OPŠTI PROTOKOLO POSTUPANJU I SARADNJI USTANOVA, ORGANA I ORGANIZACIJA U SITUACIJAMA NASILJA NAD ŽENAMA U PORODICI I U PARTNERSKIM ODNOSIMA |
Svi oblici nasilja kojima se ugrožavaju ili narušavaju fizički, psihički i moralni integritet ličnosti predstavljaju povredu jednog od osnovnih ljudskih prava sadržanih u Univerzalnoj deklaraciji Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima, a to je pravo na život i bezbednost.
Imajući u vidu da je nasilje u porodici specifična vrsta nasilja koju učinilac vrši zloupotrebom moći, te da nasilje ugrožava osnovna ljudska prava i dostojanstvo žrtve, ali i svakog člana zajednice, potrebno je u društvu urediti postupanje i saradnju ustanova, organa i organizacija u situacijama nasilja nad ženama u porodici i u partnerskim odnosima (u daljem tekstu: učesnici) na jedinstven i sveobuhvatan način.
Bezbednost svih građana i lica koja trpe nasilje zasnovana na odredbama Ustava, pozitivnih propisa koji se primenjuju, starteških dokumenata osnovni je cilj Republike Srbije kao i obaveza koje je preuzela pristupanjem i potvrđenim međunarodnim ugovorim kojima se štite ljudska prava. Republika Srbija poštuje, podržava i unapređuje ljudska prava. Ratifikacijom Konvencije o eliminisanju svih oblika diskriminacije nad ženama,1 (Zakon o ratifikaciji konvencije o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena (‚‚Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori", broj 11/81) Republika Srbija prihvatila je, između ostalog, da obezbedi politiku otklanjanja diskriminacije žena i njenu zaštitu od svih vidova diskriminatornog ponašanja. Republika Srbija će u tom smislu preduzimati aktivnosti razvoja društvenih i kulturnih običaja u pogledu ponašanja muškaraca i žena kako bi se otklonile predrasude, kao i uobičajena i svaka druga praksa zasnovana na shvatanju o inferiornosti ili superiornosti jednog ili drugog pola ili tradicionalnoj ulozi muškaraca, odnosno žena.
U sprovođenju odredaba Konvencije o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena, Republika Srbija je u svoj pravni sistem i dugoročnu politiku u obezbeđivanju nediskriminatornog okruženja prema ženama donela više osnovnih pravnih i strateških dokumenata i to: Porodični zakon, Krivični zakonik, Zakon o ravnopravnosti polova, Zakon o zabrani diskriminacije, Nacionalnu strategiju za poboljšanje položaja žena i unapređivanje rodne ravnopravnosti i Nacionalnu strategiju za sprečavanje i suzbijanje nasilja nad ženama u porodici i u partnerskim odnosima.
Osnovne smernice za postupanje institucija, organa i organizacija u Republici Srbiji u sprečavanju rodno zasnovanog nasilja utvrđene su u Nacionalnoj strategiji za poboljšanje položaja žena i unapređivanje rodne ravnopravnosti, zajedno sa zaključcima Nacionalne konferencije o borbi protiv nasilja nad ženama. U tom smislu, organi Republike Srbije preuzeli su obavezu da realizuju sledeće:
- jačanje kapaciteta ustanova i institucija koje se bave žrtvama nasilja;
- ustanovljavanje i primenjivanje mehanizama koji će obezbediti postupanje u skladu sa međunarodnim obavezama vezanim za ljudska prava u oblasti seksualnog i rodno zasnovanog nasilja;
- jačanje zakonodavnog okvira u oblasti zaštite žrtava nasilja, i
- podizanje svesti javnosti i građana o neprihvatljivosti nasilja kao modela ponašanja u cilju pružanja doprinosa stvaranju socijalnog ambijenta koji bi imao preventivnu funkciju.
Radi realizacije navedenih smernica kao jedan od instrumenata, neophodno je doneti i implementirati Opšti protokol o postupanju i saradnji ustanova, organa i organizacija u situacijama nasilja nad ženama u porodici i u partnerskim odnosima kojim se: bliže određuju obaveze učesnika kao i drugih subjekata koji učestvuju u otkrivanju i suzbijanju nasilja i pružanju zaštite i podrške osobama koja trpe nasilje u porodici; oblike, način i sadržaj saradnje između nadležnih ustanova, organa i organizacija kao i drugih učesnika koji učestvuju u otkrivanju i suzbijanju nasilja i pružanju zaštite i podrške osobama koja trpe nasilje u porodici; ostale aktivnosti i obaveze koje se odnose na postupanje ustanova, organa i organizacija kao i drugih učesnika koji učestvuju u otkrivanju i suzbijanju nasilja i pružanju zaštite i podrške osobama koja trpe nasilje u porodici.
2. OSNOVNI CILJ OPŠTEG PROTOKOLA
Učinioci nasilja mogu biti i muškarci i žene, ali je rodna dimenzija u porodici njegova suštinska karakteristika. Prema pristupačnim podacima o stanju, kretanju i obeležjima pojave nasilja u porodici u Republici Srbiji, najčešće žrtve nasilja su osobe ženskog pola, različitog životnog doba i porodičnog statusa, a najčešći učinioci lica muškog pola u statusu aktuelnih ili bivših bračnih ili vanbračnih odnosno intimnih partnera. Celovita, kontinuirana i blagovremena intervencija različitih aktera u procesu njihove zaštite je preduslov potpunog poštovanja prava žena i obezbeđivanja rodno zasnovane ravnopravnosti.
Nasilje nad ženama u porodici dešava se u svim socioekonomskim grupama i svim kulturama.
Nasilje nad ženama u značajnoj meri narušava i onemogućava ženama da koriste ljudska prava, posebno fundamentalna prava na život, bezbednost, slobodu, dostojanstvo i fizički i psihički integritet. Nasilje nad ženama ne ugrožava samo žene već predstavlja pretnju društvu kao celini, te zahteva odgovarajući odgovor društva. Određene grupe žena su u većoj meri izložene rizicima od fizičkog, seksualnog i psihičkog nasilja, zanemarivanja i nemarnog postupanja i eksploatacije unutar porodice i van nje. Većem riziku od viktimizacije nasiljem posebno su izložene žene koje pripadaju manjinskim grupama, žene sa invaliditetom, devojčice, izbegle i raseljene žene, migrantkinje, žene koje žive u siromaštvu, posebno u seoskim i udaljenim sredinama, žene u institucijama ili u pritvoru, žene sa psihički izmenjenim ponašanjem, žene drugačije seksualne orijentacije, žene zavisne od alkohola, droge i medikamenata, starije žene, žene povratnice i dr.
Pored toga što je nasilje nad ženama, uključujući i nasilje u porodici prepoznato kao specifičan rodni fenomen, značajno je razviti razumevanje da muškarci i dečaci mogu takođe biti žrtve nasilja u porodici i da to nasilje takođe zahteva adekvatnu reakciju.
Da bi se prava žena koje trpe nasilje ostvarila, neophodno je uspostavljanje sistema koji će omogućiti da se u situacijama nasilja u porodici i naročito nasilja među intimnim partnerima pokrene brz, efikasan i koordinisan postupak koji trenutno prekida nasilje, štiti žrtvu od daljeg nasilja i obezbeđuje odgovarajuću pravnu i psihosocijalnu intervenciju kojom se obezbeđuje njena rehabilitacija i integracija.
Nasilje u porodici, zaštita i podrška žrtvama nasilja je složen proces, a uspostavljanje dobre saradnje između profesionalaca iz svih društveno organizovanih sistema (sistema zdravstvene zaštite, obrazovanja, socijalne i porodičnopravne zaštite, policije, pravosuđa) je osnovni preduslov uspostavljanja efikasnog multi sektorskog sistema podrške i zaštite. Da bi međusektorski pristup u zaštiti žrtava nasilja u porodici dobro funkcionisao neophodno je da:
- svi učesnici imaju jasnu predstavu o zajedničkom cilju u procesu zaštite žrtava;
- dobro poznaju uloge svog i osnovne uloge drugih sektora, kao i svoje profesionalne obaveze u odnosu na te uloge - pravila, ograničenja, načine delovanja;
- dobro poznaju načine i instrumente razmene informacija i konsultacija unutar i između sektora, praćene odgovarajućim pisanim dokumentima i povratnim informacijama.
Osnovni cilj ovog opšteg protokola je da na celovit i sveobuhvatan način osigura da svaki akter u procesu organizovanja zaštite žena žrtava nasilja u porodici i među partnerima može da postupa u skladu sa svojim zakonskim ovlašćenjima i obavezama, kako bi se promovisala bezbednost žrtve i odgovornost nasilnika.
Cilj je i pružanje brze i efikasne zaštite ženama žrtvama nasilja i to odmah po incidentu, tokom krivičnog odnosno prekršajnog postupka, po okončanju postupka, odnosno nezavisno od ovih postupaka. Na taj način se obezbeđuje suzbijanje nasilja u porodici i to preventivno (davanjem jasnog upozorenja da je to neprihvatljivo ponašanje koje društvo neće tolerisati) i represivno (kažnjavanjem i isticanjem da je za nasilje odgovoran isključivo njegov učinilac). Potrebno je delovati i resocijalizatorski na učinioca uvođenjem posebnih programa za rad sa učiniocima nasilja nad ženama i u porodici, kako bi se postigla trajna promena stavova i ponašanja učinilaca nasilja i sprečilo ponavljanje nasilja u porodici.
2.1. Specifični ciljevi Opšteg protokola
Specifični ciljevi Opšteg protokola su:
- da na opšti i jedinstven način uredi i pruži smernice za postupanje, dobru praksu i saradnju između različitih državnih organa, organizacija i drugih zainteresovanih pravnih lica i pojedinaca u slučajevima nasilja u porodici;
- da unapredi zaštitu žrtava i potencijalnih žrtava, smanji broj neotkrivenih slučajeva nasilja u porodici, i poveća udeo slučajeva koji su sankcionisani;
- da unapredi položaj žrtve i obezbedi da se sve radnje preduzete tokom procesa zaštite čine u njenom najboljem interesu;
- da se izbegnu postupci koji dovode do sekundarne viktimizacije žrtava nasilja u porodici;
- postizanje opšteg razumevanja svrhe, ciljeva osnovnih principa zaštite;
- pružanje brze, blagovremene i efikasne zaštite žrtvama nasilja i to odmah po dešavanju nasilja, tokom krivičnog ili prekršajnog postupka, po okončanju tih postupaka;
-- osiguranje primene celovitog pristupa organizovanju procesa zaštite i podrške ženama koje trpe nasilje nasilju u porodici, kojim će biti obuhvaćene sve njihove procenjene potrebe kroz donošenje posebnih protokola o postupanju u slučajevima nasilja nad ženama u porodici i u partnerskim odnosima, kojima će se bliže regulisati način postupanja svakog od učesnika u pružanju zaštite žrtvama.
- podizanje svesti o fenomenu nasilja u porodici među svim ustanovama i akterima u sistemu zaštite od nasilja u porodici;
- umanjenje negativne društvene posledice nasilja u porodici.
3.1. Međunarodni akti na kojima se zasniva Opšti protokol
Međunarodni akti na kojima se zasniva Opšti protokol su:
- Univerzalna deklaracija Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima (1948);
- Konvencija Ujedinjenih nacija o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena (CEDAW) predstavlja najvažniji međunarodni ugovor u oblasti prava žena. Opšta preporuka br. 19 Komiteta za eliminisanje svih oblika diskriminacije žena (Komiteta CEDAW) iz 1992. godine nalaže preduzimanje svih neophodnih mera radi eliminisanja diskriminacije žena i suzbijanja nasilja nad ženama, uključujući usvajanje specifične legislative o svim oblicima nasilja nad ženama, krivične sankcije za počinioce nasilja, građanske pravne lekove, preventivne i zaštitne mere;
- Deklaracija Ujedinjenih nacija o eliminisanju nasilja nad ženama (1993) konkretizuje akcije koje bi država trebalo da preduzme radi eliminisanja nasilja u porodici, a pod kojima podrazumeva odgovarajuće krivično zakonodavstvo, razvijanje nacionalnih planova akcije, obezbeđivanje usluga i resursa za žene žrtve nasilja, obuku i rodnu senzibilizaciju javnih službenika, kao i obezbeđivanje resursa iz budžeta vlade u cilju borbe protiv nasilja nad ženama;
- Rezolucija Komisije Ujedinjenih nacija za ljudska prava 2003/45 posvećena eliminisanju nasilja nad ženama podstiče da vlade uvode: "afirmativnu obavezu da unapređuju i štite ljudska prava žena i devojčica i moraju sa dužnom pažnjom sprečavati, istraživati i kažnjavati sve akte nasilja nad ženama i devojčicama";
- Konvencija Ujedinjenih nacija o pravima deteta (1989) ističe da su države obavezne da preduzimaju "sve odgovarajuće zakonodavne, administrativne, socijalne i obrazovne mere radi zaštite deteta od svih oblika fizičkog i mentalnog nasilja";
- Konvencija Ujedinjenih nacija o pravima osoba sa invaliditetom (2006) u članu 6. ističe da države potpisnice priznaju da su žene i devojčice sa invaliditetom izložene višestrukoj diskriminaciji i u tom smislu preduzeće mere radi osiguravanja punog i ravnopravnog uživanja svih ljudskih prava i osnovnih sloboda od strane žena i devojčica sa invaliditetom;
- Pekinška deklaracija i Platforma za akciju (1995) - u oblasti nasilja u porodici, kao prioritetno pitanje preporučeno je preispitivanje i revizija zakonodavstva i preduzimanje drugih potrebnih mera, uz formiranje odgovarajućih mehanizama kako bi se obezbedilo da sve žene uživaju zaštitu od nasilja u porodici, koje treba da se tretira kao krivično delo kažnjivo zakonom (t. 124-126).
- Milenijumski ciljevi razvoja, usvojeni na Milenijumskom samitu UN (2000). Treći milenijumski cilj razvoja je rodna ravnopravnost i poboljšanje položaja žena;
- Preporuka br. R (90) 2E Komiteta ministara Saveta Evrope o socijalnim merama u vezi sa nasiljem u porodici preporučuje preduzimanje posebnih mera u oblasti informisanja, ranog prepoznavanja nasilja, prijavljivanja nasilja, pružanja pomoći i terapije (usluge SOS telefona, kriznih i savetodavnih centara), mera u korist dece, mera u korist žena, mera za počinioce nasilja, mera u oblasti obrazovanja (npr. kreiranje preventivnih programa za decu u školama) itd.;
- Preporuka 1582 (2002) Parlamentarne skupštine Saveta Evrope o nasilju nad ženama u porodici podstiče države članice da priznaju da imaju obavezu da sprečavaju, istražuju i kažnjavaju akte nasilja u porodici i da obezbeđuju zaštitu žrtvama;
- Preporuka 1905 (2010) Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, usvojena u martu 2010. godine, ukazuje na neophodnost zaštite dece koja su svedoci nasilja u porodici, a oslanja se na Rezoluciju 1714 (2010) Parlamentarne skupštine Saveta Evrope o deci - svedocima nasilja u porodici;
- Preporuka Saveta Evrope REC (2002)5 Komiteta ministara državama članicama o zaštiti žena od nasilja
- Konvencija Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja (2010)
- Konvencija Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici (2011)
3.2. Nacionalni zakonodavni okvir
Nacionalni zakonodavni okvir je:
- Ustav Republike Srbije, predviđa da država jemči ravnopravnost žena i muškaraca i razvija politiku jednakih mogućnosti, zabranjuje neposrednu i posrednu diskriminaciju na bilo kojoj osnovi, a naročito na osnovu pola, garantuje pravo na jednaku zakonsku zaštitu, pravnu pomoć, pravo na rehabilitaciju i naknadu materijalne ili nematerijalne štete prouzrokovane nezakonitim ili nepravilnim radom državnih ili drugih organa, pravnu zaštitu ljudskih i manjinskih prava zajamčenih Ustavom; garantuje nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, zabranjuje ropstvo i položaj sličan ropstvu, kao i svaki oblik trgovine ljudima, jamči zaštitu dece od psihičkog, fizičkog, ekonomskog i svakog drugog iskorišćavanja ili zloupotrebljavanja i jamči posebnu zaštitu porodice, majki, samohranih roditelja i dece.
- Krivični zakonik ("Službeni glasnik RS", br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09);
- Zakonik o krivičnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 70/01 i 68/02, "Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09, 76/10);
- Porodični zakon ("Službeni glasnik RS", br. 18/05 i 72/11);
- Zakon o javnom redu i miru ("Službeni glasnik RS", br. 51/92, 53/93, 67/93, 48/94,85/05 i 101/05);
- Zakon o prekršajima ("Službeni glasnik RS", br. 101/05, 116/08 i 111/09)
- Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica ("Službeni glasnik RS", br. 85/05);
- Zakon o programu zaštite učesnika u krivičnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 85/05);
- Zakon o izvršenju krivičnih sankcija ("Službeni glasnik RS", br. 85/05, 72/09 i 31/11);
- Zakon o policiji ("Službeni glasnik RS", br. 101/05 i 63/09);
- Zakon o tužilaštvu ("Službeni glasnik RS", br. 116/08, 104/09 i 101/10);
- Zakon o oružju i municiji ("Službeni glasnik RS", br. 9/92, 55/93, 67/93, 48/94, 44/98, 39/03, 85/05, 101/05 i 27/11);
- Zakon o ravnopravnosti polova ("Službeni glasnik RS", br. 104/09);
- Zakon o zabrani diskriminacije ("Službeni glasnik RS", br. 22/09);
- Zakon o socijalnoj zaštiti ("Službeni glasnik RS", br. 24/11);
- Zakon o zaštiti podataka o ličnosti("Službeni glasnik RS", br. 97/08 i 104/09).
4.1. Nasilje nad ženama u porodici i u partnerskim odnosima
Nasilje nad ženama i u partnerskim odnosima je rezultat neravnoteže moći između žena i muškaraca. Prema Opštoj preporuci 19 Komiteta Ujedinjenih nacija za eliminaciju diskriminacije žena (1992.) nasilje nad ženama predstavlja oblik diskriminacije u smislu Konvencije o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena (CEDAW) i treba ga smatrati ozbiljnim kršenjem ženskih ljudskih prava. Diskriminacija obuhvata rodno zasnovano nasilje, odnosno nasilje koje je usmereno protiv žene samo zbog toga što je žena, ili koje neproporcionalno pogađa žene. Obuhvata svaki postupak koji dovodi do nanošenja štete ili patnje fizičke, mentalne ili seksualne prirode, uključujući i pretnje takvim postupcima, kao i prinudu i druge oblike ograničavanja slobode. Rodno zasnovano nasilje predstavlja kršenje specifičnih odredaba Konvencije, bez obzira na to da li te odredbe izričito spominju nasilje.
Deklaracija Ujedinjenih nacija o eliminisanju nasilja nad ženama iz 1993. godine definiše ključne oblike nasilja nad ženama precizirajući da takvo nasilje može biti fizičke, seksualne ili psihičke prirode, i da, kada se događa u okviru porodice, se može ispoljavati kao premlaćivanje, seksualno zlostavljanje ženske dece, silovanje u braku, i drugo nasilje.
Nasilje koje se čini prema članovima porodice ima specifične karakteristike u odnosu na nasilje učinjeno van porodice. Nasilje u porodici uvek predstavlja zloupotrebu moći i kontrolisanje članova porodice koji imaju manje moći ili raspolažu manjim resursima. U većini društava, naročito u tradicionalnim i patrijarhalnim zajednicama, muškarci imaju znatno više moći - ne samo fizičke, već i ekonomske i društvene.
Imajući u vidu da su pojedini aspekti nasilja nad ženama i borbe protiv tih vidova nasilja obrađeni posebnim drugim aktima, kao i da su pojedini vidovi nasilja u porodici i njihovo sprečavanje i suzbijanje takođe bili predmet posebnih strateških dokumenata i akcionih planova, Opšti protokol je prevashodno davanje smernica za postupanje i saradnju ustanova, organa i organizacija u situacijama nasilja nad ženama u porodici i u partnerskim odnosima.
Konvencija Saveta Evrope o prevenciji i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici. definiše nasilje u porodici kao svaki akt fizičkog, seksualnog, psihičkog i ekonomskog nasilja koje se dešava u okviru porodice ili domaćinstva ili bilo kog drugog partnerskog, odnosno intimnog odnosa, bez obzira da li nasilnik deli ili ne deli istu stambenu jedinicu sa žrtvom.
Porodični zakon nasilje u porodici definiše kao ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice.
Članovi porodice u smislu Porodičnog zakona su: supružnici ili bivši supružnici, deca, roditelji i ostali krvni srodnici, te lica u tazbinskom ili adoptivnom srodstvu, odnosno lica koja vezuje hraniteljstvo; lica koja žive ili su živela u istom porodičnom domaćinstvu; vanbračni partneri ili bivši vanbračni partneri; lica koja su međusobno bila ili su još uvek u emotivnoj ili seksualnoj vezi, odnosno koja imaju zajedničko dete ili je dete na putu da bude rođeno, iako nikada nisu živela u istom porodičnom domaćinstvu.
Krivični zakonik određuje da krivično delo nasilja u porodici vrši svako ko primenom nasilja, pretnjom da će napasti na život ili telo, drskim ili bezobzirnim ponašanjem ugrožava spokojstvo, telesni integritet ili duševno stanje člana svoje porodice.
U Krivičnom zakoniku pojam člana porodice određuje se nešto drugačije nego u Porodičnom zakonu, te se članom porodice smatraju i supružnici, njihova deca, preci supružnika u pravoj liniji krvnog srodstva, vanbračni partneri i njihova deca, usvojilac i usvojenik, hranilac i hranjenik, kao i braća i sestre, njihovi supružnici i deca, bivši supružnici i njihova deca i roditelji bivših supružnika, ako žive u zajedničkom domaćinstvu, dok se lica koja imaju zajedničko dete ili je dete na putu da bude rođeno smatraju članovima porodice iako nikada nisu živela u istom porodičnom domaćinstvu.
Vlada je 2005. godine usvojila Opšti protokol za zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja, kojim je definisan celokupan proces zaštite dece od zlostavljanja i zanemarivanja, uključujući i zaštitu dece od nasilja u porodici.
U tom opštem protokolu pod nasiljem u porodici se podrazumeva zloupotreba moći, poverenja ili zavisnosti unutar porodice, što ugrožava opstanak, bezbednost i dobrobit drugog člana ili članova porodice. Uključuje različite oblike zloupotrebe, kao što su nasilje u partnerskom odnosu, zlostavljanje i zanemarivanje starijih ili drugih odraslih zavisnih osoba, zlostavljanje i zanemarivanje dece, zlostavljanje roditelja i prisustvovanje i izloženost nasilju nad drugim članom porodice.
Nasilje u partnerskom odnosu podrazumeva obrazac nasilnog ponašanja sadašnjeg ili bivšeg partnera uključenog u intimnu relaciju kao što je brak, vanbračna zajednica, druga emotivna ili seksualna veza ili kada su u pitanju osobe koje imaju zajedničko dete ili dete na putu da bude rođeno, iako nikada nisu živeli u istom porodičnom domaćinstvu, uključujući i situacije u kojima su partneri istog pola.
Nasilje u partnerskom odnosu uključuje različite oblike i manifestacije:
Fizičko nasilje je namerna upotreba fizičke sile koja može da izazove bol, povredu, invaliditet ili smrt. Uključuje ponašanja kao što su grebanje, guranje, čupanje kose, trešenje, šamaranje, udaranje, šutiranje, griženje, davljenje, ubode, nanošenje opekotina, fizičko ograničavanje, premlaćivanje i ubistvo, ali ne isključuje i druge manifestacije.
Seksualno nasilje je seksualni akt bez saglasnosti ili mogućnosti izbora žrtve da da pristanak, nezavisno od toga da li se akt odigrao, zatim seksualni akt ili pokušaj tog akta kada osoba nije u stanju da se saglasi ili odbije učešće usled bolesti, invaliditeta, uticaja psihoaktivnih supstanci, uzrasta, odnosno usled zastrašivanja, ucene ili pritiska; bolan i ponižavajući seksualni čin. Zastrašivanje, ucene ili pritisci na učestvovanje u neželjenom seksualnom aktu uključuju korišćenje reči, gestova, predmeta ili oružja radi iskazivanja namere da se izazove bol, povreda ili smrt.
Psihičko nasilje je narušavanje spokojstva žrtve usled ponašanja, pretnji i primene metoda zastrašivanja sa ili bez upotrebe oruđa i oružja kojima se mogu izazvati telesne povrede. Uključuje ponižavanje žrtve, kontrolisanje njenog ponašanja, uskraćivanje informacija, posramljivanje i omalovažavanje, okrivljivanje, izolaciju od prijatelja i porodice, manipulaciju decom i omalovažavanje žrtve u roditeljskoj ulozi, onemogućavanje pristupa novcu i drugim dobrima koje utiče na mentalno i emotivno stanje žrtve.
Specifičan oblik psihičkog nasilja je kontrolisanje žrtve praćenjem odnosno uhođenjem, gde se ponavljano koristi uznemiravanje i zastrašivanje, kao što je proganjanje osobe, pojavljivanje na mestu rada ili stanovanja, uznemiravajući pozivi, pisma i poruke i uništavanje žrtvine imovine.
Ekonomsko nasilje je oblik psihičkog nasilja koje podrazumeva nejednaku dostupnost zajedničkim sredstvima, uskraćivanje ili kontrolisanje pristupa novcu, sprečavanje zapošljavanja ili obrazovanja i stručnog napredovanja, uskraćivanje prava na vlasništvo, prisiljavanje da se odrekne vlasništva, otuđenje stvari bez saglasnosti, ali ne isključuje i druge manifestacije.
6. DETE I DRUGI POSEBNO OSETLJIVI ČLANOVI PORODICE SVEDOCI NASILJA NAD ŽENAMA U PORODICI I U PARTNERSKIM ODNOSIMA
Deca se smatraju žrtvama nasilja u porodici, ne samo kada ga direktno trpe, već i kada su izložena aktima nasilja koje jedan član porodice vrši nad drugim članovima kao svedoci. Svedočenje i izloženost nasilju traumatizuje decu, bilo da direktno posmatraju nasilje, ili čuju zvuke, udarce, krike iz neposredne blizine, kada znaju da se nasilje dešava ili se može desiti, odnosno kada naknadno vide posledice nasilja među članovima porodice.
Savremena saznanja potvrđuju da izloženost fizičkom, seksualnom ili psihološkom zlostavljanju i nasilju između roditelja ili drugih članova porodice ima ozbiljan uticaj na decu i druge naročito osetljive članove porodice. Takva izloženost izaziva traumu i negativno utiče na razvoj deteta i bezbednost i položaj drugih posebno ranjivih članova porodice kao što su osobe sa invaliditetom, starijih članova porodice osoba sa određenim težim zdravstvenim i razvojnim problemima.
Iz tog razloga, neophodno je obezbediti da se, prilikom pružanja usluge i pomoći žrtvama nasilja u porodici sa decom koja su bila svedoci nasilja, i njihova prava i potrebe obavezno uzmu u obzir. Termin "dete svedok" ne odnosi se samo na decu koja neposredno prisustvuju činu nasilja u porodici, već i na decu koja su nasilju posredno izložena. U ovim slučajevima potrebno je komplementarno primeniti i Opšti protokol o zaštiti dece od zlostavljanja i zanemarivanja.
Prilikom pružanja pomoći žrtvama nasilja u porodici u kojoj se nalaze naročito ranjivi članovi kao svedoci nasilja, neophodno je preduzeti mere zaštite koje odgovaraju na potrebe ovih lica, s obzirom da ona nisu u stanju da se zaštite bez pomoći drugih.
Sve usluge koje se pružaju deci svedocima nasilja u porodici i drugim naročito ranjivim članovima porodice moraju se preduzimati u skladu sa njihovim najboljim interesom.
Učesnici u organizovanju zaštite i podrške ženama žrtvama nasilja u porodici i u partnerskim odnosima u smislu ovog protokola su ustanove, organi i organizacije koje u okviru svojih zakonom utvrđenih nadležnosti ili programa rada imaju obavezu da realizuju aktivnosti usmerene na prepoznavanje slučajeva nasilja u porodici, zaustavljanje nasilja, osiguranje bezbednosti, podrška i osnaživanje žrtve, rehabilitacija žrtava nasilja u porodici i sankcionisanju učinilaca nasilja. U skladu sa pozitivnim zakonskim propisima, obavezu postupanja u slučajevima nasilja u porodici imaju:
- policija,
- ustanove socijalne zaštite i drugi pružaoci usluga u sistemu socijalne zaštite2,
(Drugi pružaoci socijalne zaštite su definisani članom 17. Zakona o socijalnoj zaštiti ("Službeni glasnik RS" broj 24/11))
- zdravstvene ustanove i drugi oblici zdravstvene službe,
- ustanove u sistemu obrazovanja i vaspitanja u slučajevima kada su uključena deca svedoci nasilja,
- javno tužilaštvo,
- redovni i prekršajni sudovi.
U procesu prevencije, pružanja pravne i psiho-socijalne pomoći i zastupanja u obezbeđivanju usluga u zajednici namenjenih žrtvama nasilja u porodici, udruženja, koja u okviru svog programa rada imaju definisane aktivnosti na realizaciji pomoći i podrške žrtvama nasilja u porodici i u partnerskim odnosima imaju značajnu ulogu.
U cilju izbegavanja sekundarne viktimizacije žrtava, odgovorni su dužni da postupaju na način kojim se poštuje njihovo dostojanstvo. Tokom postupanja prema žrtvama nasilja u porodici, svi odgovorni su dužni da postupaju na rodno osetljiv način.
8. OPŠTI PRINCIPI U ZAŠTITI ŽRTAVA NASILJA U PORODICI
Svi stručnjaci koji su angažovani u organizovanju zaštiti i podrške ženama žrtvama porodičnog nasilja treba da se pridržavaju sledećih opšteprihvaćenih principa:
1. Bezbednost (sigurnost) žrtve je prioritet u radu stručnih službi.
2. Bezbednost i dobrobit deteta kroz osiguranje bezbednosti i podršku autonomiji nenasilnom roditelju.
3. Za nasilno ponašanje odgovoran je isključivo učinilac.
4. Sve intervencije treba da uzmu u obzir nejednakost moći između žrtve nasilja u porodici i nasilnika.
5. Poštovanje potreba, prava i dostojanstva žrtve.
6. Hitnost postupka se usaglašava sa procenom opasnosti situacije i ugroženosti žrtve.
7. Institucije, u okviru svojih uloga, nadležnosti i misija, su odgovorne da zaustave nasilje i preduzmu mere zaštite.
8. Podizanje stručnih kompetencija kroz planske edukacije i afirmaciju primera dobre prakse.
Multisektorski pristup u rešavanju problema nasilja preporučen je u brojnim međunarodnim dokumentima. Saradnja između ustanova, organa i organizacija jedan je od bitnih preduslova za organizovanje zaštite žena žrtava nasilja u porodici i u partnerskim odnosima.
Uključivanje različitih službi u proces zaštite od nasilja u porodici zasnovano je na sledećim pretpostavkama:
1. Učesnici koji su nosioci sistema zaštite od nasilja u porodici imaju različite nadležnosti i domene odgovornosti, stoga probleme vezane za nasilje mogu efikasnije rešavati jedino multisektorskom saradnjom.
2. Učesnici nosioci sistema zaštite od nasilja u porodici dužni su da postave prava žrtve u središte svih mera koje se primenjuju kroz delotvornu saradnju, da bi ispunili svoje zakonske obaveze i svrhu intervencije koju pružaju. U tom smislu, saradnja institucija mora biti jasno definisana, kao i njihovo pojedinačno i koordinisano intervenisanje, kako bi se izbegla situacija prebacivanja odgovornosti sa jedne na drugu službu.
Radi uspostavljanja efikasnog sistema zaštite žrtava nasilja u partnerskom odnosu i u porodici neophodno je uspostaviti kontinuiranu multisektorsku saradnju između institucija koje su nosioci sistema zaštite. To podrazumeva saradnju između ustanova socijalne zaštite, posebno centara za socijalni rad, policije, tužilaštva, istražnih sudova i zdravstvenih ustanova. U sistem zaštite potrebno je uključiti i udruženja građana koja po svom programu imaju aktivnosti vezane za usluge žrtvama nasilja.
Osiguranje bezbednosti i zaštita prava žrtve, kao i zaustavljanje nasilja prevashodno su uloga policije i javnog tužilaštva, odmah po dobijanju informacije od građana, ustanova, organa i organizacija o postojanju nasilja u porodici. Druge službe, (socijalne, zdravstvene, obrazovne ustanove i sl.) pružaju podršku žrtvama, obezbeđuju oporavak i preduslove za produktivan život bez nasilja.
9.1. Prepoznavanje i prijavljivanje nasilja nad ženama u porodici i u partnerskim odnosima
Zaštita od nasilja u porodici počinje prepoznavanjem nasilja. Prepoznavanje nasilja je obaveza svih institucija u okviru njihovih redovnih delatnosti. Prepoznavanje može biti rezultat prijave od strane žrtve bilo kojoj ustanovi u sistemu zaštite, ili uočavanja fizičkih, psihičkih ili drugih tragova i manifestacija nasilja od strane bilo kog službenog ili stručnog lica ili od strane trećeg lica koje nasilje prijavljuje ustanovi.
Pravo je i dužnost svakog da prijavi nasilje u porodici. Neprijavljivanje nasilja u porodici predstavlja krivično delo. Lice koje ima saznanja o izvršenom krivičnom delu nasilja u porodici dužno je da podnese krivičnu prijavu nadležnim institucijama i organima.
Prema Porodičnom zakonu, svako ima, u skladu sa zakonom, pravo na zaštitu od nasilja u porodici. Naročitu obavezu da prijave policiji i javnom tužilaštvu nasilje u porodici imaju zdravstveni radnici, stručni radnici u socijalnoj zaštiti i obrazovanju.
Prema službenim podacima, u najvećem broju slučajeva nasilje u porodici prijavljuje žena žrtva nasilja, a potom službena lica iz policije, stručni radnici centara za socijalni rad i lica angažovana u organizacijama civilnog društva, kao i zdravstveni radnici.
U ustanovama i organizacijama u kojima zaposleni dolaze u susret sa ženama žrtvama nasilja, mora se imati u vidu da tragovi nasilja ne moraju uvek da budu u vidu povreda, modrica ili drugih fizičkih manifestacija. Profesionalci su dužni da uoče i prepoznaju i druge znake nasilja i izraze sumnju da je ono prisutno, kao i da to primereno dokumentuju. To se postiže ukoliko se tokom obavljanja redovnih aktivnosti i pružanja drugih usluga postavljaju odgovarajuća pitanja, odnosno obavlja provera nasilja u svim indikovanim situacijama. Osim u situacijama kada su tragovi nasilja vidljivi, provera nasilja se obavezno obavlja kada postoji uverljiva izjava žrtve ili svedoka, ili su prisutne druge okolnosti, medicinski ili psihološki simptomi koji upućuju da nasilje postoji. Kad god je moguće, potrebno je postaviti uobičajena pitanja o nasilju, bilo da je u pitanju intervencija policije, zdravstvenih službi ili centara za socijalni rad.
Ta pitanja se postavljaju čak i u situaciji kada u domaćinstvu nema odraslih muških članova.
Prilikom prepoznavanja nasilja treba razmotriti i druge moguće znake u ponašanju potencijalne žrtve, uključujući direktne i indirektne znake kao što su:
- uznemirenost, izbegavanje teme, minimiziranje, ispoljavanje stavova da je nasilje "zasluženo",
- ispoljavanje straha od ponašanja nasilnika i straha za sopstvenu bezbednost,
- strah od oduzimanja dece, strah da nasilnik ne ugrozi decu, stav da su deci "potrebna oba roditelja",
- strah za druge ukućane ili članove porodice,
- pokazivanje stida i krivice, preuzimanje odgovornosti za nasilje,
- ukazivanje na ekonomsku zavisnost, izolaciju i nedostatak podrške šire porodice,
- strah od policije i drugih autoriteta.
Faktori koji ukazuju na nastanak naročito ozbiljnih posledica nasilja u porodici:
- višestruke žrtve,
- pretrpljeni napad ili ponovljeni napad na istu žrtvu,
- žrtva pripada grupaciji naročito ranjivih članova porodice (sa invaliditetom, sa psihički izmenjenim ponašanjem, drugačije seksualne orijentacije, zavisna od psihoaktivnih supstanci, starije osobe i dr.),
- prisustvo drugih osoba nasilju, npr. rođaka, a posebno dece ili drugih naročito ranjivih članova porodice,
- dodatno ponižavanje i degradacija žrtve (npr. fotografisanje, izlaganje pogledima drugih nakon izvršenog nasilja i drugo).
Svaka ustanova koja primi informaciju iz koje proizilazi osnovana sumnja da je izvršeno nasilje u porodici dokumentovaće na odgovarajući način informaciju i sva saznanja o važnim okolnostima do kojih je došla.
Cilj dokumentovanja je da se sačini izveštaj koji sadrži kvalitetne, tačne i pouzdane informacije o događaju, njegovoj istoriji i posledicama.
Precizno beleženje podataka koji se odnose na identitet osobe prema kojem je izvršeno nasilje, kao i na identitet osoba koje su u isto vreme bile direktno ili indirektno izložene nasilju (npr. deca, rođaci ili drugi), identitet osobe koja je izvršila nasilje, detaljni opis događaja i istorije nasilja (prethodni događaji, trajanje, učestalost i eskalacija), opis specifičnih faktora rizika, detaljan opis posledica nasilja (eventualnih povreda i psihičkog stanja), fotografisanje osoba (povreda) i mesta događaja, beleženje izjava direktnih i indirektnih žrtava i svedoka o okolnostima nasilja, izveštaji o stručnim nalazima i procenama, dokumentacija o ranijim prijavama događaja i prethodnim postupcima službi, su od ogromnog značaja za proces zaštite žrtve.
Prilikom prikupljanja podataka o nasilju potrebno je da se razgovor sa žrtvom obavlja bez prisustva učinioca (u posebnim prostorijama i van domašaja njegovog vida). Nije uputno koristiti pitanja tipa "zašto" jer ona upućuju na traženje uzroka koje žrtva ne mora da razume i asociraju na optužbu i krivicu.
Prikupljanje podataka o nasilju je je težak i osetljiv zadatak, specifičan za svaku službu. Da bi se povećala pouzdanost podataka nužno je da se dobro upozna izvor informacija, da se postave precizna, detaljna i jasna pitanja, da se pažljivo posmatra i beleži izgled i ponašanje žrtve i učinioca nasilja. Nedoslednost u iskazima žrtve ne mora da znači da je navod netačan. Nedoslednost često odražava zbunjenost, probleme sa razumevanjem pitanja, sa prisećanjem ili emotivnu uzbuđenost zbog oživljavanja traumatskih iskustava.
9.3. Informisanje o drugim učesnicima u postupku
Potrebno je da se u svim relevantnim ustanovama zaposleni upoznaju sa pojavom nasilja u porodici i da poseduju tačne i konkretne informacije gde i kako se žrtva može uputiti na druge službe i pružaoce usluga u zajednici.
Potrebno je obezbediti da žrtva nasilja dobije svu potrebnu podršku kako bi se ohrabrila da prihvati pomoć i preduzme korake za osiguranje bezbednosti. Važno je izgraditi odnos poverenja i nedvosmisleno ukazivati da je nasilje neprihvatljiv oblik ponašanja, te da je odgovornost za nasilje uvek na nasilniku, a ne na žrtvi. Neophodno je obezbediti potpune informacije o postupcima, procedurama i njihovim ishodima, kao i o pristupačnim resursima za pomoć i podršku žrtvi i drugim ugroženim članovima porodice.
U svim slučajevima je neophodno da žrtva dobije detaljne informacije o svim učesnicima i uslugama u zajednici koje se bave pružanjem pomoći i osiguranjem bezbednosti. Žrtvi će se po mogućstvu uručiti brošura koja bi sadržavala informacije potrebne žrtvi. To uključuje, adrese, brojeve telefona i druge detalje o sledećim učesnicima: policijskoj stanici, centru za socijalni rad, zdravstvenoj ustanovi, SOS telefonu za žrtve nasilja, prihvatilištu (sigurnoj kući) i drugim organizacijama u zajednici specijalizovanim za nasilje u porodici i nasilje nad ženama.
U dogovoru sa ženom žrtvom, može se kontaktirati neka od navedenih službi kako bi se obezbedila adekvatna pomoć i sačinio sigurnosni plan.
Učesnici bi trebalo da učestvuju u izradi zajednički pisanog informatora (lifleta), u kojem će biti opisana osnovna prava i mogućnosti zaštite žena žrtava nasilja u porodici i partnerskim odnosima. Taj informator bi zaposleni u organima, organizacijama i ustanovama koje ostvare prvi kontakt sa ženom žrtvom nasilja u porodici i u partnerskim odnosima odmah uručivali žrtvi.
U sredinama u kojima je u službenoj upotrebi i jezik nacionalnih manjina, informator bi trebalo da bude štampan i na jezicima koji su u službenoj upotrebi u tim sredinama.
Zaposleni u svim ustanovama u sistemu zaštite i podrške ženama - žrtvama nasilja u porodici staraće se da žrtvu obaveste o preduzetim koracima i merama, kao i o pravima koje žrtva u svakoj fazi postupka ima.
9.4. Podizanje svesti i osnaživanje žrtve
Ukoliko žrtva nasilja ne želi da govori o nasilju, neophodno je poštovati njenu odluku. Žrtvi se tada jasno stavlja do znanja da se može obratiti za pomoć u drugoj situaciji, informiše se o potencijalnim rizicima i dostupnim izvorima pomoći. Obavezno je dokumentovati sve podatke do kojih se došlo tokom razgovora sa žrtvom i drugim uključenim osobama, kao i sve postupke koji su preduzeti.
Kada je, na osnovu razgovora, očigledno da su nasilju nad ženama u porodici izložena deca ili drugi naročito osetljivi članovi porodice, potrebno je obavezno prijaviti slučaj centru za socijalni rad.
9.5. Postupanje u slučaju neposredne opasnosti od nasilja
Kada postojeća saznanja ukazuju da su život i bezbednost žrtve ili drugih članova porodice u ozbiljnoj neposrednoj opasnosti, potrebno je pokrenuti aktivnosti na osnovu službene dužnosti. Do saznanja da postoji ozbiljna neposredna opasnost može se doći na osnovu iskaza i ponašanja žrtve ili drugih osoba, iskaza i ponašanja nasilnika, tragova nasilja i uvida na licu mesta.
Službeno lice koje tokom obavljanja redovnih poslova dođe do saznanja o ozbiljnoj i neposrednoj opasnosti od nasilja postupiće u skladu sa zakonom, i preduzeti i inicirati aktivnosti zaštite žrtve od nasilja. U ovim slučajevima je neophodno bez odlaganja prijaviti saznanja o opasnosti od nasilja policiji.
9.6. Procena bezbednosnih rizika
Okolnosti koje ukazuju na postojanje ozbiljne neposredne opasnosti od nasilja nad ženama u porodici i u partnerskim odnosima uključuju jedan od navedenih ili češće kombinaciju više faktora, a posebno: pretnje ubistvom ili samoubistvom od strane nasilnika, posedovanje oružja, razvod ili odlazak, odnosno odvajanje od nasilnog partnera, samoubilačke misli i ponašanja žrtve, prethodni incidenti nasilja, prisustvo mentalnih bolesti, zloupotreba psihoaktivnih supstanci, eskalacija praćenja, uhođenja i uznemiravanja žrtve, njene familije ili prijatelja, ljubomora, sukobi oko starateljstva nad detetom ili načina održavanja ličnih odnosa deteta i roditelja koji čini nasilje u porodici, kriminalna istorija učinioca, bez obzira da li je u vezi sa nasiljem, postojanje sudskih mera zaštite i istorija njihovog nepoštovanja, doživljaj straha kod žrtve i njena procena rizika da se nasilje desi ili ponovi.
9.7. Prijava policiji i javnom tužilaštvu
Nasilje nad ženama u porodici i u partnerskim odnosima se prijavljuje policiji i javnom tužilaštvu, u skladu sa zakonom. Potrebno je da učesnici u sistemu zaštite u svakom trenutku procenjuju rizik za žrtvu i prilagođavaju svoje postupke potrebi da se žrtvi obezbedi maksimalna bezbednost.
Policija će u svim slučajevima u kojima postoje osnovi sumnje da je izvršeno krivično delo nasilje u porodici, obavestiti nadležnog tužioca i dostaviti izveštaj o događaju ili krivičnu prijavu protiv osumnjičenog, u skladu sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku. Osnovanost krivične prijave ceniće isključivo javni tužilac.
9.8. Podnošenje tužbe za izricanje mera zaštite od nasilja u porodici
Da bi se obezbedila hitna zaštita žene žrtve nasilja u porodici i partnerskom odnosu i ostalih članova porodice izloženih nasilju, javno tužilaštvo i organ starateljstva će, u skladu sa zakonom, podneti tužbu za izricanje mera zaštite od nasilja u porodici.
U praćenju poštovanja izrečenih mera zaštite od nasilja u porodici potrebno je da učesnici u sistemu zaštite razmenjuju informacije i preduzimaju odgovarajuće postupke, u skladu sa zakonom.
9.9. Pružanje pomoći žrtvi i praćenje
Službena lica koja dođu u kontakt sa žrtvom nasilja pružiće joj potrebnu pomoć i podršku iz svoje nadležnosti i obezbediće odgovarajući ponovni kontakt i praćenje. Za planiranje usluga i mera zaštite žene žrtve nasilja i drugih članova porodice izloženih nasilju saziva se konferencija slučaja. Konferenciju slučaja zakazuje voditelj slučaja (stručno lice centra za socijalni rad), osim ukoliko nije drugačije dogovoreno.
Svi učesnici će kroz saradnju doprineti izradi individualnog plana integrisanih usluga koji obezbeđuje celovitu, koherentnu, delotvornu i efikasnu zaštitu za ženu žrtvu i nenasilne članove njene porodice. Plan zaštite mora da osigura bezbednost žrtve, da zaustavi nasilje i da spreči da se delo ponovi, da zaštiti prava žrtve, da omogući da slobodno donese odluke u svom najboljem interesu, da dobije usluge koje služe njenom oporavku, osnaživanju i osamostaljivanju. Planirane mere moraju biti međusobno dobro usaglašene i usmerene na izbegavanje sekundarne viktimizacije žrtve.
Pružanje usluga ne sme da zavisi od spremnosti žrtve da podnese prijavu ili svedoči protiv učinioca.
Planom zaštite žene žrtve nasilja u porodici i u partnerskom odnosu utvrđuje se i plan praćenja i evaluiranja (procene) adekvatnosti planiranih i preduzetih mera, uključujući i rokove za ponovne procene. Ovi postupci takođe treba da budu vođeni u saradnji (koordinisanoj akciji) svih učesnika.
U zavisnosti od rezultata procena donose se odluke o reviziji mera (kada planirane mere nisu dale željene ishode) i odluke o daljim merama zaštite i praćenja. U slučaju kada su postignuti ciljevi zaštite, a pre svega bezbednost, oporavak i osnaživanje, može se doneti odluka o zatvaranju slučaja.
Sve ustanove, će se starati da ženi žrtvi nasilja u porodici bude obezbeđena besplatna pravna pomoć, od strane jedne od ustanova koje pružaju besplatnu pravnu pomoć (organ lokalne samouprave, advokatska komora ili udruženje).
10. IMPLEMENTACIJA I PRAĆENJE PRIMENE OPŠTEG PROTOKOLA
10.1. Upoznavanje sa Opštim protokolom
Svi učesnici u postupku zaštite žena žrtava nasilja u porodici i u partnerskim odnosima upoznaće zaposlene sa njegovim sadržajem i aktivnostima koje treba da sprovedu u njegovoj implementaciji i praćenju.
10.2. Donošenje posebnih protokola
Radi dosledne primene ovog Opšteg protokola svi učesnici u njegovom sprovođenju doneće posebne protokole o postupanju u slučajevima nasilja nad ženama u porodici i u partnerskim odnosima u roku od 12 meseci od usvajanja Opšteg protokola, koji će biti usklađeni sa sadržajem ovog protokola.
U cilju ostvarivanja efikasne međusektorske saradnje potrebno je da ministarstva u čijoj su nadležnosti poslovi za unutrašnje poslove, socijalnu zaštitu, zdravlje, pravdu:
- posebnim protokolima detaljnije razrade interne postupke unutar svakog pojedinog sistema, u skladu sa osnovnim principima i ciljevima Opšteg protokola;
- u okviru svojih nadležnosti preporuče ustanovama i drugim organizacijama da detaljnije razrade sopstveno postupanje radi bolje zaštite žena od nasilja u porodici i u partnerskim odnosima;
- podstiču sklapanje sporazuma o saradnji na lokalnom nivou između ustanova i drugih organizacija čija je saradnja neophodna za efikasno ostvarivanje i sprovođenje zaštite žena od nasilja u porodici i u partnerskim odnosima. Mere i planove za poboljšanje saradnje i primene ovog Protokola trebalo bi razmatrati na sastancima predstavnika različitih ustanova na nivou jedinica lokalne samouprave.
10.3. Obučavanje za primenu Opšteg i posebnih protokola
Svi učesnici obezbediće trajan proces obuke svojih zaposlenih, kako bi se razvila i održala stručnost zaposlenih u ustanovama u oblasti nasilja u porodici. Programi razvoja i obuke zaposlenih će biti izvršeni u skladu sa principima iz ovog Opšteg protokola.
Učesnici će u skladu sa svojim mogućnostima obezbediti obuke odgovarajućeg broja i strukture zaposlenih u institucijama sistema za primenu Opšteg i posebnih protokola o postupanju u slučajevima nasilja nad ženama u porodici i u partnerskim odnosima. Svi zaposleni u policiji, tužilaštvu, centrima za socijalni rad i zdravstvenim ustanovama treba da imaju osnovna znanja o pojavi nasilja nad ženama u porodici i poznaju postupanje po Opštem protokolu.
Učesnici će prema svojim mogućnostima posebno obučavati pojedince ili timove (specijalizovana obuka) da postupaju u slučajevima nasilja nad ženama u porodici u skladu sa principima ovog Protokola.
10.4. Praćenje primene Protokola
Radi unapređivanja postupanja u slučajevima nasilja nad ženama u porodici i partnerskim odnosima ministarstva u čijoj su nadležnosti poslovi za unutrašnje poslove, socijalnu zaštitu, zdravlje i pravdu će pratiti primenu Opšteg i posebnih protokola, kao i efekte postupanja.
11. EVIDENCIJA PODATAKA O SLUČAJEVIMA NASILJA U PORODICI
Učesnici u sistemu zaštite žena žrtava nasilja u porodici će na način propisan zakonom voditi evidenciju o slučajevima nasilja u porodici.
Učesnici će pratiti efekte postupanja u slučajevima nasilja nad ženama u porodici i partnerskim odnosima i obezbediti obradu podataka kao i njihovu javnu dostupnost.