PRAVILNIK
O NASTAVNOM PLANU ZA DRUGI CIKLUS OSNOVNOG OBRAZOVANJA I VASPITANJA I NASTAVNOM PROGRAMU ZA PETI RAZRED OSNOVNOG OBRAZOVANJA I VASPITANJA

("Sl. glasnik RS - Prosvetni glasnik", br. 6/2007, 2/2010, 7/2010 - dr. pravilnik i 3/2011 - dr. pravilnik)

Član 1

Ovim pravilnikom utvrđuje se nastavni plan za drugi ciklus osnovnog obrazovanja i vaspitanja i nastavni program za peti razred osnovnog obrazovanja i vaspitanja.

Član 2

Nastavni plan za drugi ciklus osnovnog obrazovanja i vaspitanja i nastavni program za peti razred osnovnog obrazovanja i vaspitanja odštampani su uz ovaj pravilnik i čine njegov sastavni deo.

Član 3

Nastavni plan za drugi ciklus osnovnog obrazovanja i vaspitanja i nastavni program za peti razred osnovnog obrazovanja i vaspitanja primenjuju se počev od školske 2007/2008. godine.

Nastavni plan iz stava 1. ovog člana za šesti razred osnovnog obrazovanja i vaspitanja primenjuje se počev od školske 2008/2009. godine, za sedmi razred počev od školske 2009/2010. godine, a za osmi razred počev od školske 2010/2011. godine.

Član 4

Ovaj pravilnik stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Prosvetnom glasniku".

 

NASTAVNI PLAN
ZA DRUGI CIKLUS OSNOVNOG OBRAZOVANJA I VASPITANJA

 

Red.
broj

A. OBAVEZNI NASTAVNI PREDMETI

PETI RAZRED

ŠESTI RAZRED

SEDMI RAZRED

OSMI RAZRED

ned.

god.

ned.

god.

ned.

god.

ned.

god.

1.

Srpski jezik
_______________ jezik1

5

180

4

144

4

144

4

136

2.

Srpski jezik2

3

108

3

108

3

108

2

68

3.

Strani jezik

2

72

2

72

2

72

2

68

4.

Likovna kultura

2

72

1

36

1

36

1

34

5.

Muzička kultura

2

72

1

36

1

36

1

34

6.

Istorija

1

36

2

72

2

72

2

68

7.

Geografija

1

36

2

72

2

72

2

68

8.

Fizika

-

-

2

72

2

72

2

68

9.

Matematika

4

144

4

144

4

144

4

136

10.

Biologija

2

72

2

72

2

72

2

68

11.

Hemija

-

-

-

-

2

72

2

68

12.

Tehničko i informatičko obrazovanje

2

72

2

72

2

72

2

68

13.

Fizičko vaspitanje

2

72

2

72

2

72

2

68

UKUPNO: A

23-26*

828-936*

24-27*

864-972*

26-29*

936-1044*

26-28*

884-952*

 

Red.
broj

B. OBAVEZNI IZBORNI NASTAVNI PREDMETI

 

 

 

 

 

 

 

 

1.

Verska nastava/ Građansko vaspitanje3

1

36

1

36

1

36

1

34

2.

Strani jezik4

2

72

2

72

2

72

2

68

3.

Fizičko vaspitanje - izabrani sport5

1

36

1

36

1

36

1

34

UKUPNO: B

4

144

4

144

4

144

4

136

UKUPNO: A + B

27-30*

972-1080*

28-31*

1008-1116*

30-33*

1080-1188

30-32*

1020-1088*

Red.
broj

V. IZBORNI NASTAVNI PREDMETI6

 

 

 

 

 

 

 

 

1.

Čuvari prirode

1

36

1

36

-

 

-

 

2.

Svakodnevni život u prošlosti

1

36

1

36

1

36

1

34

3.

Crtanje, slikanje i vajanje

1

36

1

36

1

36

1

34

4.

Hor i orkestar

1

36

1

36

1

36

1

34

5.

Informatika i računarstvo

1

36

1

36

1

36

1

34

6.

Maternji jezik sa elementima nacionalne kulture

2

72

2

72

2

72

2

68

7.

Šah

1

36

1

36

1

36

1

34

8.

Domaćinstvo

-

-

-

-

1

36

1

34

 

UKUPNO: V

1-2*

36-72*

1-2*

36-72*

1-2*

36-72*

1-2*

34-68*

 

UKUPNO: A + B + V

28-31*

1008-1116*

29-32*

1044-1152*

31-34*

1116-1224*

31-33*

1054-1122*

 

1 

Naziv jezika nacionalne manjine u školama u kojima se nastava održava na maternjem jeziku nacionalne manjine.

2

Realizuje se u školama u kojima se nastava održava na maternjem jeziku nacionalne manjine.

*

Broj časova za učenike pripadnike nacionalnih manjina

3

Učenik bira jedan od ponuđenih nastavnih predmeta i izučava ga do kraja drugog ciklusa.

4

Učenik bira strani jezik sa liste stranih jezika koju nudi škola u skladu sa svojim kadrovskim mogućnostima i izučava ga do kraja drugog ciklusa

5

Učenik bira sportsku granu sa liste koju nudi škola na početku školske godine

6

Škola je dužna da, pored obaveznih izbornih predmeta sa liste B, ponudi još najmanje četiri izborna predmeta sa liste V, za svaki razred, od kojih učenik bira jedan predmet, prema svojim sklonostima, na početku školske godine

 

Oblici obrazovno-vaspitnog rada kojima se ostvaruju obavezni i izborni nastavni predmeti

Red.
broj

OBLIK OBRAZOVNO-VASPITNOG RADA

PETI RAZRED

ŠESTI RAZRED

SEDMI RAZRED

OSMI RAZRED

ned.

god.

ned.

god.

ned.

god.

ned.

god.

1.

Redovna nastava

28-31*

1008-1116*

29-32*

1044-1152*

31-34*

1116-1224*

31-33*

1054-1122*

2.

Dopunska nastava

1

36

1

36

1

36

1

34

3.

Dodatni rad

1

36

1

36

1

36

1

34

 

Red.
broj

OSTALI OBLICI OBRAZOVNO-VASPITNOG RADA

PETI RAZRED

ŠESTI RAZRED

SEDMI RAZRED

OSMI RAZRED

ned.

god.

ned.

god.

ned.

god.

ned.

god.

1.

Obavezne vannastavne aktivnosti

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Čas odeljenjskog starešine

1

36

1

36

1

36

1

34

2.

Slobodne aktivnosti

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Društvene, tehničke, humanitarne, sportske i kulturne aktivnosti

1-2

36-72

1-2

36-72

1-2

36-72

1-2

34-68

 

Ekskurzija

Do 2 dana godišnje

Do 2 dana godišnje

Do 2 dana godišnje

Do 3 dana godišnje

 

NASTAVNI PROGRAM
ZA PETI RAZRED OSNOVNOG OBRAZOVANJA I VASPITANJA

 

1. SVRHA, CILJEVI I ZADACI PROGRAMA OBRAZOVANJA I VASPITANJA

Svrha programa obrazovanja

- Kvalitetno obrazovanje i vaspitanje, koje omogućava sticanje jezičke, matematičke, naučne, umetničke, kulturne, zdravstvene, ekološke i informatičke pismenosti, neophodne za život u savremenom i složenom društvu.

- Razvijanje znanja, veština, stavova i vrednosti koje osposobljavaju učenika da uspešno zadovoljava sopstvene potrebe i interese, razvija sopstvenu ličnost i potencijale, poštuje druge osobe i njihov identitet, potrebe i interese, uz aktivno i odgovorno učešće u ekonomskom, društvenom i kulturnom životu i doprinosi demokratskom, ekonomskom i kulturnom razvoju društva.

Ciljevi i zadaci programa obrazovanja su:

- razvoj intelektualnih kapaciteta i znanja dece i učenika nužnih za razumevanje prirode, društva, sebe i sveta u kome žive, u skladu sa njihovim razvojnim potrebama, mogućnostima i interesovanjima;

- podsticanje i razvoj fizičkih i zdravstvenih sposobnosti dece i učenika;

- osposobljavanje za rad, dalje obrazovanje i samostalno učenje, u skladu sa načelima stalnog usavršavanja i načelima doživotnog učenja;

- osposobljavanje za samostalno i odgovorno donošenje odluka koje se odnose na sopstveni razvoj i budući život;

- razvijanje svesti o državnoj i nacionalnoj pripadnosti, negovanje srpske tradicije i kulture, kao i tradicije i kulture nacionalnih manjina;

- omogućavanje uključivanja u procese evropskog i međunarodnog povezivanja;

- razvijanje svesti o značaju zaštite i očuvanja prirode i životne sredine;

- usvajanje, razumevanje i razvoj osnovnih socijalnih i moralnih vrednosti demokratski uređenog, humanog i tolerantnog društva;

- uvažavanje pluralizma vrednosti i omogućavanje, podsticanje i izgradnja sopstvenog sistema vrednosti i vrednosnih stavova koji se temelje na načelima različitosti i dobrobiti za sve;

- razvijanje kod dece i učenika radoznalosti i otvorenosti za kulture tradicionalnih crkava i verskih zajednica, kao i etničke i verske tolerancije, jačanje poverenja među decom i učenicima i sprečavanje ponašanja koja narušavaju ostvarivanje prava na različitost;

- poštovanje prava dece, ljudskih i građanskih prava i osnovnih sloboda i razvijanje sposobnosti za život u demokratski uređenom društvu;

- razvijanje i negovanje drugarstva i prijateljstva, usvajanje vrednosti zajedničkog života i podsticanje individualne odgovornosti.

2. OBAVEZNI I PREPORUČENI SADRŽAJI OBAVEZNIH I IZBORNIH PREDMETA

 

OBAVEZNI NASTAVNI PREDMETI

 

SRPSKI JEZIK

Cilj i zadaci

Cilj nastave srpskog jezika jeste da učenici ovladaju osnovnim zakonitostima srpskog književnog jezika na kojem će se usmeno i pismeno pravilno izražavati, da upoznaju, dožive i osposobe se da tumače odabrana književna dela, pozorišna, filmska i druga umetnička ostvarenja iz srpske i svetske baštine.

Zadaci nastave srpskog jezika:

- razvijanje ljubavi prema maternjem jeziku i potrebe da se on neguje i unapređuje;

- opismenjavanje učenika na temeljima ortoepskih i ortografskih standarda srpskog književnog jezika;

- postupno i sistematično upoznavanje gramatike i pravopisa srpskog jezika;

- upoznavanje jezičkih pojava i pojmova, ovladavanje normativnom gramatikom i stilskim mogućnostima srpskog jezika;

- osposobljavanje za uspešno služenje književnim jezikom u različitim vidovima njegove usmene i pismene upotrebe i u različitim komunikacionim situacijama (uloga govornika, slušaoca, sagovornika i čitaoca);

- uočavanje razlike između mesnog govora i književnog jezika;

- razvijanje osećanja za autentične estetske vrednosti u književnoj umetnosti;

- razvijanje smisla i sposobnosti za pravilno, tečno, ekonomično i uverljivo - usmeno i pismeno izražavanje, bogaćenje rečnika, jezičkog i stilskog izraza;

- uvežbavanje i usavršavanje glasnog čitanja i čitanja u sebi (doživljajnog - izražajnog, interpretativnog, istraživačkog; čitanje s razumevanjem, logičko čitanje) u skladu sa vrstom teksta (književnim i ostalim tekstovima);

- osposobljavanje za čitanje, doživljavanje, razumevanje, svestrano tumačenje i vrednovanje književnoumetničkih dela raznih žanrova;

- upoznavanje, čitanje i tumačenje popularnih i informativnih tekstova iz ilustrovanih enciklopedija i časopisa za decu;

- postupno i sistematično osposobljavanje učenika za logičko shvatanje i kritičko procenjivanje pročitanog teksta;

- razvijanje potrebe za knjigom, sposobnosti da se njome učenici samostalno služe kao izvorom saznanja; navikavanje na samostalno korišćenje biblioteke (odeljenjske, školske, mesne);

- postupno ovladavanje načinom vođenja dnevnika o pročitanim knjigama;

- postupno i sistematično osposobljavanje učenika za doživljavanje i vrednovanje scenskih ostvarenja (pozorište, film);

- usvajanje osnovnih funkcionalnih pojmova i teorijskih pojmova iz književnosti, pozorišne i filmske umetnosti;

- upoznavanje, razvijanje, čuvanje i poštovanje vlastitog nacionalnog i kulturnog identiteta na delima srpske književnosti, pozorišne i filmske umetnosti, kao i drugih umetničkih ostvarenja;

- razvijanje poštovanja prema kulturnoj baštini i potrebe da se ona neguje i unapređuje;

- navikavanje na redovno praćenje i kritičko procenjivanje časopisa za decu i emisija za decu na radiju i televiziji;

- podsticanje učenika na samostalno jezičko, literarno i scensko stvaralaštvo;

- podsticanje, negovanje i vrednovanje učeničkih vannastavnih aktivnosti (literarna, jezička, recitatorska, dramska, novinarska sekcija i dr.);

- vaspitavanje učenika za život i rad u duhu humanizma, istinoljubivosti, solidarnosti i drugih moralnih vrednosti;

- razvijanje patriotizma i vaspitavanje u duhu mira, kulturnih odnosa i saradnje među ljudima.

Peti razred

Operativni zadaci:

- proveravanje i sistematizovanje znanja stečenih u prethodnim razredima;

- ovladavanje prostom rečenicom i njenim delovima;

- pojam složene rečenice;

- uvođenje učenika u pojam promenljivosti i nepromenljivosti vrsta reči;

- sticanje osnovnih znanja o imenicama, značenjima i funkcijama padeža;

- sticanje osnovnih znanja o imeničkim zamenicama i brojevima;

- sticanje osnovnih znanja o glagolima (vidovima i funkcijama);

- osposobljavanje učenika za uočavanje razlike u kvantitetu akcenta;

- savladavanje elemenata izražajnog čitanja i kazivanja tekstova, određenih programom;

- uvođenje učenika u tumačenje motiva, pesničkih slika i izražajnih sredstava u lirskoj pesmi;

- uvođenje učenika u strukturu epskog dela, s težištem na književnom liku i oblicima pripovedanja;

- uvođenje učenika u tumačenje dramskog dela, sa težištem na dramskoj radnji i licima;

- osposobljavanje učenika za samostalno, plansko i ekonomično prepričavanje, pričanje, opisivanje, izveštavanje, te za objedinjavanje raznih oblika kazivanja (prema zahtevima programa).

SADRŽAJI PROGRAMA

JEZIK

Gramatika

Obnavljanje, proveravanje i sistematizovanje znanja koja se u ovom i starijim razredima proširuju i produbljuju, do nivoa njihove primene i automatizacije u izgovoru i pisanju u skladu sa književnojezičkom normom i pravopisom.

Prosta rečenica - obnavljanje znanja o glavnim rečeničnim članovima (konstituentima): predikatu, kao centralnom članu rečenice, i subjektu, kao nezavisnom članu rečenice, koji se slažu u rodu i broju. Imenski predikat. Zavisni rečenični članovi: pravi i nepravi objekat - dopuna glagola i priloške odredbe za mesto, vreme, način, uzrok, meru i količinu; atribut i apozicija.

Sistematizacija znanja o članovima rečenice: glavni (nezavisni) i zavisni.

Prilikom usvajanja i obnavljanja znanja o priloškim odredbama uočavanje i prepoznavanje priloga, njihovog značenja i funkcije u rečenici.

Složena rečenica - pojam i prepoznavanje (ukazivanje na funkciju ličnog glagolskog oblika).

Uočavanje veznika u složenoj rečenici i ukazivanje na njihovu funkciju.

Pojam promenljivosti i nepromenljivosti reči. Promenljive reči: imenice, zamenice, pridevi, brojevi, glagoli; nepromenljive reči: prilozi, predlozi, veznici, uzvici, rečce.

Promena imenica (deklinacija): gramatička osnova, nastavak za oblik, pojam padeža. Uz promenu imenica ukazuje se na glasovne alternacije (u ruci), radi pravilnog govora i pisanja, ali se ne obrađuju.

Osnovne funkcije i značenja padeža: nominativ - subjekat i deo imenskog predikata; genitiv - pripadanje i deo nečega; dativ - namena i upravljenost; akuzativ - objekat; vokativ - dozivanje, skretanje pažnje, obraćanje; instrumental - sredstvo i društvo, upotreba u instrumentalu; lokativ - mesto.

Uz obradu padeža, uočavanje i prepoznavanje predloga i njihove funkcije.

Pridevi - obnavljanje i sistematizacija: značenje i vrste prideva; slaganje prideva sa imenicom u rodu, broju i padežu. Promena; komparacija prideva; funkcija prideva u rečenici, pridevski vid.

Imeničke zamenice - lične zamenice: promena, naglašeni i nenaglašeni oblici, upotreba lične zamenice svakog lica sebe, se; nelične imeničke zamenice (ko, što, itd.).

Glagoli - nesvršeni i svršeni (glagolski vid); prelazni, neprelazni i povratni glagoli (glagolski rod). Infinitiv i infinitivna osnova. Građenje i osnovna funkcija glagolskih oblika. Prezent, prezentska osnova; naglašeni i nenaglašeni oblik prezenta pomoćnih glagola; radni glagolski pridev, perfekat, futur I.

Brojevi - pojam i upotreba brojeva; sistematizacija vrsta; glavni (osnovni, zbirni) i redni; značenje brojeva.

Uočavanje razlike u kvantitetu akcenta (na tekstu).

Pravopis

Proveravanje, ponavljanje i uvežbavanje sadržaja iz prethodnih razreda (pisanje prisvojnih prideva sa nastavnicima) - ov, -ev, -in; i prisvojnih prideva koji se završavaju na glasovne grupe: -ski, -ški, -čki; upravnog govora; višečlanih geografskih imena, osnovnih i rednih brojeva i dr.).

Pisanje prideva izvedenih od imenica u čijoj se osnovi nalazi j (npr. armijski).

Pisanje naziva raznih organizacija i njihovih tela (organa). Pisanje zamenica u obraćanju: Vi.

Pisanje genitiva, akuzativa, instrumentala i lokativa imeničkih odričnih zamenica; odrična rečca ne uz imenice, prideve i glagole; rečca naj u superlativu.

Tačka i zapeta. Zapeta uz vokativ i apoziciju. Tri tačke. Crtica.

Navikavanje učenika na korišćenje pravopisa (školsko izdanje).

Ortoepija

Pravilan izgovor glasova: e, r, s, z

Vežbe u izgovaranju dugih i kratkih akcenata.

Uočavanje razlike u intonaciji upitnih rečenica (Ko je došao? Milan je došao?).

Intonacija i pauze vezane za interpunkcijske znakove: zapetu, tačku i zapetu i tri tačke.

KNJIŽEVNOST

Lektira

Lirika

Narodna pesma: Vila zida grad

Narodna pesma: Vojevao beli Vide, koledo

Obredne narodne kalendarske pesme (izbor)

Branko Radičević: Đački rastanak (odlomak)

Jovan Jovanović Zmaj: Pesma o pesmi

Vojislav Ilić: Zimsko jutro

Dušan Vasiljev: Domovina

Jovan Dučić: Polje

Desanka Maksimović: Pokošena livada

Stevan Raičković: Leto na visoravni

Miroslav Antić: Šašava pesma

Branko V. Radičević: Kad mati mesi medenjake, Kad otac bije

Dobrica Erić: Vašar u Topoli (odlomak)

Epika

Narodna pesma: Sveti Savo

Narodna pesma: Ženidba Dušanova

Epske narodne pesme starijih vremena (o Nemanjićima i Mrnjavčevićima) (izbor)

Narodne pitalice, zagonetke i poslovice (izbor)

Narodna pripovetka: Ero s onoga svijeta

Narodna pripovetka: Djevojka cara nadmudrila

Narodne bajke, novele, šaljive narodne priče i priče o životinjama (izbor)

Vuk St. Karadžić: Žitije Ajduk - Veljka Petrovića (odlomak)

Milovan Glišić: Prva brazda

Stevan Sremac: Čiča Jordan (odlomak)

Branislav Nušić: Hajduci

Ivan Cankar: Desetica

Branko Ćopić: Bašta sljezove boje (izbor priče iz ciklusa Jutra plavog sljeza)

Ivo Andrić: Mostovi

Grozdana Olujić: Nebeska reka

Stevan Raičković: Male bajke ili Veliko dvorište (izbor)

Danilo Kiš: Dečak i pas

Danijel Defo: Robinzon Kruso

Mark Tven: Doživljaji Toma Sojera

Žil Vern: 20 000 milja pod morem (odlomak)

Drama

Branislav Nušić: Kirija

Dušan Radović: Kapetan Džon Piplfoks

Ljubiša Đokić: Biberče

Dopunski izbor

Dušan Radović: Antologija srpske poezije za decu

Milovan Vitezović: Šešir profesora Koste Vujića (odlomak)

Goran Petrović: Pronađi i zaokruži (odlomak)

Vida Ognjenović: Putovanje u putopis - odlomak

Tiodor Rosić: Zlatna gora

L. N. Tolstoj: Devojčica i krčag

A. P. Čehov: Šala

Sa predloženog spiska, ili slobodno, nastavnik bira najmanje tri, a najviše pet dela za obradu.

Naučnopopularni i informativni tekstovi

Nikola Tesla: Moji izumi

Milutin Milanković: Uspomene, doživljaji, saznanja (izbor)

Pavle Sofrić Niševljanin: Glavnije bilje u narodnom verovanju i pevanju kod nas Srba (odeljci o ruži, bosiljku, hrastu, lipi...)

Veselin Čajkanović: Studije iz srpske religije i folklora (Sunce, Mesec, ruža, bosiljak...)

Grčki mitovi (izbor)

Izbor iz knjiga, enciklopedija i časopisa za decu.

Tumačenje teksta

Uvođenje učenika u analizu lirskih, epskih i dramskih dela: motivi i pesničke slike u lirskoj pesmi; uočavanje i obrazlaganje postupaka u oblikovanju književnih likova. Sistematsko navikavanje učenika na tumačenje likova sa više stanovišta: epsko (u akciji), čulno (izgled), lirsko (osećanja), dramsko (sukobi), psihološko (motivisanje postupaka); sociološko (uslovi formiranja i ispoljavanja), etičko (procenjivanje stavova i postupaka).

Uočavanje i tumačenje formi pripovedanja (oblika izlaganja) u epskom tekstu (naracija, deskripcija, dijalog).

Otkrivanje kompozicije epskog i dramskog dela; uviđanje i obrazlaganje značajnih pojedinosti u strukturi dela.

Otkrivanje jezičkostilskih sredstava kojima su oblikovane slike i izazvani umetnički utisci u književnom delu i obrazlaganje njihove umetničke funkcije. Čitanje i kritičko procenjivanje odlomaka iz beležaka o pročitanoj lektiri.

Usvajanje obrazovnih i vaspitnih vrednosti naučnopopularnog teksta.

Književnoteorijski pojmovi

Radom na tekstu i putem čitalačkog iskustva učenici uviđaju i usvajaju određene književnoteorijske pojmove.

Lirika

Lirski subjekat (uviđanje razlike između lirskog subjekta i pesnika).

Kompozicija; motivi i pesničke slike kao elementi kompozicije lirske pesme; analitički uvid u vodeći (glavni) motiv, umetničke pojedinosti i poentu pesme.

Vrste stihova prema broju slogova u lirskoj pesmi: ekspresivnost, izražajnost, ritmičnost.

Jezičkostilska izražajna sredstva: epitet, onomatopeja, poređenje.

Vrste autorske i narodne lirske pesme: opisna (deskriptivna) pesma, mitološka narodna pesma, obredna narodna lirika.

Epika

Pripovedač (uviđanje razlike između epskog pripovedača i pisca).

Oblici pripovedanja (izlaganja): opisivanje, uočavanje i obrazlaganje oblika pripovedanja u prvom i trećem licu; dijalog.

Fabula: elementi fabule; umetnički postupci u razvijanju radnje u epskom delu.

Vrste stihova prema broju slogova u narodnoj epskoj pesmi: ekspresivnost, izražajnost, ritmičnost.

Karakterizacija: pojam i vrste; etička i jezička karakterizacija likova.

Vrste epskih dela u stihu i prozi: epska narodna pesma, bajka, novela, šaljiva narodna priča, priča o životinjama.

Drama

Dramska radnja (osnovni pojmovi o razvijanju dramske radnje).

Dramski dijalog (osnovni pojmovi o dijalogu u dramskom delu).

Čin, pojava, lica u drami.

Drama i pozorište: dramski pisac, glumac, reditelj, lektor, scenograf, kostimograf i gledalac.

Dramske vrste: drama za decu, radio i televizijska drama.

Funkcionalni pojmovi

Učenici se podstiču da razumeju, usvoje i u odgovarajućim govornim i nastavnim situacijama primenjuju sledeće funkcionalne pojmove: svest, mašta, doživljaj, raspoloženje, empatija (prenošenje u duševni svet drugog); stav, gledište, zapažanje, poređenje, zaključak; uzrok - posledica, glavno - sporedno, lično - kolektivno, realno - fantastično; stil, slikovitost, izražajnost; odlomak, lokalizovanje; pisac, pesnik, čitalac; iskrenost, pravičnost, solidarnost, čestitost, plemenitost, dosetljivost, duhovitost.

Čitanje

Uvežbavanje čitanja u sebi, doživljajnog i istraživačkog čitanja; čitanje s razumevanjem i sa postavljenim zadacima u funkciji istraživanja, upoređivanja, dokumentovanja, odabiranja primera i tumačenja teksta; čitanje s olovkom u ruci (pisanje podsetnika za rad na tekstu, pripremanje za analizu teksta).

Posebno pripremanje proučenog teksta radi uvežbavanja izražajnog čitanja (tematska i emocionalna uslovljenost ritma, tempo, pauziranje i rečenički akcenat). Uvežbavanje izražajnog čitanja u funkciji ubedljivog kazivanja i recitovanja. Učenje napamet i izražajno kazivanje odlomaka iz epske poezije i proze i recitovanje nekoliko lirskih pesama.

JEZIČKA KULTURA

Osnovni oblici usmenog i pismenog izražavanja

Prepričavanje kratkih tekstova. Uočavanje strukture priče građene hronološkim redom (uvod - početak priče, tok radnje - isticanje najvažnijih momenata, vrhunac i završetak). Prepričavanje dinamične scene iz epskog dela, filma i televizijske emisije.

Pričanje o događajima (hronološki tok radnje) i opisivanje doživljaja - prema sačinjenom planu. Pričanje o izmišljenom događaju na osnovu date teme - prema samostalno sačinjenom planu, uz konsultovanje sa nastavnikom.

Opisivanje: jednostavnog radnog postupka; spoljašnjeg i unutrašnjeg prostora; pojedinosti u prirodi.

Uočavanje uspelih književnih portreta i jezičko - stilskih sredstava kojima su ostvareni. Portretisanje ličnosti iz neposredne okoline prema sačinjenom planu.

Uočavanje jezičko - stilskih sredstava u odlomcima deskriptivnog karaktera u lirskim i epskim delima.

Izveštavanje; vest; oblikovanje vesti prema pitanjima: ko, šta, kada, gde, kako i zašto.

Usmena i pismena vežbanja

Uočavanje razlike između govornog i pisanog jezika.

Kombinovanje govornih i pravopisnih vežbi - govorna interpretacija interpunkcijskih znakova (podizanje tona ispred zapete i ispred tri tačke, a spuštanje ispred tačke i tačke i zapete).

Ortoepske, gramatičke, leksičke i stilske vežbe u usmenom i pisanom izražavanju različitih sadržaja (prepričavanje, pričanje, opisivanje, izveštavanje i dr.).

Prepričavanje dinamične scene iz epskog dela, filma, televizijske emisije - prema zajedničkom planu.

Pričanje o događajima (hronološki tok radnje) i opisivanje doživljaja - po samostalno sačinjenom planu.

Opisivanje spoljašnjeg i unutrašnjeg prostora, pojedinosti u prirodi - po datom planu. Portretisanje ličnosti iz neposredne okoline - prema datom planu.

Pismo (međuškolsko dopisivanje); opšta pravila o pismu kao sastavu i obliku opštenja.

Ortoepske vežbe: uvežbavanje pravilnog izgovora reči, iskaza, rečenica, poslovica, brzalica, zagonetaka, pitalica, kraćih tekstova; slušanje zvučnih zapisa, kazivanje napamet lirskih i epskih tekstova; snimanje kazivanja i čitanja, analiza snimka i vrednosti.

Leksičke i semantičke vežbe: iznalaženje sinonima i antonima, uočavanje semantičke funkcije akcenta; neknjiževne reči i tuđice - njihova zamena jezičkim standardom; osnovno i preneseno značenje reči.

Sintaksičke i stilske vežbe: sastavljanje i pisanje rečenica prema posmatranim predmetima na slici i zadanim rečima; sastavljanje i pisanje pitanja o tematskoj celini u tekstu, na slici, u filmu; pisanje odgovora na ta pitanja.

Korišćenje umetničkih, naučnopopularnih i učeničkih tekstova kao podsticaja za slikovito kazivanje. Vežbe za bogaćenje rečnika i traženje pogodnog izraza. Uopšteno i konkretno kazivanje. Promena gledišta. Uočavanje i otklanjanje beznačajnih pojedinosti i suvišnih reči u tekstu i govoru. Otklanjanje praznoslovlja i tuđica. Otklanjanje nejasnosti i dvosmislenosti.

Uvežbavanje tehnike u izradi pismenog sastava (težište teme, izbor i raspored građe, osnovni elementi kompozicije i grupisanje građe prema kompozicionim etapama).

Uočavanje pasusa kao uže tematske celine i njegove kompozicijsko-stilske funkcije.

Osam domaćih pismenih zadataka i njihova analiza na času.

Četiri školska pismena zadatka - po dva u svakom polugodištu (jedan čas za izradu zadatka i dva za analizu i pisanje poboljšanje verzije sastava).

NAČIN OSTVARIVANJA PROGRAMA

JEZIK (gramatika, pravopis i ortoepija)

U nastavi jezika učenici se osposobljavaju za pravilnu usmenu i pismenu komunikaciju standardnim srpskim jezikom. Otuda zahtevi u ovom programu nisu usmereni samo na jezička pravila i gramatičke norme već i na njihovu funkciju. Na primer, rečenica se ne upoznaje samo kao gramatička jedinica (sa stanovišta njene strukture), već i kao komunikativna jedinica (sa stanovišta njene funkcije u komunikaciji).

Osnovni programski zahtev u nastavi gramatike jeste da se učenicima jezik predstavi i tumači kao sistem. Nijedna jezička pojava ne bi trebalo da se izučava izolovano, van konteksta u kojem se ostvaruje njena funkcija. U I i II razredu u okviru vežbi slušanja, govorenja, čitanja i pisanja učenici zapažaju jezičke pojave bez njihovog imenovanja, da bi se od III do VIII razreda u koncentričnim krugovima i kontinuiranim nizovima gramatički sadržaji izučavali postupno i selektivno u skladu sa uzrastom učenika.

Postupnost se obezbeđuje samim izborom i rasporedom nastavnih sadržaja, a konkretizacija nivoa obrade, kao vrsta uputstva za nastavnu praksu u pojedinim razredima, naznačena je opisno formulisanim zahtevima: zapažanje, uočavanje, usvajanje, pojam, prepoznavanje, razlikovanje, informativno, upotreba, obnavljanje, sistematizacija i drugima. Ukazivanjem na nivo programskih zahteva nastavnicima se pomaže u njihovim nastojanjima da učenike ne opterete obimom i dubinom obrade jezičke građe.

Selektivnost se ostvaruje izborom najosnovnijih jezičkih zakonitosti i informacija o njima.

Takvim pristupom jezičkoj građi u programu nastavnici se usmeravaju da tumačenje gramatičkih kategorija zasnivaju na njihovoj funkciji koju su učenici u prethodnim razredima uočili i njome, u manjoj ili većoj meri, ovladali u jezičkoj praksi. Postupnost i selektivnost u programu gramatike najbolje se uočavaju na sadržajima iz sintakse i morfologije od I do VIII razreda. Isti principi su, međutim, dosledno sprovedeni i u ostalim oblastima jezika. Na primer, alternaciju suglasnik k, g, h učenici će prvo zapažati u građenju reči i deklinaciji u V razredu, a vežbama i jezičkim igrama u tom i prethodnim razredima navikavati se na pravilnu upotrebu tih konsonanata u govoru i pisanju; elementarne informacije o palatalizaciji dobiće u VI razredu, a usvojena znanja o bitnim glasovnim osobinama srpskog jezika obnoviti i sistematizovati u VIII razredu. Tim načinom će učenici steći osnovne informacije o glasovnim promenama i alternacijama, osposobiće se za jezičku praksu, a neće biti opterećeni učenjem opisa i istorije tih jezičkih pojava.

Elementarne informacije iz morfologije počinju se učenicima davati od II razreda i postupno se iz razreda u razred proširuju i produbljuju. Od samog početka učenike treba navikavati da uočavaju osnovne morfološke kategorije, na primer: u II razredu pored uočavanja reči koje imenuju predmete i bića, uvodi se i razlikovanje roda i broja kod tih reči a u III razredu razlikovanje lica kod glagola. Tim putem će se učenici postupno i logički uvoditi ne samo u morfološke već i u sintaksičke zakonitosti (razlikovanje lica kod glagola - lični glagolski oblici - predikat - rečenica). Reči uvek treba uočavati i obrađivati u okviru rečenice, u kojoj se zapažaju njihove funkcije, značenja i oblici.

Programske sadržaje iz akcentologije ne treba obrađivati kao posebne nastavne jedinice. Ne samo u nastavi jezika, već i u nastavi čitanja i jezičke kulture, učenike treba u svakom razredu uvoditi u programom predviđene standardne akcenatske norme a stalnim vežbanjem, po mogućstvu uz korišćenje audio snimaka, učenike treba navikavati da čuju pravilno akcentovanu reč, a u mestima gde se odstupa od akcenatske norme, da razlikuju standardni akcenat od svoga akcenta.

Pravopis se savlađuje putem sistematskih vežbanja, elementarnih i složenih, koja se organizuju često, raznovrsno i različitim oblicima pismenih vežbi. Pored toga, učenike vrlo rano treba upućivati na služenje pravopisom i pravopisnim rečnikom (školsko izdanje).

Nastava ortoepije obuhvata sledeće elemente govora: artikulaciju glasova, jačinu, visinu i dužinu, akcenat reči, tempo, ritam, rečeničnu intonaciju i pauze.

Artikulacione vežbe odnose se na pravilan izgovor glasova: -č, -ć, -dž, -đ, -h, kao i - e (često otvoreno). Učenici s nepravilnim izgovorom -r, -s, -z upućuju se logopedu. Glasovi se najpre vežbaju pojedinačno, a onda u govornom lancu, u tekstu.

Ortoepske vežbe, obično kraće i češće, izvode se ne samo u okviru nastave jezika nego i nastave čitanja i jezičke kulture. Treba ukazivati na pravilnost u govoru, ali i na logičnost i jasnost.

Vežbe za usvajanje i utvrđivanje znanja iz gramatike do nivoa njegove praktične primene u novim govornim situacijama proističe iz programskih zahteva, ali su u velikoj meri uslovljene konkretnom situacijom u odeljenju - govornim odstupanjima od književnog jezika, kolebanjima, greškama koje se javljaju u pismenom izražavanju učenika. Stoga se sadržaj vežbanja u nastavi jezika mora određivati na osnovu sistematskog praćenja govora i pisanja učenika. Tako će nastava jezika biti u funkciji osposobljavanja učenika za pravilno komuniciranje savremenim književnim srpskim jezikom.

U nastavi gramatike treba primenjivati sledeće postupke koji su se u praksi potvrdili svojom funkcionalnošću:

- podsticanje svesne aktivnosti i misaonog osamostaljivanja učenika;

- suzbijanje misaone inercije i učenikovih imitatorskih sklonosti;

- zasnivanje težišta nastave na suštinskim vrednostima, odnosno na bitnim svojstvima i stilskim funkcijama jezičkih pojava;

- uvažavanje situacione uslovljenosti jezičkih pojava;

- povezivanje nastave jezika sa doživljavanjem umetničkog teksta;

- otkrivanje stilske funkcije, odnosno izražajnosti jezičkih pojava;

- korišćenje umetničkih doživljaja kao podsticaja za učenje maternjeg jezika;

- sistematska i osmišljena vežbanja u govoru i pisanju;

- što efikasnije prevazilaženje nivoa prepoznavanja jezičkih pojava;

- negovanje primenjenog znanja i umenja;

- kontinuirano povezivanje znanja o jeziku sa neposrednom govornom praksom;

- ostvarivanje kontinuiteta u sistemu pravopisnih i stilskih vežbanja;

- pobuđivanje učenikovog jezičkog izraza životnim situacijama;

- ukazivanje na gramatičku sačinjenost stilskih izražajnih sredstava;

- korišćenje prikladnih ilustracija određenih jezičkih pojava.

U nastavi gramatike izrazito su funkcionalni oni postupci koji uspešno suzbijaju učenikovu misaonu inertnost, a razvijaju radoznalost i samostalnost učenika, što pojačava njihov istraživački i stvaralački odnos prema jeziku. Navedena usmerenja nastavnog rada podrazumevaju njegovu čvrstu vezanost za životnu, jezičku i umetničku praksu, odnosno za odgovarajuće tekstove i govorne situacije. Zbog toga je ukazivanje na određenu jezičku pojavu na izolovanim rečenicama, istrgnutim iz konteksta, označeno kao izrazito nepoželjan i nefunkcionalan postupak u nastavi gramatike. Usamljene rečenice, lišene konteksta, postaju mrtvi modeli, podobni da se formalno kopiraju, uče napamet i reprodukuju, a sve to sprečava svesnu aktivnost učenika i stvara pogodnu osnovu za njihovu misaonu inertnost.

Savremena metodika nastave gramatike zalaže se da težište obrade određenih jezičkih pojava bude zasnovano na suštinskim osobenostima, a to znači na njihovim bitnim svojstvima i stilskim funkcijama, što podrazumeva zanemarivanje formalnih i sporednih obeležja proučavanih jezičkih pojava.

U nastavi jezika nužno je posmatrati jezičke pojave u životnim i jezičkim okolnostima koje su uslovile njihovo značenje. Učenike valja uputiti na pogodne tekstove i govorne situacije u kojima se određena jezička pojava prirodno javlja i ispoljava. Tekstovi bi trebalo da budu poznati učenicima, a ako pak nisu, treba ih pročitati i o njima razgovarati sa učenicima.

Nastavnik valja da ima na umu i to da upoznavanje suštine jezičke pojave često vodi preko doživljavanja i shvatanja umetničkog teksta, što će biti dovoljno jak podsticaj za nastavnika da što češće upućuje učenike da otkrivaju stilsku funkciju (izražajnost) jezičkih pojava. To će doprineti razvijanju učenikove radoznalosti za jezik, jer umetnička doživljavanja čine gramatičko gradivo konkretnijim, lakšim i primenljivijim. Kad učenicima postane pristupačna stilska (izražajna, ekspresivna) funkcija jezičke pojave, prihvataju je kao stvaralački postupak, što je vrlo pogodan i podsticajan put da znanja o jeziku brže prelaze u umenja, da se na taj način doprinosi boljem pismenom i usmenom izražavanju, ali i uspešnijoj analizi književnih tekstova.

Nužno je da nastavnik uvek ima na umu presudnu ulogu umesnih i sistematskih vežbanja, odnosno da nastavno gradivo nije usvojeno dok se dobro ne uvežba. To znači da vežbanja moraju biti sastavni činilac obrade nastavnog gradiva, primene, obnavljanja i utvrđivanja znanja.

Metodika nastave jezika, teorijski i praktično, upućuje da u nastavi maternjeg jezika treba što pre prevazići nivoe prepoznavanja i reprodukcije, a strpljivo i uporno negovati više oblike znanja i umenja - primenljivost i stvaralaštvo. U nastojanjima da se u nastavnoj praksi udovolji takvim zahtevima, funkcionalno je u svakoj pogodnoj prilici znanja iz gramatike staviti u funkciju tumačenja teksta (umetničkog i popularnog), čime se ono uzdiže od prepoznavanja i reprodukcije na nivoe umenja i praktične primene.

Praktičnost i primenljivost znanja o jeziku i njegovo prelaženje u umenje i navike posebno se postiže negovanjem pravopisnih i stilskih vežbi.

Učenike, takođe, kontinuirano treba podsticati da svoja znanja o jeziku povezuju sa komunikativnim govorom. Jedan od izrazito funkcionalnih postupaka u nastavi gramatike jesu vežbanja zasnovana na korišćenju primera iz neposredne govorne prakse, što nastavu gramatike približava životnim potrebama u kojima se primenjeni jezik pojavljuje kao svestrano motivisana ljudska aktivnost. Nastava na taj način postaje praktičnija i zanimljivija, čime učeniku otvara raznovrsne mogućnosti za njegova stvaralačka ispoljavanja.

Situacije u kojima se ispoljavaju određene jezičke pojave može i sam nastavnik da postavlja učenicima, da ih spretno podseća na njihova iskustva, a oni će kazivati ili pisati kako u izazovnim prilikama govorno reaguju.

Celoviti saznajni krugovi u nastavi gramatike, koji započinju motivacijom, a završavaju saznavanjem, rezimiranjem i primenom određenog gradiva, u savremenom metodičkom pristupu, pogotovu u problemski usmerenoj nastavi, otvaraju se i zatvaraju više puta tokom nastavnog časa. Takav saznajni proces podrazumeva učestalo spajanje indukcije i dedukcije, analize i sinteze, konkretizacije i apstrakcije, teorijskih obaveštenja i praktične obuke.

Savremena metodika nastave ističe niz saodnosnih metodičkih radnji koje valja primeniti u nastavnoj obradi programskih jedinica iz jezika i koje omogućuju da svaki celovit saznajni put, počev od onog koji je uokviren školskim časom, dobije svoju posebnu strukturu.

Obrada novih nastavnih (programskih) jedinica podrazumeva primenu sledećih metodičkih radnji:

Korišćenje pogodnog polaznog teksta (jezičkog predloška) na kome se uviđa i objašnjava odgovarajuća jezička pojava. Najčešće se koriste kraći umetnički, naučno-popularni i publicistički tekstovi, a i primeri iz pismenih radova učenika.

Korišćenje iskaza (primera iz prigodnih, tekućih ili zapamćenih) govornih situacija.

Podsticanje učenika da polazni tekst dožive i shvate u celini i pojedinostima.

Utvrđivanje i obnavljanje znanja o poznatim jezičkim pojavama i pojmovima koji neposredno doprinose boljem i lakšem shvatanju novog gradiva. (Obično se koriste primeri iz poznatog teksta.)

Upućivanje učenika da u tekstu, odnosno u zapisanim iskazima iz govorne prakse, uočavaju primere jezičke pojave koja je predmet saznavanja.

Najavljivanje i beleženje nove nastavne jedinice i podsticanje učenika da zapaženu jezičku pojavu istraživački sagledaju.

Saznavanje bitnih svojstava jezičke pojave (oblika, značenja, funkcije, promene, izražajnih mogućnosti...).

Sagledavanje jezičkih činjenica (primera) sa raznih stanovišta, njihovo upoređivanje, opisivanje i klasifikovanje.

Ilustrovanje i grafičko predstavljanje jezičkih pojmova i njihovih odnosa.

Definisanje jezičkog pojma; isticanje svojstva jezičke pojave i uočenih zakonitosti i pravilnosti.

Prepoznavanje, objašnjavanje i primena saznatog gradiva u novim okolnostima i u primerima koje navode sami učenici (neposredna dedukcija i prvo vežbanje).

Utvrđivanje, obnavljanje i primena stečenog znanja i umenja (dalja vežbanja, u školi i kod kuće).

Navedene metodičke radnje međusobno se dopunjuju i prožimaju, a ostvaruju se u sukcesivnoj i sinhronoj postavci. Neke od njih mogu biti ostvarene pre nastavnog časa na kome se razmatra određena jezička pojava, a neke i posle časa. Tako, na primer, dobro je da tekst na kome se usvaja gradivo iz gramatike bude ranije upoznat, a da pojedine jezičke vežbe budu predmet učeničkih domaćih zadataka. Ilustrovanje, na primer, ne mora biti obavezna etapa nastavnog rada, već se primenjuje kad mu je funkcionalnost neosporna.

Paralelno i združeno u navedenom saznajnom putu teku sve važne logičke operacije: zapažanje, upoređivanje, zaključivanje, dokazivanje, definisanje i navođenje novih primera. To znači da časovi na kojima se izučava gramatičko gradivo nemaju odeljene etape, odnosno jasno uočljive prelaze između njih. Nešto je vidljiviji prelaz između induktivnog i deduktivnog načina rada, kao i između saznavanja jezičke pojave i uvežbavanja.

KNJIŽEVNOST

Uvođenje učenika u svet književnosti, ali i ostalih, tzv. neknjiževnih tekstova (popularnih, informativnih), predstavlja izuzetno odgovoran nastavni zadatak. Upravo na ovom stupnju školovanja stiču se osnovna i vrlo značajna znanja, umenja i navike od kojih će u dobroj meri zavisiti ne samo učenička književna kultura, već i njegova opšta kultura na kojoj se temelji ukupno obrazovanje svakog školovanog čoveka.

Lektira

Ukinuta je neprirodna i nepotrebna podela na domaću i školsku lektiru, pa tako izvori za obradu tekstova iz lektire, pored čitanki, postaju knjige lektire za određeni uzrast i sva ostala pristupačna literatura.

Data je lektira za određen razred, razvrstana po književnim rodovima - lirika, epika, drama, da bi se kroz sve programe mogla pratiti odgovarajuća i razložna proporcija književnih dela. Podela je izvršena prema osnovnoj razlici vezanoj za stih i prozu. Lektira je obogaćena izborom naučnopopularnih i informativnih tekstova.

Tekstovi iz lektire predstavljaju programsku okosnicu. Nastavnik ima načelnu mogućnost da ponuđene tekstove prilagođava konkretnim nastavnim potrebama, ali je obavezan i na slobodan izbor iz naše narodne književnosti i tzv. neknjiževnih tekstova - prema programskim zahtevima.

Razlike u ukupnoj umetničkoj i informativnoj vrednosti pojedinih tekstova utiču na odgovarajuća metodička rešenja (prilagođavanje čitanja vrsti teksta, opseg tumačenja teksta u zavisnosti od složenosti njegove strukture, povezivanje i grupisanje sa odgovarajućim sadržajima iz drugih predmetnih područja - gramatike, pravopisa i jezičke kulture i sl.).

Nastavniku je data mogućnost i dopunskog izbora dela u skladu sa nastavnim potrebama i interesovanjima konkretnog đačkog kolektiva sa kojim ostvaruje program.

Čitanje od III do VIII razreda

Tumačenje teksta zasniva se na njegovom čitanju, doživljavanju i razumevanju. Pri tome je kvalitet shvatanja poruka i neposredno uslovljen kvalitetom čitanja. Zato su razni oblici usmerenog čitanja osnovni preduslov da učenici u nastavi stiču saznanja i da se uspešno uvode u svet književnog dela.

Izražajno čitanje neguje se sistematski, uz stalno povećavanje zahteva i nastojanje da se što potpunije iskoriste sposobnosti učenika za postizanje visokog kvaliteta u veštini čitanja. Vežbanja u izražajnom čitanju izvode se planski i uz solidno nastavnikovo i učenikovo pripremanje. U okviru svoje pripreme nastavnik blagovremeno odabira pogodan tekst i studiozno proučava one njegove osobenosti koje utiču na prirodu izražajnog čitanja. U skladu sa misaono-emotivnim sadržajem teksta, nastavnik zauzima odgovarajući stav i određuje situacionu uslovljenost jačine glasa, ritma, tempa, intonacije, pauza, rečeničnog akcenta i glasovnih transformacija. Pri tome se povremeno služi audio snimcima uzornih interpretativnih čitanja.

Pošto se izražajno čitanje, po pravilu, uvežbava na prethodno obrađenom i dobro shvaćenom tekstu, to je konkretno i uspešno tumačenje štiva neophodan postupak u pripremanju učenika za izražajno čitanje. U okviru neposredne pripreme u VI, VII i VIII razredu povremeno se i posebno analiziraju psihički i jezičkostilski činioci koji zahtevaju odgovarajuću govornu realizaciju. U pojedinim slučajevima nastavnik (zajedno sa učenicima) posebno priređuje tekst za izražajno čitanje na taj način što u njemu obeležava vrste pauza, rečenične akcente, tempo i glasovne modulacije.

Izražajno čitanje uvežbava se na tekstovima različite sadržine i oblika; koriste se lirski, epski i dramski tekstovi u prozi i stihu, u narativnom, deskriptivnom, dijaloškom i monološkom obliku. Posebna pažnja posvećuje se emocionalnoj dinamici teksta, njegovoj dramatičnosti i govorenju iz perspektive pisca i pojedinih likova.

U odeljenju treba obezbediti odgovarajuće uslove za izražajno čitanje i kazivanje - učenicima u ulozi čitača i govornika valja obezbediti mesto ispred odeljenjskog kolektiva, u odeljenju stvoriti dobru slušalačku publiku, zainteresovanu i sposobnu da kritički i objektivno procenjuje kvalitet čitanja i kazivanja. Posredstvom audio snimka, učenicima povremeno treba omogućiti da čuju svoje čitanje i da se kritički osvrću na svoje umenje. Na časovima obrade književnih dela primenjivaće se učenička iskustva u izražajnom čitanju, uz stalno nastojanje da svi oblici govornih aktivnosti budu korektni i uverljivi.

Čitanje u sebi je najproduktivniji oblik sticanja znanja pa mu se u nastavi poklanja posebna pažnja. Ono je uvek usmereno i istraživačko; pomoću njega se učenici osposobljavaju za svakodnevno sticanje informacija i za učenje.

Vežbe čitanja u sebi neposredno se uklapaju u ostale oblike rada i uvek su u funkciji svestranijeg sticanja znanja i razumevanja ne samo književnog dela, već i svih ostalih tekstova.

Primena tekst metode u nastavi podrazumeva vrlo efikasne vežbe za savladavanja čitanja u sebi s razumevanjem i doprinosi razvijanju sposobnosti učenika da usklađuju brzinu čitanja sa ciljem čitanja i karakteristikama teksta koji čitaju.

Kvalitet čitanja u sebi podstiče se prethodnim usmeravanjem učenika na tekst i davanjem odgovarajućih zadataka, a potom i obaveznim proveravanjem razumevanja pročitanog teksta, odnosno ostvarenja dobijenih zadataka, Informativno, produktivno i analitičko čitanje najuspešnije se podstiču samostalnim istraživačkim zadacima koji se učenicima daju u pripremnom postupku za obradu teksta ili obradu sadržaja iz gramatike i pravopisa. Tim putem se unapređuju brzina i ekonomičnost čitanja, a naročito brzina shvatanja pročitanog teksta, podstiče se saznajni proces, čime se učenici osposobljavaju za samostalno učenje.

Učenici starijih razreda uvode se u "letimično" čitanje koje se sastoji od brzog traženja informacije i značenja u tekstu, pri čemu se ne pročita svaka reč, već se pogledom "prolazi" kroz tekst i čita se na preskok (međunaslovi, podnaslovi, prvi redovi u odeljcima, uvod, zaključak). Pri vežbanju učenika u "letimičnom" čitanju, prethodno se zadaju odgovarajući zadaci (traženje određenih informacija, podataka i sl.), a potom proverava kvalitet njihovog ostvarenja. "Letimičnim" čitanjem učenici se takođe osposobljavaju da radi podsećanja, obnavljanja, memorisanja, čitaju podvučene i na drugi način označene delove teksta prilikom ranijeg čitanja "s olovkom u ruci", koje treba sistematski sprovoditi kao vid pripremanja učenika za samostalan rad i učenje.

Izražajno kazivanje napamet naučenih tekstova i odlomaka u prozi i stihu značajan je oblik rada u razvijanju govorne kulture učenika. Valja imati u vidu da je ubedljivo govorenje proznog teksta polazna osnova i neophodan uslov za prirodno i izražajno kazivanje stihova. Zato je poželjno da se povremeno, na istom času, naizmenično uvežbava i upoređuje govorenje tekstova u prozi i stihu.

Napamet će se učiti razni kraći prozni tekstovi (naracija, deskripcija, dijalog, monolog), lirske pesme raznih vrsta i odlomci iz epskih pesama. Uspeh izražajnog kazivanja znatno zavisi od načina učenja i logičkog usvajanja teksta. Ako se mehanički uči, kao što ponekad biva, usvojeni automatizam se prenosi i na način kazivanja. Zato je poseban zadatak nastavnika da učenike navikne na osmišljeno i interpretativno učenje teksta napamet. Tokom vežbanja treba stvoriti uslove da kazivanje teče "oči u oči", da govornik posmatra lice slušalaca i da s publikom uspostavlja emocionalni kontakt. Maksimalna pažnja se posvećuje svim vrednostima i izražajnim mogućnostima govornog jezika, posebno - prirodnom govornikovom stavu, pouzdanom prenošenju informacija i sugestivnom kazivanju.

Tumačenje teksta od III do VIII razreda

Sa obradom teksta počinje se posle uspešnog čitanja naglas i čitanja u sebi. Književnoumetničko delo se čita, prema potrebi i više puta, sa ciljem da izazove odgovarajuće doživljaje i utiske koji su neophodni za dalje upoznavanje i proučavanje teksta. Razni oblici ponovljenog i usmerenog čitanja dela u celini, ili njegovih odlomaka, obavezno će se primenjivati u obradi lirske pesme i kraće proze.

Pri obradi teksta primenjivaće se u većoj meri jedinstvo analitičkih i sintetičkih postupaka i gledišta. Značajne pojedinosti, elementarne slike, ekspresivna mesta i stilskojezički postupci neće se posmatrati kao usamljene vrednosti, već ih treba sagledavati kao funkcionalne delove viših celina i tumačiti u prirodnom sadejstvu s drugim umetničkim činiocima. Književnom delu pristupa se kao složenom i neponovljivom organizmu u kome je sve uslovljeno uzročno-posledičnim vezama, podstaknuto životnim iskustvom i uobličeno stvaralačkom maštom.

Učenike treba revnosno navikavati na to da svoje utiske, stavove i sudove o književnom delu podrobnije dokazuju činjenicama iz samoga teksta i tako ih osposobljavati za samostalan iskaz, istraživačku delatnost i zauzimanje kritičkih stavova prema proizvoljnim ocenama i zaključcima.

Nastavnik će imati u vidu da je tumačenje književnih dela u osnovnoj školi, pogotovu u mlađim razredima, u načelu preteorijsko i da nije uslovljeno poznavanjem stručne terminologije. To, međutim, nimalo ne smeta da i običan, "razgovor o štivu" u mlađim razredima bude stručno zasnovan i izveden sa puno inventivnosti i istraživačke radoznalosti. Vrednije je projektovanje učenika povodom neke umetničke slike i njeno intenzivno doživljavanje i konkretizovanje u učenikovoj mašti nego samo saznanje da ta slika formalno spada u red metafora, personifikacija ili poređenja. Zato se još od prvog razreda učenici navikavaju da slobodno ispoljavaju svoje utiske, osećanja, asocijacije i misli izazvane slikovitom i figurativnom primenom pesničkog jezika.

U svim razredima obrada književnog dela treba da bude povezana sa rešavanjem problemskih pitanja podstaknutih tekstom i umetničkim doživljavanjem. Na taj način stimulisaće se učenička radoznalost, svesna aktivnost i istraživačka delatnost, svestranije će se upoznati delo i pružati mogućnost za afirmaciju učenika u radnom procesu.

Mnogi tekstovi, a pogotovu odlomci iz dela, u nastavnom postupku zahtevaju umesnu lokalizaciju, često i višestruku. Situiranje teksta u vremenske, prostorne i društveno-istorijske okvire, davanje neophodnih podataka o piscu i nastanku dela, kao i obaveštenja o bitnim sadržajima koji prethode ili slede odlomku - sve su to uslovi bez kojih se u brojnim slučajevima tekst ne može intenzivno doživeti i pravilno shvatiti. Zato prototopsku i psihološku realnost, iz koje potiču tematska građa, motivi, likovi i dublji podsticaji za stvaranje, treba dati u prigodnom vidu i u onom obimu koji je neophodan za potpunije doživljavanje i pouzdanije tumačenje.

Metodika nastave književnosti već nekoliko decenija, teorijski i praktično, razvija i stalno usavršava nastavnikov i učenikov istraživački, pronalazački, stvaralački i satvorački odnos prema književnoumetničkom delu. Književnost se u školi ne predaje i ne uči, već čita, usvaja, u njoj se uživa i o njoj raspravlja. To su putevi da nastava književnosti širi učenikove duhovne vidike, razvija istraživačke i stvaralačke sposobnosti učenika, kritičko mišljenje i umetnički ukus, pojačava i kultiviše literarni, jezički i životni senzibilitet.

Moderna i savremena organizacija nastave maternjeg jezika i književnosti podrazumeva aktivnu ulogu učenika u nastavnom procesu. U savremenoj nastavi književnosti učenik ne sme biti pasivni slušalac koji će u određenom trenutku reprodukovati "naučeno gradivo", odnosno nastavnikova predavanja, već aktivni subjekat koji istraživački, stvaralački i satvorački u č e s t v u j e u proučavanju književnoumetničkih ostvarenja.

Učenikova aktivnost treba da svakodnevno prolazi kroz sve tri radne etape: pripremanje, rad na času i rad posle časa. U svim etapama učenik se mora sistematski navikavati da u toku čitanja i proučavanja dela samostalno rešava brojna pitanja i zadatke, koji će ga u punoj meri emocionalno i misaono angažovati, pružiti mu zadovoljstvo i pobuditi istraživačku radoznalost. Takvi zadaci biće najmoćnija motivacija za rad što je osnovni uslov da se ostvare predviđeni interpretativni dometi. Nastavnik valja da postavi zadatke koji će učenika podsticati da uočava, otkriva, istražuje, procenjuje i zaključuje. Nastavnikova uloga jeste u tome da osmišljeno pomogne učeniku tako što će ga podsticati i usmeravati, nastojeći da razvija njegove individualne sklonosti i sposobnosti, kao i da adekvatno vrednuje učeničke napore i rezultate u svim oblicima tih aktivnosti.

Proučavanje književnoumetničkog dela u nastavi je složen proces koji započinje nastavnikovim i učenikovim pripremanjem (motivisanje učenika za čitanje, doživljavanje i proučavanje umetničkog teksta, čitanje, lokalizovanje umetničkog teksta, istraživački pripremni zadaci) za tumačenje dela, svoje najproduktivnije vidove dobija u interpretaciji književnog dela na nastavnom času, a u oblicima funkcionalne primene stečenih znanja i umenja nastavlja se i posle časa: u produktivnim obnavljanjima znanja o obrađenom nastavnom gradivu, u poredbenim izučavanjima književnoumetničkih dela i istraživačko-interpretativnim pristupima novim književnoumetničkim ostvarenjima. Središnje etape procesa proučavanja književnoumetničkog dela u nastavi jesu metodološko i metodičko z a s n i v a nj e interpretacije i njeno r a z v i j a nj e na nastavnom času.

U zasnivanju i razvijanju nastavne interpretacije književnoumetničkog dela osnovno metodološko opredeljenje treba da bude prevashodna usmerenost interpretacije prema umetničkom tekstu. Savremena metodika nastave književnosti opredelila se, dakle, za unutrašnje (imanentno) izučavanje umetničkog teksta, ali ona nikako ne previđa nužnost primene i spoljašnjih gledišta da bi književnoumetničko delo bilo valjano i pouzdano protumačeno.

Uz navedena metodološka opredeljenja, nastavna interpretacija književnoumetničkog dela valja da udovolji i zahtevima koje joj postavlja metodika nastave književnosti: da bude originalna, estetski motivisana, svestrano usklađena sa nastavnim ciljevima i značajnim didaktičkim načelima, da ima sopstvenu koherentnost i postupnost, a da metodološka i metodička postupanja na svakoj deonici interpretacije ostvaruju jedinstvo analize i sinteze.

O okviru osnovne metodološke orijentacije da nastavna interpretacija književnoumetničkog dela u najvećoj meri bude usmerena prema umetničkom tekstu, primat pripada opredeljenju da se dinamika interpretacije usklađuje sa vodećim umetničkim vrednostima književnog ostvarenja, tako što će one biti činioci objedinjavanja interpretativnih tokova kroz svet dela. Jedno od najvažnijih načela koje poštuje tako zasnovana i opredeljena nastavna interpretacija jeste udovoljavanje zahtevu da se tumačenjem vodećih vrednosti obuhvati, odnosno prouči, delo u celini. Pošto su objedinjena postavka i odnosi svestranih međusobnih prožimanja prirodne datosti umetničkih činilaca u delu, tumačenjem vodećih umetničkih vrednosti obuhvataju se i upoznaju i svi drugi bitni činioci umetničke strukture, među kojima svaki u interpretaciji dobija onoliko mesta koliko mu pripada u skladu sa udelom koji ima u opštoj umetničkoj vrednosti dela. U nastavnoj interpretaciji književnoumetničkog dela objedinjavajući i sintetički činioci mogu biti: umetnički doživljaji, tekstovne celine, bitni strukturni elementi (tema, motivi, umetničke slike, fabula, siže, književni likovi, poruke, motivacioni postupci, kompozicija), oblici kazivanja, jezičko-stilski postupci i literarni (književnoumetnički) problemi.

U svakom konkretnom slučaju, dakle, na valjanim estetskim, metodološkim i metodičkim razlozima valja utemeljiti izbor onih vrednosnih činilaca prema kojima će biti usmeravana dinamika nastavne interpretacije književnoumetničkog dela. Zato metodološki i metodički prilazi književnoumetničkom delu, koje teorijski i praktično zasniva i razvija savremena metodika nastave književnosti, ne poznaju i ne priznaju utvrđene metodološke i metodičke sisteme koje bi trebalo primeniti u interpretaciji svakog pojedinog dela. To znači da nema jednom datih i uhodanih puteva kojima se ulazi u svet svakog pojedinog književnoumetničkog ostvarenja, već su ti putevi unekoliko uvek drugačiji u pristupu svakom pojedinom književnoumetničkom delu - onoliko koliko je ono autonomno, samosvojno i neponovljivo umetničko ostvarenje.

Književni pojmovi

Književne pojmove učenici će upoznavati uz obradu odgovarajućih tekstova i pomoću osvrta na prethodno čitalačko iskustvo. Tako će se, na primer, tokom obrade neke rodoljubive pesme, a uz poredbeni osvrt na dve-tri ranije pročitane pesme iste vrste, razvijati pojam rodoljubive pesme i sticati saznanje o toj lirskoj vrsti. Upoznavanje metafore biće pogodno tek kada su učenici u prethodnom i predteorijskom postupku otkrivali izražajnost izvesnog broja metaforičkih slika, kad neke od njih već znaju napamet i nose ih kao umetničke doživljaje. Jezičkostilskim izražajnim sredstvima prilazi se s doživljajnog stanovišta; polaziće se od izazvanih umetničkih utisaka i estetičke sugestije, pa će se potom istraživati njihova jezičko-stilska uslovljenost.

Funkcionalni pojmovi

Funkcionalni pojmovi se ne obrađuju posebno, već se u toku nastave ukazuje na njihova primenjena značenja. Učenici ih spontano usvajaju u procesu rada, u tekućim informacijama na časovima, a uz paralelno prisustvo reči i njome označenog pojma. Potrebno je samo podsticati učenike da navedene reči (a i druge slične njima) razumeju i shvate i da ih primenjuju u odgovarajućim situacijama. Ako, na primer, na zahtev da se uoče i objasne okolnosti koje utiču na ponašanje nekog lika, učenik navede te okolnosti, onda je to znak (i provera) da je taj pojam i odgovarajuću reč shvatio u punom značenju.

U usmenom i pismenom izražavanju uzgredno će se proveravati da li učenici pravilno shvataju i upotrebljavaju reči: uzrok, uslov, situacija, poruka, odnos i sl. Tokom obrade književnih dela, kao i u okviru govornih i pismenih vežbi, nastojaće se da učenici otkrivaju što više osobina, osećanja i duševnih stanja pojedinih likova, pri čemu se te reči beleže i tako spontano bogati rečnik funkcionalnim pojmovima.

Funkcionalne pojmove ne treba ograničiti na pojedine razrede. Svi učenici jednog razreda neće moći da usvoje sve programom navedene pojmove za taj razred, ali će zato spontano usvojiti znatan broj pojmova koji su u programima starijih razreda. Usvajanje funkcionalnih pojmova je neprekidan proces u toku vaspitanja i obrazovanja, a ostvaruje se i proverava u toku ostvarivanja sadržaja svih programsko-tematskih područja.

JEZIČKA KULTURA

Razvijanje jezičke kulture jedan je od najvažnijih zadataka nastave maternjeg jezika. Ovaj nastavni proces, iako je programski konstituisan kao posebno područje, s posebnim sadržajima i oblicima rada, mora se prenositi kako na obradu književnog teksta koji je najbolji obrazac izražavanja, tako i na gramatiku s pravopisom, koja normira pravila i definiše jezičke zakone. Isto tako, u povratnom smeru, obrada književnog teksta i rad na gramatici i pravopisu književnog jezika, mora uključivati i sadržaje za negovanje kulture usmenog i pismenog izražavanja, jer su svojim većim delom tom cilju i podređeni. Rad na bogaćenju jezičke kulture treba da se integriše sa svim vidovima usmenih i pismenih oblika izražavanja.

U nastavi jezika i kulture izražavanja valja neprestano imati u vidu zajednički osnovni cilj: razvijanje jezičkog mišljenja i jezičke svesti uočavanjem jezičkih zakonitosti, pa tek na osnovu takve svesti prelaziti na normiranje i definisanje. Otuda jezik kao sredstvo izražavanja treba da bude predmet nastavne pažnje u svim njegovim strukturama.

Neophodno je da učenici uoče razliku između govornog i pisanog jezika. U govornom jeziku rečenice su obično kraće. Česti nedostaci su nezavršene i stilski neuređene rečenice i upotreba poštapalica.

Nastava će biti očiglednija i efikasnija ako se koriste audiosnimci (npr. Zvučna čitanka) i ako se sluša i analizira snimljen govor učenika.

Leksičke i morfološke vežbe, treba da bogate učeničko saznanje o reči kao obliku, čemu služe ne samo konjugacija i deklinacija, nego i sistem građenja reči (proste, izvedene i složene). Vežbe u građenju izvedenih reči i složenica, po ugledu na slične reči u obrađenom tekstu, treba da utiču na bogaćenje učeničkog rečnika.

U starijim razredima leksičko-semantičke vežbe se odnose na složenije sadržaje: pravo i preneseno značenje reči, sinonimiju, homonimiju, antonimiju, polisemiju, arhaizme, dijalektizme, žargonizme, pozajmljenice, frazeologizme. Treba upućivati učenike na služenje rečenicama: jednojezičnim i dvojezičnim, lingvističkim i enciklopedijskim.

Semantičke vežbe se povezuju s morfološkim i sintaksičkim vežbama i one treba da razviju učenikovu svest o određenoj moći značenja reči, na osnovu čega se jedino i može razvijati sposobnost i veština izražavanja. U mlađim razredima te vežbe obuhvataju otkrivanje semantičke vrednosti akcenta, i to isključivo na ilustrovanim primerima (Sunce je selo za selo hajdmo, sele, na selo, itd.).

Sintaksičke vežbe su, kao i morfološke i semantičke, bitniji sadržaji jezičke kulture u svim razredima. Težina zahteva, prirodno, određuje se prema uzrastu učenika. Te se vežbe mogu izvoditi i pre nego što učenik počne da stiče sintaksičke pojmove, s tim što se na tom nivou u nastavnom razgovoru ne upotrebljavaju stručni nazivi. Do upoznavanja prvih sintaksičkih pojmova, vežbe u oblikovanju rečenice treba da formiraju svest učenika o mestu i položaju pojedinih rečeničnih delova u sklopu proste rečenice. Kad se steknu prvi pojmovi o prostoj rečenici, i vežbe će biti konkretnije i bogatije. Rad na stilistici rečenice konkretno se nastavlja do kraja osnovnog školovanja. On se sastoji kako u analizi i oceni učeničkih rečenica iz usmenog izlaganja, tako i u analizi i proceni rečenica u njihovim pismenim sastavima, a naročito i posebno - u analizi rečenica iz dela obeju lektira i govornog jezika.

Sve vrste tih vežbanja, čiji je cilj razvijanje jezičkog mišljenja, izvode se na tekstu ili u toku razgovora.

Znatan deo govornih vežbanja ima za cilj izgrađivanje kulture usmenog izražavanja. U nizu svojih zadataka (pravilnost, lakoća, jasnost, jednostavnost, prirodnost, preciznost, dikcija) te vežbe treba u najvećoj meri da približe učenikov govor književnom izgovoru. S obzirom na veliko šarenilo i veoma primetnu dijalekatsku raznolikost govora učenika, a često i nastavnika, govorenje napamet naučenih odlomaka u stihu i prozi (uz pomoć auditivnih nastavnih sredstava) treba da omogući učeniku ne samo negovanje pravilne dikcije nego i da ubrza proces približavanja književnom izgovoru.

U svim oblicima negovanja jezike kulture obrazac ili uzor treba da dobije odgovarajuće mesto i njegov značaj se ne sme nikako potceniti. Smišljeno odabran uzor, primeren uzrastu i vrsti, treba da bude cilj do kojeg se stiže uz odgovarajuće napore. I oblici usmenog, kao i oblici pismenog izražavanja, u svim vrstama i tipovima treba da se prikažu učenicima u pažljivo odabranim uzorcima izražavanja. Ukoliko se jedna vrsta usmenog ili pismenog izražavanja kontinuirano ponavlja iz razreda u razred, onda treba u svakom ponovljenom slučaju, u istom ili sledećem razredu, analizom uzorka konkretno pokazati i obim povećanih zahteva (u sadržajnom, kompoziciono-formalnom i jezičko-stilskom pogledu).

Da se uzorci ne bi pretvorili u klišea koja sputavaju učeničku individualnost i samostalnost, vreme između prikazivanja uzorka i izrade odgovarajućeg pismenog zadatka treba ispuniti radom na analizi sličnih sastava. Ovi sastavi mogu biti u formi odabranih tekstova koje učenici sami pronalaze u svojim čitankama ili lektiri, a obavezno i u formi samostalnih domaćih pismenih ili usmenih zadataka - sastava kojima se ostvaruje proces ovladavanja određenim oblikom pismenog ili usmenog izražavanja. U analizi uzoraka treba obratiti pažnju na sve elemente konkretne jezičke strukture: sadržaj i kompozicija sastava, raspored detalja i izražajnost upotrebljene leksike i stilskih postupaka. Nijedan školski pismeni zadatak ne bi trebalo da se izvede, a da se prethodno, na čitavom nizu smišljeno programiranih časova, nije govorilo kako o predmetu koji će biti tema pismenog sastava, tako i o obliku u kojem će ta tema biti obrađena.

Bogaćenju kulture usmenog i pismenog izražavanja posebno će doprineti samostalni rad učenika na prikupljanju odabranih primera jezika i stila. Zbog toga učenici treba da beleže vredne primere: uspele opise, reljefne portrete, pravilne rečenice, kako u pogledu formalne strukture (raspored njenih delova) tako i u pogledu leksike i semantike. Ovaj rad treba da ostvari dva zadatka vezana neposredno za kulturu izražavanja. Prvo, time učenik organizovano individualno radi na razvijanju svoje govorne kulture i pismenosti, a drugo - u obimu svoje čitalačke pažnje razvija onaj njen značajan kvalitet koji mu omogućuje neprestano posmatranje jezika i stila u štivu koje čita. Povremeni časovi ili delovi časova, posvećeni čitanju odabranih primera treba, uz ostalo, da podstiču za rad na samoobrazovanju te vrste.

Podsticanje učenika na literarno stvaralaštvo, shvaćeno svakako u užem i pretežno obrazovno-vaspitnom pogledu, treba primeniti kao frontalan rad s celim odeljenjem, a nikako kao obavezu literarne sekcije. Rad u literarnoj sekciji je slobodno opredeljenje. Učenik osnovne škole, naročito u mlađim razredima, po svojoj prirodi uvek je spreman na kreativnost, pa to treba i podsticati. Usmenim i pismenim vežbama, kad to potreba dopušta, nastavnik će učenicima pokazati kako nastaje stih, kako se reči biraju i raspoređuju da deluju ritmično, kako se konstituiše strofa, kako se gradi portret, kako se opisuje pejzaž ili scena. Uostalom, program nastave usmenog i pismenog izražavanja koncipiran je tako da u sebi sadrži skoro sve elemente i umetničkog jezičkog izražavanja, pa bi ih trebalo povremeno samo objedinjavati i osmišljavati. Podsticanje učenika na literarno stvaralaštvo u dodatnom radu i literarnoj sekciji ima se bogatije sadržaje i oblike i obimnije posebne ciljeve. Taj rad ne treba poistovećivati s podsticanjem na literarno stvaralaštvo u okviru celog odeljenja.

Jedan od oblika rada na razvijanju i negovanju jezičke čistote jeste i razvijanje svesti o poplavi pozajmljenica u našem jeziku. Nastavnik će, razumljivo, morati da nađe meru u objašnjavanju da svaki jezik nužno prihvata i reči poreklom iz grčkog i latinskog jezika u stručnoj terminologiji. Treba pomoći učenicima u razlikovanju pozajmljenica koje su dobile "pravo građanstva" u našem jeziku od onih reči koje treba energično goniti iz govora. Razgovori o tome treba da se vode u svakoj konkretnoj prilici, kad se naiđe na pozajmljenicu u tekstu ili kad se ona pojavi u govoru učenika; isto tako, sa učenicima valja smišljeno tragati za pozajmljenicama u svakodnevnom govoru i raznim medijima (štampa, radio, televizija i dr.). Zapisivanje domaćih reči, takođe, može da bude podesan oblik negovanja jezičke čistote.

DOPUNSKA NASTAVA

Dopunska nastava se organizuje za učenike koji - iz objektivnih razloga - u redovnoj nastavi maternjeg jezika ne postižu zadovoljavajuće rezultate u nekom od programsko-tematskih područja.

Zavisno od utvrđenih nedostataka u znanjima i umenjima učenika, kao i uzroka zaostajanja, nastavnik formira odgovarajuće grupe s kojima organizuje dopunski rad (na primer: grupa učenika s nedovoljnim znanjem određenih sadržaja i gramatike ili pravopisa; grupa učenika koji nisu savladali neki od predviđenih elemenata književne analize ili oblika usmenog i pismenog izražavanja; grupa učenika sa artikulacionim problemima, itd.). Na osnovu prethodnog ispitivanja teškoća i uzroka, za svaku grupu se stvara poseban, odgovarajući plan rada, čijim će se savladavanjem otkloniti ispoljeni nedostaci u znanju, umenju i veštini učenika. Dopunski rad pretpostavlja i specifične oblike u savladavanju određenih programskih sadržaja (individualizacija nastave - poluprogramiranim i programiranim sekvencama, nastavnim listićima; predavanjima s drukčijim - očiglednijim primerima; posebni grupni i individualni zadaci i dr.). Naročito treba voditi računa o odmerenosti zahteva, kao i o stimulisanju učenika za pokazane rezultate (pohvale, nagrade, pozitivna ocena).

Dopunski rad organizuje se tokom cele nastavne godine, odnosno odmah čim se uoče teškoće pojedinih učenika u usvajanju programskih sadržaja. Čim savlada određenu teškoću ili otkloni nedostatak, učenik prestaje s dopunskim radom van redovne nastave. Tokom dalje redovne nastave takve učenike ne treba ispuštati iz vida, odnosno - diferenciranjem redovne nastave - omogućiti učenicima da gradivo savladaju na redovnim časovima.

DODATNI RAD

1. Za dodatni rad opredeljuju se učenici od IV do VIII razreda iznadprosečnih sposobnosti i posebnih interesovanja za nastavu srpskog jezika, odnosno za produbljivanje i proširivanje znanja iz svih ili samo pojedinih programsko-tematskih područja redovne nastave (književnost, jezik, kultura izražavanja, filmska i scenska umetnost). To su oni učenici čija se znanja, interesovanja i darovitost izrazitije ispoljavaju već u I, II i III razredu. Takve učenike uočavaju, prate i podstiču nastavnici razredne nastave i pedagoško-psihološka služba škole sve do IV razreda kada se prvi put organizuje dodatni rad (izvodi se sve do završnog razreda).

2. Dodatni rad se organizuje i izvodi za učenike od IV do VIII razreda, jedan čas nedeljno tokom cele nastavne godine. Izuzetno je važno da se započeta dinamika dodatnog rada održi dok se ne realizuje utvrđeni program. Ukoliko se, izuzetno, dodatni rad organizuje samo u jednom delu nastavne godine, poželjno je da se interesovanje darovitih učenika za ovaj rad docnije ne gasi, odnosno da se oni podstiču na samostalni rad drugim formama rada (npr. pojačanom individualizacijom rada u redovnoj nastavi, davanjem posebnih zadataka, angažovanjem u odgovarajućim slobodnim aktivnostima i dr.).

3. Dodatni rad - zasnovan na interesovanju učenika za proširivanje i produbljivanje znanja, umenja i veština - neposrednije aktivira učenike i osposobljava ih za samoobrazovanje, razvija njihovu maštu, podstiče ih na stvaralački rad i upućuje na samostalno korišćenje različitih izvora saznanja. Pod rukovodstvom nastavnika učenici se u dodatnom radu samostalno služe književnom i neknjiževnom građom (u učenju i istraživanju), te pripremaju i izlažu svoje radove (usmene, pismene, praktične) pred svojom grupom, razredom ili celom školom. Znanja, umenja i veštine koje su stekli istraživačkim, individualnim i grupnim radom učenici koriste u redovnoj nastavi, slobodnim aktivnostima i u drugim prilikama (konkursi, takmičenja, školske i druge priredbe). Učenike koji se posebno ističu u dodatnom radu treba i posebno stimulisati (pohvale, nagrade, stipendije za dalje školovanje, upis u odgovarajuću srednju školu i dr.).

4. Uočavanje potencijalno darovitih učenika u ovoj oblasti ostvaruje se neposrednim praćenjem od strane nastavnika razredne i predmetne nastave, analizom radova učenika i ostvarenih rezultata na smotrama, takmičenjima, intervjuisanjem učenika i roditelja i primenom određenih instrumenata od strane školskog psihologa-pedagoga. Na osnovu dobijenih rezultata praćenja i ispitivanja, interesovanja i želja darovitih učenika i napred navedenih orijentacionih sadržaja, nastavnik zajedno sa učenicima utvrđuje (konkretizuje) program dodatnog rada s grupama ili pojedinim darovitim učenicima. Programom rada obuhvataju se segmenti orijentacionih sadržaja programa (zavisno od interesovanja i želja učenika: sva područja ili samo književnost, odnosno jezik, odnosno kultura izražavanja, odnosno filmska ili scenska umetnost). To znači da nastavnik nije obavezan da s pojedincem ili grupom učenika ostvari orijentacione programske sadržaje u celini. Bitno je da planirani programski sadržaji budu u skladu sa interesovanjima i željama učenika, kao i sa raspoloživim godišnjim fondom časova.

5. Dodatni rad iz srpskog jezika može se realizovati kao individualizovani (primeren pojedinim učenicima) i grupni (za grupe učenika jednog ili više razreda koji se posebno interesuju za iste programske sadržaje dodatnog rada). Zavisno od interesovanja učenika i programskih tema, grupe se mogu menjati (fleksibilnost sastava grupe).

6. Uloga nastavnika u dodatnom radu je specifična. U saradnji sa učenikom (eventualno - roditeljima i školskim pedagogom - psihologom) nastavnik utvrđuje konkretan program dodatnog rada (u razvijenim školama program može da utvrdi i stručni aktiv nastavnika srpskog jezika u razrednoj i predmetnoj nastavi). Realizujući program dodatnog rada, nastavnik za svaku od odabranih tema pronalazi i primenjuje najpogodnije oblike i metode rada, pre svega one koje u najvećoj mogućoj meri aktiviraju sve potencijale učenika, a naročito one koji omogućavaju razvoj kreativnosti učenika. Tokom dodatnog rada nastavnik se postavlja kao saradnik koji stručno pomaže rad pojedinca ili grupe: upućuje i usmerava, pomaže da se dođe do pravih rešenja, zaključaka i generalizacija. Odnos učenika i nastavnika u dodatnom radu je saradnički, neposredniji i bliži nego u redovnoj nastavi, zasnovan na uzajamnom poverenju i poštovanju.

7. U dodatnom radu sa učenicima nastavnik prati i evidentira njihov razvoj i napredovanje, usavršava utvrđene programe, otkriva nove mogućnosti individualizacije rada (problemski zadaci, istraživački radovi, programirane i poluprogramirane sekvence, korišćenje književne i neknjiževne građe i raznih aparata i tehničkih pomagala i dr.), te vrši uopštavanje i primenu stečenih znanja, umenja i veština u različitim situacijama. Obezbeđuje uključivanje učenika u organizovane oblike rada van škole (konkursi, smotre, takmičenja). Za svakog učenika vodi dosije u koji unosi bitne podatke o njegovom napredovanju u razvoju, te se stara da taj dosije prati učenike pre upisa u srednju školu.

8. Učenici se samostalno opredeljuju za dodatni rad iz srpskog jezika (mogu biti motivisani, ali nikako prisiljavani na to). Prilikom opredeljivanja učenika za dodatni rad, objektivno treba proceniti motive koji su uticali na njihovu odluku (u obzir dolaze samo stvarno nadareni učenici, ocene iz srpskog jezika, a želje učenika i roditelja ne predstavljaju presudan faktor, jer ne mora u svakom odeljenju da bude darovitih učenika za ovaj predmet, talentovanih za sve predmete i oblasti). Učenik ostaje uključen u dodatni rad onoliko vremena (godina) koliko želi. Posebno treba voditi računa o tome da se daroviti učenici ne opterećuju iznad njihovih stvarnih mogućnosti i želja (dovoljno je da učenik - uz redovnu nastavu - bude angažovan još samo u jednom vidu vaspitno-obrazovnog rada - dodatnom radu, na primer, iz ovog predmeta).

MATERNJI JEZICI PRIPADNIKA NACIONALNIH MANJINA

 

ALBANSKI JEZIK

Napomena

BUGARSKI JEZIK

Napomena

MAĐARSKI JEZIK

Napomena

RUMUNSKI JEZIK

Napomena

RUSINSKI JEZIK

Napomena

SLOVAČKI JEZIK

Napomena

HRVATSKI JEZIK

Cilj i zadaci

Opći cilj nastave hrvatskoga jezika jeste:

- ovladavanje hrvatskim standardnim jezikom na razini osnovnoga obrazovanja

- razvoj jezičnih komunikacijskih sposobnosti i vještina

- razvijanje literarnih sposobnosti, čitalačkih interesa i kulture

- stjecanje osnovnih književnoteorijskih znanja te poznavanje najznačajnijih hrvatskih i svjetskih pisaca i njihovih djela

- osvješćivanje važnosti znanja hrvatskoga jezika kao općeg kulturnoga dobra

- razvijanje jezičnih sposobnosti u govornoj i pisanoj uporabi jezika

- poticanje učenika na usvajanje sadržaja medijske kulture, stjecanje znanja o medijima koji obilježavaju svijet današnjeg čovjeka

Ostali ciljevi i zadaci nastave hrvatskog jezika su:

- u učenicima razviti zanimanje za zavičajne književnike, njihova djela i kulturnu baštinu zavičaja

- na primjerima iz književnih djela prepoznati moralne, duhovne, socijalne, vjerske i ljudske vrijednosti

- poticati učeničko zanimanje, razumijevanje i prihvaćanje različitih kultura, jezika i govora kako bi kvalitetnije surađivali i živjeli u multietničkom društvu

- na književnim predlošcima potaknuti učenike na razmišljanje i raspravu o razlozima rasne i vjerske mržnje, toleranciji, ljudskim pravima, prihvaćanju različitosti među ljudima

- razvijati učeničko usmeno i pismeno izražavanje, poticati ih da prepoznaju i izraze svoje misli i osjećaje.

Peti razred

Operativni zadaci

Zadaće su nastave hrvatskoga jezika mnogobrojne, ostvaruju se u trima nastavnim područjima: hrvatski jezik, jezično izražavanje, književnost. Prema načelu unutar predmetnoga povezivanja sadržaja i zadaće tih triju nastavnih područja međusobno se prožimaju i dopunjuju, a prema načelu međupredmetnoga povezivanja funkcionalno se povezuju i s ostalim nastavnim predmetima.

SADRŽAJI PROGRAMA

UVOD

Hrvatski je jezik osnovno sredstvo sporazumijevanja, najsveobuhvatniji je predmet osnovnoškolskoga obrazovanja i temelj je za razumijevanje i usvajanje drugih predmeta. Tijekom osnovnoškolskoga obrazovanja predmet se ostvaruje kroz četiri nastavna područja: hrvatski jezik, jezično izražavanje, književnost i medijsku kulturu. Sadržaji i zadaće unutar predmeta međusobno se prožimaju, a prema načelu međupredmetnog povezivanja funkcionalno se nadopunjuju s ostalim nastavnim predmetima.

NAČIN OSTVARIVANJA PROGRAMA

Pri izradi ovog programa uzete su u obzir primjedbe i sugestije nastavnika hrvatskog jezika osnovnih škola izrečene na stručnim skupovima i seminarima u okviru razgovora o programima i nastave hrvatskog u osnovnim školama. Opredjeljenja i stavovi:

smanjiti ukupnu opterećenost učenika

rasteretiti važeći program svih sadržaja koji nisu primjereni

RJEČNIK

riječ (značenje, oblik i uloga riječi);

- riječ u standardnom i nestandardnom jeziku (narječjima);

- pisana i usmena riječ;

- jednoznačnost i višeznačnost riječi;

- riječi za imenovanje pripadnosti mjestu, kraju, zemlji, narodu;

- riječi za oponašanje zvukova (onomatopeje).

GRAMATIKA

- obnavljanje gradiva o jeziku od prvog do četvrtog razreda;

- rečenica kao komunikacija jedinica;

- jednostavna rečenica; neproširena i proširena;

- glagolski i imenski predikat;

- rečenica s izrečenim subjektom;

- rečenica s više subjekata;

- rečenica bez subjekta;

- rečenični dodaci (pojam);

- promjenljive riječi: imenice, zamjenice, pridjevi, brojevi, glagoli;

- nepromjenljive riječi: prilozi, prijedlozi, veznici; čestice; usklici;

- promjenljive riječi: osnova i nastavak;

- deklinacija: funkcija i značenje padeža; padežna pitanja, osnovna značenja padeža;

- imenice: opće, vlastite, zbirne, deklinacije imenica;

- zamjenice: lične, povratne, posvojne, povratno-posvojna, upitne, odnosne, pokazne, neodređene; deklinacija zamjenica;

- pridjevi - značenje i vrste, rod i broj, određeni i neodređeni oblik;

- deklinacija pridjeva;

- komparacija pridjeva;

- brojevi: osnovni, redni i zbirni; brojevna imenica;

- deklinacija brojeva;

- prilozi (pojam);

- prijedlozi (pojam);

- veznici i usklici (pojam);

- samoglasnici i suglasnici;

- slog, dužina sloga;

- akcent: razlikovanje dugih i kratkih slogova;

- glasovne promjene u deklinaciji imenica i komparaciji pridjeva (palatalizacija, sibilarizacija, jotacija, prijeglas, nepostojano a).

PRAVOGOVOR I PRAVOPIS

rečenični i pravopisni znakovi;

veliko i početno slovo u imenima mjesta, krajeva, zemalja i naroda;

veliko početno slovo u imenima građevina, vozila, administrativnih jedinica;

usustavljivanje pisanja velikog slova u višečlanim imenima

sastavljeno i rastavljeno pisanje imenica, zamjenica, pridjeva i brojeva (uvježbavanje);

pisanje ne uz imenice, pridjeve i glagole;

izgovor i pisanje izgovornih cjelina uz zamjeničke enklitike;

pisanje superlativa;

pisanje brojeva.

POVIJEST JEZIKA

hrvatski standardni jezik;

hr.narj.štokavko, čakav. i kajkavsko.

I KNJIŽEVNOST

Školska lektira

Hans Christian Andersen, Majka

Italo Calvino, Košulja sretnog čovjeka

Dobriša Cesarić, Slavonija

Jack London, Zov divljine (ulomak)

Pere Ljubić, Podne

Ivana Brlić Mažuranić, Šuma Striborova (ulomak)

Ivan Goran Kovačić, Pada snijeg, pada snijeg

Krilov, Pčele i muve

Gustav Krklec, Val

Ivan Kušan, Uzbuna na zelenom vrhu

Dositej Obradović, Basne

Luko Paljetak, Stonoga u trgovini

Veljko Petrović, Jabuka na drumu

Dušan Radović, Kapetan Džo Piplfoks (odlomak)

Dinko Šimunović, Srna

Dragutin Tadijanović, Nosim sve torbe a nisam magarac

Grigor Vitez, Ptičja pjevanka

Krešimir Zimonić, Šuma Striborova (strip)

Usmena književnost: Ero s onoga svijeta; Ive vara duždeva sina.

Domaća lektira

Ivan Kušan, Koko u Parizu

Mark Twain, Tom Sojer

Grigor Vitez, Pjesme

Balint Vujkov, Zlatni prag

Književnoteorijski pojmovi:

Poezija

- kompozicija: suodnos dijelova - stihova i kitica;

- motiv;

- akustički i vizulani elementi pjesničke slike;

- ritmičko ustrojstvo pjesme;

- vrste stihova: peterac, šesterac, sedmerac, osmerac, deseterac, dvanaesterac;

vrste strofa: dvostih, trostih, četverostih;

vezani i slobodni stih;

epitet (pojam, određenje);

usporedba (pojam, određenje);

onomatopeja (pojam, određenje);

epska pjesma (osnovna obilježja);

lirska pjesma (osnovna obilježja);

pejzažna i rodboljubna lirska pjesma;

himna (osnovna obilježja);

usmeno i pisano pjesništvo.

Proza:

pripovjedač u prvom i trećem licu;

dijelovi fabule: uvod, zaplet; vrhunac, rasplet;

opis vanjskog i unutarnjeg prostora;

glavni i sporedni likovi;

etička karakterizacija lica; odnos prema drugima;

portret kao sredstvo karakterizacije;

crtica - mali epski oblik<

roman za mladež (osnovna obilježja).

Drama:

- igrokaz (osnovna obilježja);

- vrste igrokaza (kazališni, televizijski, radijski);

- likovi u dramskom djelu.

JEZIČNO IZRAŽAVANJE

Govorenje:

- prepričavanje;

- stvaralačko prepričavanje;

- razgovor (spontani, humoristični, telefonski);

- izvješćivanje prema planu;

- usmeni dijalog i monolog;

- objašnjavanje;

- raspravljanje.

Slušanje:

razvijanje kulture slušanja različitih vrsta tekstova.

Čitanje:

- govorne vrednote pri čitanju lirskog, proznog i dramskog teksta;

- pravilna intonacija izjavne, upitne i usklične rečenice;

- glasno čitanje;

- čitanje po ulogama;

- usmjereno čitanje;

- čitanje u sebi sa određenom zadaćom.

Pisanje:

pismeno prepričavanje;

stvaralačko prepričavanje;

opisivanje (prema planu);

pisanje pisma (intimno, poslovno);

objašnjavanje;

dokazivanje;

četiri školske pismene zadaće sa ispravcima tijekom školske godine.

SRPSKI KAO NEMATERNJI JEZIK

Cilj i zadaci

Cilj nastave srpskog jezika jeste da učenici produktivno ovladaju srpskim jezikom u okviru predviđene jezičke i leksičke građe, da upoznaju elemente kulture naroda koji govore tim jezikom i osposobe se za sporazumevanje, druženje i zbližavanje sa pripadnicima većinskog naroda i drugih nacionalnosti.

Zadaci nastave srpskog jezika jesu da učenici:

- produktivno ovladaju govornim jezikom u okviru osnovnih jezičkih struktura i rečnika od oko 2000/3000/1 frekventnih reči i izraza;

- razumeju sagovornika i usmena izlaganja o temama iz svakodnevnog života;

- usvajaju pravilan izgovor i intonaciju pri usmenom izražavanju i čitanju;

- osposobljavaju se za razgovor o temama iz svakodnevnog života;

- savladaju dva srpska pisma i osnove pravopisa radi korektnog pismenog izražavanja u granicama usvojenih jezičkih struktura i leksike;

- upoznaju elementarne zakonitosti srpskog jezika;

- razumeju tekstove različitog žanra u okviru predviđene tematike;

- upoznaju se sa osnovnim karakteristikama kulture naroda čiji jezik uče;

- stiču navike samostalnog korišćenja rečnika i jezičkih priručnika i osposobe se za informisanje, obrazovanje i samoobrazovanje na srpskom jeziku;

- razviju interesovanja i motivaciju za učenje srpskog jezika i tako steknu veću komunikativnu kompetenciju i sposobnost razmišljanja na njemu.

Peti razred

Operativni zadaci jesu da učenici:

- usvoje predviđene jezičke strukture i oko 250 (400) novih reči i izraza;

- razumeju, na sluh, povezanu, složeniju sadržinu sa više leksičkih jedinica od onih koje učenici koriste produktivno;

- dalje se osposobe za razgovor o predviđenim temama, kao i za monološko izlaganje sa novim zahtevima u skladu sa predviđenom povećanom jezičkom građom;

- koriguju greške, i gramatičke i u domenu izgovora, koje se javljaju pod uticajem maternjeg jezika učenika;

- dalje se osposobe za samostalno, informativno čitanje lakših tekstova različitog žanra (literarnih, naučno-popularnih, publicističkih - listova za decu) i da upoznaju elemente kulture naroda koji govore srpskim jezikom;

- osposobe se za analizu teksta;

- dalje se osposobe za pismeno izražavanje na osnovu složenijih pitanja, zadanog plana i dr. uz savladavanje pravopisnih pravila koja se razlikuju u pravopisu jezika učenika, kao i za pisanje kraćih poziva, obaveštenja i dr.;

- steknu znanja iz jezika i o jeziku putem nastave gramatike, što će doprineti bržem razvijanju jezičke kompetencije;

- osposobe se za korišćenje jezičkih priručnika i dvojezičnih rečnika.

SADRŽAJI PROGRAMA

TEMATIKA

Škola: život u školi, novi nastavni predmeti, rad učenika u okviru slobodnih aktivnosti; zajedničke aktivnosti učenika škole; služenje bibliotekom; služenje alatom u školskoj radionici; izleti; listovi za decu.

Svakodnevni život: putovanje, bioskopska predstava; zoološki vrt; lična interesovanja učenika.

Grad i selo: zgrade u kojima se obavlja neka funkcija: opština, pozorište, muzej; fabrika, specijalizovana prodavnica i dr.; održavanje čistoće; poljoprivredni radovi; kulturni spomenici u bližoj okolini.

Društvo i priroda: aktuelne teme iz istorije kulture Srba.

Komunikativne funkcije: pozivanje, prihvatanje, neprihvatanje poziva da se nešto zajedno organizuje, izvinjavanje, izražavanje mogućnosti, nemogućnosti da se nešto uradi i traženje uputstva, obaveštenja; planiranje; iskazivanje fizičkih tegoba.

JEZIČKA MATERIJA

Imenovanje predmeta i bića

Dalje uvežbavanje obrazaca iz prethodnih razreda.

Obrasci: To je njegov tata.

Biću učenik.

Iskazivanje radnje

I dalje uvežbavanje obrazaca iz prethodnih razreda.

Uvežbavati slaganje predikata sa subjektom, iskazan sa više ličnih zamenica različitog lica i roda, kao i kombinacijom imenica i zamenica.

Pored toga uvežbavati oblike perfekta i futura glagola sa morfemom se u rečenicama sa neiskazanim subjektom.

Obrasci:

Ići ću u bioskop.

Ona je morala (htela, mogla, želela i dr.) da uči (učiti).

Mi i on smo putovali.

Ti i ona putujete.

Ti i ona ste crtali.

Ti i ona ste nacrtale crtež.

Anka i oni su se radovali.

Vera, Jovan i vi ste ručali.

Vera, Jelena i vi ste ručale.

Petar i Marija će putovati.

Igrao sam se sa drugom.

Radovaćete se.

Iskazivanje osobina predmeta i bića

Dalje uvežavanje obrazaca iz prethodnih razreda.

Treba uvežbavati konstrukciju za poređenje: komparativ + genitiv imenica i ličnih zamenica s predlogom + superlativ prideva.

Obrasci:

Petar je kao njegov tata.

Jasna je vrednija od sestre.

Jovan je bolji od Jelene (od nje).

Marija je bila brža od druga (od njega).

Balon je lakši od lopte.

Mirko je najbrži u razredu.

Iskazivanje objekta

Dalje uvežbavanje obrazaca iz prethodnog razreda.

U funkciji objekta treba uvežbavati akuzativ imenica ženskog roda na suglasnik, lokativ, imenica i ličnih zamenica.

Korišćenje objekatskih rečenica.

Obrasci:

On je doneo šest knjiga.

Tata je kupio peć.

Oni su priredili svečanost.

Zoran je pričao o izletu (o drugovima).

Ona je pričala o njemu (o njima).

Ja znam da će on doći.

Učitelj je video ko je otišao.

(Uz imenicu u funkciji objekta upotrebljavati atribut iskazan prisvojnom pridevskom zamenicom za svako lice.

U službi objekta treba uvežbavati ličnu zamenicu za svako lice u akuzativu i lokativu.

Obrasci:

Ti si uzeo svoju svesku.

On je uzeo svoju svesku.

Naterao je sebe da radi.

Naterao sam sebe da radim.

On je govorio o sebi.

Oni su puno govorili o sebi.)

Iskazivanje namene

Dalje uvežbavanje obrazaca iz prethodnih razreda u funkciji namene treba uvežbavati atribut uz imenicu u funkciji. Uz dvovalentne glagole uvežbavati nenaglašene oblike ličnih zamenica u akuzativu ili dativu.

Obrasci:

Poklonio joj je knjigu.

Kupio je čokoladu malom dečaku.

Dao je značke našim drugovima.

Pisali smo paket vrednim brigadirkama.

Vratio mu je lenjir.

Vratio ga je sestri.

/U funkciji namene treba uvežbavati ličnu zamenicu za svako lice.

Uz dvovalentne glagole upotrebljavati enklitičke oblike ličnih zamenica.

Obrasci:

Vera je sebi kupila kaput.

Ja sam sebi kupio odelo.

Vi ste nam ga poklonili.

Ona joj ga je uzela./

Iskazivanje prostornih odnosa

Korišćenjem svih do sada uvežbanih obrazaca za iskazivanje mesta. U funkciji odredbe za mesto uvežbavati genitiv množine imenica i ličnih zamenica.

Obrasci:

Ona stoji ispred izloga.

Petar je prošao pored vojnika (pored njih).

Milica je stala iza drugova (iza njih).

Ptice lete iznad kuća.

Učenici izlaze iz učionica.

/Za iskazivanje mesta vršenja radnje treba uvežbavati akuzativ s predlozima pod, pred, nad. Imenice određivati atributima.

Obrazac:

Stavio je torbu pod sedište.

Nagnuo se nad sto.

On je izašao pred kuću.

Stavio je slamu pod umorne konje.

Iskazivanje molbe i zapovesti

Uvežbavanje obrazaca iz prethodnih razreda.

Ivane, pomozi mi!

Mama, peci kolača!

/Iskazivanje zapovesti konstrukcijom da + perfekat.

Obrazac:

Da si odmah seo!

Da ste završili zadatke do kraja časa!/

Iskazivanje vremenskih odnosa

Uvežbavanje obrazaca iz prethodnih razreda.

Za iskazivanje vremenskih odnosa treba uvežbavati: genitiv bez predloga, konstrukciju pre, posle, za vreme sa ovim padežom i vremenske rečenice sa veznikom kad.

Obrasci:

Ivan se probudio u sedam časova.

Baka dolazi svake nedelje (godine).

Svakog meseca (dana, sata) su trenirali.

Nenad je došao pre (posle, za vreme) ručka.

Ivan ide u bioskop kad nauči zadatak.

/Za iskazivanje vremenskih odnosa treba uvežbavati instrumental (imena dana u sedmici) i vremenske rečenice sa veznicima čim i dok.

Obrasci:

Sredom imamo čas srpskog jezika.

Čim je ušao, zaključao je vrata.

Čim ozdravim, doći ću.

Čim bude prestala kiša, ići ćemo u šetnju.

Dok je on učio, ti si spavala.

Dok crtam, slušam muziku.

Dok Petar bude radio u bašti, ti ćeš spremati sobu./

Iskazivanje načina i uslova radnje

Uvežbavanje priloga u komparativu i superlativu u funkciji odredbe za način.

Obrasci:

Baka hoda sporije od unuke.

Avion leti najbrže.

/Uvežbavati uslovne rečenice sa veznikom ako.

Obrasci:

Ako znaš, reci.

Slušaćemo ploče ako dođeš.

Ako budeš učio, postići ćeš odličan uspeh./

Iskazivanje sredstava kojim se vrši radnja

Utvrđivanje obrazaca iz prethodnih razreda.

Obrasci:

Pekar seče hleb oštrim nožem.

Ona čisti malom metlom.

Krojač kroji velikim makazama.

Iskazivanje uzajamne i zajedničke radnje

Utvrđivanje obrazaca iz prethodnih razreda; imenice u ovoj funkciji određivati atributima.

Obrazac:

Zoran razgovara s njom (s nama).

Vesna putuje sa Nadinom mamom.

Ona se igra sa Nadinim psom.

Mi smo letovali sa školskim drugovima.

Iskazivanje uzroka radnje

Za iskazivanje uzroka treba uvežbavati oblike genitiva sa predlogom zbog i uzročne rečenice sa veznicima jer, zato što.

Obrasci:

Petar nije trenirao zbog kiše.

Petar nije trenirao jer (zato što) je padala kiša.

GRAMATIKA

Pojam proste i proširene rečenice. Rečenice po sadržini: izjavna, upitna, odrična, uzročna. Predikat: glagolski (oblici prezenta, perfekta, futura i imperativa u funkciji predikata), imenski (pomoćni glagol i nominativni oblik imenice, zamenice i prideva). Subjekat (nominativ imenskih reči). Slaganje subjekta i predikata.

Glagolski vid: svršenost i nesvršenost glagolske radnje. Glagolski rod: prelaznost i neprelaznost glagolske radnje.

Bliži objekat.

Atribut: određivanje imenica u funkciji subjekta, imenskog dela predikata i objekta pridevskom reči. Dalje usvajanje gramatičke terminologije.

TVORBA REČI

Imenice koje označavaju vršioca radnje: - ač (brijač, jahač, skakač, upravljač) - lac (čitalac, gledalac, slušalac, rukovodilac), -telj (ljubitelj, voditelj, upravitelj, učitelj), -ar (slikar, pekar, zidar, lekar).

Imenice koje označavaju žensku osobu: - ica (član - članica, krojač - krojačica, košarkaš - košarkašica, slušalac - slušateljica, učitelj - učiteljica; igrač - igračica), -inja (junak - junakinja, pesnik - pesnikinja, prosjak - prosjakinja), -ka (bolničar - bolničarka, novinar - novinarka, građanin - građanka).

Tvorba imenica za označavanje životinja: golub - golubica, tigar - tigrica, lav - lavica, vuk - vučica, odnosno žaba - žabac, mačka - mačak, patka - patak. Ukazati da postoje i posebni nazivi za mužjaka i ženku, odnosno potomstvo: konj - kobila - ždrebe, ovan - ovca - jagnje (janje), petao - kokoš - pile, jelen - košuta - lane./

Tvorba prisvojnih prideva: -ov/ev (brat - bratov, ded - dedov, domaćin - domaćinov. Petar - Petrov, Jovan - Jovanov; sunce - sunčev, stric - stričev, prijatelj - prijateljev, kralj - kraljev, čuvar - čuvarev/čuvarov, kuvar - kuvarev/kuvarov); -in (tata - tatin, mama - mamin, Mara - Marin, sudija - sudijin, sestra - sestrin).

PRAVOPIS

Pisanje negacije u odričnim rečenicama i pisanje li u upitnim rečenicama.

Pisanje velikog slova u nazivima radnih organizacija; pisanje prideva izvedenih od vlastitih imenica, veliko slovo u pisanju imena praznika.

Skraćenica tipa: tj., npr., itd., APV i sl.

Sastavljeno i rastavljeno pisanje reči.

Ukazivanje na principe fonološkog pravopisa u okvirima usvojene jezičke građe.

GOVORNE VEŽBE

Odgovori na složenija pitanja: postavljanje pitanja na osnovu obrađenog teksta, na date složenije odgovore, na osnovu datih upitnih reči, intonacijom.

Dijalozi učenika o predviđenim temama, njihovo proširivanje i pravilno korišćenje komunikativnih funkcija.

Prepričavanje obrađenog teksta sa promenom stanovišta (lice, rod, broj, vreme) na osnovu zadanog plana i slobodno; sastavljanje plana (grupno, samostalno); skraćivanje i proširivanje kraćeg teksta; prepričavanje odslušanog teksta, TV emisija za decu, po planu.

/Analiza obrađenog teksta./

Opisivanje predmeta, bića (portret).

Uvođenje u analizu učeničkih izlaganja.

PISMENE VEŽBE

Odgovori na složenija pitanja. Postavljanje pitanja na osnovu obrađenog teksta.

Sastavljanje plana (grupno, samostalno). Prepričavanje obrađenog teksta na osnovu plana.

Skraćivanje i proširivanje datih rečenica.

Pričanje doživljaja i događaja iz neposredne okoline na osnovu zadanog plana.

Pisanje: čestitki, poziva i kratkih obaveštenja, pisma, uz pravilno korišćenje komunikativnih funkcija.

Četiri pismena zadatka u toku školske godine.

ČITANJE

U toku cele godine treba čitati tekstove na drugom srpskom pismu. Samo povremeno, radi održavanja kontinuiteta, čitanje tekstova na prvom pismu.

Dalje osposobljavanje učenika za samostalno informativno čitanje lakših, izbornih tekstova, u skladu sa tematikom, različitog žanra (literarnih, naučno-popularnih, informativnih, publicističkih - listova za decu) sa upoznavanjem elemenata kulture koje tekstovi sadrže.

Uvođenje učenika u korišćenje jezičkih priručnika i dvojezičkih rečnika.

LEKTIRA

Vojislav Ilić: Zimsko jutro

Dušan Vasiljev: Domovina

Milovan Danojlić: Ljubavna pesma

Desanka Maksimović: Pokošena livada

Miroslav Antić: Šašava pesma

Narodna pesma: Sveti Savo

Narodna pripovetka: Djevojka cara nadmudrila

Šaljive narodne priče i priče o životinjama (izbor)

Milovan Glišić: Prva brazda

Branislav Nušić: Hajduci

Branko Ćopić: Bašta sljezove boje (izbor iz ciklusa Jutra plavog sljeza)

Grozdana Olujić: Staklareva ljubav

Stevan Raičković: Male bajke (izbor)

Dušan Radović: Kapetan Džon Piplfoks

Milutin Milanković: Kroz vasionu i vekove (izbor)

Izbor iz knjiga, enciklopedija i časopisa za decu

NAČIN OSTVARIVANJA PROGRAMA

Program sadrži: cilj, vaspitno-obrazovne zadatke, operativne zadatke, tematiku sa osnovnim oblicima komunikacije, jezičku materiju, govorne vežbe, čitanje (od II razreda). Svi elementi programa su međusobno povezani i tako ih treba realizovati.

Zadaci nastave sadrže: opšte zahteve koji se odnose na kvalitet znanja, posebne zahteve za razvijanje i sticanje jezičkih umenja i vaspitne zadatke. Svi delovi programa su u skladu sa zadacima nastave i treba da doprinesu njihovoj realizaciji.

Operativnim zadacima formulisani su zahtevi u pogledu obima programske građe koju učenici treba da savladaju u svakom razredu.

Tematika je data po razredima sa temama i situacijama u kojima se usvaja jezik. Ona sadrži nekoliko tematskih oblasti: škola, porodica i dom, bliže i šire okruženje, priroda i društvo, aktuelne teme, slobodno vreme učenika, iz života mladih i dr. Tematika je data okvirno da bi u izvesnoj meri usmeravala nastavnike i pisce udžbenika prilikom izbora najfrekventnije leksike u okviru datih područja.

Uz tematiku su date forme ophođenja (pozdravljanje, obraćanje, predstavljanje, molba, zahvaljivanje) počev od najjednostavnijih do složenijih koje su potrebne za učenje autentičnog jezika, odnosno ostvarivanje prirodne komunikacije.

Jezička materija data je u vidu rečeničnih modela koji su konkretizovani. U njima je izdvojena ona jezička materija koja pokriva veći deo govornog jezika. Ona je kumulativna jer se nova građa uvek naslanja na prethodnu. Jezički modeli se iz razreda u razred iskazuju drugim jezičkim i leksičkim sredstvima. Jednostavni iskazi postepeno se šire i međusobno kombinuju.

U odeljku Gramatika izdvojena je jezička građa koja je u funkciji bržeg savladavanja jezika na produktivnom nivou. U gramatici se pošlo od sintakse, zatim morfologije da bi u završnim razredima (VII i VIII) došlo do sistematizacije znanja o jezičkom sistemu.

Pravopis sadrži one pravopisne norme koje se, manje ili više, razlikuju od onih u pravopisu maternjeg jezika učenika.

U programu je dat i prošireni deo koji se prevashodno tiče sadržaja u odeljku Jezička materija, a u zavisnosti od karakteristika pojedinih kategorija. Za njegovu realizaciju u celini ili fragmentarno, opredeljuju se škole na predlog predmetnog nastavnika. Obim realizacije ovog dela programa može da varira od škole do škole, od generacije do generacije, od odeljenja u istoj školi, u zavisnosti od nivoa predznanja učenika na koji utiče:

nacionalni sastav sredine u kojoj učenici žive,

srodnost nematernjeg jezika i jezika učenika,

uslovi rada u školi i dr.

Organizacija vaspitno-obrazovnog rada

U nastavi srpskog kao nematernjeg jezika težište rada prenosi se na učenika: on aktivno učestvuje u radu, postaje subjekt nastave, a svojim zalaganjem i radom treba da stiče i razvija jezička umenja, da usvaja jezik i usvojeno znanje primenjuje u komunikaciji.

Nastavnik planira, vodi i organizuje nastavni proces (odabira sadržinu rada, leksiku, nastavne metode, oblike rada, tipove i broj vežbi itd.), koordinira radom učenika da bi se što uspešnije ostvarivali postavljeni zadaci.

Nastava mora biti postavljena tako da se svakom učeniku omogući što češće verbalne aktivnosti jer se samo govorenjem može produktivno ovladati jezikom. Neobično je važno da se poštuje princip individualizacije u radu, s obzirom na to da je znanje jezika veoma heterogeno i među učenicima jednog odeljenja.

Program je jedinstven za sve nacionalnosti. To, međutim, ne znači da pri njegovom ostvarivanju nastavnik ne treba da vodi računa o odnosu srpskog jezika i jezika učenika. Mada ne uvek, teškoće će biti veće ukoliko su i strukturne razlike između dva jezika veće. Poželjno je da nastavnik poznaje strukturu jezika učenika, kako bi težište rada (intenzivnijim vežbama) usmerio na one elemente koji ne postoje u jeziku učenika, a pri čijem usvajanju učenici najviše greše. Naime, pri učenju srpskog jezika javlja se interferencija maternjeg jezika jer formirani mehanizam maternjeg jezika učenika "teži da gotovo neprimetno naturi šablone akcenta, izgovora i rečenične strukture svojstvene maternjem jeziku ukorenjene još u najranijem detinjstvu". Da bi se uticaj maternjeg jezika isključio, nastava srpskog jezika organizuje se bez učešća maternjeg jezika, direktnom metodom, što znači da je jezik komunikacije na časovima srpski.

U realizaciji svih zadataka nastavnik treba maksimalno da motiviše učenike koristeći odgovarajuća AV - nastavna sredstva, kompakt-diskove, magnetofonske trake i kasete, aplikacije za flanelograf, ilustracije u udžbeniku, slajdove, dija-film, film, slike, fotografije, grafofolije, slojevite folije, TV - emisije i dr. Nastavnik mora podsticati učenike da se i oni angažuju na prikupljanju nastavnih sredstava vezanih za temu koja se obrađuje (razglednice, keširane slike, članci iz dnevne i nedeljne štampe i sl.).

Nastavu nematernjeg jezika treba povezivati sa nastavom jezika učenika, poznavanjem prirode i društva, istorije, geografije, muzičke i likovne kulture, tehničkog obrazovanja i drugih nastavnih predmeta. Uspostavljanje korelacije među ovim predmetima neophodno je jer omogućuje ostvarivanje obostrano efikasnijih rezultata. Nastavnik, naravno, mora voditi računa o tome da nove pojmove učenik najpre treba da usvoji u nastavi predmeta na svom maternjem jeziku.

Nastavni program od I do VIII razreda čini celinu, ali se u njemu mogu izdvojiti tri etape: I-II, III-VI, VII-VIII razred. Svaka etapa ima svoje specifičnosti.

U I etapi (I i II razred) pristup u nastavi ovog predmeta je u osnovi oralan. Učenici usvajaju osnovne fonetsko-fonološke odlike jezika, artikulaciju novih glasova, akcenat - mesto, kvalitet i kvantitet akcenta, ritam i intonaciju izjavne, upitne i odrične rečenice, osnovne rečenične strukture i osnovni rečenični fond od oko 500 do 600 (u zavisnosti od realizacije i proširenog dela programa) leksičkih jedinica u okviru predviđene tematike; osposobljavaju se da razumeju na sluh jednostavne iskaze, da korektno i osmišljeno reaguju na imperativne iskaze i pitanja, osposobljavaju se za korišćenje i variranje usvojenih struktura i leksike u kraćim dijalozima vezanim za poznatu situaciju, za samostalno opisivanje slika i situacija na osnovu usvojenih elemenata i da usvoje i pravilno upotrebljavaju najosnovnije oblike komunikacije predviđene programom. Nastavnik mora podsticati učenike da se spontano stvaraju što prirodnije situacije u učionici koje se tematski uklapaju u predviđene sadržaje, a koje će biti podsticajne za njihovo verbalno uključivanje.

U II etapi (III-VI razred) nastavlja se rad na razvijanju govornih sposobnosti učenika: savladavaju se elementi izgovora, jezički modeli, koji se proširuju novim elementima, kombinuju se i variraju i nova leksika (900/1600) leksičkih jedinica); koriguju se greške na svim jezičkim nivoima; razvijaju se još dva jezička umenja - čitanje i pisanje (prvo pismo, čiji se grafemi manje razlikuju od grafema maternjeg jezika učenika, usvaja se u III razredu, a drugo se usvaja u IV razredu); stiču se jezička znanja (gramatika od IV razreda) koja su u funkciji bržeg savladavanja jezika, odnosno u funkciji sticanja jezičke kompetencije; učenici se osposobljavaju da koriste usvojene jezičke modele i leksiku u dužoj dijaloškoj i monološkoj formi u odnosu na prethodnu etapu; osposobljavaju se za pismeno izražavanje, da razumeju na sluh komplikovanije jezičke iskaze u skladu sa zahtevima programa, da usvoje i pravilno koriste komunikativne funkcije, osposobljavaju se za samostalno čitanje lektire (od V razreda), upoznaju se sa elementima kulture naroda koji govore srpski, upoznaju se sa najfrekventnijim sufiksima i pravopisnim normama srpskog jezika (od V razreda).

III etapa (VII i VIII razred) je završna za učenike koji ne produžuju školovanje, ali je istovremeno i osnova za uspešno izučavanje jezika u okviru srednje škole. U ovoj etapi treba da se formiraju komunikativne sposobnosti učenika. U tom cilju nastavlja se rad na sticanju jezičke i komunikativne kompetencije učenika, usvajaju se komplikovaniji jezički modeli (VII razred), sistematizuje se jezička građa i upoređuje sa maternjim jezikom učenika, intenzivnije se koriguju greške intralingvalnog (u okviru istog jezičkog sistema) i interlingvalnog karaktera (pod uticajem jezika učenika) na svim jezičkim nivoima, usvaja se nova leksika i frazeološki izrazi karakteristični za srpski jezik; razvija se pismeno izražavanje učenika, osposobljava se za analizu teksta i sistematizuje se pravopisna građa (VIII).

Uvežbavanje jezičkih modela. Da bi se učenici osposobili za pravilnu komunikaciju potrebno je da savladaju predviđene jezičke modele. Učenik treba da prepozna zvučnu sliku predočenog iskaza koji ilustruje jezički model, da ga razume, imitira, reprodukuje, da ga dugotrajnim raznovrsnim vežbama sa različitim sadržajem automatizuje. Nakon automatizacije jezičkog modela, učenik će moći samostalno da sastavi sopstvene iskaze, odnosno u normalnom govornom tempu moći će da gradi analogne strukture sa novim konkretnim sadržajem, steći će komunikativnu kompetenciju, što je i cilj učenja jezika.

Proces uvežbavanja jezičkih modela treba sprovoditi planski uz dosledno poštovanje principa postupnosti. Jezički modeli se najpre uvežbavaju u čistom obliku jer učenici treba da usvoje osnovne modele u okviru ograničenog vokabulara.

Modeli se usvajaju na poznatoj leksici. U određeni jezički model unosi se samo jedan novi elemenat jer bi istovremeno unošenje dva nepoznata elementa (npr. futur glagola i namenu iskazanu dativom imenice i zamenice) stvaralo nepotrebne teškoće i usporilo bi usvajanje određenog jezičkog modela. Kasnije se jezički modeli proširuju, kombinuju i uvode se u rad novi, složeniji.

Ilustrovaćemo to na jezičkom modelu imenovanje predmeta i bića. Na primer, u obrascu Petar je učenik, koji je jedan od konkretnih realizacija navedenog modela, može se predikativ učenik zameniti drugom imenicom u nominativu - dečak, mladić, fudbaler, stolar i sl., već prema stvarnoj situaciji. U normalnom iskazu te vrste akcenat je na predikativu, jer se njime otkriva ono što je novo, njime se imenuje lice, a to znači da subjekt i glagolska kopula moraju biti poznati učenicima od ranije da bi shvatili ovu konstataciju, odnosno da bi shvatili informaciju u celini. U praktičnom radu predikativ će se veoma često menjati, jer se na početnom stupnju učenja veoma često vrši imenovanje bića i predmeta kad god je potrebno savladati neku novu imenicu (npr. Ovo je stolica, ovo je knjiga, a to je olovka i sl.)

Ako se u tom jezičkom modelu želi savladati nova ( leksički i morfološki) kopula, subjekt i predikativ treba da su poznati npr.:

je bio,

će biti

...Petar želi postati učenik,

mora biti.

Subjekat je takođe promenljiv elemenat u obrascu. Mesto imena Petar može se upotrebiti svako drugo ime ili zamenica u nominativu, već prema objektivnoj situaciji. Ako subjekt u obrascu promeni rod, po pravilu menja rod i predikativ i zato ovaj obrazac može poslužiti ne samo za uvežbavanje novih imenica, zamenica i pomoćnih glagola, nego i za uvežbavanje slaganja rodova.

Neposredni cilj uvežbavanja ovog obrasca jeste usvajanje novih reči (imenica, pomoćni glagol) i novih oblika (prezent, perfekt i futur pomoćnih glagola) i nekih glagolskih konstrukcija u službi glagolske kopule (želi postati, mora biti, hoće da bude i sl.).

Konačni cilj uvežbavanja ovog obrasca jeste da učenici steknu sposobnosti da u novoj govornoj situaciji od novih reči stvore iskaz analogan uvežbanom obrascu.

Kad god se pojavi potreba da se imenuje neko biće ili predmet, učenici će automatski aktivirati u svesti jezički model imenovanja predmeta i bića, koji se može izraziti formulom S = P, gde je P glagolska kopula + imenica dakle uslovnom formulom.

S = P / = k + im.

Subjekt, kopula i predikativ su obavezni elementi ovog jezičkog modela. Oni moraju biti iskazani da bi iskaz bio potpun.

Ali ovakav iskaz može imati i neobavezne elemente, npr. atribut. Pošto se u obrascu mogu javiti dve imenice, obe mogu imati atribut ili čak svaka i po više atributa. Tako se početni obrazac popunjava novim elementima kako bi iskaz bio potpuniji, precizniji.

Atribut uz imenice u službi predikativa ima tu osobinu da povlači na sebe logički akcenat (npr. Petar je dobar učenik - u svesti i govornog lica i sagovornika ima u prvom redu kvalitativnu ocenu koju daje pridev dobar) i zato ne treba žuriti sa dodavanjem atributa predikativu ako nije automatizovano iskazivanje početnog obrasca.

U tome i jeste prednost ovakvog rada što se početna struktura koja je sintaksičko-semantički i leksičko-morfološki određena, obeležena, posle automatizovanja navike građenja osnovnog obrasca "otvara" i prima "neobavezne" elemente, to se na taj način proširuje, zasićuje se potrebnim semantičkim kvantitetom i ulazi u govorni proces, zauzima mesto u mehanizmu jezika.

Reč je o najprostijoj rečeničkoj strukturi koja služi za imenovanje bića i predmeta, ali treba imati na umu da se njome ne savlađuje samo sintaksička struktura S = P / = k + p /, niti se njome savlađuje samo nova leksika (imenice, pokazne i lične zamenice, pomoćni glagoli sa nepotpunim značenjem), nego se savlađuju i morfološke kategorije (nominativ imenica i zamenica, tri osnovna glagolska vremena i imperativ, brojna konstrukcija u službi subjekta i predikata, kategorija roda i kategorija broja i neki izuzeci od opštih morfoloških i sintaksičkih pravila).

Dakle, shematizovanje, uprošćavanje i ukalupljivanje izraza samo je prividno jer se obrazac u početnom obliku javlja samo na početku vežbanja, dok se ne postigne automatizacija, a kasnije se popunjava drugim elementima, dok se ne postigne bogatstvo potpunog iskaza. Za usvajanje jezičke materije koriste se raznovrsni tipovi vežbi manipulativnog karaktera. Funkcija tih vežbi je uvežbavanje, učvršćivanje i automatizacija jezičkih modela da bi se učenici osposobljavali da ih samostalno koriste sa različitim sadržajem u svakodnevnoj komunikaciji.

Manipulativne vežbe su strogo kontrolisane, što znači da pri uvežbavanju pojedinih jezičkih elemenata, nastavnik ispravlja učenika ako greši i ponovo uvežbava nesavladanu jezičku materiju dok je učenik ne usvoji.

U I etapi to su, na primer, vežbe razumevanja na sluh, oralno ponavljanje, odgovori na pitanja, postavljanje pitanja, vežbe supstitucije, vežbe dopunjavanja, vežbe transformacije rečenica (vreme, lice, broj, rod), vežbe sastavljanja rečenica od datih elemenata i datih reči prema modelu, vežbe povezivanja rečenica i dr.

Vežbe odgovora na pitanja i postavljanja pitanja zauzimaju centralno mesto pri uvežbavanju jezičkog modela i doprinose sticanju komunikativne kompetencije. Od ovih vežbi treba razlikovati pitanja i odgovore koji se koriste za proveru razumevanja teksta, razumevanja situacije i leksičkih jedinica.

Kod ovih prvih vežbi svako pitanje i odgovor sadrži obrazac jezičkog modela koji se uvežbava. Zbog toga odgovori učenika moraju biti potpuni, celoviti, što se pri proveri razumevanja teksta ne zahteva uvek.

U skladu sa obimnijim jezičkim gradivom i predznanjem učenika u II etapi, pored navedenih, koriste se složeniji tipovi govornih vežbi. Na primer, variranje modela (dodavanje sintagmatskih veza) pretvaranje u drugi model, transformacija niza rečenica (vreme, lice, rod, broj), integracija rečenica i njihovo proširivanje (skraćivanje i dr.).

Pismene vežbe se vezuju za prethodno oralno usvojenu sadržinu. Pored vežbi, kraćih diktata, dopunjavanja, supstitucije, koriste se i druge. Od IV razreda organizuju se vežbe uvođenja učenika u korišćenje rečnika. Postupno se, u ovoj i sledećoj (III) etapi, uvode i složenije pismene vežbe: sastavljanje rečenica od datih reči prema modelu, diktati lakšeg/težeg teksta na osnovu usvojenih jezičkih modela i leksičkih jedinica, ali sa novim sadržajem, transformacije rečenice, transformacije niza rečenica, sastavljanje rečenica od datih reči prema supstitucionoj tabeli sa novim sadržajem, pravopisne vežbe, leksičke vežbe, korišćenja rečnika i priručnika i dr.

Koliko će se vremena posvetiti uvežbavanju jednog jezičkog modela zavisi, pre svega, od toga da li postoji velika razlika u određenoj jezičkoj konstrukciji u odnosu na maternji jezik. Onim jezičkim modelima koji predstavljaju problem zbog interferencije maternjeg jezika, posvećuje se više pažnje i više vremena da bi i oni prešli u automatizovanu naviku. Neopravdano je preći na uvežbavanje novog jezičkog modela ako nije usvojen prethodni.

Tematika i leksika. Svi delovi programa: tematika, jezička materija, govorne i pismene vežbe i dr. ne čine poseban deo nastave, nego su sastavni delovi celokupnog rada kome je osnovni cilj formiranje i razvijanje govornih sposobnosti učenika.

Jedinstvo ovih oblasti, koje su u programu izdvojene samo zbog preglednosti, ogleda se u tome što se određena sintaksička konstrukcija - jezički model uvežbava na tematski najpogodnijoj materiji, a u radu se koriste oblici govornih i pismenih vežbi. Prema tome, predviđena tematika treba da obezbedi usvajanje, programom predviđene, jezičke modele, kao i usvajanje određene leksike. Iste tematske oblasti javljaju se u više razreda, ali se ostvaruje drugom sadržinom koja je primerena poznavanju jezika i interesovanju učenika. Tema o porodici, na primer, u I razredu može se ograničiti na pet osnovnih jezičkih struktura: imenovanje predmeta i bića, iskazivanje osobine, iskazivanje radnje, iskazivanje objekta i iskazivanje prostornih odnosa.

Zadatak sve tri etape jeste i savlađivanje određenog fonda reči. Međutim, broj reči u početnoj nastavi nije tako bitan. Minimalni produktivni fond mnogo će uspešnije doprineti savlađivanju mehanizama na nematernjem jeziku, nego leksička rezerva u kojoj se učenik (i učitelj) na kraju izgubi, pa u kasnijim godinama zna samo reči, a ne zna da ih upotrebi. U prvoj etapi je osnovni cilj koristiti leksički minimum koji će omogućiti da se savlađuju bitni elementi jezika, a kada se oni savladaju, prirodno je i tako savladati potreban fond reči jer bogaćenje rečnika ide uporedo sa opštim razvojem, kao i sa razvojem izražavanja na maternjem jeziku. I reči svoga jezika uče se do kraja života, ali je mehanizam jezika savladan na početku. U detinjstvu su automatizovane navike sklapanja rečenica radi postizanja određenog cilja u procesu komunikacije.

Usvajanje leksičkih jedinica obuhvata semantizaciju i asimilaciju reči. Semantizacija se vrši korišćenjem predmeta, ili predmeta na slici, odnosno vizuelnih sredstava. Asimilacija reči vrši se u kontekstu, u rečenici i vezuje se za određene govorne situacije. Pored produktivnog leksičkog fonda učenici treba da savladaju i receptivno izvesne reči, rečenice i izraze.

Govorne i pismene vežbe. Osnovni cilj u toku celokupne nastave od I do VIII razreda jeste da se izađe izvan okvira receptivno-reproduktivne nastave i da se ne ostane na nerazvijenom, stešnjenom i siromašnom odgovaranju na pitanja, nego da učenici steknu sposobnost i razvijaju naviku dužeg izlaganja povezanih misli, što je moguće samo ako misle na srpskom jeziku.

Govorne sposobnosti se stiču i razvijaju govorenjem. Zbog toga treba odabrati metodičke postupke koji će učenike staviti u situaciju da pitaju, odgovaraju, izražavaju neslaganje ili slaganje sa određenom akcijom ili pojavom, kazuju mogućnost ili nemogućnost izvršenja određene radnje, itd.

Treba stvoriti situaciju koja stvarno odgovara realnoj govornoj komunikaciji.

Da bi se učenici osposobili da produktivno usvoje predviđene elemente govornog i pisanog jezika, pored navedenih manipulativnih vežbi, koriste se i komunikativne vežbe. Komunikativne (govorne) vežbe obuhvataju one tipove vežbi u kojima se jezik koristi samostalno, funkcionalno u određenoj govornoj situaciji. U situacionim vežbama učenici treba da usvajaju i pravilno koriste komunikativne funkcije koje su date uz tematiku. Tipovi komunikativnih pismenih vežbi dati su po razredima u programu u odeljku pismene vežbe.

U prvoj etapi preovladavaće pitanja i odgovori, ali treba nastojati da učenici postepeno iskazuju odgovore sa više rečenica. U II etapi odgovori na pitanja ne mogu biti samo prepričavanje, nego i komentar ili vezivanje svojih iskustava sa obrađenom temom. Osim raznih oblika prepričavanja učenici treba, u ovoj etapi sve češće samostalno da pričaju lične ili zajedničke doživljaje, a u III etapi treba da preovladava slobodno pričanje.

Sa učenicima koji realizuju prošireni deo programa, nastavnik koristi, osim navedenih, i različite oblike usmenog i pismenog izražavanja koji su prethodno uvežbani na časovima jezika učenika.

U odeljku Pravopis izdvojene su samo one kategorije gde postoje manje ili veće razlike u odnosu na pravopisnu normu maternjeg jezika. Stoga se, na primer, ne ističu kao posebni zahtevi: veliko slovo na početku rečenice, tačka na kraju rečenice, upitnik, uzvičnik, pisanje upravnog i neupravnog govora, pisanje dveju tačaka, tačka i zapeta itd.

Paralelno sa usvajanjem jezičke građe, učenici moraju sticati navike primene, principa fonološkog pravopisa.

Izdvojene su prvenstveno one kategorije u kojima postoje drukčija rešenja u dva pravopisna uzusa (pravopisu jezika učenika i pravopisu srpskog jezika), što ne isključuje i poneka identična rešenja u njima. Međutim, i njih treba uvežbavati jer će se samo tako ukloniti mnogobrojne greške koje su evidentirane u pismenim zadacima učenika.

Za obradu pravopisne građe potrebno je izdvojiti 2-3 časa godišnje, ali se preporučuje da se predviđeno vreme razvije na 10-12 vežbi koje će se uklapati u druge časove gramatike i pismene vežbe.

Usvojenost svakog elementa pravopisnih normi može se povremeno proveravati kratkim diktatima koji su sastavljeni od poznate strukture i leksike. Kada učenici savladaju pisma, mogu se proveravati pojedinačni elementi. Na primer, upotreba velikih slova može se proveravati na taj način što se učenicima daju nastavni listići sa kratkim tekstom koji je napisan malim slovima. Za pisanje negacije glagola učenicima se daju nastavni listići sa tekstom u kome se izostavljeni glagoli. Nastavnik čita polako ceo tekst, uključujući i ispuštene glagole. Učenici prate tekst i upisuju glagole.

Domaći zadaci predstavljaju važnu komponentu nastavnog procesa. Njima se ne proverava samo koliko su učenici savladali određeno gradivo i njihova osposobljenost da to znanje primene, nego su pogodni za razvijanje jezičkih umenja (informativno čitanje i pisanje) i za pismeno uvođenje učenika u samostalni rad i samoobrazovanje. Oni se daju učenicima redovno sa osmišljenim ciljem. Zadaci treba da budu raznovrsni, a po težini treba da su odmereni, u skladu sa znanjem i sposobnostima učenika. Nastavnik na času pregleda 2-3 domaća zadatka detaljnije, a po određenom planu pregleda i ocenjuje domaće zadatke svih učenika.

Školski pismeni zadaci su oblik provere usvojenosti programske materije, tj. sinteze veće etape (tromesečja, polugodišta ili godine). Za svaki školski pismeni zadatak u godišnjem planu nastavnik treba da odvoji tri časa. Na jednom času učenici pišu, na drugom nastavnik obrazlaže svakom učeniku ocene, analizira sa učenicima najčešće greške i zajedno sa učenicima ih ispravlja, a na trećem času učenici ispravljaju svoje zadatke.

Upotreba rečnika je sastavni deo čitanja. Uvođenje učenika da se služe rečnikom (tehnika nalaženja reči) počinje IV razredu. Od V do VII razreda koriste se dvojezični i jednojezični rečnici te je potrebno da učenici savladaju tehniku nalaženja i biranja značenja reči.

Tekst u nastavi srpskog jezika pruža osnovu za savladavanje jezika na nivou sistema i na nivou komunikacije. Tekst ima najspecifičniji položaj u III razredu, jer se posle dvogodišnje oralne nastave prelazi na nastavu koja se temelji na udžbeniku, odnosno polazi se od teksta.

Rad na tekstu od V do VIII razreda, pored navedenih elemenata, rad na tekstu obuhvata:

a) analizu teksta sa učenicima koji savladavaju proširen program; sa ostalim učenicima, u skladu sa njihovim mogućnostima i prema proceni nastavnika, analiza teksta vrši se u VII i VIII razredu i

b) rad na bogaćenju leksike.

Gramatika. Iskustva su pokazala da uvežbavanje određene jezičke materije bez gramatičkih objašnjenja i uputstava, bez funkcionalne sistematizacije ne obezbeđuje produktivno znanje određenog jezika. Stoga gramatika mora naći svoje mesto u nastavnom procesu i u skladu sa psihofizičkim mogućnostima učenika datog uzrasta. Imajući u vidu ovaj momenat opravdano je da se sa nastavom gramatike otpočne u IV razredu da bi njen udeo iz razreda u razred bivao sve veći. Drugi momenat koji opravdava uvođenje gramatike od IV razreda jeste i to što je jezički sistem u određenom obimu globalno savladan.

U učenju drugog jezika nemoguće je osloniti se isključivo na intuitivno usvajanje njegove gramatike. Kada je u pitanju ova nastava, mora se govoriti o didaktičkoj gramatici kojom se izgrađuju sposobnosti koje se uopšteno mogu nazvati jezičkim sposobnostima. Ovakva nastava gramatike podrazumeva nužno pojednostavljivanje pravila, definicije (definicije je moguće dati učenicima koji su bolje savladali jezik). Krajnji cilj didaktičke gramatike jeste da izgradi poimanje o funkcionisanju jezičkih pojava u sistem i razvijanje sposobnosti da učenik sam ispravlja greške.

Nastava gramatike je sredstvo da se uči jezik, a ne da se stiču znanja o jeziku. Od učenika ne treba zahtevati da nauči napamet različita gramatička pravila i paradigme, da ih ilustruje odgovarajućim primerima, već da se osposobe za njihovu upotrebu u komunikaciji.

Nastava gramatike ne predstavlja izolovanu nastavnu oblast ovog predmeta, već njen čvrsti integralni deo i pretpostavlja nekoliko faza:

a) davanje većeg broja primera vezanih za govornu situaciju i obrađeni tekst koji ilustruje jezičku pojavu;

b) navođenje učenika, individualnim putem, da shvate jezičku pojavu, da uoče njene karakteristike, da dođu do jezičke zakonitosti i pravila po kojima ona funkcioniše u sistemu, odnosno da dođe do zaključaka vlastitom misaonom delatnošću;

v) davanje objašnjenja - kratkih uputstava o tome čemu služi određena gramatička građa, šta se njome izražava, kada i u kojim okolnostima se upotrebljava, odnosno funkcioniše i princip po kojem funkcioniše u sistemu i

g) vežbanje.

Redosled usvajanja određenih jezičkih kategorija određuje kontrastivni odnos između jezika učenika i nematernjeg jezika. U nastavi, dakle, treba obezbediti kontrastivni pristup.

Za građu koja ne postoji u jeziku učenika, nego samo u nematernjem jeziku, nastavnik preciznije objašnjava osobinu i funkciju tih pojava primereno uzrastu učenika.

Jezička građa sistematizuje se frontalno, dok se u uvežbavanju primenjuje i grupni i individualni rad sa učenicima.

Za realizaciju gramatičke građe, gde god za to postoje uslovi koriste se šeme i tabele da bi se jezičke pojave bolje razumele.

Izbor, broj, vrsta vežbi zavisi od jezičke građe i njenog odnosa prema jeziku učenika. Gde su razlike izraženije koristi se veći broj različitih vežbi.

I u gramatici predviđen je prošireni deo za učenike koji brže napreduju u savladavanju srpskog jezika.

Lektira je takođe domaći rad. Ona je predviđena u nastavnom programu od V do VIII razreda. Funkcija lektire je da se učenici osposobljavaju i navikavaju za čitanje u sebi, da samostalno dolaze do saznanja koja ih interesuju, na srpskom jeziku.

U toku školske godine, za lektiru u svakom razredu, učenici treba da pročitaju određeni broj tekstova po sopstvenom izboru ili po izboru nastavnika. Izbor se vrši iz literarnih tekstova, i listova za decu, odnosno omladinu (u VII i VIII razredu), iz naučno popularnih tekstova.

Nastavnik može da zada isti tekst po svom izboru svim učenicima: duži tekst može da podeli na delove, isti deo, ili različite delove, koji čine celinu, da zada grupi učenika ili se za različite tekstove individualno opredeljuju učenici. Bilo da tekstove bira nastavnik ili učenik, nastavnik daje potrebna uputstva učenicima.

Prilikom određivanja časa lektire potrebno je motivisati učenike. Čitanjem, na primer, odabranog odlomka podsticaće se radoznalost i motivisanost učenika da pročitaju lektiru. Za bolje razumevanje teksta učenicima se mogu podeliti pripremljeni nastavni listići sa zadacima koji će ih usmeravati da bolje razumeju tekst i da se pripreme za razgovor.

Provera pročitane lektire vrši se dijaloškom metodom. Učenici koji ne savladavaju prošireni deo programa odgovaraće na pitanja nastavnika, samostalno će prepričavati tekst i sl. učenicima koji bolje znaju jezik i koji savladavaju prošireni deo programa postavljaju se veći zahtevi: da pročitaju ceo tekst, na primer, da daju više odgovora na postavljeno pitanje, samostalno prepričaju i komentarišu tekst i dr. Ovi učenici se postupno, iz razreda u razred, uvode u analizu teksta lektire kao i na časovima jezika učenika.

STRANI JEZIK

 

Zajednički deo programa

Cilj

Cilj nastave stranog jezika u osnovnom obrazovanju zasniva se na potrebama učenika koje se ostvaruju ovladavanjem komunikativnih veština i razvijanjem sposobnosti i metoda učenja stranog jezika.

Cilj nastave stranog jezika u osnovnom obrazovanju stoga jeste: razvijanje saznajnih i intelektualnih sposobnosti učenika, njegovih humanističkih, moralnih i estetskih stavova, sticanje pozitivnog odnosa prema drugim jezicima i kulturama, kao i prema sopstvenom jeziku i kulturnom nasleđu, uz uvažavanje različitosti i navikavanje na otvorenost u komunikaciji, sticanje svesti i saznanja o funkcionisanju stranog i maternjeg jezika. Tokom osnovnog obrazovanja, učenik treba da usvoji osnovna znanja iz stranog jezika koja će mu omogućiti da se u jednostavnoj usmenoj i pisanoj komunikaciji sporazumeva sa ljudima iz drugih zemalja, usvoji norme verbalne i neverbalne komunikacije u skladu sa specifičnostima jezika koji uči, kao i da nastavi, na višem nivou obrazovanja i samostalno, učenje istog ili drugog stranog jezika.

Opšti standardi

Kroz nastavu stranih jezika učenik bogati sebe upoznajući drugog, stiče svest o značaju sopstvenog jezika i kulture u kontaktu sa drugim jezicima i kulturama. Učenik razvija radoznalost, istraživački duh i otvorenost prema komunikaciji sa govornicima drugih jezika.

Posebni standardi

Razumevanje govora

Učenik razume i reaguje na kraći usmeni tekst u vezi sa temama[1] predviđenim nastavnim programom.

Razumevanje pisanog teksta

Učenik čita sa razumevanjem kratke pisane i ilustrovane tekstove u vezi sa temama predviđenim nastavnim programom.

Usmeno izražavanje

Učenik samostalno usmeno izražava sadržaje u vezi sa temama predviđenim nastavnim programom.

Pisano izražavanje

Učenik u pisanoj formi izražava kraće sadržaje u vezi sa temama predviđenim nastavnim programom , poštujući pravila pisanog koda.

Interakcija

Učenik ostvaruje komunikaciju i sa sagovornikom razmenjuje informacije u vezi sa temama predviđenim nastavnim programom, poštujući sociokulturne norme interakcije.

Znanja o jeziku[2]

Učenik prepoznaje principe gramatičke i sociolingvističke kompetencije uočavajući značaj ličnog zalaganja u procesu učenja stranog jezika.

Peti razred

Operativni zadaci po jezičkim veštinama

Operativni zadaci po jezičkim veštinama se postepeno proširuju i usložnjavaju. Istovremeno se kontinuirano primenjuju i operativni zadaci iz prethodnih razreda.

Razumevanje govora

Učenik treba da:

razume kraće dijaloge (do 7 replika / pitanja i odgovora), priče i pesme o temama predviđenim nastavnim programom , koje čuje uživo, ili sa audio-vizuelnih zapisa;

razume opšti sadržaj i izdvoji ključne informacije iz kraćih i prilagođenih tekstova posle 2-3 slušanja;

razume i reaguje na odgovarajući način na usmene poruke u vezi sa ličnim iskustvom i sa aktivnostima na času (poziv na igru ili neku grupnu aktivnost, zapovest, uputstvo, događaj iz neposredne prošlosti, planovi za blisku budućnost, svakodnevne aktivnosti, želje i izbori, itd.).

Razumevanje pisanog teksta

Učenik treba da:

razume kraće tekstove (do 80 reči), koji sadrže veliki procenat poznatih jezičkih elemenata, strukturalnih i leksičkih, a čiji sadržaj je u skladu sa razvojnim i saznajnim karakteristikama, iskustvom i interesovanjima učenika;

razume i adekvatno interpretira sadržaj ilustrovanih tekstova (stripove, TV program, raspored časova, bioskopski program, red vožnje, informacije na javnim mestima itd.) koristeći jezičke elemente predviđene nastavnim programom.

Usmeno izražavanje

Učenik treba da:

usklađuje intonaciju, ritam i visinu glasa sa sopstvenom komunikativnom namerom i sa stepenom formalnosti govorne situacije;

pored informacija o sebi i svom okruženju opisuje u nekoliko rečenica poznatu radnju ili situaciju u sadašnjosti, prošlosti i budućnosti, koristeći poznate jezičke elemente (leksiku i morfosintaksičke strukture);

prepričava i interpretira u nekoliko rečenica sadržaj pisanih, ilustrovanih i usmenih tekstova na teme predviđene nastavnim programom, koristeći poznate jezičke elemente (leksiku i morfosintaksičke strukture);

u nekoliko rečenica daje svoje mišljenje i izražava stavove (dopadanje, nedopadanje, itd.), koristeći poznate jezičke elemente (leksiku i morfosintaksičke strukture).

Interakcija

Učenik treba da:

- u stvarnim i simuliranim govornim situacijama sa sagovornicima razmenjuje iskaze u vezi s kontekstom učionice, kao i o svim ostalim temama predviđenim nastavnim programom (uključujući i razmenu mišljenja i stavova prema stvarima, pojavama, koristeći poznate morfosintaksičke strukture i leksiku);

- učestvuje u komunikaciji i poštuje sociokulturne norme komunikacije (traži reč, ne prekida sagovornika, pažljivo sluša druge, itd).

Pismeno izražavanje

Učenik treba da:

piše rečenice i kraće tekstove (do 50 reči) čiju koherentnost i koheziju postiže koristeći poznate jezičke elemente u vezi sa poznatim pisanim tekstom ili vizuelnim podsticajem;

izdvaja ključne informacije i prepričava ono što je video, doživeo, čuo ili pročitao;

koristi pisani kod za izražavanje sopstvenih potreba i interesovanja (šalje lične poruke, čestitke, koristi elektronsku poštu, i sl.).

Doživljaj i razumevanje književnog teksta

Može da izrazi utiske i osećanja o kratkom prilagođenom književnom tekstu (pesma, skraćena verzija priče, muzička pesma), koristeći verbalna i neverbalna sredstva izražavanja (crteži, modeliranje, gluma).

Znanja o jeziku i strategije učenja [3]

Učenik treba da:

prepoznaje i koristi gramatičke sadržaje predviđene nastavnim programom;

poštuje osnovna pravila smislenog povezivanja rečenica u šire celine;

koristi jezik u skladu sa nivoom formalnosti komunikativne situacije (npr. forme učtivosti);

razume vezu između sopstvenog zalaganja i postignuća u jezičkim aktivnostima;

uočava sličnosti i razlike između maternjeg i stranog jezika i stranog jezika koji uči;

razume značaj upotrebe internacionalizama;

primenjuje kompezacione strategije i to tako što:

1. usmerava pažnju, pre svega, na ono što razume;

2. pokušava da odgonetne značenje na osnovu konteksta i proverava pitajući nekog ko dobro zna (druga, nastavnika, itd);

3. obraća pažnju na reči / izraze koji se više puta ponavljaju, kao i na naslove i podnaslove u pisanim tekstovima;

4. obraća pažnju na razne neverbalne elemente (gestovi, mimika, itd. u usmenim tekstovima; ilustracije i drugi vizuelni elementi u pismenim tekstovima);

5. razmišlja da li određena reč koju ne razume liči na neku koja postoji u maternjem jeziku;

6. traži značenje u rečniku;

7. pokušava da upotrebi poznatu reč približnog značenja umesto nepoznate (npr. automobil umesto vozilo);

8. pokušava da zameni ili dopuni iskaz ili deo iskaza adekvatnim gestom / mimikom;

9. uz pomoć nastavnika kontinuirano radi na usvajanju i primeni opštih strategija učenja (generalizacija, indukcija, dedukcija, inferencija i pozitivni transfer)

______________________________________________________
1 Teme predviđene nastavnim programom obuhvataju i one teme koje su obrađene tokom prethodnih godina učenja stranog jezika.
2 Pod znanjem o jeziku podrazumeva se funkcionalno znanje, odnosno sposobnost učenika da jezičke strukture pravilno upotrebi u datoj komunikativnoj situaciji.
3 Pod znanjem o jeziku podrazumeva se funkcionalno znanje, odnosno sposobnost učenika da jezičke strukture pravilno upotrebi u datoj komunikativnoj situaciji.

Teme i situacije po domenima upotrebe jezika

Privatno

Javno

Obrazovno

- zajedničke aktivnosti i interesovanja u školi i van nje (izlasci, dogovori, preuzimanje odgovornosti u dogovorenoj situaciji);
- dogovor i uzajamno poštovanje među članovima porodice;
- privatne proslave (rođendan, godišnjice i dr.);
- priprema, planiranje, organizacija, podela poslova;
- obaveze u kući, uređenje prostora u kojem se živi, promene u sopstvenom kutku (posteri, nove boje...).

- razvijanje pozitivnog odnosa prema životnoj sredini i drugim živim bićima;
- tradicija i običaji u kulturama zemalja čiji se jezik uči (karneval...);
- obroci (sličnosti i razlike sa ishranom u zemljama čiji se jezik uči);
- stambena naselja - kako stanujemo (blok, naselje, kuća ....);
- tipični kvartovi u velikim gradovima (u zemljama čiji se jezik uči);
- kupovina odeće (veličina, boje, moda, stilovi i trendovi)
- razvijanje kritičkog stava prema negativnim elementima vršnjačke kulture (netolerancija, agresivno ponašanje itd.).

- tematske celine i povezanost sadržaja sa drugim predmetima;
- snalaženje u biblioteci/medioteci
- upotreba informacija iz medija.

Pod znanjem o jeziku podrazumeva se funkcionalno znanje, odnosno sposobnost učenika da jezičke strukture pravilno upotrebi u datoj komunikativnoj situaciji.

KOMUNIKATIVNE FUNKCIJE

Program za peti razred podrazumeva komunikativne funkcije kao i u prethodnom razredu. One se usložnjavaju sa leksičkim i gramatičkim sadržajima predviđenim nastavnim programom.

Sadržaj komunikativnih funkcija može biti jednostavan ili složen u zavisnosti od ciljne grupe (uzrast, nivo jezičkih kompetencija, nivo obrazovanja). U nastavi stranih jezika sadržaj komunikativnih funkcija zavisiće od nastavnog programa. Komunikativne funkcije su kao i u prethodnom razredu, ali su strukturalno i leksički u skladu sa programom za strane jezike za peti razred osnovne škole.

Predstavljanje sebe i drugih;

Pozdravljanje;

Identifikacija i imenovanje osoba, objekata, delova tela, životinja, boja, brojeva, itd. (u vezi sa temama);

Razumevanje i davanje jednostavnih uputstava i komandi;

Postavljanje i odgovaranje na pitanja;

Molbe i izrazi zahvalnosti;

Primanje i davanje poziva za učešće u igri/grupnoj aktivnosti;

Izražavanje dopadanja/nedopadanja;

Izražavanje fizičkih senzacija i potreba;

Imenovanje aktivnosti (u vezi sa temama);

Iskazivanje prostornih odnosa i veličina (Idem, dolazim iz..., Levo, desno, gore, dole...);

Davanje i traženje informacija o sebi i drugima;

Traženje i davanje obaveštenja;

Opisivanje lica i predmeta;

Izricanje zabrane i reagovanje na zabranu;

Izražavanje pripadanja i posedovanja;

Traženje i davanje obaveštenja o vremenu na časovniku;

Skretanje pažnje;

Traženje mišljenja i izražavanje slaganja/neslaganja;

Iskazivanje izvinjenja i opravdanja.

 

GRAMATIČKI SADRŽAJI SA PRIMERIMA

Svi gramatički sadržaji uvode se sa što manje gramatičkih objašnjenja osim ukoliko učenici na njima ne insistiraju, a njihovo poznavanje se evaluira i ocenjuje na osnovu upotrebe u odgovarajućem komunikativnom kontekstu, bez insistiranja na eksplicitnom poznavanju gramatičkih pravila.

ENGLESKI JEZIK

Učenici treba da razumeju i koriste:

1. Imenice - receptivno i produktivno (bez gramatičkih objašnjenja ukoliko učenici na njima ne insistiraju)

a. Brojive i nebrojive imenice: rain, water, season, year

b. Množina imenica na -y, -f , - fe: body, bookshelf, wife.

Nepravilna množina imenica: feet, people, mice.

Sinkretizam jednine i množine: sheep, fish.

v. Saksonski genitiv sa imenicom u množini (pravilna i nepravilna množina) a girls’ basketball team, the men’s tennis champion.

2. Član

a) Neodređeni član, u izrazima: have a party, go for a walk, ride a bicycle

b) Određeni član:

- uz nazive muzičkih instrumenata: play the guitar.

- u izrazima: go to the seaside/to the mountains

- razlika između određenog i neodređenog člana u širem kontekstu: My brother is a football player and he is the captain of the school football team.

v) Nulti član:

- uz doba dana: at noon, at midnight

- godišnja doba: in spring, in summer

- uz nazive sportova: play football, do gymnastics

- u izrazima: go on foot/ by bus, go to school, go to bed, at home

2. Pridevi - receptivno i produktivno (bez gramatičkih objašnjenja ukoliko učenici na njima ne insistiraju)

a. Pridevi sa nastavcima -ed i -ing (interesting - interested).

b. Pridevi na koji izražavaju nacionalnu pripadnost (Canadian, British, Chinese, French, Greek).

v. Poređenje prideva

- analitički komparativ i superlativ: more expensive, the most dangerous;

- nepravilno poređenje prideva (good/ bad; much/many).

3. Zamenice - receptivno i produktivno (bez gramatičkih objašnjenja ukoliko učenici na njima ne insistiraju).

- Objekatski oblik ličnih zamenica: ask me, listen to him/her, tell us, write them down

- Prisvojne zamenice: mine, yours, his / hers

4. Determinatori some, any, no.

5. Predlozi - receptivno i produktivno (bez gramatičkih objašnjenja ukoliko učenici na njima ne insistiraju):

a) pozicija u prostoru: on, under, next to, in front of, in, at, between, behind, opposite.

b) pravac kretanja: to, towards, over, away, from, into

v) vreme: at 10, on the fourth of July, in March, in 1941

g) doba dana, godišnje doba: in the morning, at noon, in spring,

d) poreklo: from England

đ) sredstvo: with a pen, by bus

e) namena: for children, for painting

6. Glagoli:

a) razlika između The Present Simple Tense i The Present Continuous Tense.

b) The Simple Past Tense pravilnih glagola i najčešćih nepravilnih glagola, potvrdni, upitni i odrični oblici, receptivno i produktivno.

v) The Present Perfect pravilnih i najfrekventnijih nepravilnih glagola uz priloge just, ever, never.

g) The Future Simple i BE GOING TO.

d) Modalni glagoli

- can, could - značenje sposobnosti.

- mustn’t - izražavanje zabrane

- can, can’t, must, mustn’t - iskazivanje pravila ponašanja

e) Najfrekventniji prepozicioni glagoli: look at, listen to, put on, find out, talk to, sit down, get up, get in.

g) Konstrukcija I like swimming, I am crazy about driving.

7. Prilozi i priloške odredbe (i receptivno i produktivno)

a) za vreme: yesterday, last week/year, ago; tomorrow.

b) za mesto i pravac kretanja: beside, by, upstairs/ downstairs; to.

v) za način (well).

g) za učestalost, sa posebnim naglaskom na poziciju ove vrste priloga u rečenici: every day, often, once, twice, three times, sometimes, often, usually.

8. Brojevi

Prosti brojevi do 1000. Redni brojevi do 30. Godine.

9. Upitne rečenice (i receptivno i produktivno):

a. koje zahtevaju odgovore da/ne;

b. sa upitnim rečima where, when, who, what, how, why, how many, much.

10. Veznici and, but, or, first, then, after, because.

ITALIJANSKI JEZIK

Učenici treba da razumeju i koriste:

1. Imenice - vlastite i zajedničke, odgovarajući rod, broj, sa determinativom: Signora/Signor Rossi, Maria, Anna, Federica, Giovanni, Riccardo, Belgrado, l’Italia, la Serbia, il Tirreno, l’Adriatico, le Alpi, gli Appennini; i miei genitori, mia madre, ll loro padre, il nostro paese, i vostri figli, questo studente, questa ragazza, quell’amico, quella casa.

2. Određeni član ispred datuma: Oggi e il 31 gennaio; ispred imena dana: La domenica non studio.

3. Partitivni član: Ho comprato un’etto di prosciutto. Voglio delle mele. Non mangio pane.

4. Zamenice za direktni i indirektni objekat: Marco e Ana sono tuoi amici? Non, non li conosco. Il libro? Scusi, lo porto domani. E tu Marco, hai scritto a tua sorella? No, non le ho scritto, non ho avuto tempo.

5. Prideve - odgovarajući rod, broj, mesto, poređenje: un ragazzo grande, una ragazza grande, le persone simpatiche, un piore rosso, Giovanna e piu alta della sua sorella, noi siamo meno veloci di voi. Giorgio e il piu grande chiacchierone di noi tutti.

6. Brojeve: osnovne preko 1000, redne do 20: E’ un libro di cento pagine! Abito al settimo piano. Faccio la quinta.

7. Pitanja: Puoi venire a casa mia domani? Conosci la mia cugina? Che cosa aspettate? Dove andate? A che ora tornate a casa? E quando torni? Abiti qui? C’e qui il tuo indirizzo? Perché? Chi torna domani?

8. Negaciju: Io non mangio frutta. Tu non lo vedi domani.

9. Zapovedni način: Fa’ presto! Non tornare tardi ! Non andate via senza di me.

10. Kondicional glagola potere i volere: Vorrei un gelato alla frutta, per piacere. Potresti portarmi domani il tuo quaderno di matematica ?

11. Glagolska vremena:

- Presente Indicativo frekventnih glagola, računajući i povratne (alzarsi, lavarsi) i bezličnih glagola (piovere, nevicare);

- Passato prossimo i Imperfetto - građenje i kontrastiranje upotrebe: Dormivo quando e tornato Marco. L’ho conosciuto al mare, tanti anni fa, quando avevo appena cinque anni!

- Futuro: Ragazzi, domani andremo tutti insieme a teatro. Giulia tornera fra quattro mesi.

12. Predloge i sažete članove: Vivo a Kragujevac, in Serbia; in luglio andiamo in vacanza a Belgrado; ieri siamo andati allo Zoo; ritorni dalla scuola a quest’ora ? E’ in macchina, ariva a casa fra poco. Non faremo tardi al cinema, lo spettacolo inizia alle otto, ci aspetteranno a casa di Marco, ci andiamo tutti a piedi.

13. Priloge za vreme, mesto, način, količinu: prima, dopo, oggi, domani, sempre, qui, li, la, davanti, dietro, bene, male, poco, molto, tanro, troppo, piu, meno.

14. Veznike e, o, ma.

NEMAČKI JEZIK

Učenici treba da razumeju i koriste:

1. Imenice - u nominativu, akuzativu, dativu i genitivu (za izražavanje posesivnih odnosa: das Haus meiner Eltern).

Množina imenica na -en, -e , -er, -s, -o: Freundinnen, Schuhe, Kinder, -Kinos, -Schüler.

Supletivna množina: die Schneefälle, die Sportarten.

a. vlastite imenice, posebno imena ljudi i geografski nazivi nemačkog govornog područja

Martin, Klaus, Jürgen, Maraike, Elke, Saskia etc.; Europa, Österreich, der Rhein, die Alpen.

b. zajedničke imenice muškog, ženskog i srednjeg roda: der Schüler, die Lehrerin, das Kind

v. brojive i nebrojive imenice: die Rose, der Kakao

2. Član: određeni, neodređeni i nulti

a) Određeni član:

- razlika između neodređenog i određenog člana u širem kontekstu (neodređeno i nepoznato: određeno i poznato): Klaus hat eine neue Jacke. Die Jacke ist gelb.

- kontrahovani (sažeti) član:

- uz glagole kretanja: ins Bett gehen, zur Schule gehen, ans Meer fahren, ins Gebirge fahren

- uz godišnja doba: im Sommer

- uz strane sveta: im Norden

- uz doba dana: am Vormittag

- uz datume: am 6. März

b) Neodređeni član u izrazima: einen Spaziergang machen, eine Frage stellen

g) Nulti član:

- uz nazive sportova: Fußball spielen, Gymnastik treiben

- uz nazive muzičkih instrumenata: Klavier spielen

- u izrazima: zu Fuß gehen, zu Hause sein, nach Hause gehen

3. Pokazne, prisvojne, upitne i najfrekventnije neodređene determinative: diese Stadt, mein Ball, welches Haus, einige Schüler, manche Lehrer.

4. Prideve u slaboj, jakoj i mešovitoj promeni (ein hübsches Kind, das hübsche Kind, hübsche Kinder)

Poređenje prideva

pravilno poređenje: billig, billiger, der (die, das) billigste

nepravilno poređenje prideva (gut/besser; viel/mehr).

a. Izvedene prideve sa nastavcima -bar, -lich i -ig: lesbar, sommerlich, windig (receptivno).

b. Prideve koji izražavaju nacionalnu pripadnost i to najfrekventnije (Serbisch, Österreichisch)

v. Prideve izvedene od imena grada (Belgrader, Hamburger).

3. Lične zamenice u nominativu, akuzativu i dativu: ich, mir, mich.

Prisvojne zamenice: meiner, deiner

5. Frekventne predloge:

a) za označavanje položaja u prostoru: auf dem Tisch, unter dem Stuhl, zwischen den Bänken, hinter der Schule, vor dem Theater, dem Kino gegenüber.

b) za pravac kretanja: zum Arzt, nach Deutschland, in die Stadt

v) vreme: um 10.00 Uhr, am 3. Oktober, im März,

g) doba dana, godišnje doba: am Abend, im Frühjahr,

d) poreklo: aus der Schweiz

đ) sredstvo: mit dem Taxi

e) namena: fur Kinder

6. Glagole (potvrdni, upitni i odrični oblici) u sledećim vremenima:

a) prezent slabih i jakih glagola

b) preterit pomoćnih i modalnih glagola

v) perfekt slabih i najfrekventnijih jakih glagola

g) futur

d) konjunktiv preterita modalnih glagola za postavljanje učtivih pitanja i izražavanje želje (bez gramatičkih objašnjenja):

Möchtest du einen Apfel? Möchtest du heute mit mir ins Kino gehen?

glagoli sa predložnom dopunom: warten auf, hoffen auf, sich freuen über/auf.

povratni glagoli: sich waschen

7. Prilozi i priloške odredbe (i receptivno i produktivno)

a) za vreme: gestern, vor einer Woche, letztes Jahr, morgen.

b) za mesto i pravac kretanja: da hinten, geradeaus, nach links.

v) za način: zufällig.

g) za učestalost: oft, einmal, jeden Tag, zweimal im Monat, üblich.

8. Brojeve

Proste brojeve preko 1000. Redne brojeve do 30. Godine.

9. Upitne rečenice:

a. koje zahtevaju odgovore Ja/Nein;

b. sa upitnim rečima na w-: wer, was, wann, wo, warum, womit, wie oft, wie viel.

10. Veznike za naporedne rečenice (receptivno i produktivno): und, aber, oder, denn.

Veznike za zavisno-složene rečenice (receptivno); relativne zamenice i priloge (receptivno): weil, ob.

11. Redosled elemenata u potvrdnim, odričnim, upitnim i složenim rečenicama: Ich fahre morgen nach Berlin. Fährst du auch nach Berlin? Wer fährt nach Berlin. Ich weiß nicht, ob ich nach Berlin fahre.

RUSKI JEZIK

Učenici treba da razumeju i koriste:

Relaciju slovo - glas i razlikovanje glasova i slova u ruskom jeziku; osnovna obeležja suglasničkog i samoglasničkog sistema ruskog jezika: izgovor glasova koji se beleže slovima ž, ш, ч, щ, л; izgovor i beleženje parnih tvrdih i mekih, zvučnih i bezvučnih suglasnika; izgovor i beleženje akcentovanih i redukovanih samoglasnika; izgovor glasova u grupama чт, сч, зч, сш, зш, стн, здн. Osnovne tipove izjavne i upitne intonacione konstrukcije.

Slaganje subjekta (imenica) i prostog glagolskog predikata (lični glagolski oblik): Вова читает. Миша читал. Маша читала.

Glagol u funkciji prostog glagolskog predikata - prezent glagola prve i druge konjugacije, perfekat : я читаю, tы читaeшь, ял юблю, tы любишь, он говорил, она писала, они расскaзывали...

Imenice u funkciji imenskog dela predikata: Я ученица. Mama - врач.

Oblike ličnih zamenica u funkciji subjekta: Meня зовут Aня. Мне одиннaдcaть лет.

6) Slaganje broja i imenice: один дом, два (три, четырe) домa, пять домов; одна парта, двe (три, четырe) парты, пять парт; один год, два (три, четырe) года, пять лет.

Slaganje imenica i pridevskih reči: красный свет, Новый god, зеленая доска, большaя елка, вкусное яблоко, синee пальтo.

Iskazivanje pitanja: Kтo oн? Что тут? A дом? И двор ваш?

Iskazivanje posesivnosti: У меняе сть...У меня нет...

Iskazivanje vremenskih odnosa: Который čas? Ровно час; пять минут второго; половина второго; без пяти два.

Kakoe сегодня число? Первое февраля.

Iskazivanje prostornih odnosa (pravac i mesto): куда, где, koгдa; k врачу, на улицу, в автобус; у парты, на кухне, в городе; налево, направо, прято.

Iskazivanje imperativnosti (2. lice jednine i množine): читай, читайтe; скажи, скажите; по знакомьтесь!

Konstrukcije s osnovnim glagolima kretanja: Я иду в школу. Куда идет этот автобус? Ты едешь на автобусе. Куда едут Миша и Саша?

FRANCUSKI JEZIK

Učenici treba da razumeju i koriste:

1. Imenice - vlastite i zajedničke, odgovarajući rod, broj, sa determinativom: Madame/Monsieur Mercier, Sylvie, Dominique, Jean-Pierre, Paris, Belgrade, la France, la Serbie, l’océan Atlantique, les Alpes ; mes parents, leur mere, notre pays, vos enfants, cet éleve, quelle maison ?

2. Određeni član ispred datuma: Aujourd’hui c’est le 31 janvier; ispred imena dana: Le mardi je fais du tennis.

3. Partitivni član: J’ai acheté de la creme solaire.

4. Zamenicu on: On va au cinéma? En Suisse, on parle allemand, français et italien.

5. Zamenice za direktni i indirektni objekat: Tes amis? Je ne les connais pas! Mon livre ? Et a ta soeur, tu lui as écrit ? Samo receptivno: Je te le prete avec plaisir!

6. Prideve - odgovarajući rod, broj, mesto, poređenje: un grand garçon, une grande fille, des personnes sympathiques, une fleur rouge, Sylvie est plus grande que sa soeur; nous sommes plus rapides que vous.

7. Brojeve: osnovne preko 1000, redne do 20: C’est un livre de cent pages! J’habite au sixieme étage.

8. Pitanja: Est-ce que tu peux venir tout de suite ? Tu connais ma cousine? Qu’est-ce que vous attendez ?! Il vient quand ? Tu habites ou? C’est quoi ton nom / ton adresse…? Pourquoi… ?

9. Negaciju: Elle ne vient pas avec nous? Je n’ai pas de frere.

10. Zapovedni način: Viens avec Pierre! Ne partez pas sans moi!

11. Kondicional glagola pouvoir i vouloir: Je voudrais un kilo de pommes, s’il vous plait. Est-ce que tu pourrais me preter ton portable?

12. Glagolska vremena:

- prezent indikativa frekventnih glagola, računajući i povratne (se lever, se coucher) i unipersonalne (pleuvoir, neiger) ;

- složeni perfekt i imperfekt - građenje i kontrastiranje upotrebe: Nous nous sommes rencontrés sur une plage quand nous avions quatre ans! Je dormais quand le téléphone a sonné.

- futur prvi: Nous déménagerons cet été. Nous irons chez ma grand-mere.

13. Konstrukciju il faut sa infinitivom: Il faut acheter des jus, préparer des sandwiches, décorer la salle…

14. Predloge i sažete članove: J’habite a Kragujevac, en Serbie; nous allons passer nos vacances en Belgique; nous sommes allés au zoo ; il rentre du stade/de l’école a quelle heure ? il y a un petit chat dans la rue, il est sous la voiture, je vais le mettre sur la fenetre, c’est pour toi.

15. Priloge za vreme, mesto, način, količinu: avant, apres, aujourd’hui, hier, demain, toujours, ici, lâ, devant, derriere, bien, mal, vite, doucement, gentiment, beaucoup, moins, plus, itd.

16. Veznike et, ou, mais.

ŠPANSKI JEZIK

Imenice - receptivno i produktivno

a. Vlastite imenice, posebno imena ljudi i geografski nazivi hispanskog govornog područja

Miguel, María, Pedro, Elena, Juan, etc.; Espana, América Hispánica/Latina, etc.

b. Zajedničke imenice s promenom u članu i drugim determinativima - (el libro, este libro, mi libro, los libros, estos libros, mis libros)

2. Pridevi - receptivno i produktivno

a. Poređenje prideva: comparativo y superlativo relativo: más bonito que, el más bonito

b. Pridevi sa apokopom: un gran actor, un buen amigo

3. Lične zamenice - receptivno i produktivno

a. u funkciji subjekta: yo, tú, él, ella, nosotros, vosotros, ellos, ellas, Usted, Ustedes

b. u funkciji objekta, nenaglašene: me, te, le, la, lo, nos, os, les, las, los

v. u funkciji objekta, naglašene: a mí, a ti, a él, a ella, a nosotros, a vosotros, a Usted, a Ustedes

g. zamenice: se (povratni glagoli i glagoli sa "leksičkim se"): lavarse; tratarse de...

4. Predlozi (i receptivno i produktivno)

de, a, sin, con, conmigo, contigo, sobre/encima de, bajo/debajo de, cerca de, lejos de, etc.

5. Glagoli:

a. Sadašnje vreme pravilnih glagola -ar, -er, -ir i najfrekventnijih glagola sa promenom u osnovi: decir, traer, poner, etc. Presente del indicativo - i receptivno i produktivno u svim glagolskim licima

b. Imperativo i presente del subjuntivo gore navedenih glagola

(u negiranim imperativnim konstrukcijama i u formalnom stilu

obraćanja: habla/hable/hablad/hablen/no hables/no hablen/no habléis) - i receptivno i produktivno

v. Prošla vremena (samo u indikativu): Pretérito perfecto simple (pretérito indefinido); Pretérito imperfecto; Pretérito perfecto compuesto: - frekventni pravilni glagoli i određeni broj najfrekventnijih nepravilnih glagola u svim glagolskim licima (hablar, comer, beber, pensar, trabajar, escribir, leer, vivir, jugar, viajar, estudiar// ser, estar, tener, ir, traer, decir, venir, etc...) - i receptivno i produktivno kao kompletne fraze

El fin de semana pasado visité a mis abuelos.

Lo siento, se me olvidó la tarea en casa.

Cuando era pequena, me gustaba jugar con las munecas.

¿Has terminado la tarea?

g. Modalni glagoli (u gore navedenim glagolskim vremenima) - i receptivno i produktivno kao kompletne fraze, u konstrukcijama sa infinitivom i sa imenskim dodacima: poder, querer, saber, tener que, gustar

Me gusta este libro.

¿Puedo salir?

Quiero viajar a México.

Tengo que estudiar mucho.

đ. Bezlične konstrukcije sa subjunktivom

Es importante que estudies lenguas extranjeras.

Es necesario que duermas bien.

e. Lične konstrukcije sa prezentom subjunktiva (samo receptivno)

Te recomiendo que viajes a Espana.

đ. Futur (i receptivno i produktivno)

Este verano viajaré a Espana.

ž. Osnovni glagolski izrazi (i receptivno i produktivno)

tener que + infinitivo/, deber + infinitivo, hay que + infinitivo, hay+ imenica (hay mucha gente aquí)

6. Prilozi (i receptivno i produktivno)

a. Formiranje priloga pomoću sufiksa - mente (iz osnovnog rečnika).

b. Prilozi za vreme: ahora, siempre, a menudo, con frecuencia, nunca, a veces, de vez en cuando, etc...

v. Prilozi za količinu: mucho, poco, bastante, suficiente(mente).

g. Prilozi za način: bien, mal, así, de tal manera, rápido, despacio, voluntariamente.

d. Prilozi i predloški izrazi za mesto i pravac kretanja: aquí, allí, en la calle, en casa, en iglesia, a casa, a clase, etc.

7. Brojevi: osnovne preko 1000, redne do 5 (primer(o(s))/primera(s), etc.)

8. Upitne rečenice (i receptivno i produktivno):

a. sa upitnom reči (¿Quién?, ¿Cuándo?, ¿Cómo?, ¿Dónde?, etc.) ,

b. koje zahtevaju odgovora da/ne (sí/no)

9. Negacija (i receptivno i produktivno)

No trabaja hoy.

No quiero ir al cine esta tarde.

NAČIN OSTVARIVANJA PROGRAMA

Komunikativna nastava jezik smatra sredstvom komunikacije. Primena ovog pristupa u nastavi stranih jezika zasniva se na nastojanjima da se dosledno sprovode i primenjuju sledeći stavovi:

- ciljni jezik upotrebljava se u učionici u dobro osmišljenim kontekstima od interesa za učenike, u prijatnoj i opuštenoj atmosferi;

- govor nastavnika prilagođen je uzrastu i znanjima učenika;

- nastavnik mora biti siguran da je shvaćeno značenje poruke uključujući njene kulturološke, vaspitne i socijalizirajuće elemente;

- bitno je značenje jezičke poruke;

- počev od petog razreda očekuje se da nastavnik učenicima skreće pažnju i upućuje ih na značaj gramatičke preciznosti iskaza;

- znanja učenika mere se jasno određenim relativnim kriterijumima tačnosti i zato uzor nije izvorni govornik;

- sa ciljem da unapredi kvalitet i obim jezičkog materijala, nastava se zasniva i na socijalnoj interakciji; rad u učionici i van nje sprovodi se putem grupnog ili individualnog rešavanja problema, potragom za informacijama iz različitih izvora (internet, dečiji časopisi, prospekti i audio materijal) kao i rešavanjem manje ili više složenih zadataka u realnim i virtuelnim uslovima sa jasno određenim kontekstom, postupkom i ciljem;

- počev od petog razreda nastavnik upućuje učenike u zakonitosti usmenog i pisanog koda i njihovog međusobnog odnosa.

- svi gramatički sadržaji uvode se bez detaljnih gramatičkih objašnjenja, osim, ukoliko učenici na njima ne insistiraju, a njihovo poznavanje se evaluira i ocenjuje na osnovu upotrebe u odgovarajućem komunikativnom kontekstu.

Komunikativno-interaktivni pristup u nastavi stranih jezika uključuje i sledeće :

- usvajanje jezičkog sadržaja kroz ciljano i osmišljeno učestvovanje u društvenom činu;

- poimanje nastavnog programa kao dinamične, zajednički pripremljene i prilagođene liste zadataka i aktivnosti;

- nastavnik je tu da omogući pristup i prihvatanje novih ideja;

- učenici se tretiraju kao odgovorni, kreativni, aktivni učesnici u društvenom činu;

- udžbenici postaju izvori aktivnosti i moraju biti praćeni upotrebom autentičnih materijala;

- učionica postaje prostor koji je moguće prilagođavati potrebama nastave iz dana u dan;

- rad na projektu kao zadatku koji ostvaruje korelaciju sa drugim predmetima i podstiče učenike na studiozni i istraživački rad;

- za uvođenje novog leksičkog materijala koriste se poznate gramatičke strukture i obrnuto.

Tehnike (aktivnosti)

Tokom časa se preporučuje dinamično smenjivanje tehnika / aktivnosti koje ne bi trebalo da traju duže od 15 minuta.

Slušanje i reagovanje na komande nastavnika ili sa trake (slušaj, piši, poveži, odredi ali i aktivnosti u vezi sa radom u učionici: crtaj, seci, boji, otvori/zatvori svesku, itd.).

Rad u parovima, malim i velikim grupama (mini-dijalozi, igra po ulogama, simulacije itd.)

Manualne aktivnosti (izrada panoa, prezentacija, zidnih novina, postera za učionicu ili roditelje i sl.)

Vežbe slušanja (prema uputstvima nastavnika ili sa trake povezati pojmove u vežbanki, dodati delove slike, dopuniti informacije, selektovati tačne i netačne iskaze, utvrditi hronologiju i sl.)

Igre primerene uzrastu

Pevanje u grupi

Klasiranje i upoređivanje (po količini, obliku, boji, godišnjim dobima, volim/ne volim, komparacije...)

Rešavanje "tekućih problema" u razredu, tj. dogovori i mini-projekti

"Prevođenje" iskaza u gest i gesta u iskaz

Povezivanje zvučnog materijala sa ilustracijom i tekstom, povezivanje naslova sa tekstom ili pak imenovanje naslova

Zajedničko pravljenje ilustrovanih i pisanih materijala (izveštaj/dnevnik sa putovanja, reklamni plakat, program priredbe ili neke druge manifestacije)

Razumevanje pisanog jezika:

uočavanje distinktivnih obeležja koja ukazuju na gramatičke specifičnosti (rod, broj, glagolsko vreme, lice...);

prepoznavanje veze između grupa slova i glasova;

odgovaranje na jednostavna pitanja u vezi sa tekstom, tačno/netačno, višestruki izbor;

izvršavanje pročitanih uputstava i naredbi.

13. Pismeno izražavanje:

- povezivanje glasova i grupe slova;

- zamenjivanje reči crtežom ili slikom;

- pronalaženje nedostajuće reči (upotpunjavanje niza, pronalaženje "uljeza", osmosmerke, ukrštene reči, i slično);

- povezivanje kraćeg teksta i rečenica sa slikama/ilustracijama;

- popunjavanje formulara (prijava za kurs, pretplatu na dečiji časopis ili sl, nalepnice za kofer);

- pisanje čestitki i razglednica;

- pisanje kraćih tekstova;

14. Uvođenje dečije književnosti i transponovanje u druge medije: igru, pesmu, dramski izraz, likovni izraz.

STRATEGIJE ZA UNAPREĐIVANJE I UVEŽBAVANJE JEZIČKIH VEŠTINA

S obzirom na to da su operativni zadaci nastave stranih jezika koncipirani prema zadacima po jezičkim veštinama, važno je i da se u nastavi stranih jezika permanentno i istovremeno uvežbavaju sve jezičke veštine. Samo tako učenici mogu da steknu jezičke kompetencije koje su u skladu sa zadatim ciljem.

S toga je važno razvijati strategije za unapređivanje i uvežbavanje jezičkih veština.

VRSTE ČITANJA

Orijentaciono čitanje. Uočiti glavni tok teksta da bi se dobio opšti utisak, da bi se odlučilo za šta i kako upotrebiti tekst. Postupci:

Brzo čitanje po poglavljima;

Pratiti raspodelu delova teksta, pre nego njegov linearni tok;

Ciljati na prepoznavanje suštine: ključnih reči, sadržaja, početaka paragrafa, konektora, elemenata tekstualne kohezije.

Intenzivno, odnosno fokusirano čitanje. Razumeti temu i sadržaj teksta. Otkriti šta autor ima nameru da saopšti. Postupci:

Načiniti smisaonu analizu teksta;

Postupati po uputstvima (ako ih tekst sadrži);

Čitati pažljivo i promišljeno sledeći linearni tok teksta, čitati i po sekvencama;

- Uočiti različite elemente teksta (uključujući: jezičke; grafičke; kulturološke; itd.).

Pretraživanje teksta. Pronaći specifičnu informaciju u tekstu. Postupci:

- Brzo pretraživanje teksta se smenjuje sa pažljivijim ispitivanjem delova teksta;

- Nije neophodno pratiti linearni tok teksta;

- Tražiti: specifičnu reč, rečenicu, datum, formulu, broj.

Čitanje da bi se naučilo pročitano. Usvojiti sadržaj teksta, odnosno shvatiti odnose između ideja; zapamtiti informaciju i biti u stanju da je reprodukuješ. Postupci:

Čitati polako, analitički, na produbljen način, sa čestim vraćanjem na prethodne sadržaje;

Korisni su postupci raznovrsnog obeležavanja/ekstrahovanja teksta (podvlačenje, vođenje beleški i sl.).

Sažimajuće čitanje, odnosno čitanje sa sintezom. Utvrditi sadržaje i pojmove da bi se informacija razjasnila i zapamtila. Postupci:

Ponovljeno brzo čitanje po pasusima, s pažnjom usmerenom više na pojedine delove teksta nego na čitav tekst;

Korisno je ispisivanje osnovnog koncepta, glavnih teza i sl;

Posebnu pažnju obratiti na: bitne informacije, ključne reči, elemente koji podvlače koherentnost teksta.

Čitanje iz zadovoljstva. Tekst je podsticaj za refleksivno, relaciono i kreativno razmišljanje. Postupci:

Tekst se čita u celosti, pažljivo i usredsređeno. Moguće je vraćati se na pročitano.

Jezička produkcija

A. OPŠTA STRATEGIJA PRIPREME ZA JEZIČKU PRODUKCIJU

GOVOR I PISANJE

Osmišljavanje teme. - O čemu bih govorio/pisao? Šta biram za predmet svog govora/teksta? O čemu je reč?

izbor teme, predmet govora/teksta (u okolnostima kada tema nije zadata, a poznat je povod, cilj, auditorijum);

upoznavanje sa temom govora (u okolnostima kada je tema konkretizovana, zadata).

Uočavanje već poznatog. - Šta o tome već znam (ja i/ili auditorijum)?

Traganje za građom. - Kako da saznam više o temi kojom se bavim?

- sticanje novih saznanja o predmetu - strategije pretraživanja različitih izvora informacija;

beleženje prikupljenih informacija;

analiza prikupljene građe.

Zauzimanje stava. - Šta ja o tome mislim?

aktivno razmišljanje o temi, opredeljenje za pristup temi.

Postavljanje rezolucije iskaza. - Čemu težim? Šta mi je najbitnije?

određenje cilja govora/teksta;

- selekcija i strukturiranje prikupljene građe u skladu sa ciljem.

Izrada skice (plana). - Kako da iskažem ono što želim? Kako da to argumentujem?

- formulisanje glavne teze - poente govora/teksta;

- selekcija i strukturiranje podteza;

- formulisanje argumentacije koja potkrepljuje izneto mišljenje/stav (argumenti za i protiv).

Strukturiranje govora/teksta (u skladu sa temom, koncepcijom i ciljem). - Kojim redosledom da izložim svoje iskaze kako bi moj govor/tekst bio jasan, razložan i efektan?

uvodni deo govora/teksta;

izlaganje teme; izlaganje činjeničnog stanja ;

iskazivanje poente govora/teksta;

iskazivanje sopstvenog stava i iznošenje argumentacije za njega;

zaključak.

B. STRATEGIJE SPECIFIČNE ZA GOVORNU PRODUKCIJU

1. Jezičko uobličavanje govora; stil govora. - Kako da što bolje iskažem ono što sam zamislio?

adekvatan izbor reči;

jasno, izražajno, skladno, primereno izražavanje;

dobro strukturiranje rečenice;

- sugestivnost govora;

ritmičnost govora;

sažetost izlaganja;

duhovitost;

- adekvatne stilske intervencije (korišćenje stilskih figura), i sl.

2. Memorisanje govora. - Kako to da zapamtim?

- pamćenje skice govora;

- memorisanje uporišnih tačaka besede (formulacija poente) i najlepše osmišljenih iskaza.

3. Priprema za čin izlaganja. - Kako da moje izlaganje bude tečno i efektno?

- tehnika i ritam disanja pri govoru;

- modulacija glasa (obim, boja, jačina);

- pravilna artikulacija;

dikcija (pravilno akcentovanje, logički akcenat, melodija i ritam govora).

4. Izraz lica, gestikulacija, držanje i stav tela - Gde da gledam? Šta ću sa rukama?

usmerenost pogleda;

prikladni prateći gestovi;

odgovarajuće držanje.

C. JEZIČKO UOBLIČAVANJE TEKSTA

Jezičko uobličavanje teksta obuhvata: poštovanje pravopisnih konvencija, ispravnu upotrebu morfoloških oblika reči, poštovanje sintaksičkih pravila, uspostavljanje koherentnosti i kohezije u tekstu, kao i upotrebu odgovarajućih leksičkih i stilskih sredstava.

1. Pravopis. Obratiti pažnju na dosledno poštovanje pravopisnih konvencija.

2. Morfologija Obratiti pažnju na ispravnu upotrebu različitih morfoloških oblika

3. Sintaksa. Obratiti pažnju na:

slaganje reči (kongruenciju);

pravilnu upotrebu glagolskih vremena;

pravilno strukturiranje rečenice;

jasnost, nedvosmislenost rečenice;

adekvatnu upotrebu zavisnih rečenica;

adekvatan red reči u rečenici;

ispravnu upotrebu korelativa i veznika unutar jedne rečenice, kao i između rečenica.

4. Koherentnost. Obratiti pažnju da se različiti delovi teksta dobro "uklope" jedni sa drugima i da ne stvaraju probleme u razumevanju:

- informacije i argumente iznositi postepeno i u logičnom sledu;

tekst oblikovati tako da predstavlja semantičku celinu i da svi njegovi delovi doprinesu uspostavljanju te celine.

5. Kohezija. Poštovati logičko-semantičke veze između različitih delova teksta. Obratiti pažnju na:

adekvatnu upotrebu zamenica i zameničkih reči;

- adekvatnu upotrebu veznika i konektora;

- ispravnu upotrebu reči i izraza kojima se upućuje na neki drugi deo teksta.

6. Leksička prikladnost. Obratiti pažnju na:

- odabir leksike koja treba da bude u saglasnosti sa registrom (formalnim, neformalnim, itd.);

primernu upotrebu ustaljenih metafora;

- odgovarajuću upotrebu kolokacija i frazeologizama;

semantičko-leksičko nijansiranje;

- sigurnu i pravilnu upotrebu terminologije.

7. Stilska prikladnost. Obratiti pažnju na:

- izbor registra (treba da odgovara nameni teksta);

- skladno korišćenje različitih jezičkih sredstava, kako pri oblikovanju neutralnih iskaza, tako i pri oblikovanju iskaza različitog stepena ekspresivnosti

Tipovi i vrste tekstova (govornih i pisanih)

TIP TEKSTA:

VRSTA TEKSTA:

Deskriptivni tekst
(opis viđenog, doživljenog, zamišljenog, sanjanog).

Predstavlja detalje u vezi sa jednim središnim subjektom. Preovlađuje prostorna nad vremenskom percepcijom.

kratka priča, pripovetka;
novinski članak, esej; stručni/naučni članak; reklamni tekst, letak; katalog; itd.

Narativni tekst (o stvarnom, istorijskom, imaginarnom).
Prati sled činjenica,
preovlađuje vremenska percepcija.

bajka, basna, pripovetka,
novela, roman; novinski članak; izveštaj; dnevnik; hronika; privatno pismo; itd.

Informativni tekst

Osnovna svrha mu je pružanje informacija.

telegram, vest, izjava, komentar; obaveštenje, poruka; pozivnica; zapisnik; poslovno pismo;
oglas tipa "traži se"; reklamni tekst, letak; karta (vozna, bioskopska, …); red vožnje, letenja; recept (lekarski, kulinarski); biografija (CV); bibliografija; itd.

Argumentativni tekst

Pruža argumente, sa ciljem da dokaže ili opovrgne neku ideju/hipotezu/stav.

diskusija, debata; referat,
seminarski, maturski,
diplomski rad; stručni/naučni članak; naučna rasprava; novinski članak; reklama;
propoved; itd.

- Regulativni tekst

Planira i/ili uređuje
aktivnost ili ponašanje; propisuje redosled procesa

uputstva i pravila (za upotrebu aparata, igranje igara, popunjavanje obrazaca, i sl.); ugovor; zakoni i propisi; upozorenja, zabrane; zdravica, pohvala, pokuda, zahvalnica; itd.

Gramatički sadržaji u petom razredu

U prvom i drugom razredu osnovne škole učenici su usvajali strani jezik. Učenje je na tom uzrastu bilo pretežno nesvesno: odgovarajućim nastavnim aktivnostima učenici su dovođeni u situaciju da slušaju strani jezik u okviru određenih, njima bliskih i razumljivih situacija, a zatim da naučene iskaze kombinuju da bi se usmeno izrazili u sličnim kontekstima.

U trećem razredu učenici su počeli da uočavaju prva jezička pravila koja su im olakšavala početno opismenjavanje.

Počev od petog razreda, paralelno sa usvajanjem, počinje i učenje stranog jezika; reč je o svesnom procesu koji posmatranjem relevantnih jezičkih (i nejezičkih) fenomena i razmišljanjem o njima omogućuje uočavanje određenih zakonitosti i njihovu konceptualizaciju.

Gramatički sadržaji predviđeni u petom razredu dati su, dakle, sa dvostrukim ciljem: da bi učenici mogli da unaprede svoju komunikativnu kompetenciju, ali i da bi stekli osnovna znanja o jeziku kao složenom sistemu. Savladavanje gramatičkih sadržaja, s toga, nije samo sebi cilj, te se autorima udžbenika i nastavnicima predlaže da:

- ohrabruju učenike da posmatranjem sami pokušavaju da otkriju gramatička pravila;

- otkrivena gramatička pravila prikažu na shematizovan način;

- u primerima i vežbanjima koriste što je moguće više poznatu leksiku;

- primere i vežbanja kontekstualizuju;

- dodatna objašnjenja - samo najneophodnija - zasnuju na analizi najčešćih gramatičkih grešaka svojih učenika;

- ukazuju učenicima na nerazumevanje ili nesporazum kao moguće posledice gramatičke nepreciznosti / netačnosti.

Budući da se na tom uzrastu stiču tek početna gramatička znanja koja će se u višim razredima utvrđivati i proširivati (sposobnost učenika da razumeju strani jezik i da se izraze njime umnogome prevazilazi njihova eksplicitna gramatička znanja), njihovo vrednovanje trebalo bi predvideti pre svega u okviru formativne evaluacije, to jest kroz kratke usmene/pismene vežbe kojima se proverava sposobnost učenika da primene određeno otkriveno gramatičko pravilo; ispravak je za učenike prilika da ga bolje razumeju i zapamte. U sumativnoj evaluaciji (na kraju polugođa i školske godine), to jest u pismenim zadacima i prilikom provere sposobnosti usmenog izražavanja, ne bi trebalo davati gramatička vežbanja, već bi gramatičku tačnost nastavnik trebalo da vrednuje kao jedan od više elemenata kojim se ocenjuju različite receptivne i produktivne jezičke veštine. Elementi i skala vrednovanja, usaglašeni na nivou škole, trebalo bi da budu poznati i jasni učenicima.

Elementi koji se ocenjuju ne treba da se razlikuju od uobičajenih aktivnosti na času. Isto tako ocenjivanje treba shvatiti kao sastavni deo procesa nastave i učenja, a ne kao izolovanu aktivnost koja podiže nivo stresa kod učenika. Ocenjivanjem i evaluacijom treba da se obezbedi napredovanje učenika u skladu sa operativnim zadacima i kvalitet i efikasnost nastave. Ocenjivanje se sprovodi sa akcentom na proveri postignuća i savladanosti radi jačanja motivacije, a ne na učinjenim greškama.

Načini provere moraju biti poznati učenicima, odnosno u skladu sa tehnikama, tipologijom vežbi i vrstama aktivnosti koje se primenjuju na redovnim časovima. Elementi za proveru znanja su:

razumevanje govora;

razumevanje kraćeg pisanog teksta;

usmeno izražavanje;

pismeno izražavanje;

usvojenost leksičkih sadržaja;

usvojenost gramatičkih struktura;

pravopis;

zalaganje na času;

izrada domaćih zadataka i projekata (pojedinačnih, u paru i grupi).

LIKOVNA KULTURA

Cilj i zadaci:

Cilj vaspitno-obrazovnog rada u nastavi likovne kulture jeste da podstiče i razvija učenikovo stvaralačko mišljenje i delovanje u skladu sa demokratskim opredeljenjem društva i karakterom ovog nastavnog predmeta.

Zadaci:

- razvijanje sposobnosti učenika za opažanje kvaliteta svih likovnih elemenata: linija, oblika, boja;

- stvaranje uslova da učenici na časovima u procesu realizacije sadržaja koriste različite tehnike i sredstva i da upoznaju njihova vizuelna i likovna svojstva;

- razvoj sposobnosti učenika za vizuelno pamćenje i povezivanje opaženih informacija kao osnove za uvođenje u vizuelno mišljenje;

- razvijanje osetljivosti za likovne i vizuelne vrednosti, koje se stiču u nastavi, a primenjuju u radu i životu;

- razvijanje motoričkih sposobnosti učenika i navike za lepo pisanje;

- podsticanje interesovanja i stvaranje potrebe kod učenika za posećivanjem muzeja, izložbi, kao i za čuvanje kulturnih dobara i estetskog izgleda sredine u kojoj učenici žive i rade;

- stvaranje uslova da se upoznavanjem likovnih umetnosti bolje razumeju prirodne zakonitosti i društvene pojave;

- omogućavanje razumevanja i pozitivnog emocionalnog stava prema vrednostima izraženim i u delima različitih područja umetnosti;

- razvijanje sposobnosti za prepoznavanje osnovnih svojstava tradicionalne, moderne i savremene umetnosti.

Sledeći