ZAKONO BRAKU("Sl. list SRS", br. 52/74) |
OPŠTE ODREDBE
Brak je zakonom uređena zajednica života muškarca i žene.
Brak i pravni odnosi u braku uređuju se ovim zakonom.
ZAKLJUČENJE BRAKA
1. Uslovi za zaključenje i punovažnost braka
Za postojanje braka potrebno je da su dva lica različitog pola izjavila pred nadležnim organom saglasnost da stupe u brak.
Da bi brak bio punovažan potrebno je da prilikom njegovog zaključenja nije postojala kakva bračna smetnja, ustanovljena zakonom. Brak zaključen uprkos postojanja neke bračne smetnje oglasiće se nevažećim.
Nema punovažnog braka kad nema slobodnog pristanka ženika ili neveste, već je pristanak iznuđen prinudom ili dat u zabludi.
Niko ne može zaključiti nov brak dok mu ranije zaključen brak ne prestane ili ne bude oglašen nevažećim.
Ne može stupiti u brak duševno bolesno lice, ni lice nesposobno za rasuđivanje.
Ne mogu zaključiti brak među sobom krvni srodnici u pravoj liniji, kao ni rođeni brat i sestra, brat i sestra po ocu ili materi, stric i sinovica, ujak i sestričina, tetka i bratanac, tetka i sestrić, ni deca rođene braće i sestara i braće i sestara po ocu ili materi.
Vanbračno srodstvo je smetnja za brak kao i bračno.
Potpuno usvojenje predstavlja smetnju za stupanje u brak.
Srodstvo zasnovano potpunim usvojenjem predstavlja smetnju za zaključenje braka kao i krvno srodstvo.
Ne mogu stupiti u brak ovi srodnici po tazbini: svekar i snaha, zet i tašta, očuh i pastorka, maćeha i pastorak, bez obzira na to da li je brak usled čijeg zaključenja su oni došli u ove odnose prestao ili je bio poništen.
Iz važnih razloga može nadležni opštinski sud dozvoliti brak pomenutih srodnika po tazbini.
Ne može stupiti u brak lice koje nije navršilo 18 godina života.
Iz opravdanih razloga može sud dozvoliti stupanje u brak maloletnom licu starijem od 16 godina, ako utvrdi da je to lice dostiglo telesnu i duševnu zrelost potrebnu za vršenje prava i dužnosti u braku.
Pre donošenja odluke sud će pribaviti mišljenje organa starateljstva, saslušati molioca i njegove roditelje, odnosno staraoca i ispitati sve okolnosti slučaja.
Zabranjen je brak između usvojitelja i usvojenika u slučaju nepotpunog usvojenja, kao i između staraoca, i njegovog štićenika za vreme trajanja starateljstva.
Iz važnih razloga može nadležni opštinski sud ovim licima dozvoliti stupanje u brak.
Brak sklopljen mimo ove bračne zabrane ostaje na snazi i ne može se poništiti.
Zaključenjem braka između usvojitelja i usvojenika raskida se usvojenje.
Za davanje dozvole za stupanje u brak u slučajevima predviđenim u čl. 11, 12. i 13. ovog zakona nadležan je opštinski sud na čijem se području nalazi prebivalište zainteresovanog lica, a ako ono nema prebivalište, opštinski sud njegovog boravišta.
Brak se može zaključiti samo pred nadležnim organom.
Brak se, po pravilu, zaključuje pred nadležnim organom opštine na čijem području imaju svoje prebivalište oba verenika ili jedan od njih, a ako nemaju prebivalište pred nadležnim organom opštine za matično područje na kome imaju svoje boravište.
Verenici mogu zaključiti brak i pred nadležnim organom druge opštine.
Pri sklapanju braka sudeluje predsednik skupštine opštine ili delegat koga odredi skupština opštine.
Pored predsednika ili delegata, sklapanju braka prisustvuje i matičar, koji pod nadzorom predsednika ili delegata vrši sve poslove u vezi sa prijavom i upisom braka u matičnu knjigu venčanih.
Prijavu svoje namere da stupe u brak verenici će učiniti matičaru određenom u st. 2. i 3. člana 15. ovog zakona.
U prijavi verenici će dati izjavu da stupaju u brak slobodno i da za njihov brak nema zakonskih smetnji ni zabrana, kao i da su se međusobno obavestili o stanju svog zdravlja. Prijavu verenici mogu podneti usmeno ili pismeno. Po usmenoj prijavi sačiniće se zapisnik.
Uz prijavu verenici će doneti izvode iz knjiga rođenih ili odgovarajuće isprave i, kad je to potrebno, oslobođenje od postojeće bračne smetnje, odnosno zabrane i dozvolu nadležnog organa za stupanje u brak.
Verenik koji je ranije bio u braku podneće dokaz da je njegov raniji brak prestao ili da je oglašen nevažećim.
Pre nego što se pristupi sklapanju braka, predsednik skupštine opštine ili određeni delegat će se uveriti da li je prijava ispravna i snabdevena potrebnim izjavama i ispravama.
On će upozoriti verenike na sve zakonske smetnje i zabrane za sklapanje braka i ispitaće da li za njihov brak postoji kakva zakonska smetnja ili zabrana, ili okolnost iz koje se može izvesti da nema slobodnog pristanka verenika.
Nadležni opštinski organ uprave je dužan da rešenjem odbije sklapanje braka ako utvrdi da po zakonu nije dozvoljeno.
Podnošenje žalbe protiv rešenja iz stava 3. ovog člana nije vezano za rok.
Sklapanje braka se obavlja u naročito određenoj službenoj prostoriji.
Brak se može sklopiti i na drugom mestu, ako to lica koja žele da stupe u brak traže i za to navedu važne razloge.
Za sklapanje braka potrebno je prisustvo oba lica koja žele da stupe u brak, dva svedoka i matičara.
Svedok pri sklapanju braka može biti svako punoletno lice.
U opravdanim slučajevima brak se može zaključiti i preko punomoćnika.
Pri zaključenju braka samo jedna strana može biti zastupljena preko punomoćnika.
Punomoćje mora biti izdato u obliku javne isprave i u njemu mora biti tačno označeno lice s kojim izdavalac punomoćja namerava zaključiti brak.
Brak preko punomoćnika može se zaključiti najdocnije tri meseca po izdavanju punomoćja.
Nadležni opštinski organ uprave može rešenjem odbiti zahtev za sklapanje braka preko punomoćnika ako nađe da ne postoje opravdani razlozi.
Predsednik skupštine opštine ili određeni delegat će se osvedočiti na osnovu isprava i izjava svedoka i samih verenika da su oni lica koja su podnela prijavu o sklapanju braka.
Zatim će predsednik skupštine opštine ili određeni delegat pročitati odredbe čl. 1, 40. do 45, 46. stav 1. i člana 49. ovog zakona o pravima i dužnostima bračnih drugova.
Potom će upitati ponaosob svakog verenika pristaje li da stupi u brak sa prisutnim verenikom.
Ako se brak sklapa preko punomoćnika pročitaće se punomoćje izdato u smislu člana 20. stav 3. ovog zakona.
Posle njihovih potvrdnih odgovora, predsednik skupštine opštine ili određeni delegat će proglasiti da je brak zaključen.
Matičar je dužan da odmah upiše činjenicu zaključenja braka u matičnu knjigu venčanih. U matičnoj knjizi venčanih potpisaće se bračni drugovi, svedoci, predsednik skupštine opštine ili određeni delegat i matičar.
Odmah po upisu u matičnu knjigu venčanih, izdaće se supruzima izvod iz matične knjige venčanih.
Lica koja vrše venčanje po verskim propisima ne mogu obaviti venčanje, dok im supruzi ne dokažu izvodom iz matične knjige venčanih da su zaključili brak.
NEVAŽNOST BRAKA
Brak pri čijem sklapanju nisu bili ispunjeni uslovi za postojanje braka smatra se da nije ni postojao (član 3).
Nepostojeći brak ne povlači nikakve posledice braka, a supruzi iz takvog braka smatraće se kao da nikada nisu bili bračni drugovi.
Izuzetno, u pogledu bračnog druga, koji nije znao za nedostatak koji čini brak nepostojećim, oglašenje braka nepostojećim povlači posledice koje nastupaju poništenjem braka.
Za decu iz nepostojećeg braka važe isti propisi kao i za decu iz poništenog braka (član 37),
Brak se može poništiti samo u slučajevima izrično predviđenim u zakonu.
Ništav je brak koji nije zaključen na način predviđen ovim zakonom.
Ništav je brak koji je zaključen za vreme trajanja ranijeg braka jednog od supruga.
Ako bračni drugovi iznesu u postupku za poništenje njihovog braka da raniji brak nije punovažan, prethodno će se suditi o punovažnosti ranijeg braka, i ako taj brak bude oglašen nevažećim, njihov se brak neće poništiti.
Neće se poništiti novi brak zaključen za vreme trajanja ranijeg braka jednog od bračnih drugova, ako je raniji brak prestao u međuvremenu.
Ništav je brak koji zaključi duševno obolelo lice kao i lice nesposobno za rasuđivanje.
Ništav je brak između srodnika po krvi, po osnovu potpunog usvojenja ili po tazbini između kojih zakon ne dozvoljava brak.
Ako je brak zaključen između srodnika po tazbini između kojih je brak moguć samo po dozvoli suda (član 11), može sud kome je podneta tužba za poništenje braka dati ovu dozvolu naknadno.
Ništav je brak ako je bračni drug pristao na njegovo zaključenje u strahu izazvanom ozbiljnom pretnjom.
Ništav je brak zaključen u zabludi o ličnosti bračnog druga kad se mislilo da se stupa u brak sa jednim licem a stupilo se u brak sa drugim, ili kad se stupilo u brak sa određenim licem, ali koje nije ono za koje se izdavalo.
Ništav je brak zaključen u zabludi o bitnim osobinama drugog bračnog druga koji bi drugog bračnog druga odvratile od stupanja u brak da ih je znao i koje čine zajednički život nepodnošljivim.
Trajna, opasna i teška bolest, protivprirodne navike, polna nemoć, ranija osuda zbog beščastećeg dela, bremenitost žene od drugog lica, nečasno zanimanje i slične osobine i radnje povlače ništavost braka, ako je drugi bračni drug bio u zabludi o njima.
Ništav je brak koji nije zaključen u cilju zajednice života bračnih drugova.
Pravo na podizanje tužbe za poništenje braka iz uzroka navedenih u čl. 26, 27, 28, 29. i 32. ovog zakona pripada supruzima i svim licima koja imaju neposredni pravni interes da brak bude poništen, kao i javnom tužiocu.
Posle prestanka duševne bolesti i nesposobnosti za rasuđivanje, tužbu za poništenje braka zaključenog za vreme duševne bolesti ili nesposobnosti za rasuđivanje jednog od bračnih drugova može podići samo jedan ili drugi bračni drug.
Tužba za poništenje braka iz uzroka pomenutih u stavu 1. ovog člana može se podići i posle prestanka braka.
Pravo na podizanje tužbe za poništenje braka ne zastareva, ukoliko nije što drugo u zakonu naređeno.
Poništenje braka zaključenog pod prinudom ili u zabludi može tražiti samo bračni drug koji je bio prinuđen ili je u zabludi pristao na brak.
Ne može se tražiti poništenje braka ako je protekla godina dana od dana kada je prinuda prestala, ili od kada je zabluda uočena, a supruzi su živeli zajedno za to vreme.
Na tužbu roditelja odnosno staraoca sud može ispitujući sve okolnosti, poništiti brak koji je bez dozvole nadležnog suda zaključilo lice mlađe od 18 godina.
Pravo na podizanje tužbe za proglašenje braka nepostojećim i tužbe za poništenje braka ne prelazi na naslednike, ali naslednici tužioca mogu produžiti već započeti postupak.
Deca rođena u poništenom braku su bračna.
Za odnose između roditelja i dece u slučaju poništenja braka važe isti propisi kao i u slučaju razvoda braka.
Imovinski odnosi između supruga čiji je brak poništen raspraviće se kao i u slučaju razvoda braka, pri čemu će se prema bračnom drugu koji je u vreme zaključenja braka znao za uzrok ništavosti postupiti kao prema bračnom drugu, čijom je krivicom brak razveden.
Bračni drug koji u vreme zaključenja braka nije znao za nedostatke zbog kojih se brak poništava, zadržava poklone učinjene mu radi braka i u toku braka od drugog bračnog druga ili drugih lica.
On ima pravo zahtevati povraćaj poklona koje je učinio drugom bračnom drugu, ako je ovaj znao u vreme zaključenja braka za nedostatak zbog koga je brak poništen.
PRAVA I DUŽNOSTI BRAČNIH DRUGOVA
U bračnoj zajednici su muž i žena ravnopravni.
Bračni drugovi su dužni jedno drugom biti verni i uzajamno se poštovati.
Bračni drugovi imaju ista prava i dužnosti prema deci; oni su dužni starati se zajednički o njihovom izdržavanju i vaspitanju.
O vođenju zajedničkog domaćinstva odlučuju bračni drugovi sporazumno.
Izdržavanju porodice doprinose bračni drugovi srazmerno svojim mogućnostima.
Svaki je bračni drug nezavisan u izboru rada i zanimanja.
Oni određuju sporazumno mesto zajedničkog stanovanja.
Bračni drug koji nema sredstava za život a nesposoban je za rad ili je nezaposlen, ima pravo na izdržavanje od bračnog druga, ukoliko je taj u stanju da to učini.
Bračni drug koji je zlonamerno ili bez opravdanog razloga trajno napustio svoga bračnog druga, nema pravo na izdržavanje od njega.
Imovina koju jedan bračni drug ima u vreme zaključenja braka ostaje njegova sopstvena, i on zadržava pravo da upravlja i raspolaže njom samostalno.
Imovina koju su supruzi stekli radom u toku braka jeste njihova zajednička imovina.
Koliki je udeo svakog bračnog druga u zajedničkoj imovini određuje se u slučaju spora prema njegovom doprinosu, procenjujući sve okolnosti. Pri tome će se voditi računa ne samo o zaradi svakog bračnog druga, već i o pomoći jednog bračnog druga drugome, o njegovom vođenju domaćih poslova, staranju o održavanju imovine i o svakom drugom obliku rada i saradnje u upravi, održavanju i povećanju zajedničke imovine.
U slučaju spora o udelu bračnih drugova iz stava 2. ovog člana odlučuje nadležni sud.
Prava bračnih drugova na nepokretnostima koja je njihova zajednička imovina u smislu člana 46. ovog zakona, upisuju se u zemljišne ili njima ravne knjige na ime oba bračna druga, kao njihova zajednička imovina sa neopredeljenim delovima.
Svojim udelom u neopredeljenoj zajedničkoj imovini ne može bračni drug ni raspolagati, niti ga može opteretiti pravnim poslom među živima.
Zajedničkom imovinom stečenom radom u toku braka, bračni drugovi upravljaju i raspolažu zajednički i sporazumno.
Bračni drugovi mogu ugovoriti da upravu i raspolaganje celokupnom zajedničkom imovinom ili njenim delovima, vrši jedan od njih. Ugovor se može ograničiti i samo na upravu ili samo na raspolaganje. Kada drukčije nije ugovoreno, uprava obuhvata i raspolaganje u okviru redovnog poslovanja.
Ugovor se može odnositi na sve poslove uprave i raspolaganja ili samo na poslove redovne uprave, ili na pojedine određene poslove.
Svaki bračni drug može raskinuti ugovor o upravljanju ili raspolaganju zajedničkom imovinom u svako doba samo ne u nevreme.
Pri deobi zajedničke imovine svakom bračnom drugu uračunaće se u deo ono, što duguje zajedničkoj imovini.
Na zahtev bračnog druga u njegov će se deo prilikom deobe prvenstveno uneti oni predmeti zajedničke imovine koji služe za vršenje njegovog zanata ili zanimanja.
Pri deobi će se na zahtev bračnog druga izdvojiti iz deobne mase i njemu predati povrh njegovog dela oni predmeti zajedničke imovine koji služe isključivo za njegovu ličnu upotrebu, ukoliko ne predstavljaju nesrazmerno veliku vrednost u odnosu na vrednost celokupne zajedničke imovine.
Deoba zajedničke imovine može se izvršiti i na taj način, što će bračni drugovi opredeliti ili tražiti da im sud opredeli delove u zajedničkoj imovini, tako da u toj imovini postanu suvlasnici na određene delove
Za obaveze koje je jedan bračni drug imao pre stupanja u brak, kao i za obaveze koje primi posle stupanja u brak, ne odgovara drugi bračni drug.
Za svoje lične obaveze odgovaraju bračni drugovi svojom posebnom imovinom i svojim udelom u zajedničkoj imovini.
Za obaveze koje jedan bračni drug primi prema trećim licima radi podmirenja tekućih potreba bračne zajednice kao i za obaveze koje po opštim propisima terete oba bračna druga, odgovaraju bračni drugovi solidarno kako zajednički, tako i svojom posebnom imovinom.
Bračni drug koji na ime solidarnog duga plati više no što pada na njegov deo, ima pravo tražiti od drugog bračnog druga naknadu iznosa koji prelazi njegov deo duga.
Zahtev za opredeljivanje udela u zajedničkoj imovini može postaviti i poverilac bračnog druga.
Kada je u postupku izvršenja na opredeljenom delu bračnog druga u zajedničkoj imovini već pravosnažno određena prodaja, drugi bračni drug ima pravo preče kupovine tog dela pre svih drugih pojavljenih kupaca.
Supruzi mogu među sobom sklapati sve ugovore koji nisu protivni zakonu i njima zasnivati prava i obaveze.
PRESTANAK BRAKA
Brak prestaje smrću jednog bračnog druga, proglašenjem jednog bračnog druga umrlim i razvodom braka.
Ako su usled nesaglasnosti naravi, trajnog nesporazuma, neuklonjivog neprijateljstva ili iz ma kog drugog uzroka bračni odnosi toliko poremećeni da je zajednički život postao nepodnošljiv, svaki bračni drug može tražiti razvod braka.
Ako je do poremećaja bračnih odnosa došlo isključivo krivicom jednog supruga, pravo na traženje razvoda pripada samo drugoj strani.
Svaki bračni drug može tražiti razvod braka po proteku tri godine odvojenog života. Tada će sud dozvoliti razvod samo ako se, pošto ispita sve okolnosti, uveri da ne postoji nikakva nada da će doći do ponovnog uspostavljanja bračne zajednice i izmirenja supruga.
Ako oba bračna druga smatraju da je zajednički život postao nepodnošljiv, mogu tražiti da se brak razvede na osnovu njihovog sporazuma.
Jedan suprug može tražiti razvod braka zbog preljube drugog.
Pravo na podizanje tužbe prestaje po isteku godine dana od saznanja za preljubu.
Bračni drug kome je njegov bračni drug radio o glavi može tražiti razvod braka.
Razvod se može tražiti i kad je drugi bračni drug samo znao da neke treći radi o glavi njegovom bračnom drugu, pa ovoga nije zaštitio ili obavestio.
Bračni drug koga njegov bračni drug zlostavlja ili mu nanosi teške uvrede ili mu svojim nečasnim životom ili na drugi način čini zajednički život nepodnošljivim, može tražiti razvod braka.
Razvod braka može se tražiti zbog neizlečive duševne bolesti supruga ili njegove nesposobnosti za rasuđivanje nastale posle sklapanja braka.
Suprug koga je njegov bračni drug zlonamerno ili bez opravdanog razloga napustio može tražiti razvod braka po isteku 6 meseci od napuštanja.
Bračni drug može tražiti razvod braka ako je njegov bračni drug nestao i o njemu nema nikakvih vesti za vreme od dve godine.
Ako je bračni drug nestao za vreme rata, razvod se može tražiti samo ako je pored toga protekla godina dana od prestanka neprijateljstva.
Bračni drug može tražiti razvod braka ako je njegov bračni drug osuđen za krivično delo protiv interesa naroda i države ili za kakvo drugo beščasteće delo, ili ako je osuđen na kaznu lišenja slobode duže od tri godine.
Pravo nasleđa koje zakon priznaje supruzima prestaje razvodom braka.
Razveden bračni drug gubi takođe pravo da traži koristi predviđene za njega u testamentu ili kom drugom raspolaganju na slučaj smrti, napravljenim pre razvoda braka od njegovog bivšeg bračnog druga.
Obični pokloni koje su supruzi učinili jedno drugome pre zaključenja braka ili u toku braka ne vraćaju se.
Ostali pokloni naročito oni u nesrazmeri sa imovinskim stanjem poklonodavca, vraćaju se i to u onom stanju u kome su se nalazili u trenutku nastanka uzroka za razvod braka.
Bračni drug koji nije kriv za razvod braka zadržava sve poklone primljene od bračnog druga čijom je krivicom brak razveden.
Mesto otuđenih poklona vraća se vrednost ili stvar primljena za njih.
Zajednička imovina koju su supruzi stekli i toku braka deli se prema doprinosu svakog bračnog druga.
Odlukom kojom se razvodi brak odlučiće se o čuvanju, vaspitanju i izdržavanju dece.
Ako se roditelji nisu o ovom sporazumeli ili ako njihov sporazum ne odgovara interesima dece, sud će, pošto pribavi mišljenje organa starateljstva i ispita sve okolnosti, odlučiti hoće li sva deca ostati na čuvanju i vaspitanju kod jednog roditelja ili će neka ostati kod matere, a neka kod oca ili će sva biti poverena nekom trećem licu ili nekoj ustanovi.
Roditelj kome deca nisu poverena ima pravo da sa njima održava i lične odnose, ako sud nije što drugo odredio, s obzirom na interese dece.
Sud će, na zahtev jednog od razvedenih bračnih drugova ili starateljskog organa, izmeniti svoju odluku o čuvanju i vaspitanju dece, i o odnosima razvedenih supruga prema njihovoj zajedničkoj deci, ukoliko to zahtevaju promenjene prilike.
Visina doprinosa za izdržavanje i vaspitanje dece određuje se prema potrebama svakog deteta i srazmerno mogućnostima svakog roditelja. Svaki roditelj može zahtevati da se utvrđena visina doprinosa prilagodi njihovim promenjenim imovinskim prilikama.
Visinu doprinosa iz stava 1. ovog člana utvrđuje nadležni sud.
Neobezbeđeni bračni drug koji je nesposoban za rad ili je nezaposlen, a koji nije kriv za razvod braka ima pravo zahtevati, da mu se presudom kojom se brak razvodi dosudi izvestan iznos na ime izdržavanja na teret drugog bračnog druga, srazmerno njegovim mogućnostima.
Izuzetno, bračni drug koji u brakorazvodnoj parnici nije tražio da mu se dosudi izdržavanje na teret drugog bračnog druga, može iz opravdanih razloga takav zahtev postaviti u odvojenoj parnici posle razvoda braka u roku od dve godine, ali samo pod uslovom da su odlučne činjenice od kojih zavisi pravo bračnog druga da traži izdržavanje, postojale u vreme razvoda ili su nastale u roku od 6 meseci po razvodu i da postoje u vreme pokretanja odvojene parnice.
Sud može dosuditi izdržavanje i u korist krivog bračnog druga, osim ako je on isključivo kriv za nastali poremećaj bračnih odnosa. Pri tom je sud dužan da uzme u obzir sve okolnosti slučaja a naročito dužinu trajanja braka, interese maloletne dece, odnosno nesposobne da se o sebi staraju, stepen krivice drugog bračnog druga, imovinske mogućnosti i slične okolnosti.
Sud može, uzimajući u obzir posebne okolnosti, dosuditi izdržavanje samo za određen period (jedna do tri godine). Ovakvu odluku sud će doneti naročito kada je brak trajao kratko vreme, ili kada je tražilac izdržavanja u stanju da u doglednom periodu na drugi način obezbedi uslove za samostalan život.
Ako je zajednica života bračnih drugova trajno prestala i ako su bračni drugovi dugi niz godina bili upućeni da potpuno samostalno obezbeđuju sredstva za život, pa je takvo stanje trajalo sve do razvoda braka, sud može odbiti zahtev da dosudi izdržavanje u korist takvog bračnog druga.
Svaki od razvedenih bračnih drugova može zahtevati da se utvrđeni iznos izdržavanja prilagodi njegovim izmenjenim imovinskim prilikama.
Pravo na izdržavanje prestaje kada istekne period za koji je izdržavanje dosuđeno, kada razvedeni bračni drug koji ga uživa, stupi u drugi brak, ili zasnuje vanbračnu zajednicu ili kada sud ispitujući sve okolnosti slučaja nađe da je razvedeni bračni drug toga nedostojan.
Pravo na podizanje tužbe za razvod braka pripada bračnim drugovima. Ovo pravo ne prelazi na naslednike, ali naslednici tužioca mogu produžiti već započeti postupak u cilju dokazivanja osnovanosti tužbe.
Ako osnovanost tužbe bude dokazana, preživeli bračni drug gubi pravo da nasledi umrlog bračnog druga i pravo na korist iz testamenta ili kog drugog raspolaganja na slučaj smrti.
Pokloni koje je preživeli bračni drug dobio od svog bivšeg bračnog druga, kao i oni koje je ovome učinio vraćaju se po pravilima koja važe u slučaju razvoda braka.
POSTUPAK U BRAČNIM SPOROVIMA
Parnični postupak u bračnim sporovima pokreće se tužbom.
Postupak za sporazumni razvod braka pokreće se zajedničkim predlogom bračnih drugova (predlog za sporazumni razvod braka).
Za duševno obolelog bračnog druga, kao i za nesposobnog za rasuđivanje tužbu može podneti njegov staralac samo po prethodnoj dozvoli organa starateljstva.
Ako tužbu za razvod braka podnosi punomoćnik stranke, u punomoćju se mora izričito navesti iz kog razloga se podnosi tužba.
U postupku u bračnim sporovima isključena je javnost.
Po prijemu tužbe za razvod braka predsednik veća zakazaće, pre dostavljanja tužbe tuženom, posebno ročište na kome će pokušati mirenje bračnih drugova. Ovo ročište održava se samo pred predsednikom veća parničnog suda.
Ročište za pokušaj mirenja zakazaće se i u slučaju kada je postupak pokrenut predlogom bračnih drugova za sporazumni razvod braka.
Neće se odrediti, ročište za pokušaj mirenja:
1. ako je jedan od bračnih drugova duševno oboleo i nesposoban za rasuđivanje,
2. ako jedan ili oba bračna druga žive u inostranstvu,
3. ako je tuženi bračni drug nestao i ne zna mu se boravište duže od dve godine.
Na ročište za pokušaj mirenja pozivaju se oba bračna druga da lično pristupe.
Punomoćnici ne mogu na ročištu za pokušaj mirenja zastupati bračne drugove niti mogu prisustvovati ročištu.
Ako jedan ili oba bračna druga, iako su uredno pozvani, izostanu sa ročišta za pokušaj mirenja, sud će s obzirom na sve okolnosti oceniti da li će zakazati novo ročište za pokušaj mirenja ili će smatrati da mirenje nije uspelo.
Ako sa ročišta za pokušaj mirenja izostane jedan ili oba bračna druga koji su zajedničkim predlogom pokrenuli postupak za sporazumni razvod braka, a nijedan od njih ne živi u inostranstvu, smatraće se da su predlog povukli.
Ako na prvom ročištu za pokušaj mirenja ne dođe do izmirenja bračnih drugova, predsednik veća može odrediti jedno ili više novih ročišta za pokušaj mirenja, sve dok ne oceni da nema izgleda da bi do izmirenja moglo doći.
Predsednik veća može pre zakazivanja novog ročišta za pokušaj mirenja uputiti bračne drugove stručnoj službi organa opštine nadležnog za socijalni rad ili ustanovi koja se bavi pitanjima braka i porodice ili na ročište pozvati stručnjake iz ovih službi odnosno ustanova da zajedno sa predsednikom veća uzmu učešće u mirenju bračnih drugova.
U toku celog postupka za razvod braka sud je dužan da sarađuje sa stručnim službama organa opštine nadležnog za socijalni rad odnosno drugim ustanovama koje se bave pitanjima braka i porodice u nastojanju da se brak održi, posebno kad bračni drugovi imaju zajedničku maloletnu decu.
U toku postupka u bračnim sporovima sud može rešenjem odrediti privremene mere radi davanja izdržavanja zajedničkoj maloletnoj deci, kao i za njihov smeštaj.
Privremene mere iz prethodnog stava može sud odrediti i u korist bračnog druga po njegovom predlogu.
Žalba protiv rešenja iz st. 1. i 2. ovog člana ne zadržava izvršenje rešenja.
Činjenice na kojima stranka zasniva svoj zahtev u bračnim sporovima sud može utvrđivati i kad te činjenice nisu među strankama sporne.
U bračnim sporovima nije dozvoljeno izricanje presude zbog izostanka ili presude na osnovu priznanja.
Kad je postupak pokrenut predlogom bračnih drugova za sporazumni razvod braka ne ispituju se činjenice na kojima je predlog zasnovan niti se provodi dokazni postupak.
U slučaju iz prethodnog stava predsednik veća kad oceni da mirenje nije uspelo, doneće presudu kojom se brak razvodi.
Na zahtev stranke sud će u izreci presude kojom se brak razvodi, navesti, čijom je krivicom brak razveden.
Zahtev iz prethodnog stava stranka može istaći najkasnije do zaključenja glavne rasprave. Na zahtev jedne stranke ispituje se krivica oba bračna druga.
U sporovima po predlogu bračnih drugova za sporazumni razvod braka ne može se utvrđivati krivica za razvod braka.
U izreci presude kojom so brak oglašava nepostojećim ili se poništava, sud će utvrditi da li je koja stranka znala za nedostatak koji čini brak nepostojećim, odnosno nedostatak zbog koga se brak poništava.
O troškovima postupka sud će odlučiti po slobodnom uverenju.
Ako se donosi prosuda kojom se brak razvodi, sud će pri odlučivanju o troškovima posebno voditi računa i o krivici za razvod braka. Ovako će se postupiti i kad se donosi presuda kojom se brak oglašava nepostojećim ili se poništava.
U parnicama za razvod braka tužilac može tužbu povući do zaključenja glavne rasprave bez pristanka tuženog, a sa pristankom tuženog dok postupak nije pravosnažno završen.
Zajednički predlog za sporazumni razvod braka mogu supružnici povući do donošenja presude o razvodu braka. Smatraće se da je predlog povučen i kad od predloga odustane jedan bračni drug.
U parnicama za razvod braka odricanje od tužbenog zahteva ima isto dejstvo kao i kad tužilac sam povuče tužbu.
Presuda kojom je brak razveden po predlogu bračnih drugova za sporazumni razvod braka može se pobijati zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka ili zbog toga što je predlog dat u zabludi, ili pod uticajem prinude ili prevare.
Ako je pravosnažnom presudom brak oglašen nepostojećim ili je poništen ili je razveden, ne može se povodom vanrednog pravnog leka izmeniti odluka o prestanku braka, odnosno nepostojanju braka, bez obzira da li je koja od stranaka zaključila novi brak.
U postupku u bračnim sporovima primenjivaće se odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim zakonom nije drukčije određeno.
PRELAZNE I ZAVRŠNE ODREDBE
Ugovori kojima su pre stupanja na snagu Osnovnog zakona o braku (9. maj 1946. - "Službeni list FNRJ", br. 29/46) regulisani imovinski bračni odnosi, ostaju na snazi ukoliko nisu bili protivni propisima Osnovnog zakona o braku.
Imovina koja je data mužu u miraz od strane žene, njenih roditelja ili nekog drugog lica, pre stupanja na snagu Osnovnog zakona o braku, ženina je posebna imovina. Žena može zahtevati u svako doba, sa izuzetkom iz stava 1. člana 93. ovog zakona, da joj muž preda tu imovinu. Dok žena ne zatraži ovu predaju smatra se da je ovlastila muža da upravlja tom imovinom.
Ako se miraz sastoji iz stvari na kojima je muž po ranijim propisima sticao pravo svojine sa obavezom vraćanja po prestanku braka ili zajedničkog života (gotov novac, ustupljena potraživanja ili druge potrošne stvari), muž je dužan, ako ima ovakve predmete, da miraz vrati kad god žena zatraži. U slučaju raskida zajednice života, prodaje imovine na kojoj je bio obezbeđen miraz, konfiskacije, ili otvaranje stečaja, muž je dužan vratiti miraz u svakom slučaju.
Radi obezbeđenja miraza datog u gotovom novcu i potrošnim stvarima, žena ima pravo tražiti uknjižbu založnog prava, odnosno intabulaciju na muževljevoj nepokretnosti.
Pri odlučivanju o zahtevu za povraćaj miraza predatog do 19. aprila 1945. godine (do stupanja na snagu Zakona o kursevima za povlačenje okupacijskih novčanica i o regulisanju obaveze) u potrošnim stvarima izuzev gotovog novca, sud će u svakom pojedinom slučaju odrediti koja će se količina vratiti, uzimajući u obzir imovinske i porodične prilike i ostale okolnosti jednog i drugog bračnog druga.
Pri odlučivanju o zahtevu za povraćaj miraza datog u gotovom novcu ili potrošnim stvarima predatog posle 19. aprila 1945. godine, sud će dosuditi povraćaj miraza u iznosu odnosno količini u kojoj je bio primljen.
Ako su iz miraza pomenutog u st. 1. i 2. ovog člana pokriveni izdaci za vođenje zajedničkog domaćinstva, izdržavanje porodice, vaspitanje i obrazovanje dece, lečenje ili troškove sahrane dece ili bračnog druga, zbog toga što se nisu mogli podmiriti iz prihoda imovine niti iz zarade bračnih drugova, od miraza će se prilikom povraćaja odbiti srazmerni deo, pri čemu će se uzeti u obzir imovno stanje i sve ostale okolnosti jednog i drugog bračnog druga.
Ako mužu još nije predata imovina koja je ugovorena kao miraz pre 9. maja 1946. godine (pre stupanja na snagu Osnovnog zakona o braku), on nema pravo zahtevati da mu se miraz preda. Ako se na davanje miraza obavezalo treće lice, žena ima pravo da traži da se ta imovina njoj preda, saglasno ugovoru.
Mehr koji je kod muslimanskih brakova muž isplatio ženi neće se vraćati, a neiskorišćeni mehr ne može se tražiti.
Brak zaključen pre 9. maja 1946. godine punovažan je ako je zaključen saglasno propisima koji su onda bili na snazi.
Brakovi sklopljeni u vremenu od 6. aprila 1941. godine do 9. maja 1946. godine pred vojnim organima, narodnooslobodilačkim odborima ili narodnim odborima priznaju se punovažnim ako su bili ispunjeni uslovi iz čl. 4, 6, 7. i 8. ovog zakona i ako su uvedeni u matične knjige ili traženo to uvođenje do 9. maja 1947. godine.
Ako brak iz stava 1. ovog člana nije uveden u matičnu knjigu venčanih ili ako u roku iz tog stava nije traženo uvođenje braka u matičnu knjigu, brak se smatra nepostojećim, a deca iz takvog braka smatraju se bračnom.
Brakovi zaključeni posle 9. maja 1946. godine pa do 5. maja 1955. godine sklopljeni uz sudelovanje matičara ili drugog službenika narodnog odbora, a bez sudelovanja predsednika narodnog odbora odnosno određenog člana narodnog odbora, priznaju se punovažnim ako su ispunjeni ostali uslovi za punovažnost tih brakova po Osnovnom zakonu o braku.
Brakovi iz stava 1. ovog člana smatraju se punovažnim od dana njihovog zaključenja.
Odredbe ovog člana ne primenjuju se na brakove koji su do stupanja na snagu tih odredaba pravosnažnom sudskom presudom oglašeni za nepostojeće.
Odredbe ovog zakona o ličnim pravima i dužnostima supruga, o njihovim imovinskim odnosima i o prestanku braka važe stupanjem na snagu ovog zakona i za brakove zaključene ranije.
Odredbe ovog zakona primenjivaće se i na slučajeve po kojima do dana stupanja na snagu ovog zakona nije doneta pravosnažna odluka.
Ovlašćuje se republički sekretar za unutrašnje poslove da donese bliže propise o radu matičara skupštine opštine u postupku zaključenja braka.
Stupanjem na snagu ovog zakona prestaju da važe: 1. Zakon o imovinskim odnosima bračnih drugova ("Službeni glasnik NRS", br. 6/50); 2. odredbe člana 1. stav 1. tačka 13. Zakona o primeni odredaba saveznih zakona u oblasti društveno-političkog sistema i drugim oblastima za koje je u čl. 16. i 17. Ustavnog zakona za sprovođenje Ustavnih amandmana XX do XLI određeno da prestaju da važe najdocnije 31. decembra 1971. godine ("Službeni glasnik SRS", br. 51/71 i 52/73).
Odredbe čl. 1, 3, 4, 25, 37, 40, 41, 43; 44. stav 1; 45, 46, st. 1. i 2; 54, 57, 58, 70. stav 1. i 71. stav 1. ovog zakona primenjivaće se jedinstveno na celoj teritoriji Republike u smislu člana 300. stav 1. tačka 5. Ustava Socijalističke Republike Srbije.
Ovaj zakon stupa na snagu narednog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Socijalističke Republike Srbije", a primenjivaće se od 1. januara 1975. godine.