POSEBNI PROTOKOLO POSTUPANJU PRAVOSUDNIH ORGANA U ZAŠTITI LICA KOJA SU ŽRTVE TRGOVINE LJUDIMA U REPUBLICI SRBIJI |
1. Osnovni principi i ciljevi Protokola
Poslednjih godina u Republici Srbiji dosta je urađeno na većoj društvenoj vidljivosti i poboljšanju društvenog reagovanja na problem trgovine ljudima, posebno imajući u vidu da je znanje o ovoj pojavi osnovni preduslov za njenu prevenciju, suzbijanje, i adekvatnu zaštitu žrtava. Najpre uvođenjem krivičnog dela trgovina ljudima u Krivični zakonik Republike Srbije, a zatim i izmenama i dopunama tog zakonika neprekidno se išlo ka harmonizaciji domaćeg zakonodavstva sa međunarodnopravnim standardima. Reforme iz septembra 2009. godine jasno pokazuju nameru zakonodavca da ide u korak sa savremenim rešenjima u oblasti borbe protiv organizovanog kriminala, pa samim tim i trgovine ljudima kao vida organizovanog kriminala. Dakle, izvršene su izmene zakona u krivičnopravnoj materiji, brojni stručnjaci uključivani su u edukaciju, organizovane su kampanje za podizanje svesti različitih kategorija šire populacije, formalizovana je saradnja između državnih organa, nevladinih i međunarodnih organizacija, oformljene su specijalizovane jedinice policije, pooštrene sankcije uz nemogućnost ublažavanja kazne zatvora, usvojena je Strategija za borbu protiv trgovine ljudima i donet Nacionalni plan akcije, pojačana informisanost stanovništva putem štampanih medija i dokumentarnih serijala, stavljen akcenat na razvijanje proaktivnog pristupa u otkrivanju i dokazivanju trgovine ljudima, prvenstveno koristeći mogućnosti koje pružaju zakonske odredbe u vezi sa prikupljanjem dokaza, a sprovedena reforma pravosuđa bi, između ostalog, trebalo da dovede do povećanja efikasnosti krivičnog postupka, osude i strogog kažnjavanja izvršilaca uključenih u sve faze izvršenja krivičnog dela, te primene Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela i na ova krivična dela.
Trgovina ljudima evidentno je problem kom se u Srbiji poslednjih godina poklanja značajna pažnja. Veliki napori koji su uloženi doveli su do nesporno značajnih rezultata. Oni su svakako najvidljiviji u domenu krivičnopravne regulative, koja je dalje nadograđena i usavršena izmenama i dopunama Krivičnog zakonika i Zakonikom o krivičnom postupku iz septembra 2009. godine, ali je sigurno da se samo merama dobro smišljene i dugoročne socijalne politike, uz društvenu solidarnost i osnažujuću podršku, mogu na minimum svesti izvori iz kojih se regrutuju žrtve, ali i izvršioci krivičnog dela trgovina ljudima.
Javni tužioci, sudije i policajci koji su dobro informisani o složenosti problema trgovine ljudima predstavljaju nezamenjivi deo efikasne strategije u suprotstavljanju ovom užasnom zločinu i obliku kršenja ljudskih prava i sloboda.
Ključne karakteristike ovog protokola su:
• promovisanje odlučnosti države da odgovori na preuzete obaveze;
• definisanje programa zasnovanog na međunarodnim standardima koji je regionalno usklađen i nacionalno prilagođen;
• okrenutost ka žrtvi, uz pristup zasnovan na ljudskim pravima;
• održivost.
Što se tiče prevencije, jasno je da se prvenstveno mora uticati na uzroke koji dovode do pojave trgovine ljudima. To su pre svega društveni i ekonomski faktori i zaštita posebno ranjivih društvenih grupa. Važno pitanje je pružanje podrške žrtvama i njihova reintegracija kroz programe koji će im obezbediti posao, pravnu i zdravstvenu zaštitu. Što se tiče zakona koji propisuje krivična dela sa elementima trgovine ljudima, zakonske odredbe moraju biti definisane tako da se propisana krivična dela u praksi zaista mogu i goniti. Ovo podrazumeva da se ne uključuju elementi koji bi onemogućili ili otežali gonjenje za ova krivična dela, kao i to da sankcije budu usklađene sa težinom prestupa. Međunarodni karakter trgovine ljudima mora da podstakne na brzo i efikasno delovanje, koje će se realizovati prvenstveno kroz regionalnu saradnju, poboljšanje i zaštitu prava žena i dece, jer su oni najčešće žrtve trgovine ljudima. U sprečavanju rasta broja izvršenja krivičnog dela trgovina ljudima reakcija zajednice mora biti sveobuhvatna, brza i efikasna. U tom cilju je neophodno dobro obučiti policiju, pravosuđe, socijalne radnike, zdravstvene radnike, nastavno osoblje, novinare i sve druge koji se uključuju u rad sa potencijalnim žrtvama ili žrtvama, radi prepoznavanja ovog fenomena i adekvatnog postupanja.
Trgovina ljudima je specifičan fenomen, koji utiče na društvo u celini, pa je iz tih razloga neophodno podići nivo svesti i znanja u vezi sa trgovinom ljudima kao i organizovati osposobljene stručnjake koji će se ovim fenomenom baviti sa raznih aspekata.
1) Predrasude o trgovini ljudima
Ljudi iz naivnosti postaju žrtve trgovine.
Motiv zbog koga se neko javlja na oglas ili prihvata neku poslovnu ponudu nije važan, već su primarni manipulacija usmerena ka zadobijanju poverenja i nasilje kojem je izložena žrtva u lancu trgovine ljudima. Posebno treba imati u vidu da se među trgovcima ljudima mogu naći i osobe u koje žrtva, po prirodi stvari, ima poverenja - očevi, braća, mladići, tetke, majke i druga bliska lica.
Trgovina ljudima i prostitucija su isto.
Trgovina ljudima ne odvija se isključivo u cilju seksualne eksploatacije, već može imati i druge oblike. Prostitucija može biti dobrovoljan izbor osobe, ukoliko odlučuje o uslovima rada i ima kontrolu nad poslom kojim se bavi. Ona osoba koja kao žrtva trgovine ljudima završi u prinudnoj prostituciji nema mogućnost odlučivanja ni izbora ni u jednom aspektu svog života, dok prostitucija može biti njen svestan izbor. Osim toga, trgovina ljudima ne podrazumeva samo prinudnu prostituciju ili seksualnu eksploataciju, već uključuje i prinudni rad, prinudu na zaključenje braka, na izvršenje krivičnih dela i prekršaja, pa čak i prinudno uzimanje organa. Žrtve mogu biti ne samo žene već i deca i muškarci. Na primer čak i onda kad devojka zna da će se baviti prostitucijom, ona ne zna u kakvim uslovima će raditi i živeti, i nema nikakvu kontrolu nad onim što joj se dešava. Žrtva ne može pristati na trgovinu ljudima zato što pristanak ne može da se bazira na prevari, prinudi, niti može da podrazumeva gubitak kontrole nad sopstvenim životom ili gubitak ličnog dostojanstva. Usled navedenih okolnosti, pristanak žrtve nije od značaja za postojanje krivičnog dela trgovina ljudima.
Trgovina ljudima je trgovina belim robljem.
Žrtve trgovine ne mogu se nazivati belim robljem jer trgovina ne pogađa samo ljude određene rasne, etničke ili nacionalne pripadnosti. Beli žene i muškarci nisu jedine žrtve trgovine ljudima već su to i ljudi drugih rasa. To je rasistički termin koji ne odgovara realnosti. Pored ovoga, dodatni problem predstavlja i korišćenje izraza koji stigmatizuju ženu i predstavljaju je kao nekoga čija je sudbina zapečaćena i za koju se ništa ne može uraditi.
Žrtve trgovine ljudima su samo stranci.
Trgovina ljudima se može odvijati i u okviru granica jedne zemlje, dakle ne podrazumeva isključivo prelazak državnih granica. Žrtve trgovine ljudima nisu uvek stranci ili ilegalni migranti, naprotiv, ljudi mogu biti i vrbovani i eksploatisani u sopstvenoj zemlji.
Zašto žrtve trgovine ljudima ne pobegnu?
Žrtve trgovine ljudima žive pod stalnom kontrolom i uz pretnju nasiljem. Osim toga, trgovci ih ucenjuju i prete im da će povrediti njihovu decu, braću i sestre, roditelje ili druga bliska lica, ako pokušaju da pobegnu. Ako ipak probaju da pobegnu i ne uspeju, trgovci će ih prebiti, nekad i na smrt, kako bi sprečili ostale da pokušaju isto. Ovo su samo neki od metoda kojima se žrtvama poručuje da je bekstvo nemoguće.
Osobe koje su završile u lancu trgovine ljudima potražiće pomoć kad ih identifikuju ili kad same shvate da su postale žrtve.
Žrtve trgovine ljudima nisu uvek svesne da su žrtve. Osim toga, i kad shvate, zbog nepoverenja i osećaja krivice neće želeti da svoju priču podele sa drugima. Ili, kako kaže jedna žrtva: "Verovala sam nekome koga sam mislila da poznajem, pa sam završila kao rob. Sada mi kažu, da bih bila slobodna i dobila pomoć, treba da verujem svima vama, potpunim strancima."
Žrtve trgovine ljudima uvek potiču iz siromašnih porodica.
Ne postoji profil žrtve trgovine ljudima. One mogu biti bilo kojih godina, pola, socijalnog ili etničkog porekla. Iako su mladi ljudi bez perspektive pod najvećim rizikom od uvlačenja u lanac trgovine ljudima, siromaštvo je samo jedan element koji dodatno podstiče trgovinu ljudima.
II DEFINICIJA KRIVIČNOG DELA, DOMAĆI PRAVNI OKVIR I MEĐUNARODNI DOKUMENTI
1. Krivično delo trgovina ljudima u nacionalnom zakonodavstvu
Prema članu 388. stav 1. Krivičnog zakonika ("Službeni glasnik RS", br. 85/05, 88/05 - ispravka, 107/05 - ispravka, 72/09 i 111/09) krivično delo trgovina ljudima vrši onaj ko silom ili pretnjom, dovođenjem u zabludu ili održavanjem u zabludi, zloupotrebom ovlašćenja, poverenja, odnosa zavisnosti, teških prilika drugog, zadržavanjem ličnih isprava ili davanjem ili primanjem novca ili druge koristi vrbuje, prevozi, prebacuje, predaje, prodaje, kupuje, posreduje u prodaji, sakriva ili drži drugo lice, a u cilju eksploatacije njegovog rada, prinudnog rada, vršenja krivičnih dela, prostitucije ili druge vrste seksualne eksploatacije, prosjačenja, upotrebe u pornografske svrhe, uspostavljanja ropskog ili njemu sličnog odnosa, radi oduzimanja organa ili dela tela ili radi korišćenja u oružanim sukobima. Za ovo krivično delo zaprećena je kazna zatvora od tri do dvanaest godina.
U stavu 2. istog člana predviđeno je da se, ako je delo učinjeno prema maloletnom licu, učinilac kazni kaznom propisanom za to delo i kad nije upotrebio silu, pretnju ili neki drugi od navedenih načina izvršenja.
U stavovima 3-7. istog člana predviđeni su teži oblici ovog krivičnog dela, i to:
• kada je delo učinjeno prema maloletnom licu (propisana je kazna zatvora od najmanje pet godina);
• ako je nastupila teška telesna povreda nekog lica (propisana je kazna zatvora od pet do petnaest godina);
• ako je nastupila smrt jednog ili više lica (propisana je kazna zatvora od najmanje deset godina);
• ako se učinilac bavi vršenjem ovog krivičnog dela ili je delo izvršeno od strane grupe (propisana je kazna zatvora od najmanje pet godina);
• ako je krivično delo izvršeno od strane organizovane kriminalne grupe (propisana je kazna zatvora od najmanje deset godina).
U stavu 8. navedenog člana predviđeno je da ovo krivično delo vrši i onaj ko zna ili je mogao znati da je lice žrtva trgovine ljudima pa iskoristi njen položaj ili drugome omogući iskorišćavanje njenog položaja radi eksploatacije (propisana je kazna zatvora od šest meseci do pet godina), pri čemu će se učinilac, ako je delo učinjeno prema licu za koje je znao ili mogao znati da je maloletno, kazniti kaznom zatvora od jedne do osam godina.
U stavu 10. istog člana posebno se naglašava da pristanak lica na eksploataciju ili na uspostavljanje ropskog ili njemu sličnog odnosa ne utiče na postojanje krivičnog dela iz st. 1, 2. i 6. tog člana.
U odnosu na krivično delo trgovina ljudima zakonodavac je isključio mogućnost ublažavanja kazne ispod zakonskog minimuma. Pored toga, predvideo je i "moćne alate" za otkrivanje i dokazivanje, kao i mogućnost oduzimanja imovine proistekle iz ovog krivičnog dela. Ipak, praksa ukazuje na postojanje raskoraka između onoga što je propisano zakonima i njihove primene, odnosno značenja koje im daju oni koji treba da ih primenjuju. Pravilna primena zakona ugrožena je naročito zbog postojanja duboko ukorenjenih predrasuda, pa čak i kod profesionalaca koji primenjuju zakon, a koje se odnose na rodne uloge, seksualnost i seksualno nasilje, prostituciju, kao i doživljavanje žrtava prinuđenih na prostituciju kao "lakih žena". Te predrasude vode minimiziranju ozbiljnosti posledica i kontinuitetu tolerisanja trgovine ljudima uopšte, a posebno trgovine ženama u cilju seksualne eksploatacije.
Izmene Zakonika o krivičnom postupku, koje su stupile na snagu 11.9.2009. godine, umnogome proširuju primenu posebnih dokaznih sredstava koja se koriste u suzbijanju organizovanog kriminala, na krivična dela korupcije i druga izuzetno teška krivična dela navedena u članu 504-a čak i kad nisu rezultat delovanja organizovane kriminalne grupe. Među navedenim krivičnim delima su i nedozvoljen prelazak državne granice i krijumčarenje ljudi (član 350. st. 2. i 3. Krivičnog zakonika), trgovina ljudima (član 388. st. 1. do 6, 8. i 9. Krivičnog zakonika), kao i trgovina maloletnim licima radi usvojenja (član 389. st. 1. i 2. Krivičnog zakonika).
Kao posebne mere, koje se koriste u suzbijanju organizovanog kriminala, korupcije i drugih izuzetno teških krivičnih dela, zakonodavac predviđa:
• mere nadzora i snimanja telefonskih i drugih razgovora ili komunikacija;
• pružanje simulovanih poslovnih usluga;
• sklapanje simulovanih pravnih poslova;
• kontrolisanu isporuku;
• automatsko računarsko pretraživanje ličnih i drugih sa njima povezanih podataka;
• prikrivenog islednika (samo za krivična dela organizovanog kriminala);
• saslušanje svedoka saradnika (samo za krivična dela organizovanog kriminala).
Praksa je pokazala da su podaci pribavljeni korišćenjem mera nadzora i snimanja telefonskih i drugih razgovora ili komunikacija na osnovu naredbe istražnog sudije bili od velike važnosti prilikom otkrivanja i dokazivanja krivičnih dela organizovanog kriminala, kao i da su, pored iskaza svedoka saradnika, dali najbolje rezultate u borbi protiv organizovanog kriminala, kako kod nas tako i u drugim državama.
Novi Zakonik o krivičnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/11 i 101/11) u tom delu sadrži manje izmene u odnosu na dosadašnje posebne mere, koje su sada proširene i propisane kao posebne dokazne radnje. Tako je npr. članom 162. stav 1. tačka 2) predviđeno da se posebne dokazne radnje, između ostalog, koriste i za krivično delo trgovina ljudima, čak i u slučaju kada nije u pitanju krivično delo organizovanog kriminala. Jedina dokazna radnja koja se u tom slučaju ne može preduzeti je angažovanje prikrivenog islednika. Ovo je posebno značajno imajući u vidu da je prelaznim odredbama novog Zakonika o krivičnom postupku predviđeno da se odredbe tog zakona primenjuju počev od 15. februara 2012. godine, u odnosu na postupke za koje je nadležno Tužilaštvo za organizovani kriminal, dok će se na ostale postupke, kada nisu u pitanju krivična dela organizovanog kriminala, navedeni zakonik primenjivati od 15. februara 2013. godine.
Najvažniji međunarodni dokumenti koji su relevantni za oblasti suprotstavljanja trgovini ljudima su:
• Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima Ujedinjenih nacija iz 1948. godine i Protokol;
• Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima Ujedinjenih nacija iz 1966. godine (potvrđen Zakonom o ratifikaciji navedenog pakta "Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori", broj 7/71);
• Konvencija Ujedinjenih nacija o eliminaciji svih oblika diskriminacije prema ženama iz 1979. godine (potvrđena Zakonom o ratifikaciji navedene konvencije - "Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori", broj 11/81);
• Konvencija Ujedinjenih nacija o pravima deteta iz 1989. godine (potvrđena Zakonom o ratifikaciji navedene konvencije - "Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori", broj 15/90 i "Službeni list SRJ - Međunarodni ugovori", br. 4/96 i 2/97);
• Protokol za prevenciju, suzbijanje i kažnjavanje trgovine ljudskim bićima, naročito ženama i decom, koji dopunjava Konvenciju Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala iz 2000. godine (u naš pravni sistem uvedeni 2001. "Službeni list SRJ - Međunarodni ugovori", br. 6/2001);
• Etičke i bezbednosne preporuke za vođenje razgovora sa ženama žrtvama trgovine ljudima Svetske zdravstvene organizacije iz 2003. godine;
• Evropska konvencija o zaštita ljudskih prava i osnovnih sloboda sa dodatnim protokolima (potvrđena Zakonom o ratifikaciji navedene konvencije - "Službeni list SCG - Međunarodni ugovori", br. 9/03, 5/05 i 7/05 i "Službeni glasnik RS - Međunarodni ugovori", broj 12/10) i standardi Evropskog suda za ljudska prava;
• Konvencija Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudima iz 2005. godine (potvrđena Zakonom o potvrđivanju navedene konvencije - "Službeni glasnik RS - Međunarodni ugovori", broj 19/09);
• Konvencije Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja iz 2007. godine (u naš pravni sistem uvedena 2010, "Službeni glasnik RS - Međunarodni ugovori", br. 1/10).
III PREPOZNAVANJE, OTKRIVANJE I DOKAZIVANJE KRIVIČNOG DELA TRGOVINA LJUDIMA
Pravosudni organi ne smeju otkrivanje zločina trgovine ljudima prepustiti sticaju okolnosti ni slučaju. Jedini pravi odgovor je sistematsko prikupljanje operativnih informacija koje će omogućiti otkrivanje izvršenog krivičnog dela, efikasno kažnjavanje izvršilaca, podršku žrtvama i smanjenje rizika od pojave novih žrtava.
Trgovci ljudima su sva lica uključena u proces trgovanja ljudima (učestvuju u vrbovanju žrtava, njihovom sprovođenju, prevoženju, čuvanju, obezbeđenju smeštaja, kontrolisanju ili eksploataciji). Uprkos različitostima oblika trgovine ljudima i specifičnostima uloga izvršilaca, može se reći da među trgovcima ljudima preovlađuju osobe koje odlikuje racionalni pristup zločinu i radnjama koje preduzimaju (procenjuju rizik, troškove i korist) i koje ne prezaju da zarad lične koristi svesno unište život drugog čoveka. Odlikuju ih lukavost, prepredenost, podmuklost, veština lažnog samoprikazivanja i manipulisanja drugima (njihovim osećanjima i očekivanjima), samoživost, istrajnost i neosetljivost na bol i patnje drugih, usmerenost na trenutno zadovoljenje vlastitih potreba, fleksibilnost u uspostavljanju kontrole, dominaciji i eksploatisanju, odsustvo empatičkog razumevanja žrtve (sa odličnim predviđanjem njenog ponašanja), agresivnost, bezobzirnost, svirepost, surovost, okrutnost i spremnost na primenu pretnji, ucena, odmazdi, nasilja, podmićivanja i korupcije. Uz različitosti situacija i uloga trgovaca ljudima u zločinu, kod svakog pojedinca prisutne su drugačije kombinacije navedenih osobina, kao i drugih odlika ličnosti.
Uprkos dugogodišnjim naporima u suzbijanju trgovine ljudima ona je i dalje prisutna u Republici Srbiji. U cilju stvaranja uslova za efikasnije suzbijanje trgovine ljudima izvršene su značajne izmene krivičnog zakonodavstva i razvijeni mehanizmi suprotstavljanja na preventivnom i represivnom planu. Uz sve to, ne sme se izgubiti iz vida ni činjenica da ojačani krivični progon "trafikera" ne zavisi samo od odgovarajućih zakonskih rešenja, već i od spremnosti i obučenosti pravosudnih organa da se sa trgovinom ljudima suoči ne samo kao sa pojavom već kao oblikom organizovanog kriminala.
Od kapaciteta javnog tužilaštva i sudova i njihove spremnosti da se uhvate u koštac sa ovim problemom zavisi i poverenje žrtava, čija svedočenja doprinose otkrivanju i rasturanju mreža organizovanih kriminalnih grupa. U Republici Srbiji većinu žrtava trgovine ljudima čine žene i devojke koje se seksualno eksploatišu, pa se najveći broj žrtava nalazi u sektoru prostitucije. Istovremeno, sve češće se pojavljuju novi oblici trgovine ljudima kao što su npr. eksploatacija na tržištu virtuelnog seksa, trgovina decom radi usvojenja, trgovina ljudima u cilju radne eksploatacije i prinude na vršenje krivičnih dela i prekršaja.
Izmenama Zakonika o krivičnom postupku iz 2009, u delu koji predviđa posebne odredbe o postupku za krivična dela organizovanog kriminala, korupcije i druga izuzetno teška krivična dela, predviđeno je da se iskazi i obaveštenja koja je pribavio javni tužilac mogu koristi kao dokaz. Javni tužilac, takođe samostalno, može nalagati mere zaštite svedoka žrtava koje sprovode organi unutrašnjih poslova. Ovo uključuje raznovrsne mere policijske zaštite: čuvanje i pratnju svedoka u sudu i van suda, čuvanje stana i porodice, naročito dece, a nije isključeno ni preseljenje svedoka u drugo mesto. Zakon o programu zaštite učesnika u krivičnom postupku bavi se najkomplikovanijim, samim tim i najskupljim merama zaštite kao što su relokacija svedoka, promena identiteta, ali i on je samo donekle popunio pravne praznine koje se kod zaštite žrtava javljaju. Za vođenje krivičnih postupaka protiv izvršilaca krivičnih dela trgovine ljudima najznačajnija je podrška žrtvama jer, imajući u vidu da je učešće žrtve i dalje od presudnog značaja za krivični postupak u Srbiji, od poverenja žrtve u pravosudne institucije i državne organe zavisi njena volja da sa njima sarađuje u otkrivanju i razbijanju organizovanih kriminalnih grupa i mreža.
2. Prepoznavanje i identifikacija žrtava, prve mere i procena rizika
Iako se odnos prema žrtvama svodi na okrutnu eksploataciju, trgovci ih ponekad novčano "nagrađuju", pa one oklevaju da prihvate pomoć policije kako ne bi izgubile jedini izvor prihoda. Uz sve to, pri činjenici da je zarada velika, ne čudi što "trafikeri" ne prezaju od svih mogućih načina zastrašivanja, ucena, manipulacija, lažnih obećanja, pa čak i navikavanja na opijate, a sve u svrhu što veće eksploatacije žrtve i njenog dovođenja u odnos potpune zavisnosti, što vodi u savremeno ropstvo.
Ravnodušnost i zatvaranje očiju pred okolnostima koje manje ili više pouzdano ukazuju na postojanje krivičnog dela trgovina ljudima, ali i odsustvo proaktivnog rada, u najmanju ruku izraz su grubog ogrešenja o profesionalne obaveze. S druge strane, time se ide naruku trgovcima ljudima koji na taj način, osim što grubo i beskrupulozno krše ljudska prava, ostvaruju značajnu kriminalnu dobit koju mogu da usmeravaju u legalne tokove, ali i u druge kriminalne aktivnosti, pa i za korupciju državnih službenika i predstavnika drugih institucija i organizacija.
Otkrivanje i spasavanje potencijalnih žrtva trgovine ljudima, odnosno onih koji to već jesu, tokom prebacivanja sa različitih lokacija unutar naše zemlje, odnosno sa tih lokacija ka inostranstvu (na pravcima ka graničim prelazima, to jest na njima, ili u njihovoj blizini), podrazumeva i uvažavanje činjenice da trgovci i u ovoj fazi svoje kriminalne aktivnosti preduzimaju brojne mere predostrožnosti (menjaju pravce i načine prebacivanja i kontrole situacije, lažu žrtve, omamljuju ih, prete im, zlostavljaju ih, zatvaraju, drže u uslovima koji ugrožavaju zdravlje i život, koriste lokalne veze i kontakte, korumpirane pripadnike službi za primenu zakona). Neretko osobe koje se prevoze ili sprovode sarađuju sa trgovcima ljudima, kako zbog neznanja i uz uverenje da su na putu ka boljem životu, tako i usled straha od trgovaca. Nažalost, okolnosti zločina trgovine ljudima su takve da se i žrtve koje su uvučene u spiralu zla i eksploatacije, u velikom broju slučajeva, nerado upuštaju u komunikaciju sa policijskim službenicima i takvu saradnju koja bi mogla rezultirati kriminalističkom obradom i krivičnim progonom trgovaca ljudima.
Da su prevarene i da su u zamci trgovaca ljudima najčešće saznaju tek kad im se, na krajnje dramatičan, surov i ponižavajući način otkrije da je prava svrha njihovog putovanja bezobzirna eksploatacija.
Okolnosti koje su od značaja za prepoznavanje žrtve u fazi eksploatacije povezane su sa činjenicom da se njihovo potčinjavanje, kontrola i eksploatacija, u najvećem broju slučajeva, odvijaju u vrlo kontrolisanim i ekstremno nehumanim uslovima. Uz to, i život i eksploatacija žrtve podrazumevaju prisustvo brojnih štetnih posledica i ugrožavanje i povrede prava i sloboda.
Pokazatelji koji mogu biti korisni u slučaju kontakta sa osobom za koju se pretpostavlja da je žrtva trgovine ljudima u cilju seksualne eksploatacije su: ograničena joj je ili potpuno oduzeta sloboda povratka kući, pod nadzorom je (ako i ima mobilni telefon, on se koristi u cilju nadziranja) i najverovatnije ima nekoga u pratnji; silovana je ili pretučena kako bi prihvatila potčinjavanje; nema slobodu odlučivanja o tome šta će, kada će, i koliko dugo raditi, a kada će se i kako odmarati; upućuju joj se pretnje odmazdom u slučaju pokušaja bekstva (stavlja se u izgled nanošenje zla žrtvi i njoj bliskim licima); ima ograničenu mogućnost raspolaganja sopstvenom zaradom (novac se delimično ili u potpunosti oduzima); ima vidljive povrede i druge tragove fizičkog zlostavljanja ili bolesti (rane, podlive, ožiljke i sl); ima tetovaže ili druge oznake koje ukazuju na to da je pod kontrolom određene grupe ljudi; nosi odeću koja je tipična za osobe koje su uključene u seksualnu eksploataciju; zna jako malo reči na jeziku sredine u kojoj je pronađena, a među njima i one koje su vezane za seksualne usluge; suočena je sa brojnim zdravstvenim rizicima (nezaštićeni seksualni odnosi sa brojnim klijentima); pristup zdravstvenoj zaštiti nije joj moguć ili je vrlo ograničen; često se javljaju samopovređivanje (obično posekotine, i opekotine od cigareta po rukama) i pokušaji samoubistava (uzimanje sedativa, sečenje vena ili namerno trovanje hemikalijama neretko je deo plana žrtve za bekstvo).
Kod prinudnog rada (u industriji, građevinarstvu, poljoprivredi, ugostiteljstvu, uslugama čišćenja itd) indikatori mogu biti: živi se i radi na istoj lokaciji i u degradirajućim i nehumanim uslovima; uslovi rada veoma se razlikuju od onih koje je radnik dogovorio; nisu mogući pregovori o uslovima rada; radnik nije prošao obuku neophodnu za konkretan rad; odeća u kojoj radi i oprema koju koristi su ispod propisanih standarda; na radnom mestu nisu istaknuta upozorenja o opasnostima po zdravlje i bezbednosnim rizicima; hrana koju dobija je jednolična i nekvalitetna; uposlen je na izuzetno teškim i opasnim poslovima uz izuzetno nisku nadoknadu (niža od minimalne plate ili niže od razumnih i pravičnih naknada za izvršen posao); nema životno osiguranje; naknada za rad koji se odvija celodnevno i svakodnevno neprimereno je niska; radnik ne zadržava platu jer mora vratiti dug poslodavcu; strogo se kažnjava za navodne i stvarne propuste; ne postoje pisani dokazi o isplatama radnika; ne može da raskine radni odnos i napusti radno mesto; ograničena mu je sloboda kretanja i komunikacija sa drugim licima (posebno sa predstavnicima državnih i javnih službi); drži se pod kontrolom pretnjama da će biti prijavljen vlastima (to se često primenjuje u slučaju nezakonitih migranata ili neprijavljenih radnika); izložen je ili je bio izložen fizičkom nasilju ili zastrašivanju.
Uz navedene, signali za trgovinu čije su žrtve deca (maloletnici) su i: u objektima u kojima se vrši eksploatacija pronađeni su kreveti, odeća, oprema ili drugi predmeti koji su po svojoj prirodi ili veličini primereni deci; angažovana su na poslovima koji nisu primereni njihovom uzrastu; nemaju prijatelje svojih godina van sredine u kojoj su zatečena; pokazuju slobodu i prisnost u ponašanju u meri koja odudara od tipičnog za osobe njihovih godina; ne pohađaju školu; nemaju vremena za igru; žive sa odraslima koji im nisu roditelji; hrane se odvojeno od drugih lica prisutnih u istom objektu; odeća koja je pronađena odgovara im po veličini, ali je tipična za seksualnu eksploataciju; poseduju telefon sa memorisanim brojevima malog broja lica ili npr. taksi službi; kreću se u grupi uz prisustvo nekog od odraslih lica (na ulici, kroz pijacu, voz i sl); menjaju lokacije i prelaze velike distance u toku jednog dana; bila su angažovana u više država; prinuđena su da prose na javnim mestima ili u javnom prevozu, da kradu ili prodaju narkotike i sl.
3. Principi vođenja pretkrivičnog postupka
Trgovinu ljudima kao oblik organizovanog kriminala karakteriše čitav niz različitih modaliteta ponašanja aktera i načina izvršenja ciljeva, pa je u lanac trgovine ljudima uključen i veliki broj pojedinaca koji imaju različite uloge (počev od organizatora, preko posrednika, do eksploatatora, odnosno vlasnika barova, noćnih klubova, firmi, hotela i tome slično). Trgovina ljudima može da se odvija i pod plaštom tobožnjih legalnih aktivnosti, te se kao izvršioci mogu pojaviti i osobe iz različitih pravnih lica - turističkih agencija, agencija za zapošljavanje, izbore lepotica, za fotomodele, manekenke, pa čak i iz sportskih klubova.
Vođenje pretkrivičnog postupka za trgovinu ljudima može da podrazumeva:
• reaktivnu istragu - koja se zasniva na izjavama žrtve;
• proaktivnu istragu - policijsku, zasnovanu na operativnim podacima;
• operativnu akciju koja za cilj ima ometanje i prekid aktivnosti izvršilaca i spasavanje žrtava (iziskuje hitnu reakciju i zajednički rad više službi).
Reaktivni pristup se sastoji u reagovanju na osnovu prijave žrtava ili drugih građana. Ovaj pristup je dugo vremena bio osnovni, ali pratio ga je težak i nezaštićen položaj žrtve i njoj bliskih lica. Ovakav položaj neretko je dovodio u opasnost žrtvu - svedoka, a time i najefikasnije oružje u borbi protiv ove vrste kriminala. Kada su jedini raspoloživi dokazi iskazi žrtava, njihovo odbijanje saradnje onemogućava i pribavljanje drugih dokaza. Zbog toga, veliki izazov za sve predstavlja neophodnost uspostavljanja i razvijanja kontakta, a zatim i poverenja, kao i stvaranje uslova pod kojima će žrtva biti u stanju da sarađuje sa policijom, a zatim i sa pravosudnim organima.
Od presudnog značaja je pristup žrtvama i ophođenje sa njima, posebno kada su u pitanju deca. To najčešće zahteva i odstupanje od uobičajene prakse vođenja istrage.
Iako je ovaj fenomen kriminološki gledano veoma složen, sa stanovišta pravosuđa on se neretko pojednostavljuje time što se nastoji da se dokazi obezbede ispitivanjem žrtve - svedoka bez uvažavanja njenog specifičnog položaja. Zbog toga je potrebno shvatiti situaciju, potrebe i položaj žrtava i zadobiti njihovo poverenje. Šanse da žrtva sarađuje tokom čitavog procesa krivičnog gonjenja i sudskog procesa veće su ukoliko joj se na samom početku objasni šta se od nje u postupku očekuje, i ako joj se predoči čemu će sve tokom krivičnog postupka i sama biti izložena.
U osnovi, ponašanje žrtve možemo biti trojako:
• odbija da na bilo koji način sarađuje;
• pristaje da pruži poverljive podatke, ali ne želi da da izjavu niti da svedoči na sudu;
• pristaje da da iskaz i da svedoči u sudskom postupku.
Do odbijanja saradnje uglavnom dolazi iz opravdanog straha za sopstveni život i život svojih najbližih. Žrtve su zastrašivane na sve moguće načine, ponekad i dugi niz godina. Dodatnu prepreku predstavlja i činjenica da žrtve zbog jako niskog stepena samopoštovanja često sebe ne doživljavaju kao žrtvu.
U slučaju da je žrtva donekle spremna na saradnju, odnosno da želi da svoja saznanja saopšti u poverenju ali ne i da daje izjavu niti da svedoči na sudu, potrebno e pribeležiti procene i proslediti podatke koji mogu biti od daljeg značaja. Ovo sve uz maksimalnu svest o postojanju rizika da izvor bude otkriven, posebno ukoliko dostavljeni podaci nisu mogli biti dobijeni ni na koji drugi način, i činjenicu da postojeća zakonska rešenja nalažu saopštavanje podataka o identitetu svedoka okrivljenom i njegovoj odbrani pre početka glavnog pretresa.
Kada je žrtva potpuno spremna na saradnju tu se javljaju dodatni faktori rizika, pa je potrebno proceniti da li je značaj učešća žrtve veći od faktora rizika, kao i da li se ti faktori rizika mogu otkloniti. Ukoliko su oni veći od značaja iskaza žrtve za sudski postupak, saradnju sa žrtvom treba prekinuti. Ovo ne znači da istragu protiv trgovaca ljudima ne treba voditi na neki drugi način, na primer na osnovu operativnih podataka dobijenih iz nekih drugih izvora.
Da bismo razmotrili osnovne praktične principe u vezi sa žrtvom, od presudnog je značaja da se kroz njen iskaz prikupi što više dokaznog materijala koji će moći da se koristi na sudu. Podaci do kojih treba doći odnose se na:
1. način izvršenja - regrutovanje, transport, transfer, skrivanje ili prihvat lica;
2. sredstva izvršenja - putem pretnji, upotrebom sile ili nekih drugih oblika prinude, otmicom, prevarom, obmanom, zloupotrebom položaja ili zloupotrebom poverenja lica, davanjem ili primanjem novca ili drugih materijalnih dobara u cilju dobijanja odobrenja lica koje ima kontrolu nad drugim licima i drugo;
3. svrhu eksploatacije - prinudna prostitucija, prinudan rad, pružanje usluga, zasnivanje ropskog odnosa ili odnosa sličnog ropstvu, radi usvojenja, prosjačenja, i tome slično;
4. specifične detalje - reklamiranje usluga, iznajmljivanje prostorija, transport, sredstva komunikacije i finansijska sredstva, oblici zlostavljanja i obmana uobičajeni za ovaj vid kriminala, način na koji je žrtva stupila u kontakt sa "trafikerima", sredstva komunikacije, detaljan opis osumnjičenih, da li je neko iz porodice žrtve primio određenu sumu novca ili drugu materijalnu dobit, datum, vreme i mesto polaska iz zemlje porekla, način kretanja i ulaska u zemlju tranzita, odnosno dolaska u zemlju odredišta, vozila kojima se obavljao transport, ko je putovao sa žrtvom, da li se išlo ilegalno ili legalno, kakve je putne isprave koristila, da li je i od kojih organa kontrolisana, da li je popunjavala neke obrasce i koje, da li je to neko drugi učinio za nju, da li ima svedoka navedenih događaja, da li je i kako bila eksploatisana....
Značajni su i materijalni dokazi do kojih je moguće doći. Tako npr. vidljive povrede treba fotografisati, obaviti lekarske preglede, laboratorijske analize i tome slično; dokumentovani materijal (dnevnik žrtve, primerak oglasa, obrasca za vizu, carinsku deklaraciju, bording kartu, priznanicu iz hotela i tome slično) treba pronaći i priložiti kao dokaz.
Prilikom prikupljanja dokaza pažnju treba posvetiti i podacima kojima žrtva raspolaže a koji su od značaja za sprovođenje finansijske istrage. Kako se trgovina ljudima smatra krivičnim delom "velikog profita a niskog rizika", a njeni izvršioci kazne koje su donedavno bile veoma blage smatraju običnim "poslovnim rizikom", veoma je važno da se uspešno sprovede finansijska istraga, nakon koje bi im bila oduzeta imovina proistekla iz krivičnog dela. Time bi se zadao i najteži udarac ovom vidu kriminala.
S obzirom na značajnu ulogu žrtve u prikupljanju dokaza u pretkrivičnom postupku, a i kasnije u istrazi i samom krivičnom postupku, treba je ohrabriti da, ukoliko to ne ugrožava njenu bezbednost, svoj iskaz da i u sudskom procesu. Za vreme čitavog postupka treba imati u vidu da je briga o žrtvi i svima onima koji je okružuju prioritet.
Bez obzira na nesporno najveći značaj uloge žrtve - svedoka u krivičnom postupku, svakako se moraju uzeti u obzir i svi mogući motivi izmene iskaza, što bi bez drugih kvalitetnih dokaza u postupku dovelo optužbu do tačke opravdanosti, a izvršioce ostavilo nekažnjenim.
Proaktivni pristup podrazumeva operativni rad policije na prikupljanju informacija i postupanje po njima. Ovo može da podrazumeva pojačanu kontrolu državne granice, kontrolu objekata za koje postoji sumnja da se u njima vrši eksploatacija žrtava trgovine ljudima, kontrolu rada agencija i drugih pravnih lica koja pružaju različite usluge.
Proaktivna opcija podrazumeva pretkrivični postupak, hapšenje, istragu i, kao krajnji cilj, adekvatno kažnjavanje trgovaca ljudima i u postupcima u kojima žrtva nije bila spremna na saradnju, a kroz kombinaciju podataka prikupljenih posebnim dokaznim tehnikama, (nadzorom, optičkim i audio snimanjima, "under cover" operacijama) i standardnim istražnim tehnikama u cilju identifikacije trgovca ljudima.
Prednost proaktivne istrage doprinosi prevazilaženju teškoća koje se javljaju u spremnosti žrtava da svedoče. Takođe, na ovaj način se izbegava sekundarna viktimizacija, kao i bezbednosni rizici vezani za žrtvu. Proaktivna istraga zahteva od javnih tužilaca prikupljanje većeg broja dokaza, njihovo pažljivo analiziranje i dovođenje u međusobnu vezu. Potrebno je dosta vremena i novca, ali ako se uzme u obzir uticaj koji trgovina ljudima ima na žrtve koje sa sobom nosi ovo krivično delo, te činjenica da svedočenje žrtve nije uvek moguće, opravdano je uložiti sredstva u ovaj vid istrage. Navedeno je i u skladu sa opredeljenjem državnih organa Republike Srbije da trgovinu ljudima tretiraju kao vid kriminala jednake težine kao što su terorizam i trgovina drogom.
Iskustvo i praksa pokazuju da je proaktivna varijanta vođenja pretkrivičnog postupka veoma efikasan metod za borbu protiv trgovaca ljudima, posebno kada je u pitanju seksualna eksploatacija žrtava. Ukoliko želi da njegov "posao" bude unosan, trgovac ljudima mora da ga plasira na tržištu. Upravo taj komercijalni imperativ predstavlja Ahilovu petu trgovine ljudima a policijski službenici moraju znati gde i kako da prikupe informacije.
Trgovci ljudima su lukavi, vešti izvršioci, koji čine sve da njihove radnje ne budu otkrivene. Iako kontrolišu "tržište" i vešto prikrivaju svoje namere, oni ih ne mogu u potpunosti sakriti, kao ni profit koji stiču. Zato i istraga ima najviše smisla upravo tamo gde se ove aktivnosti i odvijaju. Najefikasniji način za uspešno krivično gonjenje jeste koordinirana proaktivna istraga koja se sprovodi tokom sve tri faze procesa trgovine ljudima, a kada se obavlja u međunarodnim razmerama, to znači i u zemlji porekla, tranzita i odredišta. Ovo podrazumeva i mogućnost formiranja zajedničkih istražnih timova na međunarodnom nivou.
Vrlo često se prilikom razotkrivanja krivičnog dela trgovina ljudima i njegovih izvršilaca otkrije i veliki broj drugih krivičnih dela, tako da proaktivna istraga podrazumeva multiagencijski pristup, koji će uključiti pograničnu policiju, lokalnu, regionalnu ili specijalizovanu policiju, carinu, Ministarstvo spoljnih poslova, odnosno konzularna predstavništva, socijalne službe, pa i međunarodne vladine i nevladine organizacije.
6. Načini prikupljanja i razmena obaveštajnih podataka
Obaveštajni podaci znače moć, a što je kvalitet prikupljenih i razmenjenih podataka veći, veća je i moć. Na nacionalnom nivou oformljene su jedinice za borbu protiv ove vrste kriminala čiji je ključni zadatak koordinirano prikupljanje obaveštajnih podataka. Na međunarodnom nivou to su Centar za sprovođenje zakona u jugoistočnoj Evropi (SELEC), Evropol (EUROPOL), Interpol (INTERPOL), Evrodžast (EUROJUST) itd.
Kod prikupljanja podataka treba se fokusirati na dva nivoa: strateški i taktički. U praksi će taktički obaveštajni podaci činiti osnov za pravljenje strategije, ali oba su nivoa podjednako važna.
Značaj strateških obaveštajnih podataka sastoji se u tome što oni omogućavaju preciznu procenu obima, načina vršenja i težine krivičnog dela na lokalnom, nacionalnom, regionalnom i međunarodnom nivou. Na osnovu ove procene izdvojiće se adekvatni resursi na nacionalnom i regionalnom nivou, neophodni za rešavanje problema.
Značaj taktičkih obaveštajnih podataka povezan je sa činjenicom da prikupljanje i dostavljanje obaveštajnih podataka može dovesti do spasavanja i zbrinjavanja žrtava. Oni će obezbediti "sirov" materijal i činiti osnov za reaktivnu, proaktivnu ili istragu čiji je cilj ometanje i prekid radnji organizatora i izvršilaca trgovine ljudima bilo na nacionalnom, bilo na multinacionalnom nivou. Omogućiće se i sprovođenje zajedničkih operacija između zemalja sa ovim problemom, a takođe i sprečiti ili umanjiti dupliranje istih istražnih radnji.
Operativnim radom potrebno je prikupiti što više obaveštajnih podataka o konkretnim oblicima trgovine ljudima, što podrazumeva i primenu posebnih istražnih tehnika, a u skladu sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku. Ovako pribavljeni obaveštajni podaci moraju biti zaštićeni, jer prema navedenom zakoniku predstavljaju tajne podatke.
U praksi se pokazalo da je najefikasnija mera u otkrivanju i gonjenju krivičnog dela trgovina ljudima analiza izvedenih dokaza povezanih sa telefonskom komunikacijom izvršilaca, odnosno analizom sadržine te komunikacije. Na osnovu nje sud može, u skladu sa svim drugim izvedenim dokazima, utvrditi povezanost izvršilaca, njihovu saradnju i dogovore, ciljeve, uloge i radnje.
U vezi sa ovim dokazom najčešće se ističe:
• da se sve više razgovora između izvršilaca odvija u šiframa;
• da izvršioci često menjaju telefone;
• da je od presudnog značaja i to ko neposredno prati telefonsku komunikaciju (to mora biti neko ko može da prepozna ono što je bitno za konkretna krivična dela);
• da je veoma bitna selekcija razgovora pre glavnog pretresa (jer preslušavanje svih razgovora oduzima previše vremena na glavnom pretresu);
• da je bilo slučajeva da okrivljeni negiraju da je snimljeni glas njihov, da su veštačenja glasova veoma skupa, a da pojedini okrivljeni čak nisu hteli ni glas da puste da se ne bi mogao koristiti za upoređenje i identifikaciju;
• da se pravi greška kada se ovaj dokaz izvodi kao uvid u spise predmeta (bez slušanja, tj. tako što se transkripti podele strankama na čitanje), pa se ne može steći potpun uvid u autentičan ton i kontekst komunikacije.
Angažovanje prikrivenog islednika u ulozi lažnog klijenta predstavlja najopasniju tehniku, jer su rizici konstantni i akutni zbog bezobzirnosti i nasilja kojima su sklone grupe koje se bave trgovinom ljudima. Zato se kao osnovno postavlja pitanje bezbednosti, za koju glavnu odgovornost snosi onaj ko donosi odluku da se primeni ova tehnika. Ona treba da se koristi samo u slučaju kada se radi o policajcima sa velikim iskustvom, koji su prošli najrigoroznije treninge i detaljnu pripremu za ovu ulogu. Kada je osnovni zadatak da se utvrdi postojanje trgovine ljudima u cilju seksualne eksploatacije, angažovanje službenog lica ženskog pola za ulogu potencijalne žrtve ili prostitutke koja traži posao jeste taktika kojom se svakako može obezbediti značajan dokazni materijal, ali je istovremeno i veoma rizična, pa joj nikako ne treba pribegavati ukoliko postoji mogućnost drugog načina prikupljanja dokaznog materijala.
IV OTKRIVANJE I ZAŠTITA ŽRTAVA
1. Žrtve trgovine ljudima kao potencijalni svedoci
Postupanje sa žrtvama trgovine ljudima, uz nužne elemente pripreme i planiranja realizacije u krivičnim stvarima, treba da odlikuje prisustvo brojnih specifičnosti. One su diktirane osobenostima i kompleksnošću zločina, ali i teškom situacijom i stanjem žrtava, specifičnostima koje se tiču njihovih dobi, psihofizičkih karakteristika, etničkih i kulturoloških osobenosti, vrste eksploatacije, intenziteta povreda i pretrpljenih trauma. Neretko, vođenje razgovora o detaljima krivičnog dela moguće je tek po isteku perioda u kom će žrtva sagledati svoju poziciju, osetiti sigurnost i zainteresovanost da sarađuje i, saglasno tome, pristati na razgovor. Pritisak na žrtvu, njeno omalovažavanje i prebacivanje zbog nekritičkog razmišljanja i lakovernosti kojom je doprinela tome da postane žrtva neminovno dovodi do sekundarne viktimizacije, dodatne traumatizacije, ali i do stvaranja ili produbljivanja nepoverenja prema policijskim službenicima, odnosno predstavnicima pravosudnih organa.
Obavezno je da se u komunikaciji sa žrtvom bude profesionalan, otvoren i pošten, da se pokaže iskreno saosećanje i da se vrši stalna procena rizika - za žrtvu i njene bližnje rizik je i sama činjenica postojanja kriminalne organizacije koja ima izrazitu reputaciju nasilja i osvete. Takođe, potrebno je uvažavati hitne potrebe žrtve, obavestiti je o raspoloživoj pomoći i načinima njenog ostvarivanja.
Pošto su pozicija žrtve, traumatično iskustvo i surova eksploatacija gotovo po pravilu povezani sa raznovrsnim, manje ili više perfidnim i okrutnim prevarama, ne treba da čude njene nagle i snažne promene raspoloženja, manjkavosti prostorne i vremenske orijentacije, kao ni problemi i greške pri percepciji, pamćenju i prisećanju. Iz ovih razloga službena lica koja su u kontaktu sa žrtvom ne bi trebalo da pogode ni obeshrabre agresivnost, neprijateljstvo, sumnjičavost i nepoverenje, zatim nepotpunost, nejasnoća, pa i kontradiktornost izjava.
Samo puno razumevanje i uvažavanje situacije, dostojanstva, ličnih prilika, osećanja, dilema, pa i želja žrtve (npr. u izboru službenog lica sa kojim želi da razgovara - zna jezik žrtve, istog je pola, pripada istoj nacionalnoj i etničkoj grupi i sl), uz stvaranje optimalnih uslova za razgovor, mogu dati pozitivne rezultate. Pored ostalog, ti uslovi podrazumevaju neslužbeno okruženje i atmosferu poverenja, garanciju bezbednosti, privatnosti i očuvanja poverljivosti sadržaja razgovora, zaštitu od uznemiravanja, zastrašivanja i pretnji (razgovor se mora voditi bez prisustva trgovaca ljudima i drugih lica čije prisustvo može kod žrtve izazvati nelagodu, stid i uzdržanost). Uspostavljanju poverenja, iskrene i kvalitetne komunikacije sa žrtvom uz maksimalno umanjenje traume umnogome može doprineti i prisustvo lica koje žrtva doživljava kao snažnu podršku i dodatni garant sigurnosti.
Iskustvo je pokazalo da su razgovori sa žrtvama zločina trgovine ljudima među najsloženijim i najstresnijim službenim razgovorima. Upravo stoga, ali i zbog važnosti iskaza žrtve u postupku rasvetljavanja i dokazivanja kriminalne aktivnosti trgovaca ljudima, veoma pažljivo treba pristupiti izboru lica koje će kontaktirati sa žrtvom i razgovarati sa njom. Prednost treba dati službenim licima koja su već učestvovala u kriminalističkim obradama ove vrste i koja su u mogućnosti da pravilno informišu žrtvu o njenom položaju, pravima i obavezama u krivičnom postupku.
Složenost događaja koji u biti menja život čoveka, njegovo trajanje, mnoštvo konkretnih činova brutalnosti, brojnost aktera, ali i važnost naizgled nebitnih detalja, kao i potreba da se iz hronologije događaja izvuče što je moguće više informacija zahtevaće mnogo vremena. U pojedinim slučajevima biće potrebno učestalije ponavljanje razgovora. O njihovom broju i trajanju odlučivaće se i u zavisnosti od okolnosti slučaja, psihofizičkog stanja žrtve i ozbiljnosti traumatskih događaja povodom kojih se razgovara. Važno je da hronologija dešavanja koja se razjašnjavaju bude postavljena na logičan i dosledan način. To ne samo da pomaže žrtvi da se priseti događaja nego čini izjavu lakšom za razumevanje onim službenim licima koja će se naknadno uključiti u postupak. Potrebno je odvojiti vreme za beleženje hronologije i glavnih tačaka događaja kako bi se dobio logičan sled. Te početne beleške se mogu koristiti kao okvir za celovitije izjave (pribavljene razgovorom ili saslušanjem).
Vrlo je važno da se, uz dato objašnjenje, od početka pa do kraja postupka žrtvi ukazuje na potrebu, pa i obavezu da govori istinu i da ništa ne prećutkuje. Naime, ona treba da shvati da će u cilju utvrđivanja činjeničnog stanja, kao nezaobilazni deo postupka, službeno lice istraživati i njene lične prilike, odnosno da će to uvek raditi advokati trgovca ljudima. Zato je važno da žrtva razume da će svaka laž, poluistina ili prećutkivanje pojedinih činjenica, u bilo kojoj fazi postupka, biti otkriveni i da će to umanjiti njen kredibilitet kao svedoka i ugroziti pokrenuti krivični postupak.
Razgovor sa maloletnim licima žrtvama mora se voditi na način prilagođen osobenostima žrtava i u prisustvu roditelja, usvojioca, odnosno staratelja maloletnika i, po mogućnosti, od strane policijskog službenika istog pola. Pored ostalog, Posebnim protokolom o postupanju policijskih službenika u zaštiti maloletnih lica od zlostavljanja i zanemarivanja predviđeno je i to da je prilikom razgovora sa maloletnim licem potrebno obezbediti prisustvo stručnog lica organa starateljstva ako su roditelj, usvojitelj ili staratelj nedostupni, ali i onda kada se proceni da prisustvo navedenih subjekata nije u skladu sa najboljim interesom maloletnog lica, odnosno kada bi njihovo prisustvo po njega bilo iritirajuće. Preporučuje se i prisustvo osobe koja ima iskustva u radu sa maloletnim licima i koja nije zaposlena u policiji ili umešana u događaj (odgovornog lica ustanove za smeštaj maloletnih lica, psihologa, pedagoga škole koju maloletno lice pohađa ili dežurnog vaspitača internata, ukoliko nije moguće obezbediti prisustvo stručnog lica organa starateljstva).
Puna pažnja je posebno nužna za vreme razgovora koji ima za cilj sagledavanje maloletnika u pojedinim fazama procesa trgovine ljudima. Dužinu i obim razgovora treba svesti na meru koja će umanjiti rizik od dodatne traume i patnje maloletne žrtve. U prvim kontaktima i tokom prvog razgovora sa maloletnim licem ne treba tražiti informacije o njegovom iskustvu dok je prolazilo kroz proces trgovine ljudima, kao ni bilo kakva saznanja koja ono može imati o protivzakonitim aktivnostima itd. Pažnja bi, pre svega, trebalo da bude usmerena ka prikupljanju biografskih podataka i informacija o društvenom poreklu (uzrastu, nacionalnosti, jeziku kojim govori, itd) maloletnog lica. Pritom treba izbegavati vođenje razgovora u službenim prostorijama, odnosno na mestu na kojem je maloletnik bio eksploatisan. Nedopustivo je i obavljanje razgovora sa žrtvom u prisustvu, odnosno fizičkoj blizini osumnjičenog trgovca ljudima. Kad god je to moguće, prvi razgovor treba odložiti dok se maloletno lice ne premesti na sigurno mesto.
Nakon prikupljanja obaveštenja i izvršene procene, službenici policije preduzimaju dalje mere i radnje iz nadležnosti policije, samostalno ili u saradnji sa nadležnim javnim tužiocem, ali i sa stručnim licem organa starateljstva.
Dokumentovanju razgovora sa žrtvom mora se posvetiti posebna pažnja. Iz niza praktičnih razloga, uz obaveznu, zakonom predviđenu formu što je moguće vernijeg dokumentovanja razgovora sačinjavanjem službene beleške ili zapisnika, preporučuje se tonsko i filmsko snimanje razgovora. Ovakav pristup je taktički povoljniji, između ostalog zato što diktiranje i ponovno reprodukovanje u cilju doslovnog zapisivanja daje razgovoru naglašeno službeni ton, usporava njegov ritam, deluje destimulativno na žrtvu koja je u atmosferi poverenja i bliskosti donela odluku da ispriča sve detalje zločina koji je nad njom izvršen. Značaj ovakvog načina dokumentovanja razgovora dolazi do izražaja i zbog toga:
• što se službeno lice ne mora koncentrisati na beleženje sadržine datog iskaza, već se može potpuno posvetiti praćenju, analizi i usmeravanju toka razgovora;
• što omogućava verno prenošenje sadržine iskaza (naročito je značajno ako se fiksira iskaz dece, maloletnika, lica koja imaju neki psihički poremećaj ili su zaostala u duševnom razvoju, ako je angažovan tumač, kada su data obaveštenja od velikog operativnog i procesnog značaja);
• što se prilikom ovakvog načina dokumentovanja razgovora ne registruje samo glas lica koje daje iskaz, već i celokupna atmosfera u kojoj se razgovor vodi, pitanja, glas i ponašanje službenog lica, psihofizičko stanje i promene koje su nastajale kod žrtve tokom davanja iskaza.
Opšteprihvaćeni međunarodni standard podrazumeva da će ljudska prava žrtava trgovine ljudima biti u centru svih napora u sprečavanju trgovine ljudima, kao i prilikom njihove zaštite, pomoći i reintegracije. Navedeni standard obavezuje sve organe i organizacije u borbi protiv trgovine ljudima, pa samim tim i pravosudne organe. Jedan od osnovnih principa koji treba da bude na umu u predmetima trgovine ljudima jesu upravo ljudska prava žrtve, odnosno činjenica da je trgovina ljudima ekstremni oblik kršenja osnovnih ljudskih prava. Deklaracija Ujedinjenih nacija o osnovnim principima pravde za žrtve uspostavila je jasne standarde pravičnosti za žrtve zločina, pa je tako, između ostalog, predviđeno da žrtva ima pravo da se prema njoj ophodi s poštovanjem i uvažavanjem; da ima pravo da bude obaveštena o napredovanju slučaja; pravo da se savetuje i da aktivno učestvuje u procesu donošenja odluka; pravo da bude upućena na adekvatnu službu za pružanje pomoći; pravo na zaštitu u formi fizičke bezbednosti; pravo na privatnost i pravo na kompenzaciju. Postupanje prema žrtvama od strane državnih organa, samim tim i javnih tužilaštava i sudova, mora biti lišeno svake vrste diskriminacije, polazeći od koncepta jednakog dostojanstva svih ljudi, a naročito nediskriminacije u pogledu pola, uzrasta, ranijeg života žrtve (ukoliko se ranije žrtva bavila prostitucijom i sl), državljanstva, nacionalne, rasne ili verske pripadnosti.
U krivičnom postupku žrtve se tretiraju kao "treća lica" jer nisu stranke u postupku. To je rezultiralo nezadovoljstvom žrtava u odnosu na tretman pravosudnih organa i njihovom daljom traumatizacijom. Žrtva je pre svega viktimološki pojam. Sud i javni tužilac u svakom trenutku treba da imaju na umu da kažnjavanje učinioca za određeno učinjeno krivično delo utiče ne samo na učinioca i na društvo, već u najvećoj meri i na žrtvu. Zadatak pravosudnih organa ne treba da se zaustavi samo na donošenju osuđujućih presuda u odnosu na lica za koja je dokazano da su izvršila krivična dela. Njihov zadatak je i da žrtvi, nakon takve presude, vrate osećaj poverenja u ljude i zajednicu i da ona relativno normalno stupa u buduće socijalne kontakte, a što sve za posledicu ima vraćanje poverenja pojedinaca u pravni sistem.
Kada govorimo o ljudskim pravima u krivičnom postupku, njihovoj zaštiti i oblicima povrede, obično mislimo na prava osumnjičenih, odnosno okrivljenih lica. Nesumnjivo je da pravosudni organi moraju da vode računa o pravima okrivljenih poštujući standarde savremenih demokratskih društava. Međutim, pravosudni organi, a naročito javno tužilaštvo zbog svoje specifične uloge u pretkrivičnom i krivičnom postupku, moraju da vode računa ne samo o pravima osumnjičenog, odnosno okrivljenog, već sa punom pažnjom i o poštovanju ljudskih prava žrtve i imaju obavezu da vode računa o bezbednosti žrtve pružajući joj adekvatnu zaštitu tokom postupka.
2) Značaj iskaza žrtve u dokazivanju krivičnog dela trgovina ljudima
Za dokazivanje krivičnog dela trgovina ljudima od naročitog su značaja žrtve, odnosno oštećeni kao svedoci u krivičnopravnom smislu. Naime, po svojoj prirodi, ovo krivično delo uglavnom vrše organizovane kriminalne grupe ili neformalne mreže povezane sa organizovanim kriminalnim grupama koje karakterišu: zatvorena struktura organizacije, "zakon ćutanja", visok stepen društvene mobilnosti, velika ekonomska snaga, moć nastala korumpiranjem državnih funkcionera i službenika, pribegavanje nasilju i zastrašivanju. Stoga je prikupljanje dokaza i dokazivanje krivice učinilaca krivičnog dela trgovina ljudima naročito otežano i neretko se zasniva samo na iskazima žrtava trgovine ljudima. Iako ne postoji profil potencijalne žrtve, možemo zaključiti da se kao žrtve najčešće pojavljuju žene i deca, između 18 i 25 godina života, iz ruralnih sredina, manjih gradova i velikih gradova u osiromašenim regionima, kao i iz marginalizovanih socijalnih grupa.
Kada zamislimo sliku žrtve - svedoka, koja ima opisana lična svojstva a kraće ili duže vreme bila je kontrolisana metodama kojima trgovac ljudima nastoji da obezbedi ostvarivanje profita u dužem vremenskom periodu, kao i da od iskaza takvog svedoka umnogome zavisi ishod krivičnog postupka, čini se da je pred javnim tužiocem nemoguć zadatak. Taj zadatak će za javnog tužioca i ostati u sferi nemogućeg naročito ukoliko boluje od predrasuda ili je sklon stigmatizaciji žrtava trgovine ljudima. Stoga je neophodno da se javni tužilac pre svega izdigne iznad predrasuda o onima koji su žrtve trgovine ljudima, kao što su na primer predrasude o tome da je žrtva kriva za situaciju u kojoj se našla, a posebno ukoliko se žrtva ranije, pre nego što je uvedena u lanac trgovine ljudima bavila prostitucijom, jer tada za nju skoro da ne postoji nikakvo razumevanje. Sa druge strane, javni tužilac treba da raspolaže drugim znanjima neophodnim za prepoznavanje pojavnih oblika određenog ponašanja žrtve, da spozna razloge koji uzrokuju takvo ponašanje koje se javnom tužiocu može učiniti iracionalnim, nejasnim, neubedljivim, pa čak i lažnim, i konačno i da raspolaže veštinama kojima će ublažiti traumatizaciju žrtve i omogućiti joj davanje sadržinski i suštinski kvalitetnog iskaza, odnosno iskaza koji će biti kvalitetan u svim psihičkim procesima - pamćenja, saopštavanja zapamćenog, mišljenja, motiva, učenja i osećaja.
Javni tužilac u postupanju prema žrtvi mora pronaći zlatnu sredinu. Ne sme zanemariti postojanje traume kod žrtve, mora poštovati specifičnost psihičkog stanja žrtve i preduzeti sve mere kako bi što više ublažio negativne posledice traume. Sa druge strane, javni tužilac ne bi smeo ni da zanemari profesionalne standarde i da se, u svrhu manipulacije strankama i publikom tokom postupka, bespotrebno poziva na patnje žrtve. Organi postupka trebalo bi da vode računa o tome da se u svim fazama postupka u najvećoj mogućoj meri izbegava sekundarna viktimizacija žrtve (koja se najčešće ogleda u višestrukom bespotrebnom saslušanju).
Sekundarna viktimizacija predstavlja "pooštravanje primarne viktimizacije kroz negativnu reakciju socijalne sredine i kroz neadekvatnu ili čak pogrešnu reakciju organa gonjenja". Sekundarna viktimizacija može biti prouzrokovana odnosom najbliže okoline (porodice i prijatelja), a potom postupanjem državnih organa i odnosnom šire društvene zajednice. U pravosuđu sekundarna viktimizacija se javlja usled teškoća u uspostavljanju ravnoteže između prava žrtve i prava okrivljenog. Ovo stoga što okrivljeni ima pravo da prisustvuje saslušanju oštećenog kao svedoka, da mu postavlja pitanja, pa čak i da predlaže suočenje sa oštećenim koje sudija može, ali i ne mora da odobri.
Prema svakoj žrtvi trgovine ljudima treba pristupiti individualno. Ma koliko da su slična njihova traumatska iskustva i ma koliko da je njihovo ponašanje slično, trauma i njene posledice uvek su individualne. Žrtve trgovine ljudima retko kada vide policajca ili javnog tužioca kao spasitelja, odnosno izbavitelja iz situacije u kojoj su se našle. One javnog tužioca pre vide kao nekoga ko je došao da zakomplikuje ionako komplikovanu situaciju iz koje njima "nema pomoći". Zbog toga se često može desiti da žrtva u odnosu prema tužiocu zauzme neprijateljski ili čak agresivan stav pun nepoverenja. Javni tužilac, kao profesionalac, ne sme prihvatiti lično takav stav žrtve i u svakom trenutku treba da bude svestan da pred sobom ima osobu koja je pod traumom čije razmere nekada mogu da budu toliko velike da neće moći da bude izvedena pred sud kao svedok. Još pri prvom susretu sa žrtvom, javni tužilac treba da nastoji da zadobije poverenje žrtve. Ukoliko to ne učini, nema strpljenja za žrtvu, izražava sumnju u tačnost njenog iskaza, u najvećem broju slučajeva odnos poverenja je zauvek nestao.
Žrtve nakon traumatskog događaja mogu da zadobiju brojne psihičke i fizičke smetnje ili bolesti. Često se kod žrtava razvijaju depresija, anksioznost, agresivnost, nesanica, dezorijentisanost, gubitak težine i sl. U periodu do 14 dana od traumatskog događaja 57% žrtava ima neki simptom fizičke bolesti - bol ili nelagodu; posle 28 dana od traumatskog događaja 7% žrtava, a posle 90 dana 6% žrtava. Mora se imati na umu i to da se kod pojedinih žrtva može pojaviti tzv. posttraumatski stres, kao i tzv. stokholmski sindrom.
Kriterijumi vrednovanja iskaza žrtava zahtevaju mnogo suptilniji pristup koji podrazumeva opažanje i adekvatno tumačenje različitih signala, pojava i znakova. Stoga, nepouzdan, nerealan, nedosledan iskaz, iskaz koji u delovima nema istinitu sadržinu, odnosno neverodostojan iskaz ne mora nužno da upućuje da se radi o lažnom iskazu. Da bi iskaz bio konačno ocenjen kao lažan, on pored sadržine koja nije istinita mora da sadrži još tri elementa, i to:
• svest žrtve da iznosi netačne podatke,
• svest o pravom stanju stvari i
• prevarnu nameru žrtve (postojanje "visoke sposobnosti samokontrole, imaginacije, pamćenja i sposobnosti kombinovanja").
Laž podrazumeva nekoliko složenih misaonih procesa, koji se "teško uklapaju jedan u drugi i drže lažljivca u postojanoj napetosti". Teško je zamisliti da neko ko je neposredno pre davanja iskaza bio izložen "modernom ropstvu" može da postigne takav nivo psihičke samokontrole i mentalne koncentracije.
Stoga uzrok manjkavosti u iskazu žrtve pre svega treba potražiti u traumi koju je preživela. Svakako, javni tužilac nikada ne sme da smetne s uma mogućnost davanja lažnog iskaza i dužan je da u tom smislu bude izuzetno obazriv. Međutim, njegova prva pomisao kada vidi žrtvu i čuje njen manje ili više manjkav iskaz, koji ne deluje verodostojno, ne treba da bude da se nužno radi o lažnom iskazu, već da je to znak da je žrtva još uvek pod traumom i da su joj potrebne stručna pomoć i podrška, kao i dodatni period za razmišljaše i donošenje odluke. Neophodno je ponovo pokušati ispitivanje žrtve kada se za to stvore uslovi. Ukoliko je iskaz žrtve jedini dokaz u postupku, što je u praksi često, javni tužilac će morati da uloži poseban napor i da angažuje niz drugih stručnjaka, organa i organizacija kako bi pomogao žrtvi da prebrodi traumu (ukoliko je moguće), kao i da je pripremi za suđenje koje za žrtvu nije nimalo lako.
3) Odnos javnog tužioca i žrtve trgovine ljudima
Odnos poverenja javni tužilac prvenstveno treba da gradi tako što će žrtvi pružiti pune informacije o postupku i poučiti je ne samo o pravima i obavezama već i o svim izazovima koje suđenje nosi. Informacije treba da budu istinite i realne. Nedopustivo je stvaranje lažne slike, davanje lažnih obećanja i podsticanje preteranih očekivanja koja bi kod žrtve mogla stvoriti pogrešnu predstavu.
Prvenstveno se žrtvi treba predstaviti svojim punim imenom i funkcijom. Potom joj ukratko treba objasniti ovlašćenja koja javni tužilac ima. U razgovoru sa žrtvom treba proceniti i da li joj treba stručna psihološka, psihijatrijska ili medicinska pomoć, obavestiti je da postoje nevladine organizacije koje se bave podrškom žrtvama trgovine ljudima. Potrebno je žrtvu pitati da li ima neke fizičke tegobe, a ukoliko je bila žrtva seksualnog nasilja ili eksploatacije ili druge vrste fizičkog nasilja, potrebno je obrazložiti joj zašto je medicinski pregled neophodan, odnosno da se i na taj način mogu pribaviti brojni dokazi koji će biti korišćeni protiv osumnjičenog.
Žrtvi treba objasniti sve faze krivičnog postupka i njegove pravne posledice, kao i da krivični postupak po svojoj prirodi traje dugo i da dužina postupka ne znači da će trgovac ljudima na kraju biti osuđen. Zatim treba objasniti kakva prava ima okrivljeni, te da javni tužilac istovremeno mora da vodi računa ne samo o njenim pravima već i o pravima okrivljenog i da se time ne okreće protiv nje. Sa posebnom pažnjom žrtvi treba objasniti način na koji se odvija glavni pretres, na kom mestu sede učesnici, kakav je njen zadatak, ko može da prisustvuje, na koji način se daje iskaz, ko ima pravo da postavlja pitanja, šta je suočenje, na koji način se ulazi u sudnicu i slično. Sva objašnjenja žrtvi treba pružiti smireno i strpljivo i pri tom je više puta pitati da li je sve razumela i da li ima neka pitanja. Kako ne bi izgubio zadobijeno poverenje, javni tužilac treba da pita žrtvu da li postoji nešto što smatra posebno privatnim ili intimnim, a što ne želi da se koristi tokom postupka, pa ukoliko žrtva navede neke podatke i okarakteriše ih kao naročito intimne ili privatne, potrebno je njenu želju poštovati i te podatke ne koristiti ukoliko je to moguće, a ukoliko to nije moguće, žrtvi treba objasniti zašto navedene podatke javno tužilaštvo mora da koristi, ili joj obećati (samo ukoliko je to moguće) da podatke neće koristiti, izuzev ako to bude neophodno. Ukoliko je moguće, žrtvi treba obezbediti direktni kontakt sa javnim tužiocem da može da se javi ukoliko se seti nekih bitnih informacija ili ukoliko ima neka pitanja u vezi sa krivičnim postupkom. Na ovaj način kod žrtve se javlja osećaj poverenja u javnog tužioca, osećaj da može da mu se obrati i da njen susret sa javnim tužiocem nije završen onog trenutka kada je on prisustvovao davanju njenog iskaza.
4) Koordinacija i saradnja institucija i organizacija u praksi suprotstavljanja trgovini ljudima
Jedan od prioriteta u borbi protiv organizovanog kriminala, posebno u segmentu borbe protiv trgovine ljudima, jeste saradnja institucija i organizacija. U cilju stvaranja uslova za nesmetanu i blagovremenu komunikaciju podaci o procedurama i kontaktima treba da budu dostupni svim relevantnim institucijama i organizacijama. Na međunarodnom planu saradnja se odvija kroz zaključivanje i implementaciju multilateralnih i bilateralnih sporazuma o različitim pitanjima.
5) Međunarodna saradnja u prikupljanju dokaza
Interes subjekata međunarodne zajednice da se suprotstave trgovini ljudima (i njoj sličnim postupcima) nedeljiv je i prepoznatljiv u brojnim međunarodnim dokumentima, pa je prilikom prikupljanja dokaza putem međunarodne pravne pomoći, odnosno pružanja ili traženja krivičnopravne pomoći drugoj zemlji nužno pozvati se na međunarodne pravne instrumente o uzajamnoj pravnoj pomoći. Postoji niz sistemskih rešenja na koje se možemo pozvati jer su ratifikacijom postali i deo unutrašnjeg zakonodavstva Republike Srbije, a najrelevantniji su: Evropska konvencija o uzajamnoj pravnoj pomoći u krivičnopravnim pitanjima, Dodatni protokol navedenoj konvenciji, Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, Konvencija UN protiv transnacionalnog organizovanog kriminala i kao dodatak ovoj konvenciji Protokol o prevenciji, suzbijanju i kažnjavanju trgovine ljudskim bićima, posebno ženama i decom, Konvencija Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudima, Zakon o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima Republike Srbije, te brojni bilateralni i multilateralni sporazumi.
Bez obzira na svu složenost i potencijalne rizike koje sa sobom nosi, međunarodna saradnja je od velikog značaja za uspešnu borbu protiv trgovine ljudima. Vrednost i značaj zajedničkih operacija, te multiagencijski pristup predstavljaju pravi način borbe protiv ovog vida kriminala. Kada je o bilo kom obliku međunarodnog organizovanog kriminala reč, uspeh istrage zavisi od mogućnosti da se ona vodi na istom međunarodnom nivou, kako to čine i izvršioci, te da se dođe i do dokaznog materijala iz drugih zemalja. Najbolje rezultate daje unapred dogovorena proaktivna policijska operacija koja će se sinhronizovano i istovremeno izvesti u više zemalja.
Najefikasnijim i najproduktivnijim vidom borbe koji daje najbolje rezultate smatra se zajednička operacija na međunarodnom nivou. Ovo iz veoma jednostavnih razloga: trgovci ljudima vrše krivično delo u više zemalja pa bi zajednička istraga trebalo da reflektuje ovu situaciju; zajedničke operacije omogućavaju prikupljanje dokaza u svim zemljama u kojima se vrši krivično delo; zajedničke međunarodne operacije omogućavaju da u zemljama porekla, tranzita i odredišta bude prikupljeno što više dokaza vezanih za sve tri faze ovog krivičnog dela, a zajedničke operacije su i najpogodnija strategija za ostvarenje zajedničkog cilja - osude izvršilaca.
Zlatno pravilo je da je pre pokretanja bilo kakve zajedničke međunarodne operacije neophodno sastati se sa javnim tužiocem i dogovoriti se o strategiji. Na ovom sastanku izvršiće se pregled dostupnog materijala i identifikovati operativni ciljevi, kako bi se utvrdilo da li su zadovoljeni svi zakonski i proceduralni uslovi, jer ne bi vredelo zahtevati saradnju i prikupljanje dokaza iz neke zemlje ukoliko oni kasnije neće moći da se koriste u sudskom procesu. Treba pravovremeno stupiti u kontakt sa partnerskom jedinicom ili oficirima za vezu u datoj zemlji jer oni mogu omogućiti da se izbegnu ozbiljne greške. Zapravo, ključna uloga i funkcija oficira za vezu u zemlji je koordinacija čitavog procesa, budući da oni poseduju adekvatno znanje o svim pravnim i operativnim pitanjima i poznaju situaciju u zemlji sa kojom želimo da ostvarimo saradnju.
Sastavni deo procesa i identifikovanje osnovnih ciljeva međunarodne saradnje jeste i planiranje i razmišljanje o mogućim ishodima istrage. Na prvom mestu mora se definisati šta se tačno želi postići i da li će se zahtevati krivičnopravna pomoć ili ne. Procedura koja važi za jedan slučaj ne važi automatski i za drugi, jer je svaki različit u zavisnosti od krivičnog dela, načina izvršenja i samih izvršilaca, te je prilikom podnošenja zahteva za pružanje krivičnopravne pomoći neophodno navesti sve relevantne podatke kako bi se izbeglo naknadno dostavljanje dopunskih podataka. Važno je dostaviti što više pojedinosti i precizno navesti prirodu traženih provera, kao i dokaze koje treba pribaviti. Upućivanje zahteva za uzajamnu pravnu pomoć često je nezaobilazan faktor u borbi protiv trgovine ljudima.
6) Preporuke Svetske zdravstvene organizacije za vođenje razgovora sa ženama žrtvama trgovine ljudima
Na značaj početnih kontakata sa oštećenima ovim krivičnim delom ukazuje i pažnja koju joj posvećuju međunarodne organizacije. U Preporukama Svetske zdravstvene organizacije za vođenje razgovora sa ženama žrtvama trgovine ljudima dato je deset načelnih smernica:
- Nemojte je povrediti - postupajte sa svakom ženom i u svakoj situaciji tako kao da postoji mogućnost nanošenja štete ukoliko ne postoje dokazi o suprotnom. Nemojte obavljati razgovor ukoliko će to dovesti vašu ispitanicu u težu situaciju u kratkoročnom ili dugoročnom periodu.
- Upoznajte problematiku i procenite rizike - upoznajte rizike povezane sa trgovinom ljudima u svakom pojedinačnom slučaju pre obavljanja razgovora.
- Pripremite uputstvo - nemojte davati obećanja koja ne možete da ispunite. Budite spremni da date uputstvo na maternjem jeziku ispitanice i na lokalnom jeziku (ukoliko se razlikuju) o odgovarajućim službama pravne, zdravstvene, socijalne i bezbednosne podrške, pružanja skloništa i da pomognete u upućivanju, ukoliko se to od vas zatraži.
- Obezbedite prikladan odabir i izvršite pripremu za rad prevodilaca i ostalih saradnika.
- Uporedite rizike i prednosti angažovanja prevodilaca saradnika i drugih i uspostavite odgovarajuće metode nadzora i obuke.
- Obezbedite anonimnost i poverljivost - zaštitite identitet ispitanice i poverljivost tokom celokupnog postupka vođenja razgovora - od trenutka prvog kontakta do trenutka kada detalji o slučaju budu objavljeni.
- Pribavite svestan pristanak o učešću - proverite da li svaka sagovornica jasno razume sadržaj i svrhu pitanja, svrhu korišćenja informacija, pravo da ne odgovori na pitanje, pravo da završi razgovor u svakom trenutku, kao i da ograniči korišćenje podataka koje daje.
- Saslušajte i uvažite procenu svake žene oko njene situacije, rizika i bezbednosti - shvatite da svaka ispitanica ima drugačije brige i da viđenje njenih problema može da se razlikuje od procene drugih.
- Nemojte ponovo traumatizovati ženu - nemojte postavljati pitanja koja provociraju odgovore s emotivnim nabojem. Budite spremni da odgovorite na uznemirenost ispitanice, i da naglasite njenu unutrašnju snagu.
- Budite spremni za hitnu intervenciju - budite spremni da reagujete ukoliko se žena nalazi u direktnoj opasnosti.
- Iskoristite prikupljene podatke na odgovarajući način - iskoristite podatke na način od kojeg će svaka pojedinačna ispitanica imati korist, ili koji će pomoći stvaranju uspešne politike intervencija za žene žrtve trgovine ljudima.
Pravo na naknadu štete predstavlja jedno od prava žrtava u krivičnim i drugim sudskim postupcima. Regulisano je Krivičnim zakonikom, Zakonikom o krivičnom postupku, kao i Zakonom o obligacionim odnosima i Zakonom o parničnom postupku, te međunarodnim pravnim dokumentima koje smo ratifikovali.
Između ostalog, Deklaracijom osnovnih pravnih principa za žrtve krivičnih dela i zloupotrebe vlasti iz 1985. godine, i to u odeljku o restituciji i nadoknadi, utvrđuje se da bi prestupnici trebalo da izvrše pravičnu restituciju žrtvama, između ostalog i plaćanjem za pretrpljenu štetu, a očekuje se podsticanje osnivanja i jačanja nacionalnih fondova za nadoknadu žrtvama.
Konvencijom Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala iz 2000. godine u čl. 25 predviđena je pomoć žrtvama i njihova zaštita: "Svaka država potpisnica će uspostaviti odgovarajući postupak da bi obezbedila pravo na korišćenje naknade i restitucije žrtvama krivičnih dela obuhvaćenih ovom konvencijom."
Protokolom za prevenciju, suzbijanje i kažnjavanje trgovine ljudskim bićima, naročito ženama i decom, koji dopunjava Konvenciju UN protiv transnacionalnog organizovanog kriminala iz 2000. godine, u čl. 6 je utvrđeno: "Svaka država potpisnica će obezbediti da njen domaći pravni sistem sadrži mere koje žrtvama nelegalne trgovine ljudima pružaju mogućnost dobijanja nadoknade na ime pretrpljene štete."
Konvencijom Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudima, i to u članovima 12. i 15, predviđeni su pomoć žrtvama, pravo na nadoknadu štete i pravnu zaštitu, kao i obaveza članica da svojim nacionalnim zakonodavstvom obezbede pravo žrtava na odštetu od izvršilaca. Članice moraju preduzeti neophodne korake da žrtva primi pomoć na koju ima pravo, da joj se obezbedi životni standard dovoljan za opstanak, kao što su pristojan i bezbedan smeštaj, psihička i materijalna pomoć i tome slično. Posebno je važno pitanje naknade štete i pravne zaštite sa ciljem da žrtvama trgovine ljudima bude nadoknađena šteta za bol koju su pretrpele.
Polazeći od činjenice da ljudi ne mogu da traže svoja prava ukoliko za njih ne znaju, u prvom stavu člana 15 Konvencije od članica se traži da žrtva, još od prvog kontakta sa nadležnim organima, ima pristup informacijama o relevantnim sudskim i administrativnim postupcima i da, na jeziku koji razume, bude obaveštena o svojim pravima. U stavu 3. istog člana utvrđeno je pravo žrtve na nadoknadu štete koja je novčana i koja treba da pokriva i materijalne povrede, ali i nematerijalnu štetu - pretrpljenu patnju. U cilju stvaranja uslova za stvarnu nadoknadu štete, u stavu 4 istog člana Konvencije traži se da članice preduzmu korake kako bi garantovale naknadu štete žrtvama. Obezbeđivanje sredstava za nadoknadu štete prepušteno je članicama, koje su odgovorne za utvrđivanje zakonskog osnova za nadoknadu štete, administrativnog okvira i operativnih dogovora za modalitete nadoknade štete. U tom smislu, predlaže se i osnivanje fondova za nadoknadu i uvođenje mera ili programa za socijalnu pomoć i socijalnu integraciju žrtava, koji bi mogli biti finansirani iz oduzetih sredstava kriminalnog porekla.
Krivičnim zakonikom se reguliše i oduzimanje od okrivljenog imovinske koristi koja je pribavljena krivičnim delom. Za žrtvu je bitan čl. 93 ovog zakonika kojim se uređuje zaštita oštećenog u slučajevima oduzimanja imovinske koristi pribavljene krivičnim delom. Oštećeni koji je u krivičnom postupku upućen na imovinskopravni zahtev može tražiti da se namiri iz oduzete imovinske koristi ako pokrene parnicu u roku od šest meseci od dana pravnosnažnosti odluke kojom je upućen na parnicu. Ako oštećeni nije uopšte podneo imovinskopravni zahtev u krivičnom postupku, on može zahtevati namirenje iz oduzete imovinske koristi u parničnom postupku.
Pravni osnov tužbenog zahteva nalazi se u odredbama Konvencije za zaštitu ljudskih prava i sloboda, i to u čl. 1. kojim je utvrđena obaveza poštovanja ljudskih prava, zatim u Ustavu Republike Srbije, i to u članu 22. kojim je utvrđeno da svako ima pravo na sudsku zaštitu, ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo, kao i u članu 23. kojim je određeno da je ljudsko dostojanstvo čoveka neprikosnoveno i da su svi dužni da ga poštuju i štite. Osnov postoji i u Zakonu o obligacionim odnosima, i to u čl. 200 st. 1, koji utvrđuje pravo na naknadu štete zbog povrede časti, ugleda ili drugog prava ličnosti, kao i u čl. 202 istog zakona kojim se utvrđuje pravo na naknadu štete zbog pretrpljenih duševnih bolova koji su nastali prevarom, prinudom ili zloupotrebom nekog odnosa podređenosti ili zavisnosti i navođenja na kažnjivu obljubu, ili kažnjivu bludnu radnju, kao i lice prema kome je izvršeno neko drugo krivično delo protiv dostojanstva ličnosti i morala.
U parničnom postupku uvek se treba pozvati na krivičnu presudu jer je sud u parnici u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti vezan za pravnosnažnu presudu kojom je optuženi oglašen krivim. Iz tih razloga ne treba dokazivati činjenice koje su utvrđene krivičnom presudom. Na ovaj način žrtva će izbeći sekundarnu viktimizaciju, a postupak će brže biti završen.