ZAKONO POTVRĐIVANJU MEĐUNARODNE KONVENCIJE PROTIV REGRUTOVANJA, KORIŠĆENJA, FINANSIRANJA I OBUKE PLAĆENIKA("Sl. glasnik RS - Međunarodni ugovori", br. 23/2015) |
ČLAN 1
Potvrđuje se Međunarodna konvencija protiv regrutovanja, korišćenja, finansiranja i obuke plaćenika, usvojena u Njujorku 4. decembra 1989. godine, u originalu na arapskom, engleskom, francuskom, kineskom, ruskom i španskom jeziku.
ČLAN 2
Tekst Međunarodne konvencije u originalu na engleskom jeziku i u prevodu na srpski jezik glasi:
MEĐUNARODNA KONVENCIJA PROTIV REGRUTOVANJA, KORIŠĆENJA, FINANSIRANJA I OBUKE PLAĆENIKA
Države članice ove konvencije
Ponovo potvrđujući svoju privrženost ciljevima i načelima sadržanim u Povelji Ujedinjenih nacija i Deklaraciji o načelima međunarodnog prava o prijateljskim odnosima i saradnji među državama, u skladu sa Poveljom Ujedinjenih nacija,
Svesni činjenice da se regrutovanje, korišćenje, finansiranje i obuka plaćenika vrši u cilju aktivnosti kojima se krše principi međunarodnog prava, kao što su suverena jednakost, politička nezavisnost, teritorijalni integritet i pravo naroda na samoopredeljenje,
Potvrđujući da regrutovanje, korišćenje, finansiranje i obuku plaćenika treba smatrati krivičnim delom koje predstavlja povod za veliku zabrinutost svih država članica, i da svako lice koje izvrši bilo koje od ovih krivičnih dela, treba da bude krivično gonjeno ili izručeno,
Uvereni u neophodnost razvijanja i unapređenja međunarodne saradnje među državama članicama radi sprečavanja, krivičnog gonjenja i kažnjavanja ovih krivičnih dela,
Izražavajući zabrinutost zbog novih oblika protivzakonitih međunarodnih aktivnosti koje povezuju trgovce narkoticima i plaćenike u vršenju radnji nasilja usmerenih na podrivanje ustavnog poretka država,
Takođe uvereni da bi usvajanje Konvencije protiv regrutovanja, korišćenja, finansiranja i obuke plaćenika doprinelo iskorenjivanju ovih besramnih aktivnosti i samim tim, poštovanju ciljeva i načela sadržanih u Povelji Ujedinjenih nacija,
Svesni da će se pitanja koja nisu uređena ovom konvencijom dalje regulisati u skladu sa pravilima i načelima međunarodnog prava,
Sporazumele su se o sledećem:
Za svrhe ove konvencije,
1. Plaćenik je lice:
(a) koje je posebno regrutovano, u zemlji ili u inostranstvu, za borbu u oružanom sukobu;
(b) koje je motivisano da učestvuje u neprijateljstvima, radi ostvarivanja lične koristi, i kome je, zapravo, u ime ili od strane učesnice u sukobu, obećana materijalna naknada, koja je značajno veća od naknade, obećane ili isplaćene borcima sličnog ranga ili položaja u oružanim snagama te strane;
(c) koje nije državljanin strane u sukobu niti ima prebivalište na teritoriji koju kontroliše strana u sukobu;
(d) koje nije pripadnik oružanih snaga strane u sukobu; i
(e) koje nije uputila država koja nije strana u sukobu, po službenoj dužnosti, kao pripadnika svojih oružanih snaga.
2. Plaćenik je i svako lice koje je u bilo kojoj drugoj situaciji:
(a) posebno regrutovano, u zemlji ili u inostranstvu, s ciljem učestvovanja u organizovanom aktu nasilja usmerenom ka:
(i) svrgavanju vlade ili podrivanju ustavnog poretka države, na bilo koji drugi način; ili
(ii) podrivanju teritorijalnog integriteta zemlje;
(b) motivisano da učestvuje u sukobu prevashodno radi ostvarenja značajne lične koristi i podstaknuto obećanjem odnosno isplatom materijalne naknade;
(c) nije državljanin niti ima prebivalište u državi protiv koje je takav akt usmeren;
(d) nije upućeno od strane države po službenoj dužnosti; i
(e) nije pripadnik oružanih snaga države na čijoj se teritoriji vrši takav akt.
Svako lice koje regrutuje, koristi, finansira ili obučava plaćenike, definisane članom 1. Konvencije, čini krivično delo u smislu ove konvencije.
1. Plaćenik iz člana 1. ove konvencije, koji neposredno učestvuje u neprijateljstvima ili u organizovanom aktu nasilja, u zavisnosti od okolnosti, vrši krivično delo u smislu ove konvencije.
2. Ovim članom se ni na koji način ne ograničava obim primene člana 4. Konvencije.
Izvršilac ovog krivičnog dela je lice koje:
(a) pokuša da izvrši neko od krivičnih dela iz ove konvencije;
(b) je saučesnik lica koje vrši ili pokuša da izvrši neko od krivičnih dela iz ove konvencije.
1. Države članice obavezuju se da neće regrutovati, koristiti, finansirati ili obučavati plaćenike i da će takve radnje inkriminisati, u skladu sa odredbama ove konvencije.
2. Države članice obavezuju se da neće regrutovati, koristiti, finansirati ili obučavati plaćenike sa ciljem suprotstavljanja legitimnom ostvarivanju neotuđivog prava naroda na samoopredeljenje, kako je predviđeno međunarodnim pravom, i preduzeće, u skladu sa međunarodnim pravom, odgovarajuće mere da spreče regrutovanje, korišćenje, finansiranje ili obuku plaćenika u ovu svrhu.
3. Države članice dužne su da predvide odgovarajući opseg kazni za krivična dela iz ove konvencije, vodeći računa o teškoj prirodi ovih dela.
Države članice ostvaruju saradnju u sprečavanju krivičnih dela iz ove konvencije, posebno:
(a) preduzimanjem svih praktično ostvarivih mera za sprečavanje pripremanja ovih krivičnih dela na svojoj teritoriji, radi izvršenja na ili van svoje teritorije, uključujući zabranu protivzakonitih aktivnosti pojedinaca, grupa i organizacija koje podstrekavaju, podstiču, organizuju ili učestvuju u pripremanju ovih krivičnih dela;
(b) koordinacijom, kada je to potrebno, u primeni administrativnih i drugih mera radi sprečavanja vršenja ovih krivičnih dela.
Države članice sarađuju u preduzimanju neophodnih mera za primenu ove konvencije.
Svaka država članica koja osnovano sumnja da je izvršeno neko od krivičnih dela iz ove konvencije, da je njegovo izvršenje u toku ili da će ono biti izvršeno, čim do takvih saznanja dođe, u skladu sa njenim nacionalnim zakonodavstvom, dostavlja relevantne informacije oštećenoj državi članici, neposredno ili preko generalnog sekretara Ujedinjenih nacija.
1. Svaka država članica preduzima mere neophodne za zasnivanje svoje nadležnosti za bilo koje od krivičnih dela koja su predmet ove konvencije:
(a) koja su izvršena na njenoj teritoriji ili na brodu ili u avionu, koji su upisani u njen Registar;
(b) koja su izvršili njeni državljani ili, ako to država smatra prihvatljivim, lica bez državljanstva, koja borave na njenoj teritoriji.
2. Svaka država članica takođe preduzima mere neophodne za zasnivanje svoje nadležnosti za krivična dela iz čl. 2, 3. i 4. Konvencije, u slučaju kada se okrivljeni nalazi na njenoj teritoriji, a ne izručuje ga ni jednoj od država navedenih u stavu 1. ovog člana.
3. Ovom konvencijom se ne isključuje bilo koja krivična nadležnost zasnovana u skladu sa nacionalnim zakonom.
1. Pošto se uveri da to okolnosti nalažu, svaka država članica na čijoj teritoriji se nalazi okrivljeni, određuje mu pritvor, u skladu sa njenim zakonima, ili preduzima druge mere kojima se obezbeđuje njegovo prisustvo, u trajanju koliko je neophodno da se pokrene krivični postupak ili postupak izručenja. Država članica bez odlaganja preduzima predistražne radnje radi utvrđivanja činjenica.
2. Kada država članica, u skladu sa ovim članom, odredi pritvor okrivljenom ili preduzme druge mere iz stava 1. ovog člana, ona o tome, bez odlaganja, obaveštava, neposredno ili preko generalnog sekretara Ujedinjenih nacija:
(a) državu članicu na čijoj teritoriji je izvršeno krivično delo;
(b) državu članicu prema kojoj je krivično delo bilo usmereno ili pokušano;
(c) državu članicu čiji je državljanin fizičko ili pravno lice na koje je krivično delo bilo usmereno ili protiv koga je bilo pokušano;
(d) državu članicu, čiji je okrivljeni državljanin, ili, ako je okrivljeni lice bez državljanstva, državu na čijoj teritoriji ima uobičajeno prebivalište;
(e) svaku državu članicu za koju smatra da je neophodno da bude obaveštena.
3. Svako lice prema kojem se preduzimaju mere iz stava 1. ovog člana, ima pravo:
(a) da bez odlaganja stupi u kontakt sa najbližim nadležnim predstavnikom države čiji je državljanin ili, koja je na drugi način ovlašćena da štiti njegova prava ili, ako se radi o licu bez državljanstva, sa predstavnikom države na čijoj teritoriji ima prebivalište;
(b) da ga poseti predstavnik te države.
4. Odredba iz stava 3. ovog člana ne prejudicira pravo države članice da zasnuje nadležnost, u skladu sa članom 9. stav 1(b), da uputi poziv Međunarodnom komitetu Crvenog krsta da stupi u kontakt i poseti okrivljenog.
5. Država koja sprovodi pretkrivični postupak, kako je predviđeno stavom 1. ovog člana, obaveštava odmah države iz stava 2. ovog člana o prikupljenim dokazima i izjašnjava se da li namerava da vrši nadležnost.
Svakom licu protiv koga se vodi postupak zbog nekog od krivičnih dela iz ove konvencije, garantuje se pravo na pravično suđenje tokom celog postupka, kao i sva druga prava i garancije predviđene zakonom države u pitanju. Odgovarajuće norme međunarodnog prava takođe treba uzeti u obzir.
Država članica na čijoj teritoriji se nalazi okrivljeni, dužna je da, ukoliko ga ne izruči, bez izuzetka i bez obzira da li je delo izvršeno na njenoj teritoriji, predmet dostavi nadležnim organima radi sprovođenja krivičnog postupka, u skladu sa postupkom predviđenim unutrašnjim propisima te države. Prilikom donošenja odluke nadležni organi postupaju na isti način kao u slučaju bilo kog drugog teškog krivičnog dela propisanog zakonom te države.
1. Države članice pružaju jedna drugoj najširu moguću pomoć u vezi sa krivičnim postupkom pokrenutim zbog krivičnih dela iz ove konvencije, uključujući stavljanje na raspolaganje svih dokaza neophodnih za vođenje postupka. Zakon države čija se pomoć traži primenjuje se u svim slučajevima.
2. Odredbe stava 1. ovog člana ne utiču na obaveze preuzete nekim drugim sporazumom o međunarodnoj pravnoj pomoći.
Država članica koja sprovodi krivični postupak protiv okrivljenog, u skladu sa svojim zakonima, obaveštava generalnog sekretara UN, o konačnom ishodu postupka, koji tu informaciju prosleđuje drugim zainteresovanim državama.
1. Krivična dela iz čl. 2, 3. i 4. Konvencije smatraju se delima za koja je dozvoljeno izručenje na osnovu bilo kog postojećeg ugovora o izručenju zaključenog između država članica. Države članice obavezuju se da, krivična dela podložna izručenju, uključe u svaki ugovor o izručenju, koji bude zaključen između njih.
2. Ako država članica koja uslovljava izručenje postojanjem ugovora o izručenju, primi zahtev za izručenje od druge države članice sa kojom nema zaključen takav ugovor, može se opredeliti da ovu konvenciju uzme kao pravni osnov za izručenje u pogledu krivičnih dela iz ove konvencije. Izručenje podleže i drugim uslovima predviđenim pravom zamoljene države.
3. Države članice, koje ne uslovljavaju izručenje postojanjem ugovora o izručenju, međusobno će priznati ova krivična dela kao dela podložna izručenju, shodno uslovima predviđenim pravom zamoljene države.
4. Ova krivična dela tretiraće se, za potrebe izručenja između država članica, kao da su izvršena, ne samo u mestu izvršenja već i na teritoriji država koje su, u skladu sa članom 9. ove konvencije, obavezne da zasnuju svoju nadležnost.
Primena ove konvencije ne utiče na:
(a) pravila o međunarodnoj odgovornosti država;
(b) pravo oružanih sukoba i međunarodno humanitarno pravo, uključujući odredbe o statusu boraca ili ratnih zarobljenika.
1. Svaki spor koji nastane, između dve ili više država članica, u vezi sa tumačenjem ili primenom odredbi ove konvencije, koji se ne reši pregovorima, podnosi se, na zahtev jedne od njih, na arbitražu. Ako u roku od šest meseci, od dana podnošenja zahteva za arbitražu, strane u sporu nisu u stanju da se dogovore o organizovanju arbitraže, bilo koja od njih može pokrenuti spor pred Međunarodnim sudom pravde, na osnovu zahteva sačinjenog u skladu sa Statutom Suda.
2. Svaka država, u trenutku potpisivanja ili ratifikacije ove konvencije, kao i prilikom naknadnog pristupanja, može da izjavi da se ne smatra vezanom stavom 1. ovog člana. Ostale države članice neće biti vezane stavom 1. ovog člana u odnosu prama onim državama članicama koje su stavile takvu rezervu.
3. Svaka država članica koja je stavila rezervu u skladu sa stavom 2. ovog člana može, u svakom trenutku, povući tu rezervu upućivanjem obaveštenja generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija.
1. Konvencija je otvorena za potpisivanje svim državama do 31. decembra 1990. godine u sedištu Ujedinjenih nacija u Njujorku.
2. Konvencija podleže ratifikaciji. Ratifikacioni instrumenti deponuju se kod generalnog sekretara Ujedinjenih nacija.
3. Konvencija je otvorena za pristupanje svim državama. Instrumenti o pristupanju deponuju se kod generalnog sekretara Ujedinjenih nacija.
1. Konvencija stupa na snagu tridesetog dana nakon datuma deponovanja dvadeset drugog instrumenta o ratifikaciji ili pristupanju kod generalnog sekretara Ujedinjenih nacija.
2. Za svaku državu koja ratifikuje ili pristupa Konvenciji nakon deponovanja dvadeset drugog instrumenta o ratifikaciji ili pristupanju, Konvencija stupa na snagu tridesetog dana nakon deponovanja instrumenta o ratifikaciji ili pristupanju od strane te države.
1. Svaka država članica može otkazati Konvenciju upućivanjem pisanog obaveštenja generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija.
2. Otkaz stupa na snagu godinu dana od datuma prijema obaveštenja o otkazu od strane generalnog sekretara Ujedinjenih nacija.
Original ove konvencije, na arapskom, engleskom, francuskom, kineskom, ruskom i španskom jeziku, svi jednako autentični, deponuje se kod generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, koji dostavlja overene kopije svim državama.
U POTVRDU ČEGA dole potpisani, propisno ovlašćeni od strane njihovih vlada, potpisali su ovu konvenciju, otvorenu za potpisivanje u Njujorku, 4. decembra 1989. godine.
ČLAN 3
Ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije - Međunarodni ugovori".