PRAVILNIK O METODAMA ISPITIVANJA OPASNIH SVOJSTAVA HEMIKALIJA ("Sl. glasnik RS", br. 117/2013)

Član 1

Ovim pravilnikom propisuju se metode ispitivanja opasnih svojstava hemikalija.

Član 2

Metode ispitivanja fizičkih i hemijskih svojstava hemikalija date su u Prilogu 1.

Metode ispitivanja svojstava hemikalija koja utiču na život i zdravlje ljudi date su u Prilogu 2.

Metode ispitivanja svojstava hemikalija koja utiču na životnu sredinu date su u Prilogu 3.

Prilozi 1, 2. i 3. čine sastavni deo ovog pravilnika.

Član 3

Danom stupanja na snagu ovog pravilnika prestaje da važi Pravilnik o metodama ispitivanja opasnih svojstava hemikalija ("Službeni glasnik RS", broj 42/11).

Član 4

Ovaj pravilnik stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije".

 

Prilog 1.

Metode ispitivanja fizičkih i hemijskih svojstava hemikalija

A.1. TEMPERATURA TOPLJENJA / MRŽNJENJA

Deo prvi

1. METODA ISPITIVANJA

Većina opisanih metoda zasniva se na Uputstvu za ispitivanje OECD1. Osnovni principi metode dati su u literaturi2, 3.

1.1. UVOD

Opisane metode i uređaji primenjuju se za određivanje temperature topljenja supstanci, bez ograničenja u pogledu stepena čistoće.

Izbor metode zavisi od prirode supstance koja se ispituje. Posledica toga je da je ograničavajući faktor da li se supstanca sprašuje lako, teško ili se ne može sprašiti.

Za neke supstance više odgovara određivanje temperature mržnjenja ili temperature očvršćavanja, a standardi za ova određivanja dati su u ovoj metodi.

Kada se zbog određenih svojstava supstance ne može izmeriti nijedan od navedenih parametara, odgovarajućom se smatra temperatura tečenja.

1.2. DEFINICIJE I MERNE JEDINICE

Temperatura topljenja jeste temperatura na kojoj se odvija fazni prelaz iz čvrstog u tečno stanje na atmosferskom pritisku, a ta temperatura idealno odgovara temperaturi mržnjenja.

Fazni prelaz mnogih supstanci dešava se u temperaturnom opsegu, pa se on često opisuje kao opseg topljenja.

Prevođenje jedinica (K u °C):

t = T - 273,15

pri čemu:

t jeste temperatura u stepenima Celzijusa (°C);

T jeste termodinamička temperatura u stepenima kelvina (K).

1.3. REFERENTNE SUPSTANCE

Referentne supstance se ne koriste svaki put kada se ispituje nova supstanca. One prvenstveno služe za povremenu proveru metode i da omoguće poređenje sa rezultatima dobijenim drugim metodama.

Neke supstance koje se koriste za kalibraciju date su u literaturi4.

1.4. PRINCIP METODE

Određuje se temperatura (temperaturni opseg) faznog prelaza iz čvrstog u tečno stanje ili iz tečnog u čvrsto stanje. U praksi se određuju temperature početne i finalne faze topljenja/mržnjenja, zagrevanjem/hlađenjem uzorka supstance koja se ispituje na atmosferskom pritisku. Dato je pet tipova metoda: metoda određivanja temperature topljenja u kapilari, metoda grejne ploče sa postepenim zagrevanjem, metoda određivanja temperature mržnjenja, metoda termalne analize i metoda određivanja temperature tečenja (razvijena za naftna ulja).

U određenim slučajevima, umesto merenja temperature topljenja, pogodno je merenje temperature mržnjenja.

1.4.1. Metoda određivanja temperature topljenja u kapilari

1.4.1.1. Uređaji za određivanje temperature topljenja u kupatilu sa tečnošću

Mala količina fino sprašene supstance stavlja se u kapilaru i sabije se. Kapilara se zagreva, zajedno sa termometrom, a porast temperature se podešava na manje od oko 1 K/min za vreme topljenja. Određuju se početna i završna temperatura topljenja.

1.4.1.2. Temperatura topljenja u uređajima sa metalnim blokom

Postupak je isti kao postupak opisan u odeljku 1.4.1.1. ove metode, osim što se kapilarna cev i termometar stavljaju u metalni blok koji se zagreva i mogu da se posmatraju kroz otvore u bloku.

1.4.1.3. Fotoćelijska detekcija

Uzorak se nalazi u kapilari i zagreva se automatski u metalnom cilindru. Zrak svetlosti se usmerava kroz supstancu kroz otvor na cilindru, na precizno kalibrisanu fotoćeliju. Optička svojstva većine supstanci se prilikom topljenja menjaju od neprovidnosti do providnosti. Intenzitet svetlosti koja dolazi do fotoćelije raste i šalje signal za zaustavljanje na digitalni indikator gde se očitava temperatura sa rezistentnog (otpornog) termometra od platine koji je smešten u komori za zagrevanje. Ova metoda nije pogodna za neke jako obojene supstance.

1.4.2. Metoda grejne ploče sa postepenim zagrevanjem

1.4.2.1. Određivanje temperature topljenja po Kofleru

U ovom postupku koriste se dve metalne šipke različite termičke provodljivosti, koje se zagrevaju pomoću električne struje. Poluga je izvedena na način da je temperaturni gradijent uglavnom linearan na celoj njenoj dužini. Temperatura vrele poluge je između 283 K i 573 K sa specijalnim uređajem za očitavanje temperature, koji uključuje i klizač sa pokazivačem i indikatorom napravljenim specijalno za tu polugu. Da bi se odredila temperatura topljenja, supstanca se u tankom sloju nanosi direktno na površinu vrele poluge. U roku od nekoliko sekundi pojavljuje se oštra linija razdvajanja između tečnosti i čvrste faze. Temperatura na liniji razdvajanja očitava se na način da se pokazivač podesi na liniju u mirnom položaju.

1.4.2.2. Mikroskop za određivanje temperature topljenja

U upotrebi se nalazi nekoliko tipova mikroskopa sa grejnim pločama sa postepenim zagrevanjem. Koriste se naročito kada se određuju temperature topljenja malih količina supstanci. Kod većine grejnih ploča temperatura se meri osetljivim termoelementom, a ponekad se koriste i termometri sa živom. Tipičan uređaj za određivanje temperature topljenja na grejnoj ploči sa postepenim zagrevanjem sa mikroskopom ima komoru za zagrevanje unutar koje se nalazi metalna ploča na koju se nanosi uzorak na pokrivnoj (kliznoj) staklenoj pločici. U centru metalne ploče nalazi se otvor kroz koji prolazi svetlost sa osvetljenog ogledala mikroskopa. Kada se koristi, komora je zatvorena staklenom pločom koja sprečava prodor vazduha do uzorka.

Zagrevanje uzorka se reguliše reostatom. Za veoma precizna merenja optički anizotropnih supstanci koristi se polarizovano svetlo.

1.4.2.3. Menisk metoda

Ova metoda se naročito koristi za poliamide.

Temperatura na kojoj se istiskuje menisk silikonskog ulja, koje je zatvoreno između grejne ploče i staklenog poklopca i uz pomoć uzorka poliamida koji se ispituje, određuje se vizuelno.

1.4.3. Metoda određivanja temperature mržnjenja

Uzorak se stavlja u posebnu cev (epruvetu) za ispitivanje i smešta se u aparat za određivanje temperature mržnjenja. Uzorak se polako i neprestano meša za vreme hlađenja, a temperatura se meri u odgovarajućim intervalima. Kada temperatura postane konstantna u nekoliko očitavanja, ta temperatura (korigovana za vrednost greške termometra) beleži se kao temperatura mržnjenja.

Prehlađivanje se izbegava održavanjem ravnoteže između čvrste i tečne faze.

1.4.4. Metoda termalne analize

1.4.4.1 Diferencijalna termalna analiza (DTA)

Ovom metodom beleže se razlike u temperaturama supstance i referentnog materijala, u funkciji od temperature, kada se supstanca i referentni materijal podvrgavaju istom kontrolisanom temperaturnom programu. Kada uzorak prolazi fazni prelaz, dolazi do promene entalpije, a ta promena se očitava putem endotermnog (za topljenje) ili egzotermnog (za mržnjenje) odstupanja zabeležene temperature od bazne linije.

1.4.4.2. Diferencijalna skenirajuća kalorimetrija (DSC)

Ovom metodom beleži se razlika u unetoj energiji (toploti) supstance i referentnog materijala, u funkciji od temperature, kada se supstanca i referentni materijal podvrgavaju istom kontrolisanom temperaturnom programu. Ova energija jeste energija neophodna za uspostavljanje nulte temperaturne razlike između supstance i referentnog materijala. Kada uzorak prolazi fazni prelaz, dolazi do promene entalpije, a ta promena se očitava putem endotermnog (za topljenje) ili egzotermnog (za mržnjenje) odstupanja zabeleženog protoka toplote od bazne linije.

1.4.5. Metoda određivanja temperature tečenja

Ova metoda je razvijena za naftna ulja i pogodna je za korišćenje kod uljastih supstanci koje imaju niske temperature topljenja.

Posle pripremnog zagrevanja, uzorak se hladi po specifičnom režimu i u intervalima od 3 K ispituju se karakteristike protoka. Najniža temperatura pri kojoj se uočava kretanje supstance beleži se kao temperatura tečenja.

1.5. KRITERIJUMI KVALITETA

Primenljivost i preciznost različitih metoda koje se koriste za određivanje temperature topljenja/opsega topljenja navedene su u tabelama.

Tabela 1: Metoda određivanja temperature topljenja u kapilari

Metoda merenja	Supstance koje se mogu fino prašiti	Supstance koje nisu fino sprašene	Temperaturni opseg	Procenjena preciznost(1)
Uređaji sa kupatilom sa tečnošćuI	da	mali broj	273 K do 573 K	± 0,3 K
Uređaji sa metalnim blokomII	da	mali broj	293 K do > 573 K	± 0,5 K
Fotoćelijska detekcija	da	veći broj uz uređaj za primenu	253 K do 573 K	± 0,5 K

(1) Zavisi od vrste instrumenta i od stepena čistoće supstance.

Tabela 2. Metoda grejne ploče sa postepenim zagrevanjem i metoda određivanja temperature mržnjenja

Metoda merenja	Supstance koje se mogu fino sprašiti	Supstance koje nisu fino sprašene	Temperaturni opseg	Procenjena preciznost(1)
KoflerovaIII metoda	da	ne	283 K do > 573 K	± 1 K
MikroskopskeIV metode	da	mali broj	293 K do > 573 K	± 0,5 K
Menisk metodaV	ne	specifična za poliamide	293 K do > 573 K	± 0,5 K
Temperatura mržnjenjaVI	da	da	223 K do 573 K	± 0,5 K

(1) Zavisi od vrste instrumenta i od stepena čistoće supstance.

Tabela 3: Metoda termalne analize

Metoda merenja	Supstance koje se mogu fino sprašiti	Supstance koje nisu fino sprašene	Temperaturni opseg	Procenjena preciznost(1)
Diferencijalna termalna analizaVII	da	da	173 K do 1273 K	do 600 K ± 0,5 K od 600 K do 1273 K ± 2,0 K
Diferencijalna skenirajuća kalorimetrijaVII	da	da	173 K do 1273 K	do 600 K ± 0,5 K od 600 K do 1273 K ± 2,0 K

(1) Zavisi od vrste instrumenta i od stepena čistoće supstance.

Tabela 4: Metoda određivanja temperature tečenja

Metoda merenja	Supstance koje se mogu fino sprašiti	Supstance koje nisu fino sprašene	Temperaturni opseg	Procenjena preciznost(1)
Temperatura tečenja8	za naftne proizvode i uljaste supstance	za naftne proizvode i uljaste supstance	223 K do 323 K	± 0,3 K

(1) Zavisi od vrste instrumenta i od stepena čistoće supstance.

____________
I JIS K 0064
II ISO 1218 (E)
III ANSI/ASTM D 3451-76
IV DIN 5 3736
V ISO 1218 (E)
VI BS 4695
VII ASTM E 537-76
VIII ASTM D 97-66

1.6. OPIS METODE

Postupci skoro svih metoda ispitivanja opisani su u međunarodnim i nacionalnim standardima (videti Deo drugi ove metode).

1.6.1. Metoda određivanja temperature topljenja u kapilari

Sprašene supstance kada se izlože sporijem rastu temperature obično prolaze kroz faze topljenja prikazane na Slici 1.

Slika 1.

Pri čemu:

Faza A (početak topljenja) jeste faza u kojoj sitne kapljice jednolično prianjaju na unutrašnji zid kapilarne cevi;

Faza B jeste faza u kojoj se javlja prostor između uzorka i unutrašnjeg zida usled sakupljanja istopljene materije;

Faza C jeste faza u kojoj sakupljeni uzorak počinje da pada naniže i da prelazi u tečno stanje;

Faza D jeste faza u kojoj se na površini formira menisk, iako izvesna količina uzorka i dalje ostaje u čvrstom stanju;

Faza E jeste završna faza topljenja u kojoj nema čvrstih čestica.

Tokom određivanja temperature topljenja, temperature se beleže na početku topljenja (faza A) i u završnoj fazi (faza E).

1.6.1.1. Uređaji za određivanje temperature topljenja u kupatilu sa tečnošću

Na Slici 2. prikazan je standardni aparat od stakla za određivanje temperature topljenjaIX. Sve dimenzije date su u milimetrima.

______________
IX JIS K 0064

Slika 2.

Pri čemu:

A jeste sud za merenje;

B jeste zapušač;

C jeste oduška;

D jeste termometarX;

E jeste pomoćni termometar;

F jeste kupatilo sa tečnošću;

G jeste staklena kapilara dužine 80 mm do 100 mm, unutrašnjeg prečnika 1,0 mm ± 0,2 mm, debljine zida 0,2 mm do 0,3 mm;

H jeste bočna cev.

______________
X Mogu se koristiti samo termometri koji ispunjavaju uslove standarda: ASTM E 1-71, DIN 12770, JIS K 8001 ili uslove ekvivalentnih standarda.

Kupatilo sa tečnošću

Potrebno je izabrati odgovarajuću tečnost. Izbor tečnosti zavisi od temperature topljenja koja se određuje, npr. tečni parafin za temperature topljenja ispod 473 K, silikonsko ulje za temperature topljenja ispod 573 K.

Za temperature topljenja iznad 523 K koristi se smeša koja se sastoji od tri dela sumporne kiseline i dva dela kalijum-sulfata (maseni odnosi). Pri korišćenju ovakve smeše potrebno je preduzeti sve mere predostrožnosti.

Postupak

Suva supstanca se fino spraši u posudi i ubacuje se u kapilaru, zatvorenu na jednom kraju, tako da nivo punjenja bude oko 3 mm nakon što se čvrsto napakuje. Da se dobije homogeno spakovani uzorak, kapilarna cev se ispušta vertikalno kroz staklenu cev, sa visine od oko 700 mm, na sahatno staklo.

Napunjena kapilara se stavlja u kupatilo tako da srednji deo rezervoara sa živom termometra dodiruje kapilaru u delu u kom je smešten uzorak. Obično se kapilara stavlja u aparat na oko 10 K ispod temperature topljenja.

Kupatilo sa tečnošću se zagreva tako da temperatura raste približno 3 K/min. Tečnost se meša. Na oko 10 K ispod očekivane temperature topljenja brzina rasta temperature se podešava na maksimalno 1 K/min.

Izračunavanje

Izračunavanje temperature topljenja vrši se na sledeći način:

T = TD + 0,00016 (TD - TE) n

pri čemu:

T jeste korigovana temperatura topljenja u K;

TD jeste temperatura očitana na termometru D u K;

TE jeste temperatura očitana na termometru E u K;

n jeste broj podeoka živinog stuba na termometru D sa Slike 2. čije je stablo uronjeno u kupatilo.

1.6.1.2 Uređaji za određivanje temperature topljenja sa metalnim blokom

Aparatura

Aparatura se sastoji od:

- cilindričnog metalnog bloka, čiji je gornji deo šupalj i formira komoru (videti Sliku 3);

- metalnog poklopca, sa dva ili više otvora kroz koje se mogu ubaciti cevi u metalni blok;

- grejnog sistema metalnog bloka snabdevenim npr. električnim otpornikom smeštenim u bloku;

- reostata (otpornika) za regulaciju struje, ukoliko se koristi grejanje na struju;

- četiri prozora od stakla otpornog na toplotu na bočnim zidovima komore, koji su međusobno postavljeni pod pravim uglom. Ispred jednog od prozora postavljen je okular za posmatranje kapilarne cevi. Ostala tri prozora su postavljena radi osvetljavanja unutrašnjosti pomoću lampi;

- kapilarne cevi od stakla otpornog na toplotu, zatvorene na jednom kraju (videti odeljak 1.6.1.1. ove metode).

Termometar

Videti standarde navedene u odeljku 1.6.1.1. ove metode. Mogu se primeniti i termo-električni merni uređaji sa uporedivom (sličnom) tačnošću.

Slika 3.

1.6.1.3. Fotoćelijska detekcija

Aparatura i procedura

Aparatura se sastoji od metalne komore sa automatskim sistemom grejanja. Tri kapilare se pripremaju u skladu sa odeljkom 1.6.1.1. ove metode i stavljaju se u peć.

Za kalibraciju aparata na raspolaganju je nekoliko linearnih povećanja temperature (temperaturnih programa). Odgovarajući porast temperature se električno podešava na osnovu prethodno izabrane konstantne i linearne brzine. Pokazivači beleže i pokazuju trenutnu temperaturu u peći i temperaturu supstance u kapilarima.

1.6.2. Metoda grejne ploče sa postepenim zagrevanjem

1.6.2.1. Određivanje temperature topljenja po Kofleru

Videti Deo drugi ove metode.

1.6.2.2. Mikroskop za određivanje temperature topljenja

Videti Deo drugi ove metode.

1.6.2.3. Menisk metoda (za poliamide)

Videti Deo drugi ove metode.

Brzina zagrevanja oko temperature topljenja treba da je manja od 1 K/min.

1.6.3. Metoda određivanja temperature mržnjenja

Videti Deo drugi ove metode.

1.6.4. Metoda termalne analize

1.6.4.1. Diferencijalna termalna analiza

Videti Deo drugi ove metode.

1.6.4.2. Diferencijalna skenirajuća kalorimetrija

Videti Deo drugi ove metode.

1.6.5. Metoda određivanja temperature tečenja

Videti Deo drugi ove metode.

2. PODACI

U nekim slučajevima neophodno je izvršiti korekciju termometra.

3. IZVEŠTAJ

Izveštaj o ispitivanju, ukoliko je moguće, sadrži podatke o:

- korišćenoj metodi;

- preciznom opisu supstance (identitet i nečistoće) i koracima prethodnih prečišćavanja, ukoliko ih je bilo;

- proceni preciznosti.

Srednja vrednost najmanje dva merenja koja su u opsegu procenjene preciznosti (videti tabele) navodi se kao temperatura topljenja.

Ukoliko je razlika između temperature na početku i na kraju završne faze topljenja u granicama preciznosti metode, temperatura u završnoj fazi topljenja se uzima kao temperatura topljenja. Ukoliko navedena razlika nije u granicama preciznosti metode, u izveštaju se navode dve temperature.

Ukoliko se supstanca razloži ili sublimuje pre postizanja temperature topljenja, navodi se temperatura na kojoj je uočen efekat.

U izveštaju se navode svi podaci i primedbe važne za tumačenje rezultata, naročito podaci o nečistoćama i fizičkom stanju supstance.

4. LITERATURA

1. OECD, Paris, 1981, Test Guideline 102, Decision of the Council C(81) 30 final

2. IUPAC, B. Le Neindre, B. Vodar, eds. Experimental thermodynamics, Butterworths, London 1975, vol. II

3. R. Weissberger ed.: Technique of organic Chemistry, Physical Methods of Organic Chemistry, 3rd ed.,Interscience Publ., New York, 1959, vol. I, Deo I, Odeljak VII p. 803-834

4. IUPAC, Physicochemical measurements: Catalogue of reference materials from national laboratories, Pure and applied chemistry, 1976, vol. 48, p. 505-515.

Deo drugi

DODATNI TEHNIČKI PODACI

Dodatni tehnički podaci mogu se pronaći u sledećim standardima:

1. Metoda određivanja temperature topljenja u kapilari

1.1. Uređaji za određivanje temperature topljenja u kupatilu sa tečnošću

ASTM E 324-69	Standard test method for relative initial and final melting points and the melting range of organic chemicals
BS 4634	Method for the determination of melting point and/or melting range
DIN 53181	Bestimmung des Schmelzintervalles von Harzen nach Kapillarverfarehn
JIS K 00-64	Testing methods for melting point of chemical products

1.2. Uređaji sa metalnim blokom

DIN 53736	Visuelle Bestimmung der Schmelztemperatur von teilkristallinen Kunststoffen
ISO 1218 (E)	Plastics - polyamides - determination of "melting point"

2. Metoda grejne ploče sa postepenim zagrevanjem

2.1. Određivanje temperature topljenja po Kofleru

ANSI/ASTM D 3451-76

Standard recommended practices for testing polymeric powder Coatings

2.2. Mikroskop za određivanje temperature topljenja

DIN 53736

Visuelle Bestimmung der Schmelztemperatur von teilkristallinen Kunststoffen

2.3. Menisk metoda (poliamidi)

ISO 1218 (E)	Plastics - polyamides - determination of "melting point"
ANSI/ASTM D 2133-66	Standard specification for acetal resin injection moulding and extrusion materials
NF T 51-050	Résines de polyamides. Détermination du "point de fusion" méthode du ménisque

3. Metoda određivanja temperature mržnjenja

BS 4633	Method for the determination of crystallising point
BS 4695	Method for Determination of Melting Point of petroleum wax (Cooling Curve)
DIN 51421	Bestimmung des Gefrierpunktes von Flugkraftstoffen, Ottokraftstoffen und Motorenbenzolen
ISO 2207	Cires de pétrole: détermination de la température de figeage
DIN 53175	Bestimmung des Erstarrungspunktes von Fettsäuren
NF T 60-114	Point de fusion des paraffines
NF T 20-051	Méthode de détermination du point de cristallisation (point de congélation)
ISO 1392	Method for the determination of the freezing point

4. Metoda termalne analize

4.1. Diferencijalna termalna analiza

ASTM E 537-76	Standard method for assessing the thermal stability of chemicals by methods of differential thermal analysis
ASTM E 473-85	Standard definitions of terms relating to thermal analysis
ASTM E 472-86	Standard practice for reporting thermoanalytical data
DIN 51005	Thermische Analyse, Begriffe

4.2. Diferencijalna skenirajuća kalorimetrija

ASTM E 537-76	Standard method for assessing the thermal stability of chemicals by methods of differential thermal analysis
ASTM E 473-85	Standard definitions of terms relating to thermal analysis
ASTM E 472-86	Standard practice for reporting thermoanalytical data
DIN 51005	Thermische Analyse, Begriffe

5. Metoda određivanje temperature tečenja

NBN 52014	Echantillonnage et analyse des produits du pétrole: Point de trouble et point d’écoulement limite - Monsterneming en ontleding van aardolieproducten: Troebelingspunt en vloeipunt
ASTM D 97-66	Standard test method for pour point of petroleum oils
ISO 3016	Petroleum oils - Determination of pour point

A.2. TEMPERATURA KLJUČANJA

Deo prvi

1. METODA ISPITIVANJA

Ova metoda zasniva se na Uputstvu za ispitivanje OECD1. Osnovni principi metode dati su u literaturi2, 3.

1.1. UVOD

Opisane metode i uređaji mogu se primenjivati na tečne supstance i supstance sa niskom temperaturom topljenja, ako ne podležu hemijskoj reakciji na temperaturama ispod temperature ključanja (npr. autooksidacija, premeštanja, razlaganje itd). Metode se primenjuju na tečne supstance koje su čiste, kao i na one koje sadrže nečistoće.

Naglasak je na metodama koje koriste fotoćelijsku detekciju i termalnu analizu, jer metode omogućavaju određivanje temperatura topljenja, kao i temperatura ključanja. Merenja mogu da se vrše automatski.

Dinamička metoda koja je data u ovom prilogu ima tu prednost da primenjuje i za određivanje napona pare i nije neophodno vršiti korekciju temperature ključanja na normalni pritisak (101,325 kPa), jer se normalan pritisak podešava pomoću manostata za vreme merenja.

Napomene: Uticaj nečistoća na određivanje temperature ključanja u velikoj meri zavisi od prirode nečistoće. Kada su u uzorku prisutne isparljive nečistoće koje mogu uticati na rezultat, supstanca se može prečistiti.

1.2. DEFINICIJE I MERNE JEDINICE

Normalna temperatura ključanja jeste temperatura pri kojoj je napon pare tečnosti 101,325 kPa.

Ukoliko se temperatura ključanja ne meri pri normalnom atmosferskom pritisku, zavisnost temperature od pritiska pare opisuje se preko Klauzijus - Klapejronove jednačine:

log p =	DHv	+ konst.
	2,3RT

pri čemu:

p jeste pritisak pare supstance u Paskalima;

DHv jeste toplota isparenja u J mol-1;

R jeste univerzalna gasna konstanta koja iznosi 8,314 J mol-1 K-1;

T jeste termodinamička temperatura u stepenima kelvina (K);

Temperatura ključanja se navodi uz uzimanje u obzir ambijentalnog pritiska za vreme merenja.

Prevođenje jedinica:

Pritisak (merna jedinica: kPa): 100 kPa = 1; bar = 0,1 MPa (Dozvoljava se korišćenje merne jedinice "bar", ali se ne preporučuje).

133 Pa = 1 mm; Hg = 1 Torr (Ne dozvoljava se korišćenje merne jedinice "mm Hg" i "Torr").

1 atm = standardna atmosfera = 101 325 Pa (Ne dozvoljava se korišćenje merne jedinice "atm").

Temperatura (merna jedinica: K): t = T - 273,15

pri čemu:

t jeste temperatura u stepenima Celzijusa (°C);

T jeste termodinamička temperatura u stepenima kelvina (K).

1.3. REFERENTNE SUPSTANCE

Referentne supstance se ne koriste svaki put kada se ispituje nova supstanca. One prvenstveno služe za povremenu proveru metode i da omoguće poređenje sa rezultatima dobijenim drugim metodama.

Neke supstance koje se koriste za kalibraciju date su u metodama u Delu drugom.

1.4. PRINCIP METODE

Dato je sedam tipova metoda za određivanje temperature ključanja (opsega ključanja). Pet metoda zasniva se na merenjima temperatura ključanja, dok se dve metode zasnivaju na termalnoj analizi.

1.4.1. Merenje temperature ključanja

1.4.1.1. Određivanje temperature ključanja upotrebom ebuliometra

Ebuliometri su izvorno razvijeni za određivanje molekulske težine na osnovu povećanja tačke ključanja, ali su pogodni i za merenja tačne tačke ključanjaXI. Tečnost se zagreva u ovom aparatu, pri ravnotežnim uslovima, na atmosferskom pritisku sve do ključanja.

_____________
XI Veoma jednostavan aparat opisan je u standardu ASTM D 1120-72

1.4.1.2. Dinamička metoda

Ova metoda obuhvata merenje temperature pri kojoj dolazi do ponovne kondenzacije pare pomoću odgovarajućeg termometra u povratnom toku za vreme ključanja. Kod ove metode može biti varijacija u pritisku.

1.4.1.3. Metoda destilacije za određivanje temperature ključanja

Ova metoda obuhvata destilaciju tečnosti i merenje temperature pri kojoj dolazi do ponovne kondenzacije pare i određivanje količine destilata.

1.4.1.4. Metoda određivanja temperature ključanja po Sivolobofu

Uzorak se zagreva u cevi (epruveti) za uzorak, koja je uronjena u tečnost kupatila za grejanje. Zatopljena kapilara, koja ima vazdušni mehur u donjem delu, spušta se u cev (epruveti) za uzorke.

1.4.1.5. Fotoćelijska detekcija

Radi na principu metode određivanja temperature ključanja po Sivolobofu, uz automatsko foto-električno merenje rastućih mehura.

1.4.2. Termalna analiza

1.4.2.1. Diferencijalna termalna analiza

Ovom tehnikom beleži se temperaturna razlika između supstance i referentnog materijala kao funkcije temperature, dok se supstanca i referentni materijal izlažu istom kontrolisanom temperaturnom programu. Kada uzorak prolazi fazni prelaz, dolazi do promene entalpije, a ta promena se očitava putem endotermnog odstupanja (ključanje) zabeležene temperature od bazne linije.

1.4.2.2. Diferencijalna skenirajuća kalorimetrija

Ovom tehnikom beleži se razlika u promeni energije (toplote) u supstanci i referentnom materijalu u funkciji od temperature, dok se supstanca i referentni materijal izlažu istom kontrolisanom temperaturnom programu. Ova energija jeste energija neophodna za uspostavljanje nulte temperaturne razlike između supstance i referentnog materijala. Kada uzorak prođe fazni prelaz, praćen promenom entalpije, takva promena se prikazuje endotermnim odstupanjem (ključanje) zabeleženog protoka toplote od bazne linije.

1.5. KRITERIJUMI KVALITETA

Primenljivost i preciznost različitih metoda koje se koriste za određivanje temperature ključanja/opsega ključanja navedeni su u Tabeli 1.

Tabela 1: Poređenje metoda

Metoda merenja	Procenjena tačnost
EbuliometarXII	± 1,4 K (do 373 K)(1)(2) ± 2,5 K (do 600 K)(1)(2)
Dinamička metoda	± 0,5 K (do 600 K)(2)
DestilacijaXIII	± 0,5 K (do 600 K)
Metoda po Sivolobofu	± 2 K (do 600 K)(2)
Fotoćelijska detekcija	± 0,3 K (do 373 K)(2)
Diferencijalna termalna analizaXIV	± 0,5 K (do 600 K) ± 2,0 K (do 1273 K)
Diferencijalna skenirajuća kalorimetrijaXV	± 0,5 K (do 600 K) ± 2,0 K (do 1273 K)

(1) Ova preciznost je validna samo za jednostavne uređaje kao što su uređaji opisani npr. u standardu ASTM D 1120-72. Preciznost se poboljšava primenom modernijih ebuliometara.

(2) Ova preciznost je validna samo za čiste supstance. Upotreba u drugim slučajevima se opravdava. Određuje se procenjena tačnost.

_____________
XII ASTM D 1120-72
XIII ISO/R 918, DIN 53171, BS 4591/71
XIV ASTM E 537-76
XV ASTM E 537-76

1.6. OPIS METODE

Postupci nekih metoda ispitivanja opisani su u međunarodnim i nacionalnim standardima (videti Deo drugi ove metode).

1.6.1. Merenje temperature ključanja

1.6.1.1. Određivanje temperature ključanja upotrebom ebuliometra

Videti Deo drugi ove metode.

1.6.1.2. Dinamička metoda

Videti metodu ispitivanja A.4. za određivanje napona pare koja je data u ovom prilogu.

Beleži se temperatura ključanja uočena na primenjenom pritisku od 101,325 kPa.

1.6.1.3. Metoda destilacije za određivanje temperature ključanja (opsega ključanja)

Videti Deo drugi ove metode.

Slika 1.

Pri čemu:

A jeste sud za merenje;

B jeste zapušač;

C jeste oduška;

D jeste termometar;

E jeste pomoćni termometar;

F jeste kupatilo sa tečnošću;

G jeste staklena kapilara za uzorak spoljnjeg prečnika maksimalno 5 mm, dužine približno 100 mm, unutrašnjeg prečnika 1 mm i debljine zida 0,2 mm do 0,3 mm;

H jeste bočna cev.

1.6.1.4. Metoda određivanja temperature ključanja po Sivolobofu

Uzorak se zagreva u aparatu za određivanje tačke topljenja u staklenoj kapilari za uzorke, prečnika oko 5 mm (videti Sliku 1).

Slika 1. prikazuje tip standardizovanih aparata za određivanje temperatura topljenja i ključanjaXVI. Aparati su napravljeni od stakla. Sve dimenzije na Slici 1. date su u milimetrima.

Kapilara (za kapilarno ključanje) zatopljena na oko 1 cm iznad donjeg dela stavlja se u kapilaru za uzorak. Nivo do kojeg se dodaje supstanca koja se ispituje je takav da je zatopljeni deo unutrašnje kapilare ispod površine tečnosti. Kapilara za uzorke koja sadrži kapilaru za ključanje pričvršćuje se za termometar gumenim kaišem ili se fiksira držačima sa strane (videti Sliku 2).

Slika 2	Slika 3
Postupak prema Sivolobofu	Modifikovani postupak

Tečnost za kupatilo bira se u skladu sa temperaturom ključanja. Za temperature do 573 K koristi se silikonsko ulje. Tečni parafin se koristi samo do 473 K. Grejanje kupatila sa tečnošću se podešava na početku na porast temperature od 3 K/min. Tečnost u kupatilu se meša. Na oko 10 K ispod očekivane temperature ključanja grejanje se smanjuje, tako da porast temperature bude manji od 1 K/min. Po postizanju temperature ključanja, iz kapilare za ključanje brzo se pojavljuju mehurići.

Temperatura ključanja je ona temperatura pri kojoj uz momentalno hlađenje niz mehurića se prekida i tečnost počne da se penje u kapilaru. Odgovarajuća očitana temperatura na termometru predstavlja tačku ključanja supstance.

Kod modifikovanog principa (videti Sliku 3) temperatura ključanja se određuje u kapilari za određivanje temperature topljenja. Kapilara se sužava do završne tačke u dužini od oko 2 cm (a) i unosi se mala količina uzorka. Otvoreni kraj kapilare je zatopljen tako da na dnu zaostaje mali mehur vazduha. Zagrevanjem uzorka mehur vazduha se širi (b). Temperatura ključanja je ona temperatura na kojoj supstanca dostigne nivo tečnosti u kupatilu (c).

______________
XVI JIS K 0064

1.6.1.5. Fotoćelijska detekcija

Uzorak se zagreva u kapilarnoj cevi unutar zagrejanog metalnog bloka.

Snop svetlosti se usmerava kroz supstancu, kroz odgovarajuće otvore u bloku, na precizno kalibrisanu fotoćeliju.

U toku porasta temperature uzorka pojavljuju se pojedinačni mehurići iz kapilare za ključanje. Kada se postigne temperatura ključanja, broj mehurića naglo raste. Ovo uzrokuje promenu u intenzitetu svetlosti, što beleži fotoćelija i indikatoru daje signal za zaustavljanje, uz očitavanje temperature na platinskom otpornom termometru koji se nalazi u bloku.

Ova metoda je korisna jer omogućava određivanja temperature ključanja ispod sobne temperature i do 253,15 K (-20° C) bez promena u aparatu. Samo je potrebno instrument smestiti u kupatilo za hlađenje.

1.6.2. Termalna analiza

1.6.2.1. Diferencijalna termalna analiza

Videti Deo drugi ove metode.

1.6.2.2. Diferencijalna skenirajuća kalorimetrija

Videti Deo drugi ove metode.

2. PODACI

Pri malim odstupanjima od normalnog pritiska (maksimalno ± 5 kPa), temperature ključanja se normalizuju do Tn pomoću sledeće Sidni Jangove jednačine sa vrednošću brojeva:

Tn = T + (fT x Δp)

pri čemu:

Δp jeste razlika: 101,325 - p (obratiti pažnju na znak +/-);

p jeste izmereni pritisak u kPa;

fT jeste brzina promene temperature ključanja sa pritiskom u K/kPa;

T jeste izmerena temperatura ključanja u stepenima kelvina (K);

Tn jeste temperatura ključanja korigovana na normalan pritisak u stepenima kelvina (K).

Faktori korekcije temperature (fT) i jednačine za njihovu aproksimaciju uključeni su u međunarodne i nacionalne standarde za mnoge supstance.

Tabela 2: Faktori korekcije temperature ftXVII

Temperatura T (K)	Faktor korekcije fT (K/kPa)
323,15	0,26
348,15	0,28
373,15	0,31
398,15	0,33
423,15	0,35
448,15	0,37
473,15	0,39
498,15	0,41
523,15	0,43
548,15	0,45
573,15	0,47

_____________
XVII U metodi DIN 53171 date su grube korekcije za rastvarače koji se koriste u industriji boja i lakova.

3. IZVEŠTAJ

Izveštaj o ispitivanju, ukoliko je moguće, sadrži podatke o:

- korišćenoj metodi;

- preciznom opisu supstance (identitet i nečistoće) i koracima prethodnih prečišćavanja, ukoliko ih je bilo;

- proceni preciznosti.

Srednja vrednost najmanje dva merenja koja su u opsegu procenjene tačnosti (videti Tabelu 1) navodi se kao temperatura ključanja.

Navode se izmerene temperature ključanja i njihove srednje vrednosti, a pritisak, odnosno pritisci pri kojima su izvršena merenja navode se u kPa. Poželjno je da pritisak bude blizu normalnog atmosferskog pritiska.

U izveštaju se navode svi podaci i napomene relevantne za tumačenje rezultata, naročito one koje se odnose na nečistoće i fizičko stanje supstance.

4. LITERATURA

1. OECD, Paris, 1981, Test Guideline 103, Decision of the Council C (81) 30 final

2. IUPAC, B. Le Neindre, B. Vodar, editions. Experimental thermodynamics, Butterworths, London, 1975, vol. II.

3. R. Weissberger edition: Technique of organic chemistry, Physical methods of organic chemistry, Third Edition, Interscience Publications, New York, 1959, vol. I, Part I, Chapter VIII.

Deo drugi

DODATNI TEHNIČKI PODACI

Dodatni tehnički podaci mogu se pronaći u sledećim standardima:

1. Određivanje temperature ključanja upotrebom ebuliometra

ASTM D 1120-72

Standard test method for boiling point of engine anti-freezes

2. Metoda destilacije za određivanje temperature ključanja (opsega ključanja)

ISO/R 918	Test Method for Distillation (Distillation Yield and Distillation Range)
BS 4349/68	Method for determination of distillation of petroleum products
BS 4591/71	Method for the determination of distillation characteristics
DIN 53171	Losungsmittel für Anstrichstoffe, Bestimmung des Siedeverlaufes
NF T 20-608	Distillation: détermination du rendement et de l‘intervalle de distillation

3. Diferencijalna termalna analiza i diferencijalna skenirajuća kalorimetrija

ASTM E 537-76	Standard method for assessing the thermal stability of chemicals by methods of differential thermal analysis
ASTM E 473-85	Standard definitions of terms relating to thermal analysis
ASTM E 472-86	Standard practice for reporting thermoanalytical data
DIN 51005	Thermische Analyse, Begriffe

A.3. RELATIVNA GUSTINA

Deo prvi

1. METODA ISPITIVANJA

Ova metoda zasniva se na Uputstvu za ispitivanje OECD1. Osnovni principi metode dati su u literaturi2.

1.1. UVOD

Opisane metode za određivanje relativne gustine mogu se primenjivati na čvrste i tečne supstance, bez ograničenja u pogledu njihovog stepena čistoće. Različite metode koje se koriste date su u Tabeli 1.

1.2. DEFINICIJE I MERNE JEDINICE

Relativna gustina D204 za čvrste ili tečne supstance jeste odnos između mase, zapremine supstance koja se ispituje (određene na 20° C) i mase iste zapremine vode (određene na 4° C). Relativna gustina nema dimenziju.

Gustina (r) supstance jeste količnik mase (m) i zapremine (v) supstance.

Gustina (r) supstance se u Međunarodnom sistemu jedinica (SI) izražava u kg/m3.

1.3. REFERENTNE SUPSTANCE1, 3

Referentne supstance se ne koriste svaki put kada se ispituje nova supstanca. One prvenstveno služe za povremenu proveru metode i da omoguće poređenje sa rezultatima dobijenim drugim metodama.

1.4. PRINCIP METODE

Koriste se četiri tipa metoda.

1.4.1. Metoda potiska

1.4.1.1. Areometar (za tečne supstance)

Dovoljno tačno i brzo određivanje gustine dobija se pomoću plutajućih areometara, kod kojih se gustina tečnosti utvrđuje na osnovu dubine potapanja koja se očitava na graduisanoj skali.

1.4.1.2. Hidrostatička vaga (za tečne i čvrste supstance)

Razlika između težine ispitivanog uzorka merenog u vazduhu i merenog u odgovarajućoj tečnosti (npr. u vodi) koristi se za određivanje gustine ispitivanog uzorka.

Za određivanje gustine čvrste supstance izmerena gustina jeste reprezentativna gustina samo za ispitivani uzorak. Za određivanje gustine tečnosti prvo se meri masa tela poznate zapremine (V) u vazduhu, a zatim u tečnosti.

1.4.1.3. Metoda uranjanja tela (za tečne supstance)4

Po ovoj metodi gustina tečnosti određuje se iz razlike rezultata merenja mase tečnosti pre i posle zaranjanja tela poznate zapremine u tečnost koja se ispituje.

1.4.2. Metoda piknometra

Za čvrste ili tečne supstance mogu se koristiti piknometri različitih oblika sa poznatim zapreminama. Gustina se određuje iz razlike u masi između punog i praznog piknometra i njegove poznate zapremine.

1.4.3. Vazdušni uporedni piknometar (za čvrste supstance)

Gustina čvrste supstance u bilo kom obliku meri se na sobnoj temperaturi sa gasnim uporednim piknometrom. Zapremina supstance meri se u vazduhu ili u inertnom gasu u cilindru promenljive kalibrisane zapremine. Za proračun gustine uzima se jedno merenje mase, nakon merenja zapremine.

1.4.4. Oscilujući merač gustine5, 6, 7

Gustina tečnosti meri se pomoću oscilujućeg merača gustine. Mehanički oscilator, napravljen u obliku cevi latiničnog slova U (U), vibrira na frekvenciji rezonance oscilatora koja zavisi od njegove mase. Unošenje uzorka menja frekvenciju rezonance oscilatora. Aparat se kalibriše pomoću dve tečne supstance poznate gustine. Ove supstance se biraju na način da njihove gustine obuhvataju opseg koji se meri.

1.5. KRITERIJUMI KVALITETA

Primenljivost različitih metoda koje se koriste za određivanje relativne gustine data je u Tabeli.

1.6. OPIS METODE

U Delu drugom ove metode dati su standardi kao primer koji se konsultuju za dodatne tehničke podatke.

Izvode se najmanje dva merenja na temperaturi od 20° C.

2. PODACI

Videti standarde date u Delu drugom ove metode.

3. IZVEŠTAJ

Izveštaj o ispitivanju, ukoliko je moguće, sadrži podatke o:

- korišćenoj metodi;

- preciznom opisu supstance (identitet i nečistoće) i koracima prethodnih prečišćavanja, ukoliko ih je bilo.

Relativna gustina (D204) se u izveštaju navodi u skladu sa definicijom datom u odeljku 1.2. ove metode, zajedno sa fizičkim stanjem merene supstance.

U izveštaju se navode svi podaci i primedbe važne za tumačenje rezultata, naročito podaci o nečistoćama i fizičkom stanju supstance.

Tabela: Primenljivost metoda

Metoda merenja	Gustina		Maksimalan mogući dinamički viskozitet
	čvrsto	tečno
AreometarXVIII		da	5 Pa s
Hidrostatička vagaXIX a) hemikalije u čvrstom stanju b) tečnosti
	da	da
			5 Pa s
Metoda uranjanja telaXX		da	20 Pa s
Metoda piknometraXXI a) hemikalije u čvrstom stanju b) tečnosti	da	da	500 Pa s
Vazdušni uporedni piknometarXXII	da
Oscilujući merač gustine		da	5 Pa s

_____________
XVIII ISO 387, ISO 649-2, NF T 20-050
XIX ISO 1183 (A), ISO 901 i 758
XX DIN 53217
XXI ISO 3507, ISO 1183 (B), NF T 20-053, ISO 758
XXII DIN 55990, DIN 53243

4. LITERATURA

1. OECD, Paris, 1981, Test Guideline 109, Decision of the Council C(81) 30 final.

2. R. Weissberger ed., Technique of Organic Chemistry, Physical Methods of Organic Chemistry, 3rd ed.,Chapter IV, Interscience Publ., New York, 1959, vol. I, Part 1.

3. IUPAC, Recommended reference materials for realization of physico-chemical properties, Pure and applied chemistry, 1976, vol. 48, p. 508.

4. Wagenbreth, H., Die Tauchkugel zur Bestimmung der Dichte von Flüssigkeiten, Technisches Messen tm, 1979, vol. II, p. 427-430.

5. Leopold, H., Die digitale Messung von Flüssigkeiten, Elektronik, 1970, vol. 19, p. 297-302.

6. Baumgarten, D., Füllmengenkontrolle bei vorgepackten Erzeugnissen-Verfahren zur Dichtebestimmung bei flüssigen Produkten und ihre praktische Anwendung, Die Pharmazeutische Industrie, 1975, vol. 37, p. 717-726.

7. Riemann, J., Der Einsatz der digitalen Dichtemessung im Brauereilaboratorium, Brauwissenschaft, 1976, vol. 9, p. 253-255.

Deo drugi

DODATNI TEHNIČKI PODACI

Dodatni tehnički podaci mogu se pronaći u sledećim standardima:

1. Metoda potiska

1.1. Areometar

DIN 12790, ISO 387	Hydrometer; general instructions
DIN 12791	Part I: Density hydrometers; construction, adjustment and use
	Part II: Density hydrometers; standardised sizes, designation
	Part III: Use and test

ISO 649-2 Laboratory glassware: Density hydrometers for general purpose

NF T 20-050 Chemical products for industrial use - Determination of density of liquids - Areometric method

DIN 12793 Laboratory glassware: range find hydrometers

1.2. Hidrostatička vaga

1.2.1. Za čvrste supstance

ISO 1183 Method A: Methods for determining the density and relative density of plastics excluding cellular plastics

NF T 20-049 Chemical products for industrial use - Determination of the density of solids other than powders and cellular products - Hydrostatic balance method

ASTM-D-792 Specific gravity and density of plastics by displacement

DIN 53479 Testing of plastics and elastomers; determination of density

1.2.2 Za tečne supstance

ISO 901 ISO 758

DIN 51757 Testing of mineral oils and related materials; determination of density

ASTM D 941-55, ASTM D 1296-67 and ASTM D 1481-62

ASTM D 1298 Density, specific gravity or API gravity of crude petroleum and liquid petroleum products by hydrometer method

BS 4714 Density, specific gravity or API gravity of crude petroleum and liquid petroleum products by hydrometer method

1.3. Metoda uranjanja tela

DIN 53217 Testing of paints, varnishes and similar coating materials; determination of density; immersed body method

2. Metoda piknometra

2.1. Za tečne supstance

ISO 3507 Pycnometers

ISO 758 Liquid chemical products; determination of density at 20 °C

DIN 12797 Gay-Lussac pycnometer (for non-volatile liquids which are not too viscous)

DIN 12798 Lipkin pycnometer (for liquids with a kinematic viscosity of less than 100 10-6 m2s-1 at 15 °C)

DIN 12800 Sprengel pycnometer (for liquids as DIN 12798)

DIN 12801 Reischauer pycnometer (for liquids with a kinematic viscosity of less than 100. 10-6 m2 s-1 at 20 °C, applicable in particular also to hydrocarbons and aqueous solutions as well as to liquids with higher vapour pressure, approximately 1 bar at 90 °C)

DIN 12806 Hubbard pycnometer (for viscous liquids of all types which do not have too high a vapour pressure, in particular also for paints, varnishes and bitumen)

DIN 12807 Bingham pycnometer (for liquids, as in DIN 12801)

DIN 12808 Jaulmes pycnometer (in particular for ethanol - water mixture)

DIN 12809 Pycnometer with ground-in thermometer and capillary side tube (for liquids which are not too viscous)

DIN 53217 Testing of paints, varnishes and similar products; determination of density by pycnometer

DIN 51757 Point 7: Testing of mineral oils and related materials; determination of density

ASTM D 297 Section 15: Rubber products - chemical analysis

ASTM D 2111 Method C: Halogenated organic compounds

BS 4699 Method for determination of specific gravity and density of petroleum products (graduated bicapillary pycnometer method)

BS 5903 Method for determination of relative density and density of petroleum products by the capillary - stoppered pycnometer method

NF T 20-053 Chemical products for industrial use - Determination of density of solids in powder and liquids - Pyknometric method

2.2. Za čvrste supstance

ISO 1183 Method B: Methods for determining the density and relative density of plastics excluding cellular plastics

NF T 20-053 Chemical products for industrial use - Determination of density of solids in powder and liquids - Pyknometric method

DIN 19683 Determination of the density of soils

3. Vazdušni uporedni piknometar

DIN 55990 Part 3: Prüfung von Anstrichstoffen und ähnlichen Beschichtungsstoffen; Pulverlack; Bestimmung der Dichte

DIN 53243 Anstrichstoffe; chlorhaltige Polymere; Prüfung

A.4. NAPON PARE

Deo prvi

1. METODA ISPITIVANJA

Ova metoda zasniva se na Uputstvu za ispitivanje OECD 104 (2004).

1.1. UVOD

Metoda A.4.1, u odnosu na raniju verziju, sadrži dodatnu metodu, Metodu efuzije: izotermalne termogravimetrije, koja je namenjena za supstance sa vrlo niskim naponom pare (do 10-10 Pa). Usled potreba za postupcima, posebno kad se radi o određivanju napona pare za supstance sa niskim naponom pare, ponovo se ocenjuju i drugi postupci u okviru ove metode u odnosu na druge opsege primene.

U termodinamičkoj ravnoteži napon pare čiste supstance zavisi isključivo od temperature. Osnovni principi dati su u literaturi2, 3.

Ne postoji jedinstveni postupak merenja koji se primenjuje na celokupni opseg napona pare, koji se kreće od ispod 10-10 Pa do 105 Pa. Ova metoda obuhvata osam metoda za merenje napona pare, koje se mogu primeniti u različitim rasponima napona pare. U Tabeli 1. koja je data u ovoj metodi dato je poređenje različitih metoda u odnosu na njihovu primenu i merni opseg. Ove metode mogu se primeniti samo na jedinjenja koja se ne razgrađuju u uslovima ispitivanja. Ako se napon pare iz tehničkih razloga ne može odrediti nekom od eksperimentalnih metoda, on se procenjuje, a preporučena metoda procene navedena je u Dodatku koji je dat u Delu drugom ove metode.

1.2. DEFINICIJE I MERNE JEDINICE

Napon pare supstance jeste pritisak zasićene pare iznad čvrste ili tečne supstance.

U Međunarodnom sistemu jedinica SI jedinica za pritisak koja se koristi za ove potrebe jeste paskal (Pa).

Merne jedinice koje su se ranije koristile, zajedno sa faktorima njihove konverzije, su:

1 Torr = 1 mm Hg	= 1,333 × 102 Pa
1 atmosfera	= 1,013 × 105 Pa
1 bar	= 105 Pa

SI jedinica za temperaturu jeste kelvin (K). Za konverziju Celzijusovih stepeni u kelvine koristi se formula:

T = t + 273,15

pri čemu:

T jeste temperatura u kelvinima ili termodinamička temperatura;

t jeste temperatura u Celzijusovim stepenima.

Tabela 1.

Metoda merenja	Supstance		Procenjena ponovljivost	Procenjena reproduktivnost	Preporučeni opseg
	Čvrsta supstanca	Tečnost
Dinamička metoda	niska tačka topljenja	Da	do 25% 1% do 5%	do 25% 1% do 5%	103 Pa do 2 x 103 Pa 2 x 103 Pa do 105 Pa
Statička metoda	Da	Da	5% do 10%	5% do 10%	10 Pa do 105 Pa 10-2 Pa do 105 Pa [1]
Metoda sa izotenzioskopom	Da	Da	5% do 10%	5% do 10%	102 Pa do 105 Pa
Metoda efuzije: merenje napona pare	Da	Da	5% do 20%	do 50%	10-3 Pa do 1 Pa
Metoda efuzije: Knudsenova ćelija	Da	Da	10% do 30%	-	10-10 Pa do 1 P
Metoda efuzije: izotermalna termogravimetrija	Da	Da	5% do 30%	do 50%	10-10 Pa do 1 Pa
Metoda zasićenja gasa	Da	Da	10% do 30%	do 50%	10-10 Pa do 103 Pa
Metoda sa rotirajućom kuglicom	Da	Da	10% do 20%	-	10-4 Pa do 0,5 Pa
[1] Ako se koristi kapacitivni manometar.

1.3. PRINCIP MERENJA

Napon pare se, uglavnom, određuje pri različitim temperaturama. U ograničenom rasponu temperature, logaritam napona pare čiste supstance jeste linearna funkcija recipročne termodinamičke temperature, u skladu sa pojednostavljenom Klapejron - Klauzijusovom jednačinom:

log p =	DHv	+ konst.
	2,3RT

pri čemu:

p jeste napon pare u paskalima;

ΔHv jeste toplota isparavanja u J mol-1;

R jeste univerzalna gasna konstanta koja iznosi 8,314 J mol-1 K-1;

T jeste temperatura u K.

1.4. REFERENTNE SUPSTANCE

Nije potrebno koristiti referentne supstance. One prvenstveno služe za povremenu proveru učinka metode i omogućavaju poređenje sa rezultatima dobijenim drugim metodama.

1.5. OPIS METODE

1.5.1. Dinamička metoda (Kotrelova metoda)

1.5.1.1. Princip metode

Napon pare određuje se merenjem temperature ključanja supstance pri različitim zadatim pritiscima između oko 103 Pa i 105 Pa. Ova metoda preporučuje se i za određivanje temperature ključanja. U tu svrhu se koristi do temperature od 600 K. Temperatura ključanja tečnosti je za približno 0,1 °C viša na dubini od 3 cm do 4 cm nego na površini zbog hidrostatičkog pritiska tečnosti u koloni. Kod Kotrelove metode4 termometar se nalazi u pari iznad površine tečnosti, a tečnost koja ključa neprekidno se pumpa preko glave termometra. Glava termometra prekriva se tankim slojem tečnosti koja je u ravnoteži sa parom pri atmosferskom pritisku. Termometar tako pokazuje stvarnu tačku ključanja bez grešaka usled pregrevanja ili hidrostatičkog pritiska. Originalna Kotrel pumpa prikazana je na Slici 1. koja je data u ovoj metodi. Cev A sadrži tečnost koja ključa. Platinasta žica B utisnuta u dno omogućava ravnomerno ključanje. Bočna cevčica C vodi do kondenzatora, dok poklopac D onemogućava da hladni kondenzat dođe do termometra E. Kad tečnost u cevi A ključa, mehurići i tečnost koji dospeju u levak prolaze kroz dva kraka pumpe F i prelivaju se preko glave termometra.

Slika 1.	Slika 2.
Kotrelova pumpa (4)

A: Termopar
B: Vakuumska puferska zapremina
C: merač pritiska
D: Vakuum
E: Merna tačka
F: Grejni element oko 150 W

1.5.1.2. Aparatura

Na Slici 2. koja je data u ovoj metodi prikazana je aparatura koja radi prema Kotrelovom principu. Sastoji se od cevi sa prostorom za ključanje u donjem delu, hladnjakom u srednjem delu i ispustom i prirubnicom u gornjem delu. Kotrelova pumpa smeštena je u prostoru za ključanje, koji se zagreva električnim grejačem. Temperatura se meri termoparom ili otpornim termometrom, koji se umeće kroz prirubnicu na vrhu. Ispust je spojen na sistem regulacije pritiska. Ovaj poslednji sastoji se od vakuumske pumpe, puferske zapremine, manostata za podešavanje dotoka azota za regulaciju pritiska i manometra.

1.5.1.3. Postupak merenja

Supstanca se stavlja u prostor za ključanje. Problemi se mogu javiti u slučaju kad čvrste supstance nisu praškaste, ali to je nekad moguće rešiti zagrevanjem obloge hladnjaka. Aparat se pečati kod prirubnice i iz supstance se izvlači vazduh. Ovom metodom ne mogu se meriti supstance koje pene.

Zatim se podešava najniži željeni pritisak i uključuje zagrevanje. Istovremeno se temperaturni senzor priključuje na štampač.

Ravnoteža se postiže kada se pri stalnom pritisku beleži stalna temperatura ključanja. Posebno se vodi računa da se izbegne burno ključanje. Na hladnjaku dolazi do potpune kondenzacije. Kod određivanja pritiska pare čvrstih supstanci s niskom tačkom topljenja vodi se računa da ne dođe do začepljenja kondenzatora.

Kad se zabeleži tačka ravnoteže, podešava se viši pritisak. Postupak se nastavlja na isti način dok se ne dođe do 105 Pa (ukupno oko 5 do 10 mernih tačaka). Radi provere, potrebno je ponavljati tačke ravnoteže pri opadajućem pritisku.

1.5.2. Statička metoda

1.5.2.1. Princip metode

Kod statičke metode5 napon pare u termodinamičkoj ravnoteži određuje se pri zadatoj temperaturi. Ova metoda pogodna je za supstance i za višekomponentne tečnosti i čvrste materijale u rasponu od 10-1 Pa do 105 Pa, a uz poseban oprez, i u rasponu od 1 Pa do 10 Pa.

1.5.2.2. Aparatura

Uređaj se sastoji od kupatila sa stalnom temperaturom (preciznost ± 0,2 K), posude za uzorak spojene sa vakuumskom cevi, manometra i sistema za regulaciju pritiska. Komora sa uzorkom (Slika 3a koja je data u ovoj metodi) povezana je sa vakuumskom cevi preko ventila i diferencijalnog manometra (U-cev koja sadrži odgovarajuću manometarsku tečnost) koji služi kao nulti pokazatelj. U manometru se mogu koristiti živa, silikoni i ftalati, zavisno od raspona pritiska i hemijskih svojstava ispitivane supstance. Upotreba žive se izbegava kad god je to moguće imajući u vidu njenu štetnost po životnu sredinu. Ispitivana supstanca se ne sme primetno rastvarati u tečnosti U-cevi niti sa njom reagovati. Umesto U-cevi koristi se manometar (Slika 3b koja je data u ovoj metodi). Živa se u manometru koristi u rasponu od normalnog pritiska do 102 Pa, dok su silikonske tečnosti i ftalati pogodni za pritiske ispod 102 Pa do 10 Pa. Postoje i drugi merači pritiska koji se mogu koristiti ispod 102 Pa, a manometri sa membranom pogodni za zagrevanje mogu se koristiti čak i ispod 10-1 Pa. Temperatura se meri na spoljnom zidu posude sa uzorkom ili u samoj posudi.

1.5.2.3. Postupak merenja

Koristeći aparat prikazan na Slici 3a, U-cev se napuni odabranom tečnošću iz koje je pre očitavanja potrebno odstraniti gasove na povišenoj temperaturi. Ispitivana supstanca stavi se u aparaturu i iz nje se izvuče vazduh na sniženoj temperaturi. U slučaju višekomponentnih uzoraka temperatura treba da bude dovoljno niska da ne dođe do promene sastava materijala. Uspostavljanje ravnoteže ubrzava se mešanjem. Uzorak se hladi tečnim azotom ili suvim ledom, ali se pazi da ne dođe do kondenzacije vazduha ili tečnosti u pumpi. Otvori se ventil iznad posude s uzorkom i nekoliko minuta vrši vakumiranje kako bi se uklonio vazduh. Postupak izvlačenja vazduha se, prema potrebi, ponavlja više puta.

Slika 3a	Slika 3b
1: Ispitivana supstanca 2: Parna faza 3: Visokovakuumski ventil 4: U-cev (pomoćni manometar) 5: Manometar 6: Termostatsko kupatilo 7: Uređaj za merenje temperature 8: Vod do vakuumske pumpe 9: Ventilacija/azot	1: Ispitivana supstanca 2: Parna faza 3: Visokovakuumski ventil 4: Manometar 5: Pokazivač pritiska 6: Termostatsko kupatilo 7: Uređaj za merenje temperature

Kad se uzorak zagreva sa zatvorenim ventilom, napon pare se povećava. Time se menja ravnoteža tečnosti u U-cevi. Da bi se povratila ravnoteža, u aparaturu se dovodi azot ili vazduh dok se indikator diferencijalnog pritiska ne vrati na nulu. Pritisak koji je za to potreban očitava se na preciznom manometru. Taj pritisak odgovara naponu pare supstance na temperaturi merenja. Ako se koristi aparatura opisana na Slici 3b, napon pare se direktno očitava.

Napon pare se određuje u odgovarajuće malim temperaturnim intervalima (ukupno oko 5 do 10 mernih tačaka) do željene maksimalne temperature.

Radi provere, ponavljaju se očitavanja na niskim temperaturama. Ako se vrednosti dobijene pri ponovljenim očitavanjima ne podudaraju sa krivom za rastuću temperaturu, mogući razlozi su:

1) u uzorku još ima vazduha (npr. u slučaju jako viskoznih materijala) ili supstanci sa niskom tačkom ključanja koji se oslobađaju prilikom zagrevanja;

2) supstanca hemijski reaguje u temperaturnom opsegu koje se ispituje (npr. razlaganje, polimerizacija).

1.5.3. Izotenzioskop

1.5.3.1. Princip metode

Izotenzioskop6 se zasniva na principu statičke metode. Ova metoda podrazumeva stavljanje uzorka u balon koji se održava na stalnoj temperaturi i koji je spojen na manometar i vakuumsku pumpu. Nečistoće koje su isparljivije od ispitivane supstance uklanjaju se vakumiranjem vazduha na smanjenom pritisku. Napon pare uzorka pri odabranim temperaturama izjednačava se s poznatim pritiskom inertnog gasa. Izotenzioskop je prvobitno izrađen za merenje napona pare nekih tečnih ugljovodonika, ali je pogodan i za ispitivanje čvrstih supstanci. Metoda po pravilu nije pogodna za višekomponentne sisteme. Male greške u rezultatima moguće su kod uzoraka koji sadrže neisparljive nečistoće. Preporučeni raspon je od 102 Pa do 105 Pa.

1.5.3.2. Aparatura

Primer mernog uređaja prikazan je na Slici 4. koja je data u ovoj metodi. Detaljan opis dat je u literaturi6.

1.5.3.3. Postupak merenja

Kad se ispituju tečnosti, sama supstanca služi kao tečnost pomoćnog manometra. U izotenzioskop stavi se količina tečnosti koja je potrebna da se napuni balon i kraći krak manometra. Izotenzioskop se spaja na vakuumski sistem kako bi se uklonio vazduh, a zatim se napuni azotom. Uklanjanje i ispiranje sistema ponavlja se dva puta kako bi se uklonio preostali kiseonik. Izotenzioskop se postavlja u vodoravan položaj tako da se uzorak u tankom sloju raširi po balonu i manometru. Pritisak sistema smanji se na 133 Pa i uzorak polako zagreva do ključanja (uklanjanje rastvorenih gasova). Izotenzioskop se zatim položi tako da se uzorak vrati u balon i napuni kraći krak manometra. Pritisak se održava na 133 Pa. Izduženi vrh balona s uzorkom zagreva se na malom plamenu dok se para koja se oslobađa iz uzorka ne raširi dovoljno da potisne deo uzorka iz gornjeg dela balona i kraka manometra u manometar, stvarajući prostor ispunjen parom u kome nema azota. Izotenzioskop se zatim stavlja u kupatilo sa stalnom temperaturom i pritisak azota podešava dok se ne izjednači s pritiskom pare uzorka. U ravnoteži je pritisak azota jednak pritisku pare supstance.

Slika 4.

A: Regulacija pritiska B: Cev spoljnog prečnika 8 mm C: Suvi azot u potisnom sistemu D: Para uzorka E: Vršak F: Tečni uzorak

(Dimenzije u mm)

U slučaju čvrstih supstanci, zavisno od opsega pritiska i temperature, koriste se manometarske tečnosti kao što su silikonske tečnosti ili ftalati. Manometarska tečnost iz koje je izvučen vazduh stavlja se u proširenje na dužem kraku izotenzioskopa. Nakon toga čvrsta supstanca koja se ispituje stavlja se u balon za uzorak i iz nje se izvlači vazduh na povišenoj temperaturi. Izotenzioskop se zatim nagne tako da manometarska tečnost otiče u U-cev.

1.5.4. Metoda efuzije: merenje napona pare7

1.5.4.1. Princip metode

Uzorak ispitivane supstance zagreje se u maloj peći i stavi u zvono pod vakumom. Peć se prekrije poklopcem na kome se nalaze rupice poznatog prečnika. Para supstance koja izlazi kroz jednu od rupica udara o tas vrlo osetljive vage, koja je takođe smeštena u zvonu. Kod nekih konstrukcija tas vage je umetnut u kućište za hlađenje, koje procesom vođenja toplote obezbeđuje rasipanje toplote prema spoljnoj sredini, i hladi se isijavanjem, tako da se izlazeća para na njoj kondenzuje. Moment mlaza pare deluje kao sila na vagu. Napon pare se određuje na dva načina: direktno iz sile koja udara o tas vage ili iz brzine isparavanja pomoću Herc-Knudsenove jednačine2:

pri čemu:

G jeste brzina isparavanja (kg s-1 m-2);

M jeste molarna masa (g mol-1);

T jeste temperatura (K);

R jeste univerzalna gasna konstanta (J mol-1 K-1);

P jeste napon pare (Pa).

Preporučeni raspon koji se meri ovom metodom je od 10-3 Pa do 1 Pa.

 

1.5.4.2. Aparatura

Aparatura za primenu opšteg principa merenja prikazana je na Slici 5. koja je data u ovoj metodi:

Slika 5.
	A: Postolje B: Instrument sa pokretnim kalemom C: Zvono D: Vaga sa tasom E: Vakuum pumpa	F: Kućište za hlađenje i šipka za hlađenje G: Peć za isparavanje H: Devar posuda sa tečnim azotom I: Merenje temperature uzorka J: Ispitivana supstanca

1.5.5. Metoda efuzije: Knudsenova ćelija

1.5.5.1. Princip metode

Ova metoda zasniva se na proceni mase ispitivane supstance koja u obliku pare ističe kroz mikrootvor Knudsenove ćelije8 u jedinici vremena u uslovima visokog vakuuma. Masa pare se dobija određivanjem gubitka mase ćelije ili kondenzacijom pare na niskoj temperaturi i hromatografskim određivanjem količine supstance koja je prešla u paru. Napon pare izračunava se primenom Herc - Knudsenovog odnosa (videti odeljak 1.5.4.1. ove metode) uz faktore korekcije koji zavise od parametara aparata9. Preporučeni opseg je od 10-10 Pa do 1 Pa10, 11, 12, 13, 14.

1.5.5.2. Aparatura

Aparatura za primenu opšteg principa merenja prikazana je na Slici 6. koja je data u ovoj metodi.

Slika 6.
	1: Priključak na vakuum 2: Otvori platinastog otporničkog termometra ili merenje i kontrola temperature 3: Poklopac rezervoara za vakuum 4: O-presek 5: Aluminijumski rezervoar za vakuum	6: Uređaj za postavljanje i skidanje efuzijskih ćelija 7: Poklopac sa navojem 8: Leptir matice 9: Vijci 10: Efuzijske ćelije od nerđajućeg čelika 11: Kertridž grejača

1.5.6. Metoda efuzije: izotermalna termogravimetrija

1.5.6.1. Princip metode

Ova metoda zasniva se na određivanju brzina isparavanja ispitivane supstance pri povišenim temperaturama i atmosferskom pritisku primenom termogravimetrije10,15,16,17,18,19,20. Brzine isparavanja vT dobijaju se izlaganjem odabranog jedinjenja atmosferi spore struje inertnog gasa i praćenjem gubitka mase pri definisanim izotermalnim temperaturama T u stepenima kelvina u odgovarajućim vremenskim periodima. Naponi pare pT izračunavaju se iz vrednosti vT na osnovu linearnog odnosa između logaritma napona pare i logaritma brzine isparavanja. Ako je potrebno, napravi se ekstrapolacija na temperature od 20° C i 25° C regresionom analizom log pT uzavisnosti od 1/T. Ova metoda je pogodna za supstance sa niskim naponom pare čak do 10-10 Pa (10-12 mbar), s tim da čistoća supstanci treba da bude blizu 100% kako bi se izbeglo pogrešno tumačenje izmerenih gubitaka mase.

1.5.6.2. Aparatura

Aparatura za primenu opšteg principa merenja prikazana je na Slici 7. koja je data u ovoj metodi.

Slika 7.

Preko nosača uzorka okačenog na mikrovagi u komori sa kontrolisanom temperaturom pušta se struja suvog azota koja sa sobom odnosi molekule pare ispitivane supstance. Gasna struja se po izlasku iz komore pročišćava u sorpcijskoj jedinici.

1.5.6.3. Postupak merenja

Ispitivana supstanca ravnomerno se nanese u sloju na površinu hrapave staklene ploče. U slučaju čvrstih supstanci ploča se ravnomerno nakvasi rastvorom supstance u odgovarajućem rastvaraču i osuši u inertnoj atmosferi. Kod merenja, ploča sa slojem ispitivane supstance okači se u termogravimetrijski analizator i nakon toga gubitak mase se neprekidno meri u funkciji vremena.

Brzina isparavanja vT pri određenoj temperaturi izračunava se iz gubitka mase Δm ploče sa uzorkom pomoću formule:

vT =	ΔM	(gcm-2h-1)
	F x t

pri čemu:

F jeste površina nanesene ispitivane supstance, po pravilu površina ploče s uzorkom;

t jeste vreme gubitka mase Δm.

Napon pare pT izračunava se na osnovu funkcije brzine isparavanja vT:

log pT = C + D x Hlog vT

pri čemu:

C i D jesu specifične konstante eksperimentalne aparature, koje zavise od prečnika merne komore i brzine protoka gasa.

Konstante C i D određuju se jednom, merenjem niza jedinjenja poznatog napona pare i regresijom log pT u zavisnosti od log vT11, 21, 22.

Odnos između napona pare pT i temperature T u stepenima kelvina proizlazi iz formule:

log pT = A + B x 1/T

pri čemu:

A i B jesu konstante dobijene regresijom log pT u zavisnosti od 1/T.

Uz pomoć ove jednačine napon pare se izračunava za bilo koju drugu temperaturu ekstrapolacijom.

1.5.7. Metoda zasićenja gasa23

1.5.7.1. Princip metode

Inertni gas se pri sobnoj temperaturi provodi kroz uzorak ispitivane supstance ili prevodi preko njega poznatom brzinom, koja je dovoljno niska da se postigne zasićenje. Postizanje zasićenja u gasnoj fazi od presudne je važnosti. Supstanca koja se prenosi odvaja se, uglavnom pomoću nosača, i određuje se njena količina. Kao alternativa za odvajanja pare i naknadnu analizu, za kvantitativno određivanje količine prenesene supstance mogu se koristiti analitički postupci, kao što je gasna hromatografija. Kod izračunavanja napona pare polazi se od pretpostavke da važi zakon o idealnom gasu i da je ukupni pritisak smeše gasova jednak zbiru pritisaka komponenata gasa. Parcijalni pritisak ispitivane supstance, tj. napon pare, izračunava se iz poznate ukupne zapremine gasa i mase prenesenog materijala.

Postupak zasićenja gasa primenjuje se na čvrste i tečne supstance. Koristi se za napon pare do najmanje 10-10 Pa10,11,12,13,14. Ova metoda je najpouzdanija pri naponima pare ispod 103 Pa. Iznad 103 Pa generalno se dobijaju precenjene vrednosti pritiska pare, verovatno zbog stvaranja aerosola. Budući da se merenja napona pare vrše na sobnoj temperaturi, nema potrebe za ekstrapolacijom podataka od visokih temperatura koja bi mogla dovesti do ozbiljnih grešaka.

1.5.7.2. Aparatura

Ovaj postupak zahteva korišćenje kućišta sa stalnom temperaturom. Na Slici 8. koja je data u ovoj metodi prikazano je kućište u koje su smeštena tri držača za čvrste uzorke i tri držača za tečne uzorke, što omogućava istovremenu analizu tri čvrsta uzorka ili tri tečna uzorka. Temperatura se održava u granicama ± 0,5° C ili manje.

Slika 8.

Kao inertni noseći gas obično se koristi azot, ali ponekad je potreban i neki drugi gas24. Noseći gas treba da bude suv. Gasna struja se deli na 6 manjih struja, koje se regulišu igličastim ventilima (otvora približno 0,79 mm), i odvodi u kućište bakarnim cevima unutrašnjeg prečnika 3,8 mm. Kad se temperatura ustali, gas protiče kroz uzorak i separator sa nosačem i izlazi iz kućišta.

Čvrsti uzorci stavljaju se u staklenu cevčicu unutrašnjeg prečnika 5 mm između čepova od staklene vune (videti Sliku 9. koja je data u ovoj metodi). Na Slici 10. koja je data u ovoj metodi prikazan je držač tečnog uzorka i sistem nosača. Metoda merenja napona pare tečnosti koja se najlakše ponavlja je da se tečnost nanese na staklene kuglice ili na inertni nosač, kao što je silika gel, i držač napuni tim kuglicama. Druga mogućnost je da se noseći gas prevodi preko grubog metalnog sita i produvava kroz kolonu tečne ispitivane supstance.

Slika 9.	Slika 10.

Sistem nosača sastoji se od prednjeg i pomoćnog dela. Pri vrlo niskom naponu pare nosač zadržava samo male količine supstance i adsorpcija na staklenoj vuni i staklenoj cevčici između uzorka i nosača može predstavljati ozbiljan problem.

Separatori hlađeni čvrstim CO2 predstavljaju još jedan efikasan način sakupljanja para. Oni ne stvaraju kontrapritisak na koloni za zasićenje, a odvojeni materijal se lako kvantitativno uklanja.

1.5.7.3. Postupak merenja

Brzina protoka izlaznog gasa nosača meri se pri sobnoj temperaturi. Tokom eksperimenta često se proverava brzina protoka kako bi se dobila tačna vrednost ukupne zapremine gasa nosača. Poželjno je neprekidno praćenje meračem protoka. Da bi se postiglo zasićenje gasne faze ponekad je potrebno znatno vreme kontakta, što podrazumeva i prilično male brzine protoka gasa25.

Na kraju eksperimenta, prednji i pomoćni deo nosača odvojeno se analiziraju. Jedinjenje se iz svakog dela ispira dodavanjem rastvarača. Nastali rastvori kvantitativno se analiziraju radi određivanja isprane mase iz svakog dela. Izbor analitičkog metoda (kao i izbor nosača i rastvarača za ispiranje) zavisi od prirode ispitivanog materijala. Efikasnost ispiranja određuje se ubrizgavanjem poznate količine uzorka na nosač, ispiranjem supstance i analiziranjem dobijene količine. Važno je da se kod provere efikasnosti ispiranja koristi koncentracija koja je jednaka ili slična koncentraciji uzorka u uslovima ispitivanja.

Da bi se osiguralo zasićenje gasa nosača ispitivanom supstancom, koriste se tri različite brzine protoka gasa. Ako se izračunati napon pare ne menja sa promenom brzine protoka, smatra se da je gas zasićen.

Napon pare izračunava se pomoću jednačine:

p =	W	+	RT
	V		M

pri čemu:

P jeste napon pare (Pa);

W jeste masa isparene ispitivane supstance (g);

V jeste zapremina zasićenog gasa (m3);

R jeste univerzalna gasna konstanta koja iznosi 8,314 (J mol-1 K-1);

T jeste temperatura (K);

M jeste molarna masa ispitivane supstance (g mol-1).

Izmerene zapremine se koriguju za razliku u pritisku i temperaturi između merača protoka i zasićivača.

1.5.8. Metoda sa rotirajućom kuglicom

1.5.8.1. Princip metode

Kod ove metode koristi se viskozimetar na rotoru čiji se merni element sastoji od male čelične kuglice stabilizovane u magnetnom polju koja se vrti pod uticajem okretnog polja26,27,28. Prijemni kalemovi omogućavaju merenje brzine obrtanja. Kada kuglica postigne određenu rotacionu brzinu, obično oko 400 obrtaja u sekundi, prekida se dalje dovođenje energije i nastupa usporavanje usled trenja gasova. Opadanje brzine obrtanja meri se kao funkcija vremena. Napon pare izvodi se iz usporavanja čelične kuglice koje zavisi od pritiska. Preporučeni raspon je od 10-4 Pa do 0,5 Pa.

1.5.8.2. Aparatura

Eksperimentalna aparatura prikazana je na Slici 11. koja je data u ovoj metodi. Merna glava postavljena je u termostatski regulisanom kućištu sa tačnošću od 0,1° C. Posuda za uzorak postavljena je u zasebnom, takođe termostatski regulisanom kućištu, sa tačnošću od 0,1° C. Svi ostali delovi aparature drže se na višoj temperaturi kako bi se sprečila kondenzacija. Čitava aparatura spojena je na visokovakuumski sistem.

Slika 11.
	A: Glava senzora na rotoru B: Ćelija za uzorak C: Termostat D: Vakuumski izvod (turbo-pumpa) E: Termostat za vazduh

2. PODACI I IZVEŠTAVANJE

2.1. PODACI

Napon pare kod svake od navedenih metoda određuje se za najmanje dve temperature. Poželjno je odabrati tri ili više temperatura u rasponu od 0° C do 50° C kako bi se proverila linearnost krive napona pare. U slučaju metode efuzije (Knudsenova ćelija i izotermalna termogravimetrija) i metode zasićenja gasa, za merenje se umesto opsega temperature od 0° C do 50° C preporučuje opseg od 120° C do 150° C.

2.2. IZVEŠTAJ O ISPITIVANJU

Izveštaj o ispitivanju sadrži podatke o:

- primenjenoj metodi;

- preciznoj specifikaciji supstance (identitet i nečistoće) i postupku prethodnog prečišćavanja, ukoliko je predviđen;

- najmanje dve vrednosti napona pare i temperature (poželjno je tri ili više) u rasponu od 0° C do 50° C (odnosno od 120° C do 150° C);

- najmanje jedna temperatura treba da bude 25° C ili niža, ako je to tehnički izvodljivo kod odabrane metode;

- svim neobrađenim podacima;

- krivi log p u zavisnosti od 1/T;

- proceni napona pare na 20° C ili 25° C.

Ukoliko se uoči prelazno stanje supstance (izmena u drugo agregatno stanje ili razlaganje), potrebno je navesti podatke o:

- vrsti promene;

- temperaturi na kojoj dolazi do promene pri atmosferskom pritisku;

- naponu pare na 10° C i 20° C ispod temperature prelaska i 10° C i 20° C iznad te temperature (osim u slučaju prelaska iz čvrstog u gasovito stanje).

U izveštaju se navode svi podaci i primedbe bitne za tumačenje rezultata, naročito u vezi s nečistoćama i agregatnim stanjem supstance.

3. LITERATURA

1. Službeni list Evropske zajednice, L 383 A, 26-47 (1992).

2. Ambrose, D. (1975). Experimental Thermodynamics, Vol. II, Le Neindre, B., and Vodar, B., Eds., Butterworths, London.

3. Weissberger R., ed. (1959). Technique of Organic Chemistry, Physical Methods of Organic Chemistry, 3rd ed., Vol. I, Part I. Chapter IX, Interscience Publ., New York.

4. Glasstone, S. (1946). Textbook of Physical Chemistry, 2nd ed., Van Nostrand Company, New York.

5. NF T 20-048 AFNOR (September 1985). Chemical products for industrial use - Determination of vapour pressure of solids and liquids within a range from 10-1 to 105 Pa - Static method.

6. ASTM D 2879-86, Standard test method for vapour pressure - temperature relationship and initial decomposition temperature of liquids by isoteniscope.

7. NF T 20-047 AFNOR (September 1985). Chemical products for industrial use - Determination of vapour pressure of solids and liquids within range from 10-3 to 1 Pa - Vapour pressure balance method.

8. Knudsen, M. (1909). Ann. Phys. Lpz., 29, 1979; (1911), 34, 593.

9. Ambrose, D., Lawrenson, I.J., Sprake, C.H.S. (1975). J. Chem. Thermodynamics 7, 1173.

10. Schmuckler, M.E., Barefoot, A.C., Kleier, D.A., Cobranchi, D.P. (2000), Vapor pressures of sulfonylurea herbicides; Pest Management Science 56, 521-532.

11. Tomlin, C.D.S. (ed.), The Pesticide Manual, Twelfth Edition (2000).

12. Friedrich, K., Stammbach, K., Gas chromatographic determination of small vapour pressures determination of the vapour pressures of some triazine herbicides. J. Chromatog. 16 (1964), 22-28.

13. Grayson, B.T., Fosbraey, L.A., Pesticide Science 16 (1982), 269-278.

14. Rordorf, B.F., Prediction of vapor pressures, boiling points and enthalpies of fusion for twenty-nine halogenated dibenzo-p-dioxins, Thermochimia Acta 112 Issue 1 (1987), 117-122.

15. Gückel, W., Synnatschke, G., Ritttig, R., A Method for Determining the Volatility of Active Ingredients Used in Plant Protection; Pesticide Science 4 (1973) 137-147.

16. Gückel, W., Synnatschke, G., Ritttig, R., A Method for Determining the Volatility of Active Ingredients Used in Plant Protection II. Application to Formulated Products; Pesticide Science 5 (1974) 393-400.

17. Gückel, W., Kaestel, R., Lewerenz, J., Synnatschke, G., A Method for Determining the Volatility of Active Ingredients Used in Plant Protection. Part III: The Temperature Relationship between Vapour Pressure and Evaporation Rate; Pesticide Science 13 (1982) 161-168.

18. Gückel, W., Kaestel, R., Kroehl, T., Parg, A., Methods for Determining the Vapour Pressure of Active Ingredients Used in Crop Protection. Part IV: An Improved Thermogravimetric Determination Based on Evaporation Rate; Pesticide Science 45 (1995) 27-31.

19. Kroehl, T., Kaestel, R., Koenig, W., Ziegler, H., Koehle, H., Parg, A., Methods for Determining the Vapour Pressure of Active Ingredients Used in Crop Protection. Part V: Thermogravimetry Combined with Solid Phase MicroExtraction (SPME); Pesticide Science, 53 (1998) 300-310.

20. Tesconi, M., Yalkowsky, S.H., A Novel Thermogravimetric Method for Estimating the Saturated Vapor Pressure of Low-Volatility Compounds; Journal of Pharmaceutical Science 87(12) (1998) 1512-20.

21. Lide, D.R. (ed.), CRC Handbook of Chemistry and Physics, 81st ed. (2000), Vapour Pressure in the Range - 25° C to 150° C.

22. Meister, R.T. (ed.), Farm Chemicals Handbook, Vol. 88 (2002).

23. 40 CFR, 796. (1993). pp 148-153, Office of the Federal Register, Washington DC.

24. Rordorf B.F. (1985). Thermochimica Acta 85, 435.

25. Westcott et al. (1981). Environ. Sci. Technol. 15, 1375.

26. Messer G., Röhl, P., Grosse G., and Jitschin W. (1987). J. Vac. Sci. Technol. (A), 5(4), 2440.

27. Comsa G., Fremerey J.K., and Lindenau, B. (1980). J. Vac. Sci. Technol. 17(2), 642.

28. Fremerey, J.K. (1985). J. Vac. Sci. Technol. (A), 3(3), 1715.

Deo drugi

DODATAK

METODA PROCENE

1. UVOD

Procenjene vrednosti napona pare mogu se koristiti za:

- donošenje odluka o tome koja eksperimentalna metoda je odgovarajuća,

- navođenje procenjene ili granične vrednosti ako se eksperimentalna metoda ne koristi iz tehničkih razloga.

2. METODA PROCENE

Napon pare tečnosti i čvrstih supstanci procenjuje se primenom modifikovane Votsonove korelacije1. Jedini eksperimentalni podatak koji je potreban jeste normalna tačka ključanja. Metoda se primenjuje u opsegu pritiska od 105 Pa do 10-5 Pa.

Detaljne informacije o ovoj metodi date su u literaturi2. Videti i ostalu literaturu3.

3. POSTUPAK IZRAČUNAVANJA

Napon pare izračunava se na sledeći način:

pri čemu:

T jeste izabrana temperatura;

Tb jeste normalna tačka ključanja;

Pvp jeste napon pare na temperaturi T;

ΔHvb jeste toplota isparavanja;

ΔZb jeste faktor kompresibilnosti (procenjen na 0,97);

m jeste empirijski faktor koji zavisi od agregatnog stanja na relevantnoj temperaturi.

I:

DHvb =	KF (8,75)+ RinTb
Tb

pri čemu:

KF jeste empirijski faktor koji uzima u obzir polarnost supstance. Faktori KF za nekoliko vrsta spojeva dati su u literaturi2.

Mogu se naći podaci gde je data tačka ključanja pri sniženom pritisku. U tom slučaju napon pare izračunava se na sledeći način:

pri čemu:

T1 jeste tačka ključanja pri sniženom pritisku P1.

4. IZVEŠTAJ

Kada se koristi metoda procene, u izveštaju se detaljno dokumentuje čitav postupak izračunavanja.

5. LITERATURA

1. Watson, K.M. (1943). Ind. Eng. Chem, 35, 398.

2. Lyman, W.J., Reehl, W.F., Rosenblatt, D.H. (1982). Handbook of Chemical Property Estimation Methods, McGraw-Hill.

3. OECD Environmental Monograph No.67. Application of Structure-Activity Relationships to the Estimation of Properties Important in Exposure Assessment (1993).

A.5. POVRŠINSKI NAPON

1. METODA ISPITIVANJA

Ova metoda zasniva se na Uputstvu za ispitivanje OECD1. Osnovni principi metode dati su u literaturi2.

1.1. UVOD

Opisane metode primenjuju se kod merenja površinskog napona vodenih rastvora.

Pre ispitivanja supstance korisno je imati podatke o njenoj: rastvorljivosti u vodi, strukturi, sposobnosti da hidrolizuje i vrednosti kritične koncentracije za formiranje micela.

Opisane metode mogu se primeniti za većinu supstanci, bez ograničenja u pogledu stepena njihove čistoće.

Merenje površinskog napona metodom prstenastog tenziometra ograničeno je na vodene rastvore dinamičkog viskoziteta manjeg od 200 mPa s.

1.2. DEFINICIJE I MERNE JEDINICE

Površinski napon jeste entalpija slobodne površine po jedinici površine.

Površinski napon se izražava kao:

N/m u Međunarodnom sistemu jedinica (SI) ili

mN/m Međunarodnom sistemu jedinica (SI podjedinica);

pri čemu je:

1 N/m = 103 din/cm ili

1 mN/m = 1 din/cm u zastarelom CGS sistemu.

1.3. REFERENTNE SUPSTANCE

Referentne supstance se ne koriste svaki put kada se ispituje nova supstanca. One prvenstveno služe za povremenu proveru metode i da omoguće poređenje sa rezultatima dobijenim drugim metodama.

Referentne supstance koje pokrivaju širok opseg površinskih napona date su u literaturi1, 3.

1.4. PRINCIP METODE

Metode se zasnivaju na merenju maksimalne sile koju je neophodno vertikalno usmeriti na stremen (uzengiju) ili prsten u kontaktu sa površinom tečnosti koja se ispituje i koja se nalazi u mernoj posudi, da bi se odvojili od te površine ili je usmeriti na ploču čija je ivica u kontaktu sa površinom radi izvlačenja formiranog tankog filma.

Supstance koje su rastvorne u vodi pri najmanjoj koncentraciji od 1 mg/L ispituju se u vodenom rastvoru pri samo jednoj koncentraciji.

1.5. KRITERIJUMI KVALITETA

Ove metode daju veću preciznost od preciznosti koja se očekuje sa aspekta zahteva koji se odnose na životnu sredinu.

1.6. OPIS METODE

Pripremi se rastvor supstance u destilovanoj vodi. Koncentracija rastvora treba da bude 90% zasićenog rastvora supstance u vodi. Kada koncentracija prelazi 1 g/L, za ispitivanje se koristi koncentracija od 1 g/L. Supstance čija je rastvorljivost u vodi manja od 1 mg/L ne treba ispitivati.

1.6.1. Metoda pločice

Videti standard SRPS H.E 8.047.

1.6.2. Metoda uzengije

Videti standard SRPS H.E 8.047.

1.6.3. Metoda prstena

Videti standard SRPS H.E 8.047.

1.6.4. Metoda prstena harmonizovana sa OECD

1.6.4.1. Aparat

Za ovo merenje odgovarajući su komercijalno dostupni tenziometri. Oni se sastoje od sledećih elemenata:

- pokretnog stola za uzorak;

- sistema za merenje sile;

- mernog tela (prsten);

- posude za merenje.

1.6.4.1.1. Pokretni sto za uzorak

Pokretni sto za uzorak koji se koristi kao nosač temperaturno kontrolisane posude za merenje u kojoj se nalazi tečnost koja se ispituje, postavlja se na postolje zajedno sa sistemom za merenje sile.

1.6.4.1.2. Sistem za merenje sile

Sistem za merenje sile (videti Sliku) nalazi se iznad stola za uzorak. Greška u merenju sile ne sme prelaziti ± 10-6 N, što odgovara grešci od ± 0,1 mg kod merenja mase. U većini slučajeva, merna skala komercijalno dostupnih tenziometara kalibrisana je u mN/m tako da se površinski napon direktno očitava u mN /m sa tačnošću od 0,1 mN/m.

1.6.4.1.3. Merno telo (prsten)

Prsten je obično napravljen od žice od platine i iridijuma debljine oko 0,4 mm i srednjeg obima od 60 mm. Žičani prsten visi horizontalno sa metalne igle i podupirača (konzole) za postavljanje žice i stvara vezu sa sistemom za merenje sile (videti Sliku).

Slika

1.6.4.1.4. Posuda za merenje

Posuda za merenje u kojoj se nalazi rastvor koji se ispituje treba da bude od stakla sa mogućnošću kontrole temperature. Posuda je tako napravljena da za vreme merenja temperatura tečnosti rastvora koji se ispituje i gasne faze iznad površine ostaje konstantna tako da uzorak ne ispari.

Prihvataju se cilindrični stakleni sudovi čiji unutrašnji prečnik nije manji od 45 mm.

1.6.4.2. Priprema aparata

1.6.4.2.1. Čišćenje

Stakleni sudovi se pažljivo čiste. Ukoliko je neophodno, peru se vrelom hrom-sumpornom kiselinom, a nakon toga fosfornom kiselinom (83% do 98% masenih H3PO4). Zatim se stakleni sudovi detaljno ispiraju vodom sa česme i na kraju se ispiraju bi-destilovanom vodom do neutralne reakcije, nakon čega se suše ili ispiraju delom uzorka tečnosti za merenje.

Prsten se prvo obilno ispira vodom da se uklone sve supstance koje su rastvorne u vodi. Prsten se zatim kratko potopi u hrom-sumpornu kiselinu, ispere se bi-destilovanom vodom do neutralne reakcije i na kraju se kratko zagreje iznad plamena metanola.

Napomena: Kontaminacija supstancama koje nisu rastvorene ili uništene hrom-sumpornom ili fosfornom kiselinom, kao što su silikoni, uklanja se pomoću odgovarajućeg organskog rastvarača.

1.6.4.2.2. Kalibracija aparata

Validacija aparata sastoji se od verifikacije i podešavanja nulte tačke tako da pokazivač instrumenta omogućava pouzdano određivanje u mN/m.

Postavljanje: Aparat se niveliše postavljanjem npr. libele na bazu tenziometra, uz podešavanje zavrtnjeva kojima se reguliše nivo postolja.

Podešavanje nulte tačke: Nakon postavljanja prstena na aparat pre potapanja u tečnost, pokazivač tenziometra se podešava na nulu, a prsten se podešava paralelno sa površinom tečnosti. U tu svrhu, površina tečnosti služi kao ogledalo.

Kalibracija: Kalibracija se vrši pomoću dva postupka:

a) Korišćenjem mase: procedura koja koristi jahače poznatih masa između 0,1 g i 1,0 g na prstenu.

Faktor kalibracije (Fa), sa kojim se sva očitavanja množe, određuje se pomoću jednačine1:

Fa =	sr
	sa

pri čemu je:

sr =	mg	(mN / m)
	2b

pri čemu:

m jeste masa jahača (dopune), izražena u g;

g jeste gravitaciono ubrzanje (981 cm s-2 na nivou mora);

b jeste srednji obim prstena, izražen u cm;

sa jeste očitavanje tenziometra nakom postavljanja jahača na prsten, izraženo u mN/m.

b) Korišćenjem vode: postupak koji koristi čistu vodu čiji je površinski napon na npr. temperaturi od 23° C jednak 72,3 mN/m. Ovaj postupak se obavlja brže od kalibracije masom, ali uvek postoji opasnost da je površinski napon vode lažan usled ostataka kontaminacije surfaktantima.

Kalibracioni faktor (Fb), sa kojim se množe sva očitavanja sa instrumenta, određuje se pomoću jednačine2:

Fb =	so
	sg

pri čemu:

so jeste vrednost iz literature za površinski napon vode (mN/m);

sg jeste izmerena vrednost površinskog napona vode (mN/m), obe pri istoj temperaturi.

1.6.4.3. Priprema uzoraka

Od supstanci koje se ispituju pripremaju se vodeni rastvori u zahtevanim koncentracijama. Ne smeju sadržati nikakve nerastvorne supstance.

Rastvor se održava na konstantnoj temperaturi (± 0,5° C). Pošto se površinski napon rastvora u mernom sudu menja vremenom, vrši se nekoliko merenja u različitim vremenskim intervalima, pri čemu iscrtana kriva pokazuje površinski napon kao funkciju vremena. Kada promene prestanu da se dešavaju, postiže se stanje ravnoteže.

Kontaminacija prašinom i gasovima sa drugih supstanci utiče na merenje. Zbog navedenog merenje se odvija ispod zaštitnog poklopca.

1.6.5. Uslovi ispitivanja

Merenje se vrši na temperaturi od približno 20° C i kontroliše se u okviru ± 0,5° C.

1.6.6. Ispitivanje

Rastvori koji se mere prenose se u pažljivo opranu posudu za merenje, vodeći računa da se izbegne stvaranje pene, nakon čega se posuda za merenje postavlja na sto aparata za ispitivanje. Vrh table sa mernim sudom se zatim izdiže sve dok prsten ne zaroni ispod površine rastvora koji se meri. Nakon toga, vrh table se postepeno i ravnomerno spušta (brzinom od oko 0,5 cm/min) da bi se prsten odvojio od površine do postizanja maksimalne sile. Tečni sloj koji je zalepljen na prsten ne sme se odvajati od prstena. Nakon završenog merenja, prsten se ponovo zaranja ispod površine, a merenje se ponavlja dok se ne postigne konstantna vrednost površinskog napona. Za svako određivanje beleži se vreme od prenošenja rastvora u merni sud. Očitavanje se vrši pri maksimalnoj sili potrebnoj da se prsten odvoji od površine tečnosti.

2. PODACI

Radi izračunavanja površinskog napona, očitana vrednost u mN/m na aparatu se prvo množi sa faktorom kalibracije Fa ili Fb (u zavisnosti od toga koji postupak kalibracije je korišćen). Navedeni postupak daje vrednost koja se primenjuje samo približno, te stoga zahteva korekciju.

Harkins i Džordan4 su empirijski utvrdili faktore korekcije za vrednosti površinskog napona izmerene metodom prstena, koji zavise od: dimenzija prstena, gustine tečnosti i njenog površinskog napona.

Iz tabela Harkinsa i Džordana teško je utvrditi faktor korekcije za svako individualno merenje, te se za proračun površinskog napona za vodene rastvore koristi i pojednostavljena procedura očitavanja korektivnih vrednosti površinskog napona direktno iz tabele.

Za očitavanja koja se nalaze između tabelarnih vrednosti koristi se interpolacija.

Tabela: Korekcija izmerenog površinskog napona

Samo za vodene rastvore, r = 1 g/cm3

r	9,55 mm (prosečan poluprečnik prstena)
r	0,185 mm (poluprečnik žice prstena)

 

Eksperimentalna vrednost (mN/m)	Korigovana vrednost (mN/m)
	Kalibracija jahačem (videti odeljak 1.6.4.2.2.a) ove metode)	Kalibracija vodom (videti odeljak 1.6.4.2.2.b) ove metode)
20	16,9	18,1
22	18,7	20,1
24	20,6	22,1
26	22,4	24,1
28	24,3	26,1
30	26,2	28,1
32	28,1	30,1
34	29,9	32,1
36	31,8	34,1
38	33,7	36,1
40	35,6	38,2
42	37,6	40,3
44	39,5	42,3
46	41,4	44,4
48	43,4	46,5
50	45,3	48,6
52	47,3	50,7
54	49,3	52,8

Tabela je izrađena na osnovu Harkins-Džordanove korekcijeXXIII.

Alternativno, bez prethodne kalibracije, površinski napon se izračunava prema formuli:

s =	¦xF
	4pR

pri čemu:

F jeste sila izmerena dinamometrom u tački prekida prevlake (filma);

R jeste poluprečnik prstena;

¦ jeste korektivni faktor1.

_____________
XXIII Slična je tabeli koja je data u DIN standardu (DIN 53914) za vodu i vodene rastvore (gustine r = 1 g/cm3) i za komercijalno dostupan prsten dimenzija R = 9,55 mm (srednji poluprečnik prstena) i r = 0,185 mm (poluprečnik žice prstena). Tabela sadrži korigovane vrednosti za merenja površinskog napona nakon kalibracije jahačem ili vodom.

3. IZVEŠTAJ

3.1. IZVEŠTAJ O ISPITIVANJU

Izveštaj o ispitivanju, ukoliko je moguće, sadrži podatke o:

- korišćenoj metodi;

- vrsti vode ili rastvora koji je korišćen;

- tačnom opisu supstance (identitet i nečistoće);

- rezultatima merenja: površinskog napona (očitavanje) sa navedenim pojedinačnim očitavanjima i njihovom aritmetičkom srednjom vrednošću, kao i sa korigovanom srednjom vrednošću (uzimajući u obzir faktor opreme i tabelu korekcije);

- koncentraciji rastvora;

- temperaturi ispitivanja;

- starosti korišćenog rastvora; naročito vreme između pripreme i merenja rastvora;

- opisu vremenske zavisnosti površinskog napona nakon prenosa rastvora u merni sud.

U izveštaju se navode svi podaci i primedbe važne za tumačenje rezultata, naročito podaci o nečistoćama i fizičkom stanju supstance.

3.2. TUMAČENJE REZULTATA

Imajući u vidu da destilovana voda ima površinski napon 72,75 mN/m na temperaturi od 20° C, supstance koje imaju površinski napon niži od 60 mN/m u uslovima ove metode smatraju se površinski aktivnim.

4. LITERATURA

1. OECD, Paris, 1981, Test Guideline 115, Decision of the Council C(81) 30 final.

2. R. Weissberger ed.: Technique of Organic Chemistry, Physical Methods of Organic Chemistry, 3rd ed.,Interscience Publ., New York, 1959, vol. I, Part I, Chapter XIV.

3. Pure Appl. Chem., 1976, vol. 48, p. 511.

4. Harkins, W.D., Jordan, H.F., J. Amer. Chem. Soc., 1930, vol. 52, p. 1751.

A.6. RASTVORLJIVOST U VODI

Deo prvi

1. METODA ISPITIVANJA

Ova metoda zasniva se na Uputstvu za ispitivanje OECD1.

1.1. UVOD

Korisno je imati podatke o: strukturnoj formuli, naponu pare, konstanti disocijacije i hidrolizi (u funkciji pH vrednosti) supstance koja se ispituje.

Pojedinačne metode ne mogu obuhvatiti ceo opseg rastvorljivosti u vodi.

Dve metode ispitivanja pokrivaju ceo opseg rastvorljivosti u vodi, ali se ne mogu primeniti na isparljive supstance:

- jedna metoda se primenjuje na čiste supstance koje imaju malu rastvorljivost (< 10-2 g/L) i koje su stabilne u vodi, a naziva se: "Metoda eluiranja sa kolone";

- druga metoda se odnosi na čiste supstance sa većom rastvorljivošću (> 10-2 g/L) i koje su stabilne u vodi, a naziva se: "Metoda staklenog suda".

Prisustvo nečistoća može značajno uticati na rastvorljivost ispitivane supstance u vodi.

1.2. DEFINICIJE I MERNE JEDINICE

Rastvorljivost supstance u vodi određena je masenom koncentracijom supstance u zasićenom vodenom rastvoru na određenoj temperaturi.

Rastvorljivost u vodi izražava se jedinicama mase po zapremini rastvora. Merna jedinica u Međunarodnom sistemu jedinica (SI) sistema je kg/m3 (mogu se koristiti i g/L).

1.3. REFERENTNE SUPSTANCE

Referentne supstance se ne koriste svaki put kada se ispituje nova supstanca. One prvenstveno služe za povremenu proveru metode i da omoguće poređenje sa rezultatima dobijenim drugim metodama.

1.4. PRINCIP METODE

Preliminarnim ispitivanjima se utvrđuje približna količina uzorka i vreme neophodno da se postigne koncentracija zasićenog rastvora.

1.4.1. Metoda eluiranja sa kolone

Ova metoda zasniva se na eluiranju ispitivane supstance vodom iz mikrokolone koja je napunjena inertnim materijalom, kao što su granule stakla ili pesak, koji je prekriven supstancom koja se ispituje. Rastvorljivost u vodi određuje se kada masena koncentracija eluata postane konstantna. Rezultati se navode kao plato koncentracije u funkciji vremena.

1.4.2. Metoda staklenog suda

Kod ovog postupka supstanca (čvrste supstance treba da budu sprašene) se rastvara u vodi na temperaturi nešto višoj od temperature ispitivanja. Kada dođe do zasićenja, smeša se hladi i ostavlja da stoji na temperaturi na kojoj se vrši ispitivanje, uz mešanje dok se ne postigne ravnoteža. Merenje se vrši i direktno na temperaturi na kojoj se ispituje, ukoliko se odgovarajućim uzorkovanjem potvrdi da je postignuto ravnotežno zasićenje. Nakon toga, primenom odgovarajuće analitičke metode, utvrđuje se masena koncentracija supstance u vodenom rastvoru koji ne sme sadržavati nerastvorne čestice.

1.5. KRITERIJUMI KVALITETA

1.5.1. Ponovljivost

Kod metode eluiranja sa kolone može se dobiti rezultat < 30%, a kod metode staklenog suda očekivani rezultat je < 15%.

1.5.2. Osetljivost

Osetljivost zavisi od metode analize, ali moguće je odrediti masene koncentracije do 10-6 g/L.

1.6. OPIS METODE

1.6.1. Uslovi ispitivanja

Ispitivanje se najčešće sprovodi na temperaturi od 20° C ± 0,5° C. Ukoliko se posumnja da rastvorljivost zavisi od temperature (> 3% po° C), rastvorljivost se ispituje na još dve temperature koje su najmanje za 10° C niže ili više od početne temperature. U tom slučaju kontrola temperature treba da bude u opsegu ± 0,1° C. Izabrana temperatura treba da bude konstantna u svim važnim delovima opreme.

1.6.2. Preliminarna ispitivanja

Približno 0,1 g uzorka (čvrste supstance treba da budu sprašene) prenese se u graduisanu menzuru sa staklenim zapušačem (zapremine 10 mL) i dodaju se postepeno povećane zapremine destilovane vode na sobnoj temperaturi u koracima datim u tabeli:

0,1 g rastvoren u "x" mL vode	0,1	0,5	1	2	10	100	> 100
Približno utvrđena rastvorljivost (g/L)	> 1000	1000 do 200	200 do 1000	100 do 50	50 do 10	10 do 1	< 1

Nakon svakog dodavanja navedene količine vode, smeša se snažno mućka 10 minuta i vizuelno se proverava da li ima nerastvornih delova uzorka. Ukoliko nakon dodavanja 10 mL vode uzorak ili neki njegovi delovi ostaju nerastvoreni, eksperiment se ponavlja u menzuri zapremine 100 mL sa većim zapreminama vode. Kod supstanci koje su slabo rastvorne u vodi vreme koje je neophodno da bi se rastvorila supstanca može biti znatno duže (najmanje 24 sata). Približna vrednost rastvorljivosti iz Tabele odnosi se na zapreminu vode koja je nešto malo ispod one vrednosti pri kojoj dolazi do potpunog rastvaranja supstance. Ukoliko je očigledno da se supstanca nije do kraja rastvorila, ostavlja se da se rastvara duže od 24 sata (maksimum 96 sati) ili se vrše dalja razblaživanja kako bi se potvrdilo da li je za korišćenje pogodnija metoda eluiranja sa kolone ili metoda staklenog suda.

1.6.3. Metoda eluiranja sa kolone

1.6.3.1. Nosač, rastvarač i eluent

Nosač koji se koristi kod metode eluiranja sa kolone treba da bude inertan. Materijali koji se mogu koristiti su staklene kuglice i pesak. Za nanošenje uzorka na nosač koriste se isparljivi rastvarači analitičke čistoće. Za eluiranje se koristi bi-destilovana voda koja je destilovana u staklenoj ili kvarcnoj aparaturi.

Napomena: Demineralizovana voda koja dolazi sa organskog jonoizmenjivača ne sme se koristiti.

1.6.3.2. Nanošenje supstance na nosač

Oko 600 mg nosača izmeri se i unese u balon sa okruglim dnom zapremine 50 mL. Odgovarajuća, precizno izmerena količina supstance koja se ispituje rastvori se u izabranom rastvaraču. Odgovarajuća količina ovog rastvora dodaje se na nosač. Rastvarač se u potpunosti upari npr. upotrebom rotacionog vakuum uparivača. U suprotnom, ne postiže se optimalna vlažnost podloge zbog efekta raspodele na površini nosača.

Punjenje nosača proizvodi probleme (netačne rezultate) ukoliko se supstanca koja se ispituje deponuje u obliku ulja ili u različitoj kristalnoj fazi. Ovaj problem se ispituje kroz eksperimente i sačinjava se detaljan izveštaj o tome.

Nosač se ostavi da se natapa oko dva sata u 5 mL vode, a potom se suspenzija prenosi u mikrokolonu. Alternativno, u mikrokolonu koja je napunjena vodom sipa se osušeni nosač koji se ostavi u koloni oko dva sata da se uravnoteži.

Postupak ispitivanja:

Eluiranje supstance sa nosača izvodi se:

- pomoću recirkulacione pumpe (videti Sliku 1) ili

- pomoću suda za nivelisanje (videti Sliku 4).

1.6.3.3. Metoda eluiranja sa kolone pomoću recirkulacione pumpe

Aparatura

Šematski prikaz opreme dat je na Slici 1. Odgovarajuća mikrokolona prikazana je na Slici 2, iako je prihvatljiva bilo koja veličina koja ispunjava kriterijume koji se odnose ne reproduktivnost i osetljivost. Kolona treba da ima dovoljno mesta za najmanje pet zapremina vode i da može da izdrži pet uzoraka. Veličina kolone se može smanjiti ukoliko se koristi pripremljeni rastvor koji zamenjuje pet zapremina koje se koriste za uklanjanje nečistoća.

Kolona se povezuje sa recirkulacionom pumpom sa kontrolisanim protokom oko 25 mL/h. Pumpa se povezuje pomoću politetrafluoretilenskih (u daljem tekstu: PTFE) i/ili staklenih konektora. Kolona i pumpa, kada se sastave, treba da imaju mogućnost uzorkovanja efluenta i izjednačavanja pritiska. Materijal u koloni zadržava mali čep (5 mm) od staklene vune koji služi i kao filter za čestice nečistoća. Pumpa je peristaltička pumpa ili membranska puma (vodi se računa da ne dođe da zagađenja i/ili apsorpcije materijala iz cevi).

Merenje

Početi protok kroz kolonu. Preporučuje se da se koristi protok od oko 25 mL/h (to odgovara 10 zapremina/h za kolonu koja je opisana). Prvih pet zapremina (minimum) odbaciti kako bi se sa njima izdvojile nečistoće rastvorne u vodi. Nakon toga pumpa se ostavlja da radi sve dok se ne postigne ravnoteža. Smatra se da je uspostavljena ravnoteža kada se u pet nasumično uzetih uzastopnih uzoraka koncentracije ne razlikuju za više od ± 30%. Ovi uzorci se razdvajaju jedni od drugih po vremenskim intervalima koji odgovaraju prolasku najmanje 10 zapremina eluenta.

1.6.3.4. Metoda eluiranja sa kolone pomoću suda za nivelisanje

Aparatura (videti Slike 4 i 3)

Sud za nivelisanje: Spajanje sa sudom za nivelisanje vrši se upotrebom šlifovanog spoja koji je povezan pomoću cevi od PTFE. Preporučuje se da se koristi protok od oko 25 mLl/h. Prikupljene frakcije analiziraju se izabranom metodom.

Merenje

Frakcije koje pripadaju srednjem opsegu elucije, kada su koncentracije konstantne (± 30%) u najmanje pet uzastopnih frakcija, koriste se da bi se odredila rastvorljivost u vodi.

U oba slučaja (kada se koristi pumpa ili posuda za nivelisanje) se ispituje rastvorljivost sa upola manjim protokom u odnosu na prvo ispitivanje. Ukoliko se rezultati dva ispitivanja slažu, rezultat je zadovoljavajući. Ukoliko je rastvorljivost očigledno veća pri manjem protoku, nastavlja se prepolovljavanje brzine protoka sve dok dva sukcesivna ispitivanja ne daju približne rezultate.

U oba slučaja (kada se koristi pumpa ili posuda za nivelisanje) frakcije se proveravaju na sadržaj koloidnih čestica Tindalovim efektom (raspršavanjem snopa svetlosti). Prisustvo koloidnih čestica menja rezultate i ispitivanje se ponavlja uz poboljšano filtriranje kroz kolonu.

Potrebno je izmeriti pH vrednost svakog uzorka. Ispitivanje pri manjem protoku izvodi se pri istoj temperaturi.

1.6.4. Metoda staklenog suda

1.6.4.1. Oprema

Za primenu metode staklenog suda potrebno je:

- uobičajeno laboratorijsko posuđe od stakla i instrumenti;

- uređaj pogodan za mešanje rastvora pri kontrolisanim konstantnim temperaturama;

- centrifuga (poželjno termostatirana), ukoliko se radi sa emulzijama;

- oprema za analitičko određivanje.

1.6.4.2. Merenje

Količina potrebnog materijala da bi se postiglo zasićenje željene zapremine vode utvrđuje se na osnovu preliminarnog ispitivanja. Zapremina vode koja je neophodna zavisi od primenjene analitičke metode i opsega rastvorljivosti. Količina materijala (oko pet puta veća od one koja je utvrđena preliminarnim ispitivanjem) odmeri se i stavi u svaku od tri staklene posude koje imaju staklene zapušače (npr. epruvete ili kivete za centrifugiranje, baloni). Određena količina vode dodaje se u svaku posudu i one se čvrsto zatvore. Zatvorene posude potom se mešaju na temperaturi od 30° C. (Koristi se uređaj koji meša pri konstantnoj temperaturi, npr. magnetno mešanje u termostatiranom vodenom kupatilu). Nakon jednog dana, jedna od posuda se uklanja i ostavi se, uz povremeno mešanje, na temperaturi na kojoj se izvodi ispitivanje tokom 24 sata da bi se uspostavila ravnoteža. Sadržaj posude se zatim centrifugira na temperaturi na kojoj se vrši ispitivanje i određuje se koncentracija supstance u vodenoj fazi upotrebom odgovarajuće analitičke metode. Preostale dve posude prolaze kroz isti postupak nakon početnog ujednačavanja pri temperaturi od 30° C u roku od dva odnosno tri dana. Ukoliko se koncentracije iz najmanje dve posude slažu sa željenom ponovljivošću, smatra se da je ispitivanje zadovoljilo kriterijume. Ispitivanje se ponavlja, uz duže vreme uspostavljanja ravnoteže, ukoliko rezultati iz posuda 1, 2 i 3 pokazuju tendenciju povećanja vrednosti.

Merenje se vrši bez perioda inkubacije na temperaturi od 30° C. Da bi se odredila brzina uspostavljanje ravnoteže zasićenja, uzorci se uzimaju do trenutka kada vreme mešanja više ne utiče na koncentraciju ispitivanog rastvora.

Potrebno je zabeležiti pH vrednost svakog uzorka.

1.6.5. Analiza

Pri ovim određivanjima za svaku određenu supstancu potrebno je primeniti analitičku metodu koja je za nju odgovarajuća, s obzirom da male količine rastvorenih nečistoća mogu dovesti do velikih grešaka u određivanju rastvorljivosti. Metode koje se primenjuju mogu biti: gasna ili tečna hromatografija, metode titracije, fotometrijske metode, voltametrijske metode.

2. PODACI

2.1. METODA ELUIRANJA SA KOLONE

Potrebno je izračunati srednju vrednost za najmanje pet uzastopnih uzoraka uzetih iz posude u kojoj se nalaze zasićeni rastvori, kao i vrednost standardne devijacije. Rezultati se prikazuju u jedinicama mase po zapremini rastvora.

Srednje vrednosti izračunate za dva ispitivanja u kojima se koriste različite brzine protoka se upoređuju i treba da imaju ponovljivost manju od 30%.

2.2. METODA STAKLENOG SUDA

Prikazuju se pojedinačni rezultati za svaku od posuda i ukoliko su ovi rezultati konstantni (ponovljivost manja od 15%), treba izračunati njihovu srednju vrednost i izraziti je u jedinicama masa po zapremini rastvora. Ovo zahteva pretvaranje masenih jedinica u zapreminske jedinice, korišćenjem gustine kada je rastvorljivost veoma velika (> 100 g/L).

3. IZVEŠTAJ

3.1. METODA ELUIRANJA SA KOLONE

Izveštaj o ispitivanju, ukoliko je moguće, sadrži podatke o:

- rezultatima preliminarnih ispitivanja;

- preciznom opisu supstance (identitet i nečistoće);

- pojedinačnim koncentracijama, brzini protoka i pH vrednosti za svaki uzorak;

- srednjoj vrednosti i standardnoj devijaciji najmanje pet uzoraka iz područja zasićenja za svako ispitivanje;

- prosečnoj vrednosti dva uzastopna, prihvatljiva ispitivanja;

- temperaturi vode pri pravljenju zasićenog rastvora;

- korišćenoj metodi analize;

- materijalu nosača;

- načinu nanošenja uzorka na nosač;

- korišćenom rastvaraču;

- evidenciji, ako je došlo do hemijske nestabilnosti supstance za vreme ispitivanja i korišćenoj metodi.

U izveštaju se navode svi podaci i primedbe važne za tumačenje rezultata, naročito podaci o nečistoćama i fizičkom stanju supstance.

3.2. METODA STAKLENOG SUDA

Izveštaj o ispitivanju, ukoliko je moguće, sadrži podatke o:

- rezultatima preliminarnog ispitivanja;

- preciznom opisu supstance (identitet i nečistoće);

- pojedinačnim analitičkim određivanjima i srednjoj vrednosti kada je određeno više od jedne vrednosti za svaku posudu;

- pH vrednosti svakog uzorka;

- temperaturi na kojoj je vršeno ispitivanje;

- prosečnoj vrednosti rezultata od različitih posuda, a koji su u saglasnosti;

- korišćenoj analitičkoj metodi;

- evidenciji, ako je došlo do hemijske nestabilnosti supstance za vreme ispitivanja i korišćenoj metodi.

U izveštaju se navode svi podaci i primedbe važne za tumačenje rezultata, naročito podaci o nečistoćama i fizičkom stanju supstance.

4. LITERATURA

1. OECD, Paris, 1981, Test Guideline 105, Decision of the Council C(81) 30 final.

2. NF T 20-045 (AFNOR) (September 85) Chemical products for industrial use - Determination of water solubility of solids and liquids with low solubility - Column elution method.

3. NF T 20-046 (AFNOR) (September 85) Chemical products for industrial use - Determination of water solubility of solids and liquids with high solubility - Flask method.

Deo drugi

Slika 1: Metoda eluiranja sa kolone pomoću recirkulacione pumpe

Slika 2: Tipična mikrokolona (sve dimenzije date su u milimetrima)

Slika 3: Tipična mikrokolona (sve dimenzije date su u milimetrima)

Slika 4: Metoda eluiranja sa kolone pomoću suda za nivelisanje

Pri čemu je:

1. Posuda za nivelaciju (npr. boca zapremine 2,5 L);
2. Kolona (videti Sliku 3);
3. Kolektor frakcija;
4. Termostat;
5. Teflonska cev;
6. Šlifovani spoj;
7. Cev za vodu (između termostata i kolone, unutrašnjeg prečnika: približno 8 mm).

A.8. KOEFICIJENT RASPODELE

Deo prvi

1. METODA ISPITIVANJA

Metoda mućkanja u staklenom balonu zasniva se na Uputstvu za ispitivanje OECD1.

1.1. UVOD

Korisno je imati preliminarne podatke o: strukturnoj formuli, konstanti disocijacije, rastvorljivosti u vodi, hidrolizi, rastvorljivosti u n-oktanolu i površinskom naponu supstance koja se ispituje.

Kod supstanci koje jonizuju ispitivanja se sprovode na njihovim nejonizovanim oblicima (slobodne kiseline ili slobodne baze) što se postiže upotrebom odgovarajućeg pufera čija je pH vrednost najmanje za jednu jedinicu ispod (slobodne kiseline) ili iznad (slobodne baze) pK.

Ova metoda ispitivanja obuhvata dve različite metode: metodu mućkanja u staklenom balonu i visoko efikasnu tečnu hromatografiju (High performance liquid chromatography, u daljem tekstu: HPLC). Metoda mućkanja u staklenom balonu koristi se kada se vrednost log Pow (videti objašnjenje dato u ovoj metodi) nalazi u opsegu od - 2 do 4. Metoda tečne hromatografije koristi se kada se vrednost log Pow nalazi u opsegu od 0 do 6. Pre nego što se pristupi sprovođenju bilo koje od ove dve metode potrebno je odrediti preliminarne procene koeficijenta raspodele.

Metoda mućkanja u staklenom balonu primenjuje se samo za čiste supstance rastvorne u vodi i n-oktanolu. Metoda se ne primenjuje za površinski aktivne supstance (za njih se daje izračunati ili procenjeni koeficijent raspodele koji se zasniva na rastvorljivosti u vodi i u n-oktanolu).

Metoda tečne hromatografije (u daljem tekstu: HPLC metoda) ne primenjuje se na jake kiseline i baze, komplekse metala, površinski aktivne supstance i supstance koje reaguju sa eluentom. Za ove supstance se izračunava ili procenjuje koeficijent raspodele koji se zasniva na rastvorljivosti u vodi i u n-oktanolu.

Metoda tečne hromatografije manje je osetljiva na prisutne nečistoće u ispitivanom jedinjenju u odnosu na postupak mućkanja u staklenom balonu. Ponekad prisustvo nečistoća utiče na tumačenje rezultata jer položaj pikova postaje nesiguran. Kod smeša kod kojih se ne razdvajaju trake u hromatogramu, navodi se gornji i donji limit log P.

1.2. DEFINICIJE I MERNE JEDINICE

Koeficijent raspodele (P) jeste odnos ravnotežnih koncentracija (ci) rastvorene supstance u dvofaznom sistemu koji se sastoji od dva rastvarača koji se ne mešaju. U slučaju n-oktanola i vode:

Pow =	C n-oktanol
	C voda

Koeficijent raspodele (P) jeste količnik dve koncentracije, koji se uobičajeno izražava u vidu logaritamske vrednosti sa osnovom 10 (log P).

1.3. REFERENTNE SUPSTANCE

1.3.1. Metoda mućkanja u staklenom balonu

Referentne supstance se ne koriste svaki put kada se ispituje nova supstanca. One prvenstveno služe za povremenu proveru metode i da omoguće poređenje sa rezultatima dobijenim drugim metodama.

1.3.2. Metoda tečne hromatografije

Da bi se uspostavila korelacija između izmerenih HPLC vrednosti supstance i njihovih P vrednosti, konstruiše se kalibraciona kriva zavisnosti log P od hromatografskih podataka sa najmanje 6 referentnih tačaka. Korisnik bira odgovarajuću referentnu supstancu. Ako je moguće, najmanje jedna referentna supstanca ima Pow veći od Pow supstance koja se ispituje i jedna referentna supstanca ima Pow manji od supstance koja se ispituje. Za vrednosti log P manje od 4 kalibracija se zasniva na podacima dobijenim primenom metode mućkanja u staklenom balonu. Za vrednosti log P veće od 4 kalibracija se zasniva na validiranim vrednostima datim u literaturi ukoliko se one podudaraju sa izračunatim vrednostima. Za postizanje bolje preciznosti, najbolje je kao referentne supstance uzeti one supstance koje su slične strukture kao supstanca koja se ispituje.

Vrednosti log Pow dostupne su za mnoga hemijska jedinjenja2, 3. Ukoliko ne postoje podaci o koeficijentu raspodele za strukturno slične supstance, pravi se opštija kalibraciona kriva na osnovu podataka o drugim referentnim supstancama.

Spisak preporučenih referentnih supstanci i njihovih log Pow vrednosti dat je u Delu drugom ove metode.

1.4. PRINCIP METODE

1.4.1. Metoda mućkanja u staklenom balonu

Da bi se odredio koeficijent raspodele, treba postići ravnotežu između svih komponenti sistema i odrediti koncentracije rastvorene supstance u obe faze. Literatura upućuje da se u te svrhe koristi nekoliko različitih tehnika, npr. mešanje dve faze koje se potom razdvajaju kako bi se utvrdile ravnotežne koncentracije ispitivane supstance.

1.4.2. Metoda tečne hromatografije

HPLC se izvodi na analitičkim kolonama pakovanim sa komercijalno dostupnom čvrstom fazom koja sadrži duge lance ugljovodonika (npr. C8, C18) koji su hemijski vezani na silicijum dioksid. Hemikalije nanete na takve kolone kreću se kroz njih različitim brzinama zbog različite raspodele između mobilne faze i ugljovodonične stacionarne faze. Smeše hemikalija razdvajaju se prema njihovoj hidrofobnosti, pri čemu se hemijska jedinjenja koja su rastvorna u vodi izdvajaju prva, a poslednja se izdvajaju ona koja se rastvaraju u uljima, proporcionalno njihovom koeficijentu raspodele ugljovodonik - voda. Ovo omogućava da se ustanovi veza između retencionog vremena na takvoj koloni (reversno-faznoj) i koeficijenta raspodele za sistem n-oktanol/voda. Koeficijent raspodele se izvodi iz faktora kapaciteta k, koji je dat u jednačini:

k =	tr - to
	to

pri čemu:

tr jeste retenciono vreme supstance koja se ispituje;

to jeste prosečno vreme koje je potrebno molekulu rastvarača da prođe kroz kolonu (mrtvo vreme).

Nije potrebna primena kvantitativnih analitičkih metoda. Potrebno je odrediti vreme elucije.

1.5. KRITERIJUMI KVALITETA

1.5.1. Ponovljivost

Metoda mućkanja u staklenom balonu

U cilju obezbeđivanja tačnosti particionog koeficijenta, neophodno je vršiti po dva određivanja na tri različita uslova ispitivanja pri čemu količina supstance kao i odnos između zapremina rastvarača može da varira. Utvrđene vrednosti particionih koeficijenata izražene u logaritmima treba da budu u okviru ± 0,3 jedinice.

HPLC metoda

U cilju obezbeđivanja poverenja u rezultate merenja vrše se dva ispitivanja. Vrednosti log P izvedene iz pojedinačnih merenja nalaze se u opsegu od ± 0,1 jedinice log P.

1.5.2. Osetljivost

Metoda mućkanja u staklenom balonu

Opseg merenja ove metode određuje detekcioni limit analitičkog postupka. Detekcioni limit omogućava određivanje vrednosti log Pow u opsegu od - 2 do 4 (kada postoje uslovi, opseg se može proširiti na vrednosti log Pow do 5) kada koncentracija rastvorene supstance u bilo kom od rastvarača nije veća od 0,01 mol/L.

HPLC metoda

HPLC metoda omogućava određivanje koeficijenta raspodele u opsegu log Pow od 0 do 6.

Koeficijent raspodele jedinjenja u normalnim okolnostima utvrđuje se uz varijaciju od ± 1 log Pow jedinice vrednosti dobijene mućkanjem u staklenom balonu. Načini za uspostavljanje korelacije između ovih vrednosti mogu se naći u literaturi4, 5, 6, 7, 8. Veća tačnost postiže se kada se korelacija vrši preko strukturno sličnih referentnih jedinjenja9.

1.5.3. Specifičnosti

Metoda mućkanja u staklenom balonu

Nernstov zakon raspodele primenjuje se samo pri konstantnoj temperaturi, pritisku i pH vrednosti za razblažene rastvore. Primenjuje se samo na čiste supstance raspodeljene između dva čista rastvarača. Prisustvo više različitih rastvorenih supstanci u jednom ili oba rastvarača u isto vreme utiče na rezultate.

Disocijacija ili asocijacija rastvorenih molekula dovodi do odstupanja od Nernstovog zakona raspodele. Na ova odstupanja ukazuje pojava zavisnosti koeficijenta raspodele od koncentracije rastvora.

Zbog postojanja većeg broj ravnoteža, ova metoda se ne primenjuje bez prethodne korekcije na supstance koje jonizuju. Kod ovakvih jedinjenja razmatra se upotreba pufera umesto vode. pH vrednost pufera treba da se razlikuje najmanje za jednu pH jedinicu od pKa supstance i vodi se računa o uticaju te pH vrednosti na životnu sredinu.

1.6. OPIS METODE

1.6.1. Preliminarna procena koeficijenta raspodele

Koeficijent raspodele se najbolje procenjuje primenom računske metode (videti Deo drugi ove metode) ili, kada je moguće, iz odnosa rastvorljivosti ispitivane supstance u čistim rastvaračima10.

1.6.2. Metoda mućkanja u staklenom balonu

1.6.2.1. Priprema

n-oktanol: Za određivanje koeficijenta raspodele koriste se rastvarači visoke čistoće (analitičke čistoće).

Voda: Koristi se destilovana ili bidestilovana voda koja je destilovana u staklenoj ili kvarcnoj aparaturi. Za jedinjenja koje jonizuju koriste se puferski rastvori umesto vode ukoliko je opravdano.

Napomena: Ne koristi se voda koja je prečišćena na jonoizmenjivaču.

1.6.2.1.1. Predzasićenje rastvarača

Pre nego što se pristupi određivanju particionog koeficijenta, rastvarači se zasićuju uzajamno, mućkanjem na temperaturi na kojoj se izvodi eksperiment. Ovo je najbolje uraditi tako što se u dve velike boce u kojima se čuvaju analitički n-oktanol visoke čistoće ili voda doda dovoljna količina onog drugog rastvarača i mućka u mehaničkom šejkeru 24 sata, nakon čega odstoje sve dok se dva rastvarača ne razdvoje i ne dostigne zasićenje.

1.6.2.1.2. Priprema za ispitivanje

Ukupna količina dva rastvarača treba da skoro napuni sud. Ovako se sprečava gubitak ispitivanog jedinjenja usled isparavanja. Odnos zapremine i količine supstance koja se ispituje određen je:

- preliminarnom procenom koeficijenta raspodele (videti dato objašnjenje);

- minimalnom količinom supstance koja se ispituje neophodnom za analitički postupak i

- ograničenjima koja se odnose na maksimalnu koncentraciju u oba rastvarača od 0,01 mola po litru.

Sprovode se tri ispitivanja. U prvom ispitivanju koristi se izračunat odnos zapremine n-oktanola prema vodi. U drugom ispitivanju ovaj odnos se deli sa dva. U trećem ispitivanju ovaj odnos množi se sa dva (npr. 1:1, 1:2, 2:1).

1.6.2.1.3. Ispitivana supstanca

Osnovni rastvor se priprema u n-oktanolu zasićenom vodom. Koncentracija osnovnog rastvora precizno se utvrđuje pre nego što se pristupi određivanju koeficijenta raspodele. Rastvor se čuva u uslovima koji omogućavaju da bude stabilan.

1.6.2.2. Uslovi ispitivanja

Temperatura ispitivanja treba da bude konstantna (± 1° C) u rasponu od 20° C do 25° C.

1.6.2.3. Merenje

1.6.2.3.1. Uspostavljanje ravnoteže raspodele

Po dve posude koje sadrže željene, precizno izmerene količine dva rastvarača zajedno sa neophodnom količinom osnovnog rastvora spremaju se za svaki uslov ispitivanja.

Faza n-oktanola meri se zapreminski. Posude za ispitivanje smeštaju se u prikladnu mućkalicu (šejker) ili se ručno izmućkaju. Kada se koriste kivete za centrifugiranje preporučeni način rukovanja jeste da se cev rotira brzo za 180° oko transverzalne ose tako da vazduh koji je ušao prođe kroz obe faze. Iskustvo je pokazalo da je 50 takvih rotacija dovoljno da se uspostavi ravnoteža raspodele. Preporučuje se 100 rotacija u roku od 5 minuta.

1.6.2.4. Odvajanje faza

Ako je neophodno, da bi se razdvojile faze, smeša se centrifugira. Dvofazni sistem se centrifugira na laboratorijskoj centrifugi, na sobnoj temperaturi ili, ako se koristi centrifuga bez regulacije temperature, kivete se drže na temperaturi koja odgovara onoj u kojoj se sprovodi čitavo ispitivanje najmanje 1 sat pre ispitivanja.

1.6.2.5. Analiza

Da bi se odredio particioni koeficijent neophodno je odrediti koncentracije ispitivane susptance u obe faze. Ovo se radi uzimanjem alikvota iz svake od dve faze iz svakog ispitivanja i analiziranjem ovih uzoraka. Ukupna količina supstance prisutna u obe faze izračunava se i upoređuje sa količinom supstance koja je uneta na početku testa.

Vodena faza se uzorkuje postupkom koji smanjuje rizik od uzorkovanja i tragova n-oktanola. Koristi se stakleni špric sa iglom za jednokratnu upotrebu za uzorkovanje vodene faze. Špric se prethodno delimično napuni vazduhom. Vazduh se polako istiskuje dok igla prolazi kroz sloj n-oktanola. Zatim se određena količina vodene faze usisa u špric. Špric se brzim pokretom izvuče iz rastvora, a igla odstrani. Sadržaj napunjenog šprica se tada koristi kao uzorak vodene faze. Koncentracija u dve različite faze utvrđuje se korišćenjem metoda koje su odgovarajuće za svaku od supstanci. Neke od odgovarajućih metoda su:

- fotometrijske metode;

- gasna hromatografija;

- HPLC metoda.

1.6.3. HPLC metoda

1.6.3.1. Priprema

Oprema

Tečni hromatograf sa pumpom bez pulsa i odgovarajući detektor čine neophodnu opremu. Preporučuje se korišćenje injektora sa petljom. Prisustvo polarnih grupa u stacionarnoj fazi može ozbiljno da naruši preciznost kolone za tečnu hromatografiju. U stacionarnoj fazi je prisutan minimalni procenat polarnih grupa11. Koriste se komercijalna mikročestična reversno-fazna pakovanja ili prethodno pripremljene kolone. Između injektora i kolone postavlja se predkolona.

Mobilna faza

Za pripremu eluenta koriste se metanol HPLC čistoće i voda HPLC čistoće koji se degaziraju pre upotrebe. Koristi se izokratska elucija. Preporučuje se odnos metanol/voda sa minimalnim sadržajem vode u iznosu od 25%. Tipična smeša metanola i vode u odnosu 3:1 (v/v) koristi se za eluiranje jedinjenja sa logP 6 u roku od jednog sata, sa protokom od 1 ml/min. Za jedinjenja sa visokim logP nekada je potrebno skratiti vreme eluiranja (kao i za referentne supstance) smanjivanjem polarnosti mobilne faze ili dužine kolone.

Supstance koje su slabo rastvorne u n-oktanolu imaju tendenciju da daju niske log Pow vrednosti pri određivanju HPLC metodom, pikovima takvih smeša je ponekad pridružen front rastvarača. Ovo se objašnjava činjenicom da je proces raspodele previše spor da bi se dostigla ravnoteža u vremenu koje je obično neophodno za HPLC razdvajanje. Smanjenje brzine protoka i/ili snižavanje odnosa metanol/voda mogu pomoći da se u tim slučajevima dobiju pouzdanije vrednosti.

Supstanca koja se ispituje i referentna supstanca treba da budu rastvorne u mobilnoj fazi u dovoljnoj koncentraciji da mogu da se detektuju. Izuzetno se mogu koristiti aditivi kod smeše metanol-voda, pošto aditivi menjaju svojstva kolone. Kod hromatograma koji sadrže aditive obavezno je koristiti zasebne kolone istog tipa. Ukoliko smeša metanol-voda nije odgovarajuća, koristi se neka druga smeša organskog rastvarača i vode, npr etanol i voda ili acetonitril i voda.

Vrednost pH eluenta je kritična kod jedinjenja koja jonizuju. Ova vrednost treba da se kreće u okviru radne pH vrednosti kolone, koja obično iznosi između 2 i 8. Preporučuje se primena pufera. Vodi se računa da ne dođe do precipitacije soli na koloni i njenog uništavanja, što se događa kod pojedinih smeša organska faza/pufer. HPLC merenja sa stacionarnom fazom koja je na bazi silicijum-dioksida na pH vrednostima iznad 8 ne preporučuju se pošto alkalne mobilne faze oštećuju kolonu i umanjuju performanse kolone.

Rastvorene supstance

Referentne supstance treba da budu što je moguće čistije. Jedinjenja koje se koriste u ispitivanju ili za kalibraciju treba da budu rastvorna u mobilnoj fazi, ako je moguće.

Uslovi ispitivanja

Temperatura tokom ispitivanja ne treba da varira za više od ± 2K.

1.6.3.2. Merenje

Izračunavanje mrtvog vremena to

Mrtvo vreme se određuje korišćenjem serije homologa (npr n-alkil metil ketoni) ili organskih jedinjenja koja se ne zadržavaju na koloni (npr. tiokarbamid ili formamid). Da bi se izračunalo mrtvo vreme uz pomoć homologih serija, set od najmanje sedam članova homologe serije se injektuje i mere se retenciona vremena. Retenciona vremena tr (nc + 1) ucrtavaju se na grafiku kao funkcija od tr (n c) i određuju se odsečak a i nagib b u jednačini:

tr (n c + 1) = a + b tr (n c)

pri čemu:

nc jeste broj atoma ugljenika.

Mrtvo vreme se izračunava jednačinom:

to = a/(1 - b)

Kalibraciona kriva

Sledeći korak je da se napravi korelacija između log k vrednosti prema log P vrednostima za odgovarajuće referentne supstance. U praksi, set od između 5 i 10 standardnih referentnih supstanci čija logP vrednost je u očekivanom opsegu injektuje se simultano i određuju se njihova retenciona vremena, po mogućnosti preko integratora koji je povezan sa sistemom za detekciju. Odgovarajuće logaritamske vrednosti faktora kapaciteta (log k) računaju se i ucrtavaju kao funkcije log P koji je utvrđen primenom postupka mućkanja u staklenom balonu. Kalibracija se obavlja u pravilnim intervalima, najmanje jednom dnevno, tako se kompenzuju izmene u performansama kolona.

Utvrđivanje faktora kapaciteta ispitivane susptance

Supstanca koja se ispituje injektuje se u najmanjoj mogućoj količini mobilne faze. Određuje se retenciono vreme (po dva određivanja), što omogućava izračunavanje faktora kapaciteta (k). Sa kalibracione krive referentnih supstanci interpolira se koeficijent raspodele ispitivane supstance. Kod veoma niskih i veoma visokih vrednosti koeficijenata raspodele, neophodna je ekstrapolacija. Vodi se računa o granicama pouzdanosti regresione krive.

2. PODACI

Metoda mućkanja u staklenom balonu

Pouzdanost utvrđenih vrednosti za P ispituje se poređenjem srednjih vrednosti iz oba ispitivanja sa ukupnom srednjom vrednošću.

3. IZVEŠTAJ

Izveštaj o ispitivanju sadrži podatke o:

- preciznom opisu supstance (identitet i nečistoće);

- kada se metode ne mogu primeniti (npr. površinski aktivne supstance), obezbeđuje se računskim putem izvedena ili procenjena vrednost na osnovu rastvorljivosti u n-oktanolu i vodi;

- sve podatke i primedbe važne za tumačenje rezultata, naročito podaci o nečistoćama i fizičkom stanju supstance.

Izveštaj o ispitivanju kod postupka mućkanja u staklenom balonu sadrži:

- rezultate preliminarnih ispitivanja, ako postoje;

- temperaturu na kojoj je vršeno određivanje;

- podatke o analitičkim postupcima kojima su određivane koncentracije;

- vreme i brzinu centrifugiranja, ako je vršeno;

- izmerene koncentracije u obe faze kod svakog određivanja (ukupno 12 koncentracija);

- masu ispitivane supstance, zapreminu svake faze u svakoj posudi i ukupne izračunate količine ispitivane supstance prisutne u svakoj fazi nakon uspostavljanja ravnoteže;

- izračunate vrednosti particionog koeficijenta (P) i srednje vrednosti za svaki set uslova ispitivanja kao i srednju vrednost za sva određivanja. Ukoliko se smatra da postoji zavisnost koeficijenta raspodele od koncentracije to se navodi u izveštaju;

- standardne devijacije individualnih P vrednosti od srednje vrednosti;

- srednju vrednost P od svih određivanja, izražava se u vidu logaritma (osnove 10);

- izračunatu teorijsku vrednost Pow ako je utvrđena ili kada je izmerena vrednost > 104;

- pH vrednost korišćene vode i vodene faze tokom eksperimenta;

- ukoliko se koriste puferi, navode se razlozi za njihovu primenu umesto vode, njihov sastav, koncentracija i pH vrednost, pH vodene faze pre i posle eksperimenta.

Izveštaj o ispitivanju za HPLC metodu sadrži:

- rezultate prethodnih ispitivanja, ako postoje;

- ispitivanu supstancu i referentne supstance, i stepen njihove čistoće;

- temperaturni opseg pri ispitivanju;

- pH vrednosti na kojoj je određivan koeficijent raspodele;

- detalje o analitičkoj koloni, predkoloni, mobilnoj fazi i načinima detekcije;

- podatke o retencionim vremenima i literaturnim vrednostima log P referentnih supstanci korišćenih za kalibraciju;

- detalje o regresionoj krivoj (log k prema log P);

- prosečna retenciona vremena i interpolirane vrednosti log P za ispitivano jedinjenje;

- opis opreme i uslova ispitivanja;

- elucioni profil;

- količine ispitivanih i referentnih supstanci koje su unete u kolonu;

- mrtvo vreme i način na koji je izmereno.

4. LITERATURA

1. OECD, Paris, 1981, Test Guideline 107, Decision of the Council C(81) 30 final.

2. C. Hansch and A.J. Leo, Substituent Constants for Correlation Analysis in Chemistry and Biology, John Wiley, New York 1979.

3. Log P and Parameter Database, A tool for the quantitative prediction of bioactivity (C. Hansch, chairman, A.J. Leo, dir.) - Available from Pomona College Medical Chemistry Project 1982, Pomona College, Claremont, California 91711.

4. L. Renberg, G. Sundström and K. Sundh - Nygärd, Chemosphere, 1980, vol. 80, 683.

5. H. Ellgehausen, C. D’Hondt and R. Fuerer, Pestic. Sci., 1981, vol. 12,219 (1981).

6. B. McDuffie, Chemosphere, 1981, vol. 10, 73.

7. W.E. Hammers et al., J. Chromatogr., 1982, vol. 247,1.

8. J.E. Haky and A.M. Young, J. Liq. Chromat., 1984, vol. 7,675

9. S. Fujisawa and E. Masuhara, J. Biomed. Mat. Res., 1981, vol. 15,787

10. O. Jubermann, Verteilen und Extrahieren, in Methoden der Organischen Chemie (Houben Weyl), Allgemeine Laboratoriumpraxis (edited by E.Muller), Georg Thieme Verlag, Stuttgart, 1958, Band I/1, 223-339.

11. R.F. Rekker and H.M. de Kort, Euro. J. Med. Chem., 1979, vol. 14,479

12. A. Leo, C. Hansch and D. Elkins, Partition coefficients and their uses. Chem. Rev., 1971, vol. 71,525.

13. R.F. Rekker, The Hydrophobic Fragmental Constant, Elsevier, Amsterdam, 1977.

14. NF T 20-043 AFNOR (1985). Chemical products for industrial use - Determination of Partition Coefficients - Flask shakin g method.

15. C.V. Eadsforth and P. Moser, Chemosphere, 1983, vol. 12,1459

16. A. Leo, C. Hansch and D. Elkins, Chem. Rev., 1971, vol. 71, 525

17. C. Hansch, A. Leo, S.H. Unger, K.H. Kim, D. Nikaitani and E.J. Lien, J. Med. Chem., 1973, vol.16, 1207.

18. W.B. Neely, D.R. Branson and G.E. Blau, Environ. Sci. Technol., 1974, vol. 8,1113.

19. D.S. Brown and E.W. Flagg, J. Environ. Qual., 1981, vol. 10,382

20. J.K. Seydel and K.J. Schaper, Chemische St ruktur und biologische Aktivität von Wirkstoffen, Verlag Chemie, Weinheim, New York 1979.

21. R. Franke, Theoretical Drug Design Methods, Elsevier, Amsterdam 1984,

22. Y.C. Martin, Quantitative Drug Design, Marcel Dekker, New York, Base 11978.

23. N.S. Nirrlees, S.J. Noulton, C.T. Murphy, P.J. Taylor; J. Med. Chem., 1976, vol. 19,615.

Deo drugi

METODE IZRAČUNAVANJA/PROCENE

UVOD

Opšti uvod za metode izračunanja, podaci i primeri mogu se naći u literaturi1.

Izračunate vrednosti Pow mogu se koristiti u sledeće svrhe:

- da se izabere odgovarajuća eksperimentalna metoda (opseg za metodu mućkanja u staklenom balonu: log Pow: - 2 do 4, opseg za HPLC metodu: log Pow od 0 do 6);

- za izbor odgovarajućih uslova ispitivanja (npr. referentne supstance za HPLC postupak, odnos zapremina n-oktanol/voda kod postupka mućkanja u staklenom balonu);

- kao interna laboratorijska provera mogućih eksperimentalnih grešaka;

- da se obezbede procenjene vrednosti za Pow u slučajevima kada se ne mogu primeniti eksperimentalne metode iz tehničkih razloga.

METODA PROCENE

Preliminarna procena particionog koeficijenta

Vrednost particionog koeficijenta procenjuje se na osnovu rastvorljivosti ispitivane supstance u čistim rastvaračima:

P procenjeno =	zasićenje cn oktanol
	zasićenje c voda

METODE IZRAČUNAVANJA

Princip metoda izračunavanja

Sve metode izračunavanja zasnivaju se na fragmentaciji molekula na odgovarajuće manje strukture za koje je poznat doprinos vrednosti Pow. Vrednost log Pow koja se odnosi na čitav molekul izračunava se potom kao zbir odgovarajućih vrednosti fragmenata plus zbir korekcija zbog intramolekulskih interakcija.

Postoje spiskovi konstanti fragmenata i korekcionih članova2, 3, 4, 5. Neke od ovih vrednosti redovno se ažuriraju2.

Kriterijumi kvaliteta

Pouzdanost metode izračunavanja opada sa povećanjem složenosti jedinjenja. Kod jednostavnih molekula sa malim molekulskim masama i jednom ili dve funkcionalne grupe, očekuje se odstupanje od 0,1 do 0,3 jedinica vrednosti log Pow između rezultata različitih metoda fragmentacije i izmerene vrednosti. U slučaju složenijih molekula granica greške je i veća. Granica greške zavisi od pouzdanosti i dostupnosti vrednosti konstanti koje se odnose na određene fragmente, kao i od sposobnosti da se prepoznaju intramolekulske interakcije (npr. vodonične veze) i od pravilne upotrebe korekcija (problem je manji ako se koristi kompjuterski softver CLOGP-3)2. Kod jedinjenja koja jonizuju važno je ispravno tumačenje naelektrisanja i stepena jonizacije.

Postupak izračunavanja

Hanšova π - metoda

Originalna konstanta π hidrofobnog supstituenta koju je uveo Fujira sa grupom autora6 definiše se na sledeći način:

px = log Pow (PhX) − log Pow (PhH)

pri čemu:

Pow (PhX) jeste particioni koeficijent supstituisanog aromatičnog derivata;

Pow (PhH) jeste koeficijent nesupstituisanog jedinjenja.

Na primer: pCl = log Pow (C6H5Cl) − log Pow (C6H6) = 2,84 − 2,13 = 0,71.

U skladu sa definicijom ova metoda se pre svega primenjuje kod aromatičnih supstituenata. p vrednosti za veliki broj ovakvih supstituenata date su u tabeli2, 3, 4. Ove vrednosti se koriste za izračunavanje log Pow za aromatične molekule ili fragmenata.

Rekerova metoda

Prema Rekerug log Pow izračunava se na sledeći način:

pri čemu:

fi jesu konstante različitih fragmenata molekula;

ai jeste učestalost različitih fragmenata molekula u molekulu koji se ispituje.

Korekcioni članovi mogu se izraziti kao proizvod integrala sa jednom konstantom Cm (tzv. magična konstanta). Vrednosti konstanti za fi i cm utvrđene su na osnovu podataka iz spiska u kome se nalazi 1054 eksperimentalno određenih vrednosti Pow (825 jedinjenja), primenom regresione analize3, 8. Određivanje interakcijskih termina sprovodi se na osnovu pravila datih u literaturi 5, 8, 9.

Hanš-Leov metod

Prema Hanšu i Leu3 vrednost log Pow izračunava se iz jednačine:

pri čemu:

fi jesu konstantne različitih fragmenata molekula;

Fj jeste korektivna vrednost;

a ai i bj jeste odgovarajuća učestalost nalaženja u molekulu.

Izvedene na osnovu vrednosti Pow utvrđenih eksperimentalnim putem, vrednosti konstanti atoma i grupa u molekulu i korektivne vrednosti Fj (tzv. faktori) iz spiska određene su metodom pokušaja i grešaka. Korektivne vrednosti podeljene su u nekoliko različitih klasa1, 3. Relativno je komplikovano i oduzima dosta vremena da se vodi računa o svim pravilima i svim korektivnim vrednostima. U tu svrhu razvijeni su odgovarajući softveri2.

Kombinovana metoda

Izračunavanje log P vrednosti kod složenih molekulskih struktura se znatno poboljšava, ukoliko se molekul razdvoji u veće podstrukture za koje postoje pouzdane log P vrednosti, koje su dostupne u tabelama2, 3 ili na osnovu sopstvenih merenja. Takvi fragmenti (npr. heterociklična jedinjenja, antrahinon, azobenzen) potom se mogu kombinovati sa Hanšovim π vrednostima ili Rekerovim ili Leovim konstantama.

Napomene:

1) Metoda izračunavanja se primenjuje na delimično ili potpuno jonizovana jedinjenja kada je moguće uzeti u obzir neophodne korektivne faktore.

2) Ukoliko se pretpostavlja postojanje vodoničnih veza, dodaju se odgovarajući korektivni faktori (oko + 0,6 do + 1,0 log Pow jedinica). Prisustvo takvih veza u molekulu se pretpostavlja na osnovu stereo modela ili na osnovu analize spektroskopskih podataka molekula.

3) Ukoliko je moguće više tautomernih oblika, koristi se najverovatniji oblik kao osnovu za proračune.

4) Pažljivo se prate revizije spiska sa konstantama fragmenata molekula.

Izveštaj

Kada se koristi metoda proračuna/procene izveštaj o izvršenom ispitivanju sadrži:

- opis supstance (smeša, nečistoće, itd.);

- indikacije o mogućim vodoničnim vezama, disocijaciji, naelektrisanju i svim drugim efektima (npr. tautomeriji);

- opis metode izračunavanja;

- identifikacija baze podataka;

- osobenosti pri izboru fragmenata;

- opsežna dokumentacija o proračunima.

Literatura

1. W.J. Lyman, W.F. Reehl and D.H. Rosenblatt (ed.), Handbook of Chemical Property Estimation Methods, McGraw-Hill, New York, 1983.

2. Pomona College, Medicinal Chemistry Project, Claremont, California 91711, USA, Log P Database and Med. Chem. Software (Program CLOGP -3).

3. C. Hansch, A.J. Leo, Substituent Constants for Correlation Analysis in Chemistry and Biology, John Wiley, New York, 1979.

4. A. Leo, C. Hansch, D. Elkins, Chem. Rev., 1971, vol. 71,525.

5. R.F. Rekker, H.M. de Kort, Eur. J. Med. Chem. - Chill. Ther. 1979, vol. 14,479.

6. T. Fujita, J. Iwasa and C. Hansch, J. Amer. Chem. Soc., 1964, vol. 86,5175.

7. R.F. Rekker, The Hydrophobic Fragmental Constant, Pharmacochemistry Library, Elsevier, NewYork, 1977,vol.1.

8. C.V. Eadsforth, P. Moser, Chemosphere, 1983, vol. 12,1459.

9. R.A. Scherrer, ACS, American Chemical Society, Washington D.C., 1984, Symposium Series 255, p. 225.

Deo treći

REFERENTNE SUPSTANCE ZA HPLC

Br.	Referentna supstanca	log Pow	pKa
1	2-butanon	0,3
2	4-acetilpiridin	0,5
3	anilin	0,9
4	acetanilid	1,0
5	benzil alkohol	1,1
6	p-metoksifenol	1,3	pKa = 10,26
7	fenoksisirćetna kiselina	1,4	pKa = 3,12
8	fenol	1,5	pKa = 9,92
9	2,4-dinitrofenol	1,5	pKa = 3,96
10	benzonitril	1,6
11	fenilacetonitril	1,6
12	4-metilbenzil alkohol	1,6
13	acetofenon	1,7
14	2-nitrofenol	1,8	pKa = 7,17
15	3-nitrobenzoeva kiselina	1,8	pKa = 3,47
16	4-hloranilin	1,8	pKa = 4,15
17	nitrobenzen	1,9
18	cimet alkohol	1,9
19	benzoeva kiselina	1,9	pKa=4,19
20	p-krezol	1,9	pKa=10,17
21	cimetna kiselina	2,1	pKa=3,89 cis 4,44 trans
22	anizol	2,1
23	metil-benzoat	2,1
24	benzen	2,1
25	3-metilbenzoeva kiselina	2,4	pKa = 4,27
26	4-hlorfenol	2,4	pKa = 9,1
27	trihloreten	2,4
28	atrazin	2,6
29	etilbenzoat	2,6
30	2,6-dihlorbenzonitril	2,6
31	3-hlorbenzoeva kiselina	2,7	pKa = 3,82
32	toluen	2,7
33	1-naftol	2,7	pKa = 9,34
34	2,3-dihloranilin	2,8
35	hlorbenzen	2,8
36	alilfenil etar	2,9
37	brombenzen	3,0
38	etilbenzen	3,2
39	benzofenon	3,2
40	4-fenilfenol	3,2	pKa=9,54
41	timol	3,3
42	1,4-dihlorbenzen	3,4
43	difenilamin	3,4	pKa = 0,79
44	naftalen	3,6
45	fenil-benzoat	3,6
46	izopropilbenzen	3,7
47	2,4,6-trihlorfenol	3,7	pKa = 6
48	bifenil	4,0
49	benzil-benzoat	4,0
50	2,4-dinitro-6 sec-butilfenol	4,1
51	1,2,4-trihlorbenzen	4,2
52	dodekanska kiselina	4,2
53	difenil-etar	4,2
54	n-butilbenzen	4,5
55	fenantren	4,5
56	fluoranten	4,7
57	dibenzil	4,8
58	2,6-difenilpiridin	4,9
59	trifenilamin	5,7
60	DDT	6,2

A.9. TAČKA PALJENJA

1. METODA ISPITIVANJA

1.1. UVOD

Pre izvođenja ispitivanja korisno je imati podatke o zapaljivosti supstance. Postupak ispitivanja primenjuje se na tečne supstance čije se pare mogu zapaliti izvorom paljenja. Date metode pouzdane su samo za opsege tačke paljenja koji su dati u pojedinačnim metodama.

Prilikom izbora metode koja će se primenjivati u postupku ispitivanja, uzima se u obzir mogućnost pojave hemijskih reakcija između supstance i posude za uzorak.

1.2. DEFINICIJE I MERNE JEDINICE

Tačka paljenja jeste najniža temperatura, korigovana na pritisak od 101,325 kPa, pri kojoj tečnost proizvodi paru u uslovima definisanim u ovoj metodi, u dovoljnoj količini za stvaranje zapaljive smeše pare i vazduha u tom sudu.

Merne jedinice: stepen Celzijusa (°C).

t = T - 273,15

pri čemu:

t jeste temperatura u stepenima Celzijusa (°C);

T jeste temperatura u stepenima kelvina (K).

1.3. REFERENTNE SUPSTANCE

Prilikom ispitivanja nove supstance nije potrebno u svim slučajevima koristiti referentne supstance. One pre svega služe za povremenu proveru metode, kao i da omoguće poređenje sa rezultatima ostalih metoda.

1.4. PRINCIP METODE

Supstanca se unosi u sud za ispitivanje i zagreva se ili se hladi do temperature ispitivanja u skladu sa postupkom opisanim u pojedinačnoj metodi ispitivanja. Ispitivanje paljenja vrši se radi utvrđivanja da li se uzorak pali na temperaturi ispitivanja.

1.5. KRITERIJUMI KVALITETA

1.5.1. Ponovljivost

Ponovljivost varira prema opsegu tačke paljenja i metode koja se koristi, maksimalno 2° C.

1.5.2. Osetljivost

Osetljivost zavisi od korišćene metode ispitivanja.

1.5.3. Specifičnost

Specifičnost nekih metoda ograničena je opsegom tačke paljenja i zavisi od svojstava supstance (npr. visoka viskoznost).

1.6. OPIS METODE

1.6.1. Priprema

Uzorak supstance za ispitivanje unosi se u aparaturu za ispitivanje u skladu sa odeljkom 1.6.3.1, odnosno sa odeljkom 1.6.3.2. ove metode.

Kada se ispituju energijom bogate ili toksične supstance, iz sigurnosnih razloga se preporučuje primena metode koja koristi manju količinu uzorka, oko 2 cm3.

1.6.2. Uslovi ispitivanja

Uređaj se postavlja u položaj u kom nema spoljašnjih uticaja, vodeći računa o bezbednosti.

1.6.3. Postupak ispitivanja

1.6.3.1. Metoda ravnoteže

Videti standarde: SRPS EN ISO 1516, SRPS EN ISO 3680, SRPS EN ISO 1523, SRPS EN ISO 3679.

1.6.3.2. Metoda neravnoteže

Metoda po Abelu

Videti standard: SRPS EN ISO 13736.

Metoda po Abel-Penskom aparatura

Videti standard: SRPS B.H8.047.

Metoda po TaguXXIV

Metoda po Penski-Martensu

Videti standard: SRPS EN ISO 2719.

Napomene:

Kada tačka paljenja, određena metodom neravnoteže iz odeljka 1.6.3.2. ove metode, iznosi 0° C ± 2° C, 21° C ± 2° C ili 55° C ± 2° C, tačku paljenja je potrebno potvrditi metodom ravnoteže uz upotrebu iste aparature.

Za davanje podataka koriste se isključivo metode koje daju temperaturu tačke paljenja.

Za određivanje tačke paljenja viskoznih tečnosti (boje, lepkovi i sl.) koje sadrže rastvarače, mogu se koristiti aparatura i metode koji su prikladni za određivanje tačke paljenja viskoznih tečnosti.

Videti standarde: SRPS EN ISO 3679, SRPS EN ISO 3680, SRPS EN ISO 1523.

______________
XXIV ASTM D 56

2. IZVEŠTAJ O ISPITIVANJU

Izveštaj o ispitivanju, ukoliko je moguće, sadrži:

- tačan opis supstance (identifikaciju i nečistoće);

- podatke o korišćenoj metodi, kao i mogućim odstupanjima;

- rezultate i dodatne napomene značajne za tumačenje rezultata.

A.10. ZAPALJIVOST (ZA ČVRSTE SUPSTANCE)

1. METODA ISPITIVANJA

1.1. UVOD

Pre izvođenja ispitivanja korisno je imati podatke o mogućim eksplozivnim svojstvima supstance.

Ovo ispitivanje primenjuje se isključivo na praškaste supstance, supstance u obliku paste ili u granulama.

Kako bi se izbeglo da se u ovu kategoriju svrstaju sve zapaljive supstance, već samo one koje brzo gore ili supstance čije je ponašanje u toku gorenja na bilo koji način opasno, u kategoriju lako zapaljivih svrstavaju se samo supstance čija brzina sagorevanja prelazi utvrđene granične vrednosti.

Posebnu opasnost predstavlja širenje usijanja kroz metalni prah zbog poteškoća koje se mogu javiti pri gašenju požara. Metalni prah se smatra visoko zapaljivom supstancom ukoliko podržava širenje usijanja kroz masu u određenom vremenskom roku.

1.2. MERNE JEDINICE

Vreme sagorevanja izražava se u sekundama.

1.3. REFERENTNE SUPSTANCE

Nisu propisane.

1.4. PRINCIPI METODE

Supstanca se oblikuje u vidu neprekidne trake ili neprekidnog praškastog traga dužine 250 mm. Preliminarno ispitivanje vrši se sa ciljem da se utvrdi da li dolazi do širenja gorenja sa razvojem plamena ili do tinjanja kada se supstanca zapali plamenikom na gas. Ukoliko se vatra proširi u dužini od 200 mm u određenom vremenskom roku, sprovodi se kompletno ispitivanje kako bi se utvrdila brzina sagorevanja.

1.5. KRITERIJUMI KVALITETA

Nisu propisani.

1.6. OPIS METODE

1.6.1. Preliminarno ispitivanje

Supstanca se oblikuje u vidu neprekidne trake ili neprekidnog praškastog traga dužine 250 mm, širine 20 mm i visine 10 mm na nezapaljivoj, neporoznoj podlozi koja slabo provodi toplotu. Vreo plamen iz plamenika na gas (minimalni prečnik 5 mm) prinosi se jednom kraju praškastog traga supstance sve dok se prah ne zapali ili maksimalno 2 minuta (5 minuta za metalni prah ili legure metala). Prati se da li se gorenje širi kroz trag u dužini od 200 mm u roku od 4 minuta (ili 40 minuta za metalni prah). Ukoliko se u roku od 4 minuta (ili 40 minuta za metalni prah) supstanca ne zapali i gorenje se ne proširi uz razvijanje plamena ili tinjanje u dužini od 200 mm praškastog traga ispitivane supstance, supstanca se ne smatra lako zapaljivom i nije potrebno vršiti dalje ispitivanje. Ukoliko se za manje od 4 minuta, ili za manje od 40 minuta kada je reč o metalnom prahu, ispitivana supstanca zapali i požar se proširi po uzorku u dužini od 200 mm, primenjuje se postupak iz odeljka 1.6.2. ove metode i ostalih odeljaka.

1.6.2. Određivanje brzine gorenja

1.6.2.1. Priprema

Praškasta ili supstanca u granulama naspe se u kalup dužine 250 mm sa poprečnim presekom u obliku trougla unutrašnje visine 10 mm i širine 20 mm. Sa obe strane kalupa montiraju se dve metalne ploče kao stranični graničnici koji prelaze gornju ivicu kalupa za 2 mm (videti Sliku). Kalup se zatim tri puta ispusti sa visine od 2 cm na čvrstu podlogu. Ukoliko je potrebno kalup se ponovo napuni. Poprečni graničnici se zatim skinu, a višak supstance očisti. Preko kalupa se stavlja ploča od nezapaljivog, neporoznog materijala koji slabo provodi toplotu, cela aparatura se okrene naopako, a zatim se ukloni kalup.

Supstance u obliku paste razmažu se po podlozi koja je napravljena od nezapaljivog, neporoznog materijala koji slabo provodi toplotu u obliku užeta dužine 250 mm sa poprečnim presekom oko 1 cm2.

1.6.2.2. Uslovi ispitivanja

U slučaju supstanci koje su osetljive na vlagu ispitivanje se izvodi što je brže moguće nakon što se supstanca izvadi iz posude.

1.6.2.3. Postupak ispitivanja

Formira se uzorak i postavlja u digestor.

Brzina protoka vazduha treba da bude dovoljna da spreči širenje dima laboratorijom i da se ne menja tokom ispitivanja. Oko aparature se podigne zaklon. Vreo plamen iz plamenika na gas (minimalni prečnik 5 mm) koristi se da se zapali supstanca na jednom kraju. Kada se supstanca upali sa razdaljine od 80 mm, na narednih 100 mm meri se brzina gorenja. Ispitivanje se ponavlja šest puta, i svaki put se koristi čista hladna ploča, osim ukoliko se ranije dobiju pozitivni rezultati.

2. PODACI

Za procenu su značajni podaci o: vremenu sagorevanja dobijenom na preliminarnom ispitivanju (odeljak 1.6.1. ove metode) i najkraćem vremenu sagorevanja od najviše šest ispitivanja (odeljak 1.6.2.3. ove metode).

3. IZVEŠTAVANJE

3.1. IZVEŠTAJ O ISPITIVANJU

Izveštaj o ispitivanju, ako je moguće, sadrži:

- precizan opis supstance (identifikacija i nečistoće);

- opis supstance koja se ispituje, njeno fizičko stanje uključujući sadržaj vlage;

- rezultate preliminarnog ispitivanja i ispitivanja za utvrđivanje brzine sagorevanja, ukoliko je izvršeno;

- sve dodatne podatke značajne za tumačenje rezultata.

3.2. TUMAČENJE REZULTATA

Praškaste supstance i supstance u obliku grnula ili paste smatraju se lako zapaljivima kada je vreme sagorevanja na bilo kom od sprovedenih ispitivanja opisanih u odeljku 1.6.2. ove metode manje od 45 sekundi. Metalni prah ili legure metala smatraju se lako zapaljivim supstancama kada se mogu zapaliti ili se zona reakcije proširi na ceo uzorak u roku od 10 minuta ili manje.

4. LITERATURA

1. NF T 20-042 (September 85). Chemical products for industrial use. Determination of the flammability of solids.

Slika: Kalup i pribor za pripremu uzorka za ispitivanje (Sve dimenzije izražene su u milimetrima)

A.11. ZAPALJIVOST (ZA GASOVE)

1. METODA ISPITIVANJA

1.1. UVOD

Ovom metodom utvrđuje se da li su gasovi zapaljivi u smeši sa vazduhom na sobnoj temperaturi (oko 20° C) i atmosferskom pritisku, i ako jesu, u kojim opsezima koncentracija. Smeše ispitivanog gasa (u rastućim koncentracijama) i vazduha izlažu se dejstvu električne varnice i posmatra se da li dolazi do paljenja.

1.2. DEFINICIJE

Opseg zapaljivosti jeste opseg koncentracija između donje i gornje granice eksplozivnosti. Donja i gornja granica eksplozivnosti jesu one granične koncentracije zapaljivih gasova u smeši sa vazduhom kod kojih ne dolazi do pojave plamena.

1.3. REFERENTNE SUPSTANCE

Nisu propisane.

1.4. PRINCIP METODE

Koncentracija gasa u vazduhu povećava se postepeno i smeša se svaki put izlaže električnoj varnici.

1.5. KRITERIJUMI KVALITETA

Nisu propisani.

1.6. OPIS METODE

1.6.1. Aparatura

Posuda za ispitivanje jeste uspravni stakleni cilindar minimalnog unutrašnjeg prečnika 50 mm i minimalne visine 300 mm. Elektrode za paljenje postavljaju se na rastojanju od 3 mm do 5 mm i 60 mm iznad dna cilindra. Cilindar ima otvor za odušak. Aparatura se zaštićuje da bi se sprečila eventualna oštećenja usled eksplozije.

Kao izvor paljenja koristi se standardna indukciona varnica trajanja 0,5 sekundi, koju proizvodi visokonaponski transformator izlaznog napona od 10 kV do 15 kV (maksimalne snage 300 W). Primer odgovarajuće aparature dat je u literaturi2.

1.6.2. Uslovi ispitivanja

Ispitivanje se izvodi na sobnoj temperaturi (oko 20° C).

1.6.3. Postupak ispitivanja

U stakleni cilindar se pomoću pumpi uvodi poznata koncentracija gasa u vazduhu. Varnica se propušta kroz smešu i posmatra se da li se plamen odvaja od izvora paljenja i da li se razvija samostalno. Koncentracija gasa se menja u koracima od 1% zapreminski sve dok ne dođe do paljenja.

Ako hemijska struktura gasa ukazuje da je on nezapaljiv i ako se izračuna sastav stehiometrijske smeše sa vazduhom, onda se samo smeše u opsegu 10% manje od stehiometrijskog sastava do 10% više od ovog sastava ispituju u koracima od 1% zapreminski.

2. PODACI

Jedini značajan podatak za određivanje ovog svojstva je pojava i razvoj plamena.

3. IZVEŠTAVANJE

Izveštaj o ispitivanju, ukoliko je moguće, sadrži:

- precizan opis supstance (identifikaciju i nečistoće);

- opis korišćene aparature sa njenim dimenzijama;

- temperaturu na kojoj je supstanca ispitivana;

- ispitane koncentracije i dobijene rezultate;

- rezultat ispitivanja: nezapaljivi gas ili lako zapaljivi gas;

- ukoliko je zaključeno da je gas nezapaljiv, unose se podaci o opsegu koncentracija koji je ispitan u koracima od 1% zapreminski;

- sve podatke i napomene značajne za tumačenje rezultata.

4. LITERATURA

1. NF T 20-041 (September 85) Chemical products for industrial use. Determination of the flammability of gases.

2. W. Berthold, D. Conrad, T. Grewer, H. Grosse-Wortmann "Entwicklung einer Standard-Apparatur zur Messung von Explosionsgrenzen". Chem.-Ing.-Tech. 1984, vo1. 56, 2, 126-127., T. Redeker und H. Schacke, p. 126-127.

A.12. ZAPALJIVOST (U KONTAKTU SA VODOM)

1. METODA ISPITIVANJA

1.1. UVOD

Ovom metodom ispitivanja utvrđuje se da li se u reakciji supstance sa vodom ili vlažnim vazduhom razvijaju opasne količine gasa ili gasova koji mogu biti veoma zapaljivi.

Metoda se primenjuje i na čvrste i na tečne supstance, a ne primenjuje se na supstance koje se spontano pale u kontaktu sa vazduhom.

1.2. DEFINICIJE

Veoma zapaljiva supstanca jeste supstanca koja u kontaktu sa vodom ili vlažnim vazduhom razvija veoma zapaljive gasove u opasnim količinama, minimalnom brzinom od 1 L/kg po satu.

1.3. PRINCIPI METODE

Supstanca se ispituje postupno (korak po korak) kako je opisano u ovom odeljku. Ukoliko se u bilo kom koraku razvije plamen, ispitivanje se ne nastavlja. Ukoliko je poznato da supstanca ne razvija burnu reakciju sa vodom, nastavlja se sa sprovođenjem ispitivanja do koraka 4 (videti odeljak 1.3.4. ove metode).

1.3.1. Korak 1

Supstanca koja se ispituje stavlja se u posudu sa destilovanom vodom temperature 20° C i prati se da li će se zapaliti gasovi koji se pri tom razvijaju.

1.3.2. Korak 2

Ispitivana supstanca stavlja se na filter papir koji pluta po površini posude sa destilovanom vodom temperature 20° C i prati se da li će se zapaliti gasovi koji se pri tom razvijaju.

Filter papir se stavlja da bi zadržao supstancu na jednom mestu čime se povećava mogućnost da se ona zapali.

1.3.3. Korak 3

Ispitivana supstanca formira se u obliku gomile visine oko 2 cm i prečnika oko 3 cm. Na tako napravljenu gomilu doda se nekoliko kapi vode i prati se da li će se zapaliti gasovi koji se pri tom razvijaju.

1.3.4. Korak 4

Supstanca koja se ispituje meša se sa destilovanom vodom temperature od 20° C i meri se brzina razvijanja gasova u periodu od sedam sati, u intervalima od jednog sata. Ukoliko je brzina razvijanja gasova promenljiva, ili ukoliko se stalno povećava, nakon sedam sati merenja, vreme posmatranja se produžava maksimalno do pet dana. Ispitivanje se može prekinuti kada brzina razvijanja gasova pređe 1 L/kg na sat.

1.4. REFERENTNE SUPSTANCE

Nisu propisane.

1.5. KRITERIJUMI KVALITETA

Nisu propisani.

1.6. OPIS METODE

1.6.1. Korak 1

1.6.1.1. Uslovi ispitivanja

Ispitivanje se izvodi na sobnoj temperaturi (oko 20° C).

1.6.1.2. Postupak ispitivanja

Malu količinu supstance koja se ispituje (oko 2 mm u prečniku) staviti u posudu sa destilovanom vodom. Prati se da li se razvija neki gas i da li se taj gas pali. Ukoliko se zapali gas koji se tako razvio ne nastavlja se sa ispitivanjem supstance jer se ona smatra opasnom.

1.6.2. Korak 2

1.6.2.1. Aparatura

Filter papir koji pluta po površini destilovane vode u odgovarajućem sudu, npr. šolji za uparavanje prečnika 100 mm.

1.6.2.2. Uslovi ispitivanja

Ispitivanje se izvodi na sobnoj temperaturi (oko 20° C).

1.6.2.3. Postupak ispitivanja

Malu količinu supstance koja se ispituje (oko 2 mm u prečniku) staviti na centar filter papira. Prati se da li se razvija neki gas i da li se taj gas pali. Ukoliko se zapali gas koji se tako razvio ne nastavlja se sa ispitivanjem supstance jer se ona smatra opasnom.

1.6.3. Korak 3

1.6.3.1. Uslovi ispitivanja

Ispitivanje se izvodi na sobnoj temperaturi (oko 20° C).

1.6.3.2. Postupak ispitivanja

Supstanca koja se ispituje formira se u obliku gomile visine oko 2 cm i prečnika oko 3 cm sa ulegnućem na vrhu. Nekoliko kapi vode ubaci su u šupljinu formiranu na vrhu gomile i prati se da li se razvija neki gas i da li se taj gas pali. Ukoliko se zapali gas koji se tako razvio ne nastavlja se sa ispitivanjem supstance jer se ona smatra opasnom.

1.6.4. Korak 4

1.6.4.1. Aparatura

Aparatura se postavlja kao što je prikazano na Slici.

1.6.4.2. Uslovi ispitivanja

Pregledati posudu u kojoj se nalazi supstanca koja će se ispitivati i utvrditi da li sadrži materije u prahu veličine čestica < 500 μm. Ukoliko praškaste materije čine više od 1% masenog od ukupne količine supstance ili ukoliko je uzorak trošan, pre ispitivanja čitava supstanca se spraši kako bi se prilikom pakovanja i rukovanja omogućilo smanjenje veličine čestica supstance. U suprotnom, supstanca se ispituje u obliku u kome je dobijena. Ispitivanje se izvodi na sobnoj temperaturi (oko 20° C) i pri atmosferskom pritisku.

1.6.4.3. Postupak ispitivanja

U kapalicu se sipa 10 ml do 20 ml vode, a 10 g supstance stavi se u erlenmajer. Zapremina gasova koji se pri tom izdvajaju meri se na bilo koji odgovarajući način. Slavina na kapalici otvori se tako da voda kaplje u erlenmajer i uključi se štoperica. Izdvajanje gasova proverava se na svakih sat vremena tokom perioda od sedam sati. Ukoliko je brzina izdvajanja gasova promenljiva, ili ukoliko se stalno povećava, nakon sedam sati merenja, merenje se produžava najviše do pet dana. Ispitivanje se može prekinuti u bilo kom trenutku merenja ako brzina razvijanja gasova pređe 1 L/kg na sat. Ovo ispitivanje vrši se tri puta.

Analizira se hemijski sastav gasa ukoliko je nepoznat. Kada gas sadrži veoma zapaljive sastojke, a nije poznato da li je čitava smeša veoma zapaljiva, pravi se smeša istog sastava i ispituje se u skladu sa metodom A.11. koja je data u ovom prilogu.

2. PODACI

Supstanca se smatra opasnom ukoliko:

- dolazi do spontanog paljenja u bilo kom koraku postupka ispitivanja;

- dolazi do izdvajanja zapaljivog gasa brzinom većom od 1 L/kg supstance na sat.

3. IZVEŠTAVANJE

Izveštaj o ispitivanju, ukoliko je moguće, sadrži:

- precizan opis supstance (identifikacija i sadržaj nečistoća);

- detalje o prethodnim pripremama supstance;

- rezultate ispitivanja (koraci 1, 2, 3 i 4 dati u odeljku 1.6. ove metode);

- hemijski sastav izdvojenog gasa;

- brzinu izdvajanja gasa ukoliko je primenjen korak 4 (dat u odeljku 1.6.4. ove metode);

- dodatne napomene važne za tumačenje rezultata.

4. LITERATURA

1. Recommendations on the transport of dangerous goods, test and criteria, 1990, United Nations, New York.

2. NF T 20-040 (September 85) Chemical products for industrial use. Determination of the flammability of gases formed by the hydrolysis of solid and liquid products.

Slika: Aparatura

A.13. SAMOZAPALJIVOST

(ZA ČVRSTE I TEČNE SUPSTANCE I SMEŠE)

1. METODA ISPITIVANJA

1.1. UVOD

Ispitivanje se primenjuje na čvrste i tečne supstance koje se, u malim količinama, spontano pale ubrzo posle kontakta sa vazduhom na sobnoj temperaturi (oko 20° C).

Ovom metodom se ne ispituju supstance koje se, pre nego što se zapale, izlažu vazduhu satima ili danima na sobnoj ili povišenoj temperaturi.

1.2. DEFINICIJE

Smatra se da su supstance samozapaljive ukoliko se pale ili izazivaju ugljenisanje pri uslovima iz odeljka 1.6. ove metode.

Može se ukazati potreba za ispitivanjem samozapaljivosti tečnosti prema metodi A.15. Temperatura samozapaljenja (za tečnosti i gasove) datoj u ovom prilogu.

1.3. REFERENTNE SUPSTANCE

Nisu propisane.

1.4. PRINCIP METODE

Supstanca se, bilo da je u čvrstom ili tečnom stanju, dodaje na inertni nosač i dovodi u kontakt sa vazduhom na sobnoj temperaturi u periodu od pet minuta. Ukoliko se tečna supstanca ne zapali, apsorbuje se u filter papir i izloži vazduhu na sobnoj temperaturi (oko 20° C) u periodu od pet minuta. Ako se čvrsta ili tečna supstanca zapale, ili ako tečna supstanca zapali ili ugljeniše filter papir, supstanca se smatra samozapaljivom.

1.5. KRITERIJUMI KVALITETA

Ponovljivost: zbog značaja za bezbednost jedan pozitivan rezultat je dovoljan da bi se supstanca smatrala samozapaljivom.

1.6. OPIS METODE

1.6.1. Aparatura

Porcelanska šolja prečnika oko 10 cm puni se dijatomejskom zemljom do visine od oko 5 mm na sobnoj temperaturi (oko 20° C).

Napomena: Dijatomejska zemlja ili bilo koja druga slična inertna supstanca koja je uobičajeno dostupna uzima se kao reprezentativni uzorak zemljišta na koji se ispitivana supstanca sipa u slučaju akcidenta (nezgode).

Za ispitivanje tečnosti koristi se suvi filter papir koji se ne pali u kontaktu sa vazduhom kada dođe u dodir sa inertnim nosačem.

1.6.2. Postupak ispitivanja

a) Praškaste čvrste supstance i smeše

Sipa se 1 cm3 do 2 cm3 supstance koja se ispituje sa oko 1 cm visine na nezapaljivu površinu. Zatim se posmatra da li se supstanca pali tokom kapanja ili u roku od pet minuta stajanja. Ispitivanje se ponavlja šest puta, osim ako ne dođe do paljenja.

b) Tečnosti

Sipa se oko 5 cm3 tečnosti koja se ispituje u za to pripremljenu porculansku šolju. Zatim se posmatra da li se supstanca zapali u roku od pet minuta.

Ukoliko u šest ispitivanja ne dođe do paljenja, vrši se sledeće ispitivanje: špricem se nanese 0,5 ml uzorka za ispitivanje na udubljeni filter papir. Zatim se posmatra da li dolazi do paljenja ili ugljenisanja filter papira u roku od pet minuta od nanošenja tečnosti. Ispitivanje se ponavlja tri puta, osim ako ne dođe do paljenja ili ugljenisanja.

2. PODACI

2.1. OBRADA REZULTATA

Ispitivanje se može prekinuti kad se uoče pozitivni rezultati kod bilo kog ispitivanja.

2.2. PROCENA

Smatra se da je supstanca samozapaljiva ako se zapali u roku od pet minuta po dodavanju te supstance na nosač i nakon izlaganja vazduhu, ili ako tečnost ugljeniše ili zapali filter papir u roku od pet minuta od nanošenja na papir i izlaganja vazduhu.

3. IZVEŠTAVANJE

Izveštaj, ukoliko je moguće, sadrži:

- precizan opis supstance (identifikaciju i sadržaj nečistoća);

- rezultate ispitivanja;

- sve dodatne napomene važne za tumačenje rezultata.

4. LITERATURA

1. NF T 20-039 (September 85) Chemical products for industrial use. Determination of the spontaneous flammability of solids and liquids.

2. Recommendations on the Transport of Dangerous Goods, Test and criteria, 1990, United Nations, New York.

A.14. EKSPLOZIVNOST

Deo prvi

1. METODA ISPITIVANJA

1.1. UVOD

Ova metoda opisuje postupak ispitivanja kojim se utvrđuje da li čvrsta supstanca ili supstanca u obliku paste predstavljaju potencijalno opasne supstance koje mogu lako da eksplodiraju kada se izlože plamenu (termička osetljivost), udaru ili trenju (osetljivost na mehanički stimulus), i da li tečna supstanca razvija eksplozivno dejstvo kada se izloži dejstvu plamena ili udaru.

Metoda se sastoji iz tri dela:

1. ispitivanje termičke osetljivosti1;

2. ispitivanje mehaničke osetljivosti u odnosu na udar1;

3. ispitivanje mehaničke osetljivosti u odnosu na trenje1.

Ovom metodom dobijaju se podaci za procenu verovatnoće izazivanja eksplozije supstance primenom uobičajenih stimulusa. Metoda nije namenjena za utvrđivanje da li supstanca može da eksplodira pod bilo kojim uslovima.

Primenom ove metode utvrđuje se da li supstanca ima eksplozivna svojstva (termička i mehanička osetljivost) pod određenim uslovima. Zasniva se na primeni više tipova aparatura za ispitivanje koje se najčešće koriste u svetu1 i koje daju dobre rezultate. Ova metoda nije definitivna. Mogu se koristiti i alternativne aparature ako su prihvaćene na međunarodnom nivou i da se rezultati takvih ispitivanja mogu dovesti u vezu i porediti sa rezultatima dobijenim primenom propisane aparature.

Ispitivanje se ne sprovodi kada dostupni podaci o termodinamičkim svojstvima (npr. toplota nastajanja, toplota razlaganja supstance) i/ili odsustvo određenih reaktivnih grupa2 u strukturnoj formuli omogućavaju da se dovoljno pouzdano utvrdi da supstanca nema svojstva koja dovode do njenog brzog razlaganja uz izdvajanje gasova i oslobađanje toplote (tj. materijal ne predstavlja rizik od eksplozije). Kod tečnih supstanci se ne sprovodi ispitivanje mehaničke osetljivosti u odnosu na trenje.

1.2. DEFINICIJE

Eksplozivi jesu supstance koje mogu da eksplodiraju pod dejstvom plamena ili supstance koje su osetljive na udar ili trenje pri primeni propisane aparature za ispitivanje (ili su osetljivije na mehaničke udare od 1,3-dinitrobenzena ako se primenjuju alternativne aparature za ispitivanje).

1.3. REFERENTNE SUPSTANCE

1,3-dinitrobenzen, tehnički kristalan proizvod prosejan kroz sito dimenzija 0,5 mm za potrebe ispitivanja reakcije na udar ili trenje.

Perhidro-1,3,5-trinitro-1,3,5-triazin (RDX, heksogen, ciklonit- CAS 121-82-4) prekristalisan iz vodenog rastvora cikloheksanona, koji je potom prosejan na vlažnom putu kroz sito veličine 250 μm i zadržan na situ veličine 150 μm, a potom osušen na temperaturi od 103° C ± 2° C (tokom 4 sata) radi sprovođenja druge serije ispitivanja osetljivosti na trenje i udar.

1.4. PRINCIP METODE

Preliminarna ispitivanja neophodna su da bi se utvrdili bezbednosni uslovi za izvođenje tri ispitivanja osetljivosti.

1.4.1. Ispitivanje bezbednosti pri rukovanju supstancom3

Iz bezbednosnih razloga, pre nego što se pristupi izvođenju osnovnog ispitivanja, male količine uzorka (oko 10 mg) ispitivane supstance zagrevaju se na otvorenom, gasnim plamenikom, izlažu se udarcu - uz primenu odgovarajuće aparature i trenju - uz upotrebu čekića i nakovnja ili drugog uređaja za ispitivanje trenja. Cilj ovog ispitivanja jeste da se utvrdi da li je supstanca toliko osetljiva i eksplozivna da se opisana ispitivanja, a pre svega ispitivanja njene termičke osetljivosti, sprovode uz posebne mere bezbednosti kako lice koje sprovodi ispitivanja ne bi bilo povređeno.

1.4.2. Termička osetljivost

Ova metoda podrazumeva zagrevanje supstance u čeličnoj cevi, zatvorenoj pomoću prigušnica sa različitim prečnikom otvora, kako bi se utvrdilo da li supstanca eksplodira pri intenzivnom zagrevanju u zatvorenoj sredini.

1.4.3. Mehanička osetljivost (udar)

Ovom metodom supstanca se izlaže udaru koji izaziva određena masa koja se ispusti na supstancu sa određene visine.

1.4.4. Mehanička osetljivost (trenje)

Ovom metodom čvrsta supstanca ili supstanca u obliku paste izlaže se trenju između standardnih površina pod određenim uslovima opterećenja i relativnog kretanja.

1.5. KRITERIJUMI KVALITETA

Nisu propisani.

1.6. OPIS METODE

1.6.1. Termička osetljivost (uticaj plamena)

1.6.1.1. Aparatura

Aparatura se sastoji od čelične cevi za jednokratnu upotrebu i višenamenskih zapušača (Slika 1), koji se postavljaju u sigurnosni uređaj za zagrevanje. Svaka cev izrađuje se oblikovanjem pod presom od čeličnog lima (videti Deo drugi ove metode) i ima unutrašnji prečnik 24 mm, dužinu 75 mm i debljinu zidova 0,5 mm. Cevi se na otvorenom kraju obrađuju tako da se mogu zatvoriti prigušnicom. Prigušnica je otporna na pritisak, ima centralni otvor, i pričvršćuje se za cev dvodelnim vijkom (sa navojem i maticom). Navoji vijka su izrađeni od visoko legiranog čelika sa hromom i manganom (videti Deo drugi ove metode) koji je otporan na visoke temperature koje mogu ići i do 800° C. Prigušnice su debljine 6 mm, načinjene od čelika otpornog na toplotu (videti Deo drugi ove metode), različitih veličina otvora.

1.6.1.2. Uslovi ispitivanja

Supstanca se ispituje u stanju u kome je dobijena. Izuzetno, npr. ukoliko je supstanca presovana, izlivena ili na drugi način komprimovana, može se najpre zdrobiti a potom ispitati.

Kod supstanci u čvrstom stanju, masa materijala koji se ispituje određuje se suvim postupkom u dve faze. Tarirana cev napuni se sa 9 cm3 supstance i sabije uz primenu sile od 80 N na poprečni presek cevi. Iz bezbednosnih razloga ili u slučajevima kada fizički oblik uzorka može biti izmenjen zbog kompresije koristi se neki drugi način punjenja, npr. ako je supstanca veoma osetljiva na trenje onda se ne primenjuje metod sabijanja. Ukoliko je materijal kompresibilan dodaje se još materijala sve dok se ne dođe do granice od 55 mm ispod vrha cevi. Zatim se odredi ukupna masa supstance koja je potrebna da se dođe do ove granice od 55 mm ispod vrha cevi i dodaju se još dve količine, pri čemu se svaki put za sabijanje koristi sila od 80 N. Zatim se ili doda još materijala ili se on odvadi tako da ostane količina u visini od 15 mm u odnosu na vrh cevi. Izvrši se druga provera na suvo uz upotrebu količine koja odgovara trećini sabijene mase korišćene kod prve suve probe. Još dva puta se dodaje supstanca i to ona koja je prethodno odvađena. Svaki put za sabijanje koristi se sila od 80 N, sve dok nivo supstance ne dođe do visine od 15 mm ispod vrha cevi. Količina čvrste supstance izmerena prilikom druge suve probe koristi se pri svakom daljem ispitivanju. Punjenje se vrši u tri jednake količine, od kojih se svaka kompresuje do 9 cm3 uz upotrebu odgovarajuće sile. (Postupak se olakšava upotrebom prstena za pravljenje proreda.)

Tečnosti i gelovi sipaju se u cev do visine od 60 mm, vodeći računa da se kod gelova ne stvaraju šupljine. Navojna obujmica se navuče na cev odozdo i ubacuje se odgovarajuća prigušnica. Navoj se zateže nakon što se nanese određena količina lubrikanta na bazi molibden-disulfida. Važno je proveriti da nema supstance između prirubnice i ploče ili na navojima.

Zagrevanje se vrši propanom iz industrijskih boca koje imaju regulator pritiska (60 mbar do 70 mbar) koji omogućava njegovu ravnomernu distribuciju (na šta upućuje vizuelna provera plamena u gorionicima) cevovodima do četiri gorionika. Gorionici se raspoređuju oko komore za ispitivanje kao što je prikazano na Slici 1. Četiri gorionika imaju kombinovanu potrošnju od oko 3,2 L propana u minuti.

Koriste se i druga gasovita goriva i drugačiji gorionici, ali brzina zagrevanja treba da bude u skladu sa brzinom datom na Slici 3. Kod svih tipova aparatura povremeno se vrši provera brzine zagrevanja uz pomoć cevi koje su napunjene dibutil-ftalatom kao što je prikazano na Slici 3.

1.6.1.3. Postupak ispitivanja

Ispitivanja se izvode ili dok se cev ne raspadne ili tako što se cev zagreva pet minuta. Kada se pri ispitivanju cev raspadne na tri ili više delova, koji mogu biti međusobno spojeni uskim trakama metala kao što je prikazano na Slici 2, smatra se da je došlo do eksplozije. Ako se prilikom ispitivanja cev raspala na manji broj delova ili se nije raspala, smatra se da nije došlo do eksplozije.

Prvo se sprovodi serija od tri ispitivanja sa prečnikom otvora prigušnice od 6,0 mm. Ukoliko ne dođe do eksplozije, vrši se druga serija od tri ispitivanja sa prečnikom otvora prigušnice od 2,0 mm. Ukoliko pri bilo kojoj od ovih serija ispitivanja dođe do eksplozije ne vrše se dalja ispitivanja.

1.6.1.4. Procena

Smatra se da je ispitivanje dalo pozitivne rezultate kada pri bilo kojoj od navedenih serija ispitivanja dođe do eksplozije.

1.6.2. Mehanička osetljivost (udar)

1.6.2.1. Aparatura (Slika 4)

Osnovni delovi tipične aparature sa padajućim čekićem su: klada od livenog čelika sa postoljem, nakovanj, kolona, vođice, tegovi, sprava za otpuštanje i držač uzorka. Čelični nakovanj dimenzija: 100 mm (prečnik) x 70 mm (visina) zašrafi se na gornju površinu čeličnog bloka dimenzija: 230 mm (dužina) x 250 mm (širina) x 200 mm (visina) sa livenim postoljem dimenzija: 450 mm (dužina) x 450 mm (širina) x 60 mm (visina). Kolona, sačinjena od bešavne čelične cevi, pričvršćuje se za nosač koji je zašrafljen za zadnji deo čeličnog bloka. Četiri šrafa pričvršćuju opremu za čvrst betonski blok 60 cm x 60 cm x 60 cm tako da su šine vođica u vertikalnom položaju i da tegovi padaju slobodno. Mogu se koristiti tegovi od 5 kg i 10 kg, napravljeni od čvrstog čelika. Udarni deo tega napravljen je od ojačanog čelika, HRC 60 do 63 i ima minimalni prečnik 25 mm.

Uzorak koji se ispituje zatvara se u uređaj za ispitivanje osetljivosti na udar koji se sastoji od dva koaksijalna cilindra napravljena od čvrstog čelika. Cilindri su postavljeni jedan iznad drugog i smeštaju se u šupalj cilindrični prsten od čelika. Cilindri od čvrstog čelika treba da budu prečnika 10 mm (- 0,003 mm, - 0,005 mm) i visine 10 mm, ispolirane površine, zaobljenih ivica (radijus zakrivljenosti 0,5 mm) i tvrdoće HRC 58 do 65. Šuplji cilindar ima spoljni prečnik 16 mm, ispoliranu unutrašnjost prečnika 10 mm (+ 0,005 mm, + 0,010 mm) i visine 13 mm. Uređaj za ispitivanje osetljivosti na udar postavlja se na nakovanj (prečnika 26 mm i visine 26 mm) koji je napravljen od čelika i centrira se pomoću prstena sa perforacijama koje omogućavaju ispuštanje para.

1.6.2.2. Uslovi ispitivanja

Zapremina uzorka je 40 mm3 ili odgovara alternativnoj opremi koja se koristi. Čvrste supstance ispituju se u suvom stanju i pripremaju na sledeći način:

1) praškaste supstance seju se kroz sito (veličina sita 0,5 mm); sve što prođe kroz sito koristi se za ispitivanje;

2) presovane, izlivene ili na drugi način komprimovane supstance sitne se u sitnije komade koji se proseju. Prosejani komadi prečnika između 0,5 mm i 1 mm koriste se pri ispitivanju i smatraju se uzorcima originalne supstance.

Supstance koje se isporučuju u obliku paste ispituju se u suvom stanju kad god je moguće, ili nakon uklanjanja što je moguće veće količine razređivača. Supstance koje se nalaze u tečnom stanju ispituju se tako što se ostavi razmak od 1 mm između gornjeg i donjeg cilindra.

1.6.2.3. Postupak ispitivanja

Vrši se serija od 6 ispitivanja uz bacanje tega mase od 10 kg sa visine od 0,40 m (40 J). Ukoliko pri seriji ispitivanja od 40 J dođe do eksplozije, sprovodi se još jedna serija od 6 ispitivanja u kojoj se koriste tegovi mase od 5 kg koji se bacaju sa visine od 0,15 m (7,5 J). Kod drugačije aparature uzorak se poredi sa odabranom referentnom supstancom po ustanovljenoj proceduri (npr. gore-dole tehnika, itd).

1.6.2.4. Procena

Rezultati ispitivanja smatraju se pozitivnim kada dođe do eksplozije (eksplozija sa vatrom i/ili stanje ekvivalentno eksploziji) najmanje kod jednog ispitivanja sa opisanim uređajem za ispitivanje osetljivosti na udar ili ako je uzorak osetljiviji od 1,3-dinitrobenzola ili RDX kod alternativnog ispitivanja osetljivosti na udar.

1.6.3. Mehanička osetljivost (trenje)

1.6.3.1. Aparatura (Slika 5)

Aparatura za ispitivanje osetljivosti na trenje sastoji se od osnovne ploče od livenog čelika na koju se postavlja aparatura za ispitivanje osetljivosti na trenje. Aparatura se sastoji od fiksiranog porcelanskog klina i pokretne porcelanske ploče. Porcelanska ploča se nalazi na klizaču koji se pokreće pomoću dve vođice. Klizač je povezan sa elektromotorom pomoću spojnice, ekscentra i odgovarajućeg prenosnog mehanizma koji omogućava da se porcelanska ploča pokrene, samo jedanput: napred i nazad ispod porcelanskog klina u dužini od 10 mm. Porcelanski klin izdržava opterećenje od, na primer, 120 N do 360 N.

Ravne porcelanske ploče izrađuju se od belog tehničkog porcelana (hrapavost 9 μm do 32 μm) i imaju dimenzije: 25 mm (dužina) x 25 mm (širina) x 5 mm (visina). Cilindrični porcelanski klin takođe se izrađuje od belog tehničkog porcelana i ima dužinu 15 mm, prečnik 10 mm i neravne sferne krajeve sa poluprečnikom zakrivljenosti od 10 mm.

1.6.3.2. Uslovi ispitivanja

Zapremina uzorka je 10 mm3 ili odgovara alternativnoj aparaturi koja se koristi. Čvrste supstance ispituju se u suvom stanju i pripremaju na sledeći način:

1) praškaste supstance seju se kroz sito (veličina sita 0,5 mm); sve što prođe kroz sito koristi se za ispitivanje;

2) presovane, izlivene ili na drugi način komprimovane supstance usitne se na sitnije komade koji se proseju. Prosejani komadi prečnika < 0,5 mm koriste se pri ispitivanju.

Supstance koje se isporučuju u obliku paste ispituju se u suvom stanju kad god je moguće. Ukoliko se supstanca ne može dovesti u suvo stanje, pasta (nakon uklanjanja što veće količine rastvarača) se ispituje u filmu debljine 0,5 mm, širine 2 mm i dužine 10 mm. Film se pravi pomoću šablona.

1.6.3.3. Postupak ispitivanja

Porcelanski klin dovede se u poziciju iznad uzorka i optereti se. Kada se sprovodi ispitivanje, markeri naneti sunđerom na porcelanskoj osnovi treba da stoje u transverzalnom položaju u odnosu na pravac kretanja.

Vodi se računa da klin bude na uzorku, da se dovoljna količina ispitivanog materijala nalazi ispod klina i da se podloga pravilno pokreće ispod klina. Kod supstanci u vidu paste koristi se šablon debljine 0,5 mm sa otvorom dimenzija 2 mm x 10 mm da bi se supstanca nanela na podlogu. Porcelanska podloga se kreće 10 mm napred-nazad ispod porcelanskog klina u vremenu od 0,44 sekunde. Svaki deo površine podloge i klina koristi se samo jednom. Dva kraja klina koriste se u dva ispitivanja, a dve površine podloge koriste se za ukupno tri ispitivanja.

Serija od šest ispitivanja vrši se sa opterećenjem od 360 N. Ukoliko se tokom ispitivanja dobiju pozitivni rezultati sprovodi se još jedna serija od 6 ispitivanja sa opterećenjem od 120 N. Kada se koriste drugi tipovi aparatura, uzorak se poredi sa izabranom referentnom supstancom uz primenu utvrđene procedure (npr. gore-dole tehnika i sl).

1.6.3.4. Procena

Rezultati ispitivanja smatraju se pozitivnim ukoliko dođe do eksplozije (praska i/ili praska uz razvoj plamena koji se smatra ekvivalentnim eksploziji) najmanje jedanput tokom bilo kog ispitivanja sa propisanom aparaturom za ispitivanje osetljivosti na trenje ili ukoliko zadovoljava ekvivalentne kriterijume koji se odnose na alternativno ispitivanje osetljivosti na trenje.

2. PODACI

U skladu sa ovim pravilnikom, supstanca ima potencijalnu opasnost od eksplozije ukoliko su dobijeni pozitivni rezultati u ispitivanju termičke osetljivosti, osetljivosti na udar ili trenje.

3. IZVEŠTAVANJE

3.1. IZVEŠTAJ O ISPITIVANJU

Izveštaj o ispitivanju, ukoliko je moguće, sadrži podatke o:

- identitetu, sastavu, stepenu čistoće, sadržaju vlage itd. ispitivane supstance;

- fizičkom obliku uzorka i da li je uzorak mrvljen, lomljen i/ili prosejavan;

- zapažanjima tokom ispitivanja termičke osetljivosti (npr. masa uzorka, broj fragmenata u koje se rasprsao uzorak itd.);

- zapažanjima tokom ispitivanja osetljivosti na udar ili trenje (npr. formiranje određene veće količine dima ili potpuno razlaganje bez praska, plamena, varnice, pucketanja i sl.);

- rezultatima svih tipova ispitivanja;

- ukoliko je korišćena alternativna aparatura, naučna opravdanja kao i dokaz o odnosu rezultata dobijenih primenom propisane aparature i onih dobijenih uz primenu ekvivalentne aparature;

- svim komentarima koji mogu biti od koristi za pravilno tumačenje rezultata kao što je referisanje na ispitivanje sličnih proizvoda;

- svim dodatnim primedbama relevantnim za pravilno tumačenje rezultata.

3.2. TUMAČENJE I PROCENA REZULTATA

U izveštaju o sprovedenim ispitivanjima navode se i rezultati koji se mogu smatrati lažnim, nepravilnim ili nereprezentativnim.

Ukoliko se neki rezultati odbacuju, daje se odgovarajuće objašnjenje i rezultati alternativnih ili dodatnih testova. Ukoliko se neki nepravilni rezultat ne može objasniti, on se prihvata kao nominalna vrednost i supstanca se adekvatno svrstava na osnovu njega.

4. LITERATURA

1. Recommendations on the Transport of Dangerous Goods: Tests and criteria, 1990, United Nations, New York.

2. Bretherick, L., Handbook of Reactive Chemical Hazards, 4th edition, Butterworths, London, ISBN 0-750 -60103-5, 1990.

3. Koenen, H., Ide, K.H. and Swart, K.H., Explosivstoffe, 1961, vol.3, 6-13 and 30-42.

4. NF T 20-038 (September 85) Chemical products for industrial use - Determination of explosion risk.

Deo drugi

PRIMER SPECIFIKACIJE MATERIJALA ZA ISPITIVANJE TERMIČKE OSETLJIVOSTIXXV

1) Cev: Specifikacija materijala br. 1.0336.505 g

2) Prigušnica: Specifikacija materijala br. 1.4873

3) Navojnice: Specifikacija materijala br. 1.3817.

____________
XXV Videti standard DIN 1623.

Slika 1. Aparatura za ispitivanje termičke osetljivosti (sve dimenzije date su u milimetrima)
	1. Cev 2. Navojna obujmica 3. Prigušnica a = 2,0 ili 6,0 mm 4. Matica b = 10 mm 5. Površina sa žlebovima 6. Dve ravne površine za ključ 41	7. Dve ravne površine za ključ 36 8. Kućište otporno na rasprskavanje 9. Dve potporne šipke za cev sa uzorkom 10. Montirana cev sa uzorkom 11. Položaj zadnjeg plamenika (ostali plamenici se ne vide) 12. Mlaznica

 

Slika 2. Ispitivanje termičke osetljivosti (primer fragmentacije)
Nema eksplozije	Nema eksplozije
Eksplozija	Eksplozija
Eksplozija	Eksplozija

 

Slika 3. Kalibracija brzine zagrevanja za ispitivanje termičke osetljivosti

Kriva temperatura/vreme dobijena zagrevanjem dibutil ftalata (27 cm3) u zatvorenoj cevi (1,5 mm prigušnica) uz protok propana od 3,2 litra/minut. Temperatura se meri uz pomoć termopara hromel (legura hrom-nikal 9:1)/alumel (legura Ni : Al : Mn : Si 95 : 2 : 2 : 1) obloženog nerđajućim čelikom, koji se postavlja 43 mm ispod ivice cevi. Brzina zagrevanja između 135° C i 285° C treba da bude između 185 K/minut i 215 K/minut.

Slika 4. Aparatura za ispitivanje osetljivosti na udar (sve dimenzije su u milimetrima)

Slika 4a. Padajući malj, prednja i bočna strana	Slika 4b. Padajući malj donji deo
Pri čemu je: 1. Postolje 450 x 450 x 60 2. Čelični blok 230 x 230 x 200 3. Nakovanj Æ 100 x 70 4. Kolona 5. Srednji poprečni nosač 6. Vođice 7. Nazubljeni nosač	8. Graduisana vaga 9. Padajući malj 10. Element za držanje i otpuštanje 11. Ploča za postavljanje u položaj 12. Međunakovanj (zamenjivi) Æ 26 x 26 13. Prsten sa otvorima 14. Uređaj za udar

 

Slika 4c. Uređaj za ispitivanje osetljivosti na udar za čvrste supstance i paste	Slika 4d. Uređaj za ispitivanje osetljivosti na udar tečnih supstanci
Pri čemu je: 1. Čelični cilindri 2. Prstenasta vođica za čelične cilindre 3. Prsten sa otvorima za postavljanje u položaj 4. Gumeni prsten 5. Tečna supstanca 40 mm3 6. Prostor bez tečnosti
	Slika 4e. Malj (masa koja pada 5 kg) Pri čemu je: 1. Prsten za kačenje 2. Pokazivač visine 3. Žleb za pozicioniranje 4. Cilindrična udarna glava 5. Odbojnik
Slika 5. Uređaj za ispitivanje osetljivosti na trenje
Pri čemu je: 1. Čelično postolje 2. Pokretna vođica 3. Porcelanska ploča (koju drži vođica) 25 mm x 25 mm x 5 mm 4. Fiksni porcelanski klin Æ 10 mm x 15 mm 5. Uzorak koji se ispituje 10 mm3 6. Držač klina	7. Ručka za punjenje 8. Protivteg 9. Sklopka 10. Kolo za postavljanje vođice u početni položaj 11. Pravac prema elektromotornom pogonu

A.15. TEMPERATURA SAMOZAPALJENJA
(ZA TEČNOSTI I GASOVE)

1. METODA ISPITIVANJA

1.1. UVOD

Ovom metodom se ne ispituju eksplozivne supstance i supstance koje se spontano pale u kontaktu sa vazduhom na sobnoj temperaturi. Ispitivanje se primenjuje na gasove, tečnosti i isparenja koji u prisustvu vazduha mogu biti zapaljeni vrelom površinom.

Temperaturu samozapaljenja mogu značajno sniziti prisutne katalitičke nečistoće, površina materijala ili veća zapremina posude za ispitivanje.

1.2. DEFINICIJE

Stepen samozapaljivosti izražava se u vidu temperature samozapaljenja.

Temperatura samozapaljenja jeste najniža temperatura pri kojoj se ispitivana supstanca zapali kada se pomeša sa vazduhom u uslovima definisanim u ovoj metodi ispitivanja.

1.3. REFERENTNE SUPSTANCE

Referentne supstance navedene su u standardima (videti odeljak 1.6.3. ove metode). One prvenstveno služe za povremenu proveru metode i omogućavaju poređenje sa rezultatima drugih metoda.

1.4. PRINCIP METODE

Ovom metodom određuje se minimalna temperatura unutrašnje površine kućišta koja dovodi do paljenja gasa, isparenja ili tečnosti ubrizganih u kućište.

1.5. KRITERIJUMI KVALITETA

Ponovljivost se menja u zavisnosti od opsega temperatura samozapaljenja i korišćene metode ispitivanja.

Osetljivost i specifičnost zavise od korišćene metode ispitivanja.

1.6. OPIS METODE

1.6.1. Aparatura

Aparatura je opisana u metodama datim u odeljku 1.6.3. ove metode.

1.6.2. Uslovi ispitivanja

Uzorak ispitivane supstance ispituje se u skladu sa metodama datim u odeljku 1.6.3. ove metode.

1.6.3. Postupak ispitivanja

Videti standard SRPS EN 60079-20-11:2011, Eksplozivne atmosfere - Deo 20-1: Klasifikacija materijalnih karakteristika gasova i para - Metode ispitivanja i podaci.

2. PODACI

Beleži se temperatura ispitivanja, atmosferski pritisak, količina korišćenog uzorka i vreme do pojave paljenja.

3. IZVEŠTAVANJE

Izveštaj o ispitivanju, ukoliko je moguće, sadrži:

- precizan opis supstance (identifikaciju i nečistoće);

- količinu korišćenog uzorka i atmosferski pritisak;

- korišćenu aparaturu;

- rezultate merenja (temperature ispitivanja, rezultate koji se odnose na paljenje, odgovarajuće vreme do pojave paljenja);

- sve dodatne napomene relevantne za tumačenje rezultata.

A.16. RELATIVNA TEMPERATURA SAMOZAPALJENJA
(ZA ČVRSTE SUPSTANCE)

1. METODA ISPITIVANJA

1.1. UVOD

Ovom metodom se ne ispituju eksplozivne supstance i supstance koje se spontano pale u kontaktu sa vazduhom na sobnoj temperaturi.

Svrha ispitivanja jeste dobijanje preliminarnih podataka o samozapaljivosti čvrstih supstanci na povišenim temperaturama.

Ukoliko se toplota koja se oslobađa u reakciji supstance sa kiseonikom ili pri egzotermnom razlaganju ne odaje dovoljno brzo u okolinu, dolazi do njenog samozagrevanja koje dovodi do samozapaljenja. Samozapaljenje se javlja kada je brzina oslobađanja toplote veća od brzine odavanja toplote.

Ovaj postupak ispitivanja koristan je za preliminarno skrining ispitivanje čvrstih supstanci. S obzirom na složenu prirodu paljenja i sagorevanja čvrstih supstanci, temperatura samozapaljenja određena ovom metodom koristiti se samo za potrebe poređenja.

1.2. DEFINICIJE I MERNE JEDINICE

Temperatura samozapaljenja određena ovom metodom predstavlja minimalnu temperaturu okoline izraženu u stepenima Celzijusa (°C) pri kojoj se određena zapremina supstance zapali pod definisanim uslovima.

1.3. REFERENTNE SUPSTANCE

Nisu propisane.

1.4. PRINCIP METODE

Određena zapremina supstance koja se ispituje stavlja se u peć na sobnoj temperaturi. Beleži se kriva odnosa vremena i temperature u centru uzorka dok se temperatura u peći podiže do 400° C ili do tačke topljenja ukoliko je niža od pomenute, brzinom 0,5° C/min.

Za potrebe ovog ispitivanja, temperatura samozapaljenja jeste temperatura peći pri kojoj temperatura uzorka dostiže 400° C samozagrevanjem.

1.5. KRITERIJUMI KVALITETA

Nisu propisani.

1.6. OPIS METODE

1.6.1. Aparatura

1.6.1.1. Peć

Laboratorijska peć sa mogućnošću programiranja temperature (zapremine oko 2 litra), sa prirodnom cirkulacijom vazduha i ispustom za slučaj eksplozije. Radi izbegavanja potencijalnog rizika od eksplozije, ne sme se dozvoliti da gasovi nastali razlaganjem dođu u dodir sa električnim grejnim elementima.

1.6.1.2. Kocka od žičane mreže

Parče žičane mreže od nerđajućeg čelika sa otvorima od 0,045 mm iseče se prema šablonu datom na Slici 1. Mreža se ispresavija i osigura žicom u oblik kocke sa otvorom na vrhu.

1.6.1.3. Termoelementi

Odgovarajući termopar.

1.6.1.4. Zapisivanje rezultata

Bilo koji dvokanalni sistem za zapisivanje kalibrisan od 0° C do 600° C ili na odgovarajući napon.

1.6.2. Uslovi ispitivanja

Supstance se ispituju u obliku u kome su primljene.

1.6.3. Postupak ispitivanja

Kocka se puni supstancom koja se ispituje. Supstanca se blago sabija i dodaje dok se kocka potpuno ne popuni. Zatim se kocka okači u centar peći na sobnoj temperaturi. Jedan termoelement postavlja se u centar kocke, a drugi između kocke i zida peći da meri temperaturu u peći.

Temperature peći i uzorka neprekidno se beleže dok se temperatura u peći povećava do 400° C ili do tačke topljenja ukoliko je niža, brzinom 0,5° C/min.

Kada dođe do paljenja supstance, termoelement koji se nalazi u uzorku pokazuje veoma oštar porast temperature u odnosu na temperaturu u peći.

2. PODACI

Temperatura peći pri kojoj temperatura uzorka dostiže 400° C samozagrevanjem jeste temperatura relevantna za procenu (videti Sliku 2).

3. IZVEŠTAVANJE

Izveštaj o ispitivanju, ukoliko je moguće, sadrži:

- opis supstance koja se ispituje;

- rezultate merenja uključujući i krivu temperatura/vreme;

- sve dodatne napomene važne za tumačenje rezultata.

4. LITERATURA

NF T 20-036 (September 85) Chemical products for industrial use. Determination of the relative temperature of the spontaneous flammability of solids.

Slika 1. Šema kocke (20 mm) za ispitivanje

Slika 2

A.17. OKSIDUJUĆA SVOJSTVA
(ZA ČVRSTE SUPSTANCE)

1. METODA ISPITIVANJA

1.1. UVOD

Pre nego što se pristupi ispitivanju korisno je imati podatke o potencijalnim eksplozivnim svojstvima supstance.

Ova metoda se ne primenjuje na tečnosti, gasove, eksplozivne ili lako zapaljive supstance i organske perokside.

Ovo ispitivanje se ne sprovodi kada se na osnovu strukturne formule dovoljno pouzdano može utvrditi da supstanca ne može da razvije egzotermnu reakciju u kontaktu sa zapaljivim materijalom.

Potrebno je izvršiti preliminarna ispitivanja radi provere da li ispitivanje treba vršiti pod posebnim uslovima.

1.2. DEFINICIJE I MERNE JEDINICE

Vreme gorenja jeste vreme reakcije, izraženo u sekundama, potrebno da se zona reakcije proširi kroz supstancu prema postupku opisanom u odeljku 1.6. ove metode.

Brzina gorenja izražava se u milimetrima po sekundi.

Maksimalna brzina gorenja jeste najviša vrednost brzine gorenja dobijena ispitivanjem smeša koje sadrže 10% do 90% (masenih) oksidujućeg sredstva.

1.3. REFERENTNA SUPSTANCA

Barijum-nitrat (analitičke čistoće) koristi se kao referentna supstanca pri ispitivanju i pri preliminarnom ispitivanju.

Referentna smeša jeste smeša barijum-nitrata sa sprašenom celulozom (obično smeša sa 60% (masenih) barijum-nitrata), pripremljena prema uputstvima iz odeljka 1.6. ove metode, koja ima maksimalnu brzinu gorenja.

1.4. PRINCIPI METODE

Preliminarno ispitivanje vrši se iz bezbednosnih razloga. Kada preliminarno ispitivanje jasno pokaže da ispitivana supstanca ima oksidujuća svojstva nema potrebe za daljim ispitivanjima. U suprotnom vrši se potpuni postupak ispitivanja supstance.

Kod potpunog ispitivanja, supstanca koja se ispituje i definisana zapaljiva supstanca mešaju se u različitim odnosima. Svaka tako napravljena smeša zatim se oblikuje u gomilu. Gomila se na jednom kraju zapali. Određena maksimalna brzina gorenja zatim se upoređuje sa maksimalnom brzinom gorenja referentne smeše.

1.5. KRITERIJUMI KVALITETA

Ukoliko je potrebno, primenjuje se bilo koja metoda usitnjavanja i mešanja, ako se maksimalna brzina gorenja u šest odvojenih ispitivanja razlikuje od aritmetičke srednje vrednosti za najviše 10%.

1.6. OPIS METODE

1.6.1. Priprema

1.6.1.1. Ispitivana supstanca

Uzorak za ispitivanje usitniti do čestica veličine < 0,125 mm na sledeći način: prosejati ispitivanu supstancu, deo koji se zadržao na situ samleti, pa ponoviti ovaj postupak tako da sva količina uzorka prođe kroz sito.

Koristi se bilo koja metoda mlevenja i prosejavanja koja zadovoljava kriterijume kvaliteta.

Pre nego što se pripremi smeša, supstanca se suši na 105° C, do postizanja konstantne mase. Ukoliko je temperatura razlaganja supstance niža od 105° C, ona se suši na odgovarajućoj nižoj temperaturi.

1.6.1.2. Zapaljiva supstanca

Kao zapaljiva supstanca koristi se celuloza u prahu. U ovim ispitivanjima koristi se tip celuloze koja se koristi u hromatografiji na tankom sloju ili u kolonskoj hromatografiji. Kao najpodesnija pokazala se celuloza kod koje 85% vlakana ima dužinu između 0,020 mm i 0,075 mm. Celulozni prah pušta se kroz sito sa otvorima veličine 0,125 mm. Ista serija celuloze koristi se sve vreme ispitivanja.

Pre nego što se pripremi smeša, celulozni prah se suši na temperaturi od 105° C do postizanja konstantne mase.

Ukoliko se pri preliminarnom ispitivanju koristi drveno brašno, priprema se brašno od mekog drveta na taj način što se sakupi deo koji prolazi kroz sito otvora veličine 1,6 mm, promeša, zatim suši na temperaturi od 105° C četiri sata u sloju debljine manje od 25 mm. Brašno se ohladi i čuva u hermetički zatvorenoj posudi, napunjenoj količinom potrebnom za ispitivanje, ako je moguće u roku od 24 sata od sušenja.

1.6.1.3. Inicijator paljenja

Kao inicijator paljenja koristi se vreo plamen iz gasnog gorionika (minimalnog prečnika 5 mm). Ukoliko se koristi drugi inicijator paljenja (npr. kada se ispitivanje vrši u inertnoj atmosferi), u izveštaju se opisuje izvor i objašnjava zbog čega se koristi.

1.6.2. Postupak ispitivanja

Napomena: Smeše oksidujućih sredstava sa celulozom ili drvenim brašnom smatraju se potencijalno eksplozivnim materijama i njima se pažljivo rukuje.

1.6.2.1. Preliminarno ispitivanje

Osušena supstanca dobro se izmeša sa osušenom celulozom ili drvenim brašnom u odnosu dva težinska dela ispitivane supstance prema jednom težinskom delu celuloze ili drvenog brašna. Smeša se oblikuje u malu gomilu kupastog oblika dimenzija 3,5 cm (prečnik osnove) x 2,5 cm (visina) tako što se ispuni posuda u obliku kupe, bez sabijanja (npr. laboratorijski stakleni levak čija je cev zapušena).

Gomila se postavlja na hladno, nezapaljivo, neporozno ravno postolje koje slabo provodi toplotu. Ispitivanje se izvodi u digestoru kao što je opisano u odeljku 1.6.2.2. ove metode.

Inicijator paljenja dovodi se u kontakt sa kupom. Prate se i beleže intenzitet i trajanje reakcije.

Ako je reakcija burna supstanca se smatra oksidujućom.

U slučaju dobijanja sumnjivih rezultata, potrebno je izvršiti celu seriju ispitivanja.

1.6.2.2. Serija ispitivanja

Pripremiti smeše celuloze sa oksidujućom supstancom. Smeše sadrže od 10 do 90 masenih procenata oksidujuće supstance sa korakom povećanja 10%. U graničnim slučajevima koriste se srednje smeše oksidujuće supstance sa celulozom kako bi se preciznije dobila maksimalna brzina gorenja.

Gomila se pravi uz pomoć kalupa. Kalup je sačinjen od metala, dužine 250 mm, sa trouglastim poprečnim presekom, unutrašnje visine 10 mm, a širine 20 mm. Sa obe strane kalupa, uzdužno, postavljaju se dva metalna graničnika koji prelaze 2 mm iznad gornje ivice trouglastog poprečnog preseka (videti Sliku). Ova posuda se napuni sa većom količinom smeše. Nakon što se kalup baci sa visine od 2 cm na čvrstu podlogu, preostali višak supstance ukloni se pomoću koso postavljene ploče.

Bočni graničnici se uklone, a ostatak praškaste materije poravna se pomoću valjka.

Nezapaljivo, neporozno postolje koja slabo provodi toplotu zatim se postavlja na vrh kalupa, cela aparatura se obrne, a kalup se ukloni.

Ovako formirana gomila stavlja se u digestor.

Brzina vazduha treba da bude dovoljna da se izbegne širenje dima po laboratoriji i ne treba da se menja u toku ispitivanja. Oko aparature se podiže zaštita od promaje.

S obzirom da su celuloza, kao i neke supstance koje se ispituju higroskopne, ispitivanje se vrši što je brže moguće.

Zapaliti jedan deo gomile uz pomoć plamena.

Meriti vreme trajanja reakcije na dužini od 200 mm, nakon što se zona reakcije proširi 30 mm od inicijalne tačke.

Ispitivanje se vrši sa referentnom supstancom i najmanje po jednom sa svakom od smeša ispitivane supstance sa celulozom.

Ukoliko je maksimalna brzina gorenja znatno veća od brzine gorenja referentne smeše, ispitivanje se može obustaviti. U suprotnom, ispitivanje se ponavlja pet puta sa svakom od tri smeše koje imaju najveće brzine gorenja.

Ukoliko se posumnja u verodostojnost pozitivnog rezultata, ispitivanje se ponavlja sa inertnom supstancom sa sličnom veličinom čestica, kao što je dijatomejska zemlja, umesto celuloze. Druga mogućnost je ispitivanje smeše koja sadrži celulozu i koja ima najveću brzinu gorenja, u inertnoj atmosferi (sadržaj kiseonika < 2% v/v).

2. PODACI

Iz bezbednosnih razloga karakterističnim oksidujućim svojstvom ispitivane supstance smatra se maksimalna brzina gorenja, a ne njena srednja vrednost.

Vrednost relevantna za procenu jeste najveća dobijena vrednost brzine gorenja od šest ispitivanja određene smeše.

Nacrtati grafik zavisnosti najveće vrednosti brzine gorenja od koncentracije oksidujuće supstance.

Maksimalna brzina gorenja očitava se sa grafika.

Šest izmerenih vrednosti brzine gorenja koje se odnose na smešu sa najvećom brzinom gorenja ne smeju da se razlikuju od aritmetičke srednje vrednosti za više od 10%. U suprotnom, poboljšavaju se metode usitnjavanja i mešanja supstance.

Uporediti maksimalne brzine gorenja ispitivane i referentne smeše (videti odeljak 1.3. ove metode).

Ukoliko se ispitivanja sprovode u inertnoj atmosferi, maksimalna brzina reakcije poredi se sa brzinom reakcije referentne smeše izmerene u inertnoj atmosferi.

3. IZVEŠTAVANJE

3.1. IZVEŠTAJ O ISPITIVANJU

Izveštaj o ispitivanju, ukoliko je moguće, sadrži podatke o:

- identitetu, sastavu, stepenu čistoće, sadržaju vlage ispitivane supstance;

- obradi uzorka za ispitivanje (npr. mlevenje, sušenje i dr.);

- inicijatoru paljenja korišćen pri ispitivanju;

- rezultatima merenja;

- načinu reakcije (npr. blesak i gorenje po površini, gorenje cele mase, podatke o proizvodima sagorevanja, itd.);

- svim primedbama značajnim za tumačenje rezultata, uključujući i opis intenziteta reakcije (plamen, varnice, dim, slabo tinjanje, itd.) i približnu dužinu trajanja koja je dobijena pri preliminarnom ispitivanju iz bezbednosnih razloga/skrining ispitivanja za ispitivanu i referentnu supstancu;

- rezultatima ispitivanja sa inertnom supstancom, ako postoje;

- rezultatima ispitivanja sprovedenih u inertnoj atmosferi, ako postoje.

3.2. TUMAČENJE REZULTATA

Supstanca se smatra oksidujućom kada:

a) pri preliminarnom ispitivanju dođe do snažne reakcije;

b) pri potpunom ispitivanju, maksimalna brzina gorenja ispitivane smeše je veća ili jednaka maksimalnoj brzini gorenja referentne smeše celuloze i barijum-nitrata.

Da se izbegnu lažni pozitivni rezultati, uzimaju se u obzir i rezultati dobijeni ispitivanjem supstance u smeši sa nekim inertnom materijalom i/ili kada se ispituje u inertnoj atmosferi.

4. LITERATURA

NF T 20-035 (September 85) Chemical products for industrial use. Determination of the oxidising properties of solids

Slika: Kalup i pribor za pripremu gomile (sve dimenzije date su u milimetrima)

A.18. SREDNJE MOLEKULSKE MASE I RASPODELA MOLEKULSKIH MASA POLIMERA

Deo prvi

1. METODA ISPITIVANJA

Opisana metoda gel propusne hromatografije zasniva se na Uputstvu za ispitivanje OECD 118 (1996). Osnovni principi metode i detaljne tehničke informacije date su u literaturi1.

1.1. UVOD

Polimeri imaju različita svojstva. Iz navedenog razloga nemoguće je dati jednu metodu koja postavlja precizne uslove za razdvajanje i procenu i koja pokriva sve mogućnosti i sve specifičnosti razdvajanja polimera. Ovo posebno važi za složene polimerne sisteme na koje se često ne može primeniti gel propusna hromatografija (Gel permeation chromatography, u daljem tekstu: GPC). Kada nije moguće primeniti GPC molekulska masa se određuje primenom drugih metoda (videti Deo drugi ove metode). U takvim slučajevima, opisuju se svi detalji i navode razlozi zbog kojih se koristi druga metoda.

Metoda koja je opisana zasniva se na standardu SRPS ISO 138851. U ovom standardu date su detaljne informacije o izvođenju eksperimenata i evaluaciji dobijenih podataka. Kada je neophodno izmeniti eksperimentalne uslove, ove izmene se opravdavaju. Koriste se i drugi standardi ukoliko imaju reference. Uzorci polistirena, čija je poludisperzivnost poznata, koriste se za kalibraciju prema ovoj metodi. Metoda se može izmeniti kako bi odgovarala određenim polimerima, npr. polimerima rastvornim u vodi i dugolančanim razgranatim polimerima.

1.2. DEFINICIJE

Srednja molekulska masa po brojnoj zastupljenosti (u daljem tekstu: Mn) i srednja molekulska masa po masenoj zastupljenosti (u daljem tekstu: Mw) određuju se na osnovu jednačina:

pri čemu:

Hi jeste nivo detektorskog signala od bazne linije za retencionu zapreminu Vi;

Mi jeste molekulska masa frakcije polimera pri retencionoj zapremini Vi;

n jeste broj relevantnih podataka.

Opseg raspodele molekulske mase koji predstavlja meru disperzije sistema dat je kroz odnos Mw / Mn.

1.3. REFERENTNE SUPSTANCE

GPC je relativna metoda, pa se vrši kalibracija. Za kalibraciju se najčešće koriste standardi linearnog polistirena sa poznatim prosečnim molekulskim masama Mn i Mw i sa poznatom uskom distribucijom molekulske mase. Kalibraciona kriva koristi se samo pri određivanju molekulske mase nepoznatog uzorka ukoliko su uslovi za razdvajanje uzorka i standarda izabrani na identičan način.

Određeni odnos molekulske mase i zapremine eluata validan je jedino pod definisanim uslovima određenog eksperimenta. Navedeni uslovi obuhvataju, pre svega, temperaturu, rastvarač (smešu rastvarača), uslove hromatografije i kolonu za razdvajanje ili sistem kolona za razdvajanje.

Molekulske mase uzorka određene na ovaj način jesu relativne vrednosti i nazivaju se: "molekulske mase ekvivalentne polistirenu". Ovo znači da u zavisnosti od strukturnih i hemijskih razlika između uzorka i standarda, molekulske mase mogu odstupati od apsolutnih vrednosti u većem ili manjem stepenu. Ukoliko se koriste drugi standardi, npr. poli(etilenglikol), poli(etilen-oksid), poli(metil-metakrilat), poliakrilna kiselina, navode se razlozi za ovo korišćenje.

1.4. PRINCIPI METODE

Raspodele molekulske mase uzorka i srednje molekulske mase (Mn, Mw) određuju se primenom GPC. GPC je poseban tip tečne hromatografije kojom se uzorak odvaja na osnovu hidrodinamičkih zapremina pojedinačnih sastojaka.2

Razdvajanje se postiže tako što uzorak prolazi kroz kolonu ispunjenu poroznim materijalom, najčešće nekim organskim gelom. Mali molekuli mogu da prođu kroz pore dok veliki molekuli ne mogu. Put koji prolaze veliki molekuli je kraći i oni prvi izlaze sa kolone. Molekuli srednje veličine prolaze kroz neke od pora i eluiraju se kasnije. Najmanji molekuli, sa prosečnim hidrodinamičkim prečnikom manjim od pora gela, mogu ući u sve pore i oni se eluiraju poslednji.

U idealnim uslovima, na razdvajanje utiče jedino veličina molekula, ali u praksi je teško izbeći uticaj apsorpcionih efekata.

Neujednačena pakovanja kolona i mrtve zapremine mogu da pogoršaju situaciju2.

Supstance se detektuju pomoću indeksa refrakcije ili UV apsorpcijom i na taj način se dobija prosta kriva raspodele. Da bi se odredile stvarne vrednosti molekulskih masa, neophodno je kalibrisati kolonu propuštanjem polimera čije su molekulske mase poznate i, idealno, takvih struktura koje su slične sa strukturama mnogih drugih polimera, kao npr. različiti standardi polistirena. Najčešći rezultat je Gausova kriva, koja je ponekad deformisana malim repom na strani gde se nalaze vrednosti malih molekulskih masa. Vertikalna osa označava količinu, prema masi, čestica različitih molekulskih masa koje su eluirane, a horizontalna osa označava logaritam molekulske mase.

1.5. KRITERIJUMI KVALITETA

Ponovljivost (Relativna standardna devijacija, u daljem tekstu: RSD) eluirane zapremine treba da bude bolja od 0,3%. Zahtevana ponovljivost analiza obezbeđuje se korekcijom internim standardom ako se hromatogram procenjuje na osnovu vremena zadržavanja i ako ne odgovara navedenom kriterijumu1. Polidisperzivnost zavisi od molekulskih masa standarda. Tipične vrednosti za polistirenske standarde su:

Mp < 2000	Mw/Mn < 1,20
2000 < Mp < 106	Mw/Mn < 1,05
Mp > 106	Mw/Mn< 1,20

pri čemu:

Mp jeste molekulska masa standarda na maksimumu pika.

1.6. OPIS METODE

1.6.1. Priprema standardnih rastvora polistirena

Standardi polistirena rastvaraju se pažljivim mešanjem u izabranom eluentu. Pri pripremanju rastvora uzimaju se u obzir preporuke proizvođača.

Koncentracije izabranih standarda zavise od različitih faktora, npr. zapremine koja se injektuje, viskoziteta rastvora i osetljivosti detektora. Maksimalna zapremina koja se injektuje prilagođava se dužini kolone, da se izbegne preopterećenje. Tipične vrednosti zapremina koje se injektuju pri analitičkim razdvajanjima pomoću GPC za kolone dimenzija 30 cm x 7,8 mm kreću se između 40 ml i 100 ml. Koriste se i veće zapremine, ali one ne treba da pređu vrednost od 250 ml. Optimalni odnos između injektovane zapremine i koncentracije određuje se pre kalibracije kolone.

1.6.2. Priprema rastvora uzorka

Na pripremu rastvora uzoraka primenjuju se isti zahtevi kao i za standardne rastvore. Uzorak se pažljivim mućkanjem rastvara u odgovarajućem rastvaraču, npr. tetrahidrofuranu (u daljem tekstu: THF). Korišćenje ultrazvučne kade za rastvaranje ne preporučuje se. Kada je neophodno, rastvor uzorka se prečišćava pomoću membranskog filtera veličine pora između 0,2 mm i 2 mm.

Prisustvo nerastvornih čestica navodi se u završnom izveštaju jer se one mogu pojaviti usled prisustva čestica velike molekulske mase. Za određivanje masenog procenta nerastvornih čestica primenjuje se odgovarajuća metoda. Rastvori se koriste u roku od 24 sata.

1.6.3. Aparatura

Aparaturu čine:

- posuda za rastvarač;

- uređaj za degaziranje (ako je potreban);

- pumpa;

- pulsni prigušivač (ako je potreban);

- sistem za injektovanje;

- hromatografske kolone;

- detektor;

- merač protoka (ako je potreban);

- procesor za prikupljanje podataka;

- posuda za prikupljanje otpada.

Potrebno je obezbediti da GPC sistem bude inertan prema korišćenom rastvaraču (npr. upotreba čeličnih kapilara za tetrahidrofuran).

1.6.4. Sistem za injektovanje i uvođenje rastvarača

Određena zapremina rastvora uzorka uvodi se u kolonu pomoću automatskog unošenja uzorka ili ručno u precizno određenoj zoni. Prebrzo povlačenje ili pritiskanje klipa šprica, ukoliko se vrši ručno, može dovesti do promena u ispitivanoj raspodeli molekulskih masa. Sistem za uvođenje rastvarača treba u najvećoj mogućoj meri da bude oslobođen od pulsiranja, ako je moguće tako što će sadržati pulsni prigušivač. Brzina protoka treba da bude u okviru 1 ml/min.

1.6.5. Kolona

U zavisnosti od uzorka, određivanje polimera vrši se upotrebom ili jedne kolone ili više međusobno povezanih kolona u nizu. Komercijalno su dostupni brojni porozni materijali za kolone sa definisanim svojstvima (npr. veličina pora, ekskluzioni limit - gornja granica molekulske mase iznad koje će se molekuli eluirati u retencionoj zapremini). Izbor gela za razdvajanje ili dužine kolone zavise od svojstava uzorka (hidrodinamičke zapremine, raspodele molekulske mase) i specifičnih uslova za razdvajanje kao što su: rastvarač, temperatura i brzina protoka1,2,3.

1.6.6. Teorijski podovi

Za kolonu ili kombinaciju kolona koje se koriste za razdvajanje određuje se broj teorijskih podova. To podrazumeva, u slučaju primene THF-a kao rastvarača, nanošenje rastvora etilbenzena ili druge odgovarajuće nepolarne rastvorene supstance na kolonu poznate dužine. Broj teorijskih podova određuje se pomoću jednačine:

pri čemu:

N jeste broj teorijskih podova;

Ve jeste eluciona zapremina na maksimumu pika;

W jeste širina pika na baznoj liniji;

W1/2 jeste širina pika na polovini visine.

1.6.7. Efikasnost razdvajanja

Pored broja teorijskih podova koji kvantitativno određuje širinu traka, važnu ulogu ima i efikasnost razdvajanja, koja je određena nagibom kalibracione krive. Efikasnost razdvajanja kolona dobija se na osnovu odnosa:

pri čemu:

Ve.Mx jeste eluciona zapremina polistirena molekulske mase Mx;

Ve (10Mx) jeste eluciona zapremina polistirena sa deset puta većom molekulskom masom.

Rezolucija sistema definiše se kao:

pri čemu,

Ve1 i Ve2 jesu elucione zapremine dva standarda polistirena na maksimumu pika;

W1 i W2 jeste širina pikova na baznoj liniji;

M1 i M2 jesu molekulske mase na maksimumu pika (treba da se razlikuju za faktor 10).

R-vrednost za sistem kolona treba da bude veća od 1,7 (videti u literaturi4).

1.6.8. Rastvarači

Svi rastvarači treba da budu visoke čistoće (koristi se THF čistoće 99,5%). Posuda za rastvarač (ukoliko je neophodno u atmosferi inertnog gasa) treba da bude dovoljna za kalibraciju kolone i nekoliko analiza uzorka. Rastvarač se degazira pre nego što se ubaci u kolonu pomoću pumpe.

1.6.9. Kontrola temperature

Temperatura kritičnih unutrašnjih delova (petlje za injektovanje, kolone, detektora i cevi) treba da bude konstantna i u skladu sa izabranim rastvaračem.

1.6.10. Detektor

Svrha detektora je da beleži koncentraciju uzorka eluiranog sa kolone. Da bi se izbeglo nepotrebno širenje pikova, zapremina kivete ćelije detektora treba da bude što je moguće manja. Ona ne sme biti veća od 10 ml, osim u slučaju detektora zasnovanih na rasipanju svetlosti i viskoznosti. Za detekciju se najčešće koristi diferencijalna refraktometrija. Ukoliko uzorak ili rastvarač imaju neka posebna svojstva mogu se koristiti i druge vrste detektora, kao npr. UV/VIS, IC, detektor viskoznosti i sl.

2. PODACI I IZVEŠTAVANJE

2.1. PODACI

Standard SRPS ISO 138851 služi kao literatura za detalje o kriterijumima za procenu, kao i u vezi zahteva za prikupljanje i obradu podataka.

Za svaki uzorak se vrše dva nezavisna eksperimenta. Oni se odvojeno analiziraju.

Mn, Mw, Mw/Mn i Mp se daju za svako merenje. Neophodno je jasno naznačiti da izmerene vrednosti predstavljaju relativne vrednosti ekvivalentne molekulskim masama korišćenih standarda.

Nakon što se odrede retencione zapremine ili retenciona vremena (mogu se korigovati pomoću internih standarda), na grafik se ucrtavaju ove vrednosti prema logaritmu Mp vrednosti (pri čemu je Mp maksimum pika kalibracionog standarda). Potrebne su najmanje dve tačke za kalibraciju u dekadnom opsegu molekulskih masa (1 kD-10 kD, 10 kD-100 kD, 100 kD-1.000 kD) i najmanje pet mernih tačaka za ceo grafik koje pokrivaju raspon očekivanih molekulskih masa. Krajnja tačka male molekulske mase na kalibracionoj krivoj definiše se n-heksilbenzenom ili nekim drugim odgovarajućim nepolarnim rastvaračem. Srednje molekulske mase po brojnoj zastupljenosti i po masenoj zastupljenosti određuju se elektronskom obradom podataka na osnovu formula datih u odeljku 1.2. ove metode, a mogu se određivati i ručnoXXVI. Kriva raspodele se daje u obliku tabele ili slike (diferencijalna frekvencija ili zbir procentualnih iznosa prema vrednosti log M). Kod grafičkog prikaza jedan dekadni opseg molekulskih masa treba da bude širine oko 4 cm, a maksimalna visina pika da iznosi 8 cm. U slučaju integraljenja krive raspodele razmak ordinate između 0% i 100% treba da bude oko 10 cm.

_____________
XXVI Može se koristiti ASTM D 3536-91

2.2. IZVEŠTAJ O ISPITIVANJU

Izveštaj o ispitivanju sadrži podatke o:

2.2.1. Ispitivanoj supstanci:

- poznate podatke o ispitivanoj supstanci (identitet, aditivi, nečistoće);

- opis obrade uzorka, zapažanja, problemi.

2.2.2. Instrumentima:

- posuda za rastvarač, inertni gas, degaziranje eluenta, sastav eluenta, nečistoće;

- pumpa, pulsni prigušivač, sistem za injektovanje;

- hromatografske kolone (proizvođač, informacije o karakteristikama kolona kao što su: veličina pora, vrsta materijala za odvajanje itd., broj, dužina i redosled upotrebljenih kolona);

- broj teorijskih podova kolone (ili kombinacije), efikasnost razdvajanja (rezolucija sistema);

- podatke o simetriji pikova;

- temperatura kolona, način kontrole temperature;

- detektor (princip merenja, vrsta, zapremina kivete);

- merač protoka ukoliko je korišćen (proizvođač, princip merenja);

- sistem za prikupljanje i obradu podataka (hardver, softver).

2.2.3. Kalibraciji sistema:

- detaljan opis metode korišćene u izradi kalibracione krive;

- podatke o kriterijumima kvaliteta koji se odnose na ovu metodu (npr. koeficijent korelacije, greška metodom najmanjih kvadrata, itd.);

- podatke o svim primenjenim ekstrapolacijama, pretpostavkama i aproksimacijama prilikom ispitivanja, proceni i obradi podataka;

- sva merenja korišćena pri izradi kalibracione krive se dokumentuju u vidu tabele koja sadrži sledeće podatke za svaku kalibracionu tačku:

(-) ime uzorka;

(-) ime proizvođača uzorka;

(-) karakteristične vrednosti standarda Mp, Mn, Mw, Mw/Mn onako kako ih je dostavio proizvođač ili koje su izvedene na osnovu dodatnih merenja, zajedno sa detaljima o metodi njihovog određivanja;

(-) injektovanu zapreminu i injektovanu koncentraciju uzorka;

(-) Mp vrednost koja je korišćena za kalibraciju;

(-) elucionu zapreminu ili korigovano retenciono vreme izmereno na maksimumu pika;

(-) Mp izračunato na maksimumu pika;

(-) procentualnu grešku izračunate vrednosti Mp i kalibrisane vrednosti.

2.2.4. Proceni:

- procena na osnovu retencionog vremena: metode koje se koriste da bi se obezbedila neophodna reproduktivnost (metoda korekcije, interni standardi, itd.);

- podatak o tome da li je evaluacija izvršena na osnovu elucione zapremine ili na osnovu retencionog vremena;

- podatke o granicama procene ako pikovi nisu potpuno analizirani;

- opis metode poravnavanja, ukoliko su korišćene;

- priprema i postupci prethodne obrade uzorka;

- prisustvo nerastvornih čestica, ukoliko su prisutne;

- injektovana zapremina (m1) i injektovana koncentracija uzorka(mg/ml);

- zapažanja koja ukazuju na efekte koji dovode do odstupanja od idealnog GPC profila;

- detaljan opis svih izmena u postupku ispitivanja;

- detalji o opsezima greške;

- bilo koje druge podatke i zapažanja relevantni za tumačenje rezultata.

3. LITERATURA

1. SRPS ISO 13885-1:2011, Punioci za boje i lakove - Gel propustljiva hromatografija - Deo I: tetrahidrofuran kao eluent

2. Yau, W.W., Kirkland, J.J., and Bly, D.D. eds., (1979) Modern Size Exclusion Liquid Chromatography, J. Wiley and Sons.

3. ASTM D 3536-91, (1991) Standard Test Method for Molecular Weight Averages and Molecular Weight Distribution by Liquid Exclusion Chromatography (Gel Permeation Chromatography-GPC) American Society for Testing and Materials, Philadelphia, Pennsylvania.

4. ASTM D 5296-92, (1992) Standard Test Method for Molecular Weight Averages and Molecular Weight Distribution of Polystyrene by High Performance Size-Exclusion Chromatography. American Society for Testing and Materials, Philadelphia, Pennsylvania.

Deo drugi

PRIMERI DRUGIH METODA ZA ODREĐIVANJE SREDNJE MOLEKULSKE MASE PO BROJNOJ ZASTUPLJENOSTI (Mn) ZA POLIMERE

Gel propusna hromatografija (GPC) je preporučena metoda (posebno kada je dostupan set standarda koji ima sličnu strukturu kao i polimer) za određivanje vrednosti Mn. Kada postoje praktični problemi koji onemogućuju upotrebu ove metode ili ako se očekuje da supstanca neće ispuniti Mn kriterijume (što treba da bude potvrđeno) mogu se koristiti raspoložive alternativne metode, kao što su:

1. UPOTREBA KOLIGATIVNIH SVOJSTAVA

1.1. Ebulioskopija/krioskopija

Ova metoda obuhvata merenja povišenja tačke ključanja (ebulioskopija) ili sniženje tačke mržnjenja (krioskopija) rastvarača kada se doda polimer. Zasniva se na činjenici da uticaj rastvorenog polimera na tačku ključanja/mržnjenja tečnosti zavisi od molekulske mase polimera1,2. Primenljivost, za Mn < 20.000.

1.2. Sniženje napona pare

Ova metoda obuhvata merenje napona pare izabrane referentne tečnosti pre i posle dodavanja poznatih količina polimera1,2.

Primenljivost za Mn < 20.000 (teoretski, u praksi limitirana vrednost).

1.3. Membranska osmometrija

Ova metoda se zasniva na principu osmoze, tj. prirodnoj težnji molekula rastvarača da kroz polupropustljivu membranu pređu iz razblaženog u koncentrovani rastvor da bi se uspostavila ravnoteža. Pri ispitivanju, razblaženi rastvor ima koncentraciju nula, dok koncentrovani rastvor sadrži polimer. Efekat prolaska rastvarača kroz membranu dovodi do razlike u pritiscima što zavisi od koncentracije i molekulske mase polimera1,3,4.

Primenljivost, za Mn između 20.000 i 200.000.

1.4. Osmometrija parne faze

Ova metoda podrazumeva poređenje brzine isparavanja čistog aerosola rastvarača i najmanje tri aerosola koji sadrže polimer u različitim koncentracijama1,5,6.

Primenljivost za Mn < 20.000.

2. ANALIZA TERMINALNIH GRUPA

Da bi se koristila ova metoda potrebno je poznavanje strukture polimera i vrste terminalnih grupa u njegovom lancu (koje se razlikuju od osnovnog lanca npr. pomoću nuklearne magnetne rezonance (NMR) ili titracije/derivatizacije). Utvrđivanje molekulske koncentracije grupa kojima se završava polimerni lanac koristi se za utvrđivanja molekulske mase7,8,9.

Primenljivost za Mn do 50.000 (uz smanjenu pouzdanost).

3. LITERATURA

1. Billmeyer, F.W. Jr., (1984). Textbook of Polymer Science, 3rd Edn., John Wiley, New York.

2. Glover, C.A., (1975). Absolute Colligative Property Methods. Chapter 4. In: Polymer Molecular Weights, Part I P.E. Slade, Jr. ed., Marcel Dekker, New York.

3. ASTM D 3750-79, (1979). Standard Practice for Determination of Number-Average Molecular Weightof Polymers by Membrane Osmometry. American Society for Testing and Materials, Philadelphia, Pennsylvania.

4. Coll, H. (1989). membrane Osmometry. In: Determination of Molecular Weight, A.R. Cooper ed., J.Wiley and Sons, pp. 25-52.

5. ASTM 3592-77, (1977). Standard Recommended Practice for Determination of Molecular Weight by Vapour Pressure, American Society for Testing and Materials, Philadelphia, Pennsylvania.

6. Morris, C.E.M., (1989). Vapour Pressure osmometry. In: Determinationn of Molecular Weight, A.R.Cooper ed., John Wiley and Sons.

7. Schröder, E., Müller, G., and Arndt, K-F., (1989). Polymer Characterisation, Carl Hanser Verlag, Munich.

8. Garmon, R.G., (1975). End-Group Determinations, Chapter 3 In: Polymer Molecular Weights, Part I, P.E. Slade, Jr. ed. Marcel Dekker, New York.

9. Amiya, S., et al. (1990). Pure and Applied Chemistry, 62, 2139-2146.

A.19. SADRŽAJ MOLEKULA SA MALIM MOLEKULSKIM MASAMA U POLIMERU

Deo prvi

1. METODA ISPITIVANJA

Metoda gel propusne hromatografije zasniva se na Uputstvu za ispitivanje OECD 119 (1996). Osnovni principi metode i detaljnije tehničke informacije date su u literaturi.

1.1. UVOD

Polimeri imaju različita svojstva. Zbog navedenog nemoguće je dati jednu metodu koja postavlja precizne uslove za razdvajanje i procenu i koja pokriva sve mogućnosti i sve specifičnosti koje se javljaju tokom razdvajanja polimera.

Posebno važi za složene polimerne sisteme na koje se često ne može primeniti gel propusna hromatografija (Gel permeation chromatography, u daljem tekstu: GPC). Kada nije moguće primeniti GPC molekulska masa se određuje primenom drugih metoda (videti Deo drugi ove metode). U takvim slučajevima opisuju se svi detalji i navode razlozi zbog kojih se koristi druga metoda.

Opisana metoda zasniva se na Standardu SRPS ISO 138851. Detaljne informacije o izvođenju eksperimenta i načinu procene dobijenih podataka date su u navedenom standardu. U slučaju da je neophodno izvršiti izmenu eksperimentalnih uslova, ove izmene se opravdavaju. Koriste se i drugi standardi ukoliko su potpuno navedeni u literaturi. Metoda koja je data koristi polistirenske uzorke poznate polidisperzivnosti za kalibraciju, ali se modifikuje, ako je neophodno, kako bi odgovarala određenim polimerima, npr. polimerima rastvornim u vodi ili dugolančanim razgranatim polimerima.

1.2. DEFINICIJE

Molekuli sa malim molekulskim masama jesu molekuli sa molekulskom masom ispod 1.000 daltona.

Srednja molekulska masa po brojnoj zastupljenosti Mn i srednja molekulska masa po masenoj zastupljenosti Mw određuju se prema jednačinama:

pri čemu:

Hi jeste nivo signala detektora od bazne linije za retencionu zapreminu Vi;

Mi jeste molekulska masa frakcije polimera pri retencionoj zapremini Vi;

n jeste broj relevantnih tačaka.

Opseg raspodele molekulskih masa koji predstavlja meru disperzije sistema dat je kroz odnos Mw/Mn.

1.3. REFERENTNE SUPSTANCE

GPC je relativna metoda. Zbog navedenog se vrši kalibracija. Za kalibraciju se najčešće koriste standardi linearnog polistirena sa poznatim prosečnim molekulskim masama Mn i Mw i sa poznatom uskom distribucijom molekulske mase. Kalibraciona kriva se koristi samo za određivanje molekulske mase nepoznatog uzorka ukoliko su uslovi za razdvajanje uzorka i standarda odabrani na identičan način.

Određeni odnos molekulske mase i elucione zapremine validan je samo pod specifičnim uslovima određenog eksperimenta. Ovi uslovi obuhvataju, između ostalog, temperaturu, rastvarač (ili smešu rastvarača), uslove hromatografije i kolonu za razdvajanje ili sistem kolona.

Molekulske mase uzorka utvrđene na ovaj način jesu relativne vrednosti i nazivaju se: "molekulske mase koje odgovaraju polistirenu". Navedeno znači da u zavisnosti od strukturnih i hemijskih razlika između uzorka i standarda, molekulske mase mogu da odstupaju od apsolutnih vrednosti u manjoj ili većoj meri. Ukoliko se koriste drugi standardi, npr. poli(etilenglikol), poli(etilenoksid), poli(metil-metakrilat), poliakrilna kiselina, navode se i razlozi za njihovo korišćenje.

1.4. PRINCIP METODE

GPC metodom određuje se raspodela molekulske mase uzorka i srednje molekulske mase (Mn i Mw). GPC jeste posebna vrsta tečne hromatografije kod koje se uzorak razdvaja na osnovu hidrodinamičkih zapremina pojedinačnih sastojaka2.

Razdvajanje se zasniva na prolasku uzorka kroz kolonu ispunjenu nekim poroznim materijalom, obično nekim organskim gelom. Manji molekuli mogu da uđu u pore dok veliki molekuli prolaze bez zadržavanja. Put koji prolaze veći molekuli je kraći te oni prvi silaze sa kolone. Molekuli srednje veličine ulaze u neke od pora i oni kasnije silaze sa kolone. Najmanji molekuli, sa prosečnim hidrodinamičkim poluprečnikom manjim od pora gela, mogu da uđu u sve pore. Stoga oni poslednji silaze sa kolone.

U idealnim uslovima na razdvajanje utiče samo veličina molekula, ali u praksi je teško izbeći uticaj apsorpciopnih efekata. Neujednačena pakovanja kolona i mrtve zapremine mogu da pogoršaju situaciju2.

Detekcija se vrši pomoću indeksa refrakcije ili UV apsorpcije, a rezultat je prosta kriva raspodele. Da bi se na krivu unele stvarne molekulske mase neophodno je da kolone budu kalibrisane tako što će kroz njih proći polimeri čija je molekulska masa poznata i, koji u idealnim uslovima, imaju sličnu strukturu kao što su različiti polistirenski standardi. Najčešće se dobija Gausova kriva, koju ponekad narušava mali rep na kraju na kome se nalaze male molekulske mase. Vertikalna osa krive predstavlja količinu, po težini, eluiranih molekula različitih masa, dok horizontalna osa predstavlja logaritamsku vrednost molekulskih masa.

Sadržaj molekula malih molekulskih masa očitava se sa navedene krive. Ovo računsko izvođenje je tačno samo ako molekuli različitih malih molekulskih masa odgovaraju, na osnovu mase, polimeru kao celini.

1.5. KRITERIJUMI KVALITETA

Ponovljivost (Relativna standardna devijacija) elucione zapremine treba da bude veća od 0,3%. Zahtevana ponovljivost analiza obezbeđuje se korekcijom internim standardom ukoliko se hromatogram procenjuje na osnovu retencionih vremena i ne odgovara navedenom kriterijumu1. Polidisperzivnost zavisi od molekulskih masa standarda. Tipične vrednosti za polistirenske standarde su:

Mp < 2000	Mw/Mn < 1.20
2000 ≤ Mp ≤ 106	Mw/Mn < 1.05
Mp > 106	Mw/Mn < 1.20

pri čemu:

Mp jeste molekulska masa standarda na maksimumu pika.

1.6. OPIS METODE

1.6.1. Priprema standardnih rastvora polistirena

Standardi polistirena rastvaraju se pažljivim mešanjem u izabranom eluentu. Pri pripremanju rastvora uzimaju se u obzir preporuke proizvođača. Koncentracije izabranih standarda zavise od različitih faktora, npr. zapremine koja se injektuje, viskoziteta rastvora i osetljivosti analitičkog detektora. Maksimalna zapremina koja se injektuje prilagođena je dužini kolone, tako da se izbegne preopterećenje.

Tipične zapremine injektiranja za analitička razdvajanja u metodi gel propusne hromatografije, sa kolonama dimenzija 30 cm x 7,8 mm, kreću se između 40 ml i 100 ml. Moguće su i veće zapremine, ali one ne bi trebalo da prelaze 250 ml. Optimalni odnos između injektovane zapremine i koncentracije određuje se pre kalibracije kolona.

1.6.2. Priprema rastvora uzorka

Na pripremu rastvora uzorka primenjuju se isti zahtevi kao i za pripremu standardnih rastvora. Uzorak se rastvara u odgovarajućem rastvaraču, npr. tetrahidrofuranu (u daljem tekstu: THF), pažljivim mućkanjem. Ne preporučuje se korišćenje ultrazvučne kade za rastvaranje. Kada je neophodno, rastvor uzorka se prečišćava pomoću membranskog filtera veličine pora između 0,2 mm i 2 mm.

Prisustvo nerastvornih čestica navodi se u završnom izveštaju jer se one mogu pojaviti usled prisustva čestica velike molekulske mase. Za određivanje masenog procenta nerastvornih čestica primenjuje se odgovarajuća metoda. Rastvori se koriste u roku od 24 h.

1.6.3. Korekcija sadržaja zbog prisutnih nečistoća i aditiva

Obično se vrši korekcija sadržaja molekula čija je M < 1.000 zbog udela specifičnih komponenti koje nisu polimeri, a koje su prisutne u rastvoru (npr. nečistoće i/ili aditivi), izuzev ukoliko izmereni sadržaj nije < 1%. Ovo se postiže direktnim analizama rastvora polimera ili eluata. U slučajevima kada je eluent, nakon prolaska kroz kolonu, previše razblažen da bi se mogao analizirati, on se koncentruje. Nekada treba eluent upariti do suvog, pa zatim ponovo rastvoriti. Koncentrovanje eluenta se vrši pod takvim uslovima da se spreče sve moguće izmene njegovog sastava. Obrada eluenta dobijenog metodom gel propusne hromatografije zavisi od analitičke metode koja se koristi za kvantitativno određivanje.

1.6.4. Aparatura

GPC aparatura se sastoji od:

- posude za rastvarač;

- uređaja za degaziranje (kada je neophodno);

- pumpe;

- pulsnog prigušivača (kada je neophodno);

- sistema za injektovanje;

- hromatografske kolone;

- detektora;

- merača protoka (kada je neophodno);

- procesora za prikupljanje podataka;

- posude za prikupljanje otpada.

Potrebno je obezbediti da GPC sistem bude inertan prema korišćenom rastvaraču (npr. upotreba čeličnih kapilara za THF kao rastvarač).

1.6.5. Sistem za injektovanje i uvođenje rastvarača

Određena zapremina rastvora uzorka uvodi se u kolonu pomoću automatskog unošenja uzorka ili ručno u precizno određenoj zoni. Prebrzo povlačenje ili pritiskanje klipa šprica, ukoliko se vrši ručno, može dovesti do promena u ispitivanoj raspodeli molekulske mase. Sistem za uvođenje rastvarača treba, u najvećoj mogućoj meri, da bude oslobođen od pulsiranja, ako je moguće tako što će sadržati pulsni prigušivač. Brzina protoka treba da bude u okviru 1 ml/min.

1.6.6. Kolona

U zavisnosti od uzorka, određivanje polimera vrši se upotrebom ili jedne kolone ili više međusobno povezanih kolona u nizu. Komercijalno su dostupni brojni porozni materijali za kolone sa definisanim svojstvima (npr. veličina pora, ekskluzioni limit (gornja granica molekulske mase iznad koje će se molekuli eluirati u retencionoj zapremini)) Izbor gela za razdvajanje ili dužina kolone zavise od svojstava uzorka (hidrodinamičke zapremine, raspodele molekulske mase) i od specifičnih uslova za razdvajanje kao što su rastvarač, temperatura i brzina protoka1,2,3.

1.6.7. Teorijski podovi

Za kolonu ili kombinaciju kolona koje se koriste za razdvajanje određuje se broj teorijskih podova. To podrazumeva, u slučaju primene THF kao rastvarača, nanošenje rastvora etil-benzena ili neke druge odgovarajuće nepolarne supstance na kolonu poznate dužine. Broj teorijskih podova određuje se pomoću jednačine:

pri čemu:

N jeste broj teorijskih podova;

Ve jeste eluciona zapremina na maksimumu pika;

W jeste širina pika na baznoj liniji;

W1/2 jeste širina pika na polovini visine.

1.6.8. Efikasnost razdvajanja

Pored broja teorijskih podova koji kvantitativno određuje širinu traka, važnu ulogu ima efikasnost razdvajanja koja je određena nagibom kalibracione krive. Efikasnost razdvajanja kolone dobija se na osnovu odnosa:

pri čemu:

Ve.Mx jeste eluciona zapremina polistirena molekulske mase Mx;

Ve(10Mx) jeste eluciona zapremina polistirena sa deset puta većom molekulskom masom.

Rezolucija sistema definiše se kao:

pri čemu:

Ve1 i Ve2 jesu elucione zapremine dva polistirenska standarda na maksimumu pika;

W1 i W2 jesu širine pikova na baznoj liniji;

M1 i M2 jesu molekulske mase na maksimumu pika (treba da se razlikuju za faktor 10).

R-vrednost za sistem kolona treba da bude veća od 1,74.

1.6.9. Rastvarači

Svi rastvarači treba da budu visoke čistoće (koristi se THF čistoće 99,5%). Posuda za rastvarač (ukoliko je neophodno u atmosferi inertnog gasa) treba da bude dovoljna za kalibraciju kolone i nekoliko analiza uzorka.

Rastvarač se degazira pre nego što se ubaci u kolonu uz pomoć pumpe.

1.6.10. Kontrola temperature

Temperatura kritičnih unutrašnjih delova (petlje za injektovanje, kolone, detektor i cevi) treba da bude konstantna i u skladu sa izabranim rastvaračem.

1.6.11. Detektor

Svrha detektora je da beleži koncentraciju uzorka eluiranog sa kolone. Da bi se izbeglo nepotrebno širenje pikova, zapremina kivete ćelije detektora treba da bude što je moguće manja. Ona ne sme da bude veća od 10 ml osim u slučaju detektora zasnovanih na rasipanju svetlosti i viskoznosti. Za detekciju se najčešće koristi diferencijalna refraktometrija. Ukoliko uzorak ili rastvarač imaju neka posebna svojstva, mogu se koristiti i drugi tipovi detektora, npr. UV/VIS, IC, detektori viskoznosti i dr.

2. PODACI

Standard SRPS ISO 138851 služi kao literatura za detalje o kriterijumima za procenu kao i u vezi zahteva koji se odnose na prikupljanje i obradu podataka.

Za svaki uzorak se vrše dva nezavisna eksperimenta. Oni se odvojeno analiziraju. U svim slučajevima važno je izvršiti ispitivanje slepe probe pod istim uslovima kao i uzorak.

Neophodno je jasno naznačiti da su izmerene vrednosti relativne vrednosti ekvivalentne molekulskim masama korišćenih standarda.

Nakon što se odrede retencione zapremine ili retenciona vremena (mogu se korigovati pomoću internih standarda) na grafik se ucrtavaju ove vrednosti prema logaritmu Mp vrednosti (pri čemu je Mp maksimum pika kalibracionog standarda). Potrebne su najmanje dve kalibracione tačke u dekadnom opsegu molekulskih masa (1 kD-10 kD, 10 kD-100 kD, 100 kD-1.000 kD) i najmanje pet mernih tačaka za ceo grafik koje pokrivaju raspon očekivanih molekulskih masa. Završna tačka malih molekulskih masa koja se nalazi na kraju kalibracione krive definiše se pomoću n-heksilbenzena ili nekog drugog odgovarajućeg nepolarnog rastvarača. Deo krive koji odgovara molekulskim masama ispod 1.000 kD određuje se i koriguje ako je potrebno zbog sadržaja nečistoća i aditiva. Podaci sa krive eluiranja uglavnom se obrađuju elektronski, ali se mogu vršiti i ručna izračunavanjaXXVII. Ukoliko se u koloni zadržao neki od nerastvornih polimera, njegova molekulska masa je verovatno veća od one koju ima rastvorna frakcija, i ukoliko se zanemari može doći do loše procene sadržaja molekula sa malim molekulskim masama.

Uputstvo za korigovanje sadržaja molekula sa malim molekulskim masama kod nerastvornih polimera dato je u Delu drugom ove metode.

Kriva raspodele se daje u obliku tabele ili slike (diferencijalna frekvencija ili zbir iznosa u procentima prema vrednosti log M). Kod grafičkog prikaza jedan dekadni opseg molekulskih masa treba da bude širine oko 4 cm, a maksimalna visina pika da iznosi 8 cm. U slučaju integraljenja krive raspodele razmak ordinate između 0% i 100% treba da bude oko 10 cm.

_____________
XXVII Koristi se ASTM D 3536-91

3. IZVEŠTAJ O ISPITIVANJU

Izveštaj o ispitivanju sadrži podatke o:

2.2.1. Ispitivanoj supstanci:

- poznate podatke o ispitivanoj supstanci (identitet, aditivi, nečistoće);

- opis obrade uzorka, zapažanja problemi.

2.2.2. Instrumentima:

- posuda za rastvarač, inertni gas, degaziranje eluenta, sastav eluenta, nečistoće;

- pumpa, pulsni prigušivač, sistem za injektovanje;

- hromatografske kolone (proizvođač, informacije o karakteristikama kolona, kao što su veličina pora, vrsta materijala za odvajanje itd., broj, dužina i redosled upotrebljenih kolona);

- broj teorijskih podova kolone (ili kombinacije), efikasnost razdvajanja (rezolucija sistema),

- podatke o simetriji pikova;

- temperatura kolona, način kontrole temperature;

- detektor (princip merenja, vrsta, zapremina kivete);

- merač protoka ukoliko je korišćen (proizvođač, princip merenja);

- sistem za prikupljanje i obradu podataka (hardver i softver).

2.2.3. Kalibraciji sistema:

- detaljan opis metode korišćene u izradi kalibracione krive;

- podatke o kriterijumima kvaliteta koji se odnose na ovu metodu (npr. koeficijent korelacije, greška metodom najmanjih kvadrata, itd.);

- podatke o svim primenjenim ekstrapolacijama, pretpostavkama i aproksomacijama prilikom ispitivanja, proceni i obradi podataka;

- sva merenja korišćena pri izradi kalibracione krive se dokumentuju u vidu tabele koja sadrži sledeće podatke za svaku kalibracionu tačku:

(-) ime uzorka;

(-) ime proizvođača uzorka;

(-) karakteristične vrednosti standarda Mp, Mn, Mw, Mw/Mn, onako kako ih je dostavio proizvođač ili koje su izvedene na osnovu dodatnih merenja zajedno sa detaljima o metodi njihovog određivanja;

(-) injektovana zapremina i injektovana koncentracija uzorka;

(-) Mp vrednost koja je korišćena za kalibraciju;

(-) eluciona zapremina ili korigovano retenciono vreme izmereno na maksimumu pika;

(-) Mp izračunato na maksimumu pika;

(-) procentualna greška izračunate vrednosti Mp i kalibrisane vrednosti.

2.2.4. Sadržaju molekula sa malim molekulskim masama:

- opis korišćene metode i način na koji su izvršeni eksperimenti;

- podatke o procentu molekula sa malim molekulskim masama (m/m) u odnosu na ceo uzorak;

- podatke o nečistoćama, aditivima i drugim vrstama koje nisu polimeri izražene kao maseni procenat u odnosu na ceo uzorak.

2.2.5. Proceni:

- procena na osnovu retencionog vremena: sve metode koje obezbeđuju zahtevanu reproduktivnost (metoda korekcije, interni standardi i dr.);

- podatak o tome da li je procena izvršena na osnovu elucione zapremine ili na osnovu retencionog vremena;

- podatke o ograničenjima procene ako pikovi nisu potpuno analizirani;

- opis metode poravnavanja, ukoliko su korišćene;

- priprema i prethodna obrada uzorka;

- prisustvo nerastvornih čestica, ukoliko ih ima;

- injektovana zapremina (m1) i koncentracija injektovanog uzorka (mg/ml);

- zapažanja koja se odnose na uticaje koji dovode do odstupanja od idealnog profila gel propusne hromatografije;

- detaljan opis svih izmena postupka ispitivanja;

- detalje o opsezima greške;

- druge podatke i zapažanja relevantne za tumačenje rezultata.

4. LITERATURA

1. SRPS ISO 13885-1:2011, Punioci za boje i lakove - Gel propustljiva hromatografija - Deo I: tetrahidrofuran kao eluent

2. Yau, W.W., Kirkland, J.J., and Bly, D.D. eds, (1979). Modern Size Exclusion Liquid Chromatography, J. Wiley and Sons.

3. ASTM D 3536-91, (1991) Standard Test Method for Molecular Weight Averages and Molecular Weight Distribution by Liquid Exclusion Chromatography (Gel Permeation Chromatography-GPC). American Society for Testing and Materials, Philadelphia, Pennsylvania.

4. ASTM D 5296-92, (1992). Standard Test Method for Molecular Weight Averages and Molecular Weight Distribution of Polystyrene by High Performance Size-Exclusion Chromatography. American Society for Testing and Materials, Philadelphia, Pennsylvania.

Deo drugi

UPUTSTVO ZA KORIGOVANJE SADRŽAJA MOLEKULA SA MALIM MOLEKULSKIM MASAMA ZBOG PRISUSTVA NERASTVORNIH POLIMERA

Kada je u uzorku prisutan nerastvorni polimer dolazi do gubitka mase u toku GPC analize. Nerastvorni polimer ireverzibilno se zadržava na koloni ili filteru dok njegov rastvorni deo prolazi kroz kolonu. U slučaju kada se može izmeriti ili pretpostaviti povećanje indeksa refrakcije (dn/dc) polimera, moguće je proceniti gubitak mase uzorka na koloni. U tom slučaju vrši se korekcija korišćenjem eksterne kalibracije sa standardnim materijalima poznate koncentracije i dn/dc da bi se kalibrisao odgovor refraktometra. U primeru koji sledi korišćen je standard poli(metil-metakrilata) (pMMA).

Kod eksterne kalibracije u analizi akrilnih polimera, pMMA standard poznate koncentracije u tetrahidrofuranu analizira se gel propusnom hromatografijom, a dobijeni rezultati koriste se za izračunavanje konstante refraktometra na osnovu jednačine:

K = R/(C x V x dn/dc)

pri čemu:

K jeste konstantna refraktometra (u mikrovoltima / sekund/ml);

R jeste odgovor pMMA standarda/ (u mikrovoltima / sekund);

C jeste koncentracija pMMA standarda (u mg/ml);

V jeste injektovana zapreminu (u ml);

dn/dc jeste uvećanje indeksa refrakcije za pMMA u tetrahidrofuranu (u ml/mg).

Za pMMA standard tipične vrednosti su:

R = 2 937 891

C = 1.07 mg/ml

V = 0,1 ml

dn/dc = 9 x 10-5 ml /mg

Na ovaj način dobijena vrednost K, 3.05 x 1011 koristi se da se izračuna teorijski odgovor detektora ukoliko je 100% injektovanog polimera izdvojeno preko detektora.

A.20. PONAŠANJE POLIMERA U VODI (RASTVORLJIVOST/EKSTRAKTIVNOST)

1. METODA ISPITIVANJA

Ova metoda zasniva se na revidiranoj verziji Uputstva za ispitivanje OECD 120 (1997). Detaljnije tehničke informacije date su u literaturi1.

1.1. UVOD

Za pojedine polimere, kao što su emulzioni polimeri, da bi se koristila ova metoda potrebna je prethodna priprema. Metoda se ne primenjuje na tečne polimere niti na polimere koji reaguju sa vodom pri uslovima ispitivanja.

Kada ispitivanje ovom metodom nije moguće ili nije praktično za izvođenje, ponašanje rastvorljivosti/ekstraktivnosti ispituje se drugim metodama. U takvim slučajevima navode se svi detalji i razlozi korišćenja tih metoda.

1.2. REFERENTNE SUPSTANCE

Nisu propisane.

1.3. PRINCIP METODE

Ponašanje polimera u vodenoj sredini rastvorljivost/ekstraktivnost određuje se primenom metode staklenog suda (videti metodu A.6. Rastvorljivost u vodi, metoda staklenog suda, koja je data u ovom prilogu) sa izmenama koje su date u ovoj metodi.

1.4. KRITERIJUMI KVALITETA

Nisu propisani.

1.5. OPIS METODE

1.5.1. Oprema

Za ovu metodu neophodno je:

- uređaj za mlevenje, tj. mlin za proizvodnju čestica poznatih veličina;

- aparat za mešanje sa mogućnošću kontrolisanja temperature;

- membranski sistem za filtriranje;

- odgovarajuća analitička oprema;

- standardizovana sita.

1.5.2. Priprema uzorka

Reprezentativni uzorak se prvo pomoću odgovarajućih sita svede na čestice veličine od 0,125 mm do 0,25 mm. Nekada je potrebno ohladiti uzorak zbog njegove stabilnosti ili procesa mlevenja. Gumasti materijali mogu se usitniti na temperaturi tečnog azota1.

Ako nije moguće dobiti čestice traženih veličina, materijal se usitnjava što je više moguće, a postignut rezultat navodi se u izveštaju. U izveštaju se navodi način na koji je samleveni uzorak čuvan pre ispitivanja.

1.5.3. Postupak ispitivanja

Tri uzorka po 10 g supstance koja se ispituje odmeri se u svaku od tri posude sa staklenim zapušačima i doda 1.000 ml vode u svaku posudu. Ako se količina od 10 g polimera pokaže nepodesnom, koristi se sledeća najveća količina sa kojom se može raditi. Količinu vode prilagođava se u skladu sa tim.

Posude se čvrsto zapuše i zatim mućkaju na 20° C. Koriste se uređaji za mućkanje ili mešanje koji mogu da rade na konstantnoj temperaturi. Nakon 24 časa, sadržaj svake posude se centrifugira ili filtrira, a koncentracija polimera u bistrom vodenom sloju određuje se odgovarajućom analitičkom metodom.

Ako ne postoje odgovarajuće analitičke metode za određivanje polimera u vodenoj fazi, ukupna rastvorljivost - ekstraktivnost procenjuje se iz mase osušenog taloga sa filtera ili osušenog taloga dobijenog centrifugiranjem.

Najčešće je potrebno da se napravi kvantitativna razlika između nečistoća i aditiva sa jedne strane, i polimera sa malim molekulskim masama sa druge strane. U slučaju gravimetrijskog određivanja važno je ispitati slepu probu u kojoj ispitivana supstanca nije prisutna, kako bi se izračunao talog koji nastaje u eksperimentalnom postupku.

Rastvorljivost/ekstraktivnost - ponašanje polimera u vodi na 37° C na pH 2 i pH 9 određuje se na isti način kao što je opisano za eksperiment na 20° C. pH vrednosti postižu se dodavanjem ili odgovarajućih pufera, ili odgovarajućih kiselina ili baza kao što su hlorovodonična kiselina, sirćetna kiselina, natrijum ili kalijum hidroksid analitičke čistoće ili NH3.

U zavisnosti od primenjene metode analize, vrši se jedno ili dva ispitivanja. Kada postoji dovoljno specifičnih metoda za direktnu analizu polimera u vodenoj fazi, dovoljno je jedno ispitivanje. Kada navedene metode ne postoje i kada je određivanje ponašanja polimera rastvorljivosti/ekstraktivnosti ograničeno na indirektne analize kojima se određuje samo ukupni sadržaj organskog ugljenika (Total organic carbon, u daljem tekstu: TOC) vodenog ekstrakta, vrše se i dodatna ispitivanja. Dodatno ispitivanje se vrši na tri uzorka, koristeći deset puta manje količine uzorka polimera i iste količine vode kao u prvom ispitivanju.

1.5.4. Analiza

1.5.4.1. Ispitivanje izvršeno sa jednom količinom uzorka

Postoje metode za direktnu analizu komponenti polimera u vodenom ekstraktu. Alternativno se razmatra indirektna analiza rastvorenih/ekstrahovanih komponenti polimera određivanjem ukupnog sadržaja rastvornih komponenti korigovanog za nepolimerne komponente.

Analiza ukupnog sadržaja polimernih vrsta u vodenom ekstraktu izvodi se:

1) ili dovoljno osetljivom metodom odnosno:

- TOC koristeći digestiju persulfatom ili dihromatom za prevođenje u CO2 koji se određuje infracrvenom spektrometrijom (u daljem tekstu: IR) ili hemijskom analizom;

- Atomska apsorpciona spektrometrija (u daljem tekstu: AAS) ili induktivno kuplovana plazma (u daljem tekstu: ICP), emisioni ekvivalent za polimere koji sadrže metale ili silicijum;

- UV apsorpcija ili spektrofluorimetrija za aril-polimere;

- LC-MS za uzorke male molekulske mase;

2) ili isparavanjem u vakuumu do suvog vodenog ekstrakta i spektroskopskom (IR, UV itd.) ili AAS/ICP analizom taloga.

Ako se analiza vodenog ekstrakta kao takva ne može primeniti, vodeni ekstrakt se ekstrahuje organskim rastvaračem koji se ne meša sa vodom, tj. hlorovanim ugljovodonikom. Rastvarač se zatim upari i talog analizira kako je opisano da bi se odredio sadržaj polimera. Svaka komponenta u ovom talogu koja je identifikovana kao nečistoća ili aditiv oduzima se u cilju određivanja stepena rastvorljivosti/ekstraktivnosti samog polimera.

Kada su prisutne relativno velike količine takvog materijala talog se analizira npr. HPLC ili GC analizom da bi se razlikovale nečistoće od monomera i prisutnih vrsta nastalih od monomera, tako da se odredi pravi sadržaj onoga što je nastalo.

U nekim slučajevima je dovoljno jednostavno isparavanje organskog rastvarača do suvog i merenje suvog ostatka.

1.5.4.2. Ispitivanje izvršeno sa dve različite količine uzorka

Svi ekstrakti taloga analiziraju se na TOC.

Nerastvorni/neekstrahovani deo uzorka određuje se gravimetrijski. Ukoliko, nakon centrifugiranja ili filtriranja sadržaja svake posude, talog polimera ostane zalepljen za zid posude, posuda se ispira filtratom sve dok se ne prebaci sav talog. Nakon toga, filtrat se opet centrifugira ili filtrira. Talog koji ostane na filteru ili u kiveti centrifuge suši se na 40°C u vakuumu i meri se. Sušenje se nastavlja do konstantne mase.

2. PODACI

2.1. ISPITIVANJE JEDNE KOLIČINE UZORKA

Navode se pojedinačni rezultati za svaku od tri boce i njihova srednja vrednost izražena u jedinicama mase po zapremini rastvora (uobičajeno mg/L) ili jedinicama mase po masi uzorka polimera (uobičajeno mg/g).

Navodi se i gubitak mase uzorka (izračunat kao masa rastvorene supstance podeljena sa masom početnog uzorka). Računaju se relativne standardne devijacije (RSD). Navode se pojedinačne cifre za ukupnu supstancu (polimer + glavni aditivi itd.) i samo za polimer (tj. nakon oduzimanja doprinosa aditiva).

2.2. ISPITIVANJE DVE RAZLIČITE KOLIČINE UZORKA

Pojedinačne TOC vrednosti vodenih ekstrakta iz dva eksperimenta pri kojima su vršena po tri ispitivanja i srednja vrednost za svaki eksperiment, izražavaju se kao jedinice mase po zapremini rastvora (uobičajeno mgC/L), kao i u jedinicama mase po masi početnog uzorka (uobičajeno mgC/g).

Ukoliko ne postoji razlika između rezultata dobijenih sa većim i manjim odnosom voda/uzorak, ovo može da ukazuje na to da su sve komponente koje mogu da se ekstrahuju zaista i bile ekstrahovane. U tom slučaju, direktna analiza nije potrebna.

Navode se pojedinačne mase taloga i izražavaju u procentima od početnih masa uzorka. Srednje vrednosti računaju se za svaki eksperiment. Razlike između 100% i nađenih procenata predstavljaju procenat rastvornog materijala i materijala koji se ekstrahuje u originalnom uzorku.

3. IZVEŠTAVANJE

3.1. IZVEŠTAJ O ISPITIVANJU

Izveštaj o ispitivanju sadrži podatke o:

3.1.1. Supstanci koja se ispituje:

- dostupne podatke o ispitivanoj supstanci (identitet, aditivi, nečistoće, sadržaj molekula malih molekulskih masa).

3.1.2. Eksperimentalnim uslovima:

- opis postupaka i eksperimentalnih uslova;

- opis analitičkih metoda i metoda detekcije.

3.1.3. Rezultatima:

- rezultati rastvorljivosti/ekstraktivnosti u mg/l; pojedinačne i srednje vrednosti ekstrahovanja različitim rastvaračima, razdvojene na sadržaj polimera i nečistoća, aditiva, itd;

- rezultati rastvorljivosti/ekstraktivnosti u mg/g polimera;

- TOC vrednosti vodenih ekstrakta, mase rastvorene supstance i izračunate procente, ako su merene;

- pH svakog uzorka;

- podatke o vrednostima slepih proba;

- kada je potrebno, napomene o hemijskoj nestabilnosti ispitivane supstance, tokom postupka ispitivanja i analitičkog postupka;

- sve podatke koji su važni za tumačenje rezultata.

4. LITERATURA

1. DIN 53733 (1976) Zerkleinerung von Kunststofferzeugnissen für Prüfzwecke

A.21. OKSIDUJUĆA SVOJSTVA (ZA TEČNOSTI)

1. METODA ISPITIVANJA

1.1. UVOD

Ova metoda osmišljena je za merenje potencijala tečnih supstanci da povećaju i razviju brzinu ili intenzitet gorenja zapaljivih supstanci, ili da naprave smešu sa zapaljivom supstancom koja ima sposobnost spontanog paljenja, kada se ovakva smeša dobro izmeša. Zasniva se na UN metodi ispitivanja tečnosti sa oksidujućim svojstvima1. Metoda A.21. osmišljena je tako da pre svega ispunjava zahteve Uredbe Evropskog parlamenta i Saveta (EZ) broj 1907/2006, pa je potrebno izvršiti poređenje sa jednom referentnom supstancom. Ispitivanje i poređenje sa dodatnim referentnim supstancama je potrebno u slučaju kada se očekuje da će rezultati ispitivanja biti korišćeni u druge svrheXXVIII.

Ispitivanje se ne mora vršiti kada je na osnovu strukturne formule pouzdano jasno da supstanca nema sposobnost da egzotermno reaguje sa zapaljivim materijalom.

Pre nego što se pristupi ispitivanju korisno je imati preliminarne podatke o potencijalnim eksplozivnim svojstvima supstance.

Ovo ispitivanje se ne primenjuje na supstance u čvrstom stanju, gasove, eksplozive ili visoko zapaljive supstance ili organske perokside.

Kada postoje rezultati za ispitivanu supstancu u UN metodama ispitivanja za oksidujuće tečnosti1 nije neophodno izvršiti njeno ispitivanje.

_____________
XXVIIIKao na primer u okviru propisa UN o transportu.

1.2. DEFINICIJE

Vreme porasta pritiska jeste prosečna vrednost izmerenog vremena koje je potrebno da se pritisak smeše koja se ispituje podigne sa 690 kPa na 2.070 kPa iznad atmosferskog pritiska.

1.3. REFERENTNA SUPSTANCA

Kao referentna supstanca koristi se 65% (m/m) vodeni rastvor azotne kiseline (analitičke čistoće)XXIX.

Ukoliko lice koje vrši ispitivanje smatra da se rezultati ovog ispitivanja mogu koristiti i u neke druge svrhe1, postoji mogućnost da se ispitaju i dodatne referentne supstanceXXX.

_______________
XXIX Kiselina se titruje pre ispitivanja kako bi se potvrdila njena koncentracija.
XXX Npr: 50% (m/m) perhlorna kiselina i 40% (m/m) natrijum-hlorat se koriste u literaturi1.

1.4. PRINCIP METODE

Tečnost koja se ispituje meša se u masenom odnosu jedan prema jedan sa vlaknastom celulozom i stavlja se u sud pod pritiskom. Ukoliko tokom mešanja ili punjenja posude dođe do spontanog paljenja, nije potrebno dalje ispitivanje.

Ukoliko ne dođe do spontanog paljenja sprovodi se kompletno ispitivanje. Smeša se zagreva u posudi pod pritiskom i određuje se vreme koje je potrebno da se pritisak poveća sa 690 kPa na 2.070 kPa (iznad atmosferskog pritiska). Ova vrednost se upoređuje sa prosečnom vrednošću vremena porasta pritiska referentne supstance u smeši sa celulozom u odnosu 1:1.

1.5. KRITERIJUMI KVALITETA

U seriji od pet ispitivanja jedne supstance rezultati pojedinačnih ispitivanja ne treba da odstupaju za više od 30% u odnosu na aritmetičku srednju vrednost. Rezultati koji odstupaju više od 30% od srednje vrednosti odbacuju se, poboljšava se postupak mešanja supstanci i punjenja posude za ispitivanje i zatim se ispitivanje ponavlja.

1.6. OPIS METODE

1.6.1. Priprema

1.6.1.1. Zapaljive supstance

Osušena vlaknasta celuloza sa vlaknima dužine između 50 µm i 250 µm i srednjim prečnikom od 25 µmXXXI koristi se kao zapaljivi materijal. Celuloza se suši do konstantne mase u sloju čija debljina ne prelazi 25 mm na temperaturi od 105° C tokom 4 sata i drži se u eksikatoru bez sredstva za sušenje dok se ne ohladi i dalje do ispitivanja. Sadržaj vode u osušenoj celulozi ne treba da bude veći od 0,5% po jedinici suve maseXXXII. Ukoliko je potrebno, vreme sušenja se produžavaXXXIII. Ista šarža celuloze koristi se u toku celog ispitivanja.

______________
XXXI Npr. Vatman kolonska hromatografija celulozni prah CF 11, kataloški broj 4021 050
XXXII Potvrđena npr. Karl-Fišerovom titracijom
XXXIII Ovaj sadržaj vode se postiže i npr. zagrevanjem na 105°C u vakumu 24 časa.

1.6.1.2. Oprema

1.6.1.2.1. Sud pod pritiskom

Zahteva se korišćenje suda pod pritiskom. Ovaj sud se sastoji od cilindričnog tela izrađenog od čelika, dužine 89 mm i spoljnog prečnika od 60 mm (videti Sliku 1). Dve suprotne strane mašinski su obrađene (čime se poprečni presek posude smanjuje na 50 mm) da bi se olakšalo navijanje zapušača na kome se nalazi sistem za paljenje i ventil oduška. Sud, koji ima šupljinu prečnika 20 mm, iznutra se svodi na dubinu od 19 mm i narezuje se da primi 1" po Britanskom standardnom sistemu ili veličinu ekvivalentnu ovoj prema metričkom sistemu. Ventil za odušak, u obliku ručke koja se montira na bočnu stranu aparata, zavrne se za krivu površinu suda pod pritiskom na udaljenosti od 35 mm od jednog od njegovih krajeva i pod uglom od 90° u odnosu na prirubnice. Izdubi se otvor dubine 12 mm i nareže tako da primi veličinu od 1/2" po Britanskom standardnom sistemu (ili veličinu ekvivalentu ovoj prema metričkom sistemu) na kraju bočne strane. Po potrebi koristi se inertni zaptivač kako bi sud bio nepropustan za gasove. Ručka koja se nalazi sa strane proteže se 55 mm od tela suda pod pritiskom i ima navoj od 6 mm. Kraj ove ručke ima navoj koji omogućava da u njega stane pretvarač pritiska sa dijafragmom. Koristi se bilo koji uređaj za merenje pritiska ako nije u kontaktu sa vrelim gasovima ili proizvodima razlaganja i ako može da izdrži porast pritiska od 690 kPa do 2.070 kPa u vremenu koje nije veće od 5 ms.

Kraj suda pod pritiskom koji je na većoj udaljenosti od ove ručke zatvara se zapušačem na kome se nalazi sistem za paljenje opremljen sa dve elektrode, od kojih je jedna izolovana u odnosu na telo zaptivača a druga uzemljena na njega. Drugi kraj suda pod pritiskom zatvara se sigurnosnim diskom koji štiti od eksplozije (pritisak eksplozije oko 2.200 kPa) koji je pričvršćen poklopcem za zaptivanje sa otvorom od 20 mm. Ako je potrebno koristi se inertni zaptivač kako bi sud bio nepropustan za gasove. Stalak (viseti Sliku 2) drži aparaturu u odgovarajućem položaju u toku upotrebe. Sastoji se od osnove izrađene od mekog čelika dimenzija 235 mm x 184 mm x 6 mm i šupljeg četvrtastog profila dužine 185 mm i dimenzija 70 mm x 70 mm x 4 mm.

Sa jedne strane četvrtastog profila izrežu se po dužini dve suprotne stranice tako da se dobije konstrukcija sa dve noge ravnih stranica sa visinom kućišta od 86 mm. Krajevi ovih nogu ravnih stranica seku se pod uglom od 60° po horizontalnoj ravni da bi se zavarili za oslonac. Žleb širine 22 mm i dubine 46 mm montira se na jednu stranu kućišta suda tako da kada se sud spusti na oslonac zapušač na kome se nalazi sistem za paljenje bude okrenut prema izolatorskoj kutiji, a ručka koja je montirana sa strane upada u ovaj žleb. Komad čelika širine 30 mm i debljine 6 mm vari se za donju unutrašnju stranu izolatorske kutije da bi održavao rastojanje. Dva šrafa od 7 mm koji se prišrafljuju sa suprotne strane drže sud pod pritiskom čvrsto na svom mestu. Dve trake od čelika širine 12 mm i debljine 6 mm zavarene sa donje strane gde se sastavni delovi dodiruju sa izolatorskom kutijom, obezbeđuju sud pod pritiskom odozdo.

1.6.1.2.2. Sistem za paljenje

Sistem za paljenje sastoji se od žičanog provodnika dužine 25 cm izrađenog od Ni/Cr, čiji je prečnik 0,6 mm i otpornost 3,85 Ω/m. Žica je navijena na šipku prečnika 5 mm, u obliku kalema i pričvršćena je za elektrode zapušača na kome se nalazi sistem za paljenje. Ovaj kalem ima jedan od oblika koji su prikazani na Slici 3. Razmak između dna suda i donje strane provodnika pomoću koga se pali smeša je 20 mm. Ukoliko se elektrode ne mogu podešavati, krajevi provodnika pomoću koga se pali smeša i dna posude treba da budu izolovani keramičkom oblogom. Provodnik se zagreva stalnim izvorom struje od najmanje 10 A.

1.6.2. Postupak ispitivanjaXXXIV

Aparatura, spojena sa pretvaračem pritiska i sistemom za paljenje, ali bez sigurnosnog diska koji štiti od eksplozije, nalazi se na podlozi pri čemu je zapušač sa sistemom za paljenje u donjoj poziciji. U staklenoj čaši se pomeša 2,5 g tečnosti koja se ispituje sa 2,5 g osušene celuloze pomoću staklenog štapićaXXXV. Iz bezbednosnih razloga, prilikom mešanja lice koje rukuje smešom se štiti sigurnosnim štitom. Ukoliko smeša počne da gori tokom mešanja ili stavljanja u posudu za ispitivanje, ispitivanje se ne mora sprovesti do kraja. Smeša se dodaje u malim količinama u sud pod pritiskom uz sabijanje. Vodi se računa da smeša bude postavljena oko provodnika pomoću koga se vrši paljenje smeše i da kontakt između smeše i provodnika bude dobar. Važno je da se provodnik ne iskrivi tokom procesa nanošenja smeše jer to može dovesti do pogrešnih rezultataXXXVI. Sigurnosni disk koji štiti od eksplozije stavlja se u odgovarajuću poziciju i pričvršćuje poklopcem za zaptivanje. Napunjen sud postavlja se na stalak tako da se sigurnosni disk koji štiti od eksplozije nalazi na vrhu, a aparat se postavlja u digestor ili u jedinicu za ispitivanje zapaljivih materija. Izvor struje pričvrsti se za spoljne kleme zapušača sa sistemom za paljenje i pusti se struja jačine 10 A. Vreme između pripreme smeše za ispitivanje i uključivanja struje ne treba da bude duže od 10 minuta.

Signal koji dolazi sa pretvarača pritiska beleži odgovarajući sistem koji istovremeno beleži podatke o razvoju pritiska tokom vremena i analizira ih (npr. program za beleženje podataka dobijenih tokom ispitivanja povezan sa programom za izradu grafikona). Smeša se zagreva sve dok ne pukne sigurnosni disk koji štiti od eksplozije ili najmanje 60 s. Ukoliko se sigurnosni disk koji štiti od eksplozije ne rasprsne, smeša se ostavlja da se ohladi pre nego što se aparat pažljivo rastavi, vodeći računa da može doći do pojave nadpritiska. Izvodi se po pet ispitivanja sa supstancom koja se ispituje i sa supstancom koja služi kao referentna supstanca. Beleži se vreme koje je potrebno da pritisak od 690 kPa poraste do pritiska od 2.070 kPa. Izračunava se srednja vrednost vremena koje protekne do porasta pritiska.

Može se dogoditi da supstanca dovodi do porasta pritiska (prebrzo ili presporo) usled hemijskih reakcija koje nisu karakteristične za oksidujuća svojstva. Tada može biti potrebno da se ponovi ispitivanje sa nekom inertnom supstancom, npr dijatomejskom zemljom, umesto sa celulozom, kako bi se utvrdila priroda reakcije.

___________
XXXIV Smeše oksidujućih supstanci sa celulozom potencijalno su eksplozivne i sa njima se pažljivo rukuje.
XXXV U praksi se postiže pripremanjem smeše tečnosti koja se ispituje i celuloze u odnosu 1:1 u većoj količini od one koja je potrebna za ispitivanje i prebacivanjem 5 ± 0,1 g u posudu pod pritiskom. Smeša se sveže priprema za svako ispitivanje.
XXXVI Kontakt između susednih namotaja se izbegava.

2. PODACI

Vremena porasta pritiska ispitivane supstance i referentnih supstanci.

Vremena porasta pritiska inertne supstance ukoliko je takvo ispitivanje sprovedeno.

2.1. OBRADA REZULTATA

Izračunava se prosečno vreme porasta pritiska za ispitivanu supstancu i za referentne supstance.

Izračunava se i prosečno vreme porasta pritiska za inertnu supstancu (ukoliko su ispitivanja izvršena).

Primeri rezultata dati su u Tabeli 1.

Tabela 1.

Primeri rezultata(a)

Supstanca(b)	Prosečno vreme porasta pritiska za smešu sa celulozom 1:1 (ms)
Amonijum-dihromat, zasićeni vodeni rastvor	20 800
Kalcijum-nitrat, zasićeni vodeni rastvor	6 700
Feri-nitrat, zasićeni vodeni rastvor	4 133
Litijum-perhlorat, zasićeni vodeni rastvor	1 686
Magnezijum-perhlorat, zasićeni vodeni rastvor	777
Nikal-nitrat, zasićeni vodeni rastvor	6 250
Azotna kiselina, 65%	4 767(c)
Perhlorna kiselina, 50%	121(c)
Perhlorna kiselina, 55%	59
Kalijum nitrat, 30% vodeni rastvor	26 690
Srebro-nitrat, zasićeni vodeni rastvor	(d)
Natrijum-hlorat, 40% vodeni rastvor	2 555(c)
Natrijum-nitrat, 45% vodeni rastvor	4 133
Inertna supstanca
Voda: celuloza	(d)

(a) Videti u literaturi1 za klasifikaciju prema transportnoj šemi UN.
(b) Zasićeni rastvori treba da budu pripremljeni na 20° C.
(c) Srednja vrednost iz međulaboratorijskih uporednih ispitivanja.
(d) Maksimalni pritisak od 2070 kPa nije dostignut.

3. IZVEŠTAJ

3.1. IZVEŠTAJ O ISPITIVANJU

Izveštaj o ispitivanju sadrži podatke o:

- identitetu, sastavu, čistoći itd. podatke o supstanci koja se ispituje;

- koncentraciji ispitivane supstance;

- postupku sušenja celuloze koja je korišćena pri ispitivanju;

- sadržaju vode u celulozi koja je korišćena pri ispitivanju;

- rezultatima merenja;

- rezultatima ispitivanja sa inertnom supstancom, ako postoje;

- izračunatom prosečnom vremenu porasta pritiska;

- odstupanju od standardnog postupka ispitivanja i razloge za to;

- svim dodatnim informacijama i primedbama značajnim za tumačenje rezultata.

3.2. TUMAČENJE REZULTATAXXXVII

Rezultati ispitivanja procenjuju se na osnovu:

a) činjenice da li se smeša ispitivane supstance i celuloze spontano pali i

b) poređenjem prosečnih vremena porasta pritiska sa vrednosti 690 kPa na pritisak od 2.070 kPa ispitivane supstance i referentnih supstanci.

Tečna supstanca smatra se oksidujućom supstancom ukoliko:

a) se smeša ispitivane supstance i celuloze u masenom odnosu 1:1 spontano pali ili

b) smeša ispitivane supstance i celuloze u masenom odnosu 1:1 ima prosečno vreme povećanja pritiska manje ili jednako smeši vodenog rastvora azotne kiseline 65% (m/m) i celuloze u masenom odnosu 1:1.

Da bi se izbegao lažni pozitivni rezultat, prilikom analize dobijenih rezultata uzima se u razmatranje i ispitivanje sa inertnim materijalom.

______________
XXXVII Videti u literaturi1 za tumačenje rezultata koji su u okviru UN propisa o transportu za korišćenje nekoliko referentnih supstanci

4. LITERATURA

1. Recommendations on the Transport of Dangerous Goods, Manual of Tests and Criteria. 3rd evised edition. UN Publication No: ST/SG/AC.10/11/Rev. 3, 1999, str. 342. Test O.2: Test for oxidising liquids.

Pri čemu je:
A - Telo suda pod pritiskom;
B - Zadržni ventil diska koji štiti od eksplozije;
C - Zadržni ventil za vatru;
D - Zaptivač od mekog olova;
E - Disk koji štiti od eksplozije;
F - Ručka;
G - Glava prenosnika pritiska;
H - Zaptivač;
J - Izolovana elektroda;
K - Uzemljena elektroda;
L - Izolacija;
M - Čelična kupa;
N - Iskrivljeni žleb zaptivača.

Slika 2. Oslonac

Slika 3. Sistem za paljenje

Pri čemu je:
A - Kalem za paljenje;
B - Izolacija;
C - Elektrode;
D - Zaptivač za vatru.

Napomena: Može se koristiti bilo koji od ovih sistema.

A.22. ODREĐIVANJE SREDNJEG GEOMETRIJSKOG PREČNIKA VLAKANA POMOĆU DUŽINE

1. METODA ISPITIVANJA

1.1. UVOD

U ovoj metodi opisuje se postupak za merenje srednjeg geometrijskog prečnika pomoću dužine (Length Weighted Geometric Mean Diameter, u daljem tekstu: LWGMD) veštačkih mineralnih vlakana (Man Made Mineral Fibres, u daljem tekstu: MMMF). Budući da se LWGMD vlakana sa 95% verovatnoće nalazi između nivoa pouzdanosti uzorka od 95% (tj. LWGMD ± dve standardne greške), vrednost koja se navodi u izveštaju (ispitivana vrednost) odgovaraće donjoj granici pouzdanosti uzorka od 95% (tj. LWGMD - 2 standardne greške). Ova metoda zasniva se na ažuriranoj verziji (jun 1994. godine) nacrta industrijskog postupka za zaštitu zdravlja, bezbednost i zaštitu životne sredine (Health, Safety & Environment, HSE) koji je dogovoren na sastanku između ECFIA (European Ceramic Fibres Industry Association) i HSE u Česteru 26. septembra 1993. godine i koji je izrađen za potrebe drugog međulaboratorijskog eksperimenta i na osnovu tog eksperimenta1,2. Ova merna metoda može se koristiti za opisivanje prečnika vlakana supstanci u rasutom stanju ili proizvoda koji sadrže MMMF, uključujući vatrostalna keramička vlakna (refractory ceramic fibres, RCF), veštačka staklena vlakna (man-made vitreous fibres, MMVF), kristalna i polikristalna vlakna.

Određivanje dužinom je način da se kompenzuje uticaj na raspodelu prečnika zbog pucanja dugačkih vlakana prilikom uzorkovanja ili rukovanja materijalom. Za merenje raspodele veličina prečnika MMMF koristi se geometrijska statistika (geometrijska sredina) budući da se njihove raspodele veličina obično približavaju log-normalnoj raspodeli.

Merenje dužine i prečnika je zamoran i dugotrajan posao, ali ako se mere samo vlakna koja dodiruju beskonačno tanku crtu u vidnom polju skenirajućeg elektronskog mikroskopa (u daljem tekstu: SEM), tada je verovatnoća da se odabere određeno vlakno srazmerna dužini. Budući da je pitanje dužine za potrebe određivanja dužinom time rešeno, potrebno je samo izmeriti prečnik i LWGMD-2SE se tada može izračunati na način kako je opisano.

1.2. DEFINICIJE

Čestica jeste predmet čiji je odnos dužine i širine manji od 3:1.

Vlakno jeste predmet čiji je odnos dužine i širine (odnos stranica) najmanje 3:1.

1.3. PODRUČJE PRIMENE I OGRANIČENJA

Ova metoda namenjena je proučavanju raspodela prečnika kod srednjih prečnika od 0,5 μm do 6 μm. Veći prečnici mogu se meriti uz primenu manjih povećanja SEM, ali se time povećavaju ograničenja metoda kod finijih raspodela vlakana, dok se u slučaju srednjih prečnika ispod 0,5 μm preporučuje merenje uz pomoć transmisioni elektronski mikroskop (u daljem tekstu: TEM).

1.4. PRINCIP METODE ISPITIVANJA

Uzme se određeni broj reprezentativnih uzoraka iz jezgra mekane ploče ili slobodnih vlakana u rasutom stanju. Vlakna u rasutom stanju se skrate drobljenjem i reprezentativni poduzorak disperguje u vodi. Alikvoti se ekstrahuju i filtriraju kroz polikarbonatni filter veličine pora 0,2 μm i pripreme za pregled pod skenirajućim elektronskim mikroskopom (SEM). Prečnici vlakana mere se pod uveličanjem x 10.000 ili većim metodom presecanja linija da bi se dobila nepristrasna procena srednjeg prečnika. Izračuna se donji interval pouzdanosti 95% (na osnovu jednostranog ispitivanja) tako da se dobije procena najniže vrednosti srednjeg geometrijskog prečnika vlakana materijala.

1.5. OPIS METODE ISPITIVANJA

1.5.1. Bezbednost/mere opreza

Izlaganje ljudi vlaknima u vazduhu treba svesti na najmanju moguću meru i kod rukovanja suvim vlaknima koristiti digestor ili komoru za rukovanje sa rukavicama.

Izloženost ljudi treba periodično proveravati kako bi se utvrdila efektivnost kontrolnih metoda. Kod rukovanja MMMF vlaknima treba nositi rukavice za jednokratnu upotrebu kako bi se umanjila iritacija kože i sprečila unakrsna kontaminacija.

1.5.2. Aparatura/oprema

- Presa i boje (da može da se proizvede 10 MPa).

- Polikarbonatni filteri sa kapilarnim porama veličine pora 0,2 μm (prečnik 25 mm).

- Membranski filter od celuloznog estera veličine pora 5 μm koji se koristi kao pomoćni filter.

- Stakleni uređaj za filtraciju (ili filtracijski sistemi za jednokratnu upotrebu) za filtere prečnika 25 mm (npr. stakleni komplet za mikroanalizu Millipore, tip XX10 025 00).

- Sveže destilovana voda, filtrirana kroz filter veličine pora 0,2 μm radi uklanjanja mikroorganizama.

- Uređaj za naparivanje zlata ili zlata/paladijuma.

- Skenirajući elektronski mikroskop rezolucije do 10 nm i povećanjem × 10.000.

- Razno: špatule, skalpelski nož tip 24, pinceta, cevčice SEM, karbonski lepak ili karbonska lepljiva traka, koloidno srebro.

- Ultrazvučna sonda ili stona ultrazvučna kupka.

- Burgija za uzorkovanje jezgra ili burgija za plutu za uzimanje uzoraka iz MMMF ploča.

1.5.3. Postupak ispitivanja

1.5.3.1. Uzorkovanje

Za uzimanje uzoraka iz preseka tvrdih ili mekanih vlaknastih ploča koristi se burgija za uzorkovanje jezgra ili burgija za plutu od 25 mm. Uzorci se uzimaju u jednolikim razmacima po širini ploče, ako se radi o pločama male dužine, ili nasumično ako su raspoložive velike ploče. Ista oprema može se koristiti i za ekstrakciju slučajnih uzoraka slobodnih vlakana. Po mogućnosti treba uzeti šest uzoraka kako bi se uzele u obzir prostorne varijacije unutar materijala.

Šest jezgrovanih uzoraka izdrobi se u kalupu prečnika 50 mm pod pritiskom od 10 MPa. Materijal se promeša špatulom i ponovo kompresuje na 10 MPa. Materijal se zatim izvadi iz kalupa i čuva u zapečaćenoj staklenoj boci.

1.5.3.2. Priprema uzorka

Prema potrebi, vlakno treba ostaviti oko sat vremena u peći na temperaturi od 450 °C da bi se uklonilo organsko vezivo.

Uzorak se podeli na poduzorke postupkom četvrtanja kupe (to treba učiniti u komori za zaštitu od prašine).

Mala količina uzorka (< 0,5 g) doda se špatulom u 100 ml sveže destilovane vode koja je filtrirana kroz membranski filter 0,2 μm (mogu se koristiti i drugi izvori ultračiste vode ako se pokaže da su zadovoljavajućeg kvaliteta). Uzorak se dobro rasprši uz pomoć ultrazvučne sonde snage 100 W koja je podešena tako da izazove kavitaciju. (Ako sonda nije raspoloživa, koristi se sledeći postupak: uzorak protresti i okrenuti, ponavljajući postupak 30 sekundi; petominutna obrada u ultrazvučnom kupatilu; zatim se protresa i okreće još 30 sekundi.)

Čim se vlakno disperguje, izvadi se određeni broj alikvota (npr. tri alikvota od 3 ml, 6 ml i 10 ml) pipetom širokog grla (zapremine od 2 ml do 5 ml).

Svaki alikvot filtrira se pod vakuumom kroz polikarbonatni filter 0,2 μm i pomoćni MES filter veličine pora 5µm, koristeći stakleni filter - levak sa cilindričnim sudom. U levak se ulije oko 5 ml filtrirane destilovane vode i alikvot polako pipetira u vodu držeći vrh pipete ispod meniska. Pipetu i sud treba temeljno isprati nakon pipetiranja jer tanka vlakna imaju tendenciju da se nakupljaju na površini.

Pažljivo ukloniti filter i odvojiti ga od pomoćnog filtera pa staviti u posudu da se osuši.

Kružnim pokretom odseče se jedna četvrtina ili jedna polovina dela filtera sa filterskim talogom koristeći skalpel tipa 24. Odsečeni deo se pažljivo pričvrsti na nosač SEM pomoću karbonske lepljive trake ili karbonskog lepka. Koloidno srebro treba naneti na najmanje tri mesta kako bi se poboljšao električni kontakt na krajevima filtera i nosača. Kada se lepak/koloidno srebro osuši, na površinu taloga se naparivanjem nanese oko 50 nm zlata ili zlato/paladijuma.

1.5.3.3. Kalibracija i rad SEM

1.5.3.3.1. Kalibracija

Kalibraciju SEM treba proveravati najmanje jedanput nedeljno (u idealnom slučaju jedanput dnevno) koristeći serifikovanu rešetku za kalibraciju. Kalibracija se proverava u odnosu na sertifikovani standard i ako izmerena vrednost (SEM) nije u granicama ± 2% odobrene vrednosti, kalibraciju SEM treba prilagoditi i ponovo proveriti.

Na stvarnoj matrici uzorka SEM ima mogućnost rezolucije bar minimalnog vidljivog prečnika od 0,2 µm, pri uvećanju x 2.000.

1.5.3.3.2. Rad

SEM treba podesiti na uvećanje od 10.000 i osigurati uslove koji daju dobru rezoluciju i prihvatljiv kvalitet slike pri malim brzinama skeniranja, npr. 5 sekundi po sličici. Iako različiti SEM mogu imati različite radne postavke, za najbolju vidljivost i rezoluciju kod rada sa materijalima relativno niske atomske mase uglavnom treba koristiti ubrzavajući napon od 5 keV do 10 keV i uređaj podesiti na malu veličinu tačke i kratku radnu udaljenost. Kad se sprovodi linearna putanja treba koristiti nagib od 0° da bi se smanjila potreba za ponovnim fokusiranjem, a ako SEM ima eucentričnu fazu, treba koristiti eucentričnu radnu udaljenost. Može se koristiti i manje uvećanje ako materijal ne sadrži mala vlakna (malog prečnika) i prečnici vlakana su veliki (> 5 μm).

1.5.3.4. Određivanje veličine

1.5.3.4.1. Ispitivanje uzorka pregledom pri malom uvećanju

Na početku uzorak treba pregledati pod malim uvećanjem da bi se otkrile eventualne naznake zgrušavanja velikih vlakana i procenila gustina vlakana. U slučaju preteranog zgrušavanja, preporučuje se da se pripremi novi uzorak.

Da bi se postigla statistička tačnost, potrebno je izmeriti određeni minimalni broj vlakana, a velika gustina vlakana može se smatrati poželjnim svojstvom jer ispitivanje praznih polja oduzima vreme, a ne doprinosi analizi. Međutim, ako je filter preopterećen, biće teško izmeriti sva merljiva vlakna, a neka manja vlakna se mogu i prevideti ako su sakrivena iza velikih vlakana.

Ako je gustina vlakana iznad 150 vlakana po milimetru linearne putanje, može se javiti pristrasnost u smislu previsoke procene LWGMD. S druge strane, male koncentracije vlakana produžavaju vreme analize i često je isplativije pripremiti uzorak čija je gustina vlakana bliža optimalnoj gustini nego nastaviti sa brojanjem na filterima sa niskom koncentracijom. Kod optimalne gustine vlakana treba prosečno da se dobije otprilike jedno do dva brojiva vlakna po vidnom polju pri uvećanju od 5.000. Optimalna gustina zavisi od veličine (prečnika) vlakana pa ispitivač u određenoj meri treba stručno da prosuđuje kako bi odlučio da li je gustina vlakana približno optimalna ili nije.

1.5.3.4.2. Određivanje prečnika vlakana dužinom

Broje se samo vlakna koja dodiruju (ili seku) (beskonačno) tanku crtu na ekranu SEM. Iz tog razloga treba povući vodoravnu (ili vertikalnu) crtu kroz sredinu ekrana.

Druga mogućnost je da se u sredini ekrana stavi jedna tačka i započne kontinuirano skeniranje u jednom smeru preko filtera. Meri se i beleži prečnik svakog vlakna odnosa stranica većeg od 3:1 koje dodiruje ili seče tu tačku.

1.5.3.4.3. Određivanje veličine vlakna

Preporučuje se da se izmeri najmanje 300 vlakana. Svako vlakno meri se samo jedanput u tački gde seče liniju ili tačku nacrtanu na slici (ili u blizini tačke preseka ako su ivice vlakna skrivene). Ako se naiđe na vlakna neujednačenog preseka, uzima se u obzir merenje koje predstavlja prosečni prečnik vlakna. Definisanje ivice i merenje najkraće udaljenosti između ivica vlakna zahteva poseban oprez. Određivanje veličine može da se vrši direktno tokom rada ili, na sačuvanim slikama odnosno fotografijama. Preporučuju se poluautomatski sistemi merenja slike koji podatke učitavaju direktno u tabelu, jer se tako štedi vreme i izbegavaju greške u prepisivanju, a izračunavanje se može automatizovati.

Krajeve dugačkih vlakana treba pregledati pod malim uvećanjem da bi se proverilo da ne zavijaju nazad u vidno polje merenja i da ne bi bili izmereni više puta.

2. PODACI

2.1. OBRADA REZULTATA

Prečnici vlakana obično nemaju normalnu raspodelu. Logaritamskom transformacijom može se dobiti približno normalna raspodela.

Izračuna se aritmetička sredina (srednji lnD) i standardna devijacija (SDlnD) vrednosti logaritma po bazi e (lnD) n prečnika vlakana (D).

srednji InD =	åInD
	n

 

Standardna devijacija podeli se sa kvadratnim korenom broja merenja (n) da bi se dobila standardna greška (SElnD).

Da bi se dobila geometrijska sredina umanjena za dve geometrijske standardne greške, dvostruka standardna greška se oduzme od srednje vrednosti i izračuna eksponent te vrednosti (srednja vrednost minus dve standardne greške).

LWGMD - 2SE = e(srednjiInD-2SEInD)

3. IZVEŠTAVANJE

3.1. IZVEŠTAJ O ISPITIVANJU

Izveštaj o ispitivanju naročito sadrži podatke o:

- vrednosti LWGMD-2SE;

- svim odstupanjima, a posebno onim koja mogu da utiču na preciznost ili tačnost rezultata, uz odgovarajuća obrazloženja.

4. LITERATURA

1. B. Tylee SOP MF 240. Health and Safety Executive, February 1999. G. Burdett and G. Revell. Development of a standard method to measure the length-weigthed geometric mean fibre diameter: Results of the Second inter-laboratory exchange. IR/L/MF/94/07. Project R42.75 HPD. Health and Safety Executive, Research and Laboratory Services Division, 1994.

Sledeći