OSNOVNI ZAKONO BRAKU("Sl. list SFRJ", br. 28/65 - prečišćen tekst) |
UVOD
Brak je zakonom uređena zajednica života muškarca i žene.
Brak i pravni odnosi u braku uređuju se ovim zakonom.
PRAVA I DUŽNOSTI BRAČNIH DRUGOVA
U bračnoj zajednici muž i žena su ravnopravni.
Bračni drugovi dužni su jedno drugom biti verni i uzajamno se pomagati.
Bračni drugovi imaju ista prava i dužnosti prema deci, oni su dužni starati se zajednički o njihovom izdržavanju i vaspitanju.
O vođenju zajedničkog domaćinstva odlučuju bračni drugovi sporazumno.
Izdržavanju porodice doprinose bračni drugovi srazmerno svojim mogućnostima.
Svaki je bračni drug nezavisan u izboru rada i zanimanja.
Oni određuju sporazumno mesto zajedničkog stanovanja.
Imovina koju jedan bračni drug ima u vreme zaključenja braka ostaje njegova sopstvena, i on zadržava pravo da upravlja i raspolaže njom samostalno.
Imovina koju su supruzi stekli radom u toku braka jeste njihova zajednička imovina.
Koliki je udeo svakog bračnog druga u zajedničkoj imovini određuje u slučaju spora sud, prema njegovom doprinosu, procenjujući sve okolnosti. Pri tome će se voditi računa ne samo o zaradi svakog bračnog druga, već i o pomoći jednog bračnog druga drugome, o njegovom vođenju domaćih poslova, staranju o održavanju imovine i o svakom drugom obliku rada i saradnje u upravi, održavanju i povećanju zajedničke imovine.
Za obaveze koje je jedan bračni drug imao pre stupanja u brak, kao i za obaveze koje primi posle stupanja u brak, ne odgovara drugi bračni drug.
Za obaveze koje u toku braka uzme na sebe jedan bračni drug za tekuće potrebe zajednice, odgovara poveriocima i drugi bračni drug kao da ih je on sam na sebe uzeo.
Supruzi mogu među sobom sklapati sve ugovore koji nisu protivni zakonu, i njima zasnivati prava i obaveze.
Bračni drug koji nema sredstava za život a nesposoban je za rad ili je nezaposlen ima pravo na izdržavanje od bračnog druga, ukoliko je ovaj u stanju da to učini.
Bliže odredbe o imovinskim odnosima bračnih drugova propisaće se republičkim zakonima.
ZAKLJUČENJE BRAKA
1. Uslovi za zaključenje i punovažnost braka
Za postojanje braka potrebno je da su dva lica različitog pola izjavila pred nadležnim državnim organom, na način predviđen u zakonu, saglasnost da stupe u brak.
Da bi brak bio punovažan potrebno je da prilikom njegovog zaključenja nije postojala kakva bračna smetnja, ustanovljena zakonom.
Brak zaključen uprkos postojanja neke bračne smetnje oglasiće se nevažećim.
Nema punovažnog braka kad nema slobodnog pristanka ženika ili neveste, već je pristanak iznuđen prinudom ili dat u zabludi.
Niko ne može zaključiti nov brak dok mu ranije zaključen brak ne prestane (član 52) ili ne bude oglašen nevažećim.
Ne može stupiti u brak umobolno lice, ni lice nesposobno za rasuđivanje.
Ne mogu zaključiti brak među sobom krvni srodnici u pravoj liniji, kao ni rođeni brat i sestra, brat i sestra po ocu ili materi, stric i sinovica, ujak i sestričina, tetka i bratanac, tetka i sestrić, ni deca rođene braće i sestara i braće i sestara po ocu ili materi.
Nadležni opštinski sud može, uzimajući u obzir narodna shvatanja i običaje, dozvoliti brak između dece rođene braće i sestara i braće i sestara po ocu ili materi.
Ne mogu stupiti u brak ovi srodnici po tazbini svekar i snaha, zet i tašta, očuh i pastorka, maćeha i pastorak, bez obzira na to da li je brak usled čijeg zaključenja su oni došli u ove odnose prestao ili je bio poništen.
Iz važnih razloga može nadležni opštinski sud dozvoliti brak pomenutih srodnika po tazbini.
Vanbračno srodstvo je smetnja za brak kao i bračno.
Ne može stupiti u brak lice koje nije navršilo osamnaest godina života.
Iz opravdanih razloga može nadležni opštinski sud dozvoliti stupanje u brak i pre ovog uzrasta.
Pre donošenja odluke sud će saslušati molioca i njegove roditelje, odnosno staraoca, i ispitati sve okolnosti slučaja.
Zabranjen je brak između usvojitelja i usvojenika, kao i između staraoca i njegovog štićenika za vreme trajanja starateljstva.
Iz važnih razloga može nadležni opštinski sud ovim licima dozvoliti stupanje u brak.
Brak sklopljen mimo ove bračne zabrane ostaje na snazi i ne može se poništiti.
Zaključenjem braka između usvojitelja i usvojenika raskida se usvojenje.
Za davanje dozvole za stupanje u brak u slučajevima predviđenim u čl. 18, 19, 21. i 22. ovog zakona nadležan je opštinski sud na čijem se području nalazi prebivalište zainteresovanog lica, a ako ono nema prebivališta, opštinski sud njegovog boravišta.
Brak se može zaključiti samo pred nadležnim državnim organom.
Brak se zaključuje pred nadležnim organom opštine na čijoj se teritoriji vode matične knjige venčanih za matično područje na kome imaju svoje prebivalište oba verenika ili jedan od njih, a ako nemaju prebivalište - pred nadležnim organom opštine za matično područje gde imaju svoje boravište.
Verenici mogu zaključiti brak pred nadležnim organom druge opštine uz dozvolu nadležnog opštinskog organa uprave one opštine u kojoj bi se brak imao zaključiti po odredbi stava 2. ovog člana.
Pri sklapanju braka sudeluje predsednik opštinske skupštine ili odbornik koga odredi opštinsko veće.
Pored predsednika ili odbornika, sklapanju braka prisustvuje i matičar, koji pod nadzorom predsednika ili odbornika vrši sve poslove u vezi sa prijavom i upisom braka u matičnu knjigu venčanih.
Državljanin Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije koji ima svoje prebivalište ili boravište u inostranstvu, može sklopiti brak pred tamošnjim konzularnim predstavnikom ili diplomatskim predstavnikom Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije koji vrši konzularne poslove.
Prijavu svoje namere da stupe u brak verenici će učiniti matičaru koji vodi matične knjige matičnog područja, određenog po članu 24. stav 2. ovog zakona.
U prijavi verenici će dati izjavu da stupaju u brak slobodno i da za njihov brak nema zakonskih smetnji ni zabrana, kao i da su se međusobno obavestili o stanju svog zdravlja naročito u pogledu tuberkuloze i veneričnih bolesti. Prijavu verenici mogu učiniti usmeno ili pismeno. O usmenoj prijavi sačiniće se zapisnik.
Uz prijavu verenici će podneti izvode iz knjige rođenih ili odgovarajuće isprave i, kad je to potrebno, oslobođenje od postojeće bračne smetnje i dozvolu nadležnog državnog organa za stupanje u brak.
Verenik koji je ranije bio u braku podneće dokaz da je njegov raniji brak prestao ili da je oglašen nevažećim.
Pre nego što se pristupi sklapanju braka, predsednik opštinske skupštine ili određeni odbornik uveriće se da li je prijava ispravna i snabdevena potrebnim izjavama i ispravama.
On će upozoriti verenike na sve zakonske smetnje i zabrane za sklapanje braka i ispitaće da li za njihov brak postoji kakva zakonska smetnja ili zabrana, ili okolnost iz koje se može izvesti da nema slobodnog pristanka verenika.
Nadležni opštinski organ uprave dužan je da rešenjem odbije sklapanje braka, ako utvrdi da po zakonu nije dozvoljeno.
Podnošenje žalbe protiv rešenja po stavu 3. ovog člana nije vezano za rok.
Sklapanje braka se obavlja u naročito određenoj službenoj prostoriji.
Brak se može sklopiti i na drugom mestu, ako to budući bračni drugovi traže i za to navedu važne razloge.
Za sklapanje braka potrebno je prisustvo oba buduća bračna druga, dva svedoka, predsednika opštinske skupštine odnosno određenog odbornika i matičara.
Svedok pri sklapanju braka može biti svako punoletno lice.
U naročito opravdanim slučajevima može nadležni opštinski organ uprave nadležan za mesto prebivališta, odnosno poslednjeg boravišta verenika dozvoliti mu da zaključi brak preko punomoćnika.
Pri zaključenju braka samo jedna strana može biti zastupljena preko punomoćnika.
Punomoćje mora biti izdato u obliku javne isprave i u njemu mora biti tačno označeno lice s kojim izdavalac punomoćja namerava zaključiti brak.
Brak preko punomoćnika može se zaključiti najdocnije tri meseca po izdavanju punomoćja.
Predsednik opštinske skupštine ili određeni odbornik će se osvedočiti na osnovu isprava i izjava svedoka i samih budućih bračnih drugova da su oni lica koja su podnela prijavu za sklapanje braka.
Zatim će predsednik opštinske skupštine ili određeni odbornik pročitati odredbe čl. 3. do 11. ovog zakona o pravima i dužnostima bračnih drugova.
Potom će upitati ponaosob svakog verenika pristaje li da stupi u brak sa prisutnim verenikom.
Posle njihovih potvrdnih odgovora predsednik opštinske skupštine ili određeni odbornik će proglasiti da je među njima zaključen brak.
Izjavljena saglasnost bračnih drugova o stupanju u brak uneće se u matičnu knjigu venčanih pa će se posle toga u istoj knjizi potpisati bračni drugovi, svedoci, predsednik opštinske skupštine ili određeni odbornik i matičar.
Odmah po upisu u matičnu knjigu venčanih izdaće se supruzima uverenje o zaključenju braka (izvod iz matične knjige venčanih).
Posle zaključenja braka mogu se bračni drugovi, ako to žele, venčati po verskim propisima.
Lica koja vrše venčanje po verskim propisima ne mogu obaviti venčanje dok im supruzi ne dokažu izvodom iz matične knjige venčanih da su zaključili brak.
NEVAŽNOST BRAKA
Brak pri čijem sklapanju nisu bili ispunjeni uslovi za postojanje braka smatra se da nije ni postojao (član 13).
Nepostojeći brak ne povlači nikakve posledice braka, a supruzi iz takvog braka smatraće se kao da nikada nisu bili bračni drugovi.
Izuzetno u pogledu bračnog druga koji nije znao za nedostatak koji čini brak nepostojećim, oglašenje braka nepostojećim povlači posledice koje nastupaju poništenjem braka.
Za decu iz nepostojećeg braka važe isti propisi kao za decu iz poništenog braka (član 49).
Brak se može poništiti samo u slučajevima izrično predviđenim u zakonu.
Ništav je brak koji je zaključen za vreme trajanja ranijeg braka jednog od supruga.
Ako bračni drugovi iznesu u postupku za poništenje njihovog braka da raniji brak nije punovažan, prethodno će se suditi o punovažnosti ranijeg braka, i ako taj brak bude oglašen nevažećim njihov se brak neće poništiti.
Neće se poništiti novi brak zaključen za vreme trajanja ranijeg braka jednog od bračnih drugova ako je raniji brak prestao u međuvremenu.
Ništav je brak koji zaključi umobolno lice kao i lice nesposobno za rasuđivanje.
Ništav je brak između srodnika po krvi ili po tazbini između kojih zakon ne dozvoljava brak.
Ako je brak zaključen između srodnika po krvi ili po tazbini između kojih je brak moguć samo po dozvoli suda (čl. 18. i 19) može sud kome je podneta tužba za poništenje braka dati ovu dozvolu naknadno.
Ništav je brak ako pri njegovom sklapanju nisu bili prisutni oba bračna druga, ili jedan bračni drug i punomoćnik drugog (član 31).
Ništav je brak ako je bračni drug pristao na njegovo zaključenje u strahu izazvanom ozbiljnom pretnjom.
Ništav je brak zaključen u zabludi o ličnosti bračnog druga, kad se mislilo da se stupa u brak sa jednim licem a stupilo se u brak sa drugim, ili kad se stupilo u brak sa određenim licem, ali koje nije ono za koje se izdavalo.
Ništav je brak zaključen u zabludi o bitnim osobinama bračnog druga, koje bi drugog bračnog druga odvratile od stupanja u brak da ih je znao i koje čine zajednički život nepodnošljivim.
Trajna opasna i teška bolest, protivprirodne navike, polna nemoć, ranija osuda zbog beščastećeg dela, bremenitost žene od drugog lica, nečasno zanimanje predstavljaju nekoliko primera bitnih osobina, te povlače ništavost braka, ako je drugi bračni drug bio u zabludi o njima.
Ništav je brak koji nije zaključen u cilju zajednice života bračnih drugova.
Pravo na podizanje tužbe za poništenje braka iz ma kog od uzroka navedenih u čl. 37, 38, 39, 40. i 43. ovog zakona pripada supruzima i svim licima koja imaju neposredni pravni interes da brak bude poništen, kao i javnom tužiocu.
Posle prestanka umne bolesti i nesposobnosti za rasuđivanje, tužbu za poništenje braka zaključenog za vreme umne bolesti ili nesposobnosti za rasuđivanje jednog od bračnih drugova može podići samo jedan ili drugi bračni drug.
Tužba za poništenje braka iz uzroka pomenutih u stavu 1. ovog člana može se podići i posle prestanka braka.
Pravo na podizanje tužbe za poništenje braka ne zastareva, ukoliko nije što drugo u zakonu naređeno.
Poništenje braka zaključenog pod prinudom ili u zabludi može tražiti samo bračni drug koji je bio prinuđen ili je u zabludi pristao na brak.
Ne može se tražiti poništenje braka ako je protekla godina dana od dana kada je prinuda prestala, ili od kada je zabluda uočena, a supruzi su živeli zajedno za to vreme.
Na tužbu roditelja odnosno staraoca sud može, ispitujući sve okolnosti, poništiti brak koji je bez dozvole nadležnog suda zaključilo lice mlađe od osamnaest godina.
Pravo na podizanje tužbe za proglašenje braka nepostojećim i tužbe za poništenje braka ne prelazi na naslednike, ali naslednici tužioca mogu produžiti već započeti postupak.
U slučaju poništenja braka dejstvo braka prestaje od dana kada je brak poništen.
U slučaju poništenja braka svaki od ranijih bračnih drugova zadržava prezime koje ima, ali može tražiti promenu tog prezimena.
Deca rođena u poništenom braku su bračna.
Za odnose između roditelja i dece u slučaju poništenja braka važe isti propisi kao u slučaju razvoda braka.
Imovinski odnosi između supruga čiji je brak poništen raspraviće se kao u slučaju razvoda braka, pri čemu će se prema bračnom drugu koji je u vreme zaključenja braka znao za uzrok ništavosti postupiti kao prema bračnom drugu čijom je krivicom brak razveden.
Bračni drug koji u vreme zaključenja braka nije znao za nedostatak zbog koga se brak poništava zadržava poklone učinjene mu radi braka i u toku braka od drugog bračnog druga ili drugih lica.
On ima pravo zahtevati povraćaj poklona koje je učinio drugom bračnom drugu, ako je ovaj znao u vreme zaključenja braka za nedostatak zbog koga je brak poništen.
PRESTANAK BRAKA
Brak prestaje smrću jednog bračnog druga, proglašenjem jednog bračnog druga umrlim i razvodom braka.
Ako su usled nesaglasnosti naravi, trajnog nesporazuma, neuklonjivog neprijateljstva ili iz ma kog drugog uzroka bračni odnosi toliko poremećeni da je zajednički život postao nepodnošljiv svaki bračni drug može tražiti razvod braka.
Smatraće se naročito da je zajednički život supruga postao nepodnošljiv ako oba bračna druga navodeći opravdane razloge sporazumno traže razvod braka. Ako je poremećaj bračnih odnosa nastao isključivo krivicom jednog supruga, pravo na traženje razvoda pripada samo drugoj strani.
Jedan suprug može tražiti razvod braka zbog preljube drugog.
Pravo na podizanje tužbe prestaje po isteku godine dana od saznanja za preljubu.
Bračni drug kome je njegov bračni drug radio o glavi može tražiti razvod braka.
Razvod se može tražiti i kad je drugi bračni drug samo znao da neko treći radi o glavi njegovom bračnom drugu, pa ovoga nije zaštitio ili obavestio.
Bračni drug koga njegov bračni drug zlostavlja ili mu nanosi teške uvrede ili mu svojim nečasnim životom ili na drugi način čini zajednički život nepodnošljivim, može tražiti razvod braka.
Razvod braka može se tražiti zbog neizlečive umne bolesti supruga ili njegove nesposobnosti za rasuđivanje nastale posle sklapanja braka.
Suprug koga je njegov bračni drug zlonamerno ili bez opravdanog razloga napustio može tražiti razvod braka po isteku šest meseci od napuštanja.
Bračni drug može tražiti razvod braka ako je njegov bračni drug nestao i o njemu nema nikakvih vesti za vreme od dve godine.
Ako je bračni drug nestao za vreme rata, razvod se može tražiti samo ako je pored toga protekla godina dana od prestanka neprijateljstva.
Bračni drug može tražiti razvod braka ako je njegov bračni drug osuđen za krivično delo protiv interesa naroda i države ili za kakvo drugo beščasteće delo, ili ako je osuđen na kaznu lišenja slobode duže od tri godine.
U slučaju razvoda braka svaki od ranijih bračnih drugova zadržava prezime koje ima, ali može tražiti promenu tog prezimena.
Pravo nasleđivanja koje zakon priznaje supruzima prestaje razvodom braka.
Razvedeni bračni drug gubi takođe pravo da traži koristi predviđene za njega u testamentu ili kom drugom raspolaganju na slučaj smrti, napravljenim pre razvoda braka od njegovog bivšeg bračnog druga.
Obični pokloni koje su supruzi učinili jedno drugome pre zaključenja braka ili u toku braka ne vraćaju se.
Ostali pokloni, naročito oni u nesrazmeri sa imovinskim stanjem poklonodavca, vraćaju se i to u onom stanju u kome su se nalazili u trenutku postanka uzroka za razvod braka.
Bračni drug koji nije kriv za razvod braka zadržava sve poklone primljene od bračnog druga čijom je krivicom brak razveden.
Mesto otuđenih poklona vraća se vrednost ili stvar primljena za njih.
Zajednička imovina koju su supruzi stekli u toku braka deli se prema doprinosu svakog bračnog druga.
Presudom kojom izriče razvod braka sud će odlučiti o čuvanju, vaspitanju i izdržavanju zajedničke dece.
Ako se roditelji nisu o ovome sporazumeli ili ako njihov sporazum ne odgovara interesima dece, sud će, pošto ispita sve okolnosti, odlučiti hoće li sva deca ostati na čuvanju i vaspitanju kod jednog roditelja, ili će neka ostati kod matere a neka kod oca, ili će sva biti poverena nekom trećem licu ili nekoj ustanovi.
Sud može poveriti čuvanje i vaspitanje dece i onom roditelju čijom je krivicom brak razveden, ako to interesi dece zahtevaju.
Roditelj kome deca nisu poverena ima pravo da sa njima održava lične odnose, ako sud nije što drugo odredio s obzirom na interese dece.
Sud će, na zahtev jednog od razvedenih bračnih drugova ili starateljskog organa, izmeniti svoju odluku o čuvanju i vaspitanju dece i o odnosima razvedenih supruga prema njihovoj zajedničkoj deci, ukoliko to zahtevaju promenjene prilike.
Visinu doprinosa za izdržavanje i vaspitanje dece određuje nadležni sud srazmerno mogućnostima svakog roditelja. Svaki roditelj može zahtevati da se utvrđena visina doprinosa prilagodi njihovim promenjenim imovinskim prilikama.
Neobezbeđeni bračni drug koji je nesposoban za rad ili je nezaposlen, a koji nije kriv za razvod braka, ima pravo zahtevati da mu se presudom kojom se brak razvodi dosudi izvestan iznos na ime izdržavanja na teret drugog bračnog druga, srazmerno njegovim mogućnostima.
Pravo na izdržavanje prestaje ako razvedeni bračni drug koji ga uživa stupi u nov brak, ili ako sud ispitujući sve okolnosti nađe da je razvedeni bračni drug toga nedostojan.
Pravo na podizanje tužbe za razvod braka ne prelazi na naslednike, ali naslednici tužioca mogu produžiti već započeti postupak u cilju dokazivanja osnovanosti tužbe.
Ako osnovanost tužbe bude dokazana, preživeli bračni drug gubi pravo da nasledi umrlog bračnog druga i pravo na koristi iz testamenta ili kog drugog raspolaganja na slučaj smrti.
Pokloni koje je preživeli bračni drug dobio od svog bivšeg bračnog druga, kao i oni koje je ovome učinio vraćaju se po pravilima koja važe u slučaju razvoda braka (član 63).
POSEBNE ODREDBE O TUŽBI U BRAČNIM SPOROVIMA
Za umobolnog bračnog druga kao i za nesposobnog za rasuđivanje tužbu može podneti njegov staralac samo po prethodnoj dozvoli starateljskog organa.
Bračne tužbe mogu se podizati i preko punomoćnika.
U punomoćju mora biti naročito rečeno kakvu će tužbu punomoćnik podići i iz kojih uzroka.
Bračni drug je oprostio delo zbog kojega se može tražiti razvod braka, ne može više podneti tužbu na osnovu ovog dela.
Tuženi može sa svoje strane podići tužbu za poništenje braka ili za razvod braka kod suda kod koga je tužen.
Odluke po obema tužbama doneće se jednom presudom.
Protivtužba se može podići i iz onih uzroka za razvod braka iz kojih se zbog oproštaja ili zbog proteka roka određenog za podizanje tužbe ova ne bi mogla podići.
PRIMENA STRANOGA PRAVA
Uslovi za stupanje u brak stranog državljanina procenjuju se po zakonu države čiji je on državljanin.
Ali odredbe ovog zakona o smetnjama koje potiču iz postojanja ranijeg braka, srodstva, umne bolesti i nesposobnosti za rasuđivanje važe i za stranog državljanina koji želi zaključiti brak pred nadležnim organom Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.
Forma braka propisana ovim zakonom obavezna je na teritoriji Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i za stranog državljanina.
Punovažan je u pogledu forme brak koji zaključi državljanin Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije u inostranstvu po propisima tamošnjeg zakona, osim ako su oba bračna druga državljani Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i imaju svoje prebivalište u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji.
Brak u kome je jedan suprug državljanin Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, bez obzira na to gde je i u kojoj formi zaključen, može biti oglašen nevažećim samo iz uzroka predviđenih u zakonu Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.
Ako su oba bračna druga strani državljani, sudovi u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji mogu izreći razvod njihovog braka samo iz uzroka koji su predviđeni istovremeno u zakonima država čiji su oni državljani i u zakonu Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.
PRELAZNE I ZAVRŠNE ODREDBE
Brak zaključen pre 9. maja 1946. godine punovažan je ako je bio zaključen saglasno propisima koji su onda bili na snazi.
Brak zaključen pre 9. maja 1946. godine koji po ranijim zakonima ne bi bio punovažan, ne može se oglasiti nevažećim, ako uzrok nevažnosti nije predviđen tim zakonom.
Brakovi sklopljeni u vremenu od 6. aprila 1941. godine do 9. maja 1946. godine pred vojnim organima, narodnooslobodilačkim odborima ili narodnim odborima priznaju se punovažnim ako su bili ispunjeni uslovi iz čl. 14, 16, 17. i 18. ovog zakona, i ako su uvedeni u matične knjige ili je traženo to uvođenje do 9. maja 1947. godine.
Ako brak iz stava 1. ovog člana nije uveden u matičnu knjigu venčanih ili ako u roku iz tog stava nije traženo uvođenje braka u matičnu knjigu, brak se smatra nepostojećim, a deca iz takvog braka smatraju se bračnom.
Brakovi zaključeni posle 9. maja 1946. godine pa do 5. maj 1955. godine sklopljeni uz sudelovanje matičara ili drugog službenika narodnog odbora, a bez sudelovanja predsednika narodnog odbora odnosno određenog člana narodnog odbora, priznaju se punovažnim ako su ispunjeni ostali uslovi za punovažnost tih brakova po Osnovnom zakonu o braku.
Brakovi iz stava 1. ovog člana smatraju se punovažnim od dana njihovog zaključenja.
Odredbe ovog člana ne primenjuju se na brakove koji su do stupanja na snagu tih odredaba pravosnažnom sudskom presudom proglašeni za nepostojeće.
Odredbe ovog zakona o ličnim pravima i dužnostima supruga i o prestanku braka važe od 9. maja 1946. godine i za brakove zaključene ranije, kao i za bračne sporove koji su u toku.
Republičkim zakonima propisaće se odredbe o imovinskim odnosima između supruga iz brakova zaključenih pre 9. maja 1946. godine.
Rokovi predviđeni u Osnovnom zakonu o braku od 1946. godine za vršenje nekog prava važe i za prava nastala ranije, ako ona još postoje, i za njih oni počinju teći 9. maja 1946. godine.
Na osnovu presude o rastavi od stola i postelje donete od nadležnog suda pre 9. maja 1946. godine izreći će nadležni sud na zahtev jedne stranke, razvod braka.
Republičkim zakonima mogu se propisati uslovi i način osnaženja brakova zaključenih pre 9. maja 1946. godine kojima je po ranijim propisima bila osporavana punovažnost.
Ovlašćuje se savezni sekretar za unutrašnje poslove da donese bliže odredbe o radu državnih organa prilikom zaključivanja braka.
Prečišćeni tekst Osnovnog zakona o braku obuhvata Osnovni zakon o braku ("Službeni list FNRJ", br. 29/46) i njegove izmene i dopune objavljene u "Službenom listu FNRJ", br. 36/48, 44/51 i 18/55 i "Službenom listu SFRJ", br. 12/65, u kojima je označeno vreme stupanja na snagu tog zakona i njegovih izmena i dopuna.