METODOLOGIJAZA ANALIZU DOBIJENE VREDNOSTI U ODNOSU NA ULOŽENA SREDSTVA (VALUE-FOR-MONEY)
|
Investicije od javnog značaja (javne investicije) su važan činilac stvaranja društvenog proizvoda i blagostanja. Na vrednost društvenog proizvoda i postignutog stepena blagostanja utiče ne samo čin investiranja, nego i njegov kvalitet, koji se primarno identifikuje kroz efikasnost i efektivnost realizacije javnih investicija.
U primeni načela efikasnosti i efektivnosti posebnu ulogu ima ocena modela, odnosno načina realizacije investicije. Privatni sektor primenjuje analitički postupak ocene da li se više isplati samostalno realizovati investiciju, sa preuzimanjem svih ili skoro svih rizika koji proizlaze iz investiranja, ili se više isplati da se usluga kupi, odnosno nabavi od trećih lica (iznajmljivanje predmeta investicije - korišćenje spoljnih izvora). Ovaj princip, koji je poznat kao "uraditi ili nabaviti" odluka (eng. make-or-buy decision), korisno je primeniti i u javnom sektoru.
Utvrđivanje dobijene vrednosti u odnosu na uložena sredstva (utvrđivanje "vrednosti za novac"; eng. value for money, VfM) je primena analitičkog postupka u okviru koga se nastoji kvantitativnim putem utvrditi da li je za poreske obveznike od veće koristi da se primeni tradicionalni model investiranja u kome se javno telo pojavljuje u ulozi investitora, preuzimajući sve ili pretežan deo rizika javne investicije, ili im se više isplati da nabave uslugu od ponuđača iz privatnog sektora, prenoseći (alocirajući) većinu rizika na njega, kada se radi o javno-privatnom partnerstvu (JPP). Dakle, u osnovi ideje maksimizacije dobijene vrednosti za javni novac (sredstva) je prenos određenih rizika javne investicije na privatnog partnera. U tom smislu, Evropska komisija definiše javno-privatno partnerstvo kao partnerstvo između javnog i privatnog sektora koje ima za cilj pružanje usluge koju tradicionalno obezbeđuje javni sektor. Javni sektor se javlja u ulozi naručioca koji ima za cilj da obezbedi pružanje javne usluge korisniku, dok se privatni sektor javlja u ulozi izvršioca i ima za cilj da pruži javnim ugovorom definisane usluge.
Modeli javno-privatog partnerstva su postali naročito popularni nakon što je u Velikoj Britaniji 1992. godine predstavljen novi model JPP-a za pružanje nekomercijalnih javnih usluga poznat pod nazivom "Inicijativa za privatno finansiranje" (eng. Private Finance Initiative, PFI).
JPP može biti ugovorno i institucionalno. U ugovornom JPP međusobni odnos javnog i privatnog partnera uređuje se ugovorom o JPP, dok je institucionalno JPP zasnovano na odnosu između javnog i privatnog partnera kao osnivača, odnosno članova zajedničkog privrednog društva, koje je nosilac realizacije projekta JPP.
Ugovorni oblik JPP se često koristi kod projekata koji imaju za cilj da omoguće pružanje određene javne usluge koja nije tržišno merljiva i profitabilna za privatni sektor (npr. javno školstvo ili javno zdravstvo), a u tom slučaju naručilac (javni partner) plaća privatnom partneru (izvršiocu) pružanje javne usluge tokom ugovornog perioda.
Posmatrano sa aspekta javnog partnera, faze životnog veka JPP projekta načelno obuhvataju fazu analize opravdanosti projekta, fazu ustupanja radova i fazu upravljanja ugovorom (objektom - (projektovanje, građenje, održavanje i upotreba)).
Za javnog partnera je projekat JPP uspešan ako pruža "vrednost za novac", što obuhvata troškovnu efikasnost, pouzdanu i pravovremenu uslugu po ugovorenim cenama i po ugovorenom kvalitetu, onako kako je to definisano u javnom ugovoru.
Poređenje (komparacija) načina realizacije javne investicije podrazumeva uporednu analizu tradicionalnog modela i modela JPP. U tom smislu, "vrednost za novac" se računa na osnovu poređenja efekata ovih modela realizacije javne investicije. Svaki model proizvodi koristi i troškove. Kao osnovna korist podrazumeva se uspeh u dostizanju standarda javne usluge koje obavezno definiše javni partner za ukupni ugovorni period. Pod troškovima se podrazumevaju ukupni životni troškovi javne investicije (eng. Whole Life Costs, WLC), koji u slučaju objekata od javnog značaja uključuju i troškove izgradnje i održavanja.
Budući da se svaka, a ne samo javna investicija sastoji od brojnih rizika, u okviru utvrđivanja "vrednosti za novac" svi rizici se identifikuju, opisuju i analiziraju (procenjuju). Analizu (procenu) rizika potrebno je zaključiti kvantitativnim iskazivanjem svakog pojedinačnog rizika. Identifikovani i kvantifikovani rizici se dele između partnera, pri čemu se pojedini rizici u celosti prenose na javnog partnera, pojedini u celosti na privatnog partnera, dok se određeni rizici dele između partnera.
Praksa brojnih zemalja s iskustvom u primeni modela JPP pokazuje da postoji čitav niz projekata kod kojih model javno-privatnog partnerstva donosi najveću "vrednost za novac".
Ova metodologija primenjuje se na javno-privatno partnerstvo koje za predmet ima obezbeđivanje finansiranja, izgradnje, rekonstrukcije, upravljanja ili održavanja infrastrukturnih i drugih objekata od javnog značaja i pružanja usluga od javnog značaja.
Analiza vrednosti koja se dobija u odnosu na uložena sredstva obavezno se sprovodi kod JPP bez elemenata koncesije, ali je potrebno da se ista koristi i kod JPP sa elementima koncesije, gde se ovaj metodološki postupak sadrži u studiji opravdanosti, koju izrađuje javno telo.
Zakon o javno-privatnom partnerstvu ("Službeni glasnik RS", broj 88/2011 - u daljem tekstu: Zakon) propisuje da predlog projekta JPP sadrži, pored ostalog, poslovni plan, uključujući procenu troškova i analizu dobijene vrednosti u odnosu na uložena sredstva (value-for-money, u skladu sa Metodologijom koju donosi Komisija za JPP). Poslovni plan sadrži i specifikacije o finansijskoj prihvatljivosti JPP za javno telo, specifikacije u pogledu finansiranja projekta (iz budžeta, finansiranje od strane međunarodnih finansijskih institucija, privatno finansiranje i cena finansiranja) i raspoloživost sredstava, planiranu raspodelu rizika, a predlog projekta JPP sadrži i analizu ekonomske efikasnosti predloženog projekta.
PREGLED LITERATURE, TEORIJE I PRAKSE ANALIZE DOBIJENE VREDNOSTI U ODNOSU NA ULOŽENA SREDSTVA ("VREDNOST ZA NOVAC") U JAVNO-PRIVATNOM PARTNERSTVU I KONCESIJAMA
Metodologija koja se koristi u utvrđivanju "vrednosti za novac" zasniva se na poređenju troškova investicionih alternativa. U tom smislu, kada je reč o javno-privatnom partnerstvu, upoređuje se efektivnost ukupnih životnih troškova investicionih alternativa. Dakle, cilj je da se odabere ona investiciona alternativa koja je troškovno efektivnija. Investicione alternative se svode na tradicionalni model (model u kome je javno telo investitor koji preuzima sve rizike, uključujući rizike koji proizlaze iz izgradnje i eksploatacije, kada se radi o objektu od javnog značaja) i model JPP (model u kome se određeni rizici prenose na investitora iz privatnog sektora).
Raspodela rizika između javnog i privatnog partnera je od ključne važnosti u postizanju "vrednosti za novac". U okviru raspodele rizika potrebno je voditi računa o volumenu, odnosno obimu alociranih rizika. Naime, ukoliko se ne prenese dovoljan obim rizika, zadržani rizici na strani javnog partnera rezultiraće neiskorišćenim potencijalom konačno ostvarene "vrednosti za novac", dok će preveliki volumen prenetih rizika rezultirati dodatnim iznosima za pokriće rizika od strane privatnog partnera. To vodi do zaključka da je u postupku pripreme projekta potrebno posvetiti naročitu pažnju optimalnoj alokaciji rizika.
Optimalna alokacija rizika predstavlja:
- alokaciju onih rizika na privatnog partnera kojima on najbolje upravlja;
- zadržavanje onih rizika na strani javnog partnera kojima on objektivno efikasnije upravlja i/ili onih rizika na koje privatni partner objektivno ne može da utiče.
Prikaz raspodele rizika je sastavni deo ove metodologije (Aneks 2).
Alokacija rizika na privatnog partnera osnova je za bilansnu evidenciju u poslovnim knjigama javnog partnera. Ukoliko nije ostvarena zadovoljavajuća alokacija osnovnih rizika na privatnog partnera, transakcija se u poslovnim knjigama javnog partnera ne može knjižiti vanbilansno.
2004. godine, EUROSTAT je objavio rezultate rada Radne grupe koji su usklađeni sa Evropskim sistemom računa i sa stavom Komiteta za monetarnu i finansijsku statistiku i statistiku platnih bilansa, čiji se zaključci oslanjaju na princip da bi imovina JPP trebalo da bude klasifikovana kao nedržavna i time prikazana vanbilansno, samo ako privatni partner preuzima rizike izgradnje i najmanje još jedan od sledećih rizika - rizik raspoloživosti, koji zavisi od učinka partnera i/ili rizik tražnje.
Što se tiče konsolidovanih finansijskih izveštaja, prema međunarodnim standardima, ključna pretpostavka za ovo je kontrolni uticaj nad entitetom u koji je investirano.
Razvijena praksa utvrđivanja "vrednosti za novac" postoji u mnogim zemljama u kojima se sprovode projekti javno-privatnog partnerstva, uključujući Veliku Britaniju, Kanadu, Australiju, Novi Zeland, Južnoafričku Republiku, Irsku i Hrvatsku.
Za analizu dobijene vrednosti u odnosu na uložena sredstva u javno-privatnom partnerstvu i koncesijama od velikog značaju su zakonske granice zaduživanja jedinica lokalne samouprave, koji se propisuju budžetskim i fiskalnim zakonima. Međutim, preuzimanje dugoročnih obaveza do zakonom dozvoljenih granica različito će uticati na finansijsku stabilnost jedinica lokalne samouprave. Zbog toga je od naročitog značaja da se utvrdi ekonomski (stvarni) kapacitet preuzimanja dugoročnih obaveza od strane javnog sektora. Zaduživanje lokalne vlasti u Republici Srbiji, uključujući dugoročno zaduživanje lokalne vlasti, uređeno je Zakonom o javnom dugu ("Službeni glasnik RS", br. 61/2005, 107/2009 i 78/2011), kao i drugim budžetskim i fiskalnim propisima.
UTVRĐIVANJE "VREDNOSTI ZA NOVAC"
Komparativno posmatrano, utvrđivanje dobijene vrednosti u odnosu na uložena sredstva obuhvata:
- utvrđivanje sposobnosti izvršavanja finansijskih obaveza;
- izradu programa javnih investicija (strateško planiranje);
- izbor i analizu projekta;
- izračunavanje (kvantifikovanje) "vrednosti za novac";
- javnu nabavku, odnosno dodelu javnog ugovora;
- nadzor nad sprovođenjem projekta.
Utvrđivanje "vrednosti za novac" je standard svake savremene države koja za cilj ima model upravljanja javnim dobrima na način da se javna usluga u skladu sa potrebnim standardima kvaliteta isporuči njenim korisnicima uz najmanju cenu. To je princip maksimizacije koristi poreskih obveznika i korisnika javnih usluga. Izračunavanje vrednosti za novac je, prema tome, kategorički princip koji se primenjuje na javne investicije.
Cilj utvrđivanja sposobnosti izvršavanja finansijskih obaveza je izračunavanje slobodnog novčanog toka koji nastaje sprovođenjem javnih politika.
Strateškim planiranjem utvrđuje se program realizacije izgradnje objekata od javnog značaja potrebnih za sprovođenje javnih politika. Iz programa se, zavisno od potreba i mogućnosti, izdvajaju projekti koji se realizuju u predviđenom periodu. U okviru ovog koraka, upoređuju se tradicionalna opcija realizacije izgradnje objekta od javnog značaja i opcija JPP. Poređenjem ukupnih životnih troškova utvrđuje se koja opcija (model realizacije) rezultira najmanjim ukupnim životnim troškovima.
Ako su ukupni životni troškovi opcije JPP manji, tada opcija JPP pruža "vrednost za novac" (uštedu). Budući da se ovo poređenje zasniva na hipotetičkoj projekciji očekivanih troškova, tu je hipotezu potrebno proveriti. Postupak dodele javnog ugovora treba da dovede do izbora privatnog partnera koji će ostvarenje standarda javne usluge preuzeti uz najmanje troškove. Kako je napred navedeno, na osnovu slova Zakona, analiza vrednosti koja se dobija u odnosu na uložena sredstva obavezno se sprovodi kod JPP bez elemenata koncesije, ali je potrebno da se ista koristi i kod JPP sa elementima koncesije, gde se ovaj metodološki postupak sadrži u studiji opravdanosti, koju izrađuje javno telo.
Nakon što je privatni partner izabran, javni ugovor zaključen i faza korišćenja (eksploatacije) objekta od javnog značaja započeta, zbog dugog ugovorenog perioda, razumno je očekivati određene izmene i dopune ugovora. U tom procesu potrebno je da javni sektor nadzire realizaciju i odobrava opravdane izmene i dopune.
KOMPARATOR TROŠKOVA JAVNOG SEKTORA
Komparator troškova javnog sektora (eng. Public Sector Comparator, PSC - u daljem tekstu: Komparator) predstavlja instrument pomoću koga investitor iz javnog sektora poredi ukupne životne troškove projekta koji planira da realizuje putem javno-privatnog partnerstva u odnosu na tradicionalni način koji koristi javni sektor.
Komparator daje merila za procenu "vrednosti za novac" poređenjem alternativnih modela.
Kod Komparatora veliku ulogu ima pravilna analiza ukupnih životnih troškova i raspodela rizika između javnog i privatnog sektora.
Povećani interes i sve veće značenje planiranja i kontrole ukupnih životnih troškova proizlazi iz sve veće popularnosti modela javno-privatnog partnerstva, Design, Build, Finance and Operate (DBFO), Private Finance Initiative (PFI) i Prime Contracting (PC), kao novih načina ustupanja i ugovaranja radova. Kompanije koje su ugovorna strana u ovakvim poslovima preuzimaju odgovornost za održavanje i upotrebu infrastrukturnih i drugih objekata od javnog značaja na dug period, zbog čega traže tačnu procena ukupnog vlasništva izgrađenih objekata.
Novi međunarodni standard za procenu ukupnih troškova u svim životnim fazama projekata, prema međunarodnom standardu ISO/BS 15686, deo 1. - Service Life Planing (BS/ISO Standard 15686, 2000), definiše procenu ukupnih troškova projekta kao tehniku koja omogućava komparativnu procena troškova tokom određenog vremenskog trajanja, uzimajući u obzir sve bitne činioce koji utiču na početne kapitalne i na buduće troškove upotrebe izgrađenih objekata.
Procena ukupnih životnih troškova služi za ekonomsku i inženjersku procenu pri izboru alternativnih rešenja, upoređujući sve značajne opcije projektovanja, građenja, održavanja i upotrebe objekata tokom određenog perioda.
Priprema Komparatora uključuje sledeće kategorije koje je potrebno detaljno analizirati:
- Kapitalni troškovi;
- Operativni troškovi;
- Projekcije prihoda;
- Vrednost imovine;
- Matrica alokacije rizika;
- Analiza osetljivosti;
- Diskontovani tokovi novca;
- Poređenje alternativnih varijanti.
Grafikon 1. Komparator i JPP
izvor: S. Marenjak (2013), preuzeto: D. Grimsey, M. K. Lewis (2005)
Grafikon 1. pokazuje da velika važnost leži u definisanju matrice rizika i kvantifikaciji rizika, što podrazumeva:
- identifikaciju rizika projekta;
- procenu uticaja tih rizika;
- procenu verovatnoće pojave tih rizika;
- izračunavanje finansijskog uticaja i raspona mogućih ishoda.
Grafikon 2. Prikaz kvantifikovane "vrednosti za novac"
izvor: S. Marenjak (2013), preuzeto: K. Anastasi (2009)
Ovaj grafički prikaz pokazuje kvantifikovanu "vrednost za novac", kada se u fazi ponuda kvantifikuju svi ukupni životni troškovi i rizici, pa se izračuna njihova neto sadašnja vrednost (NSV; eng. Net Present Value, NPV). Često se u praksi navodi da se diskontovanjem dobija neto sadašnja vrednost (NSV). Na ovu različitu praksu potrebno je skrenuti pažnju zbog jasnijeg razumevanja stvari. Naime, kada se diskontuju posebno kategorije troškova i prihoda, tada se radi o sadašnjoj vrednosti (SV; eng. Present Value, PV), a kada se diskontuje razlika između ulaganja i budućih troškova, s jedne strane, i prihoda, s druge, tada se radi o neto sadašnjoj vrednosti, koja kao izlaznu vrednost daje vrednost efekta koristi (ili štete) od investicije.
Vidljivo je da glavna ušteda kod opcije JPP proizlazi iz prenosa dela rizika na privatnog partnera javnim ugovorom.
Nakon dobijenih ponuda analizira se kvalitativna i kvantitativna "vrednost za novac" iz ponuda, koja se upoređuje s drugim opcijama u okviru Komparatora i sa ostalim ponudama. Stoga je posebno bitno da se detaljno prikaže dobijena vrednost u odnosu na uložena sredstva.
Veliku važnost za procenu ukupnih životnih troškova ima analiza diskontovanog toka novca, kao i definisanje diskontne stope.
Diskontna stopa treba da predstavlja realnu mogućnost kapitalnog troška, odnosno oportunitetni trošak kapitala, prilagođen za inflaciju (i subvencije, ako ih ima), za projekte od javnog značaja.
Komparator se sastoji od sledećih delova:
I. Pregled projekta
II. Kapitalni troškovi
III. Operativni troškovi
IV. Diskontovani tokovi novca
V. Analiza osetljivosti
VI. Prilozi (detalji kapitalnih i operativnih troškova, matrica rizika, detalji analize osetljivosti, pitanja za proveru Komparatora)
Struktura Komparatora je sastavni deo ove metodologije (Aneks 1).
Pregled projekta uključuje kratak opis predmeta, kontekst, ciljeve i obuhvat projekta, uključujući izlazne specifikacije, kao i identifikaciju, organizaciju, opis odgovornosti i stručnih uloga u timu javnog tela.
Potrebno je navesti koja imovina i koje poslovanje je u pitanju, koji su prelazni dogovori, uključujući i potrebne usluge, kao i koje je predloženo vreme projekta. Takođe, ovo bi trebalo da uključuje pojedinosti (detalje) svih poznatih ograničenja ili zabrana koje bi pomogle u proceni rizika.
Sve varijacije u okviru predloga JPP moraju biti identifikovane i objašnjene.
Odeljak o kapitalnim troškovima treba da sadrži sažetak procena osnovnih kapitalnih troškova imovine, odnosno osnovnih sredstava (npr. zgrade) potrebnih za projekat, uključujući bilo koji naknadni trošak potreban za pretvaranje postojeće imovine u potrebnu svrhu. Kapitalni troškovi takođe treba da sadrže ukupne životne troškove održavanja imovine u stanju potrebnom da se zadovolje izlazne specifikacije. Na primer, u projektima u kojima se upravlja imovinom postoji mogućnost potrebe za zamenom lifta, novim instalacijama itd., dok u informatičkim projektima različiti tipovi opreme mogu imati različit vek trajanja.
JPP može rezultirati povećanjem ili smanjenjem sledećih stavki:
- troškovi obuke;
- troškovi naknada za korišćenje dobara od opšteg interesa;
- direktni troškovi;
- indirektni troškovi tima koji upravlja projektom;
- profesionalne naknade (honorari, plate, zarade i sl.);
- budući administrativni troškovi postupka dodele javnog ugovora.
Procena troškova treba da odražava ukupne troškove resursa potrebnih za projekat. Procena treba da uključuje moguće troškove imovine javnog tela koja će biti korišćena u projektu. Ako se imovina može prodati ili koristiti u druge svrhe, onda upotreba imovine ima rashodnu komponentu.
Takođe, ne treba zaboraviti popis svih pretpostavki i izvora informacija, što se posebno odnosi na troškove i navođenje perioda koji se posmatra. Pretpostavke koje se odnose na prekoračenje troškova ili rokova obično odražavaju skorašnja iskustva klasičnih javnih nabavki. U svakom slučaju je potrebno proceniti relevantnost tih iskustava na konkretan projekat. Veličina i složenost projekta ima direktan uticaj na rizik prekoračenja planiranih troškova i kašnjenja i bilo bi pogrešno primeniti podatke u Komparatoru sa manjih projekata za veće projekte, budući da postoje mnoga iskustva koja se odnose na prekoračenje troškova i rokova na većim projektima.
Odeljak o operativnim troškovima treba da sadrži procene troškova pružanja usluga u odgovarajućem periodu trajanja projekta. Vrste i visine troškova variraju u zavisnosti od konkretne usluge, odnosno elemenata projekta. Troškovi koji se obuhvataju su:
- troškovi za zaposlena i radno angažovana lica (bruto obaveze);
- troškovi sirovina, energenata i potrošnih materijala;
- troškovi popravki i održavanja, ako nisu navedeni u okviru kapitalnih troškova;
- opšti administrativni troškovi povezani sa upravljanjem projektom i imovinom kroz životni vek projekta. Ovi troškovi mogu da budu znatni kada se radi o opciji JPP-a na velikim projektima;
- premija osiguranja i slični izdaci;
- troškovi upravljanja.
U troškove upravljanja, održavanja i upotrebe objekata (engl. Facility Management Costs) ubrajaju se svi troškovi potrebni za upotrebu, održavanje i logistiku objekta, tokom celog njegovog veka upotrebe, kao i indirektni troškovi upravljanja.
Trošak pojedinih stavki (npr. čišćenje) može se proceniti poređenjem njihove visine sa tom kategorijom u drugim oblastima, projektima i objektima. Određene vrste troškova se mogu proceniti na osnovu podataka o troškovima kod sličnih projekata, kojima se može pristupiti i tako doći do niza uporednih podataka o troškovima.
S obzirom da JPP podrazumeva dugotrajan ugovor, efekat inflacije na operativne troškove tokom ugovora može biti značajan. Međutim, za svrhe Komparatora svi troškovi treba da budu izraženi u cenama bazne godine, odnosno učinak očekivane buduće inflacije treba isključiti. Dodatak treba navesti samo za očekivane promene u relativnim ili stvarnim cenama, odnosno tamo gde se očekuje da će cena pojedinog ulaznog podatka da raste brže od prosečnog nivoa rasta cena.
Međutim, prognoze promena u cenama moraju da se zasnivaju na pouzdanim izvorima. Ako valjane prognoze nisu dostupne, najbolje je pretpostaviti konstantnu cenu i sprovesti analizu osetljivosti.
Prognoze očekivanih operativnih troškova Komparatora treba da odražavaju realno očekivana poboljšanja u pružanju usluga, odnosno efekte ušteda u javnom sektoru koje se mogu postići tokom trajanja projekta (npr. zbog efekta "učenja" ili predvidivih tehničkih napredaka). Ova procena daje garancije da Komparator održava najbolju stvarnu "vrednost za novac" koju može dati klasična javna nabavka.
Projekcija rashoda koji predstavljaju prihode privatnog partnera može da bude teška sa aspekta Komparatora, posebno tamo gde ima malo ili nema dostupnih istorijskih podataka. Dve ključne varijable - cena i količina, treba da budu identifikovane zasebno, ali treba predvideti i njihov međusobni odnos (krivu tražnje).
Prilikom procene cene koja će biti naplaćena od strane privatnog partnera korisno je razmotriti cene alternativnih izvora istih ili sličnih usluga.
Privatni partner obezbeđuje povraćaj investicije naplatom u toku perioda pružanja usluge.
Tamo gde se zahtevaju procene rezidualne (preostale) vrednosti mora se voditi računa da je vrednost umanjena za troškove održavanja tokom preostalog perioda eksploatacije.
Diskontovani tokovi novca su osnovni element Komparatora. Diskontovani tokovi novca detaljno prikazuju novčane tokove, a diskontovanjem se izračunava NSV projekta.
Diskontovanje je ključni proces u procenama projekata. Efekat diskontovanja se sastoji u tome da pokaže različite vrednosti budućih novčanih tokova prema sadašnjim vrednostima, tj. da se izračuna niz neto sadašnjih vrednosti za buduće novčane tokove.
Diskontovanje je posebno važno za JPP, jer su tokovi novca klasičnog načina investicije od javnog značaja, odnosno pružanja usluge od javnog značaja i JPP različiti.
NSV iz diskontovanog toka novca sadrži veliku količinu informacija iz različitih izvora u jednom broju. To otvara prostor za niz grešaka koje se mogu pojaviti, kao što su:
- Računske greške zbog netačnih formula u tablicama;
- Pogrešno izračunata NSV zbog pogrešnih datuma, odnosno perioda obračuna;
- Ključne pretpostavke na osnovu kojih se predviđaju određene finansijske kategorije nisu zasnovane na izvornim podacima.
Neophodno je bude jasno da li je NSV iskazana kao NSV pre ili posle poreza na dobit pravnih lica po stalnim cenama i po diskontnoj stopi koju je utvrdio javni partner u okviru Komparatora.
Diskontni faktor se računa po formuli:
1/(1+realna diskontna stopa)^n,
gde n predstavlja godinu u kojoj se iskazuje vrednost. Sadašnja vrednost određene finansijske kategorije se računa kao proizvod vrednosti te finansijske kategorije (korist, trošak i razlika) i diskontnog faktora iste poslovne godine.
Kod realne diskontne stope, nasuprot nominalnoj diskontnoj stopi, efekti inflacije se isključuju.
Tok novca se može zaokružiti pre diskontovanja sve dok se zaokruživanjem materijalno ne utiče na ukupnu NSV.
Za period 2007-2013. godine Evropska komisija preporučila je upotrebu diskontne stope za tzv. nekohezijske zemlje u visini od 5,5% i tzv. kohezijske zemlje od 3,5%.
U vezi sa pitanjem visine diskontne stope, u stručnoj literaturi se navodi da diskontnu stopu čine dva elementa:
- opšta vremenska vrednost novca (tj. ona povezana sa kamatnim stopama na finansijskom tržištu) i
- premija za rizik svojstven samoj investiciji.
Izveštaj o novčanim tokovima prikazuje tri tipa aktivnosti:
1) poslovnu aktivnost;
2) investicionu aktivnost;
3) finansijsku aktivnost.
Poslovna aktivnost obuhvata:
- Prihode: operativne aktivnosti, primljeni krediti (glavnica) i drugo;
- Rashode: troškovi upotrebe i održavanja, obaveze po osnovu kredita (glavnica + kamata), prava intelektualne svojine, poreza i drugih javnih prihoda.
Investiciona aktivnost uključuje gotove sve rashode koji uzrokuju odlive novca u šta se ubrajaju troškovi građenja, finansiranja, nabavka mašina i opreme i zamena mašina i opreme. Jedini prihodi su prodaja mašina i opreme.
Finansijska aktivnost uključuje kratkoročne i dugoročne kredite i zajmove, rashode plaćenih dividendi i sl. stavke.
Cilj izveštaja o novčanom toku je da se prikažu potrebe za novcem i višak novca u određenom periodu.
Novčani tok sadrži:
- Rashode
- Prihode
- Neto-prihode
U investicionim analizama koriste se dva tipa novčanog toka:
- Finansijski tok
- Ekonomski tok
Finansijski tok se priprema u vidu tabele, gde redovi označavaju strukturu finansijskih tokova, a kolone pojedine periode u veku projekta, odnosno dinamiku finansijskih tokova u vremenu. Finansijski tok izrađuje se na osnovu stalnih tržišnih cena i zvaničnih deviznih kurseva. Struktura finansijskih tokova sastoji se od tri osnovne grupe stavki:
- prihodi;
- rashodi;
- neto-prihodi.
Prihodi u finansijskom toku su svi prilivi finansijskih sredstava u projektu i uključuju sledeće kategorije:
- ukupni prihod;
- izvori finansiranja (sopstveni i tuđi izvori);
- ostatak vrednosti projekta (uključuje preostalu vrednost osnovnih sredstava, obrtnih sredstava i rezervi).
Rashodi u finansijskom toku su oni poslovni događaji koji smanjuju finansijski potencijal projekta, tj. svi odlivi finansijskih sredstava iz investicionog projekta bez obzira o kom obliku plaćanja je reč i bez obzira na vlasništvo nad tim sredstvima.
Deo rashoda rezultat je investiranja u cilju proizvodnje (investiciona ulaganja i troškovi vezani za investicije), koji deluje istovremeno na smanjenje ekonomskog i finansijskog potencijala investicionog projekta. Ovde spadaju troškovi osnovnih sredstava (bez amortizacije), obrtnih sredstava, materijalni troškovi, bruto plate, slični i ostali rashodi.
Deo rashoda posledica je korišćenja finansijskog potencijala koji nije stvoren unutar investicionog projekta, pa isti pokazuje povraćaj prethodno primljenih finansijskih sredstava, što znači da smanjuje finansijski, ali ne i ekonomski potencijal investicionog projekta, i to:
- otplata kredita (anuitet = glavnica + kamata);
- dividende;
- preostali rashodi;
- premije po polisama osiguranja;
- poreske obaveze (PDV, porez na dobit i dr.);
- izdvajanja u rezerve;
- ostalo.
Neto prihodi u finansijskom toku investicionog projekta razlika su između njegovih prihoda i rashoda.
Ekonomski tok se priprema u vidu tabele, gde redovi označavaju strukturu ekonomskih tokova, a kolone - pojedine periode u veku projekta ili dinamiku ekonomskih tokova u vremenu. Struktura ekonomskih tokova sastoji se od tri osnovne grupe stavki:
- prihodi;
- rashodi;
- neto-prihodi.
Ekonomski tok razlikuje se od finansijskog toka po tome što se u prihode ne uključuju izvori finansiranja, a u rashode se ne uključuju rashodi za otplatu kredita i zajmova.
Na osnovu poređenja vrednosti ulaganja i razlike prihoda i rashoda u fazi eksploatacije projekta, računa se profitabilnost investicionog projekta, najčešće pomoću interne stope povraćaja (rentabilnosti) - (ISP; eng. Internal Rate of Return, IRR) ili neto sadašnje vrednosti.
Ekonomski tok izrađuje se na osnovu stalnih tržišnih cena i zvaničnih deviznih kurseva.
Ekonomski tok projekta sadrži informacije o onim poslovnim događajima koji utiču na kretanje ekonomskog potencijala projekta, što podrazumeva prihode i rashode koji su stvoreni unutar investicionog projekta.
U pripremi Komparatora poželjno je uključiti i kategorije koeficijenta pokrića duga i kumulativni koeficijent pokrića duga.
Koeficijent pokrića duga računa se kao:
EBITDAi - prihod pre odbitka poreza, kamata, deprecijacije i amortizacije i-te godine
ki - kamata i-te godine
Gi - glavnica i-te godine
t - stopa poreza na dobit
Kumulativni koeficijent pokrića duga se računa kao:
U odnosu na koeficijent pokrića duga, kumulativni koeficijent pokrića duga se računa kumulativno od prve poslovne godine do godine za koju se pokazatelj računa. Pomoću ovih pokazatelja ocenjuje se sposobnost projekta da iz osnovne operativne zarade (EBITDA) vrati dospele obaveze prema tuđim izvorima finansiranja, tj. procenjuje se tzv. bankabilnost projekta.
Analiza osetljivosti je analiza koja opisuje ponašanje investicionog projekta u realnim uslovima, tj. analizira elastičnost investicionog projekta.
Cilj analize osetljivosti je procena prihvatljivosti investicionog projekta ukoliko se kritični parametri investicije budu menjali.
Kritični parametri investicionog projekta su oni parametri koji svojom pojavom imaju najveći uticaj na efikasnost investicionog projekta, tj. značajno utiču na efikasnost projekta i istovremeno su naglašeno neizvesni.
Analiza osetljivosti se koristi za predviđanje uticaja promena ulaznih veličina u modelu na rezultate modela.
Svi rezultati testiranja osetljivosti treba da budu zabeleženi i sumirani.
Sve relevantne tabele, izveštaji (npr. sažetak kapitalnih troškova, operativnih troškova, koeficijenti pokrića duga i sl.), matrice, detaljni obračuni, izvori informacija, izjave, opravdanja i obrazloženja ključnih pretpostavki treba da čine priloge (anekse) Komparatoru.
Rizik projekta je neizvestan događaj ili stanje koje, ako se pojavi, ima pozitivan ili negativan uticaj na najmanje jedan od ciljeva projekta - rokove, troškove, prihode, dobit, kvalitet ili predmet projekta. Rizik može imati jedan ili više uzroka, a njegova pojava jednu ili više posledica. Prema tome, rizik se shvata kao pretnja uspehu projekta, ali i kao prilika za povećanje šansi za uspešnu realizaciju projekta.
Uobičajeno poimanje rizika, međutim, uglavnom se odnosi na njegov negativan uticaj na projekt. Udruženje u oblasti građevinske industrije CIRIA (Velika Britanija, London) pod rizikom projekta podrazumeva mogućnost pojave neželjenih događaja koji otežavaju sprovođenje projekta, a karakterišu ga tri osnovne osobine:
- neizvesnost,
- potencijalni gubitak i
- vremenska dimenzija.
Neizvesnost pojave rizičnih događaja nikada se ne može potpuno otkloniti.
Rizik podrazumeva mogućnost nekog oblika gubitka - čak i ako početni gubitak na kraju može rezultirati dobitkom, rizik se posmatra kao gubitak.
Vremenska dimenzija rizika značajna je za planiranje odgovora na rizik.
Navedeni elementi se razmatraju kao kriterijumi za određivanje mogućnosti upravljanja rizikom. Drugim rečima, rizik projekta je kumulativni učinak neizvesnih događaja koji bi ozbiljno mogli ugroziti ciljeve projekta.
Rizik se povećava s povećanjem izloženosti izvorima opasnosti, a smanjuje efikasnom zaštitom od njihovih nepovoljnih uticaja.
Prenos rizika u projektima JPP
U JPP modelima pomoću kojih se realizuju veliki investicioni projekti postoji, kao prednost, mogućnost prenosa rizika od strane koja je predodređena da snosi potencijalne rizike na druge učesnike u projektu, koji te rizike mogu preuzeti na najbolji mogući način.
U projektima JPP tipični rizici koje javni sektor prenosi na privatnog partnera su:
- rizik nezadovoljavanja očekivanih standarda prilikom izvođenja;
- rizik prekoračenja troškova izgradnje;
- rizik prekoračenja rokova izgradnje;
- rizik postojećih troškova privatnog partnera i rizik budućih potencijalnih troškova održavanja imovine;
- rizik nastanka industrijske ili fizičke štete na sredstvima i/ili objektima (imovini);
- određeni tržišni rizici povezani sa projektom.
Kod mnogih projekata JPP, rizici preneti sa javnog na privatni sektor se dalje prenose između privatnih partnera koji učestvuju na projektu (npr. podizvođača), i to na taj način da, kada se radi o konzorcijumu, ključni partner u konzorcijumu privatnih partnera distribuira prenete rizike između privatnih, učesnika u projektu.
Uspešni projekti JPP imaju za cilj optimalnu raspodelu rizika između javnog i privatnog sektora. Postoje određeni rizici koje na najbolji način može preuzeti javni sektor, a za koje ne bi bilo optimalno da ih preuzme druga strana, odnosno drugo lice na projektu, jer se ne bi ostvarili efekti "vrednosti za novac" za javni sektor ako bi ih preuzeo neko osim javnog partnera. Javni ugovori mogu da sadrže određene odredbe kojima se ograničava stepen prenosa rizika.
Rizici koji najčešće ostaju na strani javnog sektora su:
- rizik da li ugovorena usluga (na osnovu projekta) odgovara potrebama i očekivanjima javnosti;
- rizik mogućnosti promene zahteva ili referenci javnog sektora u budućnosti;
- u većini slučajeva, rizik stepena korišćenja objekta za vreme trajanja ugovornog odnosa;
- generalni rizik inflacije (za potrebe pregovora, često se definiše kao rizik koji će biti podeljen).
Priprema matrice rizika je jedna od ključnih segmenata postupka dodele javnog ugovora i integrisana je u izradu Komparatora.
Priprema matrice rizika obuhvata sledeće korake:
- identifikacija rizika projekta;
- procena uticaja tih rizika;
- procena verovatnoće nastanka tih rizika;
- izračunavanje finansijskog uticaja, kao i raspona mogućih ishoda.
Bitna pitanja u analizi rizika nakon pripreme matrice rizika su:
- testiranje osetljivosti rizika, posle koje sledi izračunavanje uticaja i verovatnoće individualnih rizika i izrada tabele diskontovanog toka novca;
- kategorizacija rizika, posebno u pogledu raspodele rizika;
- priprema politike i procedura za upravljanje rizicima.
Prvi korak je identifikacija svih rizika koji mogu biti od značaja za projekat. Po ovom popisu rizika vrši se procena i eventualna raspodela rizika kroz postupak dodele javnog ugovora. Na osnovu ovog popisa priprema se matrica rizika. Priprema ovakvog alata za upravljanje projektima je iterativan proces (pristup "korak po korak") i on se koristi tokom celog projekta. Dalji rizici mogu se prepoznati u bilo kom trenutku tokom provere nadzora nad realizacijom javnog ugovora. Ako se prepoznati rizici uvrste u obračun troškova JPP-a, onda se Komparator prilagođava tim rizicima.
Nakon identifikacije svih relevantnih rizika koji će biti sadržani u matrici rizika, potrebno je kvantifikovati i proceniti vreme mogućih posledica. Uobičajeno je započeti sa lakšim rizicima koji su podložniji kvantifikaciji, pa sa drugima koji su tome manje podložni. Opasno je izbaciti određeni rizik, jer to sugeriše kako postoji rizik koji nije kvantifikovan ranije, a koji nikada ne može biti kvantifikovan, pa se stoga mora zanemariti. Takvi rizici su bitni kao i lako kvantifikovani rizici u konačnoj odluci da li predlog projekta JPP daje "vrednost za novac".
Nakon što su identifikovani rizici i ustanovljene moguće posledice, potrebno je proceniti verovatnoću, odnosno mogućnost nastanka svake od mogućih posledica.
Ključno pitanje je kako doći do relevantnih verovatnoća nastanka rizika, a tako da je to razumno, konzistentno i transparentno. Podaci o troškovima u prethodno sprovedenim javnim nabavkama i sličnim postupcima, kao i poređenja sa originalnim procenama, veoma su koristan izvor informacija. Međutim, često ovaj tip kvalitetnih informacija nije dostupan.
Pre sprovođenja analize osetljivosti potrebno je odrediti granične uslove ove analize, što uključuje:
- izbor kritičnih parametara (promenljivih);
- način i polje varijacije kritičnih parametara;
- pridruživanje troškovnog imenioca kritičnom parametru;
- pridruživanje verovatnoće nastupanja određenog rizika pojedinoj investicionoj alternativi.
Najčešće analizirani kritični parametri su sledeći:
- obim plasmana na tržištu (npr. kada je u pitanju javna garaža, ako dođe do pada potražnje za mestima za parkiranje u garaži, utvrđuje se koliki pad potražnje može investicija da izdrži, a da ostane profitabilna);
- nabavna cena ulaznih parametara (npr. troškovi održavanja);
- stopa inflacije;
- diskontna stopa.
Svi kritični parametri mogu varirati i delovati na investicioni projekat na tri načina:
- prema iznosu;
- prema intenzitetu delovanja (vreme delovanja);
- prema alokaciji pojavljivanja na vremenskoj osi investicionog projekta.
Jedan od razloga za celovitu analizu rizika u JPP-u je razmatranje da li odgovornost za finansijske posledice nekog rizika treba dodeliti privatnom partneru. Cilj je da se dobije optimalna ravnoteža rizika u okviru prenosa rizika, kad god je korist za javnog partnera veća od troška prenosa, kao i nadogradnja iskustva za pregovore o poslu, jer će se manje vremena potrošiti za pregovaranje o alokaciji glavnih rizika.
Konačna raspodela rizika se definiše nakon detaljnih pregovora između strana.
Određene rizike tradicionalno snosi javni sektor, koji ih minimizuje kroz primenu strategije upravljanja rizicima. Određeni rizici se mogu umanjiti putem odgovarajućih ugovornih klauzula (npr. tzv. klauzula izuzetka) ili ugovaranja osiguranja, kao i regulatornim merama. Preostale rizike treba nadzirati i smanjivati kroz životni vek rizika i projekta, odnosno njegove pojedine faze (npr. rizik izgradnje).
Pravilo je da se rizici kvantifikuju prema pravilima struke, što je zadatak, kako to pokazuje međunarodna i komparativna praksa, specijalizovanih konsultantskih kuća koje imaju kvalitetne baze podataka, znanje i iskustvo kako bi sve identifikovane rizike kvalitetno alocirali i na ispravan način kvantifikovali. Konsultantske kuće u kvantifikaciji rizika često koriste tabele sa definisanim rizicima i njihovim kvantifikovanim rasponima, čime se povećava objektivnost i standardizacija u ovom domenu.
Prikaz primera dobijene vrednosti u odnosu na uložena sredstva
Analizom i poređenjem ukupnih životnih troškova projekta, u opcijama ako bi se projekat realizovao na klasičan način i putem ugovornog oblika JPP-a, potrebno je definisati dobijenu uštedu u neto sadašnjoj vrednosti ukupnih životnih troškova projekta u korist određenog modela.
Grafikon 3. Ukupni životni troškovi na primer projekta bolnice
- poređenje tradicionalnog modela i JPP -
izvor: S. Marenjak (2013)
Zbirni pregled analize procenjenih ukupnih životnih troškova uključuje kvantifikaciju rizika raspodeljenih između javnog i privatnog partnera, ali bez troškova finansiranja.
U analiziranom projektu, potrebno je definisati procenu uštede ukupnih životnih troškova, ukoliko bi se ovaj projekat realizovao kroz JPP u odnosu na tradicionalni način.
Primena metodologije za analizu dobijene vrednosti u odnosu na uložena sredstva ("vrednost za novac") teorijski je utemeljena i praktično dokazana. Ova analiza predstavlja društveno opravdan i ekonomski racionalan postupak.
Cilj izračunavanja "vrednosti za novac" je maksimizacija koristi koja se dobija efikasnim upravljanjem javnim sredstvima, na način da se obezbede potrebni standardi kvaliteta objekata i usluga od javnog značaja.
STRUKTURA KOMPARATORA TROŠKOVA JAVNOG SEKTORA
Komparator se sastoji od sledećih celina:
I. Pregled projekta
II. Kapitalni troškovi
III. Operativni troškovi
IV. Diskontovani tokovi novca
V. Analiza osetljivosti
VI. Prilozi
U ovom delu se definiše svrha projekta i njegova ograničenja.
Projekat se definiše pomoću odgovarajućih parametara, u skladu sa potrebama javnog sektora, odnosno korisnika usluga.
Obuhvat projekta obuhvata korišćenje, održavanje i eventualno uklanjanje postojećeg objekta, izgradnju i korišćenje novog objekta, kao i detaljan popis usluga koje se pružaju tokom korišćenja.
Takođe, potrebno je definisati pretpostavke projekta i opisati izuzetke.
Osnovni kapitalni troškovi
Ovi troškovi se odnose na detaljne izveštaje koji se daju u prilogu. Potrebno je pripremiti sažetak o stavkama troškova, poput tabele u nastavku.
Procena rizika
Procena rizika sadrži kratak pregled osnovnih procena i metodologije procene rizika, kao i sažetak mera koje se preduzimaju.
Tabela 1: Sažetak kapitalnih troškova
Trošak |
NSV |
Strukturalne zamene |
20 |
Mehaničke i električne instalacije |
20 |
Unutrašnja oprema i nameštaj |
5 |
Komunikacije (uključujući informacione tehnologije) |
10 |
Dodatni troškovi (npr. indirektni troškovi) |
10 |
Naknade |
5 |
Ukupno |
70 |
Troškovi
Potrebno je odgovoriti da li ima troškova povezanih sa svojinom i/ili drugim pravima na zemljištu i/ili prenosom postojećih objekata na privatnog partnera?
Rezidualna (preostala) vrednost
Potrebno je odgovoriti da li će projekt imati rezidualnu (preostalu) vrednost. Potrebno je opisati proces procene i rezultate.
Ostali kapitalni prilivi
Potrebno je odgovoriti da li postoje ostali kapitalni prilivi (npr. od prodaje imovine, odnosno osnovnih sredstava).
Iznosi (cene)
Ovaj deo sadrži podatke o pretpostavkama i prilagođavanju efektima inflacije.
Kratak pregled
Pruža pregled ukupnih rizika - prilagođeni (tj. baza + rizik) kapitalni trošak - na NSV, kako je to učinjeno u Tabeli 2 u nastavku.
Tabela 2: Sažetak kapitalnih troškova - NSV
Trošak |
NSV |
Osnovni kapitalni troškovi |
70 |
Rizici |
30 |
Ukupno |
100 |
Ključne pretpostavke
Potrebno je odgovoriti da li postoji popis ovih troškova, kao i koji su bili podaci i njihovi izvori za ove stavke (npr. troškovi usluga, zamena delova i sl).
Potrebno je objasniti rezultate istraživanja (npr. zadovoljstvo korisnika postojećim objektom).
Potrebno je definisati zaključke o troškovima usluga (npr. troškovi čišćenja, sa odgovarajućim uporednim podacima).
Potrebno je odgovoriti da li će i, ako hoće, kako će se funkcionisanje i usluge biti reorganizovane u novom objektu.
Potrebno je odgovoriti da li se u toku trajanja projekta mogu očekivati određene promene i, ako mogu, o kojim promenama se radi.
Planirane zamene
Potrebno je navesti detalje o projektovanom životnom veku materijala.
Iznosi (cene)
Potrebno je navesti podatke o pretpostavkama i prilagođavanju efektima inflacije.
Prilivi (prihodi)
Potrebno je navesti da li postoje prilivi (prihodi), kao i popisati i opisati ih.
Procena rizika
Potrebno je navesti sažetak opisa glavnih rezultata analize rizika (pogotovo u smislu promene rada i troškova energije). Ovaj deo se odnosi na matricu rizika, koja se daje u prilogu.
Pretpostavke
Potrebno je odgovoriti na pitanje koja diskontna stopa je korišćena, sa odgovarajućim detaljima u prilogu.
Tokovi novca
Tabela 3. pokazuje sažetak diskontovanih tokova novca. Ovde, takođe, treba prikazati detaljan novčani tok.
Promene ključnih pretpostavki
Potrebno je dati odgovor na pitanja koja se odnose na osetljivost ukupnih troškova NSV na promene u pretpostavkama inflacije, "optimistična" odstupanja i kapitalne prilive.
Tabela 3: Prikaz sažetka diskontovanih tokova novca
Trošak |
NSV |
I |
|
Osnovni kapitalni troškovi |
70 |
Rizici |
30 |
Ukupno (I) |
100 |
II |
|
Operativni troškovi |
|
Upotreba |
20 |
Objekat A |
30 |
Objekat B |
50 |
Troškovi zamene |
60 |
Zakup |
10 |
Ostali troškovi |
60 |
Rizici |
20 |
Ukupno (II) |
250 |
III |
|
Prilivi od imovine |
5 |
Ostali rizici |
5 |
Ukupno (III) |
10 |
Ukupno (I + II + III) |
360 |
Potrebno je opisati verovatnoću raspodele ukupnih životnih troškova - NSV.
Prilog 1. Kapitalni troškovi
Prilog sadrži pregled kapitalnih troškova, odgovarajućih pretpostavki, podataka i izvora, kao i tabele za izračunavanje ovih troškova.
U ovom prilogu je potrebno opisati rezultate i korišćene metode procene kapitalnih troškova.
Prilog 2. Operativni troškovi
Prilog sadrži pregled operativnih troškova, odgovarajućih pretpostavki, podataka i izvora, kao i tabele za izračunavanje ovih troškova.
U ovom prilogu je potrebno opisati rezultate i korišćene metode procene operativnih troškova.
Prilog 3. Diskontna stopa
U ovom prilogu potrebno je navesti način utvrđivanja diskontne stope, sa metodima i podacima koji su korišćeni.
Prilog 4. Matrica rizika
Prilog sadrži sve identifikovane rizike, troškove vezane za ove rizike i način kako su ti troškovi procenjeni, njihovu verovatnoću, moguće posledične troškove u slučaju ostvarenja rizika, kao i preliminarnu raspodelu rizika.
Potrebno je navesti i izvore podataka korišćenih za ove procene. Takođe, potrebno je navesti odgovorno lice za izradu procene rizika, kao i rezultate metoda koje su korišćene.
Odgovori na rizik sa planovima i opisima organizacionih pitanja su takođe sastavni deo ovog priloga.
Prilog 5. Analiza osetljivosti
U ovom prilogu potrebno je navesti elemente testiranja osetljivosti projekta, uključujući korišćene metode.
Prilog 6. Provera u izradi Komparatora
Pitanja koja, kao podsetnik, mogu biti od koristi kod pripreme Komparatora:
- Koje su ključne pretpostavke za Komparator?
- Da li su ključne pretpostavke realne i razumne?
- Da li su te pretpostavke zvanično uvršćene i stvarno proverene?
- Da li su neki troškovi ili rizici zaboravljeni?
- Da li je sprovedena analiza osetljivosti i da li je ista zabeležena?
- Da li su proverene aritmetika i logika?
- Da li stručni tim javnog tela smatra da je prikazani rezultat Komparatora razumljiv?
PRIKAZ RASPODELE RIZIKA
Izgradnja objekta od javnog značaja |
Raspodela rizika |
|||
Kategorizacija rizika |
Javni partner |
Privatni partner |
Podeljeni rizici |
|
|
Projektovanje |
|
|
|
1) |
Usklađenost sa namenom |
X |
|
|
2) |
Rokovi za pripremu dokumentacije |
X |
|
|
3) |
Zastoji inicirani od strane javnog partnera |
X |
|
|
4) |
Zastoji inicirani od strane privatnog partnera |
|
X |
|
5) |
Rizik neodobrenih projektnih rešenja |
|
X |
|
6) |
Promene opšte zakonske regulative |
|
|
X |
|
Izgradnja |
|
|
|
1) |
Upravljanje projektom |
|
X |
|
2) |
Finansiranje projekta |
|
X |
|
3) |
Prekoračenje troškova uzrokovanih od strane izvođača |
|
X |
|
4) |
Prekoračenje rokova uzrokovanih od strane izvođača i/ili podizvođača |
|
X |
|
5) |
Viša sila |
|
|
X |