proizvodnju i prilagoditi mere podrške unapređenja ishrane u mlekarstvu ovoj politici na način da se subvencioniše nabavka mehanizacije i opreme (rol rapa baleri, silažne jame i sl.) i da se finansiraju projekti koji će imati za cilj transfer znanja i unapređenje ishrane.
Unapređenje proizvodnje koncentrovane stočne hrane
Proizvodnja koncentrovane stočne hrane u Republici Srbiji karakteriše se:
1) značajnim godišnjim oscilacijama u ceni i kvalitetu uzrokovanim:
- velikim međugodišnjim varijacijama u prinosima i površinama u ratarskoj proizvodnji,
- visokom carinskom zaštitom koja onemogućava snižavanje cene u godinama sa visokim cenama,
2) nekonkurentnim tržištem (proizvodnja, uvoz i prodaja) sojine sačme;
3) podizanjem kvaliteta prerade u poslednjih nekoliko godina, kroz značajne investicije od strane proizvođača koncentrovane stočne hrane;
4) velikim brojem malih proizvođača koji ne zadovoljavaju standarde i nemaju kontinuitet u kvalitetu.
Unapređenje rasnog sastava mlečnih grla
Očigledno je da je poslednjih godina unapređen rasni sastav mlečnih krava.
To je posledica:
1) smanjenja broja grla, pri čemu se vrši odabir kvalitetnijih;
2) podsticaja proizvođača da gaje kvalitetna priplodna grla;
3) uvoza steonih junica tokom prethodnih nekoliko godina.
Trend unapređenja rasnog sastava dešava se kao reakcija na tržišne uslove privređivanja gde mali proizvođači smanjuju stada ostavljajući kvalitetnija grla (pretežno u centralnoj Srbiji), a veliki proizvođači koji imaju sredstva za ulaganje da bi imali profitabilnu proizvodnju moraju da unaprede rasni sastav svog stada i to često čine uvozom (pretežno u Autonomnoj pokrajini Vojvodina). Zato su neophodne značajne tržišne mere koje će učiniti ulaganja isplativim, strukturalne mere koje će povećati investicije i unaprediti znanje i institucionalne koje će postaviti sistem matičenja koji će biti u funkciji unapređenja rasnog sastava i proizvođača mleka.
Proizvodnja mleka
Osnovni trendovi i karakteristike proizvodnje mleka u Republici Srbiji:
1) proizvodnja mleka u Republici Srbiji u poslednjih šest godina se nije značajno menjala (2009. godine u odnosu na 2000. godinu veća je za oko 0,5%);
2) pad proizvodnje je značajan u Centralnoj Srbiji dok u Autonomnoj pokrajini Vojvodina proizvodnja raste;
3) značajno je porastao otkup mleka u mlekarama (za 47% u odnosu na 2000. godinu);
4) stabilizacija otkupa i potrošnje mleka kroz mlekare na oko 825 miliona litara, izuzimajući godinu 2006. kada su zbog prelaznih zaliha i nemogućnosti izvoza otkupljene manje količine;
5) značajno veće količine mleka se otkupljuju u ravničarskim nego u brdsko-planinskim predelima (87%/13, ali je prisutan sličan indeks rasta otkupa u mlekarama u oba predela);
6) i pored smanjenja procentualnog učešća mleka koje se troši i prerađuje mimo mlekara ovaj procenat je i dalje izuzetno visok i čini nešto ispod polovine ukupno proizvedenog mleka, što predstavlja otežavajuću okolnost prilikom kontrole bezbednosti i kvaliteta, ali i prilikom prilagođavanja zajedničkoj agrarnoj politici EU;
7) broj proizvođača mleka koji predaju mleko mlekarama je smanjen za preko 2,5 puta u odnosu na 2000. godinu iako se povećava otkup, što znači da se značajno povećava veličina farmi od kojih se mleko otkupljuje, što je posledica tržišnih uslova privređivanja, ali i politike određenih mlekara da ne otkupljuju mleko sa malih farmi;
Broj proizvođača mleka i prosečna proizvodnja po proizvođaču od 2000-2008.
Godina |
2000. |
2001. |
2002. |
2003. |
2004. |
2005. |
2006. |
2007. |
2008. |
Broj proizvođača |
165.000 |
155.000 |
140.000 |
135.000 |
125.000 |
92.857 |
62.679 |
65.534 |
71.000 |
Prosečna proizvodnja mleka po farmeru koji predaje mleko mlekari |
9,18 |
10,63 |
13,66 |
14,40 |
16,68 |
20,84 |
30,65 |
34,05 |
31,56 |
8) postoji značajna sezonalnost tokom godine u otkupu mleka izazvana prelaskom na zimski način ishrane (sušnog leta) i nedovoljne ishrane koncentrovanom hranom što ima za posledicu neravnomeran otkup mleka u svim mesecima tokom cele godine, a koji se javlja usled nedostatka ugovorene proizvodnje i usitnjene proizvodnje (veliki broj farmera koji imaju mali broj grla ne predaje mleko mlekarama već ga prerađuje u domaćinstvu za sopstvene potrebe i potrebe pijaca, a pošto 80% proizvođača mleka poseduje od jednog do tri grla, a pri tome prodaju mleko mlekari onda dolazi do značajnog pada otkupa).
9) došlo je do unapređenja uslova proizvodnje mleka sa podizanjem modernih objekata za držanje stoke i proizvodnju mleka, ali je još uvek najveći deo proizvodnje koja se otkupljuje kroz mlekare, a naročito one van sistema kontrole neuslovno ne samo po pitanju higijene nego i profitabilnosti zbog značajnih gubitaka koji se javljaju usled neadekvatnih uslova držanja muznih grla.
Povećanje proizvodnje mleka
Količina proizvodnje zavisi od domaće potrošnje, mogućnosti izvoza i uvezenih količina. Proizvodnja će pratiti potražnju, zato se povećanje proizvodnje može ostvariti prvenstveno povećanjem cenovne i kvalitetne konkurentnosti mleka i mlečnih proizvoda koje će s jedne strane sniziti cenu, a s druge ispuniti kvalitetne norme za izvoz i time omogućiti povećanu domaću potražnju, naročito u izvozu.
Izvoz mleka proizvedenog u Republici Srbiji je limitiran u okviru regiona CEFTA zbog neispunjavanja standarda kvaliteta i bezbednosti hrane za izvoz na druga tržišta, nezainteresovanošću mlekara za izvozom jer ostvaruju bolju cenu na domaćem tržištu, cenovnom nekonkurentnošću proizvoda od mleka i pored cenovne konkurentnosti u otkupu mleka.
Aktivnosti su:
1) podržavanje investicija u objekte, opremu, mehanizaciju i znanje, snižavati cenu koštanja mleka;
2) povećanje investicija i konkurencije na nivou prerade snižavati maloprodajnu cenu mleka i mlečnih proizvoda;
3) eliminacija prepreka za izvoz u EU;
4) dugoročna i transparentna carinska politika u kojoj se neće donositi ad hoc odluke na osnovu zahteva lobi grupa.
Unapređenje zdravstvene bezbednosti i kvaliteta mleka na farmama
Kvalitet proizvedenog mleka daleko zaostaje za kvalitetom u EU i trenutno samo oko 40% mleka se nalazi u ekstra ili I klasi koja je dozvoljena pravilima EU. Zbog složenosti zadatka potrebe za zaštitom potrošača i prilagođavanjem EU regulativama, povećanje kvaliteta i zdravstvene bezbednosti mleka proizvedenog u Republici Srbiji je jedan od verovatno najvećih izazova agrarne politike u narednom periodu. Posledice izostanka unapređenja kvaliteta mleka podrazumevaju su da:
1) mlekarska industrija nije u mogućnosti da razvija visokovredne proizvode;
2) ne postoji odbrana od konkurencije iz uvoza;
3) nemogućnost izvoza;
4) Republika Srbija ne može ući u EU ili se ne može baviti proizvodnjom mleka na sadašnjem nivou.
Upravo zato jedan od prioriteta u narednih tri godine Ministarstva će biti unapređenje zdravstvene bezbednosti i kvaliteta mleka. Sprovedene akcije će biti sveobuhvatne i usmerene na ceo tržišni lanac.
Aktivnosti su:
1) donošenje, usvajanje i praćenje sprovođenja programa unapređenja kvaliteta mleka;
2) promena regulative koja reguliše kvalitet mlečnih proizvoda;
3) obezbeđivanje subvencija za kvalitet mleka i proširenje stada;
4) obezbeđivanje investicione podrške za podizanje objekata za držanje mlečnih krava, opremu za mužu i čuvanje mleka;
5) uspostavljanje Nacionalne referentne laboratorije za testiranje mleka;
6) korišćenje sredstava u IPARD planu i određivanje linije za unapređenje kvaliteta mleka za proizvođače;
7) obezbeđivanje savetodavne usluge proizvođačima i mlekarama.
Prerada mleka
U Republici Srbiji trenutno radi 201 mlekara iako je broj registrovanih mlekara daleko veći. Najveći je broj srednjih mlekara, dok velike industrijske mlekare čine nešto više od 10% od ukupnog broja mlekara. Iskorišćenost instalisanih kapaciteta u malim zanatskim mlekarama je svega 4%, kod srednjih mlekare oko 6%, dok je kod velikih industrijskih mlekare oko 90%.
Ukupna iskorišćenost kapaciteta mlekara je oko 60%, ali je za očekivati da će doći do smanjenja broja mlekara i opstajaće one koje su svojim obimom i/ili kvalitetom proizvoda u stanju da ostvare profit koji će im omogućiti da imaju dovoljno sredstava za prilagođavanje standardima EU i tako opstanu na tržištu.
Aktivnosti su:
1) korišćenje sredstava u IPARD planu i određivanje linije za investicije u mlekarama usmerene na unapređenje kvaliteta i stvaranje dodatne vrednosti proizvoda (proizvodi sa geografskim poreklom, organska proizvodnja i sl.);
2) pojačati nadzor i unaprediti sprovođenje mera zdravstvene kontrole u mlekarama i registrovanim objektima u domaćinstvu.
Analizom cena mleka u Republici Srbiji primećuje se neuspeh tržišta da obezbedi pravilnu distribuciju dohotka:
1) otkupne cene mleka u Republici Srbiji su najniže u celom regionu;
2) velika je razlika između najniže i najviše otkupne cene mleka;
3) trend povećanja maloprodajne cene mleka je značajno veći od trenda povećanja otkupne cene mleka.
Uporedne otkupne cene mleka u regionu u 2009. godini u RSD
Cena mleka |
Najniža |
Najviša |
Dodatna stimulacija |
Hrvatska |
38,11 |
41,15 |
stimulacija po kvalitetu i količini |
Bosna i Hercegovina |
31,00 |
33,00 |
stimulacija po kvalitetu |
Crna Gora |
19 |
31,50 |
stimulacija po kvalitetu |
Srbija |
18 |
30 |
premija po količini |
Cena samo oslikava strukturalne probleme na tržištu. Da bi se došlo do realnije raspodele cena potrebno je razviti tržište koje će balansirati ponudu i tražnju duž tržišnog lanca.
Aktivnosti su:
1) smanjiti carinu na uvoz dugotrajnog sterilisanog mleka koja će spustiti cenu na nivo cena u regionu;
2) podržati organizovanje proizvođača mleka u asocijaciju proizvođača i raditi na podizanju njihovog kapaciteta.
Značajna količina mleka (oko 49%) koja se direktno koristi nalazi se van distribucije kroz trgovinske lance. Neophodno je smanjiti direktno korišćenje nepasterizovanog mleka što se može postići:
1) izgradnjom tržišta mleka koje će smanjiti cene prerade;
2) pojačanom kontrolom u sprovođenju zakona vezanih za bezbednost hrane;
3) edukacijom i podizanjem nivoa svesti o štetnosti korišćenja nekontrolisanog mleka.
Trgovina mlekom i mlečnim proizvodima je ograničena usled poteškoća u transportu, naročito svežeg mleka. Ova činjenica daje mogućnost lokalnim mlekarama da u prodaji mleka zauzmu deo tržišta prikupljajući mleko od lokalnih proizvođača, pasterizujući ga i prodajući u lokalnim prodavnicama, koje obično nemaju sve neophodne uslove za adekvatno čuvanje mleka.
Najveći ograničavajući faktor trgovine mlekom je nemogućnost izvoza na tržište EU. Pošto regulativa EU razlikuje različite grupe proizvoda od mleka (kolona A, B, C) važno je realno proceniti za koje stepene prerade mleka (sveže, sterilisano, pasterizovano) Republika Srbija može najlakše da ispuni uslove jer precenjivanje domaćih kapaciteta može značajno da odloži proces dobijanja mogućnosti za izvoz.
Aktivnosti su:
1) napraviti analizu prilagođenosti direktivama EU i na osnovu toga napraviti mapu puta za dobijanje dozvola za izvoz mleka i mlečnih proizvoda;
2) napraviti mapu puta za izvoz mleka i mlečnih proizvoda na tržišta trećih zemalja;
3) smanjiti potrošnju i trgovinu nepasterizovanog mleka kroz izgradnju tržišta mleka, doslednim sprovođenjem Zakona o bezbednosti hrane i edukacijom i podizanjem nivoa svesti.
Republika Srbija ima dinamičnu trgovinu mlekom i mlečnim proizvodima naročito među CEFTA zemljama. Najviše se izvozi dugotrajno mleko i pavlaka, dok se najviše uvozilo mleko u prahu tokom 2007. godine, čiji je uvoz bio gotovo beznačajan ali zbog ukidanja prelevmana na uvoz tokom kraja 2007. i početka 2008. godine ovo je prvi uvozni proizvod.
Vrednosti uvoza i izvoza u stalnom su porastu ali uvoz raste bržim tempom nego izvoz. Potpisivanjem sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, ovi trendovi će se verovatno još više ubrzati usled spuštanja carina na uvoz proizvoda poreklom iz EU. Pošto najveći deo uvoza dolazi upravo iz zemalja EU očekivanja su da će potrošači dobiti jeftinije proizvode ali i da će trgovinski saldo pogoršati.
Iako potrošnja konstantno raste od 2000. godine ona je još uvek mala. Tako je ukupna proizvodnja i potrošnja mleka po stanovniku u 2008. godini iznosila 207 litara. Ovo je malo u odnosu na zemlje EU i okruženja. Tako na primer Danska troši 897 litara po glavi stanovnika, a Bugarska 283 litra.
Pored male potrošnje druga specifičnost je izuzetno veliko učešće dugotrajnog mleka u ukupnoj potrošnji. U drugim zemljama pretežno se troši pasterizovano (kratkotrajno) mleko, dok je učešće dugotrajnog neznatno. U Republici Srbiji dugotrajno mleko čini 38% ukupne potrošnje i konstantno raste.
Aktivnosti su:
1) snižavanje carine na uvoz dugotrajnog mleka spustiti cenu i time povećati potrošnju mleka;
2) promovisati potrošnju mleka, naročito među decom kroz projekte finansirane iz agrarnog budžeta.
Podrška treba da bude prilagođena trendovima koji će neminovno da se dese u tržišnom lancu proizvodnje i prodaje mleka, kao što su:
1) broj proizvođača od kojih mlekare otkupljuju mleko u budućnosti će se i dalje smanjivati;
2) broj grla od kojih se dobija mleko za potrebe prerađivačke industrije će ostati na približno istom nivou;
3) povećava se prosečna mlečnost po grlu i u toj oblasti ima jako puno prostora za unapređenje, jer je kod nas jako niska prosečna mlečnost po grlu na nivou Republike Srbije;
4) doći će do povećanja broja grla po gazdinstvu;
5) dolazi do sve veće specijalizacije proizvodnje u okviru poljoprivrednih gazdinstava;
6) mlekare će povećavati svoju proizvodnju u skladu sa potrebama tržišta i porastom životnog standarda stanovništva;
7) doći će i do povećanja proizvodnje skupljih finalnih proizvoda;
8) nastaviće se poboljšanje kvaliteta mleka;
9) velike mlekare će nastaviti pritisak na farmere da povećavaju proizvodnju, jer će nastaviti sa podizanjem vrednosti minimalnih količina mleka koje se mogu otkupiti od farmera;
10) doći će do smanjenja broja mlekara i izdvojiće se one koje će kvalitetom proizvoda moći da opstanu kako na domaćem tako i na inostranom tržištu.
Buduća podrška u mlekarstvu treba da bude zasnovana na:
1) plaćanju premije vezane za kvalitet mleka;
2) povećavanju investicione podrške;
3) plaćanje po grlu na mere usmerene na povećanja stada u toku godine:
4) unapređenja kvaliteta stada (povećanje kvaliteta i povećanje mlečnosti).
VII SEKTORSKA ANALIZA - ŽITARICE
Najveća površina poljoprivrednog zemljišta u Republici Srbiji koristi se za proizvodnju žitarica. Ova proizvodnja (pšenica, ječam, raž, ovas, kukuruz, proso i sirak) obično zauzima oko 60% ukupno zasejanih površina. Kukuruz je najzastupljenija kultura sa preko 1,2 miliona zasejanih hektara, dok je pšenica odmah iza njega sa oko pola miliona. Razlozi za ovolike zasejane površine su:
1) značajne domaće potrebe kako za hlebnim brašnom tako i kukuruzom kao inputom u proizvodnji mesa i mleka;
2) nizak nivo potrebnih ulaganja u proizvodnju, mehanizacija, radna snaga;
3) razvijenost tržišnih lanaca i obezbeđen otkup;
4) mala ulaganja za čuvanje na sopstvenim imanjima koje omogućavaju veliku potrošnju kod malih poljoprivrednika koji proizvode hranu za sopstvene i lokalne potrebe;
5) povoljni klimatski uslovi za ovu proizvodnju;
6) žitarice su dobar predusev.
Zbog velikih zasejanih površina žitarice su među sektorima sa najvećom vrednošću primarne proizvodnje od oko milijardu evra godišnje, koja se dodatno uveća daljom preradom.
Proizvodnja i tržište žitarica je vrlo konzervativno, nesklono brzim promenama i u velikoj meri uslovljeno tradicijom. Zato je pored promena pravila i zakona koji će se desiti u periodu 2010-2013. godine potreban i strpljiv, postupan rad koji će imati za cilj promenu mentaliteta. Ciljevi politike za ovaj period obuhvataju:
1) obezbeđenje inputa proizvođačima kroz snižavanje cene i poboljšanje kvaliteta;
2) povećanje prinosa unapređenjem opreme, mehanizacije i znanja u proizvodnji,
3) unapređenje skladišnih prostora i upravljanjem vlasništva nad uskladištenim žitaricama;
4) razvoj berzanske trgovine žitaricama.
3. Tržišni lanac u proizvodnji i prodaji žitarica
Domaćim sortama pšenice zasejane su gotovo sve površine u Republici Srbiji i praktično se na tržištu ne mogu pronaći sorte drugih proizvođača. Razlog za to je doskorašnja visoka uvozna zaštita od 30% na uvoz semenske pšenice koja je ukinuta u 2009. godini sa početkom primene SSP. Pored toga, tržište Republike Srbije za proizvodnju pšenice je relativno malo (oko 250.000 hektara pšenice zasejane deklarisanim semenom), da bi se svetski lideri u proizvodnji semena pšenice rešili da organizuju proizvodnju i prodaju pšenice u Republici Srbiji. Stvaranje uslova za razvoj tržišta semena pšenice bi povećalo mogućnost izbora, a tako i konkurentnost Republike Srbije u proizvodnji žitarica.
U Republici Srbiji koristi se 50% ili više nedeklarisanog semena za setvu. Razlozi za to su visoka cena semena pšenice i nizak kvalitet dorade semena pšenice.
Cena semena pšenice u Republici Srbiji je značajno viša nego u regionu i EU, pa je tako paritet između semenske i merkantilne svuda ispod 1:1,8 dok kod nas ne prelazi ispod 1:2,2, iz razloga što ima puno posrednika, nema novih ulaganja u doradne centre po pitanju tehnologije, upravljanja i dr.
Aktivnosti su:
1) unapređenje konkurencije na tržištu semena;
2) vraćanje poverenja u kvalitet dorade semena kroz osavremenjavanje mašina i tehnologije dorade semena;
3) intenzivniji rad savetodavnih službi u cilju edukacije poljoprivrednih proizvođača o tehnologiji gajenja pomenutih biljnih vrsta.
Na prinose i kvalitet utiče i neadekvatno korišćenje mineralnih i stajskih đubriva. Razlozi za smanjenu upotrebu mineralnih đubriva su rast cena đubriva koji ne prati rast cena finalnog proizvoda, slabljenje platežne moći poljoprivrednika i sumnje u kvalitet proizvedenog i distribuiranog đubriva.
Pošto korišćenje đubriva značajno limitira mogućnost ostvarivanja konkurentnije proizvodnje neophodno je da Ministarstvo odgovarajućim merama obezbedi veću potrošnju đubriva.
Aktivnosti su:
1) subvencionisati nabavku đubriva;
2) pojačati kontrolu kvaliteta mineralnih đubriva;
3) informisati poljoprivrednike o rezultatima analiza.
Republika Srbija je značajan proizvođač žitarica na nivou Evrope i najveći regionalni proizvođač po zasejanim površinama pod kukuruzom na šestom mestu je u Evropi, a po pšenici na 12. mestu. Trendovi koji prate proizvodnju žitarica generalno su stabilni ukoliko izuzmemo smanjenje površina pod pšenicom, kao posledicu značajnog rasta zasejanih površina profitabilnim industrijskim kulturama (soja, suncokret, šećerna repa), kao i smanjenje podrške koju su uzgajivači pšenice tradicionalno dobijali od države.
Kukuruz se u Republici Srbiji gaji prosečno na površini od oko 1.200.000 hektara sa prosečnim prinosom u prethodnih osam godina od oko 4,4 t/ha. Po proizvodnji kukuruza Republika Srbija zauzima 15 mesto u svetu. Prosečni prinosi pšenice su na nivou od 3,5 t/ha.
Međutim po prosečnim prinosima žitarica Republika Srbija je na samom začelju Evrope. Naročito zabrinjava što je trend prinosa pšenice u padu u poslednjih 20 godina, za razliku od većine ostalih evropskih zemalja koje beleže povećanje prinosa.
Razloge za neadekvatne prinose postojećim klimatskim i zemljišnim uslovima koje Republika Srbija ima za proizvodnju žitarica treba tražiti u sledećem:
1) nedostatak sredstava i nizak nivo ulaganja u proizvodnju najviše se odražava na nedovoljno korišćenje inputa (seme, đubrivo i zaštitna sredstva) upotrebu neadekvatne i zastarele mehanizacije;
2) usled neizgrađenog tržišta zemljišta i velikog broja imaoca zemljišta i malog poseda mnogi se odlučuju na setvu žitarica koristeći princip "malih ulaganja";
3) primene nepotpune agrotehnike, kao što je loša predsetvena priprema zemljišta, kašnjenje sa skidanjem useva kukuruza ili vađenjem repe, setva pšenice se obavlja kasno, na brzinu (petogodišnji prosek pokazuje da Republika Srbija samo 47% površina pšenice zaseje u optimalnom agrotehničkom roku).
Aktivnosti su:
1) izgrađivati tržište zemljišta tako da zemljište obrađuje onaj koji je životno zainteresovan za poljoprivredu i koji je u stanju da izvuče veći profit-mere agrarne politike usmeriti u ovom pravcu;
2) obezbediti investicionu podršku za nabavku mehanizacije i opreme za obradu i navodnjavanje zemljišta, kao i setvu i žetvu žitarica;
3) obezbediti informacije i znanje poljoprivrednicima o načinima povećanja prinosa u proizvodnji žitarica.
Kapacitet skladišta za žitarice je oko 3,65 miliona tona i svakako nije ograničavajući faktor prijema tržišnih viškova pšenice, kukuruza i soje.
Može se zaključiti da se mogu uskladištiti žitarice svakog novog roda uz prosečne prelazne zalihe. Najveći broj skladišnih kapaciteta, oko 71% od ukupnih nalazi se na teritoriji Autonomne pokrajine Vojvodina. U centralnom delu Republike Srbije tržišni lanac je izrazito kratak i najčešće se završava već na samom gazdinstvu za ljudsku ili stočnu ishranu ili u obližnjem mlinu malog kapaciteta.
S obzirom da uskladištene količine pšenice iz godine u godinu polako rastu, a da kod kukuruza ne postoji navika skladištenja i treba je razviti, uspostavljanje sistema javnih skladišta omogućiće da poljoprivredni proizvođači po obavljenoj žetvi/berbi predaju svoju robu u javno skladište i za uzvrat dobiju robni zapis, koji bi mogao biti predmet trgovine ili se koristi kao zaloga za dobijanje kredita kod banaka, pri čemu roba ne menja mesto gde je smeštena, što bi oživelo trgovinu žitaricama.
Ukupni instalisani kapacitet mlinova za preradu pšenice (proizvodnja brašna) u Republici Srbiji na godišnjem nivou (računato na 250 proizvodnih dana) iznosi 3.189.500 tona. Od toga su 62% krupni industrijski mlinovi. Za domaću potrošnju uposli se 47% instalisanih mlinarskih kapaciteta pošto su potrebe Republike Srbije za pšeničnim brašnom oko 1.500.000 tona godišnje. Ostatak kapaciteta se uposli izvozom, ali je očito da su mlinarski kapaciteti predimenzionirani.
Aktivnosti su:
1) završiti uspostavljanje sistema robnih zapisa i licenciranje javnih skladišta sa ciljem omogućavanja proizvođačima žitarica posedovanje hartije od vrednosti za uskladištenu robu;
2) uvesti kao stalnu meru podršku skladištenju pšenice;
3) investicionom podrškom podržavati podizanje sušara i skladišnog prostora na porodičnim gazdinstvima i zadrugama;
4) pojačati kontrolu ispunjenosti standarda u preradi žitarica;
5) smanjiti ilegalne tokove prerade i prometa brašna kroz unapređenje rada inspekcijskih službi.
Skoro svake godine se u toku žetve kao glavno pitanje nameće niska otkupna cena pšenice. I proizvođači i otkupljivači su jedinstveni u zahtevu da država treba da pomogne kroz premiju po kilogramu proizvedene i uskladištene pšenice. Otkupljivačima to garantuje obezbeđenje sirovinom. Zato je potrebno uspostaviti sistem podrške zasnovan na sistemu interventnog otkupa u EU.
Uspostavljanje sistema javnih skladišta će trgovinu žitaricama učiniti lakšom i dostupnijom širem krugu poljoprivrednih proizvođača. Moći će da sačekaju povoljniju cenu dok su žitarice smeštene u skladištu i da ih prodaju u momentu kada procene da je cena povoljna. U međuvremenu povoljnim bankarskim kreditom mogu finansirati tekuće obaveze.
Tržište služi da prenese informaciju potrošača o njihovoj spremnosti da plate za različite vrste i kvalitete proizvoda. Zato je važno vršiti, pored osnovnih, i ostale analize kvaliteta, kao i da se cena prilagodi kvalitativnim grupama. Tada će i proizvođači imati interes da proizvode kvalitetniju pšenicu.
Aktivnosti su:
1) u saradnji sa Republičkom direkcijom za robne rezerve uspostaviti jasna pravila interventnog otkupa viškova žitarica zasnovanom na modelu EU i reformisati direkciju i sistem javnih skladišta po tom modelu;
2) omogućiti proizvođačima i prerađivačima dostupnim informacije o cenama žitarica na različitim tržištima;
3) promovisati i podržati plaćanje pšenice po kvalitativnim grupama.
Republika Srbija ima dugu tradiciju prodajnih lanaca za žitarice ali bitno različitih po kulturama (pšenica i kukuruz) i geografski (Vojvodina, Mačva i centralna Srbija).
Republika Srbija retko uvozi pšenicu, osim u godinama kada proizvodnja ozbiljno podbaci u dve vezane godine pa ne postoje prelazne zalihe (npr. 2004. godina). Glavno izvozno tržište su članice CEFTA sporazuma gde se po pravilu svake godine izveze minimalno oko 100.000 tona pšenice. Izvoz na tržište zemalja EU ne zavisi samo od cenovne konkurentnosti domaće pšenice, nego i od potreba, tj proizvodnje u EU. Tako se tokom 2007. godine izvezlo skoro 250.000 tona na tržište EU, jer su zemlje članice EU imale značajne manjkove, dok 2008. godine nije bilo izvoza. Glavni izvoznici pšenice su trgovci, za razliku od brašna gde dominiraju mlinovi.
S obzirom da Republika Srbija zauzima značajno mesto u proizvodnji kukuruza u godinama kada proizvodnja značajno premašuje domaće potrebe, izvoz kukuruza u ukupnom izvozu poljoprivrednih proizvoda Republike Srbije zauzima po količini prvo, a po vrednosti drugo, odnosno treće mesto. Najviše se izvozi u članice CEFTA, kako semenski tako i merkantilni kukuruz. U EU izvozimo uglavnom merkantilni kukuruz.
Trenutna carinska zaštita pšenice i brašna iznosi 30% a za raž, ječam i ovas 20%. Prema CEFTA zemljama carina ne postoji, osim sa Hrvatskom gde postoji utvrđena obostrana kvota od 100 tona pšenice u okviru koje je carina 20%, a za količine preko kvote se primenjuje važeća carinska stopa od 30% sa naše strane, a sa njihove 8,5% + 3,5 evra na 100 kg, maksimalno 52,5%. Carina na uvoz tvrde pšenice je 5%.
SSP predviđeno je da za robu koja se iz EU uvozi u Republiku Srbiju carina bude 0% za semensku i običnu tvrdu pšenicu, semensku običnu pšenicu, semensku i običnu raž, semenski i obični ovas i semenski ječam.
Period progresivnog snižavanja Ad valorem carina traje šest godina i na kraju se svodi na 0% za merkantilni ječam i brašno od tvrde pšenice. Pšenica i brašno od obične pšenice i posle progresivnog smanjivanja Ad valorem carine u periodu od šest godina zadržavaju izvestan stepen carinske zaštite i to u šestoj godini 65% Ad valorem carine. Nivo carinske zaštite za semenski, merkantilni kukuruz i kukuruzno brašno je 30%, a za prekrupu i griz 20%. Po SSP carina na merkantilni kukuruz podleže postepenom smanjivanju, ali na kraju tranzicionog perioda i posle njega nastavlja se primena 80% važeće carine. Obični hibridi i ostali semenski kukuruz spada u grupu proizvoda čije će se carine postepeno snižavati i na kraju tranzicionog perioda će se svesti na nulu. Carina za dvostruke i trostruke hibride i ostali semenski kukuruz postepeno će se snižavati da bi se na kraju tranzicionog perioda primenjivala carina od 30% važeće carine.
Ukupna potrošnja u Republici Srbiji iznosi 1.600.000 tona pšenice ili 133.000 tona mesečno. Da bi tržište pšenice normalno funkcionisalo, tj. da tražnja i ponuda budu u ravnoteži neophodne su i rezerve pšenice u najmanjem iznosu tromesečne potrošnje što čini 400.000 tona. Iz prethodnih podataka nameće se zaključak da je Republici Srbiji neophodna proizvodnja od minimum 2.000.000 tona pšenice.
Količina potrebne pšenice za stočnu ishranu zavisi od odnosa cene kukuruza i pšenice i kreće se od 50 do 200.000 tona godišnje. Za ishranu stanovništva neophodno je 1.300.000 tona.
Domaća potrošnja kukuruza kreće se između 4,5 i 5,3 miliona tona i sva potražnja se namiruje iz sopstvenih potreba.
U 2005. godini subvencionisana je proizvodnja pšenice u iznosu od 5.000 din/ha zasejane površine, a takođe na ime podrške skladištenju isplaćivan je iznos od 750 din/t uskladištene pšenice. U toku 2006. godine iz agrarnog budžeta plasirana su sredstva na ime podrške skladištenju u iznosu od 750 din/t.
Počev od 2007. godine prešlo se na podršku ratarskoj proizvodnji u vidu subvencionisanja korišćenog repromaterijala u iznosu od 8.000 din/ha. U 2008. godini za iste namene proizvođačima je isplaćen iznos od 10.000 din/ha zasejane površine, a u 2009. godini 12.000 din/ha. U 2010. godini taj iznos je povećan na 14.000 dinara.
Proizvođači žitarica mogu da računaju i na nepovratna sredstva za podizanje silosa u iznosu 30% od vrednosti investicije.
Poljoprivredni proizvođači imaju pravo na refakciju plaćene akcize na kupljenih 60 litara dizel goriva po hektaru od strane Ministarstva finansija u visini plaćene akcize umanjene za 1 dinar po litru dizel goriva na ime manipulativnih troškova
Politika podrške u sektoru pšenice se karakterisala prvenstveno donošenjem ad hoc mera o premiranju (2004. i 2005. godina), uvođenjem pa ukidanjem mere podrške skladištenju pšenice, uvođenju pa ukidanju mere podrške izgradnji silosa na porodičnim gazdinstvima. Proizvodnja kukuruza nikad nije bila direktno subvencionisana. Prelaskom na plaćanja po hektaru bez obzira na vrstu proizvodnje proizvođači žitarica dobili su priliku da im se u određenom procentu subvencionišu inputi u proizvodnji. Važno je ustanoviti jasna pravila i dugotrajnu politiku podrške plaćanja po površini.
Generalno politika podrške u sektoru žitarica treba da bude zasnovana na:
1) subvencionisanju inputa - goriva, đubriva i semena;
2) subvencionisanju skladištenja pšenice u javnim skladištima;
3) investicionoj podršci podizanja skladišnih kapaciteta.
VIII SEKTORSKA ANALIZA - ULJARICE
Proizvodnja uljanih kultura u svetu povećava se iz godine u godinu što je uslovljeno njihovom upotrebom u proizvodnji bioobnovljivih goriva, ali i povećanom upotrebom biljnih ulja u ishrani na račun životinjskih masti. Time proizvodnja ulja, pored već postojećeg višestrukog značaja u ishrani dobija i sve veći značaj kao sirovina za proizvodnju energije u funkciji zaštite životne sredine.
1) jestivo ulje je nutritivno važan činilac ishrane te prehrambene sigurnosti zemlje;
2) sojina i suncokretova sačma i pogače od uljanih kultura kao visokoproteinsko hranivo važan su sastojak stočne hrane i osnova za razvoj stočarstva te proizvodnje mesa i mleka;
3) proizvodnja biodizela na bazi uljarica značajna je razvojna šansa poljoprivrede, prerađivačke industrije ali sa aspekta korišćenja i važan činilac u zaštiti životne sredine;
G4 hladno ceđeno ulje uljarica, a posebno uljane tikve sve više je u upotrebi kao pomoćno lekovito sredstvo zbog svog vitaminskog sastava, što predstavlja i izvoznu šansu ovog sektora, jer je potražnja na evropskom tržištu u usponu.
Međunarodno tržište uljarica beleži izuzetno povećanu tražnju koja je dovela do velikog skoka cena od 2005/2006 godine čiji uticaj je prisutan do danas.
Ciljevi mera agrarne politike u oblasti uljarica u narednom periodu biće okrenuti:
1) zadržavanju optimalnih površina pod uljaricama kako bi se iskoristili preradni kapaciteti koje već imamo u proizvodnji ulja kako u prehrambene tako i u tehničke svrhe;
2) smanjenju troškova proizvodnje uljarica kod primarnih proizvođača kako unapređenjem mehanizacije i znanja tako i merama podrške;
3) afirmisanju udruživanja proizvođača u cilju implementacije novih saznanja u ovoj oblasti;
4) pružanju šanse proizvođačima marginalnih uljanih kultura (uljane tikve i dr.) da iskoriste izvozni potencijal u proizvodnji hladno ceđenih ulja uz podršku prilagođavanju evropskim standardima.
3. Tržišni lanac u proizvodnji uljarica
Republika Srbija je među najvećim proizvođačima uljarica u Evropi i to soje među prvih pet, a suncokreta među prvih sedam najvećih proizvođača. Uticaj tržišta uljarica u regionu (Ruska Federacija, Ukrajina, Rumunija, Bugarska i Mađarska) primetan je i kod nas u smislu donošenja odluke o proizvodnji i formiranju cena.
Važnu ulogu u proizvodnji svih ratarskih kultura ima odabir odgovarajuće sorte, odnosno hibrida, korišćenje deklarisanog semena za setvu, mineralnog đubriva i pesticida u preporučenim količinama. Proizvođači uljarica poštuju ove preporuke s obzirom da su prinosi i kvalitet na evropskom nivou.
Najveći proizvođač semena uljarica je Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad. U sortimentu uglavnom preovlađuju hibridi domaćih selekcionih kuća dok su poslednjih godina sve prisutnije i strane sorte i hibridi, čija je proizvodnja organizovana od strane domaćih dorađivača, naročito suncokreta, ali i uljane repice. Liberalizacijom uvoza prema SSP carina na uvoz semenskog suncokreta je snižena sa početnih 20% na 16% u 2009. godini, odnosno na 14% u 2010. godini, a na kraju prelaznog perioda (2014. godine) carina se svodi na 0%, što će dovesti do jačanja konkurencije u ovom sektoru i podizanja nivoa kvaliteta semenske robe. U proizvodnji soje zastupljene su isključivo domaće sorte i to bez genetičke modifikacije, u skladu sa Zakonom o genetički modifikovanim organizmima. Minimalna carina od 5% je potpisanim SSP svedena već u prvoj godini na 0%. Kada je uljana repica u pitanju postojala je carina na uvoz semena iz drugih zemalja u visini od 10%, ali je i kod uljane repice kao i kod soje carina na uvoz semena već u prvoj godini liberalizacije svedena na 0%.
Primetna je pojava proizvodnje genetički modifikovane soje poslednjih nekoliko godina, i to naročito u rejonima Mačve, Srema i Južnobačkog okruga, koje ne ugrožavaju bitnije dalju ratarsku proizvodnju.
Aktivnosti su:
1) edukovati proizvođače o potrebama korišćenja deklarisanog semena;
2) nastaviti sa uklanjanjem zasejanih površina pod genetički modifikovanom sojom.
Kao i kod ostalih kultura jedan od ograničavajućih faktora rasta proizvodnje je korišćena količina đubriva, vreme primene i njegov kvalitet. Zato je neophodno unapređivati kvalitet i činiti đubrivo i ostale inpute u proizvodnji dostupne proizvođačima.
b) Proizvodnja uljanih kultura
Ukupno posmatrano trend proizvodnje i zasejanih površina je pozitivan. Primat ima suncokret, ali najznačajniji rast beleži proizvodnja soje i uljane repice. Prinos soje varira u zavisnosti od stepena suše u periodu vegetacije. Uljana repica je izuzetno zahtevna u pogledu stepena vlage zemljišta u toku osnovne obrade i predsetvene pripreme. Ipak, pojavom sorti i hibrida na našem tržištu koji omogućavaju kasniju setvu, odnosno bolje prezimljavanje povećava se interesovanje za ovu proizvodnju.
Proizvodnja soje u Republici Srbiji se od sredine prethodne decenije stalno povećavala (od 300.000-400.000 tona), tako da su se u periodu 2001-2009 godine površine pod ovom industrijskom biljkom ustalile na 130.000-150.000 hektara sa ostvarenim prinosom od 1,20-2,80 t/ha i godišnjom proizvodnjom ulja od 29.000-75.000 tona.
Od 2005. godine zbog negativnih trendova cena na svetskom tržištu i rasta cena kukuruza kretanja u proizvodnji suncokreta dobijaju negativan trend ne samo kod nas već i u zemljama okruženja. Poslednjih godina kreće se u granicama od 370.000-470.000 tona (izuzetak je 2007. godina kada je proizvedeno samo 250.000 tona).
Uljana repica iz godine u godinu zauzima sve veće setvene površine u Republici Srbiji. Razlozi su rast proizvodnje biogoriva usled rasta cene nafte na svetskom tržištu i ciljeva koji su postavljeni u EU o korišćenju biogoriva. Time je povećano interesovanje za izvoz semena i sirovog ulja uljane repice u zemlje EU. Proizvodnja se kretala uglavnom 3.000-8.000 tona, a u periodu 2007-2009. godine 30.000-45.000 tona.
U proizvodnji uljarica se može uočiti nekoliko novih trendova:
1) stabilizacija i rast proizvodnje soje za razliku od osamdesetih i devedesetih godina kada su prinosi i površine jako varirale među godinama;
2) rast zasejanih površina pod uljanom repicom, ali još uvek male površine u poređenju sa EU zemljama;
3) trend rasta prosečnih prinosa, naročito kod soje;
4) trend smanjenja broja proizvođača suncokreta i povećanja prosečnih zasejanih površina po gazdinstvu.
Uljane kulture, a naročito suncokret među retkim kulturama su kod kojih se u Republici Srbiji postižu veći prosečni prinosi od zemalja EU usled duge tradicije i dobrih prirodnih uslova za proizvodnju.
Najveće površine pod uljanim kulturama su u Autonomnoj pokrajini Vojvodina (94%), jer su tu povoljniji klimatski i zemljišni uslovi, tu su smešteni i preradni kapaciteti, ali i sveukupna mreža dobavljača i otkupljivača. Takođe, u Autonomnoj pokrajini Vojvodina prisutan je brži trend ukrupnjavanja površina nego u centralnoj Srbiji, što pogoduje ratarskoj proizvodnji.
Preradom uljarskih kultura bavi se devet industrijskih kapaciteta, koji se bave i organizovanom primarnom proizvodnjom. Ove fabrike su organizovane u Poslovnu zajednicu Industrijsko bilje, Novi Sad, koja je zajedno sa malim prerađivačima član Grupacije proizvođača biljnih ulja u Udruženju za poljoprivredu, prehrambenu i duvansku industriju i vodoprivredu Privredne komore Srbije.
Malih pogona za proizvodnju hladno ceđenih ulja, koji su i organizatori proizvodnje ima ukupno osam. Pored ovih pogona postoji i veliki broj ekstrudera u sastavu zadruga i poljoprivrednih preduzeća, koji se koriste za proizvodnju stočne hrane od soje za sopstvene potrebe.
S obzirom da poslednjih godina raste interesovanje za proizvodnju soje, javljaju se i tržni viškovi, koji se u toku godine prometuju na "Produktnoj berzi" Novi Sad. To govori u prilog potrebi da se sistem javnih skladišta uspostavi i za uljarice, kako bi se primarnim proizvođačima omogućilo korišćenje robnih zapisa kao garancije pri kreditnom zaduživanju, ali i odlučivanje za prodaju robe u trenutku kada im cena na tržištu odgovara.
Veliki industrijski kapaciteti su uglavnom locirani u Autonomnoj pokrajini Vojvodina - šest uljara, dok se u centralnom delu Republike Srbije nalaze tri.
Kapaciteti za preradu koriste se alternativno, odnosno sedam uljara imaju mogućnosti za preradu soje, suncokreta i uljane repice naizmenično u toku proizvodne godine, dok dve uljare prerađuju samo soju. Ukupni instalisani preradni kapaciteti u Republici Srbiji na osnovu podataka "Poslovne zajednice industrijskog bilja" iznose 918.000 tona suncokreta, odnosno 745.000 tona soje, odnosno 588.000 tona uljane repice.
Iako postoji veliki potencijal za proizvodnju ulja u Republici Srbiji i mada je vrlo konkurentna u proizvodnji suncokreta i soje u odnosu na zemlje EU ne uspevamo da budemo konkurentni i u proizvodnji ulja. Razloge treba tražiti u predimenzioniranim kapacitetima fabrika i očiglednom nedostatku dugoročne vizije novih vlasnika fabrika o poslovanju u sektoru uljarstva, koja bi morala da dovede do smanjenja troškova proizvodnje.
Aktivnosti su:
1) uspostaviti sistem robnih zapisa i licenciranje javnih skladišta za uljane kulture, a prvenstveno soju;
2) otvoriti u IPARD planu linije za unapređenje tehnologije prerade u pogonima za skladištenje i preradu uljarica;
3) investicionom podrškom podržati podizanje malih preradnih kapaciteta (ekstruderi, hladno ceđenje i sl.).
Otkupne cene uljarica formiraju se u odnosu na cene u regionu. Poslednjih godina prilikom ugovaranja proizvodnje između uljara, podugovarača i primarnih proizvođača nema direktno istaknute otkupne cene, već isključivo pariteta na obezbeđenu količinu inputa za proizvodnju.
Omogućiti proizvođačima dostupnim informacije o cenama uljarica na različitim tržištima.
Proizvodnja uljarica u Republici Srbiji uglavnom se ugovara početkom kalendarske godine. Uljare sklapaju ugovore sa proizvođačima o zajedničkoj proizvodnji kojima se proizvođači obavezuju da isporuče sirovinu, a za uzvrat mogu da od uljara dobiju, po paritetima, semenski materijal, mineralno đubrivo, zaštitna sredstva, pa čak i mehanizaciju. Ugovori su tipski, a uslovi su slični za sve uljare. Ipak, poslednjih godina je na sceni borba za popunjavanje kapaciteta, odnosno kupovinu što veće količine sirovine pa se dešava da neka uljara ponudi i druge pogodnosti.
Ugovorena površina zavisi od kapaciteta fabrike. Tako najveće površine ugovara "Sojaprotein", Bečej, kao najveća fabrika za preradu soje na Balkanu, najveće površine pod suncokretom ugovaraju kompanije "Invej", Beograd, sa svojim fabrikama u Vrbasu i Somboru, "Dijamant", Zrenjanin i "Victoria oil", Šid, a najveće površine pod uljanom repicom "Victoria oil", Šid, kao naš jedini proizvođač biodizela.
Na osnovu vrednosti izvoza, može se konstatovati da su najvažniji izvozni proizvodi od uljarica zapravo sojino i suncokretovo ulje.
U 2009. godini izvezeno je sojinog ulja u količini od 33.177 tona, čija je vrednost iznosila 28.232.332 dolara, što je iznosilo 1,45% ukupnog agroizvoza. U istom periodu izvezeno je 75.742 tona suncokretovog ulja, od čega 32.445 tone rafinisanog, u vrednosti od 72.715.113 dolara, odnosno 38.321.938 dolara za rafinisano. Udeo suncokretovog ulja u vrednosti ukupnog agroizvoza iznosio je 3,74%.
Najvažniji uvozni proizvod od uljarica je uobičajeno sojina sačma. Tako je u 2009. godini uvezeno 26.625 tona, u vrednosti od 12.780.115 dolara, što je činilo 0,98% ukupnog agrouvoza.
Visoke otkupne cene soje i suncokreta u 2008. godini u odnosu na okruženje pa i na cene gotovih proizvoda na međunarodnom tržištu dovele su do uvoza zrna soje u 2009. godini sa južnoameričkog kontinenta u neuobičajenoj količini od 48.119 tona, koji je doveo do nivelisanja cena sirovine za preradu. Iz istih razloga je došlo do uvoza zrna suncokreta u količini od 33.677 tona. Tako je došlo do značajnog smanjenja uvoza sojine sačme (na polovinu) u odnosu na 2008. godinu, kada je on iznosio 52.409 tona. Istovremeno je izvoz suncokretove sačme zabeležio povećanje u odnosu na 2008. godinu od čak 147,5%.
Sojino ulje je proizvod koji se najviše izvozi u zemlje EU i to najviše u Bugarsku, Italiju i Sloveniju, dok se rafinisano suncokretovo ulje najviše izvozi u zemlje CEFTA, iz razloga što su to naša tradicionalna tržišta, pretežno zemlje bivše SFRJ. Osvajanje novih tržišta tek predstoji, jer je naša cena uglavnom nekonkurentna na tržištu EU.
Kada je u pitanju uvoz sojine sačme on je najveći iz Brazila i Argentine, i to genetski modifikovane sojine sačme, na režimu dozvola. Donet je Pravilnik o stavljanju u promet genetički modifikovanih organizama i proizvoda od genetički modifikovanih organizama ("Službeni glasnik RS", br. 62/02 i 29/09) Sama najava ove mere kojom se predviđa zabrana uvoza sojine sačme sa preko 0,9% sadržaja primesa poreklom od genetički modifikovane soje dovela je do skoka uvoza sojine sačme krajem 2008. godine.
Prema Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju predviđa se maksimalna zaštita rafinisanog suncokretovog ulja do kraja tranzicionog perioda od 30%, dok su već u prvoj godini ukinute carine na zrno soje i uljane repice, kao i na uljane pogače i sačme uljane repice. Prelevmani za čvrsti margarin i sojinu sačmu snižavaju se progresivno, tako da prelevman za čvrsti margarin sa 12,00 din/kg u prvoj godini (2009) pada na 3,00 din/kg u šestoj godini (2014), dok prelevman za sojinu sačmu sa 2,00 din/kg u prvoj godini pada na 0 din/kg u šestoj godini primene prelaznog sporazuma.
Kada su u pitanju zemlje CEFTA trgovina je maksimalno liberalizovana sa izuzetkom Hrvatske, gde se za suncokret u zrnu i sojino ulje predviđaju kvote.
Suncokretovo ulje je jedan od strateških proizvoda u pogledu prehrambene sigurnosti stanovništva i iznosi oko 82.000 tona godišnje.
Kada je u pitanju potrošnja proizvoda od soje treba reći da njen značaj leži upravo u širokoj upotrebi proizvoda njene prerade, od čega je najvažnija sojina sačma, koja predstavlja izuzetno važan izvor proteina u sastavu stočne hrane. Pored sačme dobija se i sojino ulje koje ima primenu u drugim vidovima prehrambene industrije-uljarska u proizvodnji margarina, konditorska, industrija gotove hrane, ali i u drugim granama industrije (hemijska). U navedenim vidovima prehrambene industrije nalazi primenu i sojin griz i brašno, dok se teksturirati soje upotrebljavaju pretežno u mesnoj industriji.
Podrška proizvodnji uljarica u Republici Srbiji odvijala se u tri faze:
1. faza: Cenovna podrška
Uvođenje premije za soju i suncokret 2003. godine dovelo je do povećanja interesovanja za proizvodnju ovih kultura kod primarnih poljoprivrednih proizvođača. Godine 2004. uvedena je premija za uljanu tikvu, u cilju afirmacije proizvodnje hladno ceđenog ulja koje ima lekovita svojstva i za koje su zainteresovani strani kupci u EU.
Iznosi i ukupno utrošena sredstva za cenovnu podršku u periodu 2003-2005:
Godina |
2003 |
2004 |
2005 |
|||||
Kultura |
Suncokret |
Soja |
Suncokret |
Soja |
Uljana tikva |
Suncokret |
Soja |
Uljana tikva |
Iznos premije (din/kg) |
2,00 |
2,00 |
2,00 |
2,00 |
8,00 |
1,50 |
2,00 |
6,00 |
Ukupan iznos sredstava iz budžeta (mil. din) |
740 |
480 |
848 |
550 |
6,1 |
636 |
550 |
6,1 |
Godine 2005. iznos premije se smanjuje za suncokret, dok za soju ostaje na istom nivou. Isplata premije vršila se preko uljara, koje su distribuirale novac prema krajnjim korisnicima, ali se u 2005. godini prešlo na direktna plaćanja registrovanim poljoprivrednim gazdinstvima.
2. faza: Direktna plaćanja po hektaru za uljanu repicu i tikve
Da bi se promovisala proizvodnja biodizela 2006. godine uvedeno je direktno plaćanje po hektaru za usev uljane repice i uljane tikve za registrovana poljoprivredna gazdinstva u iznosu od 7.000 din/ha. Opredeljena sredstva u budžetu su iznosila 66,1 mil. dinara.
3. faza: Direktna plaćanja po hektaru
Direktna plaćanja po hektaru ratarskih i povrtarskih kultura za utrošen repromaterijal uvode se 2007. godine, i to dizel gorivo, mineralno đubrivo i deklarisano seme.
Pregled direktnih plaćanja za utrošen repromaterijal:
Godina |
2007. |
2008. |
2009. |
2010. |
Iznos u din/ha |
8.000 |
10.000 |
12.000 |
14.000 |
Izvozni podsticaji
Pored cenovne podrške i direktnih plaćanja od 2004. godine uvedene su i izvozne subvencije za proizvode od uljarica. Planira se njihovo ukidanje do kraja 2010. godine, sa pristupanjem STO. Izvozne subvencije se ne primenjuju na izvoz u zemlje CEFTA.
Nivo podsticaja uljanom sektoru kroz izvozne subvencije:
Proizvodi |
Sirova ulja |
Rafinisana ulja |
Proizvodi od soje |
|
Iznos podsticaja (%) |
10 |
10 |
7 |
|
2004. |
Iznos sredstava iz budžeta (mil. RSD) |
110 |
110 |
48 |
2005. |
60 |
60 |
48 |
|
2006. |
40 |
40 |
30 |
|
2007. |
90 |
56 |
43 |
|
2008. |
302 |
192 |
34 |
|
2009. |
220 |
144 |
72 |
|
Podrška sektoru uljarstva treba da se zasniva na:
1) subvencionisanju inputa;
2) unapređenju standarda kvaliteta;
3) investicionoj podršci.
IX SEKTORSKA ANALIZA - PROIZVODNJA MESA
Proizvodnja mesa u Republici Srbiji prepuna je strukturalnih problema i beleži konstantno negativne trendove već nekoliko decenija. Velikim delom nekonkurentna trenutna proizvodnja će se naći pred dodatnim izazovima usled predstojećih procesa liberalizacije u okviru SSP i STO. Adekvatan odgovor na postojeće probleme i izazove priključenja EU i STO mora se pronaći što pre ako se želi da Republika Srbija zadrži postojeći nivo ili unapredi svoju proizvodnju mesa kako bi postala tržišno konkurentna. Ostvarivanje ovog cilja postaje jedan od osnovnih izazova agrarne politike u periodu 2010-2013. godine zbog velikog značaja koji stočarska proizvodnja ima za Republiku Srbiju, a koja se ogleda prvenstveno u:
1) postojećem stočnom fondu koji je brojčano značajan, kvalitetno daleko od najboljeg, ali koji uz adekvatne odgajivačke programe, koji će ga unaprediti, može biti nosilac poljoprivrede Republike Srbije i u budućnosti značajno doprineti sveukupnom bogatstvu Republike Srbije;
2) povezanosti proizvodnje, jer veća proizvodnja mesa omogućava povećanu proizvodnju ratarskih proizvoda;
3) potencijalu koji ima usled dobre i konkurentne sirovinske baze, bilo u proizvodima ratarstva ili područjima za ispašu;
4) proizvodnji proizvoda koji su važni za prehrambenu sigurnost zemlje usled velike proizvodnje za sopstvene potrebe i mogućnošću za obezbeđivanjem brze, jeftine i kvalitetne hrane kroz sektore živinarstva, kozarstva, ovčarstva;
5) značaju za ruralni razvoj, naročito za planinska područja gde su često ovčarstvo, kozarstvo i govedarstvo jedina moguća opcija.
Pored opštih ciljeva u razvoju tržišnih lanaca vezanih za podizanje konkurentnosti, uključivanje malih proizvođača u moderne tržišne lance i implementaciju EU standarda određeni specifični ciljevi se nameću kao prioritetni u periodu 2010-2013. godine:
1) ostvariti cenovno konkurentnu proizvodnju;
2) formiranje jakih odgajivačkih organizacija;
3) uređenje prometa živim grlima;
4) dobijanje izvoznih brojeva za veći broj objekata i širi asortiman proizvoda.
3. Tržišni lanci u proizvodnji i prodaji mesa
Republika Srbija je najveći proizvođač, izvoznik i potrošač svih vrsta mesa u okviru CEFTA zemalja. U pogledu zastupljenosti i produktivnosti, stočarstvo Republike Srbije se duže vremena odlikuje znatnim zaostajanjem u odnosu na većinu evropskih zemalja, koje se manifestuje malim učešćem broja uslovnih grla po hektaru poljoprivredne površine. Iako je proizvodnja svinjskog mesa količinski najveća, govedarstvo ima najveći udeo u ukupnoj stočarskoj proizvodnji u Republici Srbiji zbog veće cene mesa i vrednosti grla, kao i činjenici da mnoga grla služe za proizvodnju mleka.
Tržišni lanac u proizvodnji mesa u velikoj meri je neorganizovan i kratak, jer veliki deo proizvodnje završava na domaćinstvu ili na lokalnim tržištima-zvaničnim ili nezvaničnim. Najveći deo se ipak otkupljuje preko klanica, direktno ili preko posrednika, čime se lanac produžava i ostvaruje dodatna vrednost proizvoda. Najveći deo proizvodnje mesa ostvaruj se kod porodičnih gazdinstava koji su robni proizvođači sa desetak junadi, stotinak svinja i ovaca ili hiljadu pilića u tovu. Takođe postoje i jako dobro organizovani veliki proizvođači koji gaje tovna grla na sopstvenim farmama i/ili u organizovanom tovu kod kooperanata. Generalno možemo razlikovati tri grupe proizvođača mesa, pa samim tim i različite proizvodno-prodajne tržišne lance, kao i različite prioritete politike:
Mali proizvođači za sopstvene potrebe |
Robni proizvođači |
Velike kompanijske farme |
Ne učestvuju u zvaničnim kanalima prodaje mesa, nego ga koriste za sopstvene potrebe ili male količine živih životinja ili mesa prodaju "od kuće". Važni za prehrambenu sigurnost, izuzetno opasni po pitanju bezbednosti hrane i širenja bolesti. Sa sve zahtevnijim standardima i kontrolama ova grupa će morati da donese odluku o zadržavanju proizvodnje i ulasku u zvanične kanale koji garantuju zdravstvenu bezbednost ili napuštanju sektora. |
Grupa proizvođača kod kojih se nalazi najveći deo proizvodnje, koji svoje proizvode najčešće prodaju registrovanim klanicama, bilo direktno ili preko posrednika. Uglavnom sami pripremaju hranu i bave se i ratarstvom i stočarstvom. Oni su najvažnija grupa i samim tim treba da su prioritet agrarne politike i da im se omogući dalji rast. |
Kompanije koje se bave proizvodnjom stočne hrane, preradom ili prodajom mesa teže da uspostave vertikalno povezivanje da bi umanjili tržišne i cenovne oscilacije karakteristične za proizvodnju mesa. Pored njih određene kompanije su u proizvodnji mesa videle svoju šansu za profitom i pretežno kroz proces privatizacije došle do proizvodnih resursa. |
Srednji robni proizvođači iako tehnologijom i veličinom farme zastaju za velikim kompanijama, a ukupnim brojem za malim proizvođačima najznačajniji su iz ugla agrarne politike, jer se kod njih obavlja najveća proizvodnja u svim oblastima proizvodnje mesa-goveđeg, svinjskog, živinskog i jagnjećeg.
Konkurentnost u proizvodnji mesa u velikoj meri uslovljena je mogućnostima pristupa kvalitetnoj stočnoj hrani i genetskom materijalu kao i inputima vezanim za higijenu i energiju, koji su u tesnoj vezi sa kvalitetom objekta u kom se proizvodnja vrši.
Rasni sastav - Veliki deo problema u proizvodnji mesa leži upravo u neadekvatnom rasnom sastavu osnovnog stada i matičnih jata kao rezultatu:
1) zatvorenosti tržišta za uvoz (prvo, usled sankcija, a zatim i vancarinskih barijera koje su rezultat pojava zoonoza u zemljama izvoznicama);
2) neadekvatnog selekcijskog rada, naročito kod porodičnih gazdinstava;
3) strukture proizvođača i teškoća koje su vezane za selekcijski rad na malom gazdinstvu;
4) nedostatka spoljne konkurencije usled visokih carina koje bi vršile pritisak na proizvođače za cenovno i kvalitetno konkurentnijom proizvodnjom.
Postoji velika zavisnost sektora od uvoza genetskog materijala bilo kao osnova za proizvodnju (živinarstvo) ili kao način unapređenja rasnog sastava. Proizvodnja goveđeg mesa je bazirana najvećim delom na domaćem šarenom govečetu u tipu simentalca (56.6%) i simentalcu (25.3%), i manjim delom na govedima holštajn-frizijske rase (6.5%) i ostalih rasa i meleza (17.8%). Iako kvalitet domaćeg govečeta u tipu simentalca predstavlja snagu, a ne slabost naše proizvodnje mesa, uvozom u poslednje vreme pretežno simentalske rase došlo je do unapređenja rasnog sastava za obe proizvodne svrhe.
Rasni sastav svinja za priplod je prvenstveno (58%) zastupljen sa melezima F1 i F2 generacije plemenitih rasa. Pored meleza zastupljen je švedski landras (30-34%), veliki jorkšir (3-5%), hempšir, durok, domaća mesnata svinja i ostali landrasi (3%). Preovlađuju plemenite rase i melezi svinja za proizvodnju mesa i masti, dok je udeo izrazito mesnatih rasa (hempšira, duroka i pijetrena) svega 3% i one se koriste kao terminalne rase za ukrštanje sa melezima F1 i F2 generacije u cilju dobijanja materijala za proizvodnju mesa.
Živinarska proizvodnja je visoko zavisna od uvoza genetskog materijala. Pokušaji da se ovo tržište razvije kod nas bilo planski osnivanjem dedovskih centara ili tržišno kroz male firme koje su se bavile proizvodnjom nisu uspeli. Bez obzira što se godinama uvozi genetički materijal Republika Srbija u velikoj meri zaostaje za onim zemljama u kojima ovaj sektor predstavlja značajnu granu proizvodnje. Genetski potencijal roditeljskih jata u našoj zemlji koristi se neracionalno, iskorišćenost genetskog potencijala roditeljska jata lakog tipa je manje od 70%, a teškog tipa još manje. U komercijalne svrhe genetski potencijal hibrida koristi se na nivou od 80% za kokoške nosilje konzumnih jaja, a u proizvodnji brojlera 63%.
Postojeći rasni sastav ovaca u Republici Srbiji predstavlja ozbiljnu prepreku daljem unapređenju ovčarske proizvodnje. Najveći deo populacije naših ovaca činila je pramenka (80%), a ostatak cigaja i melezi pramenke sa produktivnijim inostranim rasama, u prvom redu sa virtemberškom rasom i il de fransom.
Koze se u većini slučajeva gaje ekstenzivno i to u brdsko-planinskim područjima, mada ima tendencije ka intenziviranju proizvodnje. U rasnom sastavu najviše je zastupljena koza balkanskog tipa (50%), razni tipovi meleza (oko 30%), domaća bela koza (15%), dok ostatak pripada sanskoj i alpino rasi. U našoj zemlji ne postoji jedinstven program genetskog unapređenja ovčarstva i kozarstva u smislu oplemenjivanja autohtone populacije i stvaranja preduslova za povećanje proizvodnje u prvom redu mesa, a u manjem stepenu u pravcu mleko-vuna, kada su u pitanju ovce i smera mleko-meso, kada su u pitanju koze. Stoga je neophodno uraditi celovit program koji će obuhvatiti sve probleme vezane za oplemenjivanje našeg fonda ovaca i koza bilo putem odgajivačkog programa ili uvozom kvalitetnog priplodnog materijala.
Aktivnosti su:
1) nastaviti sa subvencionisanjem uvoza kvalitetnog priplodnog materijala;
2) uspostaviti sistem vođenja matične evidencije koji će biti u funkciji proizvođača;
3) napraviti programe za podršku udruženjima odgajivača;
4) usvojiti program unapređenja rasnog sastava u ovčarstvu i kozarstvu koji će biti praćen projektima na terenu i budžetom za podršku, za koji će moći da konkurišu proizvođači ovčijeg i kozijeg mesa i njihova udruženja;
5) unaprediti selekciju kroz nove odgajivačke programe;
6) sprovesti program eliminisanja svinjske kuge i besnila.
Ishrana: Ukoliko nema pristupa cenovno konkurentnoj stočnoj hrani teško se može ostvariti konkurentnost u proizvodnji mesa. Republika Srbija je u velikoj meri konkurentna u proizvodnji žitarica i uljarica koje su osnova za stočarsku proizvodnju i takođe ima kvalitetne prirodne pašnjake. Međutim, pašnjaci bi trebalo da budu dostupni kroz izgrađenu infrastrukturu i obogaćivani đubrenjem i podsejavanjem, a proizvodnja koncentrovane stočne hrane od žitarica i uljarica treba da bude izbalansirana i obogaćena kvalitetnim dopunskim smešama. U tom lancu od inputa do koncentrovane stočne hrane cena se značajno poveća, pa mnogi proizvođači umesto da kupuju gotove smeše prave ih sami na svojim imanjima - uspešno ili ne.
Neiskorišćena mogućnost značajnijeg korišćenja ispaše i proizvodnje kabaste hrane i silaže karakteristika je proizvodnje u Republici Srbiji, naročito u govedarskoj i ovčarskoj proizvodnji. Merama agrarne politike i edukativnim programima treba ohrabrivati proizvođače u pravcu snižavanja troškova proizvodnje, uvođenjem ishrane koja se mora bazirati prvenstveno na paši u letnjem periodu i kvalitetnim kabastim hranivima (seno i silaža, odnosno senaža) u zimskom periodu.
Pored intenzivne u našoj zemlji je zastupljena i poluintenzivna pa i ekstenzivna proizvodnja mesa. Najčešće je to proizvodnja živine, ali i svinja. U ovim uslovima životinja najveći deo hrane nalazi u dvorištu, a kao dodatak dobija zrnevlje i manje količine kompletnih smeša.
Aktivnosti su:
1) urediti pitanje skladištenja, deklarisanja, kontrole i ostalih pitanja vezanih za proizvodnju i promet koncentrovane stočne hrane;
2) podrškom projektima edukacije i unaprediti ispašu i ishranu kabastim hranivima.
Objekti i oprema: Bolje korišćenje energije, manji zahtevi za radnom snagom, lakše održavanje higijene, bolja iskorišćenost hraniva i smanjen nivo bolesti samo su neke od prednosti koje savremeni objekti za proizvodnju imaju.
Aktivnosti su:
1) podržati subvencijama od 40% (50% u marginalnim područjima) za izgradnju objekata za tov na porodičnim gazdinstvima koja će biti u skladu sa EU standardima;
2) usmeriti značajan deo sredstava IPARD fonda na objekte i opremu za proizvodnju mesa.
Cikličnost proizvodnje, cenovna nekonkurentnost u odnosu na proizvođače u EU (u gotovo svim vrstama proizvodnje mesa i kod većine proizvođača) i nemogućnost izvoza na tržište EU (makar kada su pikovi cena na nižim nivoima) osnovni su problemi proizvodnje mesa u Republici Srbiji u poslednje dve decenije.
Jedna od osnovnih karakteristika je velika cenovna i proizvodna cikličnost u proizvodnji mesa koja se javlja kao posledica neizgrađenih tržišnih lanaca zasnovanim na dugoročnim ugovorima.
Izvor: RZS.
Smanjivanjem cenovne cikličnosti i povećanjem tržišta dobijanjem izvoznih dozvola za EU, odgajivači bi bili spremniji da ulažu u stada, objekte, opremu i mehanizaciju.
Zato mere agrarne politike treba da budu usmerene na:
1) smanjenje cenovne, a time i proizvodne cikličnosti,
2) snižavanje proizvodne cene ulaganjem u znanje i nove tehnologije proizvodnje,
3) pronalaženje novih tržišta sa dobijanjem izvoznih dozvola za EU.
Ovi ciljevi se mogu postići:
1) izgradnjom svesti prerađivača i proizvođača za potrebom pravljenja dugoročnih ugovora;
2) sprovođenjem postojećih i donošenjem novih propisa koji bi omogućili da se poštuju postignuti ugovori;
3) sprovođenjem programa koji za cilj imaju eliminaciju bolesti;
4) formiranjem Agencije za intervenciju na tržištu koja bi pod jasnim pravilima i na transparentan način vršila intervencije dok postoje očigledne greške u funkcionisanju tržišta;
5) povećanjem konkurencije u domenu prodaje;
6) obezbeđivanjem investicione podrške za poboljšanje ishrane, rasnog sastava i objekata za gajenje životinja;
7) registracijom proizvođača i klanica i kontrolama ispunjenosti uslova za bavljenjem proizvodnjom i preradom;
8) uspostavljanjem sistema utvrđivanja kvaliteta u skladu sa načinima u Evropskoj uniji;
9) plaćanjem otkupa zasnovanog na kvalitetu;
10) horizontalnim i vertikalnim udruživanjem.
Premiranjem tova junadi koje je uvedeno tokom 2007. godine nisu se postigli nikakvi ekonomski niti socijalni rezultati, jer su za nivo podsticaja klaničari spustili cenu, pa je ovo bio klasičan transfer od budžeta ka kliničarima. Takođe su postojali negativni propratni efekti, jer su mnogi ustaljeni tržišni lanci bili prekinuti, da bi se predala tovna junad klaničarima. Zato je ova mera ukinuta, jer nije doprinela povećanju proizvodnje.
Uspostavljanje sistema utvrđivanja kvaliteta u skladu sa načinima u Evropskoj uniji koji će dovesti i do plaćanja zasnovanog na kvalitetu.
Republika Srbija raspolaže velikim prerađivačkim kapacitetima u stočarskoj proizvodnji. Međutim, stepen iskorišćenosti se kreće daleko ispod projektovanih kapaciteta i većina ne ispunjava standarde koji se postavljaju za izvoz mesa, a mnoge od njih ni postojeće domaće standarde. Tako da je mali broj objekata registrovan za izvoz, kako na tržište zemalja Evropske unije, tako i na tržište trećih zemalja.
Broj odobrenih objekata za klanje, rasecanje i preradu mesa:
Vrsta objekta |
Objekti |
Objekti - izvoz |
Objekti - izvoz |
Klanice (crveno meso) - papkari |
277 |
2 |
9 |
Klanice (živina) |
31 |
- |
- |
Kombinovani objekti (klanje, rasecanje, prerada - crveno meso) |
415 |
3 |
32 |
Kombinovani objekti (klanje, rasecanje, prerada - živina) |
19 |
1 |
9 |
Prerada mesa i proizvodi od mesa |
455 |
- |
- |
Prerada mesa - živina / proizvodi od mesa - živina |
3 |
- |
2 |
Prerada mesa divljači |
8 |
- |
1 |
Sigurno da ovaj broj klanica nije daleko iznad potreba i nema sumnje da će se sa doslednijom primenom domaćih standarda i usvajanjem standarda EU njihov broj smanjiti.
Uvođenje standarda u objekte koji se bave hranom animalnog porekla je zakonska obaveza. Sistem koji se bazira na principima sistema HACCP (Hazard Analysis Critical Control Point) po Zakonu o veterinarstvu (čl. 82. i 170), pravno lice/preduzetnik koje obavlja delatnost u objektima koji se bavi hranom animalnog porekla.
Veliki problem koji opterećuje klaničnu industriju i predstavlja usko grlo proizvodnje je uklanjanje klaničnog otpada i rešenje problema otpadnih voda. Klanični otpad razvrstan u tri SRM kategorije prihvataju svega tri postrojenja, pri čemu drugu kategoriju (sadržaj digestivnog trakta) ne uništava nijedno postrojenje, a takođe krv niko od postrojenja ne odvozi.
Trend stalnog porasta klanja i prerade u zvaničnim kanalima je pozitivan i treba učiniti sve da se nastavi i dodatno ubrza, jer se i dalje veliki deo prometa vrši nezvaničnim kanalima što predstavlja značajnu otežavajuću okolnost prilikom kontrole bezbednosti i kvaliteta i unosi nestabilnost i neekonomičnost u ukupnoj proizvodnji i preradi mesa, ali i prilagođavanju ZAP.
Osnovni problemi sa kojima se susreću prerađivači stočarskih proizvoda ogledaju se pre svega u:
1) vrlo često izuzetno visokoj ceni, a generalno višoj ceni sirovina na domaćem tržištu u odnosu na EU;
2) tehnološkom zaostajanju i neispunjavanju međunarodnih standarda u proizvodnji (HACCP, ISO i drugih standarda);
3) nelegalnoj konkurenciji pri nabavci sirovina i prodaji mesa i prerađevina od mesa, usled:
- ilegalne trgovine od strane otkupljivača iz Crne Gore i Bosne i Hercegovine,
- prodaje od kuće bez plaćanja dažbina, troškova kontrole i uvođenja standarda;
4) sporo prilagođavanje uslovima tržišnog poslovanja i slab kapacitet upravljanja;
d) neispunjavanje uslova za izvoz, što značajno smanjuje tržište.
Aktivnosti su:
1) smanjivanje ilegalne trgovine i prodaje mesa kroz efikasniji rad kontrolnih službi;
2) nastaviti subvencionisanje uvođenja standarda u preradne kapacitete;
3) promovisati meso i proizvode od mesa na izvozno dostupnim inostranim tržištima;
4) rešavati pitanje klaničnog otpada.
Cena žive mere i mesa odslikava ponudu i tražnju na ovim tržištima, kao i sveukupan nivo razvoja i konkurencije na tim tržištima, strukturalne probleme na tržištu i kupovnu moć stanovništva.
Proizvodnja, cene svinja i svinjskog mesa u Republici Srbiji u periodu 2003-2009. u 000 t:
Godina |
Proizvodnja |
Potrošnja |
Maloprodajna |
Cena tovnih |
Učešće sirovine u maloprodajnoj ceni |
2003 |
258.000 |
255.266 |
190.00 |
68.31 |
36% |
2004 |
242.000 |
233.685 |
280.00 |
90.43 |
32% |
2005 |
253.343 |
258.004 |
320.00 |
146.00 |
46% |
2006 |
254.870 |
255.903 |
299.00 |
89.58 |
30% |
2007 |
289.373 |
290.669 |
282.00 |
81.88 |
29% |
2008 |
265.655 |
270.325 |
384,00 |
128,89 |
34% |
2009 |
252.188 |
257.148 |
420,00 |
140.83 |
34% |
Osnovne karakteristike cena živih životinja i mesa su:
1) velika cikličnost naročito žive mere koja je kod nekih vrsta više izražena (žive svinje), a kod nekih manje (živina);
2) relativno mala cikličnost maloprodajnih cena mesa, jer dolazi do povećanja cena kada je trend žive mere u porastu, ali retkog smanjenja kada je u opadanju;
3) konstantan trend rasta maloprodajnih cena mesa;
4) postojanje izraženijih pikova nižih, ali i viših cena;
5) prosečna visina cena je u velikoj meri slična ceni u CEFTA regionu koji se u velikoj meri snabdevaju živom stokom iz Republike Srbije.
Neispunjenje osnovnih standarda bezbednosti, neorganizovanost otkupa, neusklađenost standarda kvaliteta u većini godina cenovno nekonkurentna proizvodnja, kvalitetno nekonkurentna proizvodnja (osim određenih specifičnih proizvoda), nepoznavanje stranih tržišta su neki od razloga zašto potencijal za izvozom koji postoji u ovom sektoru nije iskorišćen.
Mogućnost plasmana mesa na strana tržišta postoji, ali je ograničen na određen broj zemalja.
Za razliku od drugih vrsta mesa Republika Srbija ima odobrenu godišnju kvotu za izvoz junećeg mesa na tržište zemalja Evropske unije u visini od 9.175 tona sa preferencijalnom stopom 20% od ukupne MFN carine EU. Izvoz junećeg mesa u zemlje EU je u periodu od 2003-2007. godine doživeo značajno uvećanje (preko tri puta), dok je na tržište CEFTA zemalja uvećan za gotovo sedam puta u istom periodu. Međutim u 2008. i 2009. godini je došlo do njegovog smanjenja u odnosu na 2007. godinu i u isto vreme je došlo do povećanja izvoza živih životinja, pre svega na tržište CEFTA zemalja. Pored pomenutih zemalja u koje srpski prerađivači i klaničari vrše izvoz junećeg mesa u manjem obimu javlja se izvoz u afričke zemlje i zemlje Bliskog istoka.
Pored izvoza junećeg mesa na tržište okolnih zemalja izvoze se u sve većem broju i živa grla (junad i telad), što je svakako značajna činjenica koja utiče na visinu proizvodnje mesa u Republici Srbiji. Tako je prema podacima Republičkog zavoda za statistiku izvoz živih grla povećan sa 1.432 grla 2006. na 19.604 grla 2007. godine, 2008. na 72.492 grla, a 2009. godine je izvoz iznosio 65.232 grla.
Carinska zaštita omogućava zaštitu proizvođačima mesa. U periodu važenja carinskih zaštita neophodna je strukturna promena u sektoru stočarstva koja se pre svega ogleda u ukrupnjavanju proizvodnje i dostizanju neophodnih standarda u proizvodnji. Sve to kao krajnji efekat mora imati pojeftinjenje proizvodnje u ovoj oblasti stočarstva i ponudu kvalitetnih zdravstveno bezbednih proizvoda.
Eliminisati prepreke za izvoz mesa, pre svega na nivou standarda kvaliteta i bezbednosti.
Potrošnja mesa je u poređenju sa zemljama EU mala. Trend potrošnje mesa je u direktnoj zavisnosti sa kupovnom moći i cenom mesa. Stanovnici Republike Srbije prosečno godišnje troše oko 36 kilograma mesa, što je upola manje nego u EU, gde je prosečna potrošnja mesa 86,7 kilograma po stanovniku i po potrošnji mesa samo je Albanija iza naše zemlje.
Unapređenje rasnog sastava, izgradnja i rekonstrukcija objekata, melioracija pašnjaka i livada, nabavka mehanizacije, omogućavanje izvoza i sve ostale strukturalne mere treba da omoguće ostvarivanje cene koja će biti izvozno konkurentna, a da u isto vreme proizvođačima mesa omogući da povrate uložena sredstva i da obezbede potrebnu akumulaciju za nastavak proizvodnje.
Za proizvodnju mesa potrebna je dugoročna politika u kojoj ne postoje odgovarajuća rešenja bez obzira na iznos sredstava koja su obezbeđena agrarnim budžetom. Zato je neophodno da se umesto lakih rešenja koja donose političku, ali ne i ekonomsku i socijalnu korist definiše i započne sprovoditi program unapređenja proizvodnje mesa u Republici Srbiji koji će biti zasnovan na:
1) izgradnji institucija podrške - trenutno institucije za podršku nisu u stanju da izvrše svoj zadatak u razvoju sektora stočarstva;
2) Ministarstvu - da unapredi kapacitete za definisanje, sprovođenje i kontrolu politike;
3) Ministarstvu - Uprava za veterinu - da nastavi sa obeležavanjem životinja i obezbedi uslove koji će omogućiti izvoz;
4) Republičkoj direkciji za robne rezerve - da umesto ad hoc odluka reformišu po modelu Agencije za interventni otkup u EU;
5) sprovođenju zakonskih propisa iz oblasti prometa živih životinja, za preradne kapacitete i sistem bezbednosti hrane, beskompromisno i jednako prema svima;
6) nastavku sprovođenja investicione podrške za poboljšanje rasnog sastava, uslova gajenja i ishrane.
X SEKTORSKA ANALIZA - POVRTARSTVO
Republika Srbija ima povoljne uslove za gajenje većine povrtarskih kultura. Najviše se gaji srednje rano i srednje kasno povrće, mada postoje dobri uslovi i za rano i kasno gajenje određenih vrsta povrća. Zavisno od uslova i načina proizvodnje razvile su se baštenska, njivska, intenzivna industrijska proizvodnja i proizvodnja povrća u zaštićenom prostoru. U strukturi ukupno zasejanih površina u Republici Srbiji povrće učestvuje sa 9%, u ukupnoj vrednosti poljoprivredne proizvodnje učestvuje sa 11,31%, dok je u ukupnom izvozu poljoprivrednih proizvoda učešće povrća 9%.
Trendovi rasta proizvodnje kod najvećeg broja kultura ukazuju da je ova proizvodnja dovoljno profitabilna, pa se mnogi odlučuju ili da prošire proizvodnju ili da u nju uđu. Sve ovo ukazuje da je proizvodnja povrća važna u Republici Srbiji, jer ima svoju tradiciju, značajnu sadašnju proizvodnju i perspektivnu budućnost.
Republika Srbija je regionalno najveći proizvođač povrća. Proizvodnja povrća u Republici Srbiji približno je jednaka ukupnoj proizvodnji povrća u zemljama regiona (CEFTA zemlje).
Povrtarstvo je jedna od najrazvijenijih i ekonomski najisplativijih grana u poljoprivredi. Za ovaj sektor je karakteristična raznolikost vrsta i načina proizvodnje. Iako je proizvodnja povrća u odnosu na potrebe i mogućnosti još uvek nedovoljna povrće zauzima značajno mesto u proizvodnji, potrošnji i izvozu poljoprivrednih proizvoda.
Značaj povrtarstva ogleda se u tome što:
1) proizvodnja povrća na otvorenom polju može da obezbedi pet do osam puta veću vrednost proizvodnje u odnosu ratarske kulture, odnosno 200-250 puta veću vrednost proizvodnje ako se povrće proizvodi u zaštićenom prostoru;
2) sektor obuhvata veliki broj individualnih proizvođača i time značajno doprinosi ruralnom razvoju zemlje;
3) proizvodnja omogućava intenzivno korišćenje zemljišta i smenu dve do tri vrste povrća u toku godine, uz primenu sistema za navodnjavanje;
4) proizvodnja u zaštićenom prostoru omogućava gajenje povrća tokom cele godine;
5) proizvodnja je tesno povezana sa tržištem i prerađivačkom industrijom;
6) sektor ima značajan potencijal za izvoz svežih i prerađenih proizvoda, ukoliko se ispoštuju stroga pravila kontrole kvaliteta.
Brz obrt kapitala u povrtarskoj proizvodnji čini je atraktivnom za male proizvođače. Međutim, potrebna ulaganja u proizvodne (plastenici, staklenici, navodnjavanje, zagrevanje), skladišne i doradne kapacitete za postizanje konkurentnog nivoa kvaliteta i prinosa/cene u velikom broju slučajeva prevazilaze njihove ekonomske mogućnosti i zahtevaju kreditnu podršku i jaču horizontalnu povezanost proizvođača.
Prioritetni ciljevi Ministarstva pored opštih, vezanih za unapređenje konkurentnosti i uključivanje malih proizvođača u moderne tržišne lance za period 2010-2013. godine su:
1) uvođenje novih sorti, GLOBALGAP standarda i novih tehnologija u proizvodnju;
2) povećanje proizvodnje u zatvorenom prostoru;
3) izgradnja tržišta osiguranja u povrtarstvu;
4) adaptacija postojećih i izgradnja novih skladišnih i preradnih kapaciteta;
5) dobijanje dozvole za izvoz krompira u EU.
3. Tržišni lanac proizvodnje povrća
Prilagođavanje proizvođača povrća na tržišnu privredu i izgradnja savremenog tržišnog lanaca odvija se usporeno.
Proizvodnja i promet povrća su, u najvećem delu, u rukama malih proizvođača koji nisu tržišno orijentisani. Proizvodnja je uglavnom usmerena na zadovoljavanje potreba sopstvenog domaćinstva i domaćeg tržišta. Najveći deo proizvedenog povrća proda se na zelenim i kvantaškim pijacama i preradi u industriji. U prodaji i otkupu poljoprivrednih proizvoda pijace učestvuju sa oko 35%.
Kada je u pitanju nabavka svežeg povrća, maloprodajni lanci supermarketa postaju sve popularniji jer potrošačima pružaju veći izbor, bolji kvalitet i sveže proizvode tokom cele godine.
U poslednjih deset godina došlo je do promena u sektoru povrća koje su uslovljene privatizacijom kombinata i preradnih kapaciteta, ukrupnjavanjem parcela na privatnim gazdinstvima, gašenjem velikog broja zemljoradničkih zadruga i trgovinskih preduzeća u društvenoj svojini i otvaranjem lanaca supermarketa. Uspostavljeni su novi tržišni lanci koji su u najvećoj meri bazirani na proizvodima sa privatnih gazdinstava, tržišnom određivanju cena, značajnom variranju cena i ne postojanju sigurnosti otkupa.
U cilju sigurnijeg snabdevanja svojih maloprodajnih objekata kvalitetnom sirovinom sa relativno konstantnim cenama, veliki maloprodajni lanci i prerađivači se često odlučuju da sami proizvode povrće. Na taj način oni kontrolišu tržište i implementaciju standarda i pripremaju se za nove tržišne uslove koje donose EU integracije. Ovo ima negativne posledice na male proizvođače, koji su na ovaj način izuzeti iz najvećih prodajnih lanaca i osnovnih trgovinskih tokova, što značajno usporava i uvođenje standarda na malim gazdinstvima.
Zbog problema koji se javljaju u prometu povrća neophodno je:
1) izgraditi tržišni lanac svežeg povrća koji će biti izvozno orijentisan;
2) obezbediti ujednačen kvalitet i dovoljnu količinu povrća za kontinuiranu isporuku.
Kvalitetno seme, primena organskih i mineralnih đubriva, redovna zaštita protiv korova, bolesti i štetočina čine osnovu savremene proizvodnje povrća. Konkurentnost proizvodnje u velikoj meri je zavisna od inputa, tj. od cene i kvaliteta semena i veštačkog đubriva. Semenski materijal koji se proizvodi u Republici Srbiji je nedovoljan da bi se zadovoljile potrebe domaćeg tržišta, pa se zbog toga značajne količine semena povrća uvoze, prvenstveno iz Holandije, a u manjoj meri iz Italije, Nemačke, Mađarske, Izraela i Sjedinjenih Američkih Država.
Proizvodnja semenskog krompira je mala i nedovoljna za potrebe domaćeg tržišta, ali i pored toga ona opada, jer su troškovi proizvodnje, pregleda i atesta visoki, propisi o proizvodnji i kvalitetu strogi, a tržište nestabilno. Proizvodnja je sa 1.500 ha svedena na oko 500 ha.
U Republici Srbiji se relativno malo koristi deklarisan semenski materijal, bez koga je nemoguće ostvariti povećanje prinosa i kvaliteta proizvodnje. Kada bi se za proizvodnju konzumnog krompira koristilo kvalitetno seme prosečan prinos bi bio najmanje dva puta veći od sadašnjeg.
Zakonom o semenu predviđeno je da se formira registar proizvođača semena. Pored toga, propisano je da proizvodnja semena mora da podleže strogoj kontroli, kao i da u proizvodnji mogu da budu zastupljene samo sorte koje su upisane u Registar biljnih sorti. Primenom navedenog zakona uspostavlja se sistem standardizacije i kontrole.
U cilju povećanja konkurentnosti proizvodnje povrća potrebno je:
1) da domaći sortiment prati promene u svetu, kojima se stvaraju nove sorte povrća boljeg kvaliteta i veće otpornosti na bolesti, veća zastupljenost sorti za plasteničku proizvodnju, kao i sorti za proizvodnju povrća za industrijsku preradu;
2) napraviti sveobuhvatan program uspostavljanja sertifikacije krompira i podržati ga subvencijama;
3) obezbediti savetodavne usluge proizvođačima, vezano za adekvatnu primenu agrotehničkih mera i odabir odgovarajućih sorti povrća.
Povrće se uzgaja na oko 281.000 ha, što predstavlja 9% od ukupnih površina oranica. U proizvodnji povrća najzastupljeniji su krompir (41%), kupus i kelj (15%), dinje i lubenice (10%), paradajz (9%), paprika (8%) i luk (6%).
Najveći deo površina pod povrćem je u vlasništvu malih poljoprivrednih gazdinstava. Njihova proizvodnja je namenjena potrošnji u svežem stanju, domaćinstvu i industrijskoj preradi. Velika gazdinstva povrće gaje na oko 10.000 ha. Na ovim gazdinstvima najviše je zastupljen grašak (30%), paprika (9%) i pasulj (7%). Proizvodnja je namenjena prvenstveno industrijskoj preradi.
Za većinu povrtarskih kultura karakteristično je smanjenje površina koje su njima zasejane, ali je pozitivno što se, uprkos tome, proizvodnja održava na sličnom ili višem nivou. U periodu od 2000-2009. godine beleži se pad površina zasejanih povrćem za oko 9%, međutim ukupan prinos povrća ima tendenciju rasta. Proizvodnja povrća u plastenicima i staklenicima je još uvek malo zastupljena iako je vrednost proizvodnje po jedinici površine velika.
Ukupan prinos povrća ima tendenciju rasta, međutim u 2007. godini se beleži pad proizvodnje zbog suše za 20%, što ukazuje na još uvek veliku zavisnost proizvodnje od vremenskih uslova.
Prosečna površina pod krompirom u Republici Srbiji iznosi 86.000 hektara, sa tendencijom opadanja po prosečnoj stopi od 2% godišnje. Prosečan prinos krompira iznosi 10 t/ha, što je za 42% manje u odnosu na ostvareni evropski prosek od oko 17 t/ha.
Površina pod pasuljem ima tendenciju pada po prosečnoj stopi od 1,8% godišnje. U strukturi ukupnih površina pod povrćem, proizvodnja pasulja učestvuje sa 9%. Prosečan prinos pasulja kod nas iznosi 1,3 t/ha, što je neznatno manje u odnosu na evropski prosek od 1,5 t/ha.
Prema količini ponude i potražnje paradajz je jedan od najznačajnijih sezonskih proizvoda u Republici Srbiji. Prosečna površina pod paradajzom u periodu od 2000-2009. godine iznosi 20.700 hektara sa tendencijom neznatnog opadanja po prosečnoj stopi od 0,4% godišnje. U strukturi ukupnih površina pod povrćem učestvuje sa 9%. Prosečan prinos paradajza po hektaru iznosi 8,5 tona, što je za oko 75% manje u odnosu na ostvareni evropski prosek od 34 tone. U poslednjih par godina povećava se proizvodnja u zaštićenom prostoru, što će pozitivno uticati na porast prinosa i povećanje ponude na domaćem tržištu.
U strukturi ukupnih površina pod povrćem, proizvodnja paprike učestvuje sa 8%. Prosečan prinos paprike iznosi 7,8 t/ha, što je tri puta manje u odnosu na evropski prosek.
U strukturi ukupnih površina pod povrćem, grašak učestvuje sa 6%. Prinos graška prosečno iznosi 2,5 t/ha, što je za oko 70% manje u odnosu na ostvareni evropski prosek od 8,7 t/ha. Domaća proizvodnja u potpunosti zadovoljava potrebe potrošača u Republici Srbiji.
U strukturi ukupnih povrtarskih površina, proizvodnja crnog luka učestvuje sa 8%. Prosečan prinos crnog luka je 6,4 t/ha, što je tri puta manje u odnosu na ostvareni evropski prosek.
U strukturi ukupnih površina pod povrćem, proizvodnja kupusa učestvuje sa 9%. Prosečan prinos kupusa iznosi 12,9 t/ha, što je za oko 70% manje u odnosu na evropski prosek.
Prosečna površina pod lubenicama i dinjama u Republici Srbiji iznosi 17.000 hektara, sa blagom tendencijom opadanja. U strukturi ukupnih povrtarskih površina učestvuje sa 7%. Prosečan prinos lubenica iznosi 15 t/ha, što je samo 4% niže od evropskog prosečnog prinosa. Zahvaljujući dobroj potražnji za lubenicom i dinjom ulaganja u ovu proizvodnju u Republici Srbiji su značajna.
U Republici Srbiji se u manjim količinama gaji i ostalo povrće koje se istovremeno manje konzumira i uglavnom uvozi, kao što su brokoli, artičoke, različite vrste zelene salate, rukola, koktel paradajz i drugo. S obzirom da njihova potrošnja u svetu raste, povećanom domaćom proizvodnjom i nižim cenama u narednom periodu bi se smanjio uvoz i istovremeno povećao izvoz.
Poslednjih godina beleži se povećana upotreba svežeg povrća u ishrani, pa su i zahtevi za kvalitet i bezbednost povrća, posebno izraženi. S obzirom na to da je povrtarstvo vrlo intenzivna grana biljne proizvodnje gde se koriste velike količine mineralnih đubriva i pesticida, nameće se potreba za uvođenje standarda kvaliteta. Jedan od osnovnih je GLOBALGAP standard koji pokriva celokupan proces proizvodnje od predsetvenih radnji do berbe.
Proizvodnja povrća u Republici Srbiji ima izražen regionalni karakter i uslovljena je agroekološkim uslovima, razvijenošću prerađivačke industrije i tržištem svežeg povrća.
U narednom periodu, merama agrarne politike potrebno je:
1) obezbediti investicionu podršku kroz bespovratna sredstva i kredite za nabavku: plastenika, sistema za navodnjavanje, opreme i mehanizacije za proizvodnju povrća;
2) obezbediti sredstva za podršku uvođenju GLOBALGAP standarda u proizvodnju;
3) podsticati udruživanje proizvođača povrća;
4) obezbediti savetodavne usluge proizvođačima;
5) kroz IPARD plan korišćenja sredstava odrediti linije za unapređenje proizvodnje povrća;
6) usaglasiti postojeće standarde i propise o kvalitetu svežeg povrća i pečurki sa standardima EU i OECD-a.
Preduzeća iz oblasti prerade i konzervisanja povrća trebalo bi da budu atraktivna za investiranje u Republici Srbiji, jer postoji potencijal u obezbeđivanju sirovine. Međutim industrija prerade povrća u prethodnom periodu nije zabeležila značajne promene i u najvećem broju slučajeva njihova tehničko-tehnološka opremljenost je ispod traženih standarda za izvoz pogotovo na tržište Evropske unije.
Kvalitet povrća i proizvoda od povrća je neujednačen, a asortiman proizvoda je skroman. Klasiranje i pakovanje svežeg povrća je još uvek slabo zastupljeno, pogotovo kad je reč o malim pakovanjima. Svežeg povrća, seckanog i pripremljenog za salatu skoro i da nema na tržištu, dok se u svetu tako pripremljeno povrće sve više traži.
Podaci o broju preduzeća koja se bave poljoprivrednom proizvodnjom i preradom razlikuju se u zavisnosti od izvora. Usvajanjem Zakona o bezbednosti hrane u junu 2009. godine propisana je obaveza da svi subjekti u poslovanju hranom tj. objekti za proizvodnju i promet hrane moraju biti upisani u Centralni registar objekata koji se vodi u Ministarstvu, tako da će u narednom periodu od godinu dana biti formirana baza podataka.
Po podacima iz 2008. godine povrće se zamrzava, prerađuje i skladišti u 41 hladnjači i 61 fabrici za toplu preradu. Iskorišćenost kapaciteta je oko 50%.
Značajniji rast vrednosti proizvodnje povrća u Republici Srbiji ne može se ostvariti bez investicija u prerađivačku industriju.
U narednom periodu potrebno je:
1) formirati bazu podataka i vođenje registra prerađivača povrća;
2) obezbediti kreditnu podršku za unapređenje prerade i skladištenja povrća;
3) obezbediti investicionu podršku za izgradnju ULO hladnjača, adaptaciju postojećih i izgradnju novih skladišta za povrće;
4) obezbediti subvenciju za nabavku opreme za pranje, sortiranje, kalibriranje, i pakovanje povrća, kao i za nabavku sušara za povrće;
5) obezbediti sredstva za unapređenje sistema bezbednosti i kvaliteta hrane;
6) u IPARD planu korišćenja sredstava odrediti linije za investicije u objekte i opremu za skladištenje i preradu povrća;
7) usaglasiti postojeće standarde i propise o kvalitetu proizvoda dobijenih preradom povrća i pečurki, sa standardima EU.
Cene povrća se slobodno formiraju na tržištu kao rezultat dogovora između otkupljivača i proizvođača. Usled velikog uticaja klimatskih faktora na poljoprivrednu proizvodnju, prinos povrća može značajno da varira iz godine u godinu što direktno utiče na formiranje otkupne cene.
Cene povrća u Republici Srbiji se menjaju usled ciklične ponude, jer je navika naših proizvođača da se pri planiranju proizvodnje opredeljuju jedino na osnovu postignute cene tokom prethodne sezone prodaje. Pored toga, cene su promenljive i u zavisnosti od mesta prodaje. U supermarketima dobavljačka cena obično prati cenu na kvantaškoj pijaci, dok je maloprodajna cena približna ceni na zelenoj pijaci.
Na cene u sektoru voća i povrća u velikoj meri utiče i nedostatak skladišnih i preradnih kapaciteta, kao i velika carinska zaštita, što uslovljava pojavu izraženih pikova kako niske, tako i visoke cene u toku godine, ali i po godinama.
U cilju formiranja što stabilnijih cena potrebno je:
1) donošenje Pravilnika o kvalitetu voća i povrća koje se otkupljuje na osnovu Zakona o bezbednosti hrane;
2) obezbediti investicionu podršku za izgradnju hladnjača i skladišta za povrće;
3) obezbediti dobru informisanosti proizvođača o potrebama tržišta i kretanju cena na kvantaškim i zelenim pijacama.
Svetsko tržište svežeg voća i povrća je izuzetno zahtevno i dobro organizovano, sa velikom konkurencijom, ali i velikom isplativošću. Da bi se izvozilo sveže povrće na ovo tržište, neophodno je krenuti od integralne proizvodnje, sa unapred pripremljenim planom, od zdravog i kvalitetnog semenskog materijala, kontrole upotrebe mineralnih đubriva i pesticida i dobro organizovane logistike i marketinga.
Republika Srbija ima šansu u izvozu povrća, što pokazuju dosadašnji izvozni rezultati koji imaju trend porasta.
Udeo izvoza povrća u ukupnom izvozu poljoprivrede je oko 9%. Glavna izvozna tržišta povrća su EU 59%, zemlje CEFTA-e 30% i Ruska Federacija.
Udeo uvoza povrća u ukupnom uvozu poljoprivrede je oko 6%. Najveći uvoz povrća je iz zemalja članica CEFTA-e, 43%, gde dominira uvoz iz Makedonije. Iz EU se uveze 31% ukupnog uvoza povrća.
Preduslovi za veći izvoz svežeg povrća su osnivanje udruženja proizvođača i otvaranje distributivnih centara, gde bi se povrće prikupljalo i pripremalo za tržište.
Izgradnja pijaca po savremenim standardima, mogla bi doprineti unapređenju funkcionisanja tržišnih lanaca prodaje.
Liberalizacija carina u okviru SSP za povrće je značajna i uticaće da se procesi ukrupnjavanja i specijalizacije proizvodnje, uvođenja standarda i supermarketizacije ubrzaju usled spuštanja cena, tj. eliminisanja pikova cena koji se javljaju usled zatvorenosti tržišta.
Carina će u narednom periodu od šest godina, sa prosečne 24.7% spustiti na 2.6%.
Samo nekoliko proizvoda će zadržati carinu i posle pete godine (paradajz, paprika, krompir, krastavci i kornišoni, grašak, pasulj i salata).
Da bi domaća proizvodnja povrća bila konkurentna potrebno je:
1) podržati osnivanje veletržnice i distributivnih centara sa modernom tehnologijom skladištenja;
2) novčano i organizaciono podržati nastupe proizvođača i prerađivača povrća na najvažnijim svetskim sajmovima;
3) promovisati proizvode od povrća i proizvođače povrća na domaćem i inostranom tržištu.
Ministarstvo je prethodnih godina pružalo podršku povrtarskoj proizvodnji kroz različite programe mera i sa njom bi trebalo nastaviti i u periodu od 2010. do 2013. godine, s tim što bi se iznosi podsticajnih sredstava za investicije u proizvodnju i nabavku opreme i mehanizacije povećali u obimu i u količini sredstava.
Programi podrške koje treba nastaviti sprovoditi:
1) regresiranje repromaterijala za povrtarsku proizvodnju;
2) regresiranje osiguranja useva;
3) subvencije za nabavku opreme i mehanizacije za povrtarsku proizvodnju i tehnološke opreme za modernizaciju postojećih skladišnih i prerađivačkih kapaciteta ili izgradnju novih;
4) podrška uvođenju dobre poljoprivredne prakse prema GLOBALGAP standardu, kao i unapređenje sistema bezbednosti i kvaliteta hrane;
5) podrška nastupu naših proizvođača i prerađivača povrća na međunarodnim sajmovima;
6) institucionalna podrška kroz različite projekte za unapređenje povrtarstva.
XI SEKTORSKA ANALIZA - VOĆARSTVO
Voćarstvo je jedna od najproduktivnijih poljoprivrednih grana. Zahvaljujući velikom broju voćnih vrsta omogućeno je korišćenje brojnih lokacija i područja sa veoma različitim zemljišnim i klimatskim uslovima za voćarsku proizvodnju, pa samim tim i zemljišta slabijih fizičkih, hemijskih i drugih osobina.
Proizvodnja voća i prerađevina od voća može da bude veoma profitabilna i značajna izvozna grana, što podrazumeva preduzimanje mera u pravcu intenziviranja voćarske proizvodnje, kao i osavremenjavanja i specijalizacije prerađivačkih kapaciteta. Danas se u svetu, a sve više i kod nas razvijaju:
1) proizvodnja voća kontrolisanog kvaliteta (od kontrole zemljišta do primene svih agrotehničkih mera);
2) integralna proizvodnja gde se jasno propisuju pravila primene agrotehničkih mera za određeni region i voćnu vrstu;
3) organska proizvodnja voća.
Programom će Ministarstvo da definiše aktivnosti i mere podrške koje će dovesti do sprovođenja niza reformi u ovoj oblasti.
Prioritetni ciljevi za naredni period:
1) unapređenje kvaliteta sadnog materijala kroz unapređenje sistema sertifikacije i kontrole;
2) regulisanje prometa pesticida i započinjanje kontrole rezidua;
3) povećanje površina pod organskim i integralno sertifikovanim voćnjacima;
4) uvođenje standarda kvaliteta u primarnoj proizvodnji voća i preradi voća;
5) adaptacija postojećih i izgradnja novih preradnih kapaciteta i skladišnih prostora.
Proizvodnja i promet sadnim materijalom
Republika Srbija je nekada bila veliki izvoznik sadnog materijala. U poslednjih deset godina zemlje EU traže isključivo sertifikovani sadni materijal, a u to vreme naša zemlja nije imala zakonski uspostavljenu šemu sertifikacije. Proizvodnja se zasnivala na standardnom sadnom materijalu (najniža kategorija), pa je stoga izvoz bio onemogućen.
U Republici Srbiji je najzastupljenija proizvodnja sadnice vinove loze, jabuke, šljive, kruške, breskve i višnje. Pretežno se proizvode standardni, a u manjoj meri testirani i bezvirusni sertifikovani sadni materijal. Struktura zastupljenosti sorti proizvedenih voćnih sadnica trenutno je neodgovarajuća. Veliki problem u proteklom periodu predstavljao je i zdravstveno neispravan sadni materijal, što je negativno uticalo na veće intenziviranje voćarske proizvodnje.
Doneti zakoni doprineli su postepenom uređenju oblasti proizvodnje sadnog materijala, vraćanju poverenja kod kupaca (poljoprivrednih proizvođača), povratku na inostrano tržište, a uz finansijsko favorizovanje sertifikovanog sadnog materijala došlo je do povećane potražnje ovakvih sadnica i do povećanog interesovanja rasadničara za proizvodnju istih.
Većina rasadničara podržava regulisanje proizvodnje sadnog materijala kroz sertifikaciju i introdukciju kvalitetnih inostranih sorti, ali ističu i probleme sa kojima se susreću prilikom prilagođavanja:
1) strogi kriterijumi koji se tiču izolacije matičnjaka i rastila;
2) nemogućnost proizvodnje sadnog materijala autohtonih sorti;
3) otežana nabavka osnovnog sadnog materijala, naročito zaštićenih (licenciranih) sorti;
4) nepoverenje stranih vlasnika zaštićenih sorti prema domaćim rasadničarima i neovlašćeno umnožavanje zaštićenih sorti od strane domaćih rasadničara;
5) zastarelost sortimenta kod većine voćnih vrsta - dominiraju sorte koje se koriste za dalju preradu, a koje se uz to odlikuju malom rodnošću i lošim kvalitetom plodova.
Većina ovih problema je realna tako da će Ministarstvo tokom 2010 - 2013. godine pokrenuti inicijative za njihovo rešavanje i to na sledeći način:
1) pomoć proizvođačima da pronađu lokacije koje odgovaraju uslovima izolacije, na primer pri davanju u zakup državnog zemljišta. Organizovanje konzorcijuma i zajedničkih matičnih zasada koje bi koristili veći broj rasadničara;
2) davanje mogućnosti umatičenja autohtonih sorti koje su od posebnog interesa za Republiku Srbiju, finansiranje centara za premultiplikaciju i konzervaciju (mrežanici, biljke za indeksiranje, tople leje i dr.) kako bi oni proizveli osnovni (bazni) sadni materijal za rasadničare;
3) organizovanje institucionalne pomoći nabavke osnovnog sadnog materijala za veći broj rasadničara;
4) nakon usvajanja Zakona o zaštiti biljnih sorti u 2009. godini radi se na učlanjenju u UPOV (Međunarodna organizacija za zaštitu biljnih sorti), kao i intenzivna kontrola od strane fitosanitarne inspekcije po pitanju umnožavanja sadnog materijala zaštićenih sorti.
Aktivnosti su:
1) nastavak adekvatne pomoći u podizanju matičnih zasada (narednih nekoliko godina dok se ne podigne dovoljan broj matičnjaka osnovne kategorije);
2) pomoć kod obezbeđivanja parcela sa odgovarajućim izolacionim prostorom;
3) podrška uvođenju razmnožavanja kulturom tkiva;
4) podrška uvođenju adekvatnih slabobujnih podloga i podloga koje poboljšavaju kvalitet plodova;
5) podrška uvođenju kontejnerske proizvodnje sadnica;
6) pomoć kod otkupa prava (licenci) za umnožavanje zaštićenih sorti;
7) nastaviti program eradikacije zaraženih zasada voća.
Ukupna proizvodnja voća u Republici Srbiji u 2009. godini iznosi 1.418.000 tona. U 2007. godini Republika Srbija je sa svojom ukupnom proizvodnjom voća od 1.356.000 tona učestvovala sa 1,11% u svetskoj proizvodnji voća, odnosno sa 6,57% u odnosu na proizvodnju voća u EU. Najveći udeo u proizvodnji ima malina koja učestvuje sa 15,2% u svetskoj proizvodnji, odnosno sa 65% u odnosu na proizvodnju u Evropskoj uniji.
Površine pod voćnjacima u 2009. godini obuhvataju 240.285 hektara, što čini 4,71% ukupnih poljoprivrednih površina, odnosno 5,69% od obradivih površina u Republici Srbiji. Najveći procenat od ove površine pod kojom se nalaze voćni zasadi, tradicionalno je pod šljivom - 50%, zatim jabukom - 18% i višnjom - 7 % od ukupnog broja stabala svih voćnih vrsta u Republici Srbiji.
Ova proizvodnja se odvija uglavnom na malim parcelama koje su u individualnim sektoru i to čini oko 95% proizvodnje dok je svega 5% proizvodnje ostalo u sastavu velikih kompleksa.
U centralnom delu Republike Srbije površine pod voćnjacima čine 6,65% poljoprivrednog zemljišta, dok je u Autonomnoj pokrajini Vojvodina svega 1%. Najveća proizvodnja malina zastupljena je u zapadnom delu Republike Srbije, višanja u južnom delu Republike Srbiji, dok se jabuka i šljiva gaje na teritoriji cele Republike Srbije.
Jabuka
U strukturi ukupne proizvodnje pod voćem jabuka učestvuje sa 20%, a po ukupnoj vrednosti proizvodnje voća u Republici Srbiji je na četvrtom mestu (statistički podaci za 2009. godinu). Prosečan prinos jabuke u poslednjih pet godina iznosi 16 kilograma po stablu. Najveći prosečan prinos jabuke u Evropi ima Slovenija - 49 t/ha. U zasadima jabuke u Republici Srbiji vodeća sorta je ajdared sa 44%, zlatni delišes sa 14%, crveni delišes - 7,6%, greni smit - 7,2%, dok su ostale sorte zastupljene u manjoj meri. U narednom periodu neophodno je menjati sortiment jabuke u korist letnjih sorata, koje ranije sazrevaju i na taj način ostvariti veći profit na tržištu. S obzirom da se radi o voćnoj vrsti koja ima dugu sezonu potrošnje može se dobro čuvati, ima relativno pristupačnu cenu, postoje navike u potrošnji, očekuje se da će se proizvodnja u narednom periodu povećati.
Šljiva
Šljiva u Republici Srbiji zauzima prvo mesto kako po zasađenoj površini, tako i po proizvodnji. Ukupan broj rodnih stabala u 2009. godini iznosi 41,6 miliona (94% u centralnoj Srbiji) sa tendencijom neznatnog opadanja po prosečnoj stopi od 0,2% godišnje. Prosečan prinos šljive u poslednjih pet godina iznosi 14 kilograma po stablu. U poslednjih par godina sve je više modernih intenzivnih zasada šljive sa prinosom od 14 t/ha. Međutim, veliki je broj starih, tradicionalno podignutih zasada, sa prinosom od 3,3 t/ha, što je za 5,9 tona niže u odnosu na ostvareni evropski prosek (najveći prosečan prinos u Evropi ima Slovenija sa preko 20 t/ha dok je prosek u EU 9,2 t/ha). Generalno gledano, struktura sortimenta dosta je nepovoljna jer se procenjuje da autohtone rakijske sorte učestvuju sa jednom polovinom, a one su izrazito oscilirajuće rodnosti i vrlo različitog, pa čak i lošeg kvaliteta ploda. U strukturi prerade šljive dominantno učešće ima proizvodnja rakije, jer se u rakiju preradi 75% ukupne proizvodnje šljive. Prosečna proizvodnja rakije iznosi 44,8 miliona litara sa tendencijom porasta po stopi od 2,9% godišnje. U suvu šljivu preradi se 3,4% ukupne proizvodnje, što je limitirano tržišnim potencijalima, odnosno tražnjom, kako na domaćem, tako i na međunarodnom tržištu. Prosečna proizvodnja suve šljive iznosi 4,300 tona sa tendencijom povećanja po stopi od 2,3% godišnje. Ostali deo proizvedene šljive se preradi u pekmez, kao i druge proizvode od šljiva - džem, marmelada, slatko i dr.
Višnja
Višnja predstavlja značajno i perspektivno voće, pre svega sa stanovišta izvoza na međunarodno tržište. Ova voćna vrsta nalazi se na trećem mestu po površinama pod voćem u Republici Srbiji, kao i po ukupnoj vrednosti proizvodnje voća. Prosečan broj rodnih stabala pod višnjom u Republici Srbiji iznosi 8,6 miliona sa tendencijom blagog rasta po prosečnoj stopi od 1,6% godišnje.
Prinos višnje po stablu u poslednjih pet godina u Republici Srbiji iznosi 10 kilograma po stablu, odnosno 8 do 10 t/ha (najveći prosečan prinos u Evropi ima Grčka sa 12 t/ha). U poslednjih pet godina prosečna proizvodnja višnje je na nivou od 88.000 tona. U strukturi proizvodnje voća, višnja učestvuje sa 13,8%. Sortiment višnje je uglavnom prilagođen sortama koje se koriste za industrijsku preradu, a od sorti uglavnom dominira Oblačinska višnja. Višnja predstavlja dobru sirovinu za našu prerađivačku industriju. Najveći deo se prerađuje kao zamrznuta višnja sa i bez koštice, konzervisana, kao i sok od višnje.
Malina
Republika Srbija je jedan od najvećih svetskih proizvođača maline, a najveće površine pod ovim voćem su u Zapadnoj Srbiji (Arilje, Požega, Užice, Ljubovija) gde se proizvodi oko 55% od ukupne proizvodnje, Severozapadna Srbija (Valjevo, Šabac, Osečina) sa 35% proizvodnje i Jugozapadna Srbija (Brus, Aleksandrovac i Kuršumlija). Jedna trećina svetske proizvodnje maline, vrhunskog kvaliteta se proizvede u Republici Srbiji. Ukupna površina pod malinom u 2009. godini u Republici Srbiji iznosi 15,000 hektara i u strukturi površina pod voćem učestvuje sa 6,2%. Prosečan prinos maline u poslednjih pet godina iznosi 5,3 tona po hektaru što je za 6% više u odnosu na ostvareni evropski prosek. Prosečna evropska proizvodnja maline iznosi 357.000 tona.
Sortiment maline je uglavnom prilagođen sortama koje se koriste za industrijsku preradu, od sorti uglavnom dominiraju Vilamet i Miker. U našoj zemlji malina predstavlja najprofitabilniji izvozni artikal. Od ukupno proizvedene količine malina u Republici Srbiji veoma mali deo odlazi na domaće tržište kao sveža malina, dok se najveći deo prerađuje u zamrznutu malinu (rolend, griz, blok, bruh, original) i kao takav izvozi. Sveža malina se veoma malo izvozi. Malina se najviše izvozi u zemlje EU (Nemačka, Francuska, Holandija, Austrija, Italija), a od zemalja u okruženju najveći izvoz je u Bosnu i Hercegovinu i Hrvatsku. Republika Srbija izvozi oko 90% svoje proizvodnje.
Pored problema koji opterećuju voćarsku proizvodnju, trendovi rasta površina, prinosa i proizvodnje su generalno pozitivni. Eliminisanjem ili smanjenjem problema kao što su nizak nivo primenjene tehnologije, tradicionalizam u proizvodnji koji sprečava primenu novih tehnologija, nedovoljne površine pod zalivnim sistemima za navodnjavanje, mali udeo integralne i organske proizvodnje, zastarela mehanizacija, mali procenat osiguranih useva, male površine pod sistemima za protivgradnu zaštitu , loša organizovanost proizvođača u asocijacije i zadruge, zastareo sortiment-trendovi bi bili još pozitivniji i time doprineli bogatstvu proizvođača i prerađivača.
Aktivnosti su:
1) izrada rejonizacije i formiranje registra proizvođača voća;
2) podsticanje uvođenja dobre poljoprivredne prakse u voćarsku proizvodnju;
3) investiciona podrška podizanja novih modernih proizvodnih zasada(intenzivan zasad sa savremenim sortimentom i modernom tehnologijom gajenja);
4) investiciona podrška primene savremene voćarske mehanizacije i sistema za navodnjavanje;
5) izrada Nacionalnog programa voćarstva u Republici Srbiji.
Prerada voća predstavlja veliki industrijski potencijal. Po podacima iz 2008. godine voće se zamrzava i skladišti u 118 hladnjača, a zajedno sa povrćem u još 20 hladnjača. Ukupan instalisani kapacitet hladne prerade je 303.315 tona, od čega se koristi 218.368 tona. Trenutno 49 hladnjača imaju ili su u procesu uvođenja standarda ISO 9001 i HACCP.
Fabrika za toplu preradu voća i mešovitih koje prerađuju i voće i povrće ima 39 čija je iskorišćenost kapacita oko 50%.
Pored toga radi i 20 fabrika za proizvodnju sokova i koncentrata.
Znatan broj prerađivača ne funkcioniše ili poseduje opremu slabijeg kvaliteta, dok samo mali broj kompanija imaju visoku tehnologiju prerade.
Produžetak sezone svežeg voća ograničen je i mogućnostima skladištenja. Problem je što su postojeći kapaciteti neodgovarajući sa zastarelim načinom čuvanja i bez klimatizacije pa se javljaju veliki gubici. Od 118 hladnjača koliko ih je u Republici Srbiji samo nekoliko ima moderne uslove skladištenja sa ULO (ultra low oxygen) tehnologijom. Ovakvih hladnjača ima samo desetak u Republici Srbiji, a potreban broj je znatno veći. Takođe, jedan deo preradnih kapaciteta još uvek nema implementirane sisteme kvaliteta. Klasiranje i pakovanje svežeg voća je još uvek slabo zastupljeno, pogotovo kad je reč o malim pakovanjima. Treba uvesti obavezu vođenja registra prerađivača i skladištara.
Aktivnosti su:
1) investiciona podrška kroz budžetska sredstva Ministarstva i IPARD fonda koja će podržati podizanje, tj. izgradnju ULO hladnjača, izgradnju novih i adaptaciju postojećih skladišta, nabavku sušara i opreme za čišćenje, sortiranje, kalibriranje i pakovanje voća, podsticanje uvođenja dobre poljoprivredne prakse u voćarsku proizvodnju;
2) podrška uvođenju standarda HACCP i ISO;
3) donošenje novih i usaglašavanje postojećih standarda i propisa o kvalitetu za sveže, zamrznuto i sušeno voće, kao i proizvoda dobijenih preradom voća, sa standardima OECD, UNECE i EU.
Cene voća se slobodno formiraju na tržištu kao rezultat dogovora između otkupljivača i proizvođača. Međutim, kako bi se unapredili odnosi duž tržišnog lanaca neophodno je doneti pravilnik o otkupu i otkupnim mestima.
Usled velikog uticaja klimatskih faktora na poljoprivrednu proizvodnju, proizvedene količine voća mogu značajno da variraju iz godine u godinu što direktno utiče na otkupnu cenu voća. Cene voća u Republici Srbiji beleže konstantan rast kao rezultat povećanog izvoza, visoke zaštite i sličnih trendova na međunarodnom tržištu.
Aktivnosti su:
1) investiciona podrška u sabirno distributivne centre koji će omogućiti uniformnost i ujednačenost kvaliteta voća, kao i njihov kontinuitet;
2) investiciona podrška u preradne kapacitete-lanac prerade: beračice, kalibratori, seckalice, sušara, polirka, mini-pakerica i sl. (posebno kod jagodastog voća);
3) unapređenje informisanosti proizvođača o potrebama tržišta i kretanju cena na kvantaškim i zelenim pijacama (STIPS);
4) donošenje pravilnika o uslovima otkupa svežeg voća;
5) donošenje novih i usaglašavanje postojećih standarda sa standardima OECD, UNECE i EU o klasama i kvalitetu svežeg voća;
6) donošenje pravilnika o kvalitetu svežeg voća i povrća.
d) Spoljnotrgovinska razmena voća
Osnovne karakteristike tržišta voća u Republici Srbiji su:
1) najveći deo proizvedenog voća se prodaje na kvantašima i zelenim pijacama ili se daje u otkup;
2) relativno je malo ugovorene proizvodnje za poznatog kupca;
3) proizvodnja je uglavnom usmerena ka izvozu, a ne ka potrebama domaćeg tržišta;
4) malo se vodi računa o zahtevima i potrebama kupaca,
5) loša je organizovanost proizvođača kako u proizvodnji tako i u marketingu;
6) ne postoji spremnosti da se usvoje nove ideje i tehnologije. Dominira tradicionalni način proizvodnje dok mlađi i školovani proizvođači lakše usvajaju nove ideje i tehnologije;
7) nije definisano šta se može ponuditi tržištu, kakav bi trebalo da bude kvalitet plodova i koje standarde je potrebno ispuniti. Još uvek nisu harmonizovani i usklađeni propisi vezani za standard i kvalitet proizvoda, kao i odgovarajuće procedure za usvajanje istih;
8) proizvodi na tržištu nisu sortirani po obliku i veličini niti su pakovani na odgovarajući način;
9) nepostojanje veletrgovina distributivnih centara i drugih mesta prodaje koji su opremljeni adekvatnim skladišnim kapacitetima.
Republika Srbija je neto izvoznik voća. Udeo izvoza voća i prerađevina u ukupnoj vrednosti izvoza poljoprivredno-prehrambenih proizvoda izvoz voća učestvuje sa oko 15,6%.
U poslednjih pet godina u proseku se izveze 17,31% od proizvedenog voća (sveže, zamrznuto i sušeno), a ostalo se najvećim delom preradi u prerađevine od voća (sokove, džemove, marmelade, kompote i sl.), proda na domaćem tržištu ili potroši u domaćinstvima.
U ukupnoj vrednosti izvoza voća po frakcijama najveći udeo zauzima zamrznuto voće sa 80%, dok izvoz svežeg voća iznosi 16,6%. Samo 3,4% se odnosi na sušeno voće i prerađevine od voća. Najveći udeo u izvozu ima malina koja u ukupnom izvozu poljoprivrede učestvuje sa 16,34%.
U poslednjih nekoliko godina primećen je sve veći trend rasta izvoza svežeg voća. Najveći porast u izvozu svežeg voća zabeležen je kod jabuke.
Najveći izvoz našeg voća je na tržište EU gde se pre svega izvozi zamrznuto voće, a u prvom redu zamrznute maline, višnje i kupine, pre svega CEFTA partneri, Bosna i Hercegovina, Makedonija, Hrvatska i Crna Gora, kao i Ruska Federacija koja se sve više otvara za ove proizvode iz naše zemlje (najveći prodor na ovo tržište je postignut sa svežim jabukama).
Sveže, zamrznuto i sušeno voće se najviše izvozi u Rusku Federaciju-38%, Austriju-16%, Bosnu i Hercegovinu -14%, Nemačku-6%, Holandiju-4% i Rumuniju-3% od ukupne vrednosti izvoza svežeg voća, dok za ostale zemlje ona iznosi 14% od vrednosti izvoza.
Po podacima iz 2009. godine izvoz svežeg voća po voćnim vrstama i po zemljama je sledeći:
1) jabuka - Rusija 80,02%, Bosna 7,32%, Crna Gora 6,24%, Nemačka 4,52%;
2) kruška - Rusija 75,58%, Crna Gora 10,03%, Hrvatska 7,07%;
3) breskva - Rusija 45,28%, Crna Gora 20,12%, Bosna 15,34%, Rumunija 10,34%, Turska 2,56%;
4) kajsija - Rusija 39,81%, Hrvatska 17,62%, Bosna 9,23%, Crna Gora 8,46%, Rumunija 6,34%;
5) trešnja - Rusija 92,12%, Crna Gora 6,94%;
6) šljiva - Rusija 57,20%, Bosna 15,35%, Bugarska 8,39%, Crna Gora 6,41%, Švajcarska 4,86%;
7) jagoda - Rusija 86,68%, Crna Gora 7,18%, Rumunija 5,94%.
I pored toga što se u Republici Srbiji proizvodi voće ono se i uvozi, naročito u zimskom periodu i to uglavnom tropsko i subtropsko voće (banane, agrumi) ali i kontinentalno (jabuke, lešnik, badem, kajsije, kruške). Voće u ukupnom uvozu svih poljoprivrednih proizvoda učestvuje sa oko 15%. Najveći uvoz voća je od strane CEFTA partnera.
Republika Srbija je cenovno i kvalitativno konkurentna u proizvodnji određenih vrsta voća, prvenstveno maline i višnje, na šta ukazuju značajni izvozni rezultati. Pozitivni trgovinski bilans u trgovini voćem, najverovatnije neće pretrpeti značajne promene u naredne tri godine, ni posle započinjanja implementacije Trgovinskog sporazuma sa EU, tj snižavanja carina dogovorenih u okviru SSP, naročito ako se uzme u obzir i to da su za osetljive grupe proizvoda kao što su neke vrste svežeg voća zadržane sezonske carine (jabuke, kruške, dunje, kajsije, trešnje, višnje, breskve, nektarine, šljive i jagode).
Aktivnosti:
1) novčano i organizaciono podržati nastupe proizvođača i prerađivača voća na najvažnijim svetskim sajmovima;
2) promovisati proizvode od voća i proizvođače voća na domaćem i inostranom tržištu;
3) podržati zajedničke nastupe kompanija na inostranim tržištima.
Prosečna godišnja potrošnja voća po stanovniku je mala u poređenju sa evropskim zemljama. Ohrabrujuće je da je prisutan trend porasta potrošnje svežeg voća kako po stanovniku, tako i po domaćinstvu. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku potrošnja voća po domaćinstvu u 2008. godini iznosi 167,9 kg, od čega 33,9 kg jabuka, 24,3 kg banana, 22,2 kg agruma, 7,6 kg stonog grožđa i 79,9 kg ostalog voća. Ipak, u poređenju sa zemljama u okruženju ona je i dalje mala, a preporuka Svetske zdravstvene organizacije je da se dnevno unosi oko 400 grama, što na godišnjem nivou iznosi oko 146 kg.
U Republici Srbiji je potrošnja jabuka velika i prema podacima Republičkog zavoda za statistiku ova voćna vrsta se nalazi na prvom mestu po potrošnji u domaćinstvu, koja u 2008. godini iznosi 33,9 kilograma. Od koštičavog voća najveću potrošnju beleže breskve, nektarine i višnje, dok se ostalo voće troši u znatno manjoj meri. Potrošnja određenih voćnih vrsta je sezonskog karaktera, pa se jabuke i kruške tako najviše troše u zimskim mesecima, dok je potrošnja koštičavog voća vezana za letnji period (trešnje-maj, jun-breskve, kajsije i nektarine-jun, jul, avgust).
Najveći deo proizvedenog voća se preradi-hladna prerada ili zamrznuto voće je znatno zastupljenije od tople prerade, odnosno konzervisanog voća. Najviše se prerađuje koštičavo voće, znatno manje jabučasto i jagodasto, dok se jezgrasto prerađuje neznatno. Poslednjih godina primetan je veliki trend rasta potrošnje za industrijsku preradu od preko 10 puta kod jabuka ili nekoliko puta u slučaju šljive.
Podržati projekte koji imaju za cilj promovisanje potrošnje svežeg voća na domaćem i inostranom tržištu, a naročito među decom.
Cilj je da se voćarska proizvodnja unapredi kako podizanjem novih intenzivnih zasada, unapređenjem kvaliteta proizvoda tako i većom profitabilnošću proizvodnje. Da bi se to postiglo pružiće se podrška voćarskoj proizvodnji kroz različite programe mera od čega su najvažnije:
1. tržišne mere: izvozne stimulacije za zamrznuto voće (5%), konzervisano voće (10%), sušeno voće (10%), sokove (10%);
2. strukturne mere:
1) investiciona podrška za nabavku opreme i mehanizacije za unapređenje voćarstva:
- opreme za navodnjavanje (30-40%),
- opreme za zaštitu zasada od korova, bolesti, štetočina i grada (30-40%),
- mehanizacije za berbu voća (30-40%),
- široko zahvatna mehanizacije (30-40%),
- subvencije za objekte zaštićenog prostora pokrivenog plastikom (30-40%),
- subvencije za nabavku mini sušara (40%),
- subvencije za podizanje hladnjača (40%);
2) podrška podizanju novih i unapređenju starih zasada:
- podsticajna sredstva za podizanje novih proizvodnih zasada voća,
- podsticajna sredstva za podizanje novih matičnih zasada voća,
- podsticajna sredstva za krčenje zaraženih zasada voća,
3) podrška uvođenju standarda (ISO 22000, GLOBALG.A.P, HCCP)
4) podrška nastupu naših proizvođača i prerađivača na međunarodnim sajmovima;
3. kreditna podrška:
1) dugoročni krediti za podizanje novih zasada, kao i opreme i mehanizacije za voćarsku proizvodnju i izgradnju novih i adaptaciju postojećih preradnih i skladišnih kapaciteta;
2) kratkoročni krediti za obrtna sredstva (ambalaže, repromaterijala i inputa) koja se mogu koristiti u voćarskoj proizvodnji.
Sigurno najvažnije mere unapređenja voćarske proizvodnje jesu podsticaji za nove zasade uvedeni 2004. godine. Primećuje se rast površina pod novim zasadima voća iz godine u godinu, kao i konstantno povećanje iznosa novčanih sredstava po hektaru novog zasada. Razlog povećanja iznosa podsticajnih sredstava je sve veća orijentacija poljoprivrednih proizvođača ka sertifikovanom (bezvirusnom) sadnom materijalu koji je znatno više podstican u odnosu na standardni sadni materijal. Drugi razlog je sve veća orijentacija poljoprivrednih proizvođača ka intenzivnoj, odnosno gustoj sadnji zasada (kroz uredbu se stimulacija vrši po sadnici za svo jabučasto, koštičavo i jezgrasto voće, dok se samo za jagodasto voće podsticaj vrši po hektaru), odnosno podizanje zasada savremenom tehnologijom gajenja voća.
Ministarstvo od 2007. godine sprovodi mere pomoći za uvođenje sertifikacije sadnog materijala kroz finansiranje podizanja matičnih zasada osnovne (bazne) kategorije, a koji su neophodni za proizvodnju sertifikovanih sadnica.
Od 2007. godine je uvedena nova mera Ministarstva kojom se podstiče krčenje zaraženih zasada voća i vinove loze sa ciljem formiranja zdravstveno bezbednosnih zona na kojima će se zasnovati novi matični i proizvodni zasadi sa sertifikovanim sadnim materijalom.
Osnovni problemi prilikom dosadašnje politike podrške sektoru voćarstva su:
1) neusaglašenost zakonskih propisa,
2) slaba informisanost i dostupnost malim i pojedinačnim proizvođačima voća u manje razvijenim seoskim područjima o merama podrške Ministarstva u ovom sektoru,
3) spor obrt kapitala usled čega postoji bojazan i nespremnost, pre svega malih proizvođača da investiraju u podizanje voćnjaka,
4) dug period od prijavljivanja za podsticajna sredstva do njihove realizacije, tj. spora implementacija uredbi, odnosno konkursa;
Aktivnosti su:
U periodu 2010-2013. godine podrška će se zasnivati na:
1) izradi i usvajanju podzakonskih akata na osnovu Zakona o bezbednosti hrane;
2) boljoj informisanosti proizvođača i prerađivača voća;
3) motivisanju proizvođača da na dugogodišnje zakupljenom zemljištu podižu voćnjake;
4) nastaviti sa promovisanjem mera podizanja novih matičnih i proizvodnih zasada voća;
5) nastaviti sa promovisanjem mera krčenja zaraženih zasada i formiranja zdravstveno bezbednosnih zona;
6) jačanju investicione podrške za adaptaciju postojećih i izgradnju novih skladišnih i prerađivačkih kapaciteta;
7) jačanju investicione podrške za kupovinu opreme i mehanizacije;
8) uvođenju standarda kvaliteta u skladu sa standardima EU;
9) ukidanju izvoznih subvencija.
XII SEKTORSKA ANALIZA - VINOGRADARSTVO I VINARSTVO
Vinogradarsko-vinarski sektor u Republici Srbiji je sektor sa dugom tradicijom i trenutno neiskorišćenim potencijalom. Sa druge strane vino nije samo poljoprivredno-prehrambeni proizvod visoke nutritivne i lekovite vrednosti, već predstavlja i parametar kulturnog razvoja jedne zemlje.
Proizvodnja grožđa se pretežno obavlja na privatnim porodičnim posedima u okviru poljoprivrednih gazdinstava, sa izuzetkom desetak velikih vinarija (bivše društvene vinarije) koje imaju sopstvene vinograde.
Na teritoriji Republike Srbije je na osnovu statističkih podataka 1955. godine bilo oko 135.000 hektara vinograda, da bi 2009. površine opale na oko 58.000 hektara, dok se procenjuje da su trenutne realne površine pod vinogradima znatno manje.
Do ove dugogodišnje tendencije opadanja proizvodnje grožđa i vina došlo je usled:
1) loših tržišnih uslova;
2) propadanja velikih vinarija koje su otkupljivale grožđe od malih proizvođača;
3) lošeg sortimenta vinove loze i dugogodišnje proizvodnje vina niskog kvaliteta;
4) nepostojanja jasne zakonske regulative u prethodnom periodu;
5) nepostojanja jasne kategorizacije kvaliteta vina i nedovoljno jasnog obeležavanja takvih vina u prethodnom periodu;
6) nepostojanja nedovoljno modernih preradnih kapaciteta;
7) lošeg imidža srpskih vina i nedovoljne medijske promocije;
8) povećanog uvoza jeftinog vina i grožđa iz Makedonije;
9) gubitka poverenja od strane kupaca po pitanju kvaliteta i kontrole domaćih vina.
Potrošnja vina je takođe dugo bila u opadanju, ali je novim državnim merama i pojavom privatnih porodičnih vinarija manjeg kapaciteta koje proizvode visokokvalitetna vina, stanje delimično popravljeno i zapaža se postepeno povećanje proizvodnje vina sa geografskim poreklom kao i potrošnja visokokvalitetnih vina.
Odgovarajućim merama koje je preduzelo Ministarstvo u poslednjih nekoliko godine doprinelo je oporavku vinogradarsko-vinarskog sektora, kao i da su usvajanjem Zakona o vinu ("Službeni glasnik RS", broj 41/09), koji je u potpunosti usaglašen sa najnovijom regulativom Evropske unije u oblasti Zajedničke organizacije tržišta za vino u EU, stvoreni uslovi za uređivanje ovog sektora u Republici Srbiji, u skladu sa svim načelima i propisima EU.
U periodu od 2010-2013. godine operativnim programom reformiše ovaj sektor i merama podrške ga unapredi i uskladi sa EU standardima i trendom povećane potražnje za visokokvalitetnim vinima.
Ciljevi za ovaj period obuhvataju:
1) prilagođavanje mera postojećoj situaciji i trendovima u sektoru vinogradarstva i vinarstva i usklađivanje sa EU standardima kroz donošenje odgovarajućih akata i uspostavljanje institucionalnih sistema;
2) intenzivno podizanje vinograda adekvatnim sortimentom (minimalno 1.000 hektara godišnje) i stvaranje minimalno zadovoljavajuće domaće sirovinske baze za proizvodnju visokokvalitetnog vina;
3) unapređenje kvaliteta domaćeg vina;
4) usklađivanje sistema geografskog porekla sa realnom situacijom i povećanje broja vina sa geografskim poreklom;
5) uspostavljanje nove rejonizacije i transformisanog sistema geografskog porekla vina;
6) smanjenje velikog negativnog spoljnotrgovinskog bilansa u prometu vina, pre svega sa Makedonijom i Crnom Gorom;
7) afirmaciju srpskog vina i autohtonih sorti kroz intenzivnu promociju.
3. Tržišni lanac proizvodnje grožđa i vina
Vinogradarstvo i vinarstvo u poslednjih nekoliko decenija beleže intenzivan pad okarakterisan krčenjem vinograda i propadanjem velikih bivših društvenih vinarija. Sa druge strane postoji permanentno povećanje uvoza vina u rinfuzu iz Makedonije koje se puni i pakuje u Republici Srbiji. Pomoć ovom sektoru kroz tržišne i strukturalne mere je u prethodnom periodu bila zanemarljiva u odnosu na neophodnu podršku za pokretanje razvoja i obnovu vinogradarstva i vinarstva.
Pojava izvesnih problema u vinogradarskoj proizvodnji i eksploataciji vinograda je često posledica neodgovarajućeg kvaliteta sadnog materijala, neadekvatne primene đubriva, pripreme zemljišta, neadekvatnog navodnjavanja vinograda sa stonim sortama, nepostojanja klonova domaćih i autohtonih sorti i ostalo, što se negativno odražava na uspešnost ove proizvodnje.
Unapređenje proizvodnje sertifikovanog sadnog materijala
Iako je težnja Ministarstva da se poveća proizvodnja sertifikovanog sadnog materijala, trenutno je proizvodnja standardnog sadnog materijala veća od proizvodnje sertifikovanog. Zakonom o sadnom materijalu iz 2005. godine omogućena je proizvodnja sertifikovanog sadnog materijala, kada su i uvedeni sertifikati (etikete) koje izdaje Ministarstvo-Uprava za zaštitu bilja. To je doprinelo postepenom uređenju oblasti proizvodnje sadnog materijala, vraćanju poverenja kod kupaca, povratku na strano tržište, a uz finansijsko favorizovanje sertifikovanih sadnica pri subvencionisanju podizanja zasada došlo je do povećane potražnje za sertifikovanim sadnicama i povećanja interesovanja rasadničara.
Atestirane količine sadnog materijala vinove loze |
|||
NAZIV VRSTE SADNOG MATERIJALA |
DEKLARISANA KOLIČINA (kom.) |
||
2006/2007. |
2007/2008. |
2008/2009. |
|
Kalemovi |
8.715.448 |
11.665.350 |
12.299.111 |
Reznice |
10.613.350 |
7.687.000 |
8.240.950 |
Vioke |
5.088.700 |
6.311.000 |
8.659.120 |
Kalem okca |
2.348.000 |
2.826.300 |
|
Zbog nemogućnosti nabavljanja osnovnog sadnog materijala za podizanje matičnih zasada i njegove visoke cene u Republici Srbiji postoji deficit sertifikovanih sadnica pojedinih kvalitetnih klonova i kao posledica toga povećan uvoz ovakvih sadnica.
Na osnovu trenutne situacije smanjenja trenda podizanja zasada, prouzrokovanim svetskom ekonomskom krizom može se zaključiti da će se javiti viškovi sadnica standardne kategorije i neklonskog materijala.
Kako se sa intenzivnim podizanjem matičnih zasada osnovne kategorije odgovarajućih klonova započelo tek u 2008. godini odgovarajuća distribucija klonskih sadnica sertifikovane kategorije može se očekivati tek u narednom periodu. Iz tog razloga proizvodnja ovih sadnica zasnivaće se dobrim delom i na uvoznom reprodukcionom materijalu (pre svega se misli na vioke) od kojih se proizvode sertifikovane sadnice u Republici Srbiji.
Aktivnosti su:
1) intenzivno pomagati narednih nekoliko godina podizanje matičnih zasada (dok se ne podigne dovoljan broj matičnjaka osnovne kategorije) naročito sa zaštićenim sortama, klonovima i podlogama;
2) dati mogućnost umatičenja autohtonih sorti koje su od posebnog interesa za Republiku Srbiju ubrzanim specijalnim procedurama;
3) subvencionisati nastup rasadničara na drugim tržištima.
Unapređenje podizanja proizvodnih vinograda
U periodu od 2005-2009. godine najviše vinograda sa naslonom podignuto je u Sremskom, a zatim u Zapadnomoravskom rejonu. Iako je Nišavsko-južnomoravski rejon velike površine i potencijala u prethodnom periodu je podignuto izuzetno malo vinograda. Slična situacija je u Timočkom rejonu gde postoji ogroman potencijal za proizvodnju crvenih vina. S obzirom da Republika Srbija uvozi dosta crvenog vina, pre svega iz Makedonije i Crne Gore, potrebno je posebnu pažnju u agrarnoj politici posvetiti ovim rejonima.
Ukoliko bi se godišnje podizalo 1.000 hektara sa razmakom od 2,5 ha1 metar, minimalna potrebna količina proizvedenih sertifikovanih sadnica bila bi 4.000.000 sadnica godišnje. S obzirom na to da je prosečna cena sertifikovanih sadnica vinove loze 1,2 evra, godišnji troškovi za sadnice sertifikovane kategorije za 1.000 hektara su 4.800.000 evra.
Prilagoditi mere podrške podizanja vinograda odgovarajućim sortama rejonizaciji i ekonomskoj moći proizvođača grožđa kroz pomoć malim proizvođačima i podizanje vinograda sa naslonom sa crnim vinskim i autohtonim sortama u određenim rejonima, odnosno preporučenim sortama za svako vinogradarsko područje.
Poboljšanje fitosanitarnog statusa vinograda
U poslednjih nekoliko godina najveći problem u pojedinim vinogradarskim rejonima (Župsko vinogorje i grupa niških vinogorja) je bolest zlatastog žutila i crvenila lišća vinove loze čiji je prouzrokovač Flavescence doreé, koja se posredstvom cikada vrlo brzo širi i prenosi na zdrave čokote vinove loze. Krajnji efekat ove bolesti jeste sušenje čokota vinove loze i propadanje vinograda.
Iako se sa izvesnim merama krčenja zaraženih i zapuštenih zasada počelo kroz mere Ministarstva - Uprave za zaštitu bilja u ranijem periodu u suzbijanju i kontrolisanju ove bolesti neophodno je intenzivirati mere koje će kao rezultat imati krčenje starih, zapuštenih i zaraženih vinograda, kao i primenu adekvatnih mera za suzbijanje vektora (cikada) ove bolesti.
Aktivnosti su:
1) nastaviti sprovođenje mera u cilju krčenja zaraženih i zapuštenih zasada, naročito u Župskom vinogorju i niškoj grupi vinogorja;
2) ugovorno obavezati korisnike sredstava Ministarstva po različitim osnovama na hemijsko tretiranje u cilju suzbijanja vektora zlatastog žutila i crvenila lišća vinove loze, kao i na krčenje čokota zaraženih zlatastim žutilom i crvenilom lišća vinove loze, ESCA i virusnim oboljenjima.
Proizvodnju grožđa u Republici Srbiji karakterišu:
1) neadekvatan sortiment i zapušteni vinogradi;
2) visoki troškovi proizvodnje;
3) usitnjenost parcela pod vinogradima i nemogućnost većeg obima podizanja vinograda usled usitnjenosti parcela;
4) visoka cenovna konkurentnost grožđa iz Makedonije;
5) nedostatak radne snage, pre svega za rezidbu i berbu kao i nepovoljna starosna struktura proizvođača grožđa.
Iako podaci Republičkog zavoda za statistiku iz 2009. godine pokazuju da u Republici Srbiji ima oko 58.000 hektara pod vinovom lozom i oko 300.000.000 čokota, realne površine pod ovom kulturom su znatno manje i procenjuju se na oko 20.000 hektara.
Ministarstvo je u 2008. godini započelo pilot projekat uspostavljanja Vinogradarskog registra, odnosno evidentiranja vinograda, pri čemu je evidentirano 5.623 hektara. S obzirom da je Zakonom o vinu uvedena obaveza registracije proizvođača grožđa i vinograda i da će tu problematiku regulisati budući podzakonski akti, pravi podaci o površinama pod vinogradima imaće se 2011. godine.
Distribucija grožđa se oslanja pre svega na velike vinarije kao što su AD "Vino Župa", AD "Rubin" i AD "Vršački vinogradi", koje otkupljuju grožđe različitog kvaliteta. Ostale vinarije otkupljuju manje količine grožđa uglavnom višeg kvaliteta i proizvodnju vina zasnivaju uglavnom na sopstvenoj proizvodnji grožđa.
Vinogradarska proizvodnja je u velikoj meri uslovljena godišnjim klimatskim uslovima i varira od godine do godine oko prosečne vrednosti od 380.000 tona grožđa (statistički podaci 2001-2009. godina). S obzirom da je proizvodnja grožđa u Makedoniji daleko jeftinija zbog boljih klimatskih i drugih uslova proizvodnje i manjeg obima zaštite, što utiče na nižu cenu grožđa, neke vinarije uvoze grožđe za dalju preradu, što negativno utiče na domaće proizvođače grožđa i doprinosi napuštanju vinogradarske proizvodnje u Republici Srbiji.
Aktivnosti su:
1) podržavati subvencionisanje podizanja vinograda sa odgovarajućim sortimentom za određene rejone i brdske predele uz favorizovanje autohtonih sorti, slabo razvijenih rejona i rejona sa povoljnim klimatskim i zemljišnim uslovima za gajenje crnih vinskih sorti;
2) podržavati investicije u specijalizovanu vinogradarsku mehanizaciju za obradu zemljišta, rezidbu vinograda i berbu grožđa.
v) Prerada grožđa i proizvodnja vina
Na osnovu statističkih podataka proizvodnja vina u Republici Srbiji (prosek 2001-2009. godine) iznosi 172.253.556 litara. S obzirom da je uobičajeni randman pri preradi grožđa 65 procenata, godišnje se preradi oko 265.000 tona grožđa. Na osnovu evidentiranja proizvođača vina procenjuje se da su podaci o preradi grožđa i proizvodnji vina manji u odnosu na statističke podatke.
Svetska proizvodnja i proizvodnja u regionu
Najveći proizvođač grožđa i vina u svetu je EU koja ima izvesnih problema sa viškom vina, usled čega je 2008. godine i pokrenuta korenita reforma regulacije ovog sektora.
U poslednje dve decenije zapaža se izuzetna ekspanzija proizvodnje grožđa i vina u tzv. zemljama "Novog sveta", kao što su Argentina, Čile, SAD (Kalifornija), Australija, Južnoafrička republika, Novi Zeland itd.
Nakon uspostavljanja slobodne trgovine zemlje ostvaruju stalni porast izvoza vina u EU, gde je i potrošnja vanevropskih vina u porastu. Iz tog razloga EU novom reformom podstiče krčenje vinograda iz kojih se na kraju dobija nekonkurentno vino, a raspodelu finansijskih sredstava vrši pojedinačno prema zemljama članicama.
Za Republiku Srbiju najveći konkurent po pitanju proizvodnje vina u regionu je Makedonija, koja ima komparativne prednosti u proizvodnji grožđa i vina u odnosu na Republiku Srbiju u smislu povoljnijih agroklimatskih uslova, jeftinije radne snage, konkurentnije cene grožđa i vina i dr.
Iako Crna Gora ima relativno male površine pod vinovom lozom, vina iz ove zemlje su veoma konkurentna na srpskom tržištu.
Tipovi vinarija
Usled velike raznolikosti u obimu i stepenu specijalizacije proizvodnje, svi proizvođači su podeljeni u nekoliko grupa, počevši od proizvođača grožđa koji nemaju mogućnost njegove prerade pa do velikih sistema, odnosno najvećih proizvođača vina, a Ministarstvo će sprovoditi mere pomoći za svaku od ovih grupa posebno.
Broj velikih vinarija u Republici Srbiji je relativno mali mada po količini proizvedenog vina zauzimaju veliki udeo u ukupnoj proizvodnji. Srednje vinarije u Republici Srbiji predstavljaju trenutno najaktivniju grupu proizvođača, s obzirom da je sve veći broj vinarija, naročito porodičnih, koje poslednjih godina povećavaju obim proizvodnje i proširuju svoje prerađivačke kapacitete, prelazeći time iz grupe malih u grupu srednjih vinarija. Male vinarije čine najveću grupu proizvođača vina u Republici Srbiji, mada proizvodnja vina u ovim vinarijama nije srazmerna njihovom broju. Merama Ministarstva treba unapređivati svaku grupu proizvođača, odnosno omogućiti prelazak proizvođača vina iz niže u višu, napredniju grupu.
Proizvodnja vina sa geografskim poreklom
Zahvaljujući pozitivnim merama Ministarstva proizvodnja vina sa geografskim poreklom, pa se broj proizvođača koji su u proceduri kontrole proizvodnje grožđa i vina sa 7 u 2008/2009. godini povećao na 40 u 2009/2010. godini, odnosno 49 u 2010/2011. godini.
Aktivnosti su:
1) izvršiti reformu sistema geografskog porekla i omogućiti da sva vina proizvedena u Republici Srbiji budu vina sa geografskim poreklom;
2) izmenom zakona stvoriti jasne osnove obeležavanja vina.
Kapaciteti prerade i glavni problemi
Nakon propadanja izvesnog broja bivših društvenih vinarija određen broj prerađivačkih kapaciteta nije u upotrebi. Dužim nekorišćenjem ovih kapaciteta odnosno opreme ista je postala neupotrebljiva.
Opšti problemi u proizvodnji vina su:
1) zastarela tehnologija i oprema;
2) nepostojanje tehnologije za kontrolisanu fermentaciju i hladnu stabilizaciju vina;
3) nedovoljna obučenost pojedinih proizvođača.
Najlošija situacija po pitanju opreme je kod proizvođača koji još uvek koriste tradicionalnu opremu za proizvodnju vina, a koja uzrokuje neodgovarajući kvalitet vina. Čest problem predstavljaju i sanitarno-higijenski uslovi u kojima se obavlja proizvodnja vina.
Nedovoljno jasna zakonska regulativa iz prethodnog perioda omogućavala je uvoz grožđa, njegovu preradu kao i proizvodnju vina od uvoznog vina u rinfuzu bez posebnog obeležavanja i naznake, pa su potrošači time često dovođeni u zabludu, podrazumevajući da se radi o vinu proizvedenom od sirovine iz Republike Srbije.
Aktivnosti su:
1) obezbediti subvencije za nabavku moderne opreme za proizvodnju vina, adaptaciju vinarija u cilju razdvajanja proizvodnje vina od proizvodnje rakije, kao i za fizičko-hemijsko ispitivanje i senzornu ocenu vina u cilju kontrole kvaliteta;
2) koristiti resurse TAIEX-a - prenošenja znanja eksperata iz zemalja u kojima se tradicionalno proizvode specijalna i aromatizovana vina;
3) jasnom agrarnom politikom davati prednost pri stimulisanju vinarijama koje ne proizvode vino od strane sirovine;
4) obezbediti jasno obeležavanje vina proizvedenog od grožđa koje nije poreklom iz Republike Srbije.
Razlikujemo cene stonog i vinskog grožđa. Zbog sezonskog karaktera cena domaćeg stonog grožđa najveća je u julu kada stižu rane sorte kao što su Kardinal, Karmen, Prima, Ora i dr. Na veću cenu grožđa utiče i uvoz grožđa van sezone pre svega iz Grčke, Italije i Makedonije. S tim u vezi trebalo bi stimulisati podizanje zasada stonih sorti vinove loze veoma ranog vremena sazrevanja.
Cena grožđa sorti za proizvodnju vina varira u zavisnosti od boje i namene, ali se uglavnom u proseku kreće oko 1 dinar po procentu šećera u širi, s tim da je cena grožđa crnih vinskih sorti viša od belih. Zbog nedostatka dovoljne količine grožđa za visokokvalitetna vina cena grožđa sorti koje su deficitarne na našem tržištu (Cabernet sauvignon, Merlot, Sauvignon blanc, Chardonnay) se kreće i do 2 dinara po procentu šećera u širi.
U skladu sa novim tendencijama proizvodnje vina od autohtonih sorti grožđa primećen je porast potražnje grožđa od ovih sorti (Prokupac, Tamjanika, Skadarka), pa je i cena grožđa ovih sorti nešto viša od uobičajene. Zbog povećane potražnje očekuje se nastavak rasta cene grožđa autohtonih sorti.
Maloprodajna cena flaširanog vina najviše je bila uslovljena vrstom vina, pri čemu su crvena vina u periodu od 2003. do 2009. godine postizala veću cenu (u proseku 135 dinara) od belih vina (u proseku 97,6 dinara). Ova cena se odnosi pre svega na vina nižeg kvaliteta koja su dominantna na tržištu.
Cena visokvalitetnog vina malih proizvođača kreće se u proseku od 400 do 2.000 dinara. Ova vina su deficitarna na tržištu i mogu se u maloprodaji naći uglavnom u specijalizovanim prodavnicama i restoranima.
Kretanje cena duž tržišnog lanca ima određene specifičnosti kada je reč o vinu, a naročito visokokvalitetnom srpskom vinu koje proizvode proizvođači srednje veličine. Naime, s obzirom da je srpsko vino deficitaran proizvod ovakva vina postižu visoku krajnju cenu, naročito u restoranima koja često prevazilazi cene svetskih i regionalnih vina približno istog kvaliteta.
Veliku cenovnu konkurentnost domaćem grožđu predstavlja grožđe iz Makedonije koje zbog smanjenog obima zaštite, jeftinije radne snage, mogućnosti ostvarivanja većih prinosa bez gubitka kvaliteta i sirovinskog viška ima u proseku duplo nižu cenu od cene grožđa proizvedenog u Republici Srbiji.
Ovakva cenovna konkurencija vina iz Makedonije i Crne Gore je glavna prepreka većoj prodaji srpskog vina srednjeg i visokog kvaliteta. Jedan od načina prevazilaženja ovog problema jeste davanje dodatne vrednosti srpskom vinu kroz sistem geografskog porekla i promociju srpskog vina sa geografskim poreklom.
Aktivnosti su:
1) stimulisati proizvođače grožđa na podizanje vinograda veoma ranih stonih sorti, odnosno visokokvalitetnih vinskih sorti koje su deficitarne na domaćem tržištu, kao i vinograda autohtonih vinskih sorti za kojima postoji potražnja na tržištu;
2) merama agrarne politike stimulisati udruživanje proizvođača grožđa i vina sa ciljem zajedničkog nastupa na tržištu;
3) promovisati srpsko vino sa geografskim poreklom i edukovati potrošače o značaju geografskog porekla vina, kao i konzumiranju srpskog vina.
Po pitanju izvoza vina u prethodnom periodu ostvaren je najveći izvoz mirnog vina u originalnom pakovanju, a zatim nešto manji izvoz penušavog i polupenušavog vina, vina u rinfuzu, šire i drugih specijalnih vina (vermut, šeri i sl.) kako po količini tako i po vrednosti izvezenog vina.
Kada je o uvozu reč u Republiku Srbiju su u prethodnom periodu uvezene najveće količine vina u rinfuzu i mirnog vina, a zatim penušavog i polupenušavog vina, šire i drugih specijalnih vina (vermut, šeri i sl.). Iako je u prethodne dve godine uvoz vina u rinfuzu čini značajan deo uvezenog vina, u 2008. i 2009. godini primećen je trend smanjenja uvoza ovakvog vina.
U periodu 2004-2009. godine primećuje se da vrednost ukupnog izvoza beleži blag i konstantan rast (od 8,5 miliona dolara u 2004. do 14 miliona u 2009. godini). Istovremeno vrednost ukupnog uvoza vina beleži rast u prethodnom periodu, ali mnogo veći u odnosu na rast izvoza (od 11 miliona dolara u 2004. godini do 39 miliona dolara u 2008. godini). Uvoz u 2009. godini se zadržao na nivou iz prethodne godine i iznosi 39 miliona dolara. Generalno gledano Republika Srbija ostvaruje veliki negativan bilans u spoljnotrgovinskom prometu vina kako za vrednost, tako i za količinu.
Najveći obim trgovine vinom Republika Srbija je proteklih godina imala u okviru tržišta CEFTA regiona. U prethodnom periodu preko 50 procenata vina koje je izvezeno iz Republike Srbije je izvezeno na CEFTA tržište, a uočljiv je i trend rasta izvoza na ovo tržište. Tako je 2004. godine 53 procenata ukupno izvezenog vina plasirano na CEFTA tržište, dok je 2009. godine taj udeo iznosio 71 procenat. U istom periodu, što se tiče uvoza vina, u Republiku Srbiju je 88 procenata vina uvezeno sa CEFTA tržišta.
Značajno tržište vina za Republiku Srbiju je tržište EU na koje se 2004. godine izvezlo 42 procenta od ukupno izvezene količine vina. Poslednjih godina je primećen trend opadanja izvoza vina na ovo tržište uporedo sa porastom izvoza vina na CEFTA tržište i tržište Ruske Federacije, pa je 2009. godine izvoz na tržište Evropske unije iznosio 4,5 procenata od ukupno izvezenog vina. U navedenom periodu od 2004-2009. godine ukupan uvoz vina sa tržišta EU kretao se u rasponu od 3-11 procenata od ukupno uvezene količine vina uglavnom visokog kvaliteta.
Izvoz vina u 2009. godini je bio usmeren najviše u Bosnu i Hercegovinu, Rusku federaciju, Crnu Goru, a zatim u, Nemačku, Austriju, i dr.
Najveći uvoz vina (2009) bio je iz Makedonije, Crne Gore, a zatim iz BiH, Italije, Francuska, Slovenije, Španija i drugih zemalja.
Nivoi carinske zaštite
Trenutno u Republici Srbiji postoji više multilateralnih i bilateralnih sporazuma kojima se utvrđuju specifični nivoi carinske zaštite u trgovini. Najznačajniji trgovinski sporazumi za Republiku Srbiju su sa zemljama regiona jugoistočne Evrope, EU i Ruskom federacijom.
Region jugoistočne Evrope je multilateralnim sporazumom o slobodnoj trgovini dobio status bescarinske zone, tako da je uvoz i izvoz grožđa i vina u okviru ovog regiona oslobođen carinskih opterećenja.
Nivoi carinske zaštite u trgovini grožđem i vinom između Republike Srbije i EU regulisani su Protokolom 2 Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Aneksom 1 ovog protokola utvrđene su uzajamne preferencijalne trgovinske koncesije za određena vina za koje je stopa carinske zaštite 0 procenata. Ovim protokolom precizirano je da Republika Srbija ima pravo na izvoz 63.000 hektolitara vina u EU bez carinskih dažbina i to 53.000 hektolitara vina u originalnom pakovanju i 10.000 hektolitara vina u rinfuzu. Sa druge strane EU je odobrena preferencijalna stopa carine od 0 procenata za izvoz 25.000 hektolitara vina u Republiku Srbiju. Ove preferencijalne carinske stope stupile su na snagu u 2009. godini.
Osim pomenutih sporazuma, na osnovu bilateralnog sporazuma između Republike Srbije i Ruske federacije pri uvozu i izvozu većine poljoprivredno-prehrambenih proizvoda koristi se bescarinski režim. U skladu sa najnovijim pregovorima od aprila 2009. godine jedino je penušavo vino od svih vrsta vina na listi proizvoda koji su izuzeti od slobodne trgovine pri izvozu za Rusiju, pa je usledilo povećanje izvoza mirnih vina u ovu zemlju. Što se tiče uvoza vina sa ostalih tržišta u Republici Srbiji primenjuje se carinska stopa od 30 procenata za uvoz vina na domaće tržište.
Aktivnosti su:
1) pomagati opremanje akreditovanih laboratorija za kontrolu kvaliteta grožđa i vina i usavršavanje zaposlenih u laboratorijama;
2) uspostaviti sistem kontrole i laboratorija u skladu sa EU standardima;
3) stimulisati formiranje klastera proizvođača grožđa i vina, trgovaca, ugostitelja, dobavljača repromaterijala, predstavnika vladinog i nevladinog sektora i sl., kako bi se olakšala njihova komunikacija i uslovi poslovanja, uključujući i rokove isplate;
4) edukovati proizvođače o obeležavanju vina i sistemu geografskog porekla;
5) stimulisati proizvodnju srpskog vina sa geografskim poreklom.
Potrošnja svežeg (konzumnog) grožđa i vina u Republici Srbiji je niska u poređenju sa drugim zemljama i iznosi svega 2,27 kilograma po glavi stanovnika (2000-2008) svežeg grožđa, odnosno 3,17 litara vina po glavi stanovnika (2000-2008). Prema istraživanju FAO potrošnja vina po glavi stanovnika je između 8,8 i 10,9 litara.
Distribucija vina do krajnjeg potrošača odvija se posredstvom veleprodajnih i maloprodajnih trgovinskih lanaca robe široke potrošnje, specijalizovanih prodavnica (vinoteke) i ugostiteljskih objekata (restorani, hoteli, moteli, objekti seoskog turizma i dr.). Osim ovih, konvencionalnih distributivnih kanala, potrošnja vina se odvija i direktno u domaćinstvima, odnosno gazdinstvima koja se bave amaterskom ili poluprofesionalnom proizvodnjom vina za sopstvenu potrošnju.
S tim u vezi u trgovinskim objektima robe široke potrošnje mogu se naći uglavnom uvozna vina različitog kvaliteta i domaća vina nižeg ili srednjeg kvaliteta, dok se visokokvalitetna vina srpskih proizvođača distribuiraju do potrošača uglavnom kroz specijalizovane prodavnice ili ugostiteljske objekte.
Na slabu potrošnju grožđa i vina utiče pre svega:
1) slab asortiman svežeg (konzumnog) grožđa, tj. mali broj stonih sorti vinove loze u proizvodnji koje dominiraju na domaćem tržištu, što ima za posledicu kratku sezonu potrošnje grožđa,
2) nepostojanje odgovarajućih kapaciteta za čuvanje svežeg (konzumnog) grožđa, usled čega se van sezone u Republici Srbiji pojavljuje skupo sveže (konzumno) grožđe iz uvoza (Italija, Makedonija, Grčka);
3) agresivna kampanja pivara i tradicija konzumiranja rakije;
4) slaba kupovna moć stanovništva;
5) nedovoljna proizvodnja grožđa, kako stonih, tako i vinskih sorti vinove loze, usled krčenja vinograda i napuštanja vinogradarstva u prethodnom periodu;
6) slaba ponuda domaćih vina u maloprodajnim objektima robe široke potrošnje, već uglavnom u specijalizovanim prodavnicama i restoranima,
7) nizak nivo svesti domaćih potrošača o nutritivnim i zdravstvenim svojstvima, kao i kvalitetu vina i česta navika korišćenja vina u kombinaciji sa drugim pićima ("špricer", "bambus");
8) nedovoljna promocija vina.
Obezbediti subvencionisanje promocije srpskog vina sa geografskim poreklom i edukativnih programa.
Analiza sektorske politike podrške
U 2007. godini nastavljeno je sa subvencionisanjem podizanja višegodišnjih zasada vinove loze sa naslonom i u tu svrhu izdvojeno je oko 400.000.000,00 dinara.
Osim ove pokrenute su i nove podsticajne mere agrarne politike u oblasti vinogradarstva i vinarstva, i to kroz:
1) subvencionisanje podizanja matičnih zasada sadnim materijalom osnovne kategorije u cilju proizvodnje sertifikovanog sadnog materijala vinove loze za koje je u toku 2007. godine isplaćeno 29.143.200 dinara korisnicima sredstava;
2) subvencionisanje proizvodnje srpskog vina sa geografskim poreklom za koje je u toku 2007. godine raspodeljeno korisnicima sredstava 23.973.371,61 dinara;
3) subvencionisanje projekata eradikacije i projekata revitalizacije vinograda za 2007. godinu za koje je korisnicima sredstava raspodeljeno 40.991.927 dinara;
4) subvencionisanje opreme za vinarije, za koje je u toku 2007. godine raspodeljeno 6.725.390,28 dinara (30 zahteva).
Na osnovu iskustava i analiza rezultata ovih mera u 2008. i 2009. godini je nastavljeno sa gore pomenutim podsticajnim merama agrarne politike uz određene korekcije i izmene, i to kroz:
1) subvencionisanje podizanja proizvodnih i matičnih zasada vinove loze u toku 2008. godine, gde je za proizvodne zasade raspodeljeno 735.341.280 dinara, dok raspodela za 2009. godinu je još uvek u toku;
2) subvencionisanje proizvodnje srpskog vina sa geografskim poreklom za koje je u toku 2008. godine raspodeljeno korisnicima sredstava 3.360.930 dinara;
3) subvencionisanje opreme za vinarije za koje je u toku 2008. godine raspodeljeno 1.267.284,47 dinara (58 zahteva), a u toku 2009. godine je raspodeljeno 1.506.823 (11 zahteva) dinara.
Pored ovih mera Ministarstvo pomaže proizvođače grožđa i vina kroz kreditnu podršku, izvozne subvencije (10% od vrednosti izvezenog vina), uvođenje standarda kvaliteta (HACCP i GLOBALGAP), kao i adaptaciju vinica, pivnica, odnosno starih objekata za proizvodnju vina kroz ruralne mere, a za koje vinari nisu koristili sredstva u većem obimu.
Analiza politike podrške po korisnicima sredstava
Na osnovu analize korisnika podsticajnih sredstava, prvenstveno u 2007, 2008 i 2009. godini, može se zaključiti da je najveći broj korisnika sredstava bio u vinogradarskim rejonima Autonomne pokrajine Vojvodina i Zapadnomoravskom vinogradarskom rejonu.
Nasuprot tome najmanji iznos podsticajnih sredstava, odnosno najmanji broj korisnika sredstava je u Pocerskom, Nišavsko-južnomoravskom i Kosovsko-metohijskom vinogradarskom rejonu. S obzirom da u ovim rejonima postoje optimalni klimatski preduslovi za gajenje vinove loze, u daljoj agrarnoj politici posebnu pažnju treba posvetiti strategiji razvoja ovih rejona i stimulativnijim merama unaprediti vinogradarstvo i vinarstvo.
Analizom korisnika sredstava utvrđeno je da se povećava broj korisnika sredstava, naročito u Autonomnoj pokrajini Vojvodina.
Analiza politike podrške u okruženju i EU
Dosadašnja politika EU po pitanju podrške vinogradarstvu i vinarstvu se zasnivala na subvencionisanju kriznih destilacija vina, čuvanja vina u privatnim skladištima i ostalim merama kojima se pokušavao rešiti uglavnom problem viška vina. Za subvencionisanje ovog sektora EU je izdvajala više od pola milijarde evra godišnje. Ovakve mere u EU nisu dale rezultate rešavanja viška vina i unapređenja konkurentnosti evropskog vina, pa su reformom u 2008. godini uvedene nove mere podrške koje se zasnivaju na uvođenju "nacionalnih koverti" i davanju mogućnosti svakoj zemlji da raspodeljuje finansije u cilju unapređenja sopstvenog vinogradarstva i vinarstva. Najviše sredstava se izdvaja za marketinšku promociju izvoza vina u treće zemlje, krčenje vinograda, ruralni razvoj i dr.
Osnovni problemi prilikom dosadašnje politike podrške srpskom sektoru vinogradarstva i vinarstva su:
1) zastarelost pređašnje zakonske regulative;
2) slaba informisanost i dostupnost informacija malim i pojedinačnim vinogradarima i vinarima u manje razvijenijim seoskim područjima o merama podrške Ministarstva ovom sektoru;
3) ograničena mogućnost sprovođenja agrarnih mera podrške ovom sektoru do juna 2009. godine usled nemogućnosti zakupa državnog zemljišta na period duži od 20 godina;
4) spor obrt kapitala, usled čega postoji bojazan i nespremnost, pre svega malih proizvođača da investiraju u podizanje vinograda i izgradnju vinarija;
5) dug period od prijavljivanja za podsticajna sredstva do njihove realizacije, tj. spora implementacija uredbi, odnosno konkursa;
6) nedovoljni ljudski resursi i tehnički uslovi u Ministarstvu za sprovođenje svih potrebnih aktivnosti i mera agrarne politike.
Aktivnosti su:
1) izraditi i usvojiti podzakonska akta, na osnovu Zakona o vinu usklađena sa EU regulativom;
2) omogućiti bolje informisanje proizvođača;
3) animirati proizvođače da na zemljištu zakupljenom na veći broj godina podižu vinograde;
4) nastaviti sa pozitivnom agrarnom politikom prema proizvodnji vina sa geografskim poreklom, subvencionisati analize vina za proizvođače sa manjim obimom proizvodnje i nastaviti sa ostalim merama pomoći.
XIII ANALIZA PROIZVODA - DUVAN
U Republici Srbiji je u 2009. godini registrovano 1.641 poljoprivredno gazdinstvo koje se bavi proizvodnjom duvana na površini od 4.300 ha i ostvarenom proizvodnjom od 7.362 tone. U ovoj proizvodnji su se desile velike strukturne promene i ona je danas ipak drugačija u odnosu na prethodni period kada ju je karakterisala izrazita socijalna komponenta. Broj gazdinstava koji gaje duvan se progresivno smanjivao. Pravce politike podrške će dati Nacionalni program, ali suštinske odgovore na ova pitanja moraju dati oni koji su najzainteresovaniji za razvoj sektora-proizvođači i prerađivači, poštujući potrošače i shvatajući da rezultat ove poljoprivredne proizvodnje nije hrana i da se ova potrošnja razlikuje od ostalih. Upravo zato cilj politike u narednom periodu treba da bude:
1) priprema sektora proizvodnje, prerade i prodaje duvana na uslove i pravila koji će vladati u EU po priključenju Republike Srbije EU;
2) iskorišćenje postojećih kapaciteta i znanja u proizvodnji i preradi duvana na ekonomski najracionalniji način;
Potrebno je pripremiti sektor na novo okruženje, čija transformacija je započeta sa potpisivanjem SPP i CEFTA sporazuma, a koja se nastavlja u skoroj budućnosti kada Republika Srbija treba da postane kandidat i član EU. Ova priprema podrazumeva i najviše se odnosi na:
1) potrebu povećanja konkurentnosti proizvodnje duvana;
2) smanjenje subvencija za proizvodnju duvana u EU od 2010. i najavu njenog ukidanja u 2013;
3) trend smanjenja potrošnje cigareta usled povećanja akcize na cigarete po ulasku u EU i primene politike zabrane pušenja na javnim mestima.
Proizvodnja i trgovina duvanom
Proizvodnjom duvana u svetu bavi se oko stotinak zemalja. Najveći proizvođači su Kina, Brazil, Indija i Indonezija. Republika Srbija sa proizvodnjom od oko 7-8 hiljada tona spada u manje proizvođače koji svoje potrebe ne mogu da namire iz sopstvene proizvodnje.
Proizvodnja duvana na teritoriji Republike Srbije u periodu 2000-2009. godine znatno je varirala po obimu i strukturi proizvodnje po tipovima. Danas se u Republici Srbiji gaje tri tipa duvana a to su virdžinija, berlej i orijental. Proizvodnja orijentalnih duvana je jako skupa, jer se sa jednog hektara dobije svega 1 tona, ali tražnja za ovim duvanom postoji. Površine pod berlejom opadaju, kao i orijentalnih duvana, dok virdžinija zauzima vodeće mesto zahvaljujući prvenstveno ulaganjima poljoprivrednih proizvođača u sušare (8.000-15.000 evra po jednoj sušari).
Od četiri domaća proizvođača cigareta tri su deo multinacionalnih kompanija koje vrše objedinjenu proizvodnju sirovog duvana i nabavku obrađenog duvana iz jednog centra u svetu, tako da oni u nekim zemljama plaćaju izuzetno skup duvan, u nekim zemljama jeftiniji i u tom centru se zapravo određuje cena. Samim tim često su više zainteresovani da uvoze duvan nego da ga proizvode ili otkupljuju u Republici Srbiji. Fabrike cigareta, "Monus", "Duvanska industrija Niš" ("Philip Morris") i "JTI" iz Sente su zainteresovani za proizvodnju duvana u Republici Srbiji, dok "Duvanska industrija Vranje" ("British American Tobacco") ne ulaže u proizvodnju ili otkup duvana kod nas, nego je u potpunosti orijentisana na uvoz.
Privatizacijom multinacionalne kompanije su zapravo kupile tržište, jer su one i najveći uvoznici cigareta. Tako iste kompanije imaju fabrike u drugim zemljama iz kojih se uvoze cigarete kao što su Rusija, Turska, Nemačka, Grčka, Poljska, SAD, Rumunija.
Poslednjih nekoliko godina kvalitet i cena srpskog duvana su se dovodili u pitanje. Postoji duvan koji se uvozi i koji ne može da se proizvodi u Republici Srbiji. Za proizvodnju domaćih brendova koji se proizvode i nakon privatizacije od strane vodećih multinacionalnih kompanija koristi se domaći duvan. One fabrike koje su gasile domaće brendove danas ne žele da kupuju domaći duvan.
Duvan i cigarete su grupa proizvoda u čijoj spoljnotrgovinskoj razmeni Republika Srbija ima stalni deficit. Tako smo u 2009. godini uvezli duvan i duvanske proizvode u vrednosti više od 100 miliona dolara, dok je izvoz iznosio svega 55 miliona dolara. Više od 50% našeg izvoza usmereno je na CEFTA region i oko 20% ukupnog uvoza je iz CEFTA regiona.
Prema važećem režimu razmene između članica CEFTA sporazuma, potpuno slobodnu razmenu duvana i duvanskih proizvoda Republika Srbija je uspostavila sa BiH, Crnom Gorom, Makedonijom i UNMIK/Kosovo, dok sa Hrvatskom i Moldavijom ima dogovorene simetrične kvote sa preferencijalnim carinama, i to sa Hrvatskom po 25 tona duvana (5% carina) i 25 tona cigareta (10% carina), a sa Moldavijom 450 tona duvana (0 carina) i 40 tona cigareta (5% carine), dok se sa Albanijom cigarete razmenjuju uz redovne, nebeneficirane carine, a za duvan je dogovorena bescarinska kvota od 500 tona. Međutim, realizacija kvota je prisutna samo pri uvozu cigareta iz Hrvatske. Ostale kvote se uglavnom ne koriste. Iz Hrvatske smo u 2009. godini uvezli 1.700 tona cigareta, a izvezli svega 60 tona. Ostvarili smo deficit od preko 11 miliona dolara. Istovremeno deficit u razmeni cigareta imamo i sa drugim regionima i državama, kao i sa Ruskom Federacijom u 2009. godini 10.001.721 dolara (Republika Srbija ima asimetričan trgovinski sporazum sa Rusijom koji podrazumeva da uvozimo bez naplaćivanja carine, a kad izvozimo, oni naplaćuju carinu).
Politika premiranja proizvodnje duvana se menjala. U 2000. i 2001. godine premija se isplaćivala po kilogramu, 2002. i 2003. godini po hektaru u jednakom iznosu za sve kvalitetne grupe, u 2004. i 2005. godini ponovo po klasama i kvalitetu, 2006. godine po hektaru, 2007. i 2008. po klasama prema kvalitetu i 2009. godine po hektaru. Ekonomski gledano premije za duvan nisu dale očekivani rezultat, niti u povećanju površina, niti proizvodnje, iako je udeo premije u ceni koja je plaćana proizvođačima izuzetno visok, i u pojedinim godinama iznosi i 57% (2003) ili prosečno za poslednjih pet godina 46%. Sredstva plasirana iz agrarnog budžeta za premiju za duvan prosečno iznose preko 300 miliona dinara i učestvuju u ukupnom agrarnom budžetu sa oko 2%. Time se duvan svrstava u grupu proizvoda sa najvećom podrškom po vrednosti proizvodnje Zato se 2009. godine menja politika podrške prema duvanu i sa cenovne podrške se prelazi na direktna plaćanja po jedinici površine u iznosu od 20.000 dinara po hektaru.
Od 1. januara 2008. godine prestala je obaveza otkupa ili kupovine domaćeg obrađenog duvana od strane domaćih prerađivača, zbog pregovora sa EU i pristupanja Republike Srbije STO. Obaveza je posmatrana sa stanovišta EU kao diskriminatorna mera, gde mi kroz zakonsku regulativu obavezujemo fabrike gde i šta će kupovati. Pokazalo se da su fabrike spremne da kupuju duvan iako ne postoji obaveza, što potvrđuje ispravnost politike i pored glasnih najava od strane proizvođača duvana da će se ukidanjem ove obaveze proizvodnja duvana ugasiti. Slične najave nisu se desile ni ukidanjem premija za duvan.
Neophodno je realno sagledati proizvodnju duvana u Republici Srbiji i okruženje u kojem se ova proizvodnja nalazi danas i u kome će se naći sutra. Zato je potrebna politika zasnovana na ukidanju cenovne podrške (premije) i prelazak na investicionu podršku koja će dugoročno povećati konkurentnost proizvodnje duvana u Republici Srbiji. Razlozi za prestanak politike cenovne podrške su sledeći:
1) pored značajnih sredstava koja su izdvajana do sada i dalje smo uvozno orijentisani;
2) EU smanjuje i ukida od 2013. godine podršku proizvodnji duvana;
3) premije su ukinute kod svih ratarskih kultura;
4) postoje brojne kulture koje ostvaruju veću vrednost proizvodnje po hektaru i imaju značajniji doprinos ruralnom razvoju, pa nemaju premiju, iako beleže konstantne pozitivne trendove.
S druge strane, država je kroz davanje premije slala signale proizvođačima da investiraju u ovu proizvodnju. Zato je bilo neophodno da se 2009. godine uvede nova politika subvencionisanja koja je zasnovana na:
1) postupnom smanjivanju subvencija za duvan na način da se umesto plaćanja po kilogramu plaća po površini, pri čemu će posle treće godine (2012. godine) biti u potpunosti ukinuta;
2) nastavljanje politike investicione podrške koja će omogućiti proizvođačima da povećaju svoju konkurentnost u proizvodnji, a ukoliko to nisu u mogućnosti da se preorijentišu na neku drugu proizvodnju;
3) odlukom o carinskim kontigentima omogućava se uvođenje podsticaja fabrikama cigareta ukoliko obave kupovinu ili proizvodnju domaćeg obrađenog duvana u Republici Srbiji. U tom smislu odobrava se carinski kontigent na uvoz obrađenog duvana, bez plaćanja carine, u vrednosti kupljenog obrađenog duvana u Republici Srbiji, a kada ne postoji dovoljna proizvodnja na domaćem tržištu koja ispunjava uslove u pogledu količine i kvaliteta.
Proizvodnja šećera u Republici Srbiji ima dugu tradiciju uspeha i neuspeha. U kojoj meri je ova proizvodnja bila profitabilna ili ne zavisilo je od okruženja u kome se privređivalo, mogućnosti i interesa države da pomogne sektor i spremnosti proizvođača šećerne repe i šećera da se prilagode novonastalim promenama. Proizvodnja šećera se u proteklih nekoliko godina znatno oporavila posle decenije lošeg poslovanja tokom devedesetih. Oporavak je lako vidljiv jer su ostvareni značajni izvozni rezultati (šećer je proizvod sa najvećom izvoznom vrednošću od svih poljoprivredno prehrambenih proizvoda u poslednjih pet godina), povećane su gajene površine pod šećernom repom, porasla je potrošnja šećera na domaćem tržištu, cene su postale relativno stabilne i pristupačne za potrošače, vrednost uvoza se smanjivala, ostvarena je značajna profitabilnost na nivou proizvođača šećerne repe i šećerana. Ovi uspesi su ostvareni prvenstveno zahvaljujući dobijanju preferencijalnog statusa za tržište EU, uspešnoj privatizaciji šećerana, investicijama kako na nivou proizvodnje šećerne repe tako i na nivou šećerana, sposobnošću prilagođavanja na novonastale uslove privređivanja od strane zaposlenih u sektoru, kao i politici implementiranoj u prethodnom periodu koja je dovoljno zaštitila sektor, ali u isto vreme omogućila dovoljno konkurencije.
Međutim danas se okruženje postupno menja i potrebna je nova politika koja bi omogućila nastavak ovih pozitivnih trendova u proizvodnji šećera i omogućila da se Republika Srbija i po ulasku u EU nalazi na mapi proizvođača šećera. Osnova ove nove politike trebalo bi da bude:
1) povećanje investicija duž celog tržišnog lanca;
2) razumevanje trendova i problema u sektoru i obezbeđivanje podrške sektoru od strane relevantnih stakeholdera (države, kompanija, trgovaca i farmera) zasnovanom na dugoročnom interesu;
3) uspešno pregovaranje u okviru STO i EU;
4) podređivanje kratkoročnih interesa dugoročnoj strategiji;
5) uspostavljanje dugoročnog partnerskog odnosa između proizvođača šećerne repe i šećerana.
Naravno da se nova politika može, ali i ne mora sprovesti i zato je bitno znati šta će se desiti u oba slučaja. Kao polazna osnova potrebno je razmotriti politiku nikakvog nečinjenja i pokušati predvideti šta će se desiti u ovom slučaju. Verovatne posledice u periodu 2010-2013. godine, ukoliko se ništa ne uradi su sledeće:
1) smanjenje površina pod šećernom repom za oko 20%;
2) smanjenje investicija u sektor što će dugoročno onemogućiti konkurentnost šećernog sektora Republike Srbije u EU okruženju;
3) prestanak rada dve do tri šećerane i gubitak oko 250 radnih mesta;
4) gubitak prevoznih kompanija za oko 4,5 miliona evra godišnje usled smanjenja potreba za transportom šećerne repe i transporta šećera;
5) gubitak u ukupnoj vrednosti proizvodnje za oko 65 miliona evra godišnje;
6) gubitak na nivou proizvođača usled ne iskorišćenosti već kupljenih vadilica za oko 6 miliona evra (oko 20 vadilica neće imati potrebe da radi);
7) smanjenje proizvodnje za oko 25% koja će uticati na dobijanje niže proizvodne kvote po ulasku u EU;
8) povećanje uvoza za ukupnu vrednost smanjenja proizvodnje;
9) smanjenje izvoza i problemi sa ostvarivanjem izvozne kvote.
EU koja se nedavno našla pred sličnim problemima uvidela je da je neophodno sprovesti reforme u sektoru proizvodnje šećera da bi cene šećera prilagodila svetskom tržištu. Tim povodom EU je obezbedila oko šest milijardi evra za sprovođenje reformi, čime će biti kompenzovani gubici oštećenih strana sprovođenjem ovakve politike. Novac je namenjen i podržavanju investicija u proizvodnju šećera. Republika Srbija nije dovoljno bogata zemlja da bi svoju politiku zasnovala na kompenzacijama, ali može da pokuša da sa merama prilagođenim domaćim mogućnostima pomogne sektor i da zajedno sa proizvođačima šećerne repe i proizvođačima šećera osigura profitabilnost i konkurentost u proizvodnji šećera u periodu 2010-2013. godine.
Prema raspoloživim domaćim resursima moguće je ostvariti značajno veću proizvodnju šećera u odnosu na dosada realizovanu, međutim nema mogućnosti da se proda po ceni koja bi omogućila zaradu svima duž tržišnog lanca. Usled preferencijalne kvote za izvoz na tržište EU formula za proizvodnju šećera glasi:
ukupna proizvodnja = domaća potrošnja + preferencijalni izvoz u EU - uvoz.
Da bi se povećala ukupna potrošnja, a samim tim i proizvodnja šećera potrebno je raditi na sva tri aspekta koji na nju utiču: povećati domaću potrošnju, smanjiti uvoz, ispregovarati veću preferencijalnu kvotu za izvoz.
Smanjenjem uvoza se na efikasan način može povećati domaća potrošnja. Posebnu pažnju zaslužuje uvoz šećera kroz tarifnu oznaku 1702 i naročito posebne grupe u okviru ove tarifne podgrupe koja se po našim carinskim deklaracijama klasifikuje kao "invertni šećer i šećerni sirup" iz razloga što ovaj uvoz pokazuje jaku tendenciju rasta i time značajno umanjuje domaću potrošnju. MFN carina i carina prema EU na tarifne linije iz podgrupe 1702 su male i iznose maksimalno 5% za četiri tarifne linije (invertni šećer, veštački med i dve linije za karamel), a za ostale tarifne linije iznosi 3%. Očigledno je da je carina neefikasna u ovom slučaju i da ne sprečava uvoz naročito invertnog šećera. Gotovo sav uvoz dolazi iz CEFTA zemalja, prvenstveno Bosne i Hercegovine (preko 90%).
Ukoliko Republika Srbija ne poveća konkurentnost u proizvodnji šećera tj. ne snizi cenu koštanja šećera u pretpristupnom periodu, imaće značajne probleme sa profitabilnošću, a po ulasku u EU teško će moći da sa predviđenom cenom šećera u EU (404 evra/t) ostvari ikakav profit. Eliminisanjem slabosti duž tržišnog lanca i približavanje ceni koštanja koja garantuje dugoročnu stabilnost u proizvodnji je zato prioritetan cilj proizvođača šećerne repe, šećerana i države.
Ne postoji osnovni razlog nekonkurentnosti proizvodnje šećera u Republici Srbiji, nego se razlozi mogu pronaći duž celog tržišnog lanca od obezbeđivanja inputa pa do same prodaje i potrošnje. Upravo zato ne postoji magično rešenje čijom primenom bi se, u jednoj ili samo nekoliko godina, eleminisali svi razlozi nekonkurentnosti. Pojedini razlozi se nalaze u sveopštom okruženju kako poljoprivrednom tako i makroekonomskom, a pojedini među učesnicima u tržišnom lancu proizvodnje šećera. Neki nedostaci se mogu unaprediti lako i u kraćem vremenskom roku dok je za neke potrebna veća akcija i duže vreme.
Proizvodnja šećerne repe u Republici Srbiji ima dugu tradiciju ali karakteriše se velikim varijacijama kako u zasejanim površinama tako i u prinosu. U poslednjih dve i po decenije površine zasejane pod šećernom repom su se kretale 40.000 hektara do 94.000 hektara. Prinos šećera po hektaru je takođe imao značajne varijacije. Tokom devedesetih godina je beležio svoje najniže vrednosti (u pojedinim godinama i ispod tri tone po hektaru). Poslednjih godina prinos je unapređen i dostiže vrednosti od oko šest tona po hektaru.
Izvor: RZS, MPŠ.
Proizvođači su u proteklom periodu značajno investirali u nabavku vadilica za šećernu repu. Preko 60 je uvezeno samo u proteklih nekoliko godina kroz razne tipove aranžmana, bilo individualnih ili preko šećerane. Procena je da ukupna vrednost ovih investicija prelazi 20 miliona evra. Zbog toga je interes i tih proizvađača da imaju uposlene mašine, što podrazumeva setvu šećerne repe na preko 50.000 hektara godišnje.
Ono što pored cene utiče na proizvođače da se odluče za sejanje šećerne repe je način kontrole prljavštine i digestije. Često su šećerane koristile ove mere da "zakinu" na ceni i time povećaju svoj profit. Upravo zato često cena nema presudan uticaj na setvu nego i način kontrole pri ulasku repe u šećeranu i način organizovanja vađenja.
Može se očekivati da će se mnogo lakše pregovarati o ceni i o ostalim uslovima ugovora ukoliko se stekne poverenje, a trenutno najveće nepoverenje izaziva sistem kontrole repe na ulasku u šećeranu.
Proizvodnja šećerne repe je najvećim delom skoncentrisana u Autonomnoj pokrajini Vojvodini. Nekoliko opština u kojima nema šećerana imaju najveću proizvodnju kao što su Sombor i Sremska Mitrovica. To su područja koja imaju tradiciju i u kojima su velike površine zemljišta bivših društvenih kombinata privatizovane i sada se na njima uglavnom proizvodi šećerna repa. Međutim u njihovoj blizini nema šećerana. Upravo zato jedan od značajnih faktora nekonkurentnosti proizvodnje šećera u Republici Srbiji je transport. Ukoliko uporedimo područja sa najvećom proizvodnjom šećera i sedišta šećerana ne čudi da određene šećerane transportuju repu i 88 kilometara u proseku. Ovo ukazuje na potrebu boljeg organizovanja transporta jer troškovi učestvuju i preko 8% u ceni koštanja. Mnoge šećerane se ne nalaze u područjima u kojima se repa tradicionalno gaji tako da jedni način snižavanja troškova transporta šećerne repe bi bila realnija podela teritorije sa koje se šećerna repa prikuplja. Ovo se može postići prvenstveno ujednačavanjem otkupne cene, čime bi se postiglo da proizvođačima repe bude svejedno kome će repu predati ili pak prebacivanja troškova transporta na proizvođače, čime bi oni imali interes da repu predaju uz što niže troškove najbližoj šećerani.
Tokom sezone 2007/2008. proizvodnja šećera u Republici Srbiji obavljala se u sedam šećerana koje su u vlasništvu tri kompanije (2009/2010 u šest). Ne postoji nesumnjivi lider na tržištu, niti postoji šećerana koja odskače po svom kvalitetu i profitabilnosti. Postoje bolje i lošije šećerane, ali ne i najbolje u svim segmentima važnim za konkurentnost.
Do sada sve kompanije koje su poslovale u Republici Srbiji prvenstveno su ulagale u šećerane, a ne samo ubirale profit. Neophodno je i dalje nastaviti sa procesom investiranja. Nivo investicija je direktno proporcionalan:
1) očekivanjima vlasnika da će proizvodnja u budućnosti biti profitabilna i da će ulaganja dovesti do povećanja profita;
2) nivou profita ostvarenom od proizvodnje šećera.
Politika podrške
Proizvodnja šećera poslednjih godina je nosilac razvoja i izvoza. Da bi srpski sektor proizvodnje šećera i po ulasku u EU bio još profitabilniji zbog trenutnih kretanja na tržištu sektor mora biti podržan da bi nastavio da doprinosi sveukupnom bogatstvu Republike Srbije. Zato je sektoru neophodna politika podrške koja će omogućiti nastavljanje ovih pozitivnih trendova, a koja će se zasnivati na:
1. podršci za sistemske mere koje ne zahtevaju finansijska sredstva, ali zahtevaju efikasnu administraciju kao što su:
1) smanjenje nelegalnog uvoza kristalnog šećera iz Crne Gore;
2) unapređenje kvaliteta semena;
3) unapređenje kontrole prilikom otkupa;
2. podršci sektoru u pregovaračkim procesima;
1) razumevanje za sektor prilikom pregovora u okviru STO;
2) otvaranje novih pregovora sa EU u pretpristupnom periodu;
3) uspešno pregovarati po otvaranju pregovora o priključenju sa EU;
4) razgovarati sa zemljama u regionu za poštovanje pravila potpisanim CEFTA sporazumom.
3. podršci kroz investicionu podršku:
1) proizvođače šećerne repe za nabavku mehanizacije i sistema za navodnjavanje koji će doprineti povećanju konkurentnosti;
2) šećerane za investicije koje treba da dovedu do smanjivanja proizvodne cene koštanja i rešavanja pitanja energetske efikasnosti i zaštite životne sredine.
4. direktnoj podršci:
1) obezbeđivanje podrške po hektaru, kojom bi se poslao jasan signal proizvođačima i šećeranama da država veruje u buduću profitabilnost sektora, čime bi se podstakle dugoročne investicije.
AKCIONI PLAN PO PROIZVODNIM SEKTORIMA
CILJEVI |
AKTIVNOSTI-MERE |
2010. |
2011. |
2012. |
2013. |
INDIKATORI MERA |
|
Institucionalna |
|
|
|||
Unapređenje genetskog sastava i povećanje mlečnosti |
Izgradnja nacionalne laboratorije za nezavisnu kontrolu kvaliteta mleka |
|
|
|
|
nacionalna laboratorija za kontrolu kvaliteta mleka u funkciji |
|
Mera podrške |
|
|
|||
Ukrupnjavanje stada i jačanje konkurentnosti proizvođača |
Podsticaj za kupovinu kvalitetnog priplodnog materijala-nabavka osnovnog stada |
|
|
|
|
- unapređen kvalitet mleka do nivoa od 60% EKSTRA i PRVE klase |
|
Premija za mleko |
|
|
|
|
|
Unapređenje kontrole mleka |
Podsticaj izgradnje ostalih poljoprivrednih objekata ograničenih na objekte za skladištenje stočne hrane |
|
|
|
|
|
Dobijanje dozvola za izvoz pasterizovanog i sterilisanog mleka u EU |
Podsticaj nabavke mehanizacije za pripremu i distribuciju stočne hrane na gazdinstvu |
|
|
|
|
|
|
Podsticaj nabavke opreme za mužu, distribuciju i skladištenje mleka |
|
|
|
|
|
|
Mera podrške |
|
|
|||
Obezbeđenje inputa proizvođačima kroz snižavanje cene i poboljšanje kvaliteta |
Regresiranje repromaterijala za ratarsku proizvodnju |
|
|
|
|
- povećan prosečan prinos pšenice i kukuruza |
Povećanje prinosa unapređenjem opreme, mehanizacije i znanja u proizvodnji |
Podsticajna sredstva za izgradnju silosa, nabavku nove opreme, mehanizacije i opreme za navodnjavanje u ratarstvu |
|
|
|
|
|
Unapređenje skladišnih prostora i upravljanja vlasništva nad uskladištenim žitaricama |
Regresiranje osiguranja useva |
|
|
|
|
|
Kratkoročni krediti za nabavku inputa |
|
|
|
|
||
Razvoj berzanske trgovine žitaricama |
Dugoročni krediti za investicije u proizvodnji, preradi i skladištenju žitarica |
|
|
|
|
|
Refakcija akcize na dizel gorivo (nadležnost Ministarstva finansija) |
|
|
||||
|
Mere podrške |
|
|
|||
Kratkoročni krediti za nabavku inputa |
|
|
|
|
- zadržane prosečne površine pod uljaricama od preko 350.000 ća |
|
Smanjenje troškova proizvodnje uljarica kod primarnih proizvođača |
Dugoročni krediti za investicije u proizvodnji, skladištenju i preradi uljarica |
|
|
|
|
|
Regresiranje repromaterijala za ratarsku proizvodnju |
|
|
|
|
||
Afirmisanje udruživanja proizvođača |
Regresiranje osiguranja životinja, useva i plodova |
|
|
|
|
|
Pružanje šanse proizvođačima marginalnih uljanih kultura (uljane tikve i dr.) da iskoriste izvozni potencijal u proizvodnji hladno ceđenih ulja uz podršku prilagođavanju evropskim standardima |
Podsticajna sredstva za nabavku nove opreme, mehanizacije i opreme za navodnjavanje |
|
|
|
|
|
Izvozne subvencije |
|
|
|
|
||
Podsticajna sredstva za uvođenje sistema i standarda kvaliteta |
|
|
|
|
||
|
Zakonodavna |
|
|
|
|
|
Ostvariti cenovno konkurentnu proizvodnju |
Usvojiti pravilnike po osnovu Zakona o bezbednosti hrane - član 55. stav 2. |
|
|
|
|
- sređen zakonodavni okvir kroz zakone i pravilnike koji regulišu oblast stočarstva, veterine, bezbednosti hrane i hrane za životinje |
Formiranje jakih odgajivačkih organizacija |
Usvojiti pravilnik o kvalitetu zaklanih svinja i kategorizaciji svinjskog mesa |
|
|
|
|
|
Uređenje prometa živim grlima |
Usvojiti pravilnik o kvalitetu i drugim zahtevima za proizvode od mesa |
|
|
|
|
|
Dobijanje izvoznih brojeva za veći broj objekata i širi asortiman proizvoda |
Usvojiti pravilnik o kvalitetu mesa stoke za klanje, peradi i divljači |
|
|
|
|
|
|
Institucionalna |
|
|
|
|
|
|
Formirati centralnu bazu za selekciju domaćih životinja koja će biti povezana sa bazom za identifikaciju domaćih životinja |
|
|
|
|
- uspostavljen sistem klasiranja životinja za klanje prema procentu mesa u polutkama |
|
Projekat: "Definisanje parametara i kriterijuma za ocenu kvaliteta polutki svinja u cilju izrade predloga Pravilnika o kvalitetu zaklanih svinja i kategorizaciji svinjskog mesa" Sprovođenje projekta za iskorenjivanje besnila i svinjske kuge. |
|
|
|
|
|
|
Mera podrške |
|
|
|
|
|
|
Podsticaj za kupovinu kvalitetnog priplodnog materijala - nabavka osnovnog stada |
|
|
|
|
- stabilizovano tržište mesa |
|
Podsticaj genetskog unapređenja stočarstva |
|
|
|
|
|
|
Podsticaj izgradnje savremenih objekata za smeštaj životinja |
|
|
|
|
|
|
Regresiranje osiguranja životinja |
|
|
|
|
|
|
Podsticaj nabavke opreme za farme |
|
|
|
|
|
|
Podsticaj izgradnje ostalih poljoprivrednih objekata ograničenih na objekte za skladištenje stočne hrane |
|
|
|
|
|
|
Podsticaj investicije u objekte za manipulaciju, odlaganje i tretiranje stajnjaka |
|
|
|
|
|
|
Program mera za sprovođenje odgajivačkog programa |
|
|
|
|
|
|
Podsticaj gajenja animalnih genetskih resursa |
|
|
|
|
|
|
Podsticaj nabavke mehanizacije za pripremu i distribuciju stočne hrane na gazdinstvu |
|
|
|
|
|
|
Zakonodavna |
|
|
|
|
|
Uvođenje novih sorti, GLOBALGAP standarda i novih tehnologija u proizvodnju |
Usvojiti Pravilnik o kvalitetu poljoprivrednih proizvoda (za povrće) koji se skladište u javnim skladištima - član 3. stav 2. Zakona o javnim skladištima za poljoprivredne proizvode |
|
|
|
|
- registrovana javna skladišta za poljoprivredne proizvode (za povrće) |
Povećanje proizvodnje u zatvorenom prostoru |
Usvojiti Pravilnik o uslovima koje moraju ispunjavati javna skladišta za skladištenje povrća - član 4. stav 5. Zakona o javnim skladištima za poljoprivredne proizvode |
|
|
|
|
|
Izgradnja tržišta osiguranja u povrtarstvu |
Usvojiti Pravilnik o kvalitetu svežeg voća i povrća koji će biti usklađen sa direktivama EU i standardima OESO-a - član 55. stav 2. Zakona o bezbednosti hrane |
|
|
|
|
|
Adaptacija postojećih i izgradnja novih skladišnih i preradnih kapaciteta |
Usvojiti Pravilnik o kvalitetu zamrznutog i sušenog voća i povrća koji će biti usklađen sa direktivama EU - član 55. stav 2. Zakona o bezbednosti hrane |
|
|
|
|
|
Dobijanje dozvole za izvoz krompira u EU |
Usvojiti Pravilnik o kvalitetu voća i povrća koje se otkupljuje - član 55. stav 2. Zakona o bezbednosti hrane |
|
|
|
|
|
|
Usvojiti Pravilnik o kvalitetu proizvoda od voća i povrća koji će biti usklađen sa direktivama EU - član 55. stav 2. Zakona o bezbednosti hrane |
|
|
|
|
|
|
Usvojiti Pravilnik o kvalitetu jestivih pečurki i proizvoda od pečurki - član 55. stav 2. Zakona o bezbednosti hrane |
|
|
|
|
|
|
Institucionalna |
|
|
|
|
|
|
Uspostavljanje registra proizvođača i prerađivača povrća |
|
|
|
|
|
|
Mera podrške |
|
|
|
|
|
|
Kratkoročni krediti za nabavku inputa |
|
|
|
|
- porast prinosa po hektaru |
|
Dugoročni krediti za investicije u proizvodnju, skladištenje i preradu povrća |
|
|
|
|
|
|
Regresiranje repromaterijala za povrtarsku proizvodnju |
|
|
|
|
|
|
Regresiranje osiguranja useva i plodova |
|
|
|
|
|
|
Podsticajna sredstva za nabavku opreme i mehanizacije za povrtarsku proizvodnju i unapređenje prodaje povrća |
|
|
|
|
|
|
Podsticajna sredstva za izgradnju novih i adaptaciju postojećih skladišnih i preradnih kapaciteta za povrće |
|
|
|
|
|
|
Podsticajna sredstva za uvođenje standarda i sistema kvaliteta u proizvodnji i preradu i povrća |
|
|
|
|
|
|
Izvozne subvencije |
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Zakonodavna |
|
|
|
|
|
Usvojiti Pravilnik o kvalitetu svežeg voća i povrća u skladu sa regulativama EU i standardima OECD Šeme za sveže voće i povrće - član 55. stav 2. Zakona o bezbednosti hrane |
|
|
|
|
- registrovana javna skladišta za poljoprivredne proizvode (za voće) |
|
Regulisanje prometa pesticida i započinjanje kontrole rezidua |
Usvojiti Pravilnik o kvalitetu zamrznutog i sušenog voća i povrća u skladu sa regulativama i standardima EU - član 55. stav 2. Zakona o bezbednosti hrane |
|
|
|
|
|
Povećanje površina pod organskim i integralno sertifikovanim voćnjacima |
Usvojiti Pravilnik o kvalitetu poljoprivrednih proizvoda (za voća) koji se skladište u javnim skladištima - član 3. stav 2. Zakona o javnim skladištima za poljoprivredne proizvode |
|
|
|
|
|
Uvođenje standarda kvaliteta u primarnoj proizvodnji voća i preradi voća |
Usvojiti Pravilnik o uslovima koje moraju ispunjavati javna skladišta za skladištenje voća - član 4. stav 5. Zakona o javnim skladištima za poljoprivredne proizvode |
|
|
|
|
|
Adaptacija postojećih i izgradnja novih preradnih kapaciteta i skladišnih prostora |
Usvojiti Pravilnik o kvalitetu voća i povrća koje se otkupljuje - član 55. stav 2. Zakona o bezbednosti hrane |
|
|
|
|
|
|
Usvojiti Pravilnik o makrorejonizaciji voćarskih regiona - na osnovu izmena i dopuna Zakona o poljoprivredi i ruralnom razvoju |
|
|
|
|
|
|
Usvojiti Pravilnik o mikrorejonizaciji voćarskih podregiona - na osnovu izmena i dopuna Zakona o poljoprivredi i ruralnom razvoju |
|
|
|
|
|
|
Institucionalna |
|
|
|
|
|
|
Uspostavljanje registra proizvođača i prerađivača voća, kao i radnog-stručnog tela koje će se baviti poslovima Voćarskog registra |
|
|
|
|
|
|
Uspostaviti sistem senzorske kontrole kvaliteta svežeg voća u skladu sa standardima OESO Šeme za sveže voće i povrće |
|
|
|
|
|
|
Oformiti komisiju za izradu makrorejonizacije i mikrorejonizacije voćarstva |
|
|
|
|
|
|
Mera podrške |
|
|
|
|
|
|
Podsticajna sredstva za podizanje višegodišnjih proizvodnih zasada voća |
|
|
|
|
- povećan broj zasada podignutih sa sadnicama sertifikovane kategorije |
|
cilju fizičkog razdvajanja proizvodnje vina od proizvodnje rakije podizanje višegodišnjih matičnih zasada voća |
|
|
|
|
|
|
Podsticajna sredstva za eradikaciju zaraženih zasada voćaka |
|
|
|
|
|
|
Uvođenje mera podrške za implementaciju standarda kvaliteta u proizvodnim, preradnim i skladišnim kapacitetima |
|
|
|
|
|
|
Kratkoročno kreditiranje (za ambalažu, repromaterijal i inlute) i dugoročno kreditiragve za podizanje zasada voća, nabavku opreme i mehanizacije i izgradnju novih i adaptaciju postojećih preradnih i skladišnih kapaciteta |
|
|
|
|
|
Usklađivanje mera sa EU standardima |
Usvojiti Pravilnik o sadržini i načinu vođenja Vinarskog registra, kao i obrascu Zahteva za upis u Vinarski registar - član 18. stav 5. Zakona o vinu |
|
|
|
|
- usvojena i objavljena podzakonska akta na osnovu novog Zakona o vinu u "Službenom glasniku Republike Srbije" |
Intenzivno podizanje vinograda adekvatnim sortimentom |
Usvojiti Pravilnik o sadržini i načinu vođenja vinarijske evidencije - član 20. stav 3. Zakona o vinu |
|
|
|
|
- uspostavljen sistem Vinogradarskog i Vinarskog registra |
Unapređenje kvaliteta domaćeg vina |
Usvojiti Pravilnik o obeležavanju sudova, načinu pakovanja, deklarisanja i obeležavanja vina i drugih proizvoda u proizvodnji i prometu i uslovima prometa vina u originalnom pakovanju, kao i vrsti ambalaže - član 21. stav 4, član 30, stav 5. i član 46. stav 3. Zakona o vinu |
|
|
|
|
- uspostavljen nov sistem geografskog porekla |
Transformacija sistema geografskog porekla |
Usvojiti Pravilnik o enološkim postupcima i enološkim sredstvima za proizvodnju šire, vina i drugih proizvoda, načinu i kontroli obogaćivanja kljuka ili šire i kvalitetu i drugim zahtevima za vino - član 22. stav 3. i član 23. stav 6. Zakona o vinu |
|
|
|
|
|
Uspostavljanje nove rejonizacije |
Usvojiti Pravilnik o parametrima i metodama za analizu i utvrđivanje kvaliteta šire. vina i drugih proizvoda - član 24. stav 4. Zakona o vinu |
|
|
|
|
|
Smanjenje trgovinskog deficita u prometu vina, pre svega sa Makedonijom i Crnom Gorom |
Usvojiti Pravilnik o uslovima koje mora da ispunjava laboratorija u pogledu tehničke i profesionalne osposobljenosti, referentnih metoda za fizičko-hemijske i mikrobiološke analize vina, kao i senzornog ocenjivanja - član 28. stav 2. Zakona o vinu |
|
|
|
|
|
Afirmacija srpskog vina i autohtonih sorti |
Usvojiti Pravilnik o postupcima i metodama senzornog ocenjivanja vina i načinu obuke i provere stručne osposobljenosti senzornih ocenjivača - član 29. stav 4. Zakona o vinu |
|
|
|
|
|
|
Usvojiti Pravilnik o nazivima oznaka za vina sa geografskim poreklom, načinu i postupku priznavanja, maksimalnim prinosima grožđa i načinu i postupku proizvodnje i obeležavanju vina sa geografskim poreklom, sadržini zahteva, sadržini elaborata i ostalim uslovima za priznavanje oznake geografskog porekla, tradicionalne oznake i priznatog tradicionalnog naziva - član 34. stav 5, član 35. stav 5, član 36. stav 6. i član 37. stav 2. Zakona o vinu |
|
|
|
|
|
|
Usvojiti Pravilnik o tehničkim i kadrovskim uslovima koje treba da ispuni kontrolna organizacija, načinu vođenja poslova vezanih za geografsko poreklo, načinu i postupku rada kontrolne organizacije, kontroli proizvodnje grožđa namenjenog za proizvodnju vina sa geografskim poreklom i kontroli proizvodnje vina sa geografskim poreklom - član 38. stav 5. Zakona o vinu Usvojiti Pravilnik o transportu, skladištenju i prometu grožđa, šire, vina i drugih proizvoda član 48. stav 2. Zakona o vinu |
|
|
|
|
|
|
Usvojiti Pravilnik o granicama i nazivima vinogradarskih područja, dozvoljenim i preporučenim sortama za vinogradarska područja, maksimalnim prinosima za ta vinogradarska područja i drugim karakteristikama vezanim za proizvodnju grožđa i vina u vinogradarskim područjima - član 6. stav 3. Zakona o vinu |
|
|
|
|
|
|
Usvojiti Pravilnik o vrstama i kategorijama specijalnih vina, vrstama enoloških postupaka i enoloških sredstava, načinima i postupcima proizvodnje, kvalitetu, označavanju i drugim zahtevima za proizvodnju i promet specijalnih vina, kao i kvalitetu, vrstama enoloških postupaka i enoloških sredstava i drugim zahtevima za proizvodnju i promet vina za destilaciju - član 7. stav 6. Zakona o vinu Usvojiti Pravilnik o vrstama drugih proizvoda, vrstama enoloških postupaka i enoloških sredstava, načinima i postupcima proizvodnje, kvalitetu, deklarisanju, označavanju i drugim zahtevima za proizvodnju i promet drugih proizvoda - član 9, stav 3. Zakona o vinu Usvojiti Pravilnik o načinu uzorkovanja i ispitivanja kvaliteta i senzornog ocenjivanja, kao i uslovima stavljanja u promet uvoznog grožđa, vina i drugih proizvoda član 52. stav 3. Zakona o vinu |
|
|
|
|
|
|
Institucionalna |
|
|
|
|
|
|
Uspostaviti telo, odnosno stručnu organizaciju koja će se baviti poslovima Vinogradarskog registra |
|
|
|
|
- uspostavljen sistem nezavisnih laboratorija za vina |
|
Jačanje kapaciteta ljudskih resursa, koji rade na poslovima vinogradarstva i vinarstva |
|
|
|
|
|
|
Uspostaviti institucionalni sistem kontrole vina sa geografskim poreklom |
|
|
|
|
|
|
Oformiti komisiju i podkomisije za izradu rejonizacije gajenja vinove loze |
|
|
|
|
|
|
Uspostaviti institucionalni sistem nezavisnih laboratorija za ispitivanje kvaliteta i senzorno ocenjivanje šire, vina i drugih proizvoda |
|
|
|
|
|
|
Mera podrške |
|
|
|
|
|
|
Podsticanje podizanja proizvodnih zasada |
|
|
|
|
- doneta nova rejonizacija |
|
Podsticanje podizanja matičnih zasada |
|
|
|
|
|
|
Podsticanje proizvodnje vina sa geografskim poreklom |
|
|
|
|
|
|
Podrška za adaptaciju vinarija u skladu sa standardima EU |
|
|
|
|
|
|
Podsticajna sredstva za nabavku vinarijske opreme i adaptaciju tradicionalnih objekata za proizvodnju vina |
|
|
|
|
|
|
Kratkoročno kreditiranje (za ambalažu, repromaterijal i inpute) i dugoročno kreditiranje za podizanje zasada vinove loze, nabavku opreme i mehanizacije i izgradnju novih i adaptaciju postojećih vinarija |
|
|
|
|
|
|
Podsticajna sredstva za eradikaciju zaraženih zasada vinove loze |
|
|
|
|
|
|
Mera podrške |
|
|
|
|
|
Priprema sektora duvana na uslove i pravila EU |
Regresiranje repromaterijala |
|
|
|
|
- povećan prosečan prinos duvana |
Iskorišćenje postojećih preradnih kapaciteta |
Podsticajna sredstva za izgradnju silosa, nabavku nove opreme, mehanizacije, sistema i opreme za navodnjavanje |
|
|
|
|
|
Povećanje konkurentnosti |
Regresiranje osiguranja useva |
|
|
|
|
|
|
Kratkoročni krediti |
|
|
|
|
|
|
Dugoročni krediti |
|
|
|
|
|
|
Refakcija akcize na dizel gorivo (nadležnost Ministarstva finansija) |
|
|
|
|
|
|
Carinski kontigent na uvoz obrađenog duvana (nadležnost Ministarstva finansija) |
|
|
|
|
|
|
Podsticajna sredstva za proizvodnju duvana |
|
|
|
|
|
|
Zakonodavna |
|
|
|
|
|
Priprema sektora šećera na uslove i pravila EU |
Povećanje uvozne zaštite pri uvozu šećera iz tarifne linije 1702 (nadležnost Ministarstva finansija) Mera podrške |
|
|
|
|
- povećana potrošnja šećera za potrebe prehrambene industrije |
|
Podsticajna sredstva za nabavku mehanizacije, sistema i opreme za navodnjavanje |
|
|
|
|
- povećan prosečan prinos šećerne repe |
Iskorišćenje postojećih preradnih kapaciteta |
Regresiranje repromaterijala |
|
|
|
|
|
Refakcija akcize na dizel gorivo (nadležnost Ministarstva finansija) |
|
|
|
|
||
Povećanje konkurentnosti |
|
|
|
|
|
|