PRAVILNIKO NASTAVNOM PROGRAMU ZA ČETVRTI RAZRED OSNOVNOG OBRAZOVANJA I VASPITANJA("Sl. glasnik RS - Prosvetni glasnik", br. 3/2006, 15/2006, 2/2008, 3/2011 - dr. pravilnik, 7/2011 - dr. pravilnik, 1/2013, 11/2014, 11/2016, 7/2017 i 12/2018) |
Ovim pravilnikom utvrđuje se nastavni program za četvrti razred osnovnog obrazovanja i vaspitanja.
Nastavni program za četvrti razred osnovnog obrazovanja i vaspitanja odštampan je uz ovaj pravilnik i čini njegov sastavni deo.
Nastavni program za četvrti razred osnovnog obrazovanja i vaspitanja primenjuje se počev od školske 2006/2007. godine.
Ovaj pravilnik stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Prosvetnom glasniku".
Samostalni članovi Pravilnika o izmenama i dopunama
Pravilnika o nastavnom planu programu osnovnog obrazovanja i vaspitanja
("Sl. glasnik RS - Prosvetni glasnik", br. 15/2006)
Član 3
Nastavni plan i program za izborni nastavni predmet Šah primenjuje se počev od školske 2007/2008. godine.
Član 4
Ovaj pravilnik stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Prosvetnom glasniku".
Samostalni član Pravilnika o izmenama
Pravilnika o nastavnom programu za četvrti razred osnovnog obrazovanja i vaspitanja
("Sl. glasnik RS - Prosvetni glasnik", br. 11/2016)
Član 2
Ovaj pravilnik stupa na snagu narednog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije - Prosvetnom glasniku" i primenjuje se od školske 2016/2017. godine.
Samostalni član Pravilnika o izmeni
Pravilnika o nastavnom programu za četvrti razred osnovnog obrazovanja i vaspitanja
("Sl. glasnik RS - Prosvetni glasnik", br. 11/2016)
Član 2
Ovaj pravilnik stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije" i primenjuje se od školske 2016/2017. godine.
Samostalni član Pravilnika o dopunama
Pravilnika o nastavnom programu za četvrti razred osnovnog obrazovanja i vaspitanja
("Sl. glasnik RS - Prosvetni glasnik", br. 7/2017)
Član 2
Ovaj pravilnik stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije - Prosvetnom glasniku".
Samostalni član Pravilnika o izmeni i dopunama
Pravilnika o nastavnom planu programu osnovnog obrazovanja i vaspitanja
("Sl. glasnik RS - Prosvetni glasnik", br. 12/2018)
Član 2
Ovaj pravilnik stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku RS - Prosvetnom glasniku", a primenjuje se počev od školske 2018/2019. godine, osim u delu koji se odnosi na program predmeta "SRPSKI KAO NEMATERNJI JEZIK" za četvrti razred, koji se primenjuje počev od školske 2021/2022. godine
NASTAVNI PROGRAM
ZA ČETVRTI RAZRED OSNOVNOG OBRAZOVANJA I VASPITANJA
1. SVRHA, CILJEVI I ZADACI PROGRAMA OBRAZOVANJA I VASPITANJA
Svrha programa obrazovanja
- Kvalitetno obrazovanje i vaspitanje, koje omogućava sticanje jezičke, matematičke, naučne, umetničke, kulturne, zdravstvene, ekološke i informatičke pismenosti, neophodne za život u savremenom i složenom društvu.
- Razvijanje znanja, veština, stavova i vrednosti koje osposobljavaju učenika da uspešno zadovoljava sopstvene potrebe i interese, razvija sopstvenu ličnost i potencijale, poštuje druge osobe i njihov identitet, potrebe i interese, uz aktivno i odgovorno učešće u ekonomskom, društvenom i kulturnom životu i doprinos demokratskom, ekonomskom i kulturnom razvoju društva.
Ciljevi i zadaci programa obrazovanja su:
- razvoj intelektualnih kapaciteta i znanja dece i učenika nužnih za razumevanje prirode, društva, sebe i sveta u kome žive, u skladu sa njihovim razvojnim potrebama, mogućnostima i interesovanjima;
- podsticanje i razvoj fizičkih i zdravstvenih sposobnosti dece i učenika;
- osposobljavanje za rad, dalje obrazovanje i samostalno učenje, u skladu sa načelima stalnog usavršavanja i načelima doživotnog učenja;
- osposobljavanje za samostalno i odgovorno donošenje odluka koje se odnose na sopstveni razvoj i budući život;
- razvijanje svesti o državnoj i nacionalnoj pripadnosti, negovanje srpske tradicije i kulture, kao i tradicije i kulture nacionalnih manjina;
- omogućavanje uključivanja u procese evropskog i međunarodnog povezivanja;
- razvijanje svesti o značaju zaštite i očuvanja prirode i životne sredine;
- usvajanje, razumevanje i razvoj osnovnih socijalnih i moralnih vrednosti demokratski uređenog, humanog i tolerantnog društva;
- uvažavanje pluralizma vrednosti i omogućavanje, podsticanje i izgradnja sopstvenog sistema vrednosti i vrednosnih stavova koji se temelje na načelima različitosti i dobrobiti za sve;
- razvijanje kod dece i učenika radoznalosti i otvorenosti za kulture tradicionalnih crkava i verskih zajednica, kao i etničke i verske tolerancije, jačanje poverenja među decom i učenicima i sprečavanje ponašanja koja narušavaju ostvarivanje prava na različitost;
- poštovanje prava dece, ljudskih i građanskih prava i osnovnih sloboda i razvijanje sposobnosti za život u demokratski uređenom društvu;
- razvijanje i negovanje drugarstva i prijateljstva, usvajanje vrednosti zajedničkog života i podsticanje individualne odgovornosti.
2. OBAVEZNI I PREPORUČENI SADRŽAJI OBAVEZNIH I IZBORNIH PREDMETA
Cilj i zadaci
Cilj nastave srpskog jezika jeste da učenici ovladaju osnovnim zakonitostima srpskog književnog jezika na kojem će se usmeno i pismeno pravilno izražavati, da upoznaju, dožive i osposobe se da tumače odabrana književna dela, pozorišna, filmska i druga umetnička ostvarenja iz srpske i svetske baštine.
Zadaci nastave srpskog jezika:
- razvijanje ljubavi prema maternjem jeziku i potrebe da se on neguje i unapređuje;
- osnovno opismenjavanje najmlađih učenika na temeljima ortoepskih i ortografskih standarda srpskog književnog jezika;
- postupno i sistematično upoznavanje gramatike i pravopisa srpskog jezika;
- upoznavanje jezičkih pojava i pojmova, ovladavanje normativnom gramatikom i stilskim mogućnostima srpskog jezika;
- osposobljavanje za uspešno služenje književnim jezikom u različitim vidovima njegove usmene i pismene upotrebe i u različitim komunikacionim situacijama (uloga govornika, slušaoca, sagovornika i čitaoca);
- razvijanje osećanja za autentične estetske vrednosti u književnoj umetnosti;
- razvijanje smisla i sposobnosti za pravilno, tečno, ekonomično i uverljivo usmeno i pismeno izražavanje, bogaćenje rečnika, jezičkog i stilskog izraza;
- uvežbavanje i usavršavanje glasnog čitanja (pravilnog, logičkog i izražajnog) i čitanja u sebi (doživljajnog, usmerenog, istraživačkog);
- osposobljavanje za samostalno čitanje, doživljavanje, razumevanje, svestrano tumačenje i vrednovanje književnoumetničkih dela raznih žanrova;
- upoznavanje, čitanje i tumačenje popularnih i informativnih tekstova iz ilustrovanih enciklopedija i časopisa za decu;
- postupno, sistematično i dosledno osposobljavanje učenika za logičko shvatanje i kritičko procenjivanje pročitanog teksta;
- razvijanje potrebe za knjigom, sposobnosti da se njome samostalno služe kao izvorom saznanja; navikavanje na samostalno korišćenje biblioteke (odeljenjske, školske, mesne); postupno ovladavanje načinom vođenja dnevnika o pročitanim knjigama;
- postupno i sistematično osposobljavanje učenika za doživljavanje i vrednovanje scenskih ostvarenja (pozorište, film);
- usvajanje osnovnih teorijskih i funkcionalnih pojmova iz pozorišne i filmske umetnosti;
- upoznavanje, razvijanje, čuvanje i poštovanje vlastitog nacionalnog i kulturnog identiteta na delima srpske književnosti, pozorišne i filmske umetnosti, kao i drugih umetničkih ostvarenja;
- razvijanje poštovanja prema kulturnoj baštini i potrebe da se ona neguje i unapređuje;
- navikavanje na redovno praćenje i kritičko procenjivanje emisija za decu na radiju i televiziji;
- podsticanje učenika na samostalno jezičko, literarno i scensko stvaralaštvo;
- podsticanje, negovanje i vrednovanje učeničkih vannastavnih aktivnosti (literarna, jezička, recitatorska, dramska, novinarska sekcija i dr.);
- vaspitavanje učenika za život i rad u duhu humanizma, istinoljubivosti, solidarnosti i drugih moralnih vrednosti;
- razvijanje patriotizma i vaspitavanje u duhu mira, kulturnih odnosa i saradnje među ljudima.
Operativni zadaci:
- proširivanje znanja o prostoj rečenici i njenim delovima;
- savladavanje osnovnih pojmova o promenljivim i nepromenljivim rečima;
- osposobljavanje za izražajno čitanje i kazivanje;
- postupno osposobljavanje učenika za samostalno tumačenje osnovne predmetnosti književnog teksta i scenskih dela (osećanja, fabula, radnja, likovi, poruke, stilogenost scenskog izraza);
- navikavanje na sažeto i jasno usmeno i pismeno izražavanje prema zahtevima programa;
- savladavanje osnova metodologije izrade pismenih sastava.
Gramatika
Obnavljanje i utvrđivanje znanja usvojenih u prethodnim razredima.
Uočavanje reči koje u govoru i pisanju menjaju svoj osnovni oblik (promenljive reči) - bez definicija i zahteva za promenom po padežima i vremenima. Uočavanje reči koje zadržavaju svoj osnovni oblik u svim situacijama (nepromenljive reči) bez imenovanja vrsta tih reči.
Rečenica - pojam glagolskog predikata (lični glagolski oblik); uočavanje reči i grupe reči (sintagma) u funkciji objekta i priloških odredaba za mesto, vreme i način. Pojam subjekta; uočavanje reči u funkciji atributa uz imenicu i imeničkog skupa reči (imenička sintagma). Red rečeničnih članova u rečenici.
Imenice - zbirne i gradivne; rod i broj - pojam i prepoznavanje.
Pridevi - prisvojni i gradivni - uočavanje značenja, roda i broja u rečenici.
Zamenice - lične; rod i broj ličnih zamenica; lična zamenica u funkciji subjekta u rečenici - pojam i prepoznavanje.
Brojevi - glavni (osnovni) i redni - pojam i prepoznavanje u rečenici.
Glagoli - pojam i osnovna značenja prezenta, perfekta i futura; vežbe u rečenici zamenom glagolskih oblika u vremenu, licu i broju.
Upravni i neupravni govor.
Utvrđivanje i sistematizacija sadržaja obrađenih od I do IV razreda.
Pravopis
Upotreba velikog slova u pisanju: imena država i pokrajina i njihovih stanovnika; imena naselja (gradova, sela) i njihovih stanovnika.
Pisanje upravnog i neupravnog govora (sva tri modela).
Navodnici. Zagrada.
Pisanje prisvojnih prideva izvedenih od vlastitih imena (-ov / -ev, -in / -ski).
Pisanje suglasnika j u pridevskim oblicima na -ski, i u ličnim imenima i prezimenima.
Pisanje skraćenica tipa: itd., sl., npr. i skraćenica koje označavaju imena država.
Ponavljanje, uvežbavanje i proveravanje osposobljenosti učenika za primenu obrađenih pravopisnih pravila.
Ortoepija
Uočavanje naglašenih i nenaglašenih reči: vežbe u izgovaranju akcenatskih celina. Vežbe za otklanjanje grešaka koje se javljaju u govoru učenika.
Izgovor svih suglasnika i glasovnih grupa u skladu sa književnojezičkom normom č, ć, dž, đ, h; - ds - (ljudskih), - io, - ao itd. Vežbe za otklanjanje grešaka koje se javljaju u govoru i pisanju učenika.
Uočavanje diferencijalne (distinktivne) funkcije akcenta u rečima istog glasovnog sastava, a različitog akcenta.
Lektira
Lirika
Narodna pesma: Nadžnjeva se momak i devojka
Narodna pesma: Jelenče
Jovan Jovanović Zmaj: Ciganin hvali svoga konja
Vojislav Ilić: Jesen
Desanka Maksimović: Paukovo delo
Dušan Radović: Plavi zec
Dragan Lukić: Drug drugu
Miroslav Antić: Junačka pesma
Branislav Crnčević: Mrav dobra srca
Branko Ćopić: Mjesec i njegova baka
Stevan Raičković: Ka da to bude
Milovan Danojlić: Trešnja u cvetu
Dobrica Erić: Svitac pšeničar i vodeničar
Ljubivoje Ršumović: Aždaja svome čedu tepa
Izbor iz poezije Milovana Danojlića
Federiko Garsija Lorka: Luckasta pesma
Epika
Narodna pesma: Jetrvica adamsko koleno
Narodna pesma: Stari Vujadin
Narodna pripovetka: Međed, svinja i lisica
Narodna bajka: Pepeljuga
Narodna priča: Najbolje zadužbine
Janko Veselinović: Grad
Isidora Sekulić: Pozno jesenje jutro
Miroslav Demak: Violina
Branislav Nušić: Prva ljubav
Branko V. Radičević: Priča o dečaku i Mesecu
Branislav Crnčević: Bosonogi i nebo
Grozdana Olujić: Oldanini vrtovi i druge bajke (izbor)
Svetlana Velmar-Janković: Knjiga za Marka (Zlatno jagnje, Stefanovo drvo)
Hans Kristijan Andersen: Ružno pače
Rene Gijo: Bela Griva
Luis Kerol: Alisa u zemlji čuda
Braća Grim: Trnova ružica
Antoan de Sent Egziperi: Mali princ (odlomak)
Mihael Ende: Beskrajna priča (odlomak)
Drama
Gvido Tartalja: Podela uloga
Aleksandar Popović: Pepeljuga
Dobrica Erić: Čik, da pogodite zbog čega su se posvađali dva zlatna brata
Dopunski izbor
Pored navedenih dela, nastavnik i učenici slobodno biraju najmanje tri, a najviše još pet dela za obradu.
Naučno-popularni i informativni tekstovi
Milutin Milanković: Kroz vasionu i vekove (odlomak)
Mihajlo Pupin: Od pašnjaka do naučenjaka (odlomak)
Izbor iz knjiga, enciklopedija i časopisa za decu.
Čitanje teksta
Čitanje naglas i u sebi kao uvod u razgovor o tekstu. Usmereno čitanje (s prethodno datim zadacima): otkrivanje karakteristika likova (postupci, reči, izgled, osobine), radnji, događaja, prirodnih pojava i opisa; uočavanje jezičko-stilskih slika.
Čitanje usklađeno s vrstom i prirodom teksta (lirski, epski, dramski, naučno-popularni, novinski itd.). Podsticanje učenika na varijacije u tempu, jačini i intonaciji glasa i na logičko pauziranje pri čitanju.
Usmereno čitanje u sebi: brzo shvatanje sadržine, traženje odgovarajućih podataka o liku, opisu, osećanjima i načinu njihovog prikazivanja.
Kazivanje napamet naučenih poetskih i proznih celina i odlomaka. Scenske improvizacije.
Tumačenje teksta
Uočavanje i tumačenje pesničkih slika, toka radnje, glavnih likova i osnovnih poruka u književnom delu. Uočavanje značajnih pojedinosti u opisu prirode (otkrivanje čulnih draži: vizuelnih, akustičkih, kinetičkih, taktilnih, mirisnih i drugih). Ukazivanje na značajna mesta, izraze i reči kojima su izazvani pojedini utisci u poetskim, proznim i dramskim tekstovima.
Uočavanje i imenovanje sadržinskih celina u proznim tekstovima; stvaranje plana. Zapažanje činilaca koji u raznim situacijama deluju na postupke glavnih junaka (spoljašnje i društvene okolnosti, unutrašnji podsticaji - osećanja, namere, želje). Uočavanje i tumačenje izraza, reči i dijaloga kojima su prikazani postupci, sukobi, dramatične situacije i njihovi uzroci, rešenja i posledice.
Književni pojmovi
Lirika
Osnovni motiv i sporedni motivi u lirskoj pesmi.
Vizuelni i auditivni elementi u pesničkoj slici. Pesnička slika kao činilac kompozicije lirske pesme.
Dužina stiha prema broju slogova - prepoznavanje.
Ponavljanja u stihu, strofi, pesmi - funkcija.
Personifikacija kao stilsko sredstvo.
Slikovitost kao obeležje pesničkog jezika.
Običajne narodne lirske pesme - osnovna obeležja.
Lirska pesma - osnovna obeležja.
Epika
Tema i ideja u epskom delu.
Fabula: hronološki redosled događaja, elementi fabule (uvod, zaplet, rasplet).
Odnosi među likovima; osnovni tipovi (vrste) karakterizacije.
Pripovedač, pripovedanje; dijalog, monolog, opis u epskom delu.
Priča i roman - razlike.
Roman za decu - osnovna obeležja.
Drama
Likovi u dramskom delu. Remarke (didaskalije). Dramska radnja - način razvijanja radnje. Dramski tekstovi za decu.
Funkcionalni pojmovi
Podsticanje učenika da shvataju i usvajaju pojmove: glavno, sporedno, mašta, zbilja, utisak, raspoloženje, interesovanje, okolnost, situacija, ispoljavanje; podstrek, uslov, poređenje, procenjivanje, tvrdnja, dokaz, zaključak; divljenje, oduševljenje, ljubav (prema čoveku, domovini, radu, prirodi); privlačnost, iskrenost, pravičnost, plemenitost.
Osnovni oblici usmenog i pismenog izražavanja
Prepričavanje teksta sa promenom gramatičkog lica. Prepričavanje sa izmenom završetka fabule. Prepričavanje teksta u celini i po delovima - po datom planu, po zajednički i samostalno sačinjenom planu.
Pričanje u dijaloškoj formi; unošenje dijaloga, upravnog govora u strukturu kazivanja - po zajednički i samostalno sačinjenom planu. Pričanje prema samostalno odabranoj temi. Nastavljanje priče inspirisane datim početkom. Sastavljanje priče po slobodnom izboru motiva.
Opisivanje slika koje prikazuju pejzaže, enterijere, portrete. Opisivanje složenijih odnosa među predmetima, bićima i pojavama.
Izveštavanje o obavljenom ili neobavljenom zadatku u školi ili kod kuće - u obliku odgovora na pitanja.
Usmena i pismena vežbanja
Ortoepske vežbe: uvežbavanje pravilnog izgovora reči, iskaza, rečenica, poslovica, brzalica, zagonetaka, pitalica, kraćih tekstova; slušanje zvučnih zapisa, kazivanje napamet lirskih i epskih tekstova; snimanje kazivanja i čitanja, analiza snimka i vrednovanje.
Diktati: sa dopunjavanjem, izborni, slobodni, kontrolni diktat.
Leksičke i semantičke vežbe: građenje reči - formiranje porodica reči; iznalaženje sinonima i antonima, uočavanje semantičke funkcije akcenta; neknjiževne reči i tuđice - njihova zamena jezičkim standardom; osnovno i preneseno značenje reči.
Sintaksičke i stilske vežbe: sastavljanje i pisanje rečenica prema posmatranim predmetima, slici i zadanim rečima; sastavljanje i pisanje pitanja o tematskoj celini u tekstu, na slici, u filmu; pisanje odgovora na ta pitanja.
Prepisivanje rečenica u cilju savladavanja pravopisnih pravila.
Korišćenje umetničkih, naučnopopularnih i učeničkih tekstova kao podsticaja za slikovito kazivanje. Vežbe za bogaćenje rečnika i traženje pogodnog izraza. Uopšteno i konkretno kazivanje. Promena gledišta. Uočavanje i otklanjanje beznačajnih pojedinosti i suvišnih reči u tekstu i govoru. Otklanjanje praznoslovlja i tuđica. Otklanjanje nejasnosti i dvosmislenosti.
Uvežbavanje tehnike izrade pismenog sastava: analiza teme, određivanje njenog težišta; posmatranje, uočavanje i izbor građe; raspoređivanje pojedinosti; elementi kompozicije.
Osam domaćih pismenih zadataka i njihova analiza na času. Četiri školska pismena zadatka - po dva u prvom i drugom polugodištu. Jedan čas za izradu i dva časa za analizu zadataka i pisanje poboljšane verzije sastava.
Jezik (gramatika i pravopis)
U nastavi jezika učenici se osposobljavaju za pravilnu usmenu i pismenu komunikaciju standardnim srpskim jezikom. Otuda zahtevi u ovom programu nisu usmereni samo na jezička pravila i gramatičke norme već i na njihovu funkciju. Na primer, rečenica se ne upoznaje samo kao gramatička jedinica (sa stanovišta njene strukture), već i kao komunikativna jedinica (sa stanovišta njene funkcije u komunikaciji).
Osnovni programski zahtev u nastavi gramatike jeste da se učenicima jezik predstavi i tumači kao sistem. Nijedna jezička pojava ne bi trebalo da se izučava izolovano, van konteksta u kojem se ostvaruje njena funkcija. U I i II razredu u okviru vežbi slušanja, govorenja, čitanja i pisanja učenici zapažaju jezičke pojave bez njihovog imenovanja, da bi se od III do VIII razreda u koncentričnim krugovima i kontinuiranim nizovima gramatički sadržaji izučavali postupno i selektivno u skladu sa uzrastom učenika.
Postupnost se obezbeđuje samim izborom i rasporedom nastavnih sadržaja, a konkretizacija nivoa obrade, kao vrsta uputstva za nastavnu praksu u pojedinim razredima, naznačena je opisno formulisanim zahtevima: zapažanje, uočavanje, usvajanje, pojam, prepoznavanje, razlikovanje, informativno, upotreba, obnavljanje, sistematizacija i drugima. Ukazivanjem na nivo programskih zahteva nastavnicima se pomaže u njihovim nastojanjima da učenike ne opterete obimom i dubinom obrade jezičke građe.
Selektivnost se ostvaruje izborom najosnovnijih jezičkih zakonitosti i informacija o njima.
Takvim pristupom jezičkoj građi u programu nastavnici se usmeravaju da tumačenje gramatičkih kategorija zasnivaju na njihovoj funkciji koju su učenici u prethodnim razredima uočili i njome, u manjoj ili većoj meri, ovladali u jezičkoj praksi. Postupnost i selektivnost u programu gramatike najbolje se uočavaju na sadržajima iz sintakse i morfologije od I do VIII razreda. Isti principi su, međutim, dosledno sprovedeni i u ostalim oblastima jezika. Na primer, alternaciju suglasnik k, g, h, učenici će prvo zapažati u građenju reči i deklinaciji u V razredu, a vežbama i jezičkim igrama u tom i prethodnim razredima navikavati se na pravilnu upotrebu tih konsonanata u govoru i pisanju; elementarne informacije o palatalizaciji dobiće u VI razredu, a usvojena znanja o bitnim glasovnim osobinama srpskog jezika obnoviti i sistematizovati u VIII razredu. Tim načinom će učenici steći osnovne informacije o glasovnim promenama i alternacijama, osposobiće se za jezičku praksu, a neće biti opterećeni učenjem opisa i istorije tih jezičkih pojava.
Elementarne informacije iz morfologije počinju se učenicima davati od II razreda i postupno se iz razreda u razred proširuju i produbljuju. Od samog početka učenike treba navikavati da uočavaju osnovne morfološke kategorije, na primer: u II razredu pored uočavanja reči koje imenuju predmete i bića, uvodi se i razlikovanje roda i broja kod tih reči a u III razredu razlikovanje lica kod glagola. Tim putem će se učenici postupno i logički uvoditi ne samo u morfološke već i u sintaksične zakonitosti (razlikovanje lica kod glagola - lični glagolski oblici - predikat - rečenica). Reči uvek treba uočavati i obrađivati u okviru rečenice, u kojoj se zapažaju njihove funkcije, značenja i oblici.
Programske sadržaje iz akcentologije ne treba obrađivati kao posebne nastavne jedinice. Ne samo u nastavi jezika, već i u nastavi čitanja i jezičke kulture, učenike treba u svakom razredu uvoditi u programom predviđene standardne akcenatske norme a stalnim vežbanjem, po mogućstvu uz korišćenje audio snimaka, učenike treba navikavati da čuju pravilno akcentovanu reč a u krajevima gde se odstupa od akcenatske norme da razlikuju standardni akcenat od svoga akcenta.
Pravopis se savlađuje putem sistematskih vežbanja elementarnih i složenih koje se organizuju često, raznovrsno i različitim oblicima pismenih vežbi. Pored toga, učenike vrlo rano treba upućivati na služenje pravopisom i pravopisnim rečnikom (školsko izdanje).
Vežbe za usvajanje i utvrđivanje znanja iz gramatike do nivoa njegove praktične primene u novim govornim situacijama proističe iz programskih zahteva, ali su u velikoj meri uslovljene konkretnom situacijom u odeljenju - govornim odstupanjima od književnog jezika, kolebanjima, greškama koje se javljaju u pismenom izražavanju učenika. Stoga se sadržaj vežbanja u nastavi jezika mora određivati na osnovu sistematskog praćenja govora i pisanja učenika. Tako će nastava jezika biti u funkciji osposobljavanja učenika za pravilno komuniciranje savremenim književnim srpskim jezikom.
U nastavi gramatike treba primenjivati sledeće postupke koji su se u praksi potvrdili svojom funkcionalnošću:
- podsticanje svesne aktivnosti i misaonog osamostaljivanja učenika;
- suzbijanje misaone inercije i učenikovih imitatorskih sklonosti;
- zasnivanje težišta nastave na suštinskim vrednostima, odnosno na bitnim svojstvima i stilskim funkcijama jezičkih pojava;
- uvažavanje situacione uslovljenosti jezičkih pojava;
- povezivanje nastave jezika sa doživljavanjem umetničkog teksta;
- otkrivanje stilske funkcije, odnosno izražajnosti jezičkih pojava;
- korišćenje umetničkih doživljaja kao podsticaja za učenje maternjeg jezika;
- sistematska i osmišljena vežbanja u govoru i pisanju;
- što efikasnije prevazilaženje nivoa prepoznavanja jezičkih pojava;
- negovanje primenjenog znanja i umenja;
- kontinuirano povezivanje znanja o jeziku sa neposrednom govornom praksom;
- ostvarivanje kontinuiteta u sistemu pravopisnih i stilskih vežbanja;
- pobuđivanje učenikovog jezičkog izraza životnim situacijama;
- ukazivanje na gramatičku sačinjenost stilskih izražajnih sredstava;
- korišćenje prikladnih ilustracija određenih jezičkih pojava.
U nastavi gramatike izrazito su funkcionalni oni postupci koji uspešno suzbijaju učenikovu misaonu inertnost, a razvijaju radoznalost i samostalnost učenika, što pojačava njihov istraživački i stvaralački odnos prema jeziku. Navedena usmerenja nastavnog rada podrazumevaju njegovu čvrstu vezanost za životnu, jezičku i umetničku praksu, odnosno za odgovarajuće tekstove i govorne situacije. Zbog toga je ukazivanje na određenu jezičku pojavu na izolovanim rečenicama, istrgnutim iz konteksta, označeno kao izrazito nepoželjan i nefunkcionalan postupak u nastavi gramatike. Usamljene rečenice, lišene konteksta, postaju mrtvi modeli, podobni da se formalno kopiraju, uče napamet i reprodukuju, a sve to sprečava svesnu aktivnost učenika i stvara pogodnu osnovu za njihovu misaonu inertnost.
Savremena metodika nastave gramatike zalaže se da težište obrade određenih jezičkih pojava bude zasnovano na suštinskim osobenostima, a to znači na njihovim bitnim svojstvima i stilskim funkcijama, što podrazumeva zanemarivanje formalnih i sporednih obeležja proučavanih jezičkih pojava.
U nastavi jezika nužno je posmatrati jezičke pojave u životnim i jezičkim okolnostima koje su uslovile njihovo značenje. Učenike valja uputiti na pogodne tekstove i govorne situacije u kojima se određena jezička pojava prirodno javlja i ispoljava. Tekstovi bi trebalo da budu poznati učenicima, a ako pak nisu, treba ih pročitati i o njima razgovarati sa učenicima.
Nastavnik valja da ima na umu i to da upoznavanje suštine jezičke pojave često vodi preko doživljavanja i shvatanja umetničkog teksta, što će biti dovoljna jak podsticaj za nastavnika da što češće upućuje učenike da otkrivaju stilsku funkciju (izražajnost) jezičkih pojava. To će doprineti razvijanju učenikove radoznalosti za jezik, jer umetnička doživljavanja čine gramatičko gradivo konkretnijim, lakšim i primenljivijim. Kad učenicima postane pristupačna stilska (izražajna, ekspresivna) funkcija jezičke pojave, prihvataju je kao stvaralački postupak, što je vrlo pogodan i podsticajan put da znanja o jeziku brže prelaze u umenja, da se na taj način doprinosi boljem pismenom i usmenom izražavanju, ali i uspešnijoj analizi književnih tekstova.
Nužno je da nastavnik uvek ima na umu presudnu ulogu umesnih i sistematskih vežbanja, odnosno da nastavno gradivo nije usvojeno dok se dobro ne uvežba. To znači da vežbanja moraju biti sastavni činilac obrade nastavnog gradiva, primene, obnavljanja i utvrđivanja znanja.
Metodika nastave jezika, teorijski i praktično, upućuje da u nastavi maternjeg jezika treba što pre prevazići nivoe prepoznavanja i reprodukcije, a strpljivo i uporno negovati više oblike znanja i umenja - primenljivost i stvaralaštvo. U nastojanjima da se u nastavnoj praksi udovolji takvim zahtevima, funkcionalno je u svakoj pogodnoj prilici znanja iz gramatike staviti u funkciju tumačenja teksta (umetničkog i popularnog), čime se ono uzdiže od prepoznavanja i reprodukcije na nivoe umenja i praktične primene.
Praktičnost i primenljivost znanja o jeziku i njegovo prelaženje u umenje i navike posebno se postiže negovanjem pravopisnih i stilskih vežbi.
Učenike, takođe, kontinuirano treba podsticati da svoja znanja o jeziku povezuju sa komunikativnim govorom. Jedan od izrazito funkcionalnih postupaka u nastavi gramatike jesu vežbanja zasnovana na korišćenju primera iz neposredne govorne prakse, što nastavu gramatike približava životnim potrebama u kojima se primenjeni jezik pojavljuje kao svestrano motivisana ljudska aktivnost. Nastava na taj način postaje praktičnija i zanimljivija, čime učeniku otvara raznovrsne mogućnosti za njegova stvaralačka ispoljavanja.
Situacije u kojima se ispoljavaju određene jezičke pojave može i sam nastavnik da postavlja učenicima, da ih spretno podseća na njihova iskustva, a oni će kazivati ili pisati kako u izazovnim prilikama govorno reaguju.
Celoviti saznajni krugovi u nastavi gramatike, koji započinju motivacijom, a završavaju saznavanjem, rezimiranjem i primenom određenog gradiva, u savremenom metodičkom pristupu, pogotovu u problemski usmerenoj nastavi, otvaraju se i zatvaraju više puta tokom nastavnog časa. Takav saznajni proces podrazumeva učestalo spajanje indukcije i dedukcije, analize i sinteze, konkretizacije i apstrakcije, teorijskih obaveštenja i praktične obuke.
Savremena metodika nastave ističe niz saodnosnih metodičkih radnji koje valja primeniti u nastavnoj obradi programskih jedinica iz jezika i koje omogućuju da svaki celovit saznajni put, počev od onog koji je uokviren školskim časom, dobije svoju posebnu strukturu.
Obrada novih nastavnih (programskih) jedinica podrazumeva primenu sledećih metodičkih radnji:
- Korišćenje pogodnog polaznog teksta (jezičkog predloška) na kome se uviđa i objašnjava odgovarajuća jezička pojava. Najčešće se koriste kraći umetnički, naučno-popularni i publicistički tekstovi, a i primeri iz pismenih radova učenika.
- Korišćenje iskaza (primera iz prigodnih, tekućih ili zapamćenih) govornih situacija.
- Podsticanje učenika da polazni tekst dožive i shvate u celini i pojedinostima.
- Utvrđivanje i obnavljanje znanja o poznatim jezičkim pojavama i pojmovima koji neposredno doprinose boljem i lakšem shvatanju novog gradiva. (Obično se koriste primeri iz poznatog teksta.)
- Upućivanje učenika da u tekstu, odnosno u zapisanim iskazima iz govorne prakse, uočavaju primere jezičke pojave koja je predmet saznavanja.
- Najavljivanje i beleženje nove nastavne jedinice i podsticanje učenika da zapaženu jezičku pojavu istraživački sagledaju.
- Saznavanje bitnih svojstava jezičke pojave (oblika, značenja, funkcije, promene, izražajnih mogućnosti...).
- Sagledavanje jezičkih činjenica (primera) sa raznih stanovišta, njihovo upoređivanje, opisivanje i klasifikovanje.
- Ilustrovanje i grafičko predstavljanje jezičkih pojmova i njihovih odnosa.
- Definisanje jezičkog pojma; isticanje svojstva jezičke pojave i uočenih zakonitosti i pravilnosti.
- Prepoznavanje, objašnjavanje i primena saznatog gradiva u novim okolnostima i u primerima koje navode sami učenici (neposredna dedukcija i prvo vežbanje).
- Utvrđivanje, obnavljanje i primena stečenog znanja i umenja (dalja vežbanja, u školi i kod kuće).
Navedene metodičke radnje međusobno se dopunjuju i prožimaju, a ostvaruju se u sukcesivnoj i sinhronoj postavci. Neke od njih mogu biti ostvarene pre nastavnog časa na kome se razmatra određena jezička pojava, a neke i posle časa. Tako, na primer, dobro je da tekst na kome se usvaja gradivo iz gramatike bude ranije upoznat, a da pojedine jezičke vežbe budu predmet učeničkih domaćih zadataka. Ilustrovanje, na primer, ne mora biti obavezna etapa nastavnog rada, već se primenjuje kad mu je funkcionalnost neosporna.
Paralelno i združeno u navedenom saznajnom putu teku sve važne logičke operacije: zapažanje, upoređivanje, zaključivanje, dokazivanje, definisanje i navođenje novih primera. To znači da časovi na kojima se izučava gramatičko gradivo nemaju odeljene etape, odnosno jasno uočljive prelaze između njih. Nešto je vidljiviji prelaz između induktivnog i deduktivnog načina rada, kao i između saznavanja jezičke pojave i uvežbavanja.
Književnost
Uvođenje najmlađih učenika u svet književnosti ali i ostalih, tzv. neknjiževnih tekstova (popularnih, informativnih), predstavlja izuzetno odgovoran nastavni zadatak. Upravo, na ovom stupnju školovanja stiču se osnovna i ne malo značajna znanja, umenja i navike od kojih će u dobroj meri zavisiti ne samo učenička književna kultura već i njegova opšta kultura na kojoj se temelji ukupno obrazovanje svakog školovanog čoveka.
Lektira
Ukinuta je neprirodna i nepotrebna podela na domaću i školsku lektiru, pa tako izvori za obradu tekstova iz lektire, pored čitanki, postaju knjige lektire za određeni uzrast i sva ostala pristupačna literatura.
Data je lektira za određen razred, razvrstana po književnim rodovima - lirika, epika, drama, da bi se kroz sve programe mogla pratiti odgovarajuća i razložna proporcija i imati uvid u to.
Tekstovi iz lektire predstavljaju programsku okosnicu. Učitelj ima načelnu mogućnost da ponuđene tekstove prilagođava konkretnim nastavnim potrebama, ali je obavezan i na slobodan izbor iz naše narodne usmene književnosti i tzv. neknjiževnih tekstova - prema programskim zahtevima.
Razlike u ukupnoj umetničkoj i informativnoj vrednosti pojedinih tekstova utiču na odgovarajuća metodička rešenja (prilagođavanje čitanja vrsti teksta, opseg tumačenja teksta u zavisnosti od složenosti njegove unutrašnje strukture, povezivanje i grupisanje sa odgovarajućim sadržajima iz drugih predmetnih područja - gramatike, pravopisa i jezičke kulture i sl.).
Čitanje i tumačenje teksta
Osobenost i delikatnost ovog predmetnog segmenta nisu toliko u programiranim sadržajima koliko su u uzrasnim mogućnostima najmlađih učenika da date sadržaje valjano usvoje, te da se stečenim znanjima i umenjima funkcionalno služe i u svim ostalim nastavnim okolnostima. Shodno tome, čitanje i tumačenje teksta u mlađim razredima prevashodno je u funkciji daljeg usavršavanja glasnog čitanja, uz postepeno, sistematsko i dosledno uvođenje u tehniku čitanja u sebi, kao i usvajanje osnovnih pojmova, odnosa i relacija koje sadrži u sebi pročitani tekst.
Čitanje teksta, prema tome, na mlađem uzrasnom nivou ima sva obeležja prvog i temeljnog ovladavanja ovom veštinom kao znanjem, naročito u prvom razredu. Posebno je važno da učenici postupno i funkcionalno usvoje valjano čitanje naglas koje u sebi sadrži neke od važnijih činilaca logičkog čitanja (izgovor, jačina glasa, pauziranje, intonaciono prilagođavanje i dr.) i koje će prirodno težiti sve većoj izražajnosti tokom drugog razreda (naglašavanje, emocionalno podešavanje, tempo i sl.) čime se u dobroj meri olakšava usvajanje tehnike izražajnog čitanja (treći razred). Pritom, od osobite je važnosti da se svako čitanje naglas i svakog učenika ponaosob (a naročito u prvom razredu) - osmišljeno, kritički i dobronamerno vrednuje. Svaki učenik, naime, nakon što je pročitao neki tekst naglas, treba od svojih drugova u razredu i učitelja da sazna šta je u tom čitanju bilo dobro, a šta eventualno treba menjati da bi ono postalo još bolje.
Postupnost, sistematičnost i doslednost posebno dolaze do izražaja u osposobljavanju učenika za čitanje u sebi. Ovaj vid čitanja u mlađim razredima predstavlja složeniji nastavni zahtev, iako sa stanovišta iskusnog, formiranog čitača to ne izgleda tako. Čitanje u sebi, naime, sadrži niz složenih misaonih radnji koje učenik treba simultano da savlada, a poseban problem predstavlja tzv. unutrašnji govor. Zato se kod većine učenika prvog razreda ovo čitanje najpre ispoljava u vidu tihog čitanja (tihi žagor, mrmljanje), da bi kasnije, ali upornim vežbanjem, dobilo svoja potrebna obeležja. Među njima svakako valja istaći različite vidove motivisanja, podsticanja i usmerenja, čime se olakšava doživljavanje i razumevanje teksta koji se čita, te tako čitanje u sebi, sa stanovišta metodike savremene nastave književnosti, postaje nezaobilazni uslov za valjano tumačenje teksta.
Tumačenje teksta u mlađim razredima predstavlja izuzetno složen i delikatan programski zahtev. Tekst je temeljni programski sadržaj koji ima vodeću i integracionu nastavnu ulogu jer oko sebe okuplja i grupiše odgovarajuće sadržaje i iz ostalih predmetnih područja. Ali, zbog uzrasnih ograničenja u recepciji, tumačenju i usvajanju osnovnih strukturnih a naročito umetničkih činilaca teksta, potrebno je ispoljiti mnogo inventivnosti, sistematičnosti i upornosti u osposobljavanju učenika za postepeno uočavanje, prepoznavanje, a zatim obrazlaganje i spontano usvajanje njegove osnovne predmetnosti.
U prvom razredu tumačenje teksta ima izrazita obeležja spontanog i slobodnog razgovora sa učenicima o relevantnim pojedinostima - prostornim, vremenskim, akcionim - u cilju provere razumevanja pročitanog, odnosno u funkciji aktivnog uvežbavanja i valjanog usvajanja čitanja naglas i u sebi. Inventivnim motivisanjima, podsticanjima i usmerenjima (ko, gde, kada, zašto, kako, čime, zbog čega, šta je radosno, tužno, smešno, zanimljivo, neobično i sl.) - učenicima se omogućava da uočavaju, zapažaju, otkrivaju, upoređuju, objašnjavaju, obrazlažu date pojavnosti koje čine predmetnost pročitanog teksta.
U drugom razredu pristup tumačenju teksta skoro je u svemu isti kao i u prethodnom razredu, samo što su zahtevi, po prirodi stvari, nešto uvećani a programski sadržaji adekvatno dopunjeni (samostalno saopštavanje utisaka o pročitanom tekstu, zauzimanje vlastitih stavova o važnijim pojavnostima iz teksta i rečito obrazlaganje i odbrana takvih shvatanja, otkrivanje i shvatanje poruka u tekstu, prepoznavanje odeljka, uočavanje karakterističnih jezičkih i stilskih pojmova i sl.).
Učenike treba sistematski i na valjan način podsticati na uključivanje u biblioteku (školsku, mesnu), formiranje odeljenjske biblioteke, priređivanje tematskih izložbi knjiga, slušanje/gledanje zvučnih/video zapisa sa umetničkim kazivanjima teksta, organizovanje susreta i razgovora sa piscima, literarnih igara i takmičenja, vođenje dnevnika o pročitanim knjigama (naslov, pisac, utisci, glavni likovi, odabrane rečenice, neobične i zanimljive reči i sl.), formiranje lične biblioteke, cedeteke, videoteke i dr.
Takvim i njemu sličnim metodičkim pristupom čitanju i tumačenju teksta, pri čemu posebnu pažnju valja posvetiti ulozi učenika kao značajnog nastavnog činioca (njegovom što većem osamostaljivanju, slobodnom istraživanju i ispoljavanju, pružanju mogućnosti za vlastito mišljenje), ostvaruju se neka od temeljnih načela metodike savremene nastave i književnosti, među kojima su svakako postupno i osmišljeno uvođenje učenika u složeni svet književnoumetničkog dela i simultano ali i plansko bogaćenje, usavršavanje i negovanje njegove jezičke kulture.
Čitanje od III do VIII razreda
Tumačenje teksta zasniva se na njegovom čitanju, doživljavanju i razumevanju. Pri tome je kvalitet shvatanja poruka i neposredno uslovljen kvalitetom čitanja. Zato su razni oblici usmerenog čitanja osnovni preduslov da učenici u nastavi stiču saznanja i da se uspešno uvode u svet književnog dela.
Izražajno čitanje neguje se sistematski, uz stalno povećavanje zahteva i nastojanje da se što potpunije iskoriste sposobnosti učenika za postizanje visokog kvaliteta u veštini čitanja. Vežbanja u izražajnom čitanju izvode se planski i uz solidno nastavnikovo i učenikovo pripremanje. U okviru svoje pripreme nastavnik blagovremeno odabira pogodan tekst i studiozno proučava one njegove osobenosti koje utiču na prirodu izražajnog čitanja. U skladu sa misaono-emotivnim sadržajem teksta, nastavnik zauzima odgovarajući stav i određuje situacionu uslovljenost jačine glasa, ritma, tempa, intonacije, pauza, rečeničnog akcenta i glasovnih transformacija. Pri tome se povremeno služi audio snimcima uzornih interpretativnih čitanja.
Pošto se izražajno čitanje, po pravilu, uvežbava na prethodno obrađenom i dobro shvaćenom tekstu, to je konkretno i uspešno tumačenje štiva neophodan postupak u pripremanju učenika za izražajno čitanje. U okviru neposredne pripreme u VI, VII i VIII razredu povremeno se i posebno analiziraju psihički i jezičkostilski činioci koji zahtevaju odgovarajuću govornu realizaciju. U pojedinim slučajevima nastavnik (zajedno sa učenicima) posebno priređuje tekst za izražajno čitanje na taj način što u njemu obeležava vrste pauza, rečenične akcente, tempo i glasovne modulacije.
Izražajno čitanje uvežbava se na tekstovima različite sadržine i oblika; koriste se lirski, epski i dramski tekstovi u prozi i stihu, u narativnom, deskriptivnom, dijaloškom i monološkom obliku. Posebna pažnja posvećuje se emocionalnoj dinamici teksta, njegovoj dramatičnosti i govorenju iz perspektive pisca i pojedinih likova.
U odeljenju treba obezbediti odgovarajuće uslove za izražajno čitanje i kazivanje - učenicima u ulozi čitača i govornika valja obezbediti mesto ispred odeljenjskog kolektiva, u odeljenju stvoriti dobru slušalačku publiku, zainteresovanu i sposobnu da kritički i objektivno procenjuje kvalitet čitanja i kazivanja. Posredstvom audio snimka, učenicima povremeno treba omogućiti da čuju svoje čitanje i da se kritički osvrću na svoje umenje. Na časovima obrade književnih dela primenjivaće se učenička iskustva u izražajnom čitanju, uz stalno nastojanje da svi oblici govornih aktivnosti budu korektni i uverljivi.
Čitanje u sebi je najproduktivinji oblik sticanja znanja pa mu se u nastavi poklanja posebna pažnja. Ono je uvek usmereno i istraživačko; pomoću njega se učenici osposobljavaju za svakodnevno sticanje informacija i za učenje.
Vežbe čitanja u sebi neposredno se uklapaju u ostale oblike rada i uvek su u funkciji svestranijeg sticanja znanja i razumevanja ne samo književnog dela, već i svih osmišljenih tekstova.
Primena tekst metode u nastavi podrazumeva vrlo efikasne vežbe za savladavanje brzog čitanja u sebi s razumevanjem i doprinosi razvijanju sposobnosti učenika da čitaju fleksibilno, da usklađuju brzinu čitanja sa ciljem čitanja i karakteristikama teksta koji čitaju.
Kvalitet čitanja u sebi podstiče se prethodnim usmeravanjem učenika na tekst i davanjem odgovarajućih zadataka, a potom i obaveznim proveravanjem razumevanja pročitanog teksta, odnosno ostvarenja dobijenih zadataka. Informativno, produktivno i analitičko čitanje najuspešnije se podstiču samostalnim istraživačkim zadacima koji se učenicima daju u pripremnom postupku za obradu teksta ili obradu sadržaja iz gramatike i pravopisa. Tim putem se unapređuju logika i brzina čitanja, a naročito brzina shvatanja pročitanog teksta, čime se učenici osposobljavaju za samostalno učenje.
Učenici starijih razreda uvode se u "letimično" čitanje koje je uslovljeno brzinom i stvarno pročitanim tekstom. Ono se sastoji od brzog traženja informacije i značenja u tekstu, pri čemu se ne pročita svaka reč, već se pogledom "prolazi" kroz tekst i čita se na preskok (međunaslovi, podnaslovi, prvi redovi u odeljcima, uvod, zaključak). Pri vežbanju učenika u "letimičnom" čitanju, prethodno se zadaju odgovarajući zadaci (traženje određenih informacija, podataka i sl.), a potom proverava kvalitet njihovog ostvarenja i meri vreme za koje su zadaci izvršeni. "Letimičnim" čitanjem učenici se takođe osposobljavaju da radi podsećanja, obnavljanja, memorisanja, čitaju podvučene i na drugi način označene delove teksta prilikom ranijeg čitanja "s olovkom u ruci", koje treba sistematski sprovoditi kao vid pripremanja učenika za samostalan rad i učenje.
Izražajno kazivanje napamet naučenih tekstova i odlomaka u prozi i stihu značajan je oblik rada u razvijanju govorne kulture učenika. Valja imati u vidu da je ubedljivo govorenje proznog teksta polazna osnova i neophodan uslov za prirodno i izražajno kazivanje stihova. Zato je poželjno da se povremeno, na istom času, naizmenično uvežbava i upoređuje govorenje tekstova u prozi i stihu.
Napamet će se učiti razni kraći prozni tekstovi (naracija, deskripcija, dijalog, monolog), lirske pesme raznih vrsta i odlomci iz epskih pesama. Uspeh izražajnog kazivanja znatno zavisi od načina učenja i logičkog usvajanja teksta. Ako se mehanički uči, kao što ponekad biva, usvojeni automatizam se prenosi i na način kazivanja. Zato je poseban zadatak nastavnika da učenike navikne na osmišljeno i interpretativno učenje teksta napamet. Tokom vežbanja treba stvoriti uslove da kazivanje teče "oči u oči", da govornik posmatra lice slušalaca i da s publikom uspostavlja emocionalni kontakt. Maksimalna pažnja se posvećuje svim vrednostima i izražajnim mogućnostima govornog jezika, posebno - prirodnom govornikovom stavu, pouzdanom prenošenju informacija i sugestivnom kazivanju.
Tumačenje teksta od III do VIII razreda
Sa obradom teksta počinje se posle uspešnog interpretativnog čitanja naglas i čitanja u sebi. Književnoumetničko delo se čita, prema potrebi i više puta, sve dok ne izazove odgovarajuće doživljaje i utiske koji su neophodni za dalje upoznavanje i proučavanje teksta. Razni oblici ponovljenog i usmerenog čitanja dela u celini, ili njegovih odlomaka, obavezno će se primenjivati u obradi lirske pesme i kraće proze.
Pri obradi teksta primenjivaće se u većoj meri jedinstvo analitičkih i sintetičkih postupaka i gledišta. Značajne pojedinosti, elementarne slike, ekspresivna mesta i stilsko-jezički postupci neće se posmatrati kao usamljene vrednosti, već ih treba sagledavati kao funkcionalne delove viših celina i tumačiti u prirodnom sadejstvu s drugim umetničkim činiocima. Književnom delu pristupa se kao složenom i neponovljivom organizmu u kome je sve uslovljeno uzročno-posledičnim vezama, podstaknuto životnim iskustvom i uobličeno stvaralačkom maštom.
Učenike treba revnosno navikavati na to da svoje utiske, stavove i sudove o književnom delu podrobnije dokazuju činjenicama iz samoga teksta i tako ih osposobljavati za samostalan iskaz, istraživačku delatnost i zauzimanje kritičkih stavova prema proizvoljnim ocenama i zaključcima.
Nastavnik će imati u vidu da je tumačenje književnih dela u osnovnoj školi, pogotovu u mlađim razredima, u načelu predteorijsko i da nije uslovljeno poznavanjem stručne terminologije. To međutim, nimalo ne smeta da i običan "razgovor o štivu" u mlađim razredima bude stručno zasnovan i izveden sa puno inventivnosti i istraživačke radoznalosti. Vrednije je projektovanje učenika povodom neke umetničke slike i njeno intenzivno doživljavanje i konkretizovanje u učenikovoj mašti nego samo saznanje da ta slika formalno spada u red metafora, personifikacija ili poređenja. Zato se još od prvog razreda učenici navikavaju da slobodno ispoljavaju svoje utiske, osećanja, asocijacije i misli izazvane slikovitom i figurativnom primenom pesničkog jezika.
U svim razredima obrada književnog dela treba da bude protkana rešavanjem problemskih pitanja koja su podstaknuta tekstom i umetničkim doživljavanjem. Na taj način stimulisaće se učenička radoznalost, svesna aktivnost i istraživačka delatnost, svestranije će se upoznati delo i pružati mogućnost za afirmaciju učenika u radnom procesu.
Mnogi tekstovi, a pogotovu odlomci iz dela, u nastavnom postupku zahtevaju umesnu lokalizaciju, često i višestruku. Situiranje teksta u vremenske, prostorne i društveno-istorijske okvire, davanje neophodnih podataka o piscu i nastanku dela, kao i obaveštenja o bitnim sadržajima koji prethode odlomku - sve su to uslovi bez kojih se u brojnim slučajevima tekst ne može intenzivno doživeti i pravilno shvatiti. Zato prototipsku i psihološku realnost, iz koje potiču tematska građa, motivi, likovi i dublji podsticaji za stvaranje, treba dati u prigodnom vidu i u onom obimu koji je neophodan za potpunije doživljavanje i pouzdanije tumačenje.
Metodika nastave književnosti već nekoliko decenija, teorijski i praktično, razvija i stalno usavršava nastavnikov i učenikov istraživački, pronalazački, stvaralački i satvorački odnos prema književnoumetničkom delu. Književnost se u školi ne predaje i ne uči, već čita, usvaja, u njoj se uživa i o njoj raspravlja. To su putevi da nastava književnosti širi učenikove duhovne vidike, razvija istraživačke i stvaralačke sposobnosti učenika, kritičko mišljenje i umetnički ukus, pojačava i kultiviše literarni, jezički i životni senzibilitet.
Moderna i savremena organizacija nastave maternjeg jezika i književnosti podrazumeva aktivnu ulogu učenika u nastavnom procesu. U savremenoj nastavi književnosti učenik ne sme biti pasivni slušalac koji će u određenom trenutku reprodukovati "naučeno gradivo", odnosno nastavnikova predavanja, već aktivni subjekat koji istraživački, stvaralački i satvorački učestvuje u proučavanju književnoumetničkih ostvarenja.
Učenikova aktivnost treba da svakodnevno prolazi kroz sve tri radne etape; pre časa, u toku časa i posle časa. U svim etapama učenik se mora sistematski navikavati da u toku čitanja i proučavanja dela samostalno rešava brojna pitanja i zadatke, koji će ga u punoj meri emocionalno i misaono angažovati, pružiti mu zadovoljstvo i pobuditi istraživačku radoznalost. Takvi zadaci biće najmoćnija motivacija za rad što je osnovni uslov da se ostvare predviđeni interpretativni dometi. Nastavnik valja da postavi zadatke koji će učenika podsticati da uočava, otkriva, istražuje, procenjuje i zaključuje. Nastavnikova uloga jeste u tome da osmišljeno pomogne učeniku tako što će ga podsticati i usmeravati, nastojeći da razvija njegove individualne sklonosti i sposobnosti, kao i da adekvatno vrednuje učeničke napore i rezultate u svim oblicima tih aktivnosti.
Proučavanje književnoumetničkog dela u nastavi je složen proces koji započinje nastavnikovim i učenikovim pripremanjem (motivisanje učenika za čitanje, doživljavanje i proučavanje umetničkog teksta, čitanje, lokalizovanje umetničkog teksta, istraživački pripremni zadaci) za tumačenje dela, svoje najproduktivnije vidove dobija u interpretaciji književnog dela na nastavnom času, a u oblicima funkcionalne primene stečenih znanja i umenja nastavlja se i posle časa: u produktivnim obnavljanjima znanja o obrađenom nastavnom gradivu, u poredbenim izučavanjima književnoumetničkih dela i istraživačko-interpretativnim pristupima novim književnoumetničkim ostvarenjima. Središnje etape procesa proučavanja književnoumetničkog dela u nastavi jesu metodološko i metodičko zasnivanje interpretacije i njeno razvijanje na nastavnom času.
U zasnivanju i razvijanju nastavne interpretacije književnoumetničkog dela osnovno metodološko opredeljenje treba da bude prevashodna usmerenost interpretacije prema umetničkom tekstu. Savremena metodika nastave književnosti opredelila se, dakle, za unutrašnje (imanentno) izučavanje umetničkog teksta, ali ona nikako ne previđa nužnost primene i vantekstovnih gledišta da bi književnoumetničko delo bilo valjano i pouzdano protumačeno.
Uz navedena metodološka opredeljenja, nastavna interpretacija književnoumetničkog dela valja da udovolji i zahtevima koje joj postavlja metodika nastave književnosti: da bude originalna, estetski motivisana, svestrano usklađena sa nastavnim ciljevima i značajnim didaktičkim načelima, da ima sopstvenu koherentnost i postupnost, a da metodološka i metodička postupanja na svakoj deonici interpretacije ostvaruju jedinstvo analize i sinteze.
O okviru osnovne metodološke orijentacije da nastavna interpretacija književnoumetničkog dela u najvećoj meri bude usmerena prema umetničkom tekstu, primat pripada opredeljenju da se dinamika interpretacije usklađuje sa vodećim umetničkim vrednostima književnog ostvarenja, tako što će one biti činioci objedinjavanja interpretativnih tokova kroz svet dela. Jedno od najvažnijih načela koje poštuje tako zasnovana i opredeljena nastavna interpretacija jeste udovoljavanje zahtevu da se tumačenjem vodećih vrednosti obuhvati, odnosno prouči, delo u celini. Pošto su objedinjena postavka i odnosi svestranih međusobnih prožimanja prirodne datosti umetničkih činilaca u delu, tumačenjem vodećih umetničkih vrednosti obuhvataju se i upoznaju i svi drugi bitni činioci umetničke strukture, među kojima svaki u interpretaciji dobija onoliko mesta koliko mu pripada u skladu sa udelom koji ima u opštoj umetničkoj vrednosti dela. U nastavnoj interpretaciji književnoumetničkog dela objedinjavajući i sintetički činioci mogu biti: umetnički doživljaji, tekstovne celine, bitni strukturni elementi (tema, motivi, umetničke slike, fabula, siže, književni likovi, poruke, motivacioni postupci, kompozicija), oblici kazivanja, jezičko-stilski postupci i literarni (književnoumetnički) problemi.
U svakom konkretnom slučaju, dakle, na valjanim estetskim, metodološkim i metodičkim razlozima valja utemeljiti izbor onih vrednosnih činilaca prema kojima će biti usmeravana dinamika nastavne interpretacije književnoumetničkog dela. Zato metodološki i metodički prilazi književnoumetničkom delu, koje teorijski i praktično zasniva i razvija savremena metodika nastave književnosti, ne poznaju i ne priznaju utvrđene metodološke i metodičke sisteme koje bi trebalo primeniti u interpretaciji svakog pojedinog dela. To znači da nema poznatih i jednom zauvek otkrivenih puteva kojima se ulazi u svet svakog pojedinog književnoumetničkog ostvarenja, već su ti putevi unekoliko uvek drugačiji u pristupu svakom pojedinom književnoumetničkom delu - onoliko koliko je ono autonomno, samosvojno i neponovljivo umetničko ostvarenje.
Književni pojmovi
Književne pojmove učenici će upoznavati uz obradu odgovarajućih tekstova i pomoću osvrta na prethodno čitalačko iskustvo. Tako će se, na primer, tokom obrade neke rodoljubive pesme, a uz poredbeni osvrt na dve-tri ranije pročitane pesme iste vrste, razvijati pojam rodoljubive pesme i sticati saznanje o toj lirskoj vrsti. Upoznavanje metafore biće pogodno tek kada su učenici u prethodnom i predteorijskom postupku otkrivali izražajnost izvesnog broja metaforičkih slika, kad neke od njih već znaju napamet i nose ih kao umetničke doživljaje. Jezičko-stilskim izražajnim sredstvima prilazi se s doživljajnog stanovišta; polaziće se od izazvanih umetničkih utisaka i estetičke sugestije, pa će se potom istraživati njihova jezičko-stilska uslovljenost.
Funkcionalni pojmovi
Funkcionalni pojmovi se ne obrađuju posebno, već se u toku nastave ukazuje na njihova primenjena značenja. Učenici ih spontano usvajaju u procesu rada, u tekućim informacijama na časovima, a uz paralelno prisustvo reči i njome označenog pojma. Potrebno je samo podsticati učenike da navedene reči (a i druge slične njima) razumeju i shvate i da ih primenjuju u odgovarajućim situacijama. Ako, na primer, na zahtev da se uoče i objasne okolnosti koje utiču na ponašanje nekog lika, učenik navede te okolnosti, onda je to znak (i provera) da je taj pojam i odgovarajuću reč shvatio u punom značenju.
U usmenom i pismenom izražavanju uzgredno će se proveravati da li učenici pravilno shvataju i upotrebljavaju reči: uzrok, uslov, situacija, poruka, odnos i sl. Tokom obrade književnih dela, kao i u okviru govornih i pismenih vežbi, nastojaće se da učenici otkrivaju što više osobina, osećanja i duševnih stanja pojedinih likova, pri čemu se te reči beleže i tako spontano bogati rečnik funkcionalnim pojmovima.
Funkcionalne pojmove ne treba ograničiti na pojedine razrede. Svi učenici jednog razreda neće moći da usvoje sve programom navedene pojmove za taj razred, ali će zato spontano usvojiti znatan broj pojmova koji su u programima starijih razreda. Usvajanje funkcionalnih pojmova je neprekidan proces u toku vaspitanja i obrazovanja a ostvaruje se i proverava u toku ostvarivanja sadržaja svih programsko-tematskih područja.
Jezička kultura
Operativni zadaci za realizaciju nastavnih sadržaja ovog područja jasno ukazuju da je kontinuitet u svakodnevnom radu na bogaćenju učeničke jezičke kulture jedna od primarnih metodičkih obaveza, počev od uočavanja sposobnosti svakog deteta za govorno komuniciranje u tzv. prethodnim ispitivanjima dece prilikom upisa u prvi razred, pa preko različitih vežbi u govoru i pisanju do učeničkog samostalnog izlaganja misli i osećanja u toku nastave, ali i u svim ostalim životnim okolnostima u školi i van nje, gde je valjano jezičko komuniciranje uslov za potpuno sporazumevanje. Pravilna artikulacija svih glasova i grafički uzorna upotreba pisma, napuštanje lokalnog govora i navikavanje na standardni književni jezik u govoru, čitanju i pisanju, osposobljavanje za slobodno prepričavanje, pričanje i opisivanje, i uz funkcionalnu primenu usvojenih i pravopisnih pravila, raznovrsna usmena i pismena vežbanja koja imaju za cilj bogaćenje učeničkog rečnika, sigurno ovladavanje rečenicom kao osnovnom govornom kategorijom i ukazivanje na stilske vrednosti upotrebe jezika u govoru i pisanju i dr. - osnovni su nastavni zadaci u ostvarenju programskih sadržaja iz jezičke kulture.
Ovo predmetno područje nešto je drugačije koncipirano u odnosu na prethodne programe. Najpre, ustanovljen je drugačiji, primereniji naziv koji je istovremeno i jednostavniji i sveobuhvatniji od ranije korišćenih termina. Isto tako, preuređena je struktura programskih sadržaja koji u novoj postavci deluju pregledno, sistematično i prepoznatljivo, bez nepotrebnih ponavljanja i konfuzije. Jer, na osnovu ukupne razredne nastave, postoje jezički pojmovi koje učenik ovog uzrasta treba postupno, sistematično i valjano (a to znači - trajno) da usvoji, pa su i zamišljeni kao programski sadržaji (zahtevi). A do njihovog trajnog i funkcionalnog usvajanja, skoro bez izuzetaka, put vodi preko brojnih i raznovrsnih oblika usmenih i pismenih jezičkih ispoljavanja učenika, a to su najčešće: jezičke igre, vežbe, zadaci, testovi i sl. Na primer, najmlađeg učenika valja, između ostalog, osposobiti da samostalno, ubedljivo i dopadljivo opisuje one životne pojave koje jezičkim opisom (deskripcijom) postaju najprepoznatljivije (predmeti, biljke, životinje, ljudi, pejzaž, enterijer i dr.). Zato se opisivanje kao programski zahtev (sadržaj) javlja u sva četiri razreda. A ostvaruje se, usvaja kao znanje i umenje primenom onih oblika koji će efikasnim, ekonomičnim i funkcionalnim postupanjima u nastavnim okolnostima učeničku i jezičku kulturu učiniti pouzdanom i trajnom. A to su: govorne vežbe, pismene vežbe (ili osmišljeno kombinovanje govora i pisanja), pismeni radovi, izražajno kazivanje umetničkih opisnih tekstova, autodiktat i sl. A to važi, u manjoj ili većoj meri i za sve ostale vrste učeničkog jezičkog izražavanja.
Osnovni oblici usmenog i pismenog izražavanja u mlađim razredima predstavljaju temeljne programske sadržaje za sticanje, usavršavanje i negovanje valjane i pouzdane jezičke kulture najmlađeg učenika. Neki od tih oblika (prepričavanje, pričanje) prisutni su i u prethodnim ispitivanjima dece za upis u školu što znači da na njih valja gledati kao na jezičko iskustvo koje polaznici u izvesnoj meri već poseduju. Otuda i potreba da se sa usavršavanjem i negovanjem tih osnovnih oblika govornog komuniciranja otpočne i pre formalnog opismenjavanja učenika.
Prepričavanje raznovrsnih sadržaja predstavlja najjednostavniji način učeničkog jezičkog ispoljavanja u nastavnim okolnostima. I dok se u pomenutim prethodnim ispitivanjima kao i u pripremama za usvajanje početnog čitanja reprodukovanju određenih sadržaja pristupa slobodno, već od kraja tzv. bukvarske nastave pa nadalje valja mu pristupiti planski, osmišljeno i kontinuirano. To znači, najpre, da se unapred zna (a to se definiše u operativnim planovima rada učitelja) koje će sadržaje učenik prepričavati u nastavnim okolnostima. Njihov izbor treba da obuhvati ne samo tekstove, i ne samo one iz čitanki, već i iz drugih medijskih oblasti (štampa, pozorište, film, radio, televizija i sl.). Potom, učenike valja blagovremeno motivisati, podsticati i usmeravati na ovaj vid jezičkog izražavanja, a to znači - omogućiti im da se samostalno pripreme za prepričavanje ali u koje će istovremeno biti integrisani i odgovarajući programski zahtevi. Valja, zatim, voditi računa o tome da se načelno prepričavaju samo oni sadržaji koji su prethodno protumačeni/analizirani ili o kojima se sa učenicima vodio makar pristupni razgovor. Konačno, i prepričavanje, kao i sve ostale vidove učeničkog izražavanja, treba na odgovarajući način vrednovati (najbolje u razredu i uz svestrano učestvovanje učenika i podršku učitelja).
Pričanje u odnosu na prepričavanje jeste složeniji oblik jezičkog izražavanja učenika, jer dok je prepričavanje uglavnom reprodukovanje pročitanog, odslušanog ili viđenog sadržaja, pričanje predstavlja osoben vid stvaralaštva koje se oslanja na ono što je učenik doživeo ili proizveo u svojoj stvaralačkoj mašti. Zato pričanje traži poseban intelektualni napor i jezičku izgrađenost, te učenika svestrano angažuje: u izboru tematske građe i njenih značajnih pojedinosti, u komponovanju odabranih detalja i u načinu jezičkog uobličavanja svih strukturnih elemenata priče. Metodički pristup ovom značajnom obliku usavršavanja i negovanja učenike jezičke kulture u osnovi je isti kao i kod prepričavanja (valjano funkcionalno lokalizovanje u planovima rada, osmišljeno povezivanje sa srodnim sadržajima iz ostalih predmetnih područja, a naročito sa čitanjem i tumačenjem teksta, osmišljeno i inventivno motivisanje, usmeravanje i podsticanje učenika da u pričanju ostvare što svestraniju misaonu i jezičku perspektivu, umešno vrednovanje učeničkih domašaja u pričanju i dr. Posebno treba voditi računa o tome da pričanje u funkciji čitanja i tumačenja teksta (u tzv. uvodnom delu časa) ne preraste u shematizovano i površno nabrajanje/imenovanje određenih pojavnosti, a da se pritom zanemari individualni pristup učenika datoj predmetnosti, te da izostane stvaranje priče kao celovite mentalne predstave, dovoljno prepoznatljive i valjano misaono i jezički uobličene. Tako, na primer, uvodni razgovori o domaćim i divljim životinjama povodom basne koja se čita i tumači neće dati željene rezultate na nivou uvodnih govornih aktivnosti ako se takve životinje samo klasifikuju po poznatoj pripadnosti, imenuju ili samo nabrajaju, kao što će slobodno pričanje o nekim neobičnim, zanimljivim, ali stvarnim i pojedinačnim susretanjima učenika sa datim životinjama, u kojima su doživljeni radost, iznenađenje, oduševljenje, radoznalost, upitanost, strah i sl. - stvoriti pravu istraživačku atmosferu na času. Pričanje, pak, kolikogod bilo izazovno u svim svojim segmentima za jezičko ispoljavanje najmlađih učenika - načelno valja realizovati kao deo šireg nastavnog konteksta u kome će se saodnosno i funkcionalno naći i drugi oblici jezičkog izražavanja, a naročito opisivanje.
Opisivanje jeste najsloženiji oblik jezičkog izražavanja na nivou najmlađih razreda. Ono je manje ili više zastupljeno u svakodnevnom govoru, jer je neophodno za jasno predstavljanje suštinskih odnosa između predmeta, stvari, bića i drugih pojmova i pojava u svakoj životnoj situaciji. Jer, dok je za prepričavanje osnova određeni sadržaj, za pričanje podsticaj neko događanje, doživljaj, dotle za opisivanje nisu neophodne neke posebne okolnosti, već se ono koristi kad god se dođe u dodir sa pojavnostima koje u svakodnevnom jezičkom komuniciranju mogu skrenuti pažnju na sebe. No, zbog brojnih uzrasnih ograničenja u radu sa najmlađim učenicima, ovoj vrsti jezičkoga komuniciranja valja pristupiti posebno odgovorno i uz naročito poštovanje principa nastavne uslovnosti i postupnosti u zahtevima: osposobljavanje učenika da pažljivo posmatraju, uočavaju, otkrivaju, zapažaju, upoređuju, pa tek onda datu predmetnost da misaono zaokruže i jezički uobliče. Isto tako, učenike ovog uzrasnog nivoa valja podsticati i usmeravati da iz složenog procesa opisivanja najpre usvoje nekolika opšta mesta kojima se mogu služiti sve dotle dok se ne osposobe za samostalni i individualni pristup ovom zahtevnom jezičkom obliku. U tom smislu valja ih navikavati da lokalizuju ono što opisuju (vremenski, prostorno, uzročno), da uoče, izdvoje i zaokruže bitna svojstva/osobine (spoljašnje i uslovno unutrašnje) i da se odrede prema posmatranoj predmetnosti (prvi pokušaji formiranja ličnog stava/odnosa prema datoj pojavi). Isto tako, neophodna je pouzdana procena planiranja vežbi u opisivanju sa usmerenjima/podsticanjima u odnosu na ona vežbanja u kojima može doći do izražaja učenička samostalnost i individualnost. Kako se, pak, opisivanje vrlo često dovodi u blisku vezu sa čitanjem i tumačenjem teksta (naročito književnoumetničkog) to je potrebno stalno usmeravati učeničku pažnju na ona mesta u takvim tekstovima koja obiluju opisnim elementima, a posebno kada se opisuju predmeti, enterijer, biljke i životinje, književni likovi, pejzaž i sl., jer su to i najbolji obrasci za spontano usvajanje opisivanja kao trajne veštine u jezičkom komuniciranju. Pošto je za opisivanje potreban veći misaoni napor i duže vreme za ostvarenje duže zamisli - valja prednost dati pismenoj formi opisivanja nad usmenom. Ostali opšti metodički pristupi ovom značajnom obliku jezičkog izražavanja isti su ili slični kao i kod prepričavanja i pričanja (od planiranja, preko realizacije planiranih aktivnosti, do vrednovanja postignutog i funkcionalnog povezivanja sa srodnim sadržajima kakvi su i usmena i pismena vežbanja za sticanje, usavršavanje i negovanje jezičke kulture učenika).
Usmena i pismena vežbanja, kako im i sam naziv kaže, zamišljena su kao dopuna osnovnih oblika jezičkog izražavanja, počev od najjednostavnijih (izgovor glasova i prepisivanje reči), preko složenijih (leksičke, semantičke, sintaksičke vežbe, ostale vežbe za savladavanje uzornog govora i pisanja), do najsloženijih (domaći pismeni zadaci i njihovo čitanje i svestrano vrednovanje na času). Svaka od programiranih vežbi planira se i ostvaruje u onom nastavnom kontekstu u kome se javlja potreba za funkcionalnim usvajanjem date jezičke pojave ili utvrđivanja, obnavljanja ili sistematizovanja znanja i primene tih znanja u konkretnoj jezičkoj situaciji. To znači da se, načelno, sve te ili njima slične vežbe ne realizuju na posebnim nastavnim časovima već se planiraju u sklopu osnovnih oblika jezičkog izražavanja (prepričavanje, pričanje, opisivanje) ili odgovarajućih programskih sadržaja ostalih predmetnih područja (čitanje i tumačenje teksta, gramatika i pravopis, osnove čitanja i pisanja). Upravo u osmišljenim saodnosnim postavkama ta vežbanja višestruko utiču na podizanje nivoa učeničke jezičke kulture.
Prirodno je da se planskim ostvarenjem programskih sadržaja iz jezičke kulture otpočne tek u drugom polugodištu prvog razreda (pošto se savlada elementarna tehnika čitanja i pisanja). Međutim, jasno je da se mnogi od njih simultano ostvaruju već u periodu priprema za čitanje i pisanje, kao i u periodu učenja, usvajanja osnovne pismenosti. Jer, bez potrebne jezičke razvijenosti (slobodan razgovor, prepričavanje kraćih sadržaja, analitičko-sintetičke glasovne vežbe i sl.) ne može se uspostaviti neophodna govorna komunikacija, preko potrebna za usvajanje pojmova glasa i slova. Kasnije, ona postaje osnova za ostvarenje nastavnih sadržaja i iz svih ostalih područja ovog predmeta (kao i ukupne razredne nastave), ali se istovremeno i sama širi i produbljuje do nivoa jasnog, pravilnog, sadržajno i stilski primerenog jezičkog opštenja u usmenoj i pismenoj formi. Time jezička kultura u najvećoj meri doprinosi jedinstvu celovitosti nastave srpskog jezika i čini da se ona realizuje u funkcionalnom povezivanju naizgled različitih programskih sadržaja ali koji se najbolje ostvaruju upravo u takvoj metodičkoj sprezi.
MATERNJI JEZICI PRIPADNIKA NACIONALNIH MANJINA
Cilj i zadaci
Cilj nastave hrvatskoga jezika je ovladavati osnovne zakonitosti hrvatskoga književnoga jezika na kojemu će se usmeno i pismeno učenici ispravno izražavati. Učenici trebaju upoznati, doživjeti i umjeti tumačiti odabrana književna djela, kazališna, filmska i druga umjetnička ostvarenja.
Zadaci nastave hrvatskog jezika:
- razvijanje Ijubavi prema materinskom jeziku i potrebe za njegovim njegovanjem i unapređenjem;
- osnovno opismenjavanje najmlađih učenika na temeljima ortoepskih i ortografskih standarda hrvatskoga književnog jezika;
- stupnjevito upoznavanje gramatike i pravopisa hrvatskoga jezika;
- upoznavanje jezičnih pojava i pojmova, ovladavanje normativnom gramatikom i stilskim mogućnostima;
- osposobljavanje za uspješno služenje književnim jezikom u različitim vidovima njegove usmene i pismene uporabe i u različitim komunikacijskim situacijam;
- razvijanje osjećanja za autentične estetske vrijednosti u književnoj umjetnosti razvijanje smisla i sposobnosti za pravilno, tečno, ekonomično i uvjerljivo usmeno i pismeno izražavanje, bogaćenje rječnika, jezičnog i stilskog izraza;
- uvježbavanje i usavršavanje glasnog čitanja, pavilnog, smislenog i izražajnog i čitanja u sebi, doživljajnog, usmjerenog, istraživačkog;
- razvijanje Ijubavi za čitanjem, tehnike čitanja, razumijevanje pročitanoga;
- izdvajanje glavnih likova, vremena i mjesta radnje i slijed događaja;
- razlikovanje pozitivnih od negativnih junaka, razlikovanje stvarnog od imaginarnog;
- postupno, sustavno osposobljavanje učenika za logično razumijevanje i kritičko procjenjivanje pročitanoga teksta;
- doživljavanje i vrednovanje scenskih ostvarenja - kazalište, film;
- savladavanje osnovnih teorijskih i funkcionalnih pojmova kazališne i filmske umjetnosti;
- upoznavanje, razvijanje, čuvanje i poštivanje vlastitog nacionalnog i kulturnog identiteta na djelima hrvatske književnosti, kazališne i filmske umjetnosti, kao i drugih umjetničkih ostvarenja;
- razvijanje poštivanja prema kulturnoj baštini i potrebe za njegovanjem i unapređenjem iste;
- navikavanje na redovito praćenje i kritičko procjenjivanje programa za djecu na radiju i televiziji;
- poticanje učenika na samostalno jezično, literarno i kazališno stvaralaštvo;
- poticanje, njegovanje i vrednovanje učeničkih izvannastavnih aktivnosti;
- odgoj učenika za život i rad u duhu humanizma, istinoljubivosti, solidarnosti i drugih moralnih vrijednosti;
- razvijanje patriotizma i odgoja u duhu mira, kulturnih odnosa i suradnje među ljudima.
Četvrti razred
Operativni zadaci:
- osposobljavanje za izražajno čitanje i kazivanje;
- proširivanje znanja o jednostavnoj rečenici i njenim dijelovima;
- savlađivanje osnovnih pojmova o promjenjivim riječima;
- upoznavanje pojama promjenjivosti i nepromjenjivosti riječi;
- navikavanje na koncizno i jasno usmeno i pismeno izražavanje;
- savlađivanje osnovnih metodologija izrade pismenih sastavaka;
- postupno osposobljavanje tumačenja književnoga teksta.
Slovnica/gramatika
Obnavljanje i utvrđivanje sadržaja iz prijašnjih razreda.
Rečenica: pojam glagolskog predikata (lični glagolski oblik); uočavanje riječi u funkciji dopune glagola (objekta) i priložnih oznaka za vrijeme, mjesto i način. Pojam subjekta; uočavanje riječi u funkciji atributa uz imenicu (ne samo uz subjekt - npr. - kupio sam knjigu) i imeničkog skupa riječi (imenička sintagma).
Upravni i neupravni govor.
Imenice: zbirne i gradivne; rod i broj - pojam i prepoznavanje.
Pridjevi: posvojni i gradivni - uočavanje značenja, roda i broja u rečenici.
Zamjenice: osobne - rod i broj: osobna zamjenica u funkciji subjekta u rečenici - pojam i prepoznavanje.
Brojevi: glavni i redni - pojam i prepoznavanje u rečenici.
Glagoli: pojam i osnovna značenja prezenta, perfekta i futura; vježbe u rečenici zamjenom glagolskih oblika u vremenu, licu i broju.
Uočavanje riječi koje u govoru i pisanju mijenjaju svoj oblik (promjenjive riječi), bez definicija i zahtjeva za promjenom po padežima i vremenima. Uočavanje riječi koje zadržavaju svoj osnovni oblik u svim situacijama (nepromjenjive riječi), bez imenovanja tih riječi.
Smjenjivanje ije/je/e/i; prilikom izgovaranja dugog ili kratkog sloga (mlijeko - mljekar, bijelo - bjelina, dogorjeti - dogorijevati, vrijeme - vremena, donijeti - donio, liti - lijevati, i dr.).
Utvrđivanje i sistematizacija sadržaja obrađenih od 1. do 4. razreda.
Pravopis
Uporaba velikog slova u imenima država i pokrajina; pisanje imena stanovnika i naroda; naziva knjiga, listova i časopisa.
Pisanje upravnog i neupravnog govora, sva tri modela.
Pisanje posvojnih pridjeva izvedenih od osobnih imena.
Pisanje brojeva i nadnevaka slovima.
Pisanje kratica: itd., sl., npr. i kratica koje označuju imena država.
Navodnici. Zagrada.
Ponavljanje, uvježbavanje i provjeravanje osposobljenosti učenika za primjenu obrađenih pravopisnih zahtjeva.
Ortoepija
Izgovor svih suglasnika i glasovnih grupa u skladu sa književno-jezičnom normom, č, ć, dž, đ, h; -ds- (ljudskih), -io, -ao i dr. Vježbe za otklanjanje grešaka koje se javljaju u govoru i pisanju učenika (bijo, došo i sl.).
Uočavanje naglašenih i nenaglašenih riječi: vježbe u izgovaranju akcenatskih cjelina. Vježbe za otklanjanje grešaka koje se javljaju u govoru učenika.
Intoniranje rečenice: ton i jačina glasa u izgovaranju rečenice: isticanje riječi u rečenici (rečenični akcent) intonacijsko podešavanje glasa u izgovaranju izjavne, upitne, usklične i zapovjedne rečenice; izgovaranje jesnog i niječnog oblika rečenice; važnost brzine i stanke u govoru.
Lektira
Poezija
Izbor iz poezije D. Radović i D. Lukić
Pozno jesenje jutro, I. Sekulić
More u snu, Kad se voli u školi, (izbor), T. Kolumbić
Ljeto u ravnici, S. Femenić
Što se od vode pravi, Karneval, (izbor), Z. Balog
Osmijeh, B. Prosenjak
Riječi, Z. Kolarić-Kišur
Tvoja staza, Noćna bajka, (izbor), R. Zvrko
Moje igračke, Nosim sve torbe a nisam magarac, (izbor), D. Tadijanović
Smješko Snježić, M. Mimica
Ako ti leži, Z. Golob
Ptići, T. Ujević
I ja volim prirodu, M. S. Mađer
Šum šumi, M. Taritaš
Izbor iz poezije G. Krklec i Dobriša Cesarić
Proza
Bajka o belom konju, S. Raičković
Bosonogi i nebo, B. Crnčević
Početak plovidbe, Z. Krilić
Kad odrastem, bit ću... S. R. Čajavec
Kako su se jazavac i zec sudili, narodna basna
Gradski i poljski miš, J. de la Fontaine
Mala vila, Žabica kraljica hrvatska narodna bajka
Zimske večeri, Božić, Berba, (izbor) J. Truhelka
Zlatne cipelice, V. Stahuljak
Ukradeno sunce, J. Cvrtila
Strašilo zimi zebe i samuje, N. Iveljić
S biciklom nikad nisi sam, S. Pilić
Parkirana pripovijetka, B. Pašagić
Košulja sretnog čovjeka, I. Calvino
Ključić oko vrata, N. Pulić
Pipi Duga Čarapa, A. Lindgren
Emil i detektivi, E. Kästner
Bajka o ribaru i ribici, A. S. Puškin
Šuma Striborova, l. Brlić-Mažuranić
Petar Pan, J. Barrie
Družba Pere Kvržice, M. Lovrak
Heidi, J. Spyri
Igrokazi
Uoči rođendana, A. Gardaš
Pliva patka preko Save, nosi pismo navrh glave, D. Grundler
Stižu maškare, N. Iveljić
Dopunski izbor
Pored navedenih djela, nastavnik i učenici slobodno biraju najmanje dva, a najviše još četiri djela za odradbu.
Znanstveno-popularni i informativni tekstovi
Izbor iz knjiga, enciklopedija i časopisa za djecu.
Čitanje teksta
Čitanje naglas i u sebi kao uvod u razgovor o tekstu. Usmeno čitanje s ranije danim zadatcima; otkrivanje karakteristika likova (postupci, riječi, izgled, osobine), radnji događaja, prirodnih pojava i opisa; uočavanje jezično-stilskih slika.
Čitanje usklađeno vrsti i prirodi teksta (lirski, epski, dramski, znanstveno-popularni, novinski, ...). Poticanje učenika na varijacije u ritmu, jačini i boji glasa i logične stanke pri čitanju.
Usmjereno čitanje u sebi: brzo savladavanje sadržine, traženje odgovarajućih podataka o liku, stanju, osjećanjima i načinu njihovog prikazivanja.
Kazivanje naizust naučenih dijelova.
Tumačenje teksta
Uočavanje i tumačenje tijeka radnje, glavnih likova i osnovnih poruka u književnom djelu. Uočavanje važnih pojedinosti u opisu prirode (otkrivanje čulnih draži: vizualnih, akustičkih, kinetičkih, taktilnih, mirisnih i drugih). Ukazivanje na slikovita mjesta, izraze i riječi kojima su izazvani pojedini utisci u proznim i poetskim tekstovima.
Uočavanje i imenovanje sadržinskih cjelina u proznim tekstovima, stvaranje plana. Zapažanje faktora koji u raznim situacijama djeluju na postupke glavnih junaka (vanjske i društvene okolnosti, unutarnji poticaji - osjećanja, namjere, želje). Uočavanje i tumačenje izraza, riječi i dijaloga kojima su prikazani postupci, sukobi, dramatične situacije i njihovi uzroci, rješenja i posljedice.
Osnovne karakteristike pripovijetke, bajke, basne i stripa.
Pri obradbi književnih djela savladavaju se pojmovi: ritam (intonacija, jačina, tempo, stanka, boja glasa); domoljubna pjesma; tema; osnovni elementi pjesničkoga jezika; pripovjedač, kronološki redoslijed događaja; pejzaž.
Književni pojmovi:
Poezija
Ritam; naglašeni i nenaglašeni slogovi; srok ili rima; motivi ili pojedinosti u pjesmi. Pjesnička slika.
Poređenje.
Lirska pjesma, šaljiva pjesma, domoljubna pjesma - osnovna obilježja.
Proza
Tijek radnje: povezanost događaja s mjestom, vremenom i likovima.
Priča, događaj, mjesto i vrijeme zbivanja. Ideja, tema.
Personifikacija.
Književni lik: izgled, osnovne etičke osobine i postupci, odnosi među likovima.
Piščev govor i govor likova.
Razgovor, dijalog, monolog, opis, pripovijedanje.
Bajka, basna, vijest, pripovijetka.
Igrokazi
Radnja, likovi i glumac. Scenski prostor.
Funkcionalni pojmovi
Poticanje učenika da shvataju i savladavaju pojmove: pripovijedanje, opisivanje, mašta, dijalog, lik, junak; glavno, sporedno; dojam, raspoloženje, interes; okolnost, situacija, ispoljavanje; poticaj, uvjet, poređenje, procjenjivanje, tvrdnja, dokaz, zaključak; divljenje, oduševljenje, ljubav (prema čovjeku, domovini, radu, prirodi); privlačnost, iskrenost, pravičnost, plemenitost, ugrožavanje, zaštita okoliša i radnog okruženja.
Osnovni oblici usmenog i pismenog izražavanja
Pričanje o događajima i doživljajima, stvarnim i izmišljenim. Pričanje na temelju danih (tematskih) riječi - individualno i po zajedničko sačinjenom planu u vidu teza. Pričanje prema samostalno odabranoj temi. Nastavljanje priče potaknuto danim početkom predstavljenog slikom ili tekstom.
Prepričavanje sadržine tekstova, filmova, kazališnih predstava, radijskih i televizijskih emisija za djecu - slobodno detaljno prepričavanje, detaljno prepričavanje po zajedničkom planu, prepričavanje sadržaja u cjelini i po dijelovima; sažeto prepričavanje po zajedničkom i samostalno sačinjenom planu za prepričavanje. Prepričavanje najljepšeg mjesta. Opisno i sažeto prepričavanje. Izmjena gramatičkog lica pri prepričavanju (on - ja, ja - on).
Opisivanje složenijih predmeta iz izravne okolice (alatke, sportski rekviziti, kućanski aparati); prostora u kome se učenik kreće (dom, škola, dvorište, ulica); pojedinosti u prirodi i prirodne pojave (ravnica, brdo, jezero, oluja, mećava); životinja, na temelju slike; ljudi i prirode: vanjska obilježja osobe koja se opisuje (fizički portret), njezine glavne karakterne crte (duhovni profil) i ponašanje u konkretnim životnim okolnostima (postupci, reakcije, govor). Skupna i samostalna promatranja prirode (šetnja, izlet, posjet, dokumentarni film) na temelju kojih se uvježbava opisivanje uočljivih i zanimljivih pojedinosti koje su međusobno povezane. Samostalno biranje motiva i izdvajanje detalja koji učenika posebno zaokupljuju i potiču na opisivanje - najčešće u pismenom obliku. Uvježbavanje planskog pristupa u opisivanju. Osobni izbor predmeta za opisivanje - slobodno ili po utvrđenom planu. Opisivanje biljaka i životinja na temelju izravnog promatranja.
Izvješće sažeto informiranje o sebi, kratak životopis. Izvješćivanje o obavljenom ili neobavljenom zadatku u školi ili kod kuće - u obliku odgovora na pitanja.
Vježbe u građenju izvedenih i složenih riječi. Vježbe u iznalaženju i zamjeni sinonima.
Uočavanje semantičke funkcije akcenta u riječima istog glasovnog sustava i različitog akcenta.
Usmena i pismena vježbanja
Ortoepske vježbe: pravilan izgovor riječi, iskaza, rečenica, poslovica, kraćih tekstova, slušanje zvučnih zapisa, snimanje čitanja, analiza snimke i odgovarajuće vrednovanje.
Ortografske vježbe: prepisivanje teksta, provjeravanje i vrednovanje urednosti i čitljivosti pisanja uz primjenu pravopisnih pravila. Prepisivanje teksta s danim zadatkom.
Diktati s predusretanjem grešaka, za primjenu pravopisnih pravila, s dopunjavanjem, autodiktat, izborni diktat, kontrolni diktat, slobodni diktat.
Leksičke i semantičke vježbe: osnovno i preneseno/figurativno građenje riječi, formiranje porodica riječi, sinonimi, antonimi, riječi s umanjenim i uvećanim značenjem, uočavanje semantičke funkcije akcenta, neknjiževne riječi i njihova zamjena književnim jezičnim standardom.
Sintaksičke i stilske vježbe: dopuna iskaza različitim mogućnostima u skladu s ponuđenom govornom situacijom, proširivanje rečenice dopunom osobnog tona, sažimanje rečenice radi pojačanja njene informativne moći i dr.
Intonacijsko podešavanje glasa u izgovora pojedinih rečenica (rečenice po značenju: izjavne, upitne i usklične te zapovjedne) ili nekih njihovih dijelova (rečenični akcent). Uvježbavanje podešavanja reda riječi prema komunikativnim potrebama u kontekstu.
Odgonetanje i rješavanje rebusa.
Kazivanje naizust naučenih tekstova (poezije, proze i igrokaza).
Uvježbavanje tehnike pisanja pismenog sastavka; analiza teme i određivanje njezinog težišta, promatranje, uočavanje i izbor građe; raspoređivanje pojedinosti; elementi kompozicije.
JEZIK (slovnica i pravopis)
U nastavi jezika učenici se osposobljuju za pravilnu usmenu i pismenu komunikaciju standardnim hrvatskim jezikom. U okviru vježbi slušanja, govorenja, čitanja i pisanja, učenici zapažaju jezične pojave bez njihovog imenovanja.
Stupnjevitost se osigurava samim izborom i rasporedom nastavnih sadržaja, a konkretizacija stupnja obrade, kao vrsta upute za nastavnu praksu u pojedinim razredima naznačena je opisno formuliranim zahtjevima: zapažanje, uočavanje, savlađivanje, pojam, prepoznavanje i dr.
Selektivnost se ostvaruje izborom najosnovnijih jezičnih zakonitosti i informacija o njima.
Takvim pristupom jezičnoj građi u programu, nastavnici se usmjeravaju na tumačenje gramatičkih kategorija koje se zasnivaju na njihovoj funkciji koju su učenici u prijašnjim razredima uočili i njome ovladali u jezičnoj praksi. Stupnjevitost i selektivnost u programu gramatike najbolje se uočavaju na sadržajima sintakse i morfologije od prvog do osmog razreda. Isti principi su dosljedno provedeni i u ostalim oblastima jezika.
Elementarne informacije iz morfologije počinju se učenicima davati od drugog razreda i stupnjevito se iz razreda u razred proširuju i produbljuju. Od samog početka učenike treba navikavati na uočavanje osnovne morfološke kategorije.
Programske sadržaje iz akcentologije ne treba odražavati kao posebne nastavne jedinice. Ne samo u nastavi jezika, već i u nastavi čitanja i jezične kulture, učenike treba u svakom razredu uvoditi u programom predviđene standardne akcentske norme a stalnim vježbanjem učenika treba navikavati da čuju pravilno akcentiranu riječ.
Pravopis se savladava putem sistematskih vježbi, elementarnih i složenih vježbi koje se organiziraju često, raznovrsno i različitim oblicima pismenih vježbi. Pored toga učenike vrlo rano treba upućivati na služenje pravopisnim rječnikom.
U nastavi gramatike treba primjenjivati postupke:
- poticanje svjesne aktivnosti i misaonog osamostaljivanja učenika;
- suzbijanje misaone inercije i učeničkih imitatorskih sklonosti;
- zasnivanje težišta nastave na temeljnim vrijednostima;
- uvažavanje situacijske uvjetovanosti jezičnih pojava;
- otkrivanje stilske funkcije, odnosno izražajnosti jezičnih pojava;
- sistematska i osmišljena vježbanja u govoru i pisanju;
- njegovanje primjerenog znanja i umijeća;
- korištenje prikladnih ilustracija određenih jezičnih pojava.
U nastavi jezika nužno je promatrati jezične pojave u životnim jezičnim okolnostima koje su uvjetovale njihovo značenje. Učenike valja uputiti na pogodne tekstove i govorne situacije u kojima se određena jezična pojava prirodno javlja i pokazuje. Tekstovi bi trebali biti poznati učenicima, treba ih pročitati i o njima razgovarati s učenicima.
Nastavnik uvijek treba imati na umu presudnu ulogu vježbanja tj. nastavno gradivo nije savladano dok se dobro ne uvježba.
Metodika nastave jezika upućuje na nastavu materinskog jezika u kojoj što prije treba prevazići razine prepoznavanja i reprodukcije, a strpljivo i uporno njegovati više oblike znanja i umijeća - primjenjivost stvaralaštva u nastojanjima u nastavnoj praksi udovoljavati takvim zahtjevima, funkcionalno je u svakoj pogodnoj prilici znanje iz gramatike staviti u funkciju tumačenja teksta, čime se ono uzdiže od prepoznavanja i reprodukcije na razinu umijeća i praktične primjene.
Učenike kontinuirano treba poticati da svoja znanja o jeziku povezuju s komunikativnim govorom. Jedan od izrazito funkcionalnih postupaka u nastavi gramatike jesu vježbanja utemeljena na korištenju primjera iz izravne govorne prakse, što nastavu u gramatici približava životnim potrebama u kojima se primijenjeni jezik pojavljuje kao svestrana motivirana ljudska aktivnost.
Situacije u kojima se ispoljavaju određene jezične pojave, može i sam nastavnik postaviti učenicima, te ih spretno podsjećati na njihovo iskustvo, a oni će kazivati ili pisati kako u izazovnim prilikama govorno reagiraju.
Obradba novih nastavnih jedinica podrazumijeva primjenu sljedećih metodičkih radnji:
- korištenjem pogodnog polaznog teksta na kojemu se uviđa i objašnjava odgovarajuća jezična pojava;
- korištenje iskaza govornih situacija;
- poticanje učenika na doživljaj polaznog teksta i shvatanje u cijelosti i u pojedinostima;
- utvrđivanje i obnavljanje znanja o poznatim jezičnim pojavama i pojmovima koji izravno doprinose boljem i lakšem shvatanju novog gradiva;
- upućivanje učenika na uočavanje primjera jezičnih pojava u tekstu koja su predmet spoznaje;
- spoznaja bitnih svojstava jezične pojave;
- sagledavanje jezičnih činjenica s raznih stanovišta;
- ilustriranje i grafičko predstavljanje jezičnih pojava i njihovih odnosa;
- definiranje jezičnog pojma;
- prepoznavanje, objašnjavanje i primjena spoznatog gradiva u novim okolnostima;
- utvrđivanje, obnavljanje i primjena stečenih znanja i umijeća.
Navedene metodičke radnje međusobno se dopunjuju i prožimaju a ostvaruju se sukcesivno i sinkronoj postavci.
Književnost
Uvođenje najmlađih učenika u svijet književnosti, ali i ostalih predstavlja iznimno odgovoran nastavni zadatak. Upravo na ovom stupnju školovanja stječu se osnovna i ne malo važna znanja, umijeća i navike od kojih će u dobroj mjeri ovisiti ne samo učenička književna kultura već i njegova opća kultura na kojoj se temelji ukupno obrazovanje svakog školovanog čovjeka.
Lektira
Ukinuta je neprirodna i nepotrebna podjela na domaću i školsku lektiru, pa tako izvori za obradbu tekstova iz lektire, pored čitanki, postaju knjige lektire za određeni uzrast i sva ostala pristupačna literatura.
Dana je lektira za određen uzrast, razvrstana po književnim rodovima - poezija, proza i igrokazi, te se može pratiti odgovarajuća i razložna proporcija i imati uvid u to.
Učitelj ima načelnu mogućnost ponuđene tekstove prilagođavati nastavnim potrebama u svojemu razredu, ali je obvezan i na slobodan izbor iz narodne usmene književnosti i tzv. neknjiževnih tekstova, prema programskim zahtjevima.
Razlike u ukupnoj umjetničkoj i informativnoj vrijednosti pojedinih tekstova utječu na odgovarajuća metodička rješenja (prilagodba čitanja vrsti teksta, opseg tumačenja teksta u zavisnosti od složenosti njegove unutarnje strukture, povezivanje i grupiranje s odgovarajućim sadržajima iz drugih predmetnih područja - gramatike, pravopisa i druge jezične kulture i sl.)
Učitelju je dana mogućnost i dopunskog izbora tekstova u skladu s nastavnim potrebama i interesima konkretnog đačkog kolektiva s kojim ostvaruje program.
Čitanje teksta
Tumačenje teksta zasniva se na njegovom čitanju, doživljavanju i razumijevanju. Pri tome je kakvoća shvatanja poruka i izravno uvjetovana kakvoćom čitanja. Zato su razni oblici usmjerenog čitanja preduvjet da učenici u nastavi stječu saznanja i uspješno se uvode u svijet književnog teksta.
Izražajno čitanje njeguje se sustavno, uz stalno povećanje zahtjeva i nastojanje što bolje iskoristiti sposobnosti učenika za postizanjem visoke kvalitete u vještini čitanja. Vježbanja u izražajnom čitanju izvode se planski i uz solidno nastavnikovo i učenikovo pripremanje. U okviru svoje pripreme nastavnik pravovremeno odabira pogodan tekst i studiozno proučava one njegove osobenosti koje utječu na prirodu izražajnog čitanja.
Izražajno čitanje uvježbava se na tekstovima različite sadržine i oblika. Posebna pozornost posvećuje se emotivnoj dinamici teksta, njegovoj dramatičnosti i govorenju iz perspektive pisca i pojedinih likova.
U odjeljenju treba osigurati odgovarajuće uvjete za čitanje i kazivanje. U odjeljenju stvoriti dobru slušateljsku publiku, zainteresiranu i sposobnu za kritičko i objektivno procjenjivanje kakvoće čitanja i kazivanja. Posredstvom audio snimki učenicima treba povremeno omogućiti da čuju svoje čitanje i kritički osvrt na svoje umijeće.
Čitanje u sebi je najproduktivniji oblik stjecanja znanja pa mu se u nastavi poklanja posebna pozornost. Ono je uvijek usmjereno i istraživačko; pomoću njega se učenici osposobljuju za svakodnevno stjecanje informacija i za učenje.
Vježbe čitanja u sebi izravno se uklapaju u ostale oblike rada i uvijek su u funkciji svestranijeg stjecanja znanja i razumijevanja ne samo književnog djela, već i svih osmišljenih tekstova.
Kakvoća čitanja u sebi potiče se ranijim usmjeravanjem učenika na tekst i davanjem odgovarajućih zadataka, a potom i obvezatnim provjeravanjem razumijevanja pročitanog teksta, odnosno ostvarenja dobivenih zadataka. Informativno, produktivno i analitično čitanje najuspešnije se potiču samostalnim istraživačkim zadatcima koji se učenicima daju u pripremnom postupku za obradbu teksta ili obradbu saržaja iz gramatike i pravopisa. Tim putem se unapređuju logika i brzina čitanja, a osobito brzina shvatanja pročitanog teksta, čime se učenici osposobljuju za samostalno učenje.
Izražajno kazivanje naizust naučenih tekstova i ulomaka u prozi ili stihu značajan je oblik rada u razvijanju govorne kulture učenika. Valja imati u vidu da je uvjerljivo govorenje proznog teksta polazna osnova i nužan uvjet za prirodno i izražajno kazivanje stihova. Zato je poželjno da se povremeno, na istom satu naizmjenično uvježbava i uspoređuje govorenje tekstova u prozi i stihu.
Uspjeh izražajnog kazivanja znatno zavisi od načina učenja i logičkog savlađivnja teksta. Ako se mehanički uči, kao što to ponekad biva, stječeni automatizam se prenosi i na način kazivanja. Zato je poseban zadatak nastavnika učenike navikavati na osmišljeno i interpretativno čitanje teksta napamet.
Tumačenje teksta
S odbradbom teksta počinje se poslije uspješnog čitanja naglas i čitanja u sebi. Književnoumjetničko djelo se čita, prema potrebi i više puta, sve dok ne izazove odgovarajuće dojmove i doživljaje koji su nužni za daljnje upoznavanje i proučavanje teksta. Razni oblici ponovljenog i usmjerenog čitanja djela u cjelini ili njegovih odlomaka, obvezatno će se primjenjivati u obradbi lirske pjesme i kraće proze.
Pri obradbi teksta primjenjivat će se u većoj mjeri jedinstvo analitičkih i sintetičkih postupaka i gledišta. Važne pojedinosti, elementarne slike, ekspresivna mjesta i stilsko - jezični postupci neće se promatrati kao usamljene vrijednosti, već ih treba sagledavati kao funkcionalne dijelove viših cjelina i tumačiti u prirodnom međusobnom djelovanju s drugim umjetničkim faktorima. Književnom djelu pristupa se kao složenom i neponovljivom organizmu u kojemu je sve uvjetovano uzročno - posljedičnim vezama potaknuto životnim iskustvom i uobličenom stvaralačkom maštom.
Učenike treba revnosno navikavati da svoje dojmove, stavove i sudove o književnom djelu podrobnije dokazuju činjenicama iz samog teksta i tako ih osposobljavati na samostalan iskaz, istaživačku djelatnost i zauzimanje kritičkih stavova prema proizvoljnim ocjenama i zaključcima.
Nastavnik će imati u vidu da je tumačenje književnih dijela u načelu predteorijsko te nije uvjetovano poznavanjem stručne terminologije. To, svakako ne smeta stručno zasnovanom razgovoru i izvedenom s puno inventivnosti i istraživačke radoznalosti.
Obradba književnog djela treba biti protkana rješavanjem problemskih pitanja koja su potaknuta tekstom i umjetničkim doživljajem. Na taj način stimulira se učenička radoznalost, svjesna aktivnost i istraživačka djelatnost, svestranije će se upoznati djelo i pružati mogućnost za afirmaciju učenika u radnom procesu.
Mnogi tekstovi zahtjevaju lokalizaciju, često i višestruku. Situiranje teksta u vremenske, prostorne i društvenopovijesne okvire, davanje nužnih podataka o piscu i nastanku dijela, kao i obavještenja o bitnim sadržajima koji prethode ulomku - sve su to uvjeti bez kojih se u brojnim slučajevima tekst ne može intenzivno doživjeti i pravilno shvatiti.
Metodika nastave književnosti, već nekoliko desetljeća, teorijski i praktično, razvija i stalno usavršava nastavnikov i učenikov istraživački, pronalazački i stvaralački odnos prema kjiževnoumjetničkom djelu. Književnost se u školi ne predaje i ne uči, već čita, prihvaća, u njoj se uživa i o njoj raspravlja. To su načini u nastavi književnosti koja razvija učeničke istraživačke i stvaralačke sposobnosti, kritičko mišljenje i umjetnički ukus, pojačava i kultivira literarni, jezični i životni senzibilitet.
Moderna suvremena organizacija nastave podrazumijeva aktivnu ulogu učenika u nastavnom procesu. Učenik ne smije biti pasivan slušatelj koji će u određenom trenutku reproducirati naučeno gradivo, odnosno nastavnikova predavanja, već on mora biti aktivan subjekt koji istraživački i stvaralački sudjeluje u proučavanju književnoumjetničkih ostvarenja.
Učenička aktivnost treba prolaziti kroz sve tri radne etape: prije sata, tijekom i poslije. U svim etapama učenik se mora sustavno navikavati na samostalna rješavanja brojnih pitanja i zadataka tijekom čitanja i proučavanja djela, koji će ga u punoj mjeri angažirati, pružiti mu zadovoljstvo i probuditi istraživačku radoznalost. Takvi zadatci bit će najbolja motivacija za rad, što je osnovni uvjet u ostvarivanju predviđenih interpretativnih dometa. Nastavnik postavlja zadatke koji učenika potiču na uočavanje, otkrivanje, istraživanje, procjenjivanje i zaključivanje. Nastavnikova uloga je u osmišljenoj pomoći učeniku koja ga potiče i usmjerava, nastojeći razviti i razvijati njegove individualne sklonosti i sposobnosti, kao i adekvatno vrednovanje učeničkih napora i rezultata u svim oblicima tih aktivnosti.
Proučavanje književnoumjetničkog djela je složen proces koji započinje nastavnikovim i učenikovim pripremanjem (motiviranje učenika za čitanje, doživljavanje i proučavanje umjetničkog teksta, čitanje, lokaliziranje, istraživački pripremni zadatci) za tumačenje djela, svoje najproduktivnije vidove dobija u interpretiranju književnog djela na nastavnom satu, a u oblicima funkcionalne primjene stječenih znanja i umijeća nastavlja se i poslije sata: u produktivnim ponavljanjima znanja o obrađenom nastavnom gradivu, u poredbenim izučavanjima književnoumjetničkih djela i istraživačko interpretativnim pristupima novim književnoumjetničkim ostvarenjima. Središnje etape procesa proučavanja književnoumjetničkog djela u nastavi jesu metodološko i metodičko zasnivanje interpretacije i njezino razvijanje na nastavnom satu.
U zasnivanju i razvijanju nastavne interpretacije književnoumjetničkog djela osnovno metodološko opredjeljenje treba biti pretežita usmjerenost interpretacije prema umjetničkom tekstu.
Uz navedena metodološka opredjeljenja nastavna interpretacija književnoumjetničkog djela treba udovoljiti zahtjevima koje joj postavlja metodika nastavne književnosti: biti originalna, estetski motivirana, svestrano usklađena s nastavnim ciljevima i značajnim didaktičkim načelima, imati vlastitu koherentnost i postupnost, a metodološka i metodička postupanja na svakoj dionici interpretiranja ostvaruje jedinstvo analize i sinteze.
U okviru osnovnog metodološkog orjentiranja, nastavno interpretiranje književno umjetničkog djela u najvećoj mjeri treba biti usmjereno prema umjetničkom tekstu, primat pripada opredjeljenju da se dinamika interpretiranja usklađuje s vodećim umjetničkim vrijednostima književnog ostvarenja, tako što će one biti faktori objedinjavanja interpretativnih tokova kroz svijet djela. Jedno od najvažnijih načela koje poštiva tako zasnovana i opredijeljena nastava interpretacije jest udovoljavanje zahtjevu da se tumačenjem vodećih vrijednosti obuhvati, odnosno prouči, djelo u cjelosti. Budući da su objedinjena postavka i odnosi svestranih međusobnih prožimanja prirodne danosti umjetničkih čimbenika u djelu, tumačenjem vodećih umjetničkih vrijednosti obuhvataju se i upoznaju i svi bitni drugi čimbenici umjetničke strukture među kojima svaki u interpretiranju dobija onoliko mjesta koliko mu pripada u skladu s udjelom koji ima u općoj umjetničkoj vrijednosti djela. U nastavnoj interpretaciji književnoumjetničkog djela objedinjavajući i sintetički čimbenici mogu biti: umjetnički doživljaji, tekstovne cjeline, važni strukturni elementi (tema, motivi, umjetničke slike, fabula, siže, književni likovi, poruke, motivacijski postupci, kompozicija) jezično-stilski postupci i literarni problemi.
Književni pojmovi
Književne pojmove učenici će upoznavati uz obradbu odgovarajućih tekstova i pomoću osvrta na ranije učeničko iskustvo.
Funkcionalni pojmovi
Funkcionalni pojmovi se ne obrađuju posebno, već se tijekom nastave ukazuje na njihovu primjenu značenja. Učenici ih spontano savladavaju u procesu rada, u tekućim informacijama na satovima, a uz paralelnu nazočnost riječi i njome označenog pojma. Potrebno je samo poticati učenike da navedene riječi razumiju i shvate i da ih primijenjuju u odgovarajućim situacijama. Ako, naprimjer, na zahtjev uoče i objasne okolnosti koje utječu na ponašanje nekog lika i učenik navede te okolnosti, onda je to znak i provjera da je taj pojam i odgovarajuću riječ shvatio u potpunom značenju.
U usmenom i pismenom izražavanju uzgredno će se provjeravati shvataju li učenici pravilno i upotrebljuju riječi: uzrok, uvjet, situacija, poruka, odnos i sl. Tijekom obdradbe književnih dijela, kao i okviru govornih i pismenih vježbi, nastojat će se da učenici otkrivaju što više osobina, osjećanja i duševnih stanja pojedinih likova, pri čemu se te riječi bilježe i tako spontano bogati rječnik funkcionalnim pojmovima.
Operativni zadaci za relizaciju nastavnih sadržaja ovog područja jasno ukazuju da je kontinuitet u svakodnevnom radu na bogaćenju učeničke jezične kulture jedna od primarnih metodičkih obaveza. Pravilna artikulacija svih glasova i grafički uzorna uporaba pisma, napuštanje lokalnog govora i navikavanje na standardni književni jezik u govoru, čitanju i pisanju, osposobljavanje za slobodno prepričavanje, pričanje i opisivanje i uz funkcionalnu primjenu savladanih i pravopisnih pravila, raznovrsna usmena i pismena vježbanja koja imaju za cilj bogaćenje učeničkog rječnika, sigurno ovladavanje rečenicom kao osnovnom govornom kategorijom i ukazivanje na stilske vrijednosti uporabe jezika u govoru i pisanju i dr. - osnovni su nastavni zadatci u ostvarenju programskih sadržaja iz jezične kulture.
Do trajnog i funkcionalnog usvajanja jezičnih pojmova put vodi preko brojnih i raznovrsnih usmenih i pismenih jezičnih ispoljavanja učenika, a to su najčešće: jezične igre, vježbe, zadatci, tekstovi i sl. Učenika valja osposobiti za samostalno, uvjerljivo i dopadljivo opisivanje one životne pojave jezičnim opisom (deskripcijom) koje postaju najprepoznatljivije (predmeti, biljke, životinje, ljudi, pejzaž, enterijer i dr.). Zato se opisivanje kao programski zahtjev javlja u sva četiri razreda. A ostvaruje se, prihvaća kao znanje i umijeće primjenom onih oblika koji će efikasnim, ekonomičnim i funkcionalnim postupanjima u nastavnim okolnostima učenika i jezičnu kulturu učiniti pouzdanom i trajnom. A to su: govorne vježbe, pismene vježbe (ili osmišljeno konbiniranje govora i pisanja), pismeni radovi, izražajno kazivanje umjetničkih opisnih tekstova, autodiktat i sl. A to vrijedi, u manjoj ili većoj mjeri, i za sve ostale vrste umjetničkog jezičnog izražavanja.
Osnovni oblici usmenog i pismenog izražavanja u mlađim razredima predstavljaju temeljne programske sadržaje za stjecanje, usavršavanje i njegovanje valjane i pouzdane jezične kulture najmlađeg učenika.
Prepričavanje raznovrsnih sadržaja predstavlja najjednostavniji način učeničkog jezičnog ispoljavanja u nastavnim okolnostima. Sadržaje koje će učenici prepričavati obuhvaćaju tekstove iz čitanki i iz dragih medijskih oblasti. Potom učenike treba pravovremeno motivirati, poticati i usmjeravati na ovaj vid jezičnog izražavanja, a to znači omogućiti im da se samostalno pripreme za prepričavanje, ali u koje će istovremeno biti integrirani i odgovarajući programski zahtjevi. Valja, zatim, voditi računa o tome da se prepričavaju samo oni sadržaji koji su ranije protumačeni/analizirani ili o kojima se s učenicima vodio makar pristupni razgovor. Prepričavanje, kao i sve ostale vidove učeničkog izražavanja, treba na odgovarajući način vrednovati (najbolje u razredu i uz svestrano sudjelovanje učenika i uz podršku učitelja).
Pričanje u odnosu na prepričavanje jest složeniji oblik jezičnog izražavanja učenika, jer dok je prepričavanje uglavnom reproduciranje pročitanog, odslušanog ili viđenog sadržaja, pričanje predstavlja osoben vid stvaralaštva koji se oslanja na ono što je učenik doživio ili proizveo u svojoj stvaralačkoj mašti. Zato pričanje traži poseban intelektualni napor i jezičnu izgrađenost, te učenika svestrano angažira: u izboru tematske građe i njezinih važnih pojedinosti, u komponiranju odabranih detalja i u načinu jezičnog uobličavanja svih strukturnih elemenata priče. Metodički pristup ovom značajnom obliku usavršavanja i njegovanja učeničke jezične kulture u osnovi je isti kao kod prepričavanja (valjano funkcionalno lokaliziranje u planovima rada, osmišljeno povezivanje sa srodnim sadržajima iz ostalih predmetnih područja, a osobito s čitanjem i tumačenjem teksta, osmišljeno i inventivno motiviranje, usmjeravanje i poticanje učenika na pričanjem ostvare što svestrajniju misaonu i jezičnu perspektivu, umješno vrednovanje učeničkih domašaja u pričanju i dr,). Posebno treba voditi računa da pričanje u funkciji čitanja i tumačenja teksta (u tzv. uvodnom dijelu sata) ne preraste u shematizirano i površno nabrajanje/imenovanje određenih pojavnosti a pritom se ne zanemari individualni pristup učenika danoj predmetnosti, te izostane stvaranje priče kao cjelovite mentalne predstave, dostatno prepoznatljive i valjano, misaono i jezično uobličene.
Opisivanje je najsloženiji oblik jezičnog izražavanja na razini najmlađih razreda. Dok je za prepričavanje osnova određen sadržaj, za pričanje neko događanje, doživljaj, za opisivanje nisu nužne neke posebne okolnosti jer se ono koristi kad god se dođe u dodir s pojavnostima koje u svakodnevnom jezičnom komuniciranju mogu skrenuti pozornost na sebe. Učenike treba osposobiti na pažljivo promatranje, uočavanje, otkrivanje, zapažanje, uspoređivanje, pa tek tada danu predmetnost misaono zaokružiti i jezično uobličiti. Učenike treba poticati i usmjeravati da iz složenog procesa opisivanja najprije savladaju neka opća mjesta kojima se mogu služiti dok se ne osposobe za samostalni i individualni pristup ovom zahtjevnom jezičnom obliku. Učenici tebaju naučiti lokalizirati ono što opisuju (vremenski, prostorno, uzročno), uočavati, izdvajati i zaokruživati važna svojstva/osobine (vanjske i uvjetno unutarnje) i odrediti se prema promatranoj predmetnosti (prvi pokušaji formiranja osobnog stava/odnosa prema danoj pojavi). Isto tako, nužna je pouzdana procjena planiranja vježbi u opisivanju s usmjerenjima/poticanjima u odnosu na ona vježbanja u kojima može doći do izražaja učenička samostalnost i individualnost. Kako se opisivanje dovodi vrlo često u vezu s čitanjem i tumačenjem teksta, potrebno je stalno usmjeravati učeničku pozornost na ona mjesta koja obiluju opisnim elementima, a posebice kada se opisuju predmeti, enterijer, biljke i životinje, književni likovi, pejzaž i sl., jer su to i najbolji obrasci za spontano savladavanje opisivanja kao trajne vještine u jezičnom komuniciranju. Budući da je za opisivanje potreban veći misaoni napor i dulje vrijeme za ostvarenje zamisli treba prednost dati pismenoj formi opisivanja nad usmenom. Ostali opći metodički pristupi ovom značajnom obliku jezičnog izražavanja isti su ili slični kao i kod prepričavanja i kod pričanja (od planiranja, preko realiziranja planiranih aktivnosti, do vrednovanja postignutog i funkcionalnog povezivanja sa srodnim sadržajima kakvi su usmena i pismena vježbanja za stjecanje, usavršavanje i njegovanje jezične kulture učenika).
Usmena i pismena vježbanja, zamišljena su kao dopuna osnovnih oblika jezičnog izražavanja, počevši od najjednostavnijih, preko složenijih (leksičke, semantičke, sintaksičke vježbe, ostale vježbe za savladavanje uzornog govora i pisanja), do najsloženijih (domaće pismene zadaće i njihovo čitanje i vrednovanje na satu). Svaka od programiranih vježbi planira se i ostvaruje u onom nastavnom kontekstu u kojemu se javlja potreba za funkcionalnim savladavanjem dane jezične pojave ili utvrđivanja, obnavljanja ili sistematiziranja znanja i primjene tih znanja u konkretnoj jezičnoj situaciji. To znači da se ove vježbe ne realiziraju na posebnim nastavnim satima, već se planiraju u sklopu osnovnih oblika jezičnog izražavanja (prepričavanje, pričanje, opisivanje) ili odgovarajućih programskih sadržaja ostalih predmetnih područja (čitanje i tumačenje teksta, gramatika i pravopis, osnove čitanja i pisanja).
Godišnji fond sati: |
180 |
Sedmični fond sati: |
5 |
Opći cilj nastave Bosanskoga jezika
Temeljni cilj nastave Bosanskoga jezika je osposobiti učenike za jezičku komunikaciju koja im omogućava ovladavanje sadržajima svih nastavnih predmeta i uključivanje u cjeloživotno učenje, razvijanje jezičke i književne sposobnosti, kulture čitanja i njegovanja bosanskoga jezika i književnosti. Ostvarivanje svrhe nastave Bosanskoga jezika uključuje ovladavanje standardnim jezikom, a doprinosi:
- razvijanju jezičko-komunikacijskih sposobnosti pri govornoj i pisanoj upotrebi jezika u svim funkcionalnim stilovima;
- razvijanju literarnih sposobnosti, čitalačkih interesa i kulture;
- razvijanju svijesti o važnosti znanja bosanskoga jezika;
- razvijanju poštovanja prema jeziku bošnjačkog naroda, njegovoj književnosti i kulturi;
- osposobljavanju učenika za samostalno služenje knjigom;
- pripremi učenika za aktivan društveni život u multikulturalnom okruženju;
- razvijanju sposobnosti za permanentno usavršavanje i korištenje novih znanja;
- osposobljavanju učenika za pravilno usmeno i pismeno izražavanje standardnim jezikom;
- uvođenju učenika u osnove obrazovanja i opće kulture;
- razvijanju ljubavi i poštovanja prema kulturnoj baštini svih naroda i narodnosti;
- svestranom razvoju učenikove ličnosti;
- razvijanju sposobnosti pravilnog i smislenog govora;
- stvaranju interesovanja i potrebe za sadržajima medijske kulture.
Opći zadaci nastave Bosanskoga jezika
Nastava Bosanskoga jezika treba da:
- izgrađuje opću kulturu učenika i razvija interesovanje za kontinuirano obrazovanje;
- razvija ljubav prema maternjem jeziku i potrebe da se on njeguje i unapređuje;
- omogući učenicima postupno upoznavanje jezičkih pojava i pojmova, ovladavanje normativnom gramatikom i stilskim mogućnostima bosanskoga jezika;
- razvija pozitivna svojstva i estetski ukus učenika;
- osposobljava učenike za razumijevanje i usvajanje moralnih načela;
- osposobljava učenike za aktivan društveni rad;
- razvija i njeguje ljubav prema domovini;
- njeguje ljubav prema knjizi;
- utječe na usvajanje jezičkih zakonitosti;
- sistemski uvodi učenike u sve oblike usmenog i pisanog izražavanja;
- utječe na razvoj jezičke kulture i izražajnih sposobnosti učenika;
- razvija osjećaj jednakosti, ravnopravnosti, zajedništva i razumijevanja među narodima;
- utječe na usvajanje norme savremenog standardnog bosanskoga jezika;
- osposobljava učenike za doživljavanje i razumijevanje filmskog djela;
- upoznaje učenike sa osnovnim elementima filmskog i pozorišnog izraza;
- razvija etička i estetska svojstva kod učenika;
- omogući učenicima upoznavanje, razvijanje, čuvanje i poštovanje vlastitog nacionalnog i kulturnog identiteta na djelima bosanske književnosti, pozorišne i filmske umjetnosti, kao i drugih umjetničkih ostvarenja;
- osposobljava učenike za upoznavanje, čitanje i tumačenje popularnih i informativnih tekstova iz ilustrovanih enciklopedija i časopisa za djecu;
- podstiče učenika na samostalno jezičko, literarno i scensko stvaralaštvo.
SADRŽAJI PROGRAMA
Gramatika
- Obnavljanje i utvrđivanje znanja usvojenih u prethodnim razredima.
- Uočavanje riječi koje u govoru i pisanju mijenjaju svoj osnovni oblik (promjenljive riječi) - bez definicija i zahtjeva za promjenom po padežima i vremenima.
- Uočavanje riječi koje zadržavaju svoj osnovni oblik u svim situacijama (nepromjenljive riječi) bez imenovanja vrsta tih riječi.
- Imenice - zbirne, gradivne, rod i broj - pojam i prepoznavanje.
- Zamjenice - lične; rod i broj ličnih zamjenica; lična zamjenica u funkciji subjekta u rečenici - pojam i prepoznavanje.
- Pridjevi - prisvojni i gradivni - uočavanje značenja, roda i broja u rečenici.
- Brojevi - glavni (osnovni) i redni - pojam i prepoznavanje u rečenici.
- Glagoli - pojam i osnovna značenja prezenta, perfekta i futura. Vježbe u rečenici zamjenom glagolskih oblika u vremenu, licu i broju.
- Upravni i neupravni govor.
- Rečenica - pojam glagolskog predikata (lični glagolski oblik); uočavanje riječi i grupe riječi (sintagma) u funkciji objekta i priloških odredaba za mjesto, vrijeme i način. Pojam subjekta; uočavanje riječi u funkciji atributa uz imenicu i imeničkog skupa riječi (imenička sintagma). Red rečeničnih članova u rečenici.
- Utvrđivanje i sistematizacija sadržaja obrađenih od I do IV razreda.
Pravopis
- Upotreba velikog slova u pisanju: imena naselja (gradova i sela) i njihovih stanovnika, država i pokrajina i njihovih stanovnika.
- Pisanje prisvojnih pridjeva izvedenih od vlastitih imena (-ov/-ev/-in, -ski/-ški/-čki/-ćki).
- Upotreba zamjenice Vi iz počasti.
- Pisanje suglasnika -j u pridjevskim oblicima na -ski, i u ličnim imenima i prezimenima.
- Pisanje upravnog i neupravnog govora (sva tri modela).
- Pisanje skraćenica tipa: itd., sl., npr.; skraćenica koje označavaju imena država.
- Upotreba interpunkcijskih znakova u rečenici (tačka, upitnik, uzvičnik, zarez, dvije tačke, navodnici, crta).
- Ponavljanje, uvježbavanje i provjeravanje osposobljenosti učenika za primjenu obrađenih pravopisnih pravila.
Lirika
Narodna lirska pjesma: Djevojka je suncu govorila
Narodna balada: Ukradena zlatna jabuka
Šukrija Pandžo: Posljednje laste
Hamza Humo: Prvi snijeg
Džemaludin Latić: Trešnja
Kasim Deraković: Ljetna noć
Enes Kišević: Dažd
Ismet Bekrić: Na brdu iznad grada
Ibrahim Kajan: U očima ptice žute
Bisera Alikadić: Pjesnici
Federiko Garsija Lorka: Luckasta pjesma
Muhidin Šarić: Hrabrost
Suada Hodžić: Od Kulina bana
Dragan Lukić: Drug drugu
Zejćir Hasić: Nikom ne kaži
Bisera Alikadić: Izbor iz poezije
Epika
Narodna pjesma: Tale Ličanin odlazi u Liku (odlomak)
Narodna pripovijetka: Šta god ko kome, sve sebi
Narodna arapska priča: Nasrudin-hodža podvalio filozofiju
Narodna bošnjačka bajka: Pravda i krivda
Mehmed-beg Kapetanović: Majmun i lisica
Grozdana Olujić: Oldanini vrtovi
Ivo Andrić: Aska i vuk
Ćamil Sijarić: Koza
Alija Hasagić Dubočanin: Šarko
Ešref Berbić: Kako je otišlo ljeto
Enes Kahvić: Oluja
Skender Kulenović: Jasen
Dželaludin Rumi Mevlana: Voće života
Rizo Džafić: Mlin na rijeci Uni
Advan Hodžić: Čudo od djeteta
Skender Kulenović: Abez
Alija Hasagić Dubočanin: Crvena olovka
Ethem Mulabdić: Bajram
Ela Peroci: Majčin dar
Branislav Nušić: Prva ljubav
Milutin Milanković: Zvjezdani prah vasione
Antoan de Sent Egziperi: Mali princ (odlomak)
Oskar Vajld: Sretni kraljević i druge bajke (izbor)
Luis Kerol: Alisa u zemlji čuda
Rene Gijo: Bijela Griva
Alija Dubočanin: Tiha rijeka djetinjstva
Ahmet Hromadžić: Patuljak iz zaboravljene zemlje
Drama
Zejćir Hasić: Alija Đerzelez spašava carevu šćer
Gvido Tartalja: Podjela uloga
Dopunski izbor
Pored navedenih djela, nastavnik i učenici slobodno biraju najmanje dva, a najviše još pet djela za obradu.
Izbor iz knjiga, enciklopedija i časopisa za djecu.
Čitanje i tumačenje teksta
- Razvijanje tehnike čitanja, razumijevanja i reprodukcije pročitanog sa ili bez elemenata stvaralaštva.
- Čitanjem do novih informacija i novih znanja.
- Čitanje kao činilac razvoja dječijeg govornog izraza.
- Čitanje u funkciji etičkog i estetskog odgoja.
- Uvježbavanje samostalnog čitanja pomoću uputstva tipa: prethodno pročitati tekst, obilježiti manje poznate riječi koje su teške za izgovor, uvježbati izgovor markiranih riječi.
- Prilagođavanje glasa prirodi teksta.
- Razvijanje sposobnosti samostalne interpretacije pročitanog i sposobnosti izdvajanja bitnih elemenata.
- Uočavanje i tumačenje pjesničkih slika, toka radnje, glavnih likova i osnovnih poruka u književnom djelu. Uočavanje značajnih pojedinosti u opisu prirode (otkrivanje čulnih draži: vizuelnih, akustičkih, kinetičkih, taktilnih, mirisnih i drugih). Ukazivanje na značajna mjesta, izraze i riječi kojima su izazvani pojedini utisci u poetskim, proznim i dramskim tekstovima.
- Razvijanje sposobnosti oblikovanja smislenog sadržaja, prepoznavanje kompozicionih cjelina; stvaranje plana. Zapažanje činilaca koji u raznim situacijama djeluju na postupke glavnih junaka (spoljašnje i društvene okolnosti, unutrašnji podsticaji - osjećanja, namjere, želje).
- Kazivanje napamet naučenih poetskih i proznih cjelina i odlomaka. Scenske improvizacije.
Književnoteorijski pojmovi
Lirika
- Narodna poezija; lirske i epske pjesme - osnovna obilježja;
- narodna balada - na nivou prepoznavanja;
- umjetnička lirska pjesma - osnovna obilježja;
- stilska sredstva: poređenje i epitet;
- osnovni motiv i sporedni motivi u lirskoj pjesmi;
- pjesničke slike: vizuelni i akustični elementi u pjesničkoj slici;
- pjesnička slika izražena bojom i zvukom.
Epika
- Zapažanje i oblikovanje teme i ideje u književnom djelu;
- fabula i kompozicija u književnom djelu;
- karakterizacija likova u književnom djelu;
- uočavanje karakterističnih dijelova teksta, rečenica i riječi kojima se direktno izražava osnovna misao, piščevi stavovi i stavovi likova;
- izbor karakterističnih mjesta u tekstu: opis lika, dijalog, mjesto i vrijeme radnje, pojačavanje dinamičnosti i humora u tekstu;
- razlikovanje govora pripovjedača i govora likova; dijalog i monolog;
- priča i roman - razlike;
- roman za djecu - osnovna obilježja;
- zapažanje logičkih cjelina u kompoziciji teksta.
Funkcionalni pojmovi
Podsticanje učenika da shvataju i usvajaju pojmove: glavno, sporedno, mašta, zbilja, utisak, raspoloženje, interesovanje, okolnost, situacija, ispoljavanje; podstrek, uslov, poređenje, procjenjivanje, tvrdnja, dokaz, zaključak; divljenje, oduševljenje, ljubav (prema čovjeku, domovini, radu, prirodi); privlačnost, iskrenost, pravičnost, plemenitost.
Osnovni oblici usmenog i pismenog izražavanja
Prepričavanje:
- prepričavanje teksta sa promjenom gramatičkog lica;
- prepričavanje bez obaveznog sastavljanja plana;
- prepričavanje s usmjerenjem na sažimanje teksta.
Pričanje:
- pričanje na osnovu datih tematskih riječi;
- nastavljanje priče inspirisane datim početkom.
Opisivanje:
- opis pejzaža;
- opis književnog lika.
Izvještavanje:
- izvještavanje o nekom događaju.
Usmena i pismena vježbanja
Ortoepija
Uočavanje naglašenih i nenaglašenih riječi: vježbe u izgovaranju akcenatskih cjelina. Vježbe za otklanjanje grešaka koje se javljaju u govoru učenika.
Izgovor svih suglasnika i glasovnih grupa u skladu sa književnojezičkom normom č, ć, dž, đ, h; -je i -ije; -ds - (ljudskih), -io, -ao itd. Vježbe za otklanjanje grešaka koje se javljaju u govoru i pisanju učenika.
Uočavanje diferencijalne (distinktivne) funkcije akcenta u riječima istog glasovnog sastava, a različitog akcenta.
Ortoepske vježbe:
Uvježbavanje pravilnog izgovora riječi, iskaza, rečenica, kratkih narodnih umotvorina (poslovica, brzalica, zagonetki, pitalica, kraćih tekstova); slušanje zvučnih zapisa, kazivanje napamet lirskih i epskih tekstova; snimanje kazivanja i čitanja, analiza snimka i vrednovanje.
Diktati: sa dopunjavanjem, izborni, slobodni, kontrolni diktat; autodiktat.
Leksičke i semantičke vježbe: građenje riječi - formiranje porodica riječi; iznalaženje sinonima i antonima, uočavanje semantičke funkcije akcenta; neknjiževne riječi i tuđice - njihova zamjena jezičkim standardom; osnovno i preneseno značenje riječi.
Sintaksičke i stilske vježbe: sastavljanje i pisanje rečenica prema posmatranim predmetima, slici i zadanim riječima; sastavljanje i pisanje pitanja o tematskoj cjelini u tekstu, na slici, u filmu, pozorištu.
Prepisivanje rečenica u cilju savladavanja pravopisnih pravila i usavršavanja tehnike pravilnog, urednog i čitkog pisanja latiničnim i ćiriličnim pismom.
Vježbe za bogaćenje rječnika i traženje pogodnog izraza.
Uočavanje i otklanjanje beznačajnih pojedinosti i suvišnih riječi u tekstu i govoru. Otklanjanje nejasnosti i dvosmislenosti.
Uvježbavanje tehnike izrade pismenog sastava: analiza teme, određivanje njenog težišta; posmatranje, uočavanje i izbor građe; raspoređivanje pojedinosti; elementi kompozicije.
Osam domaćih pismenih zadataka i njihova analiza na času.
Četiri školska pismena zadatka - dva u prvom i dva u drugom polugodištu. Jedan čas za izradu i dva časa za analizu zadataka i pisanje poboljšane verzije sastava.
- Izražajna sredstva filmskog/pozorišnog djela: kadar, montaža, muzika, dijalog u filmu ili pozorišnoj predstavi.
- Film - književno djelo - pozorište - uočavanje sličnosti razlika.
- Razumijevanje filmskog djela (ekrana/filma i televizije).
- Povezivanje kadrova po sjećanju (sposobnost identifikacije mjesta i vremena, likova i objekata radnji, povezanost radnji, odnosa i sukoba među likovima).
Čitanje i pisanje
U četvrtom razredu osmogodišnje osnovne škole čitanje je u funkciji razumijevanja sadržaja, doživljaja i estetskih vrijednosti teksta (misli se na tekstove štampane latinicom i ćirilicom).
Važno je insistirati na pravilnom čitanju štampanih i pisanih slova latinice i ćirilice, voditi računa o pravilnosti, brzini i izražajnosti čitanja. U četvrtom razredu učenici treba da samostalno čitaju nepoznate tekstove i da brzo pronalaze važne informacije.
Izražajno čitanje njeguje se sistematski, uz stalno povećavanje zahtjeva i nastojanje da se što potpunije iskoriste sposobnosti učenika za postizanje visokog kvaliteta u vještini čitanja. Vježbanja u izražajnom čitanju izvode se planski i uz solidno nastavnikovo i učenikovo pripremanje. U okviru svoje pripreme nastavnik blagovremeno odabira pogodan tekst i studiozno proučava one njegove osobenosti koje utječu na prirodu izražajnog čitanja. U skladu sa misaono-emotivnim sadržajem teksta, nastavnik zauzima odgovarajući stav i određuje situacionu uslovljenost jačine glasa, ritma, tempa, intonacije, pauza, rečeničnog akcenta i glasovnih transformacija. Pri tome se povremeno služi audio snimcima uzornih interpretativnih čitanja.
Izražajno čitanje uvježbava se na tekstovima različite sadržine i oblika; koriste se lirski, epski i dramski tekstovi u prozi i stihu, u narativnom, deskriptivnom, dijaloškom i monološkom obliku. Posebna pažnja posvećuje se emocionalnoj dinamici teksta, njegovoj dramatičnosti i govorenju iz perspektive pisca i pojedinih likova.
U odjeljenju treba obezbijediti odgovarajuće uslove za izražajno čitanje i kazivanje - učenicima u ulozi čitača i govornika valja obezbijediti mjesto ispred odjeljenskog kolektiva, u odjeljenju stvoriti dobru slušalačku publiku, zainteresovanu i sposobnu da kritički i objektivno procjenjuje kvalitet čitanja i kazivanja. Posredstvom audio snimka, učenicima povremeno treba omogućiti da čuju svoje čitanje i da se kritički osvrću na svoje umijenje. Na časovima obrade književnih djela primjenjivat će se učenička iskustva u izražajnom čitanju, uz stalno nastojanje da svi oblici govornih aktivnosti budu korektni i uvjerljivi. Čitanje u sebi je najproduktivniji oblik stjecanja znanja pa mu se u nastavi poklanja posebna pažnja. Ono je uvijek usmjereno i istraživačko; pomoću njega se učenici osposobljavaju za svakodnevno stjecanje informacija i za učenje.
Vježbe čitanja u sebi neposredno se uklapaju u ostale oblike rada i uvijek su u funkciji svestranijeg stjecanja znanja i razumijevanja ne samo književnog djela, već i svih osmišljenih tekstova.
Primjena tekst metode u nastavi podrazumijeva vrlo efikasne vježbe za savladavanje brzog čitanja u sebi s razumijevanjem i doprinosi razvijanju sposobnosti učenika da čitaju fleksibilno, da usklađuju brzinu čitanja sa ciljem čitanja i karakteristikama teksta koji čitaju.
Kvalitet čitanja u sebi podstiče se prethodnim usmjeravanjem učenika na tekst i davanjem odgovarajućih zadataka, a potom i obaveznim provjeravanjem razumijevanja pročitanog teksta, odnosno ostvarenja dobijenih zadataka. Informativno, produktivno i analitičko čitanje najuspješnije se podstiče samostalnim istraživačkim zadacima koji se učenicima daju u pripremnom postupku za obradu teksta ili obradu sadržaja iz gramatike i pravopisa. Tim putem se unapređuje logika i brzina čitanja, a naročito brzina shvatanja pročitanog teksta, čime se učenici osposobljavaju za samostalno učenje.
Na ovom nivou potrebno je da se insistira na razvijanju sposobnosti izražavanja misli, osjećanja, stavova logički strukturiranim i gramatički tačnim rečenicama uz uvažavanje kompozicijskih cjelina u pisanom radu. Posebno je važno da se tokom četvrtog razreda, u okviru ove oblasti, usavršava tehnika pisanja i estetska strana rukopisa.
Književnost
Osnovni zadatak ovog nastavnog područja je insistiranje na razvijanju recepcijskih sposobnosti, osjetljivosti za umjetničko kazivanje, obogaćivanje emotivnog svijeta, smisla i sposobnosti za prepoznavanje i izražavanje ljepote riječima.
Sa obradom teksta počinje se poslije uspješnog interpretativnog čitanja naglas i čitanja u sebi. Književnoumjetničko djelo se čita, prema potrebi i više puta, sve dok ne izazove odgovarajuće doživljaje i utiske koji su neophodni za dalje upoznavanje i proučavanje teksta. Razni oblici ponovljenog i usmjerenog čitanja djela u cjelini, ili njegovih odlomaka, obavezno će se primjenjivati u obradi lirske pjesme i kraće proze.
Pri obradi teksta primjenjivat će se u većoj mjeri jedinstvo analitičkih i sintetičkih postupaka i gledišta. Značajne pojedinosti, elementarne slike, ekspresivna mjesta i stilsko-jezički postupci neće se posmatrati kao usamljene vrijednosti, već ih treba sagledavati kao funkcionalne dijelove viših cjelina i tumačiti u prirodnom sadejstvu s drugim umjetničkim činiocima. Književnom djelu pristupa se kao složenom i neponovljivom organizmu u kome je sve uslovljeno uzročno-posljedičnim vezama, podstaknuto životnim iskustvom i uobličeno stvaralačkom maštom.
Metodika nastave književnosti već nekoliko decenija, teorijski i praktično, razvija i stalno usavršava nastavnikov i učenikov istraživački, pronalazački i stvaralački odnos prema književnoumjetničkom djelu. Književnost se u školi ne predaje i ne uči, već čita, usvaja, u njoj se uživa i o njoj raspravlja. To su putevi da nastava književnosti širi učenikove duhovne vidike, razvija istraživačke i stvaralačke sposobnosti učenika, kritičko mišljenje i umjetnički ukus, pojačava i kultiviše literarni, jezički i životni senzibilitet.
Moderna i savremena organizacija nastave maternjeg jezika i književnosti podrazumijeva aktivnu ulogu učenika u nastavnom procesu. U savremenoj nastavi književnosti učenik ne smije biti pasivni slušalac koji će u određenom trenutku reproducirati "naučeno gradivo", odnosno nastavnikova predavanja, već aktivni subjekat koji istraživački, stvaralački i satvorački učestvuje u proučavanju književnoumjetničkih ostvarenja.
Učenikova aktivnost treba da svakodnevno prolazi kroz sve tri radne etape; prije časa, u toku časa i poslije časa. U svim etapama učenik se mora sistematski navikavati da u toku čitanja i proučavanja djela samostalno rješava brojna pitanja i zadatke, koji će ga u punoj mjeri emocionalno i misaono angažirati, pružiti mu zadovoljstvo i pobuditi istraživačku radoznalost. Takvi zadaci bit će najmoćnija motivacija za rad što je osnovni uslov da se ostvare predviđeni interpretativni dometi. Nastavnik valja da postavi zadatke koji će učenika podsticati da uočava, otkriva, istražuje, procjenjuje i zaključuje. Nastavnikova uloga jeste u tome da osmišljeno pomogne učeniku tako što će ga podsticati i usmjeravati, nastojeći da razvija njegove individualne sklonosti i sposobnosti, kao i da adekvatno vrednuje učeničke napore i rezultate u svim oblicima tih aktivnosti.
Proučavanje književnoumjetničkog djela u nastavi je složen proces koji započinje nastavnikovim i učenikovim pripremanjem (motivisanje učenika za čitanje, doživljavanje i proučavanje umjetničkog teksta, čitanje, lokalizovanje umjetničkog teksta, istraživački pripremni zadaci) za tumačenje djela, svoje najproduktivnije vidove dobija u interpretaciji književnog djela na nastavnom času, a u oblicima funkcionalne primjene stječenih znanja i umijenja nastavlja se i poslije časa: u produktivnim obnavljanjima znanja o obrađenom nastavnom gradivu, u poredbenim izučavanjima književnoumjetničkih djela i istraživačko-interpretativnim pristupima novim književnoumjetničkim ostvarenjima. Središnje etape procesa proučavanja književnoumjetničkog djela u nastavi jesu metodološko i metodičko zasnivanje interpretacije i njeno razvijanje na nastavnom času.
Učenike treba navikavati na to da svoje utiske, stavove i sudove o književnom djelu podrobnije dokazuju činjenicama iz samoga teksta i tako ih osposobljavati za samostalan iskaz, istraživačku djelatnost i zauzimanje kritičkih stavova prema proizvoljnim ocjenama i zaključcima.
Na časovima lektire primjenjuju se isti nastavni postupci kao u interpretaciji književnog teksta. Usmenom analizom pročitanog djela uočavaju se, ponavljaju i sistematiziraju tekstovi obrađeni na časovima interpretacije književnog teksta, s povećanim zahtjevima u osamostaljivanja učenika. Učenicima možemo dati neki podatak više o pročitanom djelu ili autoru, ali ih ne smijemo opterećivati zahtjevnim pojmovima.
Učenicima je potrebno dati kraća uputstva za vođenje pisanih pribilješki kojima će se koristiti u razgovoru o pročitanom djelu.
Književni pojmovi
Književne pojmove učenici će upoznavati uz obradu odgovarajućih tekstova i pomoću osvrta na prethodno čitalačko iskustvo. Tako će se, naprimjer, tokom obrade neke rodoljubive pjesme, a uz poredbeni osvrt na dvije-tri ranije pročitane pjesme iste vrste, razvijati pojam rodoljubive pjesme i stjecati saznanje o toj lirskoj vrsti. Upoznavanje metafore bit će pogodno tek kada su učenici u prethodnom i predteorijskom postupku otkrivali izražajnost izvjesnog broja metaforičkih slika, kad neke od njih već znaju napamet i nose ih kao umjetničke doživljaje. Jezičko-stilskim izražajnim sredstvima prilazi se s doživljajnog stanovišta; polazit će se od izazvanih umjetničkih utisaka i estetičke sugestije, pa će se potom istraživati njihova jezičko-stilska uslovljenost.
Funkcionalni pojmovi
Funkcionalni pojmovi se ne obrađuju posebno, već se u toku nastave ukazuje na njihovu primjenu značenja. Učenici ih spontano usvajaju u procesu rada, u tekućim informacijama na časovima, a uz paralelno prisustvo riječi i njome označenog pojma. Potrebno je samo podsticati učenike da navedene riječi (a i druge slične njima) razumiju i shvate i da ih primjenjuju u odgovarajućim situacijama. Ako, naprimjer, na zahtjev da se uoče i objasne okolnosti koje utječu na ponašanje nekog lika, učenik navede te okolnosti, onda je to znak (i provjera) da je taj pojam i odgovarajuću riječ shvatio u punom značenju.
U usmenom i pismenom izražavanju uzgredno će se provjeravati da li učenici pravilno shvataju i upotrebljavaju riječi: uzrok, uvjet, situacija, poruka, odnos i sl. Tokom obrade književnih djela, kao i u okviru govornih i pismenih vježbi, nastojat će se da učenici otkrivaju što više osobina, osjećanja i duševnih stanja pojedinih likova, pri čemu se te riječi bilježe i tako spontano bogati rječnik funkcionalnim pojmovima.
Jezik (gramatika, ortografija, ortoepija)
Gradivo iz gramatike raspoređeno je tako da je izbjegnuto ponavljanje. Ponavljanje gradiva iz prethodnih razreda nije potpuno negirano, ali će se primjenjivati samo kao vid nastavnog principa: povezivanja neobrađenog i nepoznatog gradiva sa obrađenim i poznatim. Taj princip morao je doći do izražaja u programskim cjelinama značajnim za odgojno-obrazovni rad. Pošto se obrada pojedinih programskih cjelina zaokružuje u pojedinim razredima, predviđeno je, radi održavanja kontinuiteta u znanjima učenika, ponavljanje takvog gradiva.
Pravopis se savlađuje putem sistematskih vježbanja elementarnih i složenih koje se organiziraju često, raznovrsno i različitim oblicima pismenih vježbi. Pored toga, učenike vrlo rano treba upućivati na služenje pravopisom i pravopisnim rječnikom (školsko izdanje).
Vježbe za usvajanje i utvrđivanje znanja iz gramatike do nivoa njegove praktične primjene u novim govornim situacijama proističe iz programskih zahtjeva, ali su u velikoj mjeri uslovljene konkretnom situacijom u odjeljenju - govornim odstupanjima od književnog jezika, kolebanjima, greškama koje se javljaju u pismenom izražavanju učenika. Stoga se sadržaj vježbanja u nastavi jezika mora određivati na osnovu sistematskog praćenja govora i pisanja učenika. Tako će nastava jezika biti u funkciji osposobljavanja učenika za pravilno komuniciranje savremenim književnim bosanskim jezikom.
U nastavi gramatike izrazito su funkcionalni oni postupci koji uspješno suzbijaju učenikovu misaonu inertnost, a razvijaju radoznalost i samostalnost učenika, što pojačava njihov istraživački i stvaralački odnos prema jeziku. Navedena usmjerenja nastavnog rada podrazumijevaju njegovu čvrstu vezanost za životnu, jezičku i umjetničku praksu, odnosno za odgovarajuće tekstove i govorne situacije. Zbog toga je ukazivanje na određenu jezičku pojavu na izolovanim rečenicama, istrgnutim iz konteksta, označeno kao izrazito nepoželjan i nefunkcionalan postupak u nastavi gramatike. Usamljene rečenice, lišene konteksta, postaju mrtvi modeli, podobni da se formalno kopiraju, uče napamet i reproduciraju, a sve to sprečava svjesnu aktivnost učenika i stvara pogodnu osnovu za njihovu misaonu inertnost.
Savremena metodika nastave ističe niz saodnosnih metodičkih radnji koje valja primijeniti u nastavnoj obradi programskih jedinica iz jezika i koje omogućuju da svaki cjelovit saznajni put, počev od onog koji je uokviren školskim časom, dobije svoju posebnu strukturu.
Obrada novih nastavnih (programskih) jedinica podrazumijeva primjenu sljedećih metodičkih radnji:
- Korištenje pogodnog polaznog teksta (jezičkog predloška) na kome se uviđa i objašnjava odgovarajuća jezička pojava. Najčešće se koriste kraći umjetnički, naučno-popularni i publicistički tekstovi, a i primjeri iz pismenih radova učenika.
- Korištenje iskaza (primjera iz prigodnih, tekućih ili zapamćenih) govornih situacija.
- Podsticanje učenika da polazni tekst dožive i shvate u cjelini i pojedinostima.
- Utvrđivanje i obnavljanje znanja o poznatim jezičkim pojavama i pojmovima koji neposredno doprinose boljem i lakšem shvatanju novog gradiva. (Obično se koriste primjeri iz poznatog teksta.)
- Upućivanje učenika da u tekstu, odnosno u zapisanim iskazima iz govorne prakse, uočavaju primjere jezičke pojave koja je predmet saznavanja.
- Najavljivanje i bilježenje nove nastavne jedinice i podsticanje učenika da zapaženu jezičku pojavu istraživački sagledaju.
- Saznavanje bitnih svojstava jezičke pojave (oblika, značenja, funkcije, promjene, izražajnih mogućnosti...).
- Sagledavanje jezičkih činjenica (primjera) sa raznih stanovišta, njihovo uspoređivanje, opisivanje i klasificiranje.
- Definiranje jezičkog pojma; isticanje svojstva jezičke pojave i uočenih zakonitosti i pravilnosti.
- Prepoznavanje, objašnjavanje i primjena saznatog gradiva u novim okolnostima i u primjerima koje navode sami učenici (neposredna dedukcija i prvo vježbanje).
- Utvrđivanje, obnavljanje i primjena stječenog znanja i umijenja (dalja vježbanja, u školi i kod kuće).
Navedene metodičke radnje međusobno se dopunjuju i prožimaju, a ostvaruju se u sukcesivnoj i sinhronoj postavci. Neke od njih mogu biti ostvarene prije nastavnog časa na kome se razmatra određena jezička pojava, a neke i poslije časa. Tako, naprimjer, dobro je da tekst na kome se usvaja gradivo iz gramatike bude ranije upoznat, a da pojedine jezičke vježbe budu predmet učeničkih domaćih zadataka.
Što se tiče ortoepije i ortografije predviđeno je da se gradivo iz ove oblasti obrađuje i uvježbava kao sastavni dio rada na gramatičkom gradivu (pisanje vlastitih imenica radi se uz rad na imenicama, pravopisna pravila o pisanju pridjeva uz pridjeve...).
Kultura izražavanja
Ovo područje predstavlja didaktičko metodički strukturiran sistem vježbi za osposobljavanje učenika da svoje misli, želje, namjere i osjećanja, što logičnije, te gramatički i stilski što pravilnije izražavaju u usmenoj i pisanoj formi.
Nastava kulture izražavanja, prema tome, predstavlja sistem vježbi u kome se učenici osposobljavaju da znanja, umijeća i navike stječene u nastavi gramatike, u nastavi književnosti, kao i u nastavi drugih predmeta, a koji doprinose bogaćenju učeničkog logičkog mišljenja i jezičkog izraza, primjene u usmenom i pisanom izražavanju.
Osnovni oblici usmenog i pismenog izražavanja u mlađim razredima predstavljaju temeljne programske sadržaje za stjecanje, usavršavanje i njegovanje valjane i pouzdane jezičke kulture najmlađeg učenika. Neki od tih oblika (prepričavanje, pričanje) prisutni su i u prethodnim ispitivanjima djece za upis u školu što znači da na njih valja gledati kao na jezičko iskustvo koje polaznici u izvjesnoj mjeri već posjeduju. Otuda i potreba da se sa usavršavanjem i njegovanjem tih osnovnih oblika govornog komuniciranja otpočne i prije formalnog opismenjavanja učenika.
Da bi se zadaci nastave iz bosanskoga jezika i književnosti ostvarivali što funkcionalnije i u nastavi kulture izražavanja, ovo područje je iz didaktičko-metodičkih razloga podijeljeno na oblike izražavanja: prepričavanje, pričanje i opisivanje.
Prepričavanje raznovrsnih sadržaja predstavlja najjednostavniji način učeničkog jezičkog ispoljavanja u nastavnim okolnostima. I dok se u pomenutim prethodnim ispitivanjima, kao i u pripremama za usvajanje početnog čitanja, reproduciranju određenih sadržaja pristupa slobodno, već od kraja tzv. bukvarske nastave pa nadalje valja mu pristupiti planski, osmišljeno i kontinuirano. To znači, najprije, da se unaprijed zna (a to se definira u operativnim planovima rada učitelja) koje će sadržaje učenik prepričavati u nastavnim okolnostima. Njihov izbor treba da obuhvati ne samo tekstove, i ne samo one iz čitanki, već i iz drugih medijskih oblasti (štampa, pozorište, film, radio, televizija i sl.). Potom, učenike valja blagovremeno motivirati, podsticati i usmjeravati na ovaj vid jezičkog izražavanja, a to znači - omogućiti im da se samostalno pripreme za prepričavanje, ali u koje će istovremeno biti integrisani i odgovarajući programski zahtjevi.
Pričanje u odnosu na prepričavanje jeste složeniji oblik jezičkog izražavanja učenika, jer dok je prepričavanje uglavnom reproduciranje pročitanog, odslušanog ili viđenog sadržaja, pričanje predstavlja osoben vid stvaralaštva koje se oslanja na ono što je učenik doživio ili proizveo u svojoj stvaralačkoj mašti. Zato pričanje traži poseban intelektualni napor i jezičku izgrađenost, te učenika svestrano angažira: u izboru tematske građe i njenih značajnih pojedinosti, u komponovanju odabranih detalja i u načinu jezičkog uobličavanja svih strukturnih elemenata priče. Metodički pristup ovom značajnom obliku usavršavanja i njegovanja učenike jezičke kulture u osnovi je isti kao i kod prepričavanja (valjano funkcionalno lokaliziranje u planovima rada, osmišljeno povezivanje sa srodnim sadržajima iz ostalih predmetnih područja, a naročito sa čitanjem i tumačenjem teksta, osmišljeno i inventivno motivisanje, usmjeravanje i podsticanje učenika da u pričanju ostvare što svestraniju misaonu i jezičku perspektivu, umješno vrednovanje učeničkih domašaja u pričanju i dr.). Posebno treba voditi računa o tome da pričanje u funkciji čitanja i tumačenja teksta (u tzv. uvodnom dijelu časa) ne preraste u shematizirano i površno nabrajanje/imenovanje određenih pojavnosti, a da se pri tom zanemari individualni pristup učenika datoj predmetnosti, te da izostane stvaranje priče kao cjelovite mentalne predstave, dovoljno prepoznatljive i valjano misaono i jezički uobličene. Pričanje, koliko god bilo izazovno u svim svojim segmentima za jezičko ispoljavanje najmlađih učenika, načelno valja realizirati kao dio šireg nastavnog konteksta u kome će se saodnosno i funkcionalno naći i drugi oblici jezičkog izražavanja, a naročito opisivanje.
Opisivanje jeste najsloženiji oblik jezičkog izražavanja na nivou najmlađih razreda. Ono je manje ili više zastupljeno u svakodnevnom govoru, jer je neophodno za jasno predstavljanje suštinskih odnosa između predmeta, stvari, bića i drugih pojmova i pojava u svakoj životnoj situaciji. Jer, dok je za prepričavanje osnova određeni sadržaj, za pričanje podsticaj neko događanje, doživljaj, dotle za opisivanje nisu neophodne neke posebne okolnosti, već se ono koristi kad god se dođe u dodir sa pojavnostima koje u svakodnevnom jezičkom komuniciranju mogu skrenuti pažnju na sebe. No, zbog brojnih uzrasnih ograničenja u radu sa najmlađim učenicima, ovoj vrsti jezičkog komuniciranja valja pristupiti posebno odgovorno i uz naročito poštovanje principa nastavne uslovnosti i postupnosti u zahtjevima: osposobljavanje učenika da pažljivo posmatraju, uočavaju, otkrivaju, zapažaju, uspoređuju, pa tek onda datu predmetnost da misaono zaokruže i jezički uobliče. Kako se opisivanje vrlo često dovodi u blisku vezu sa čitanjem i tumačenjem teksta (naročito književnoumjetničkog) to je potrebno stalno usmjeravati učeničku pažnju na ona mjesta u takvim tekstovima koja obiluju opisnim elementima, a posebno kada se opisuju predmeti, enterijer, biljke i životinje, književni likovi, pejzaž i sl., jer su to i najbolji obrasci za spontano usvajanje opisivanja kao trajne vještine u jezičkom komuniciranju. Pošto je za opisivanje potreban veći misaoni napor i duže vrijeme za ostvarenje duže zamisli - valja prednost dati pismenoj formi opisivanja nad usmenom. Ostali opći metodički pristupi ovom značajnom obliku jezičkog izražavanja isti su ili slični kao i kod prepričavanja i pričanja (od planiranja, preko realizacije planiranih aktivnosti, do vrednovanja postignutog i funkcionalnog povezivanja sa srodnim sadržajima kakvi su i usmena i pismena vježbanja za stjecanje, usavršavanje i njegovanje jezičke kulture učenika).
Vježbe izražavanja izvode se u obliku usmenih i pisanih vježbi. Vježbe usmenog izražavanja sadrže određeni nastavni rad, razmatranje teksta (kao uzorka) u kome je primijenjen konkretan oblik izražavanja, upoznavanje učenika s tim oblikom izražavanja, zatim rad kojim se učenici pripremaju za uspješno samostalno pisano izražavanje u određenom obliku. Tekst se može uzeti iz odgovarajućih udžbenika, literature i listova za djecu. Vježbi pisanog izražavanja prethodi vježba usmenog izražavanja izuzev kada je u pitanju periodično provjeravanje pismenosti učenika u odabranom obliku izražavanja.
Oblici vježbi izražavanja dati su u programu postupno: od lakših ka težim, od jednostavnijih ka složenijim i od rjeđih ka češćim u komuniciranju s ljudima.
Svaka od programiranih vježbi planira se i ostvaruje u onom nastavnom kontekstu u kome se javlja potreba za funkcionalnim usvajanjem date jezičke pojave ili utvrđivanja, obnavljanja ili sistematiziranja znanja i primjene tih znanja u konkretnoj jezičkoj situaciji. To znači da se, načelno, sve te ili njima slične vježbe ne realiziraju na posebnim nastavnim časovima već se planiraju u sklopu osnovnih oblika jezičkog izražavanja (prepričavanje, pričanje, opisivanje) ili odgovarajućih programskih sadržaja ostalih predmetnih područja (čitanje i tumačenje teksta, gramatika i pravopis, osnove čitanja i pisanja). Upravo u osmišljenim saodnosnim postavkama ta vježbanja višestruko utječu na podizanje nivoa učeničke jezičke kulture.
Medijska kultura
Rad na ovom području ne počiva samo na verbalnom savladavanju elemenata filmske tehnike, radio emisija i štampe, nego na gledanju i analizi filmova, emisija i štampe. U tu svrhu u programu su jasno formulirani i određeni zahtjevi koji polaze od analize sadržajnih i formalnih elemenata doživljaja i razumijevanja pojedinih segmenata medijske kulture i do usvajanja osnovnih pojmova iz navedenih oblasti. To bi bio najefikasniji put u ostvarenju elementarne medijske naobrazbe.
БОСАНСКИ ЈЕЗИК
Четврти разред
Годишњи фонд часова: |
180 |
Недељни фонд часова: |
5 |
Општи циљ наставе босанског језика
Темељни циљ наставе босанског језика је оспособити ученике за језичку комуникацију која им омогућава овладавање садржајима свих наставних предмета и укључивање у целоживотно учење, развијање језичке и књижевне способности, културе читања и неговања босанског језика и књижевности. Остваривање сврхе наставе босанског језика укључује овладавање стандардним језиком, а доприноси:
- развијању језичко-комуникацијских способности при говорној и писаној употреби језика у свим функционалним стиловима;
- развијању литерарних способности, читалачких интереса и културе;
- развијању свести о важности знања босанског језика;
- развијању поштовања према језику бошњачког народа, његовој књижевности и култури;
- оспособљавању ученика за самостално служење књигом;
- припреми ученика за активан друштвени живот у мултикултуралном окружењу;
- развијању способности за перманентно усавршавање и коришћење нових знања;
- оспособљавању ученика за правилно усмено и писмено изражавање стандардним језиком;
- увођењу ученика у основе образовања и опште културе;
- развијању љубави и поштовања према културној баштини свих народа и народности;
- свестраном развоју ученикове личности;
- развијању способности правилног и смисленог говора;
- стварању интересовања и потребе за садржајима медијске културе.
Општи задаци наставе босанског језика
Настава босанскога језика треба да:
- изграђује општу културу ученика и развија интересовање за континуирано образовање;
- развија љубав према матерњем језику и потребе да се он негује и унапређује;
- омогући ученицима поступно упознавање језичких појава и појмова, овладавање нормативном граматиком и стилским могућностима босанског језика;
- развија позитивна својства и естетски укус ученика;
- оспособљава ученике за разумевање и усвајање моралних начела;
- оспособљава ученике за активан друштвени рад;
- развија и негује љубав према домовини;
- негује љубав према књизи;
- утиче на усвајање језичких законитости;
- системски уводи ученике у све облике усменог и писаног изражавања;
- утиче на развој језичке културе и изражајних способности ученика;
- развија осећај једнакости, равноправности, заједништва и разумевања међу народима;
- утиче на усвајање норме савременог стандардног босанског језика;
- оспособљава ученике за доживљавање и разумевање филмског дела;
- упознаје ученике са основним елементима филмског и позоришног израза;
- развија етичка и естетска својства код ученика;
- омогући ученицима упознавање, развијање, чување и поштовање властитог националног и културног идентитета на делима босанске књижевности, позоришне и филмске уметности, као и других уметничких остварења;
- оспособљава ученике за упознавање, читање и тумачење популарних и информативних текстова из илустрованих енциклопедија и часописа за децу;
- подстиче ученика на самостално језичко, литерарно и сценско стваралаштво.
САДРЖАЈИ ПРОГРАМА
ЈЕЗИК
Граматика
- Обнављање и утврђивање знања усвојених у претходним разредима.
- Уочавање речи које у говору и писању мењају свој основни облик (променљиве речи) - без дефиниција и захтева за променом по падежима и временима.
- Уочавање речи које задржавају свој основни облик у свим ситуацијама (непроменљиве речи) без именовања врста тих речи.
- Именице - збирне, градивне, род и број - појам и препознавање.
- Заменице - личне; род и број личних заменица; лична заменица у функцији субјекта у реченици - појам и препознавање.
- Придеви - присвојни и градивни - уочавање значења, рода и броја у реченици.
- Бројеви - главни (основни) и редни - појам и препознавање у реченици.
- Глаголи - појам и основна значења презента, перфекта и футура. Вежбе у реченици заменом глаголских облика у времену, лицу и броју.
- Управни и неуправни говор.
- Реченица - појам глаголског предиката (лични глаголски облик); уочавање речи и групе речи (синтагма) у функцији објекта и прилошких одредаба за место, време и начин. Појам субјекта; уочавање речи у функцији атрибута уз именицу и именичког скупа речи (именичка синтагма). Ред реченичних чланова у реченици.
- Утврђивање и систематизација садржаја обрађених од I до IV разреда.
Правопис
- Употреба великог слова у писању: имена насеља (градова и села) и њихових становника; држава и покрајина и њихових становника.
- Писање присвојних придева изведених од властитих имена (-ов/-ев/ -ин, -ски/-шки/-чки/-ћки).
- Употреба заменице Ви из почасти.
- Писање сугласника -ј у придевским облицима на -ски, и у личним именима и презименима.
- Писање управног и неуправног говора (сва три модела).
- Писање скраћеница типа: итд., сл., нпр.; скраћеница које означавају имена држава.
- Употреба интерпункцијских знакова у реченици (тачка, упитник, узвичник, зарез, две тачке, наводници, црта).
- Понављање, увежбавање и проверавање оспособљености ученика за примену обрађених правописних правила.
КЊИЖЕВНОСТ
Лирика
Народна лирска песма: Дјевојка је сунцу говорила
Народна балада: Украдена златна јабука
Шукрија Панџо: Посљедње ласте
Хамза Хумо: Први снијег
Џемалудин Латић: Трешња
Касим Дераковић: Љетна ноћ
Енес Кишевић: Дажд
Исмет Бекрић: На брду изнад града
Ибрахим Кајан: У очима птице жуте
Бисера Аликадић: Пјесници
Федерико Гарсија Лорка: Луцкаста пјесма
Мухидин Шарић: Храброст
Суада Хоџић: Од Кулина бана
Драган Лукић: Друг другу
Зејћир Хасић: Ником не кажи
Бисера Аликадић: Избор из поезије
Епика
Народна песма: Тале Личанин одлази у Лику (одломак)
Народна приповетка: Шта год ко коме, све себи
Народна арапска прича: Насрудин-хоџа подвалио филозофију
Народна бошњачка бајка: Правда и кривда
Мехмед-бег Капетановић: Мајмун и лисица
Гроздана Олујић: Олданини вртови
Иво Андрић: Аска и вук
Ћамил Сијарић: Коза
Алија Хасагић Дубочанин: Шарко
Ешреф Бербић: Како је отишло љето
Енес Кахвић: Олуја
Скендер Куленовић: Јасен
Џелалудин Руми Мевлана: Воће живота
Ризо Џафић: Млин на ријеци Уни
Адван Хоџић: Чудо од дјетета
Скендер Куленовић: Абез
Алија Хасагић Дубочанин: Црвена оловка
Етхем Мулабдић: Бајрам
Ела Пероци: Мајчин дар
Бранислав Нушић: Прва љубав
Милутин Миланковић: Звјездани прах васионе
Антоан де Сент Егзипери: Мали принц (одломак)
Оскар Вајлд: Сретни краљевић и друге бајке (избор)
Луис Керол: Алиса у земљи чуда
Рене Гијо: Бијела Грива
Алија Дубочанин: Тиха ријека дјетињства
Ахмет Хромаџић: Патуљак из заборављене земље
Драма
Зејћир Хасић: Алија Ђерзелез спашава цареву шћер
Гвидо Тартаља: Подјела улога
Допунски избор
Поред наведених дела, наставник и ученици слободно бирају најмање два, а највише још пет дела за обраду.
Избор из књига, енциклопедија и часописа за децу.
Читање и тумачење текста
- Развијање технике читања, разумевања и репродукције прочитаног са или без елемената стваралаштва.
- Читањем до нових информација и нових знања.
- Читање као чинилац развоја дечјег говорног израза.
- Читање у функцији етичког и естетског одгоја.
- Увежбавање самосталног читања помоћу упутства типа: претходно прочитати текст, обележити мање познате речи које су тешке за изговор, увежбати изговор маркираних речи.
- Прилагођавање гласа природи текста.
- Развијање способности самосталне интерпретације прочитаног и способности издвајања битних елемената.
- Уочавање и тумачење песничких слика, тока радње, главних ликова и основних порука у књижевном делу. Уочавање значајних појединости у опису природе (откривање чулних дражи: визуелних, акустичких, кинетичких, тактилних, мирисних и других). Указивање на значајна места, изразе и речи којима су изазвани поједини утисци у поетским, прозним и драмским текстовима.
- Развијање способности обликовања смисленог садржаја, препознавање композиционих целина; стварање плана. Запажање чинилаца који у разним ситуацијама делују на поступке главних јунака (спољашње и друштвене околности, унутрашњи подстицаји - осећања, намере, жеље).
- Казивање напамет научених поетских и прозних целина и одломака. Сценске импровизације.
Књижевнотеоријски појмови
Лирика
- Народна поезија; лирске и епске песме - основна обележја;
- народна балада - на нивоу препознавања;
- уметничка лирска песма - основна обележја;
- стилска средства: поређење и епитет;
- основни мотив и споредни мотиви у лирској песми;
- песничке слике: визуелни и акустични елементи у песничкој слици;
- песничка слика изражена бојом и звуком.
Епика
- Запажање и обликовање теме и идеје у књижевном делу;
- фабула и композиција у књижевном делу;
- карактеризација ликова у књижевном делу;
- уочавање карактеристичних делова текста, реченица и речи којима се директно изражава основна мисао, пишчеви ставови и ставови ликова;
- избор карактеристичних места у тексту: опис лика, дијалог, место и време радње, појачавање динамичности и хумора у тексту;
- разликовање говора приповедача и говора ликова; дијалог и монолог;
- прича и роман - разлике;
- роман за децу - основна обележја;
- запажање логичких целина у композицији текста.
Функционални појмови
Подстицање ученика да схватају и усвајају појмове: главно, споредно, машта, збиља, утисак, расположење, интересовање, околност, ситуација, испољавање; подстрек, услов, поређење, процењивање, тврдња, доказ, закључак; дивљење, одушевљење, љубав (према човеку, домовини, раду, природи); привлачност, искреност, правичност, племенитост.
КУЛТУРА ИЗРАЖАВАЊА
Основни облици усменог и писменог изражавања
Препричавање:
- препричавање текста са променом граматичког лица;
- препричавање без обавезног састављања плана;
- препричавање с усмерењем на сажимање текста.
Причање:
- причање на основу датих тематских речи;
- настављање приче инспирисане датим почетком.
Описивање:
- опис пејзажа;
- опис књижевног лика.
Извештавање:
- извештавање о неком догађају.
Усмена и писмена вежбања
Ортоепија
Уочавање наглашених и ненаглашених речи: вежбе у изговарању акценатских целина. Вежбе за отклањање грешака које се јављају у говору ученика.
Изговор свих сугласника и гласовних група у складу са књижевнојезичком нормом ч, ћ, џ, ђ, х; -је и -ије; -дс - (људских), -ио, -ао итд. Вежбе за отклањање грешака које се јављају у говору и писању ученика.
Уочавање диференцијалне (дистинктивне) функције акцента у речима истог гласовног састава, а различитог акцента.
Ортоепске вежбе:
Увежбавање правилног изговора речи, исказа, реченица, кратких народних умотворина (пословица, брзалица, загонетки, питалица, краћих текстова); слушање звучних записа, казивање напамет лирских и епских текстова; снимање казивања и читања, анализа снимка и вредновање.
Диктати: са допуњавањем, изборни, слободни, контролни диктат; аутодиктат.
Лексичке и семантичке вежбе: грађење речи - формирање породица речи; изналажење синонима и антонима, уочавање семантичке функције акцента; некњижевне речи и туђице - њихова замена језичким стандардом; основно и пренесено значење речи.
Синтаксичке и стилске вежбе: састављање и писање реченица према посматраним предметима, слици и заданим речима; састављање и писање питања о тематској целини у тексту, на слици, у филму, позоришту.
Преписивање реченица у циљу савладавања правописних правила и усавршавања технике правилног, уредног и читког писања латиничним и ћириличним писмом.
Вежбе за богаћење речника и тражење погодног израза.
Уочавање и отклањање безначајних појединости и сувишних речи у тексту и говору. Отклањање нејасности и двосмислености.
Увежбавање технике израде писменог састава: анализа теме, одређивање њеног тежишта; посматрање, уочавање и избор грађе; распоређивање појединости; елементи композиције.
Осам домаћих писмених задатака и њихова анализа на часу.
Четири школска писмена задатка - два у првом и два у другом полугодишту. Један час за израду и два часа за анализу задатака и писање побољшане верзије састава.
МЕДИЈСКА КУЛТУРА
- Изражајна средства филмског/позоришног дела: кадар, монтажа, музика, дијалог у филму или позоришној представи.
- Филм - књижевно дело - позориште - уочавање сличности разлика.
- Разумевање филмског дела (екрана/филма и телевизије).
- Повезивање кадрова по сећању (способност идентификације места и времена, ликова и објеката радњи, повезаност радњи, односа и сукоба међу ликовима).
НАЧИН ОСТВАРИВАЊА ПРОГРАМА
Читање и писање
У четвртом разреду осмогодишње основне школе читање је у функцији разумевања садржаја, доживљаја и естетских вредности текста (мисли се на текстове штампане латиницом и ћирилицом).
Важно је инсистирати на правилном читању штампаних и писаних слова латинице и ћирилице, водити рачуна о правилности, брзини и изражајности читања. У четвртом разреду ученици треба да самостално читају непознате текстове и да брзо проналазе важне информације.
Изражајно читање негује се систематски, уз стално повећавање захтева и настојање да се што потпуније искористе способности ученика за постизање високог квалитета у вештини читања. Вежбања у изражајном читању изводе се плански и уз солидно наставниково и учениково припремање. У оквиру своје припреме наставник благовремено одабира погодан текст и студиозно проучава оне његове особености које утичу на природу изражајног читања. У складу са мисаоно-емотивним садржајем текста, наставник заузима одговарајући став и одређује ситуациону условљеност јачине гласа, ритма, темпа, интонације, пауза, реченичног акцента и гласовних трансформација. При томе се повремено служи аудио снимцима узорних интерпретативних читања.
Изражајно читање увежбава се на текстовима различите садржине и облика; користе се лирски, епски и драмски текстови у прози и стиху, у наративном, дескриптивном, дијалошком и монолошком облику. Посебна пажња посвећује се емоционалној динамици текста, његовој драматичности и говорењу из перспективе писца и појединих ликова.
У одељењу треба обезбедити одговарајуће услове за изражајно читање и казивање - ученицима у улози читача и говорника ваља обезбедити место испред одељенског колектива, у одељењу створити добру слушалачку публику, заинтересовану и способну да критички и објективно процењује квалитет читања и казивања. Посредством аудио снимка, ученицима повремено треба омогућити да чују своје читање и да се критички осврћу на своје умење. На часовима обраде књижевних дела примењиваће се ученичка искуства у изражајном читању, уз стално настојање да сви облици говорних активности буду коректни и уверљиви. Читање у себи је најпродуктивнији облик стицања знања па му се у настави поклања посебна пажња. Оно је увек усмерено и истраживачко; помоћу њега се ученици оспособљавају за свакодневно стицање информација и за учење.
Вежбе читања у себи непосредно се уклапају у остале облике рада и увек су у функцији свестранијег стицања знања и разумевања не само књижевног дела, већ и свих осмишљених текстова.
Примена текст методе у настави подразумева врло ефикасне вежбе за савладавање брзог читања у себи с разумевањем и доприноси развијању способности ученика да читају флексибилно, да усклађују брзину читања са циљем читања и карактеристикама текста који читају.
Квалитет читања у себи подстиче се претходним усмеравањем ученика на текст и давањем одговарајућих задатака, а потом и обавезним проверавањем разумевања прочитаног текста, односно остварења добијених задатака. Информативно, продуктивно и аналитичко читање најуспешније се подстиче самосталним истраживачким задацима који се ученицима дају у припремном поступку за обраду текста или обраду садржаја из граматике и правописа. Тим путем се унапређује логика и брзина читања, а нарочито брзина схватања прочитаног текста, чиме се ученици оспособљавају за самостално учење.
На овом нивоу потребно је да се инсистира на развијању способности изражавања мисли, осећања, ставова логички структурираним и граматички тачним реченицама уз уважавање композицијских целина у писаном раду. Посебно је важно да се током четвртог разреда, у оквиру ове области, усавршава техника писања и естетска страна рукописа.
Књижевност
Основни задатак овог наставног подручја је инсистирање на развијању рецепцијских способности, осетљивости за уметничко казивање, обогаћивање емотивног света, смисла и способности за препознавање и изражавање лепоте речима.
Са обрадом текста почиње се после успешног интерпретативног читања наглас и читања у себи. Књижевноуметничко дело се чита, према потреби и више пута, све док не изазове одговарајуће доживљаје и утиске који су неопходни за даље упознавање и проучавање текста. Разни облици поновљеног и усмереног читања дела у целини, или његових одломака, обавезно ће се примењивати у обради лирске песме и краће прозе.
При обради текста примењиваће се у већој мери јединство аналитичких и синтетичких поступака и гледишта. Значајне појединости, елементарне слике, експресивна места и стилско-језички поступци неће се посматрати као усамљене вредности, већ их треба сагледавати као функционалне делове виших целина и тумачити у природном садејству с другим уметничким чиниоцима. Књижевном делу приступа се као сложеном и непоновљивом организму у коме је све условљено узрочно-последичним везама, подстакнуто животним искуством и уобличено стваралачком маштом.
Методика наставе књижевности већ неколико деценија, теоријски и практично, развија и стално усавршава наставников и учеников истраживачки, проналазачки и стваралачки однос према књижевноуметничком делу. Књижевност се у школи не предаје и не учи, већ чита, усваја, у њој се ужива и о њој расправља. То су путеви да настава књижевности шири ученикове духовне видике, развија истраживачке и стваралачке способности ученика, критичко мишљење и уметнички укус, појачава и култивише литерарни, језички и животни сензибилитет.
Модерна и савремена организација наставе матерњег језика и књижевности подразумева активну улогу ученика у наставном процесу. У савременој настави књижевности ученик не сме бити пасивни слушалац који ће у одређеном тренутку репродуковати "научено градиво", односно наставникова предавања, већ активни субјекат који истраживачки, стваралачки и сатворачки учествује у проучавању књижевноуметничких остварења.
Ученикова активност треба да свакодневно пролази кроз све три радне етапе; пре часа, у току часа и после часа. У свим етапама ученик се мора систематски навикавати да у току читања и проучавања дела самостално решава бројна питања и задатке, који ће га у пуној мери емоционално и мисаоно ангажирати, пружити му задовољство и побудити истраживачку радозналост. Такви задаци биће најмоћнија мотивација за рад што је основни услов да се остваре предвиђени интерпретативни домети. Наставник ваља да постави задатке који ће ученика подстицати да уочава, открива, истражује, процењује и закључује. Наставникова улога јесте у томе да осмишљено помогне ученику тако што ће га подстицати и усмеравати, настојећи да развија његове индивидуалне склоности и способности, као и да адекватно вреднује ученичке напоре и резултате у свим облицима тих активности.
Проучавање књижевноуметничког дела у настави је сложен процес који започиње наставниковим и учениковим припремањем (мотивисање ученика за читање, доживљавање и проучавање уметничког текста, читање, локализовање уметничког текста, истраживачки припремни задаци) за тумачење дела, своје најпродуктивније видове добија у интерпретацији књижевног дела на наставном часу, а у облицима функционалне примене стечених знања и умења наставља се и после часа: у продуктивним обнављањима знања о обрађеном наставном градиву, у поредбеним изучавањима књижевноуметничких дела и истраживачко-интерпретативним приступима новим књижевноуметничким остварењима. Средишње етапе процеса проучавања књижевноуметничког дела у настави јесу методолошко и методичко заснивање интерпретације и њено развијање на наставном часу.
Ученике треба навикавати на то да своје утиске, ставове и судове о књижевном делу подробније доказују чињеницама из самога текста и тако их оспособљавати за самосталан исказ, истраживачку делатност и заузимање критичких ставова према произвољним оценама и закључцима.
На часовима лектире примењују се исти наставни поступци као у интерпретацији књижевног текста. Усменом анализом прочитаног дела уочавају се, понављају и систематизују текстови обрађени на часовима интерпретације књижевног текста, с повећаним захтевима у осамостаљивања ученика. Ученицима можемо дати неки податак више о прочитаном делу или аутору, али их не смемо оптерећивати захтевним појмовима.
Ученицима је потребно дати краћа упутства за вођење писаних прибелешки којима ће се користити у разговору о прочитаном делу.
Књижевни појмови
Књижевне појмове ученици ће упознавати уз обраду одговарајућих текстова и помоћу осврта на претходно читалачко искуство. Тако ће се, на пример, током обраде неке родољубиве песме, а уз поредбени осврт на две-три раније прочитане песме исте врсте, развијати појам родољубиве песме и стицати сазнање о тој лирској врсти. Упознавање метафоре биће погодно тек када су ученици у претходном и предтеоријском поступку откривали изражајност извесног броја метафоричких слика, кад неке од њих већ знају напамет и носе их као уметничке доживљаје. Језичко-стилским изражајним средствима прилази се с доживљајног становишта; полазиће се од изазваних уметничких утисака и естетичке сугестије, па ће се потом истраживати њихова језичко-стилска условљеност.
Функционални појмови
Функционални појмови се не обрађују посебно, већ се у току наставе указује на њихову примену значења. Ученици их спонтано усвајају у процесу рада, у текућим информацијама на часовима, а уз паралелно присуство речи и њоме означеног појма. Потребно је само подстицати ученике да наведене речи (а и друге сличне њима) разумеју и схвате и да их примењују у одговарајућим ситуацијама. Ако, на пример, на захтев да се уоче и објасне околности које утичу на понашање неког лика, ученик наведе те околности, онда је то знак (и провера) да је тај појам и одговарајућу реч схватио у пуном значењу.
У усменом и писменом изражавању узгредно ће се проверавати да ли ученици правилно схватају и употребљавају речи: узрок, услов, ситуација, порука, однос и сл. Током обраде књижевних дела, као и у оквиру говорних и писмених вежби, настојаће се да ученици откривају што више особина, осећања и душевних стања појединих ликова, при чему се те речи бележе и тако спонтано богати речник функционалним појмовима.
Језик (граматика, ортографија, ортоепија)
Градиво из граматике распоређено је тако да је избегнуто понављање. Понављање градива из претходних разреда није потпуно негирано, али ће се примењивати само као вид наставног принципа: повезивања необрађеног и непознатог градива са обрађеним и познатим. Тај принцип морао је доћи до изражаја у програмским целинама значајним за васпитно-образовни рад. Пошто се обрада појединих програмских целина заокружује у појединим разредима, предвиђено је, ради одржавања континуитета у знањима ученика, понављање таквог градива.
Правопис се савлађује путем систематских вежбања елементарних и сложених које се организују често, разноврсно и различитим облицима писмених вежби. Поред тога, ученике врло рано треба упућивати на служење правописом и правописним речником (школско издање).
Вежбе за усвајање и утврђивање знања из граматике до нивоа његове практичне примене у новим говорним ситуацијама проистиче из програмских захтева, али су у великој мери условљене конкретном ситуацијом у одељењу - говорним одступањима од књижевног језика, колебањима, грешкама које се јављају у писменом изражавању ученика. Стога се садржај вежбања у настави језика мора одређивати на основу систематског праћења говора и писања ученика. Тако ће настава језика бити у функцији оспособљавања ученика за правилно комуницирање савременим књижевним босанским језиком.
У настави граматике изразито су функционални они поступци који успешно сузбијају ученикову мисаону инертност, а развијају радозналост и самосталност ученика, што појачава њихов истраживачки и стваралачки однос према језику. Наведена усмерења наставног рада подразумевају његову чврсту везаност за животну, језичку и уметничку праксу, односно за одговарајуће текстове и говорне ситуације. Због тога је указивање на одређену језичку појаву на изолованим реченицама, истргнутим из контекста, означено као изразито непожељан и нефункционалан поступак у настави граматике. Усамљене реченице, лишене контекста, постају мртви модели, подобни да се формално копирају, уче напамет и репродукују, а све то спречава свесну активност ученика и ствара погодну основу за њихову мисаону инертност.
Савремена методика наставе истиче низ саодносних методичких радњи које ваља применити у наставној обради програмских јединица из језика и које омогућују да сваки целовит сазнајни пут, почев од оног који је уоквирен школским часом, добије своју посебну структуру.
Обрада нових наставних (програмских) јединица подразумева примену следећих методичких радњи:
- Коришћење погодног полазног текста (језичког предлошка) на коме се увиђа и објашњава одговарајућа језичка појава. Најчешће се користе краћи уметнички, научно-популарни и публицистички текстови, а и примери из писмених радова ученика.
- Коришћење исказа (примера из пригодних, текућих или запамћених) говорних ситуација.
- Подстицање ученика да полазни текст доживе и схвате у целини и појединостима.
- Утврђивање и обнављање знања о познатим језичким појавама и појмовима који непосредно доприносе бољем и лакшем схватању новог градива. (Обично се користе примери из познатог текста.)
- Упућивање ученика да у тексту, односно у записаним исказима из говорне праксе, уочавају примере језичке појаве која је предмет сазнавања.
- Најављивање и бележење нове наставне јединице и подстицање ученика да запажену језичку појаву истраживачки сагледају.
- Сазнавање битних својстава језичке појаве (облика, значења, функције, промене, изражајних могућности...).
- Сагледавање језичких чињеница (примера) са разних становишта, њихово упоређивање, описивање и класификовање.
- Дефинисање језичког појма; истицање својства језичке појаве и уочених законитости и правилности.
- Препознавање, објашњавање и примена сазнатог градива у новим околностима и у примерима које наводе сами ученици (непосредна дедукција и прво вежбање).
- Утврђивање, обнављање и примена стеченог знања и умења (даља вежбања, у школи и код куће).
Наведене методичке радње међусобно се допуњују и прожимају, а остварују се у сукцесивној и синхроној поставци. Неке од њих могу бити остварене пре наставног часа на коме се разматра одређена језичка појава, а неке и после часа. Тако, на пример, добро је да текст на коме се усваја градиво из граматике буде раније упознат, а да поједине језичке вежбе буду предмет ученичких домаћих задатака.
Што се тиче ортоепије и ортографије предвиђено је да се градиво из ове области обрађује и увежбава као саставни део рада на граматичком градиву (писање властитих именица ради се уз рад на именицама, правописна правила о писању придева уз придеве...).
Култура изражавања
Ово подручје представља дидактичко методички структуриран систем вежби за оспособљавање ученика да своје мисли, жеље, намере и осећања, што логичније, те граматички и стилски што правилније изражавају у усменој и писаној форми.
Настава културе изражавања, према томе, представља систем вежби у коме се ученици оспособљавају да знања, умећа и навике стечене у настави граматике, у настави књижевности, као и у настави других предмета, а који доприносе богаћењу ученичког логичког мишљења и језичког израза, примене у усменом и писаном изражавању.
Основни облици усменог и писменог изражавања у млађим разредима представљају темељне програмске садржаје за стицање, усавршавање и неговање ваљане и поуздане језичке културе најмлађег ученика. Неки од тих облика (препричавање, причање) присутни су и у претходним испитивањима деце за упис у школу што значи да на њих ваља гледати као на језичко искуство које полазници у извесној мери већ поседују. Отуда и потреба да се са усавршавањем и неговањем тих основних облика говорног комуницирања отпочне и пре формалног описмењавања ученика.
Да би се задаци наставе из босанског језика и књижевности остваривали што функционалније и у настави културе изражавања, ово подручје је из дидактичко-методичких разлога подељено на облике изражавања: препричавање, причање и описивање.
Препричавање разноврсних садржаја представља најједноставнији начин ученичког језичког испољавања у наставним околностима. И док се у поменутим претходним испитивањима, као и у припремама за усвајање почетног читања, репродуковању одређених садржаја приступа слободно, већ од краја тзв. букварске наставе па надаље ваља му приступити плански, осмишљено и континуирано. То значи, најпре, да се унапред зна (а то се дефинише у оперативним плановима рада учитеља) које ће садржаје ученик препричавати у наставним околностима. Њихов избор треба да обухвати не само текстове, и не само оне из читанки, већ и из других медијских области (штампа, позориште, филм, радио, телевизија и сл.). Потом, ученике ваља благовремено мотивисати, подстицати и усмеравати на овај вид језичког изражавања, а то значи - омогућити им да се самостално припреме за препричавање, али у које ће истовремено бити интегрисани и одговарајући програмски захтеви.
Причање у односу на препричавање јесте сложенији облик језичког изражавања ученика, јер док је препричавање углавном репродуковање прочитаног, одслушаног или виђеног садржаја, причање представља особен вид стваралаштва које се ослања на оно што је ученик доживео или произвео у својој стваралачкој машти. Зато причање тражи посебан интелектуални напор и језичку изграђеност, те ученика свестрано ангажује: у избору тематске грађе и њених значајних појединости, у компоновању одабраних детаља и у начину језичког уобличавања свих структурних елемената приче. Методички приступ овом значајном облику усавршавања и неговања ученике језичке културе у основи је исти као и код препричавања (ваљано функционално локализовање у плановима рада, осмишљено повезивање са сродним садржајима из осталих предметних подручја, а нарочито са читањем и тумачењем текста, осмишљено и инвентивно мотивисање, усмеравање и подстицање ученика да у причању остваре што свестранију мисаону и језичку перспективу, умешно вредновање ученичких домашаја у причању и др.). Посебно треба водити рачуна о томе да причање у функцији читања и тумачења текста (у тзв. уводном делу часа) не прерасте у шематизирано и површно набрајање/именовање одређених појавности, а да се при том занемари индивидуални приступ ученика датој предметности, те да изостане стварање приче као целовите менталне представе, довољно препознатљиве и ваљано мисаоно и језички уобличене. Причање, колико год било изазовно у свим својим сегментима за језичко испољавање најмлађих ученика, начелно ваља реализовати као део ширег наставног контекста у коме ће се саодносно и функционално наћи и други облици језичког изражавања, а нарочито описивање.
Описивање јесте најсложенији облик језичког изражавања на нивоу најмлађих разреда. Оно је мање или више заступљено у свакодневном говору, јер је неопходно за јасно представљање суштинских односа између предмета, ствари, бића и других појмова и појава у свакој животној ситуацији. Јер, док је за препричавање основа одређени садржај, за причање подстицај неко догађање, доживљај, дотле за описивање нису неопходне неке посебне околности, већ се оно користи кад год се дође у додир са појавностима које у свакодневном језичком комуницирању могу скренути пажњу на себе. Но, због бројних узрасних ограничења у раду са најмлађим ученицима, овој врсти језичког комуницирања ваља приступити посебно одговорно и уз нарочито поштовање принципа наставне условности и поступности у захтевима: оспособљавање ученика да пажљиво посматрају, уочавају, откривају, запажају, упоређују, па тек онда дату предметност да мисаоно заокруже и језички уобличе. Како се описивање врло често доводи у блиску везу са читањем и тумачењем текста (нарочито књижевноуметничког) то је потребно стално усмеравати ученичку пажњу на она места у таквим текстовима која обилују описним елементима, а посебно када се описују предмети, ентеријер, биљке и животиње, књижевни ликови, пејзаж и сл., јер су то и најбољи обрасци за спонтано усвајање описивања као трајне вештине у језичком комуницирању. Пошто је за описивање потребан већи мисаони напор и дуже време за остварење дуже замисли - ваља предност дати писменој форми описивања над усменом. Остали општи методички приступи овом значајном облику језичког изражавања исти су или слични као и код препричавања и причања (од планирања, преко реализације планираних активности, до вредновања постигнутог и функционалног повезивања са сродним садржајима какви су и усмена и писмена вежбања за стицање, усавршавање и неговање језичке културе ученика).
Вежбе изражавања изводе се у облику усмених и писаних вежби. Вежбе усменог изражавања садрже одређени наставни рад, разматрање текста (као узорка) у коме је примењен конкретан облик изражавања, упознавање ученика с тим обликом изражавања, затим рад којим се ученици припремају за успешно самостално писано изражавање у одређеном облику. Текст се може узети из одговарајућих уџбеника, литературе и листова за децу. Вежби писаног изражавања претходи вежба усменог изражавања изузев када је у питању периодично проверавање писмености ученика у одабраном облику изражавања.
Облици вежби изражавања дати су у програму поступно: од лакших ка тежим, од једноставнијих ка сложенијим и од ређих ка чешћим у комуницирању с људима.
Свака од програмираних вежби планира се и остварује у оном наставном контексту у коме се јавља потреба за функционалним усвајањем дате језичке појаве или утврђивања, обнављања или систематизовања знања и примене тих знања у конкретној језичкој ситуацији. То значи да се, начелно, све те или њима сличне вежбе не реализују на посебним наставним часовима већ се планирају у склопу основних облика језичког изражавања (препричавање, причање, описивање) или одговарајућих програмских садржаја осталих предметних подручја (читање и тумачење текста, граматика и правопис, основе читања и писања). Управо у осмишљеним саодносним поставкама та вежбања вишеструко утичу на подизање нивоа ученичке језичке културе.
Медијска култура
Рад на овом подручју не почива само на вербалном савладавању елемената филмске технике, радио емисија и штампе, него на гледању и анализи филмова, емисија и штампе. У ту сврху у програму су јасно формулисани и одређени захтеви који полазе од анализе садржајних и формалних елемената доживљаја и разумевања појединих сегмената медијске културе и до усвајања основних појмова из наведених области. То би био најефикаснији пут у остварењу елементарне медијске наобразбе.
Naziv predmeta |
PROGRAM A
ZA UČENIKE ČIJI MATERNJI JEZIK PRIPADA NESLOVENSKIM JEZICIMA I KOJI ŽIVE U HOMOGENIM SREDINAMA
(osnovni nivo standarda)
Cilj |
Cilj učenja srpskog kao nematernjeg jezika jeste osposobljavanje učenika da se služi srpskim jezikom na osnovnom nivou u usmenoj i pisanoj komunikaciji radi kasnijeg uspešnog uključivanja u život zajednice i ostvarivanja građanskih prava i dužnosti, kao i uvažavanje srpske kulture i razvijanje interkulturalnosti kao temeljne vrednosti demokratskog društva. |
Razred |
Četvrti |
Godišnji fond časova |
108 časova |
ISHODI |
OBLAST/TEMA |
SADRŽAJI |
- razume i koristi predviđeni leksički fond; |
JEZIK |
Oko 150 novih punoznačnih i |
- razume kratke pesme i |
KNJIŽEVNOST |
Narodna priča: "Cvrčak i mrav" Po slobodnom izboru (u skladu sa interesovanjima učenika), nastavnik bira još dva teksta koja nisu na ovoj listi. Nastavnik bira 7 tekstova za obradu. |
- razume informacije, zahteve i naloge izgovorene razgovetno i sporim tempom ili napisane; |
JEZIČKA KULTURA |
I. Lično predstavljanje: osnovne informacije o sebi - mesec rođenja, uzrast, mesto i ulica stanovanja |
Ključni pojmovi sadržaja: srpski kao nematernji jezik, slušanje, razumevanje, govor, čitanje, pisanje
PROGRAM B
ZA UČENIKE ČIJI MATERNJI JEZIK PRIPADA SLOVENSKIM JEZICIMA I KOJI ŽIVE U VIŠENACIONALNIM SREDINAMA
(srednji - napredni nivo standarda)
Cilj |
Cilj učenja srpskog kao nematernjeg jezika jeste osposobljavanje učenikada vodi usmenu i pisanu komunikaciju sa govornicima srpskog kao maternjeg jezika radi kasnijeg punog uključivanja u život zajednice i ostvarivanja građanskih prava i dužnosti, kao i upoznavanje srpske kulturne baštine i razvijanje interkulturalnosti kao temeljne vrednosti demokratskog društva. |
Razred |
Četvrti |
Godišnji fond časova |
108 časova |
ISHODI |
OBLAST/TEMA |
SADRŽAJI |
- razume i koristi predviđeni leksički fond; |
JEZIK |
200-250 novih punoznačnih i pomoćnih reči; |
- imenuje autore obrađenih književnih tekstova; |
KNJIŽEVNOST |
J. J. Zmaj: "Što volim" Izbor iz časopisa za decu Po slobodnom izboru (u skladu sa interesovanjima učenika), nastavnik bira još dva teksta koja nisu na ovoj listi. Nastavnik bira 10 tekstova za obradu. |
- razume informacije, zahteve i naloge izgovorene razgovetno i sporim tempom ili napisane; |
JEZIČKA KULTURA |
I. Lično predstavljanje: osnovne informacije o sebi i članovima porodice - mesto i ulica stanovanja, uzrast; lična interesovanja |
Ključni pojmovi sadržaja: srpski kao nematernji jezik, slušanje, razumevanje, govor, čitanje, pisanje
UPUTSTVO ZA DIDAKTIČKO-METODIČKO OSTVARIVANJE PROGRAMA
Predmet srpski kao nematernji jezik pohađaju učenici koji nastavu slušaju na nekom od jezika nacionalnih manjina. Među tim učenicima postoje izrazite razlike u stepenu ovladanosti srpskim jezikom prilikom polaska u školu i u tempu i obimu kojim mogu napredovati tokom školovanja. Ova razlika uslovljena je različitim maternjim jezicima od kojih su jedni bliski srpskom jeziku (razlike među njima su takve da ne moraju ometati komunikaciju), dok su drugi strukturno toliko različiti da, bez elementarnog poznavanja jednog od njih, komunikacija među govornicima nije ostvariva. Osim toga, na nivo kojim učenici realno mogu ovladati srpskim jezikom utiče i sredina u kojoj žive (pretežno homogena ili heterogena sredina).
Imajući ovo u vidu, za predmet srpski kao nematernji jezik sačinjena su dva programa.
Prema postavljenom cilju, očekivanim ishodima i datim sadržajima, prvi program (A) primeren je učenicima čiji se maternji jezici izrazito razlikuju od srpskog, koji žive u pretežno jezički homogenim sredinama i imaju malo kontakata sa srpskim jezikom, a u školu polaze gotovo bez ikakvog predznanja srpskog jezika.
Drugi program (B) predviđen je za učenike koji žive u jezički mešovitim sredinama, koji mogu brže i u većem obimu da savladavaju srpski jezik, odnosno da, u skladu s uzrastom, dostignu viši nivo vladanja srpskim jezikom.
Oba programa za predmet srpski kao nematernji jezik sadrže tri oblasti: Jezik, Književnost i Jezičku kulturu. One su funkcionalno povezane, prožimaju se i međusobno dopunjuju. Stoga ih treba razumeti kao delove kompleksne celine koji doprinose ostvarivanju ishoda ovog predmeta, svaki sa svojim specifičnostima.
Nastavnik je obavezan da se upozna sa ishodima i programskim sadržajima prvog ciklusa obrazovanja ili prethodnih razreda.
I. PLANIRANJE NASTAVE I UČENJA
Nastavni program orijentisan na ishode nastavniku daje veću slobodu u kreiranju i osmišljavanju nastave i učenja. Uloga nastavnika je da kontekstualizuje dati program potrebama konkretnog odeljenja imajući u vidu: sastav odeljenja i mogućnosti učenika; udžbenike i druge nastavne materijale koje će koristiti; tehničke uslove, nastavna sredstva i medije kojima škola raspolaže; resurse, mogućnosti, kao i potrebe lokalne sredine u kojoj se škola nalazi. Polazeći od datih ishoda i sadržaja, nastavnik najpre kreira svoj globalni plan rada, na osnovu koga će kasnije razvijati svoje operativne planove. Ishodi definisani po oblastima olakšavaju nastavniku dalju operacionalizaciju ishoda na nivo konkretne nastavne jedinice. Sada nastavnik za svaku oblast ima definisane ishode. Od njega se očekuje da za svaku nastavnu jedinicu, u fazi planiranja i pisanja pripreme za čas, definiše piramidu ishoda na tri nivoa: one koje bi svi učenici trebalo da dostignu, one koje bi većina učenika trebalo da dostigne i one koje bi trebalo samo neki učenici da dostignu.
Na ovaj način postiže se indirektna veza sa standardima na tri nivoa postignuća učenika. Pri planiranju treba, takođe, imati u vidu da se ishodi razlikuju, da se neki lakše i brže mogu ostvariti, ali je za većinu ishoda potrebno više vremena, više različitih aktivnosti. U fazi planiranja nastave i učenja veoma je važno da nastavnik pristupi udžbeniku kao jednom od nastavnih sredstava koje je poželjno bogatiti i proširivati dodatnim, samostalno izrađenim nastavnim materijalima. Pored udžbenika, kao jednog od izvora informacija, na nastavniku je da učenicima omogući uvid i iskustvo korišćenja i drugih izvora saznavanja.
II. OSTVARIVANJE NASTAVE I UČENJA
JEZIK
Oblast Jezik obuhvata leksiku i gramatičke modele srpskog jezika. U sadržajima i ishodima ove oblasti nalaze se okvirni broj reči i gramatički elementi kojima učenik treba da ovlada u svakom razredu. U ovoj oblasti programa težište je na postepenom usvajanju sistema srpskog jezika počev od 1. razreda. Jezik počinje da se usvaja pomoću minimalnog broja reči upotrebljenih u osnovnim rečeničnim modelima s jasnim komunikativnim kontekstom. Odnosno, reči i njihovi oblici ne usvajaju se izolovano, već u rečeničnom, odnosno komunikativnom kontekstu. Za produktivnu upotrebu jezika nefunkcionalno je vankontekstualno učenje paradigmi (učenje samih oblika reči).
Usvajanje gramatike srpskog jezika u početnim fazama na mlađem uzrastu pretežno je nesvesno - u raznovrsnim aktivnostima učenici slušaju iskaze na srpskom jeziku, ponavljaju ih i kombinuju u odgovarajućim poznatim i bliskim kontekstima. U narednim fazama nastavnik pomaže učenicima da uoče jezička pravila i počnu da ih primenjuju.
Da bi učenik ovladao određenim fondom reči i gramatičkim elementima, neophodno je da ih razume i dugotrajno uvežbava. Na taj način stvaraju se preduslovi da ih primeni u odgovarajućoj komunikativnoj situaciji. Formalno poznavanje gramatičkih pravila ne podrazumeva i sposobnost njihove primene, te je takvo znanje korisno samo ukoliko pomaže boljem razumevanju nekih pravilnosti sistema. Odnosno, savladavanje gramatičkih pravila nije samo sebi cilj. Objašnjenje gramatičkih pravila, ukoliko nastavnik proceni da je korisno, treba da bude usklađeno s uzrastom učenika, njegovim kognitivnim sposobnostima, predznanjima u maternjem jeziku i svedeno na ključne informacije neophodne za primenu. Učenikovo poznavanje gramatičkih pravila procenjuje se i ocenjuje na osnovu upotrebe u kontekstu, bez insistiranja na njihovom eksplicitnom opisu.
Na nižem nivou vladanja jezikom (sredine u kojima se realizuje A program) važno je da se kod učenika razvije sposobnost razumevanja i konstruisanja iskaza koji sadrže elemente određene programom. Pritom je u produkciji (sastavljanju i kazivanju iskaza) na ovom nivou bitno da značenje poruke bude razumljivo, dok se gramatička ispravnost postiže postepeno. Na tom nivou očekuju se tipične greške izazvane interferencijom i nedovoljnom savladanošću materije. Greške nisu samo znak nepoznavanja gradiva, već su upravo pokazatelj da je učenik spreman da se upusti u komunikaciju, što nastavnik treba da podstiče. To ne znači da greške uopšte ne treba ispravljati. Nastavnik odlučuje o tome kada će, na koji način i koje greške ispravljati, vodeći računa istovremeno i tome da učenika motiviše za komunikaciju i o tome da se greške postepeno redukuju.
Upravo su časovi iz oblasti Jezik pogodni za usmereno, ciljano usvajanje pojedinih segmenata, gramatičkih elemenata srpskog jezika. Tokom ovih časova preporučuje se dinamičko smenjivanje različitih aktivnosti: različiti tipovi vežbi slušanja, provera razumevanja slušanog, ponavljanje, gramatičko i leksičko variranje modela, dopunjavanje, preoblikovanje potvrdnih u upitne i negirane forme i sl.
Realizacija nastave srpskog kao nematernjeg jezika prema B programu podrazumeva određeno vladanje srpskim jezikom od početka školovanja, odnosno mogućnost bržeg napredovanja u toku školovanja. U takvim okolnostima očekuje se manja zastupljenost grešaka i njihovo brže ispravljanje. Primena B programa podrazumeva ovladanost sadržajima A programa i podizanje jezičke kompetencije na viši nivo, te je nastava jezika u funkciji osposobljavanja učenika za pravilno komuniciranje savremenim standardnim srpskim jezikom u skladu s jezičkim i vanjezičkim kontekstom.
Budući da učenici koji pohađaju nastavu srpskog kao nematernjeg jezika, pohađaju i nastavu maternjeg jezika, svrsishodno je u odgovarajućim prilikama koristiti transfer znanja stečenih na maternjem jeziku i o maternjem jeziku. Nastava srpskog kao nematernjeg jezika treba da bude u korelaciji s nastavom maternjeg jezika.
Jezička građa se iz razreda u razred postepeno proširuje i usložnjava, ona je kumulativna i nadovezuje se na prethodnu. Uvođenje novog elementa podrazumeva ovladanost prethodnim, što znači da se nova građa oslanja na prethodnu koja se kontinuirano uvežbava. Sledeći primeri kraćih tekstova ilustruju primenu jezičke materije poštujući postupnost i uvođenje novih jezičkih sadržaja u svakom razredu u A programu:1
____________
1 U zagradi su navedeni sadržaji oblasti Jezik za svaki razred.
1. razred (prezent glagola u 1, 2. i 3. licu jednine (potvrdni i odrični oblik); prosta rečenica s imenskim delom predikata; lične zamenice 1, 2. i 3. lica jednine u funkciji subjekta; prosta rečenica s glagolskim predikatom; imenice u lokativu jednine s predlozima u i na uz glagol jesam): Zdravo! Ja se zovem Marija. Ja sam u školi. Ovo je učionica. Učenik je u učionici. On crta. To je učiteljica. Ona sedi na stolici.
2. razred (prosta rečenica s pridevom u imenskom delu predikata; akuzativ imenica bez predloga; lokativ s predlozima u i na; akuzativ s predlozima u i na sa glagolom ići; prezent glagola za sva tri lica i oba broja; lične zamenice 1, 2. i 3. lica množine u funkciji subjekta; prisvojne zamenice za 1. i 2. lice jednine sva tri roda u funkciji atributa i imenskog dela predikata): Ovo je moja škola. Mi smo učenici. Idemo u školu. Imamo torbe. Torbe su velike. Dečaci se igraju u dvorištu. Oni imaju loptu. Oni vole fudbal.
3. razred (perfekat glagola (sva tri lica i oba broja); prisvojne zamenice za treće lice jednine sva tri roda; prilozi sada, danas i juče): Marija danas slavi rođendan. Ovo je njena mama. Ona je juče pravila tortu. Ovo je njen tata. Tata je pravio sendviče. Došli su gosti. Marija je vesela.
4. razred (futur I glagola (sva tri lica i oba broja); imperativ (2. lice jednine i množine najfrekventnijih glagola); imenica u dativu u funkciji nepravog objekta uz glagole davanja i govorenja; prisvojne zamenice za sva tri lica jednine i množine -slaganje s imenicom u jednini; prilozi sutra, ujutru, uveče; uzročna rečenica s veznicima jer i zato što; frekventni prilozi za način (brzo, polako, lepo); tvorba imenica sa značenjem vršioca radnje, imaoca zanimanja izvedenih sufiksima: -ar, -ac, -ač; imenice koje označavaju žensku osobu izvedene sufiksima: -ica; -ka): Moj razred će sutra ujutru ići na izlet. Ja ću ustati u sedam sati. Napraviću sendvič. Učiteljica je rekla učenicima: "Ponesite vodu jer će biti toplo". Brzo ću se spakovati. Vozač Ivan će voziti autobus.
5. razred (uzročna rečenica s veznicima jer i zato što; odredbe za način iskazane frekventnim načinskim prilozima; složeni glagolski predikat s modalnim glagolima: trebati, morati, moći, smeti, želeti; imenice u genitivu s predlozima ispred, iza, iznad, ispod, pored u funkciji odredbe za mesto; kongruencija atributa i imenice u nominativu i akuzativu; tvorba imenica kojima se označavaju nazivi sportista; tvorba priloga od prideva): Ja želim da igram košarku. Treba mnogo trenirati. Jednog dana biću košarkaš. Pored moje kuće je košarkaški klub. Upisuju nove članove. Moja starija sestra trenira plivanje. Ona je dobra plivačica i vredno trenira.
6. razred (imenice u genitivu s predlozima od i do u funkciji odredbi za mesto i vreme; prilozi rano, kasno, uvek, nikad, ponekad, često, retko, ceo (dan), dugo, zimi, leti; kongruencija atributa i imenice u nominativu i akuzativu; imenica u instrumentalu sa značenjem sredstva i društva; komparativ i superlativ prideva i priloga; prisvojni pridevi na -ov/ev, -in (u nominativu); nazivi zemalja i regija izvedeni sufiksima: -ija, -ska): Imam dvanaest godina i idem u šesti razred. Volim modernu muziku. Sviram gitaru od četvrtog razreda. U junu ću ići na takmičenje u Italiju. Imam dobre drugove i drugarice. S njima idem u školu autobusom jer je škola daleko. Uvek se dobro zabavljamo. Leti često idemo na bazen biciklima. Moj najbolji drug se zove Marko. On je niži od mene i bolji je učenik jer više uči. Markova sestra se zove Mirjana.
7. razred (imenice u genitivu s predlozima sa, iz, oko, između u funkciji odredbe za mesto; imenice u genitivu s predlozima pre i posle u funkciji odredbe za vreme; lokativ u funkciji nepravog objekta uz glagole govorenja i mišljenja; imeničke, brojne i priloške sintagme sa značenjem količine; kongruencija atributa i imenice u dativu, instrumentalu i lokativu; najfrekventnije zbirne imenice sa sufiksom -je; tvorba imenica za označavanje mesta (prostora i prostorija) na kojem se vrši radnja: -ište/-lište, -onica); tvorba imenica sa značenjem etnika (primeri iz okruženja): Moja porodica živi u kući. Oko kuće imamo cveće. Naš sused je Mađar. Između naše i njegove kuće nalazi se malo igralište. S drugovima često idem tamo posle škole. Ponekad kupimo flašu soka i nekoliko kesica semenki, sedimo na drvenim klupama i razgovaramo o novim filmovima, strogim nastavnicima, muzici i raznim drugim stvarima. Prošle nedelje smo pomagali našem starom susedu da popravi ljuljaške i klackalice. Tako će i mlađoj deci biti lepše.
8. razred (zavisne rečenice: vremenska (s veznikom kad), namerna (s predikatom u prezentu), izrična (s veznikom da) i odnosna (sa zamenicom koji u funkciji subjekta); tvorba prideva sufiksima -ski i -(i)ji): Juče sam imala mnogo domaćih zadataka. Kad sam ih završila, uključila sam televizor. Posle pola sata u sobu je ušao moj brat i promenio kanal. Hteo je da gleda utakmicu. Rekla sam mu da ja želim da gledam omiljenu seriju koja počinje za pet minuta. On je rekao da je utakmica veoma važna, jer igraju srpska i mađarska reprezentacija. Nismo hteli da se svađamo. Dogovorili smo se da on ide u dnevnu sobu i tamo gleda utakmicu.
KNJIŽEVNOST
Program A predmeta srpski kao nematernji jezik namenjen je homogenoj sredini, učenicima koji veoma retko imaju kontakata sa govornicima čiji je maternji jezik srpski. Poznavanje jezika je na osnovnom (elementarnom) nivou, komunikacija na srpskom jeziku se teško ostvaruje, gramatički modeli su neuvežbani pošto učenici nemaju prilike da koriste srpski jezik, njihov rečnik ne sadrži veliki broj reči, reči veoma lako iz aktivnog fonda prelaze u pasivni i budu zaboravljene, leksika se usvaja sporije nego kod učenika heterogene sredine, interferencijske greške se često pojavljuju u tolikom obimu da ometaju razumevanje rečenice; iz ovih razloga bi akcenat trebalo da bude na leksici i jezičkim obrascima (modelima) koji će im obezbediti temelj za jednostavnu komunikaciju na srpskom jeziku.
U svakom razredu učenicima je ponuđeno više tekstova od broja koji je obavezujući. Osnovni kriterijum za izbor tekstova je nivo poznavanja jezika. Pored odabranih tekstova, obrađuju se i tekstovi po slobodnom izboru, pri čemu se vodi računa o nivou poznavanja jezika i interesovanjima učenika. Uz originalne književne tekstove planirana je i obrada konstruisanih tekstova koji treba da budu u funkciji obogaćivanja leksike neophodne za svakodnevnu komunikaciju na osnovnom nivou. Predlaže se da nastavnik planira najmanje tri časa za obradu jednog teksta kroz teme. Pesme koje se pevaju ne zahtevaju obavezno obradu, gramatička i leksička objašnjenja jezičkih pojava.
Oblast nastavnog programa Književnost doprinosi postizanju komunikativne funkcije jezika. Osnovna funkcija književnoumetničkih tekstova, odnosno adaptacija, pored osposobljavanja učenika za komunikativnu upotrebu jezika, jeste i upoznavanje učenika sa kulturom, istorijom i tradicijom srpskog naroda, kao i s književnim delima značajnim za srpsku književnost.
Funkcije adaptiranog književnog teksta u A programu:
• usvajanje leksike određenog tematskog kruga potrebne za svakodnevnu komunikaciju;
• čitanje, odnosno slušanje teksta u funkciji uvežbavanja razumevanja pisanog i govornog jezika - uvežbava se čitanje u sebi i čitanje sa razumevanjem;
• zadaci u vezi sa tekstom razvijaju umenje razumevanja teksta, uvežbava se veština pisanja, sastavljanje i pisanje rečenica koje sadrže poznatu leksiku uz uvežbavanje osnovnih jezičkih obrazaca, kao i razvijanje sposobnosti sastavljanja rečenica govornog jezika (prilikom pisanih i govornih vežbi tolerišu se interferencijske greške koje ne ometaju razumevanje rečenice);
• odgovori na pitanja (usmeno i pismeno) pomažu učeniku da razvije mehanizme sastavljanja rečenica na srpskom jeziku, odnosno izlaganje na srpskom jeziku uz vidno prisustvo interferencijskih grešaka - uputno je da nastavnik vrši korekcije ukazujući na pravilne oblike;
• reprodukcija teksta ili prepričavanje razvijaju sposobnost upotrebe jezika - učenik treba da se izrazi koristeći više rečenica, da formira i razvija govorne sposobnosti.
Književnoumetnički, adaptirani i konstruisani tekstovi pogodni su za tumačenje, pri čemu se uzimaju u obzir uzrast i predznanja učenika. Tekstovi su ujedno i polazna osnova za uvežbavanje novih reči i izraza, jezičkih modela, čitanja, pisanja, govora; stoga tri časa namenjena jednom tekstu predstavljaju istovremeno i obradu i uvežbavanje gradiva.
Rad na tekstu obuhvata:
1. Semantizaciju nepoznatih reči: semantizacija može da se izvede pomoću sinonima koji su poznati učenicima, vizuelnim prikazivanjem reči, postavljanjem reči u kontrastne parove (mali-veliki), opisivanjem reči jednostavnim rečenicama. Nastavnik mora da vodi računa da rečenica kojom opisuje nepoznatu reč sadrži učenicima poznate reči. Prevod je opravdan samo u slučaju kada ne postoje druga sredstva za objašnjenje značenja reči. Preporučuje se upotreba rečnika na času.
2. Slušanje ili čitanje teksta: savetuje se da nastavnik prvi put pročita tekst - na ovaj način učenici čuju pravilan izgovor reči, pošto učenici homogene sredine retko imaju prilike da čuju srpski jezik, nastavnikovo glasno čitanje je od izuzetne važnosti. Preporučuje se upotreba audio-vizuelnih sredstava. Zahtevi koji se u programu tiču učenja odlomaka iz poezije i proze napamet podstiču usvajanje modela govorenja, kao i intonaciju reči i rečenica.
Dramatizacija tekstova vezuje se i za javni nastup, ali i za razgovor o književnom delu pošto predstavlja vid njegove interpretacije. Saživljavanjem sa likovima dela, učenici mogu ispoljiti osećanja koja prepoznaju u ponašanju junaka i o kojima zaključuju.
3. Kontekstualizacija nove leksike: neophodno je da učenici nove reči postave u rečenični kontekst kako bi se leksika uvežbavala paralelno sa konstruisanjem rečenica. Rečenice treba da budu jednostavne da bi se izbegao veliki broj grešaka koje neminovno nastaju u složenijim konstrukcijama. Ukoliko rečenica sadrži previše grešaka, postaje nerazumljiva slušaocu. Kontekstualizacija novih reči je bitan elemenat funkcionalne upotrebe jezika pošto navodi učenika da sastavlja rečenice i aktivira rečnički fond i jezičke modele.
4. Pitanja u vezi s tekstom (u pisanoj formi i usmeno): proces razumevanja teksta ima više etapa. Tek kada se nova leksika usvoji i primeni u rečenicama može da se pređe na nivo razumevanja teksta. Nivo na kojem je učenik razumeo tekst može da se utvrdi postavljanjem pitanja u vezi s tekstom. Pitanja treba da se zasnivaju na leksici koju su ranije usvojili uz upotrebu novih reči obrađenih u tekstu. Uputno je da pitanja budu kratka (Šta je u Vesninoj torbi? - tekst Vesna i torba). Korisno je da deo pitanja bude u pisanoj, a deo u govornoj formi. Značajno je da se primarno uvežbava govor, a zatim i pisanje.
5. Pitanja povodom teksta (u pisanoj formi i usmeno): učenici uvežbavaju i ostvaruju komunikaciju na srpskom jeziku zasnovanu na poznatoj leksici, uz tolerisanje grešaka koje ne ometaju razumevanje. Pitanja treba da budu u skladu s leksičkim fondom kojim učenici raspolažu (na primer: Ko je junak priče?; Gde se odigrava radnja?; Kako izgleda junak priče?; Šta oseća devojčica u pesmi?). Ovo je sledeći nivo u procesu usvajanja jezičkih veština čiji je cilj navođenje učenika da ostvare komunikaciju na srpskom jeziku. Ovaj cilj je često veoma teško postići kod učenika homogene sredine, ali je neophodno navesti učenika da usmeno, a potom i u pisanoj formi upotrebi određene reči ili izraze na srpskom jeziku.
6. Razgovor o tekstu: u skladu sa leksikom kojom učenici raspolažu razgovor se zasniva na prepoznavanju glavnih likova, aktivnostima koje se vezuju uz njih, na isticanju osobina likova iz teksta. Kao deo procesa uvođenja učenika u upotrebu jezika uputno je da se učenici, prema modelima iz tekstova podstiču da sastavljaju rečenice potrebne u govornim situacijama. Na primer, dramatizacija teksta Vesna i torba - Vesna: Moja torba je stara. Olovka: Šta radiš, Vesna? Zašto stavljaš puno stvari u torbu? U torbi nema mesta. Tata: Vesna, treba da kupim novu torbu. Vesna: Tata, molim te, kupi mi novu torbu. Učenici se podstiču da povodom teksta zaključuju o idejama prepoznatim u tekstu (Šta tekst kazuje o Vesninim osobinama?).
Prilikom obrade poezije ne insistira se na književnoj teoriji, već na doživljaju lirske pesme. Podsticanje učenika da razume motive, pesničke slike i jezičkostilska izražajna sredstva dovodi se u vezu sa ilustrovanjem značajnih pojedinosti, kao i s uvežbavanjem intonacije stiha i uočavanjem rime u pesmi.
7. Komparativni pristup: nastavnik planira uključivanje tekstova maternjeg jezika koji se porede sa predloženim delima srpske književnosti (ukoliko je to moguće) i sa primerima vezanim za film, pozorišnu predstavu, različite audio-vizuelne zapise; u obradu književnog dela uključuje i sadržaje iz likovne i muzičke kulture, strip i različite vrste igara (osmosmerke, rebusi, ukrštene reči, asocijacije...).
Prilikom uočavanja bitnih poetskih elemenata u strukturi književnoumetničkog teksta, koristeći znanje stečeno na časovima maternjeg jezika, nastavnik se trudi da kod učenika (u skladu sa njihovim mogućnostima) objasni osnovne oblike pripovedanja (naracija, deskripcija, dijalog); pojam sižea i fabule, funkciju pesničke slike; ulogu jezičkostilskih sredstava i druge osnovne poetičke odlike teksta.
8. Oblikovanje kratkog teksta u pismenoj formi ili usmeno na osnovu adaptiranog književnog teksta: ovaj nivo upotrebe srpskog jezika u govornoj ili pisanoj formi predstavlja glavni cilj oblasti Književnost u A programu. Pokušaj samostalnog sastavljanja kraćeg teksta od pet ili šest rečenica (u paru ili u grupi) predstavlja viši nivo u ostvarivanju komunikativne funkcije jezika. Učenici razvijaju mehanizam upotrebe jezičke građe i jezičkih modela; spajaju reči u rečenice uz poštovanje gramatičkih struktura, zatim spajaju više rečenica u kraći tekst. Proces se odnosi i na govoreni i na pisani tekst.
Program B:
Književnoumetnički tekstovi u nastavi srpskog kao nematernjeg jezika imaju višestruku funkciju. Čitajući i tumačeći književnoumetnička dela i izabrane odlomke najznačajnijih dela srpskih pisaca, učenici će imati priliku da se upoznaju sa srpskom kulturnom baštinom i tako bolje razumeju sličnosti i razlike koje postoje između kulture naroda kojem pripadaju i kulture naroda čiji jezik uče. Tekstovi istovremeno predstavljaju izvor nove leksike i polaznu osnovu za dalji rad - razgovore, čitanje, interpretaciju, različite vrste govornih i pismenih vežbi i druge aktivnosti.
U oblasti nastavnog programa Književnost navedeni tekstovi usklađeni su s uzrasnim karakteristikama i jezičkim mogućnostima učenika. Dati predlog dela nastavnik će prilagođavati potrebama svojih učenika. Od predloženih dela, nastavnik samostalno bira ona koja će obrađivati, kao i dela kojima će proširiti spisak. Za svaki tekst je predviđeno po tri časa.
Za učenike koji srpski kao nematernji jezik budu savlađivali po programu koji je namenjen onima koji uče i žive u heterogenim jezičkim sredinama ili im je maternji jezik jedan od slovenskih jezika, predloženi su autentični književnoumetnički tekstovi ili odlomci iz njih. Ipak, postoje značajne razlike između učenika koji žive u heterogenoj sredini, a čiji je maternji jezik neslovenski, i učenika čiji je maternji jezik slovenski. Ove razlike je neophodno uzeti u obzir prilikom izbora tekstova za obradu i pri izradi udžbenika. Stoga se preporučuje autorima udžbenika i nastavnicima da neka od predloženih dela adaptiraju, skrate i prilagode jezičkom znanju i mogućnostima učenika čiji je maternji jezik neslovenski. Nastavnici koji rade s učenicima čiji maternji jezik pripada grupi slovenskih jezika, mogu se opredeljivati za autentična dela.
Bavljenje književnoumetničkim tekstom podrazumeva različite metodičke postupke koji će biti usmereni na njegovo što bolje razumevanje i tumačenje. Rad na tekstu sastoji se iz nekoliko etapa: uvodnog razgovora sa semantizacijom manje poznatih reči i izraza (ova etapa je posebno važna za učenike čiji jezik nije slovenski); prostorne i vremenske lokalizacije teksta; izražajnog čitanja; kratke provere umetničkog doživljaja i razumevanja teksta; razgovora o tekstu i njegovog tumačenja (različitih analitičko-sintetičkih postupaka kojima će se otkrivati estetske vrednosti dela, važne pojedinosti u njemu i mesta s posebnom ekspresivnošću); povezivanja dela s ličnim doživljajima i iskustvima učenika. Svaka od navedenih etapa zavisi od prirode teksta kao i od predznanja i mogućnosti učenika.
Uvodni razgovor i semantizacija manje poznatih reči i izraza biće za neke učenike od izuzetne važnosti za razumevanje dela i stoga im je potrebno posvetiti posebnu pažnju. O izboru reči za semantizaciju odlučuje nastavnik uvažavajući predznanja svojih učenika. Leksiku je najbolje semantizovati tokom uvodnog razgovora i pre prvog čitanja teksta kako bi se obezbedilo razumevanje sadržaja teksta nakon prvog čitanja. Reči se mogu semantizovati na različite načine - vizuelnim nastavnim sredstvima, demonstracijom, posredstvom sinonima i antonima, različitim opisnim definicijama i, ukoliko je to neophodno, reč se može i prevesti na maternji jezik učenika. Nije potrebno da sve reči koje se semantizuju uđu u aktivan leksički fond učenika, pojedine mogu ostati u pasivnom fondu. Leksika za koju se proceni da treba da uđe u aktivan leksički fond učenika, treba da bude zastupljena tokom razgovora o tekstu i njegove interpretacije, a korisno je osmisliti i različite leksičke vežbe koje će doprineti ostvarivanju ovog cilja. Učenike ovog uzrasta treba uvoditi i u korišćenje rečnika jer je ono sastavni deo čitanja. Važno je da se služe i dvojezičnim i jednojezičnim rečnicima i da ovladaju tehnikom pronalaženja reči i značenja koje reč ostvaruje u datom kontekstu. Rečnici predstavljaju veliku pomoć za čitanje i razumevanje tekstova različitih žanrova, naročito su korisni prilikom samostalnog čitanja.
Mnogi tekstovi, posebno odlomci iz obimnijih književnih dela, zahtevaće i lokalizaciju kako bi bili pravilno shvaćeni i doživljeni. Lokalizacija će u nekim slučajevima podrazumevati prepričavanje sadržaja koji prethode odlomku koji se obrađuje ili, na primer, davanje podataka o autoru. Nekad će biti neophodno delo smestiti u prostorne i vremenske okvire i protumačiti društvene, istorijske i druge okolnosti u kojima se radnja odvija.
Čitanje teksta je od velike važnosti za njegovo razumevanje i doživljavanje. U nastavi književnosti javljaju se različiti oblici čitanja. Razumevanje, doživljavanje i tumačenje teksta uslovljeno je kvalitetom čitanja. Važno je da prvo interpretativno čitanje teksta obavi nastavnik ili da učenici poslušaju kvalitetan zvučni zapis. Ovako će se obezbediti pravilno razumevanje i bolji umetnički doživljaj teksta. Mnoga dela zahtevaće jedno ili više ponovljenih čitanja naglas ili u sebi, usmerenih ka određenom cilju. Potrebno je da učenici ovladaju tehnikama glasnog čitanja i čitanja u sebi. Čitanje u sebi može biti u funkciji boljeg razumevanja teksta i ono uvek treba da bude usmereno od strane nastavnika, istraživačko. Učenici će, čitajući u sebi, pronalaziti u tekstu različite informacije kojima će potkrepljivati i svoje mišljenje i stavove, uvežbavaće brzo čitanje i osposobljavaće se za samostalno učenje. Cilj čitanja naglas jeste ovladanje tehnikom čitanja i savlađivanje važnih činilaca glasnog čitanja (izgovora i intonacije reči i rečenice, jačine glasa, pauza). Ovim putem učenici se postepeno uvode u izražajno čitanje. Ono se uvežbava na pažljivo odabranim epskim, lirskim i dramskim tekstovima. Izražajno čitanje uvežbava se na prethodno obrađenim tekstovima, planski i uz dobru pripremu. Nastavnik treba da osposobi učenike da usklade jačinu glasa, intonaciju, ritam, tempo, pauze s prirodom i sadržinom teksta kako bi izražajno čitanje bilo što uspešnije.
Jedan od važnih oblika rada jeste učenje napamet i izražajno kazivanje kratkih odlomaka iz odabranih književnoumetničkih tekstova u stihu i prozi (lirskih pesama, odlomaka iz proznih i dramskih tekstova). Učenike treba postepeno voditi od glasnog čitanja ka izražajnom čitanju i kazivanju napamet naučenih odlomaka.
Tumačenje teksta umnogome će zavisiti od sredine u kojoj se nastava realizuje, predznanja učenika i njihovog maternjeg jezika. S učenicima koji savlađuju program za srednji nivo, tumačenje teksta imaće više obeležja razgovora o važnim pojedinostima u njemu - događajima, likovima, mestu i vremenu odvijanja radnje. Razgovori o tekstu treba da obezbede pravilno razumevanje događaja, uočavanje veza između događaja i likova, tumačenje postupaka glavnih junaka i njihovih osobina. Bez obzira na to što za ove razgovore nije nužno da učenici znaju stručnu terminologiju (osnovni motiv, epitet, opisna lirska pesma), oni se ne smeju svesti na puko prepričavanje sadržaja teksta. Razgovor o tekstu nastavnik treba da vodi tako da omogući učenicima da u njemu ispolje što veću kreativnost, da im postavlja problemske zadatke, navodi ih da razmišljaju o uzročno-posledičnim vezama u delu, podstiče ih da slobodno maštaju i iznose svoje utiske o umetničkim slikama u delu.
S naprednijim učenicima nastavnik može ostvariti kompleksniju analizu i interpretaciju dela tokom koje će učenici izvoditi složenije zaključke o događajima i likovima, otkrivati ekspresivna mesta u delu i iznositi svoje utiske o njima služeći se osnovnom terminologijom teorije književnosti. U nastavi srpskog kao nematernjeg jezika nastavnik treba da se oslanja na književnoteorijska znanja koje su učenici stekli na svom maternjem jeziku i da ih aktivira kad god je to moguće. Tako, na primer, prilikom obrade književnih dela i odlomaka, treba računati na to da su učenici u maternjem jeziku usvojili osnovne književnoteorijske pojmove: tema, motiv, glavni lik i dr. U skladu sa Opštim standardima postignuća za Srpski kao nematernji jezik; poznavanje terminologije iz teorije književnosti očekuje se samo od učenika naprednog nivoa. Oni će, na primerima izabranih dela i odlomaka iz srpske književnosti, proširivati saznanja koja su stekli na svom maternjem jeziku i bogatiti ih novom primerima.
Nakon razgovora o sadržaju dela i njegove interpretacije, potrebno je s učenicima razgovarati i o ličnim doživljajima koji su izazvani delom - podsticati ih da dovode u vezu delo sa svojim ličnim iskustvima, dopustiti im da postavljaju pitanja, stvoriti u učionici uslove u kojima će se razvijati dijalog i diskusija.
Veoma je važno da učenici aktivno učestvuju u svim etapama rada, da iznose svoja osećanja, zapažanja, mišljenja, zaključke i da ih obrazlažu. Učeničke aktivnosti ne smeju biti ograničene samo na rad na času. U obradu teksta učenike treba uvoditi zadavanjem različitih pripremnih zadatka, koje će oni rešavati kod kuće. Nakon obrade teksta važno je da učenici stečena znanja funkcionalno primenjuju u daljem radu - prilikom izrade domaćih zadataka, samostalnog čitanja i usvajanja znanja iz drugih nastavnih predmeta. Nastavniku i učenicima će stečena znanja i veštine biti dragocena za interpretaciju novih književnih dela.
Kad god je to moguće, nastavu književnosti potrebno je povezivati s nastavom jezika, uspostavljati unutarpredmetnu i međupredmetnu korelaciju. Ona će doprineti svestranijem sagledavanju sadržaja, a učenici će steći kvalitetnija i trajnija znanja.
JEZIČKA KULTURA
Realizacija nastavnih sadržaja srpskog kao nematernjeg jezika podrazumeva kontinuitet u bogaćenju učeničke jezičke kulture. To je jedna od primarnih metodičkih obaveza nastavnika. Nastavnik treba da proceni sposobnosti svakog učenika za odgovarajući nivo komunikativne kompetencije i u skladu sa tim prilagodi jezički materijal. Ovo treba da dovede do funkcionalne upotrebe jezika u nastavi, ali i u svim ostalim životnim okolnostima, u školi i van nje, gde je valjano jezičko komuniciranje uslov za potpuno sporazumevanje. Jezička komunikacija podrazumeva vladanje receptivnim i produktivnim jezičkim veštinama, a to su: slušanje, čitanje, pisanje i govorenje. Osnovno obeležje savremenog metodičkog pristupa nastavi jezika i jezičke kulture jeste razvijanje učeničkih sposobnosti u sve četiri aktivnosti uporedo i njihovo prilagođavanje kognitivnim sposobnostima i jezičkom okruženju učenika. Ishodi u oblasti Jezička kultura koncipirani su tako da, s jedne strane, obezbede ostvarivanje minimuma jezičkih kompetencija, ali i da, s druge strane, ne ograniče učenike koji su u mogućnosti da ostvare veći napredak. Zbog specifičnosti ove nastave, predviđene ishode (pre svega kada su u pitanju homogene jezičke sredine) potrebno je ostvarivati kroz jezičke aktivnosti (kompetencije) koje su, s metodičkog aspekta, sličnije nastavi stranog nego maternjeg jezika.
Slušanje je prva jezička aktivnost s kojom se učenici susreću u nastavi srpskog kao nematernjeg jezika. Ona omogućava učeniku da upozna melodiju jezika, a zatim i njegov glasovni sistem, intonaciju reči i rečenice. Konačni cilj slušanja treba da bude razumevanje, kao preduslov za verbalnu produkciju, odnosno - komunikaciju.
Govorenje je najsloženija jezička veština, koja podrazumeva vladanje svim elementima jezika (fonetsko-fonološkim, morfološkim, sintaksičkim i leksičkim). Govorenje se najčešće realizuje u dijaloškoj formi, te prema tome podrazumeva razumevanje (sagovornika). Pored toga, govorenje je veština koja zahteva određenu brzinu i pravovremenu reakciju. Kao produktivna veština, zajedno sa pisanjem, omogućava učeniku da se izrazi na srpskom jeziku, postavi pitanje, interpretira neki sadržaj i učestvuje u komunikaciji sa drugima.
Čitanje je jezička aktivnost koja podrazumeva poznavanje grafijskog sistema jezika (slova), njihove glasovne realizacije, povezivanje glasova u reči i spajanje reči u rečenicu, uz poštovanje odgovarajućih ritmičkih i prozodijskih pravila. Cilj čitanja mora da bude razumevanje pročitanog jer samo tako ono predstavlja jezičku kompetenciju, a ne puku verbalizaciju slovnih karaktera.
Pisanje je produktivna jezička veština koja podrazumeva iskazivanje jezičkog sadržaja pisanim putem, upotrebom odgovarajućih slovnih karaktera i poštovanjem pravopisnih pravila. Posebnu pažnju potrebno je posvetiti grafemama za koje ne postoje ekvivalenti u maternjim jezicima učenika. Takođe je važno obratiti pažnju na pravila fonetskog pravopisa (pisanje ličnih imena stranog porekla itd.). Pored toga, srpski jezik ima dva pisma - ćirilicu i latinicu, a učenik, još u prvom ciklusu obrazovanja, treba da usvoji oba. Cilj pisanja je jezičko izražavanje pisanim putem, te, prema tome, podrazumeva razumevanje.
Ove četiri veštine su kroz ishode dva programa vertikalno povezane tako da jasno opisuju gradaciju postignuća učenika u oblasti Jezička kultura.
Sadržaji po temama predstavljaju leksičko-semantički okvir unutar koga se funkcionalno realizuju jezički sadržaji. Tematske jedinice prezentuju realne, svakodnevne okolnosti u kojima se ostvaruje komunikacija. Za svaku tematsku jedinicu predložene su tematske grupe koje treba da se popune odgovarajućom leksikom, u okviru preporučenog broja novih reči.
Npr. u drugoj tematskoj jedinici, Porodica i ljudi u okruženju, u sadržaju A programa predviđeno je da učenici u prvom razredu ovladaju rečima kojima se imenuju članovi uže porodice i upotrebe ih u odgovarajućoj komunikativnoj situaciji. U svakom sledećem razredu ova tematska jedinica se proširuje novom leksikom i novim komunikativnim situacijama. Tako u sledećim razredima učenici ovladavaju nazivima za članove šire porodice, daju osnovne informacije o njima, njihovim fizičkim i karakternim osobinama, zanimanjima, međusobnim odnosima itd.
Ovakva horizontalna vrsta gradacije primenjena je u svim tematskim jedinicama.
Izbor leksike je delimično uslovljen sadržajem iz oblasti Jezik i Književnost, ali zavisi i od procene nastavnika o potrebnosti odgovarajućih leksema i njihove frekventnosti, radi postizanja informativnosti i prirodnosti u komunikaciji. Mnoge reči nisu vezane samo za jednu tematsku jedinicu već se preklapaju i povezuju u nove semantičke nizove, što nastavnik treba da podstiče dobro osmišljenim govornim i pismenim vežbama.
Tematske jedinice se uglavnom ponavljaju u svim razredima, ali se u svakom sledećem razredu broj leksema u okviru tematskih grupa ponavlja i proširuje. Pored selektivnog pristupa leksici, treba voditi računa i o broju leksema koje se usvajaju u jednoj nastavnoj jedinici. Na jednom času ne bi trebalo uvoditi više od pet novih reči, čije značenje će se objasniti i provežbati u tipičnim realizacijama unutar rečenice (kontekstualizacija leksike). Najefikasnije bi bilo da za novu reč svaki učenik osmisli (minimalni) kontekst, odnosno rečenicu. Na ovaj način nastavnik ima uvid u učenikovo razumevanje značenja reči, pored novih sadržaja podstiče upotrebu i ranije stečenih znanja iz leksike i gramatike, a učenici stiču samopouzdanje jer mogu da izgovore ili napišu rečenice na srpskom jeziku.
Pored datih tematskih jedinica, u prva četiri razreda osnovne škole navodi se i netematizovana leksika koja je potrebna za komunikaciju, nezavisno od teme. U svakodnevnoj komunikaciji veliki značaj imaju ustaljene komunikativne forme kojima učenici postepeno i kontinuirano treba da ovladavaju od prvog razreda osnovne škole. One su izdvojene u posebnu oblast jezičke kulture i usklađene su potrebama i uzrastom učenika. Tako u prvom razredu učenici usvajaju modele za pozdravljanje i predstavljanje, zatim se dalje usvajaju modeli za čestitanje, zahvaljivanje, iskazivanje želje, molbe itd. do najsloženijih modela kao što su iskazivanje psihološkog stanja i raspoloženja i davanje saveta.
Funkcionalno i ekonomično povezivanje podoblasti predmeta srpski kao nematernji jezik (Jezik, Književnost i Jezička kultura) omogućava savladavanje njihovih sadržaja i ostvarivanje predviđenih ishoda na prirodan i spontan način, čineći da jedni sadržaji proizlaze iz drugih, dopunjuju se i preklapaju. Na odabranim delovima književnoumetničkih, neumetničkih i konstruisanih tekstova mogu se razvijati različite komunikativne veštine; govornim vežbama se definišu smernice za izradu pismenih sastava; kreativne aktivnosti u nastavi doprinose razvoju usmenog i pismenog izražavanja, čitanje s razumevanjem utiče na bogaćenje leksike i fluentnost govora, itd. Usklađenost ishoda s jezičkim kompetencijama omogućava nastavniku ne samo kumulativno praćenje napretka svakog učenika nego i uočavanje problema u razvijanju pojedinih kompetencija, što umnogome olakšava proces nastave i učenja jezika.
III. PRAĆENJE I VREDNOVANJE NASTAVE I UČENJA
Na početku procesa učenja, odnosno na početku školske godine, neophodno je sprovesti dijagnostičko vrednovanje kompetencija učenika. Ovo je izuzetno važan zadatak nastavnika, budući da postoje velike razlike u vladanju srpskim jezikom učenika jednog odeljenja. Dijagnostičko ocenjivanje se može realizovati pomoću inicijalnog testiranja koje služi da se ustanove veštine, sposobnosti, interesovanja, iskustva, nivoi postignuća ili poteškoće pojedinačnog učenika ili čitavog odeljenja. Inicijalno testiranje osmišljava nastavnik na osnovu ishoda i sadržaja programa iz prethodnih razreda. Na osnovu toga moguće je efikasno planirati i organizovati proces učenja i individualizovati pristup učenju.
Pored standardnog, sumativnog vrednovanja koje još uvek dominira u našem sistemu obrazovanja (procenjuje znanje učenika na kraju jedne programske celine i sprovodi se standardizovanim mernim instrumentima - pismenim i usmenim proverama znanja, esejima, testovima, što za posledicu ima kampanjsko učenje orijentisano na ocenu), savremeni pristup nastavi pretpostavlja formativno vrednovanje - procenu znanja tokom savladavanja nastavnog programa i sticanja odgovarajuće kompetencije. Rezultat ovakvog vrednovanja daje povratnu informaciju i učeniku i nastavniku o tome koje kompetencije su dobro savladane, a koje ne (npr. učenik zadovoljavajuće razume pročitani tekst, ali slabo razume govoreni tekst; zadovoljavajuće piše u skladu s pravilima, ali u govoru ne poštuje pravila kongruencije itd.), kao i o efikasnosti odgovarajućih metoda koje je nastavnik primenio za ostvarivanje cilja. Formativno merenje podrazumeva prikupljanje podataka o učeničkim postignućima, a najčešće tehnike su: realizacija praktičnih zadataka, posmatranje i beleženje učenikovih aktivnosti tokom nastave, neposredna komunikacija između učenika i nastavnika, registar za svakog učenika (mapa napredovanja) itd. Rezultati formativnog vrednovanja na kraju nastavnog ciklusa treba da budu iskazani i sumativno - brojčanom ocenom. Ovakva ocena ima smisla ako su u njoj sadržana sva postignuća učenika, redovno praćena i objektivno i profesionalno beležena.
Rad svakog nastavnika sastoji se od planiranja, ostvarivanja, praćenja i vrednovanja. Važno je da nastavnik kontinuirano prati i vrednuje, osim postignuća učenika, i proces nastave i učenja, kao i sebe i sopstveni rad. Sve što se pokaže dobrim i korisnim nastavnik će koristiti i dalje u svojoj nastavnoj praksi, a sve što se pokaže kao nedovoljno efikasnim i efektivnim trebalo bi unaprediti.
Pri vrednovanju učeničkih postignuća nastavnik se rukovodi ishodima definisanim za svaki razred vodeći računa o individualnom napredovanju učenika u skladu sa njihovim mogućnostima i sposobnostima. Pri ocenjivanju pažnja treba da bude usmerena na nivo razvoja reproduktivnih sposobnosti učenika, obim proširivanja leksičkog fonda, nivo smanjivanja različitih tipova grešaka.
Treba imati u vidu nivo poznavanja jezika: učenici homogene sredine sporadično ostvaruju direktan kontakt s govornicima kojima je srpski maternji jezik, sa srpskim jezikom se sreću samo na časovima srpskog kao nematernjeg jezika. Rezultat je da učenici srpski jezik koriste na elementarnom nivou. Jezičke modele usvajaju sporije, gramatičke kategorije koriste uz mnogo grešaka, imaju problema pri slušanju, odnosno razumevanju srpskog jezika čak i onda kada su im sve reči govornog teksta poznate.
Četvrti razred
(druga godina učenja)
Ovaj program stranih jezika za četvrti razred osnovne škole isti je za učenike koji strani jezik uče četvrtu godinu i za učenike koji ga uče drugu godinu. S obzirom na to da su programi za prvi i drugi razred bili usmereni na senzibilizaciju učenika na strane jezike i razvijanje veština razumevanja na sluh i govora, već u trećem razredu uočava se jasna tendencija da se program za treći razred kao početni i za treći za treću godinu učenja usaglase. Teme su u trećem razredu za oba kursa gotovo identične i forsiraju se sve četiri jezičke veštine (govor, razumevanje, čitanje i pisanje). U skladu sa uzrasnim, razvojnim i spoznajnim karakteristikama učenika, u četvrtom razredu očekuje se da učenici, uz nekoliko i dopunskih časova, mogu da do kraja četvrtog razreda dostignu isti nivo kompetencija u jeziku koji uče.
Cilj
Cilj nastave stranog jezika na mlađem školskom uzrastu je da osposobi učenika da na stranom jeziku komunicira na osnovnom nivou u usmenom i pisanom obliku o temama iz njegovog okruženja. U isto vreme, nastava stranih jezika treba da:
- podstakne razvijanje svesti o sopstvenom napredovanju radi jačanja motivacije za učenje jezika;
- olakša razumevanje drugih i različitih kultura i tradicija;
- stimuliše maštu, kreativnost i radoznalost;
- podstiče zadovoljstvo korišćenja stranog jezika.
Opšti standardi
Kroz nastavu stranih jezika učenik bogati sebe upoznajući drugog, stiče svest o značaju sopstvenog jezika i kulture u kontaktu sa drugim jezicima i kulturama. Učenik razvija radoznalost, istraživački duh i otvorenost prema komunikaciji sa govornicama drugih jezika.
Posebni standardi
Razumevanje govora
Učenik razume i reaguje na kraći usmeni tekst u vezi sa poznatim temama.
Razumevanje pisanog teksta
Učenik čita sa razumevanjem kratke pisane i ilustrovane tekstove u vezi sa poznatim temama.
Usmeno izražavanje
Učenik samostalno usmeno izražava sadržaje u vezi sa poznatim temama.
Pismeno izražavanje
Učenik u pisanoj formi izražava kraće sadržaje u vezi sa poznatim temama, poštujući pravila pisanog koda.
Interakcija
Učenik ostvaruje komunikaciju i sa sagovornicima razmenjuje informacije u vezi sa poznatim temama poštujući sociokulturne norme komunikacije.
Znanja o jeziku1
Prepoznaje osnovne principe gramatičke i sociolingvističke kompetencije uočavajući značaj ličnog zalaganja u procesu učenja stranog jezika.
_______
1 Pod znanjem o jeziku podrazumeva se funkcionalno znanje, odnosno sposobnost učenika da jezičke strukture pravilno upotrebi u datoj komunikativnoj situaciji.
Zadaci na nivou jezičkih veština
Razumevanje govora
Učenik treba da:
- razume opšti sadržaj kratkih i prilagođenih tekstova posle nekoliko slušanja;
- razume kraće dijaloge (do 5 replika / pitanja i odgovora), prilagođene priče i pesme u okviru tema predviđenih programom, koje čuje uživo, ili sa audio-vizuelnih zapisa i adekvatno reaguje na pojedinačne delove usmenih poruka izdvajajući bitne informacije (datum, vreme, mesto, osobe, količinu...);
- razume i reaguje na odgovarajući način na usmene poruke u vezi sa ličnim iskustvom i sa aktivnostima na času (poziv na igru, zapovest, uputstvo, događaj iz neposredne prošlosti i planovi za budućnost itd.).
Razumevanje pisanog teksta
Učenik treba da:
- razume kraći tekst (do 50 reči), napisane reči i rečenice sastavljene uglavnom od poznatih jezičkih elemenata (reči i jezičke strukture predviđene programom);
- razume osnovna značenja kratkih pisanih i ilustrovanih tekstova o poznatim temama;
- razume i reaguje na odgovarajući način na pisane poruke u vezi sa ličnim iskustvom i sa aktivnostima na času (poziv na igru, zapovest, uputstvo, događaj iz neposredne prošlosti i planovi za budućnost itd.).
Usmeno izražavanje
Učenik treba da:
- razgovetno izgovara glasove, akcentuje reči, poštuje ritam i intonaciju;
- samostalno daje informacije o sebi i okruženju;
- opisuje u nekoliko rečenica poznatu radnju ili situaciju, prepričava opšti sadržaj pročitanog ili saslušanog teksta, koristeći usvojene jezičke elemente i strukture.
Interakcija
Učenik treba da:
- u stvarnim i simuliranim govornim situacijama sa sagovornicima razmenjuje iskaze u vezi sa kontekstom učionice, aktivnostima u učionici, svakodnevnim aktivnostima i dogovorima (u sadašnjosti i budućnosti), kao i događajima iz neposredne prošlosti;
- razmenjuje informacije o hronološkom i meteorološkom vremenu;
- učestvuje u komunikaciji (u paru, u grupi itd.) poštujući sociokulturne norme komunikacije (traži reč, ne prekida sagovornika, pažljivo sluša druge...);
- prepoznaje kad nešto ne razume, postavlja pitanja i traži razjašnjenja.
Pismeno izražavanje
Učenik treba da:
- dopunjava i piše rečenice i kraće tekstove (do 5 rečenica, odnosno 20 reči), čiju koherentnost i koheziju postiže koristeći jezičke elemente predviđene programom i u vezi sa poznatim pisanim tekstom ili vizuelnim podsticajem, koristeći poznate tematske i jezičke elemente;
- prepričava tekst, piše čestitku ili razglednicu, poruku, pozivnicu i dr.;
- popunjava formular ili prijavu (ime, prezime, ulica i broj, mesto i poštanski broj, datum rođenja).
Znanja o jeziku2
Učenik treba da:
- prepoznaje i koristi predviđene gramatičke sadržaje (glagolska vremena: sadašnje, prošlo i buduće vreme u jasno kontekstualizovanim strukturama, odnosno bez teorijskog objašnjavanja i insistiranja na apsolutnoj gramatičkoj tačnosti);
- poštuje red reči u rečenici;
- koristi jezik u skladu sa nivoom formalnosti komunikativne situacije (npr. forme učtivosti);
- razume vezu između sopstvenog zalaganja i postignuća u jezičkim aktivnostima.
_______
2 Pod znanjem o jeziku podrazumeva se funkcionalno znanje, odnosno sposobnost učenika da jezičke strukture pravilno upotrebi u datoj komunikativnoj situaciji.
Teme i situacije
Škola:
- sklonosti prema predmetima, aktivnosti i teme po predmetima, školski dan
Ja i moji drugovi:
- hobi, zajedničke aktivnosti, solidarnost i tolerancija (pomoć drugu/drugarici, pozajmljivanje stvari, užine, podela odgovornosti)
Porodica i blisko okruženje:
- slobodno vreme u porodici, porodična putovanja i izleti
- podela poslova i obaveza u porodici
- opis i osobine životinja; odnos prema životinjama
Praznici:
- proslave i manifestacije u okviru škole i van nje (Dan škole, takmičenja, revije...)
Moj dom:
- dnevni raspored aktivnosti tokom radnih dana i vikendom (učenje, igre, obaveze...)
Ishrana:
- obroci van kuće (restoran, užina u školi, kupovina u supermarketu...)
Odeća:
- odevni predmeti za određene prilike (formalno i neformalno odevanje)
- narodna nošnja zemalja čiji se jezik izučava
Okruženje:
- susedski odnosi
- ekologija, odnos prema čovekovoj okolini
Ostalo:
- znamenitosti zemalja čiji se jezik uči
- prigodna dečja priča ili bajka
- brojevi do 1.000
- iskazivanje vremena (detaljno)
- korišćenje novca
Program za četvrti razred podrazumeva komunikativne funkcije kao i u prethodnom razredu. One se usložnjavaju leksičkim i gramatičkim sadržajima predviđenim nastavnim programom.
Sadržaj komunikativnih funkcija može biti jednostavan ili složen u zavisnosti od ciljne grupe (uzrast, nivo jezičkih kompetencija, nivo obrazovanja). U nastavi stranih jezika sadržaj komunikativnih funkcija zavisiće od nastavnog programa.
Iako su komunikativne funkcije iste kao u prethodnom razredu, one su strukturalno i leksički u skladu sa programom za strane jezike za četvrti razred osnovne škole.
1. Predstavljanje sebe i drugih;
2. Pozdravljanje;
3. Identifikacija i imenovanje osoba, objekata, delova tela, životinja, boja, brojeva itd. (u vezi sa temama);
4. Razumevanje i davanje jednostavnih uputstava i komandi;
5. Postavljanje i odgovaranje na pitanja;
6. Molbe i izrazi zahvalnosti;
7. Primanje i davanje poziva za učešće u igri / grupnoj aktivnosti;
8. Izražavanje dopadanja/nedopadanja;
9. Izražavanje fizičkih senzacija i potreba;
10. Imenovanje aktivnosti (u vezi sa temama);
11. Iskazivanje prostornih odnosa i veličina (Idem, Dolazim iz..., Levo, desno, gore, dole...);
12. Davanje i traženje informacija o sebi i drugima;
13. Traženje i davanje obaveštenja;
14. Opisivanje lica i predmeta;
15. Izricanje zabrane i reagovanje na zabranu;
16. Izražavanje pripadanja i posedovanja;
17. Traženje i davanje obaveštenja o vremenu na časovniku;
18. Skretanje pažnje;
19. Traženje mišljenja i izražavanje slaganja/neslaganja;
20. Iskazivanje izvinjenja i opravdanja.
Gramatički sadržaji sa primerima
Engleski jezik
1. Upotreba određenog i neodređenog člana u rečeničnom kontekstu (osnovni principi i najčešće kombinacije) - i receptivno i produktivno:
I have a new book.
The book is very interesting.
2. Slaganje imenica i zamenica sa glagolima u licu i broju (osnovni principi i najčešće kombinacije) - i receptivno i produktivno:
I speak, you speak, he/she/it speaks, etc.
Do you speak English? Does she speak English?
3. Oblici ličnih zamenica - i receptivno i produktivno (bez gramatičkih objašnjenja ukoliko učenici na njima ne insistiraju):
I, you, he/she/it, we, you, they, me, you, him/her/it, us, you, them
4. a) Receptivno i produktivno:
- The Simple Present Tense, the Present Continuous Tense
She goes to school every day. They are watching TV now.
- Prošlo vreme, samo određeni broj najfrekventnijih glagola i receptivno i produktivno, kao kompletne fraze (bez gramatičkih objašnjenja ukoliko učenici na njima ne insistiraju:
The Past Simple Tense, the Present Perfect Tense
She made a cake yesterday. She has never been in London.
- Buduće vreme pomoću going to i the Future Tense:
I am going to see my grandparents.
They will come tomorrow.
b) Osnovni glagolski izrazi - receptivno i produktivno:
I am hungry. He is cold. They are feeling thirst.
I like cooking.
v) Najčešći modalni glagoli - receptivno i produktivno (bez gramatičkih objašnjenja ukoliko učenici ne insistiraju):
must, can, may
I must go. You mustn't touch it! Can I sit here? I had to go earlier.
g) Imperativ - receptivno i produktivno kao kompletne fraze (bez gramatičkih objašnjenja ukoliko učenici na njima ne insistiraju)
Come in. Stop talking. Let's go.
d) Bezlične konstrukcije sa infinitivom
It is important to study English.
Italijanski jezik
1. Slaganje imenica, članova, determinanata, zamenica i prideva u rodu i broju (osnovni principi i najčešće kombinacije) - i receptivno i produktivno:
la/una bella casa, un libro molto interessante, il mio amico, la cugina di Pietro...
2. Slaganje imenica i zamenica sa glagolima u licu i broju (osnovni principi i najčešće kombinacije) - i receptivno i produktivno:
io parlo, tu parli, lui, lui/lei parla, Pietro e Cecilia parlano, ecc.
3. Oblici ličnih zamenica - i receptivno i produktivno (bez gramatičkih objašnjenja ukoliko učenici na njima ne insistiraju):
io, tu, lui, lei, noi, voi, loro, me, te
4. Glagoli:
a) Sadašnje vreme Presente Indicativo najfrekventnijih nepravilnih glagola (essere, avere, andare, fare, bere, mangiare...) Receptivno i produktivno (bez gramatičkih objašnjenja ukoliko učenici na njima ne insistiraju);
b) Prošlo vreme Passato Prossimo - samo određeni broj najfrekventnijih glagola, i receptivno i produktivno, kao kompletne fraze (bez gramatičkih objašnjenja ukoliko učenici na njima ne insistiraju): ho finito, ho dimenticato il mio quaderno, sono andato (a) da mia nonna (essere, avere, stare, avere, andare, fare, scrivere, leggere, giocare, viaggiare, studiare, mangiare, bere, vivere, ecc).
v) Izražavanje budućnosti pomoću prezenta
Stasera vado al cinema. Domani sto a casa tutto il giorno.
g) Osnovni glagolski izrazi - receptivno i produktivno: aver fame/sete/caldo/freddo/mal di testa/ paura...
d) Konstrukcije sa infinitivom (Modalni glagoli potere, dovere, volere, sapere), piacere - i receptivno i produktivno (bez gramatičkih objašnjenja ukoliko učenici na njima ne insistiraju): posso uscire? dobbiamo tornare, non sa nuotare, mi piace mangiare il gelato.
đ) Imperativ - i receptivno i produktivno kao kompletne fraze (bez gramatičkih objašnjenja ukoliko učenici na njima ne insistiraju) (2. lice jednine i množine, negacija u 2. licu jednine imperativa i formalno obraćanje u 3. licu jednine, samo kao kompletne fraze)
Scrivi!
Apri la porta!
Non chiudere la finestra!
Fate silenzio!
Mi dia, per favore, un po ' d'acqua.
Mi dica, per favore, che ore sono?
e) Bezlične konstrukcije sa infinitivom
È importante studiare lingue straniere.
È necessario dormire bene.
È bello avere tanti amici.
Nemački jezik
1. Slaganje i promena imenica, determinativa, zamenica i prideva (pridevi samo uz kopulativne glagole) u rodu i broju (osnovni principi i najčešće kombinacije) - receptivno i produktivno:
Er liest einen Roman. Ich habe sie vor zwei Jahren kennen gelernt. Was machst du mit diesem Koffer? Mein Kleid ist gelb. Sie wird braun.
2. Slaganje imenica i zamenica sa glagolima u licu i broju (osnovni principi i najčešće kombinacije) - receptivno i produktivno:
ich lerne... du lernst... er lernt... Paul und Birgitt lernen...
3. Oblici ličnih zamenica (bez oblika genitiva) - receptivno i produktivno (bez gramatičkih objašnjenja ukoliko učenici ne insistiraju na njima):
ich, er, wir, ihr, ihm, uns, dich, euch, Ihnen...
4. Glagolski oblici - receptivno i produktivno:
a) prezent slabih i najučestalijih jakih glagola (sein, haben, werden, gehen, fahren, lasen, geben, helfen, nehmen, sprechen, sehen, gefallen)
b) perfekt - samo određeni repertoar najfrekventnijih glagola i to kao kompletne fraze (bez gramatičkih objašnjenja ukoliko učenici na njima ne insistiraju) Ich habe es gemacht. Ich habe mein Heft vergessen. Ich bin ans Meer gefahren. Mir hat es nicht gefallen.
v) futur - izražavanje budućnosti pomoću prezenta ili futura (bez gramatičkih objašnjenja ukoliko učenici na njima ne insistiraju)
In den Ferien werden wir unsere Freunde in der Schweiz besuchen.
g) značenje i upotreba modalnih glagola
Wann kannst du zu mir kommen? Ich muss zum Arzt gehen.
d) imperativ
Komm! Setzt euch! Nehmen Sie Platz!
đ) učestale fraze
Angst haben. Spass haben. Hunger/Durst haben.
Ruski jezik
1. Slaganje imenica i pridevskih reči - i receptivno i produktivno:
Хороший ученик, хорошая ученица, мой папа, моя мама, вкусное яблоко...
2. Imenice u funkciji imenskog predikata - i receptivno i produktivno:
Я ученица. Сестра врач...
3. Sistem ličnih zamenica u funkciji subjekta:
я читаю, мне больно, он (она, оно) пишет, мы читаем, они слушают, им скучно...
4. Glagoli u funkciji prostog glagolskog predikata - receptivno i produktivno:
- prezent glagola prve i druge konjugacije:
я читаю, ты читаешь, я люблю, ты любишь...
- perfekat:
он говорил, она писала, оно читало, они рассказывали...
5. Konstrukcije sa osnovnim glagolima kretanja - receptivno i produktivno (bez gramatičkih objašnjenja ukoliko učenici na njima ne insistiraju);
Я иду в школу, я ходила в библиотеку, мы едем на велосипеде, мы ездили на море...
6. Iskazivanje imperativnosti - receptivno i produktivno (bez gramatičkih objašnjenja ukoliko učenici na njima ne insistiraju):
скажи/скажите, читай/читайте...
7. Iskazivanje posesivnosti - receptivno i produktivno (bez gramatičkih objašnjenja ukoliko učenici na njima ne insistiraju):
у меня есть..., у меня нет...
Francuski jezik
1. Slaganje imenica, članova, determinanata, zamenica i prideva u rodu i broju (osnovni principi i najčešće kombinacije) - i receptivno i produktivno:
la/une belle maison, un livre très intéressant, mon ami, la cousine de Pierre...
2. Slaganje imenica i zamenica sa glagolima u licu i broju (osnovni principi i najčešće kombinacije) - i receptivno i produktivno:
je parle, tu parles, il parle, Pierre et Cécile parlent, etc...
3. Oblici ličnih zamenica - i receptivno i produktivno (bez gramatičkih objašnjenja ukoliko učenici na njima ne insistiraju):
je, tu, il, elle, on, nous, vous, ils, elles, moi, toi, lui, elle, nous, vous, eux, elles...
4. a) Receptivno i produktivno:
- prezent indikativa glagola prve grupe i najfrekventnijih nepravilnih glagola (être, avoir, aller, faire);
- složeni perfekt - samo određeni broj najfrekventnijih glagola, i receptivno i produktivno, kao kompletne fraze (bez gramatičkih objašnjenja ukoliko učenici na njima ne insistiraju): j'ai fini! j'ai oublié mon cahier, je suis allé(e) chez ma grand-mère, j'ai nagé, il a fait beau, etc.
- izražavanje bliskog futura pomoću prezenta i pomoću perifraze aller + infinitif: demain nous avons un contrôle en maths; ce soir, je vais regarder un film à la télé.
b) Osnovni glagolski izrazi - receptivno i produktivno: avoir faim / soif / sommeil / chaud / froid /peur / envie de...
v) Konstrukcije sa infinitivom (najčešći modalni glagoli): pouvoir, devoir, savoir, aimer - i receptivno i produktivno (bez gramatičkih objašnjenja ukoliko učenici na njima ne insistiraju): est-ce que je peux sortir? nous devons rentrer; il ne sait pas nager; j'aime dessiner.
Španski
1. Slaganje imenica, determinanata, zamenica i prideva u rodu i broju (osnovni principi i najčešće kombinacije) - i receptivno i produktivno
la/una casa bonita, el/un libro muy interesante, mi hermano,
2. Slaganje imenica i zamenica sa glagolima u licu i broju (osnovni principi i najčešće kombinacije) - i receptivno i produktivno
hablo, hablas, habla, etc...
3. Oblici ličnih zamenica - i receptivno i produktivno kao kompletne fraze (bez gramatičkih objašnjenja ukoliko učenici na njima ne insistiraju)
yo, tú, él, ella, nosotros, vosotros, ellos, ellas, a mi, a ti, a él, ... me, te, se
4. Glagoli:
a. Sadašnje vreme Presente del indicativo - i receptivno i produktivno kao kompletne fraze (bez gramatičkih objašnjenja ukoliko učenici na njima ne insistiraju)
b. Prošlo vreme Pretérito pefrecto simple (pretérito indefinido - samo određeni broj najfrekventnijih glagola (ser, estar, tener, ir, pensar, trabajar, escribir, leer, jugar, viajar, estudiar, comer, beber, viver, etc...) - i receptivno i produktivno kao kompletne fraze (bez gramatičkih objašnjenja ukoliko učenici na njima ne insistiraju)
El fin de semana pasado visité a mis abuelos.
Ayer estuve en casa toda la tarde.
Lo siento, se me olvidó la tarea en casa.
v. Modalni glagoli (u gorenavedenim glagolskim vremenima) - i receptivno i produktivno kao kompletne fraze (bez gramatičkih objašnjenja ukoliko učenici na njima ne insistiraju), samo u konstrukcijama sa infinitivom ili sa imenskim dodacima: poder, querer, saber, tener que, gustar
Me gusta este libro.
¿Puedo salir?
Quiero viajar a México.
Tengo que estudiar mucho.
g. Imperativne konstrukcije - i receptivno i produktivno kao kompletne fraze (bez gramatičkih objašnjenja ukoliko učenici na njima ne insistiraju) (imperativ, 2. lice jednine i množine, subjunktiv za negirane naredbe i formalno obraćanje)
Levántate
Escribid en la pizarra
No hables en serbio
Dígame, por favor, ¿que hora es?
d. Bezlične konstrukcije sa infinitivom
Es importante estudiar lenguas extranjeras.
Es necesario dormir bien.
Es interesante viajar a lugares nuevos.
đ. Perifraza za izražavanje budućnosti ir a + infinitivo
¿Qué vas a hacer mañana por la tarde?
e. Osnovni glagolski izrazi - i receptivno i produktivno
tener sed/frío/calor/sueño...
Komunikativna nastava jezik smatra sredstvom komunikacije. Primena ovog pristupa u nastavi stranih jezika zasniva se na nastojanjima da se dosledno sprovode i primenjuju sledeći stavovi:
- ciljni jezik upotrebljava se u učionici u dobro osmišljenim kontekstima za učenike, u prijatnoj i opuštenoj atmosferi;
- govor nastavnika prilagođen je uzrastu i znanjima učenika;
- nastavnik mora biti siguran da je shvaćeno značenje poruke uključujući njene kulturološke, vaspitne i socijalizirajuće elemente;
- bitno je značenje jezičke poruke;
- od četvrtog razreda nastavnik učenicima skreće pažnju i upućuje ih na značaj gramatičke preciznosti iskaza;
- znanja učenika mere se jasno određenim relativnim kriterijumima tačnosti te uzor nije izvorni govornik;
- s ciljem da unapredi kvalitet i obim jezičkog materijala, nastava se zasniva i na socijalnoj interakciji; rad u učionici i van nje sprovodi se putem grupnog ili individualnog rešavanja problema, potragom za informacijama iz različitih izvora (Internet, dečji časopisi, prospekti i audio-materijal) kao i rešavanjem manje ili više složenih zadataka u realnim i virtuelnim uslovima sa jasno određenim kontekstom, postupkom i ciljem;
- od četvrtog razreda nastavnik upućuje učenike u zakonitosti usmenog i pisanog koda i njihovog međusobnog odnosa.
Komunikativno-interaktivni pristup u nastavi stranih jezika uključuje i sledeće:
- usvajanje jezičkog sadržaja kroz ciljano i osmišljeno učestvovanje u društvenom činu;
- poimanje nastavnog programa kao dinamičnog, zajednički pripremljenog i prilagođenog skupa zadataka i aktivnosti;
- nastavnik je tu da omogući pristup i prihvatanje novih ideja;
- učenici se tretiraju kao odgovorni, kreativni, aktivni učesnici u društvenom činu;
- udžbenici postaju izvori aktivnosti i moraju biti praćeni upotrebom autentičnih materijala;
- učionica postaje prostor koji je moguće prilagođavati potrebama nastave iz dana u dan;
- rad na projektu kao zadatku koji ostvaruje korelaciju s drugim predmetima i podstiče učenike na studiozan i istraživački rad;
- za uvođenje novog leksičkog materijala koriste se poznate gramatičke strukture i obrnuto.
Tehnike (aktivnosti)
Tokom časa se preporučuje dinamično smenjivanje tehnika/aktivnosti koje ne bi trebalo da traju duže od 15 minuta.
1. Slušanje i reagovanje na komande nastavnika ili sa trake (slušaj, piši, poveži, odredi, ali i aktivnosti u vezi s radom u učionici: crtaj, seci, boji, otvori/zatvori svesku itd.);
2. Rad u parovima, malim i velikim grupama (mini-dijalozi, igra po ulogama, simulacije itd.);
3. Manualne aktivnosti (izrada panoa, prezentacija, zidnih novina, postera za učionicu ili roditelje i sl.);
4. Vežbe slušanja (prema uputstvima nastavnika ili sa trake povezati pojmove u vežbanci, dodati delove slike, dopuniti informacije, selektovati tačne i netačne iskaze, utvrditi hronologiju i sl.);
5. Igre primerene uzrastu;
6. Pevanje u grupi;
7. Klasiranje i upoređivanje (po količini, obliku, boji, godišnjim dobima, volim / ne volim, komparacije...);
8. Rešavanje "tekućih problema" u razredu, tj. dogovori i mini-projekti;
9. Crtanje po diktatu, izrada slikovnog rečnika;
10. "Prevođenje" iskaza u gest i gesta u iskaz;
11. Povezivanje zvučnog materijala sa ilustracijom i tekstom, povezivanje naslova s tekstom ili, pak, imenovanje naslova;
12. Zajedničko pravljenje ilustrovanih i pisanih materijala;
13. (izveštaj/dnevnik sa putovanja, reklamni plakat, program priredbe ili neke druge manifestacije);
14. Razumevanje pisanog jezika:
a) uočavanje distinktivnih obeležja koja ukazuju na gramatičke specifičnosti (rod, broj, glagolsko vreme, lice...)
b) prepoznavanje veze između grupa slova i glasova
v) odgovaranje na jednostavna pitanja u vezi s tekstom, tačno/netačno, višestruki izbor
g) izvršavanje pročitanih uputstava i naredbi
14. Uvođenje dečje književnosti i transponovanje u druge medije: igru, pesmu, dramski izraz, likovni izraz;
15. Pismeno izražavanje:
a) povezivanje glasova i grupe slova
b) zamenjivanje reči crtežom ili slikom
v) pronalaženje nedostajuće reči (upotpunjavanje niza, pronalaženje "uljeza", osmosmerke, ukrštene reči, i slično)
g) povezivanje kraćeg teksta i rečenica sa slikama/ilustracijama
d) popunjavanje formulara (prijava za kurs, pretplatu na dečji časopis ili sl., nalepnice za kofer)
đ) pisanje čestitki i razglednica
e) pisanje kraćih tekstova.
Uputstvo za ocenjivanje
Elementi koji se ocenjuju ne treba da se razlikuju od uobičajenih aktivnosti na času. Isto tako, ocenjivanje treba shvatiti kao sastavni deo procesa nastave i učenja, a ne kao izolovanu aktivnost koja podiže nivo stresa kod učenika. Ocenjivanjem i evaluacijom treba da se obezbedi napredovanje učenika u skladu sa operativnim zadacima i kvalitet i efikasnost nastave. Ocenjivanje se sprovodi sa akcentom na proveri postignuća i savladanosti radi jačanja motivacije, a ne na učinjenim greškama.
Elementi za proveru i ocenjivanje:
- razumevanje govora
- razumevanje kraćeg pisanog teksta
- usmeno izražavanje
- pismeno izražavanje
- usvojenost leksičkih sadržaja
- usvojenost gramatičkih struktura
- pravopis
- zalaganje na času
- izrada domaćih zadataka i projekata (pojedinačnih, u paru i grupi).
Načini provere moraju biti poznati učenicima, odnosno u skladu sa tehnikama, tipologijom vežbi i vrstama aktivnosti koje se primenjuju na redovnim časovima.
Cilj i zadaci
Cilj nastave matematike u osnovnoj školi jeste: da učenici usvoje elementarna matematička znanja koja su potrebna za shvatanje pojava i zavisnosti u životu i društvu; da osposobi učenike za primenu usvojenih matematičkih znanja u rešavanju raznovrsnih zadataka iz životne prakse, za uspešno nastavljanje matematičkog obrazovanja i za samoobrazovanje; kao i da doprinose razvijanju mentalnih sposobnosti, formiranju naučnog pogleda na svet i svestranom razvitku ličnosti učenika.
Zadaci nastave matematike jesu:
- da učenici stiču znanja neophodna za razumevanje kvantitativnih i prostornih odnosa i zakonitosti u raznim pojavama u prirodi, društvu i svakodnevnom životu;
- da učenici stiču osnovnu matematičku kulturu potrebnu za otkrivanje uloge i primene matematike u različitim područjima čovekove delatnosti (matematičko modelovanje), za uspešno nastavljanje obrazovanja i uključivanje u rad;
- da razvija učenikovu sposobnost posmatranja, opažanja i logičkog, kritičkog, stvaralačkog i apstraktnog mišljenja;
- da razvija kulturne, radne, etičke i estetske navike učenika, kao i matematičku radoznalost u posmatranju i izučavanju prirodnih pojava;
- da učenici stiču naviku i obučavaju se u korišćenju raznovrsnih izvora znanja;
- da učenicima omogući razumevanje odgovarajućih sadržaja prirodnih nauka i doprinese radnom i politehničkom vaspitanju i obrazovanju;
- da izgrađuje pozitivne osobine učenikove ličnosti, kao što su: istinoljubivost, upornost, sistematičnost, urednost, tačnost, odgovornost, smisao za samostalan rad;
- da interpretacijom matematičkih sadržaja i upoznavanjem osnovnih matematičkih metoda doprinese formiranju pravilnog pogleda na svet i svestranom razvitku ličnosti učenika;
- da učenici stiču sposobnost izražavanja matematičkim jezikom, jasnoću i preciznost izražavanja u pismenom i usmenom obliku;
- da učenici usvoje osnovne činjenice o skupovima, relacijama i preslikavanjima;
- da učenici savladaju osnovne operacije s prirodnim, celim, racionalnim i realnim brojevima, kao i osnovne zakone tih operacija;
- da učenici upoznaju najvažnije ravne i prostorne geometrijske figure i njihove uzajamne odnose;
- da osposobi učenike za preciznost u merenju, crtanju i geometrijskim konstrukcijama.
Operativni zadaci
Učenici treba da:
- uspešno savladaju čitanje i pisanje prirodnih brojeva u dekadnom brojevnom sistemu;
- upoznaju skup prirodnih brojeva;
- nauče da prirodne brojeve prikazuju tačkama brojevne poluprave;
- umeju da čitaju i zapisuju pomoću slova osnovna svojstva računskih operacija;
- upoznaju i uočavaju zavisnost između rezultata i komponenata operacije (na primerima);
- primenjuju upoznata svojstva računskih operacija pri transformisanju izraza i u slučaju računskih olakšica;
- znaju da čitaju, sastavljaju i izračunavaju vrednost izraza sa više operacija;
- znaju da rešavaju jednostavnije jednačine i nejednačine (upoznatih oblika) u skupu prirodnih brojeva;
- uspešno rešavaju zadatke date u tekstualnoj formi;
- upoznaju razlomke (navedene u programu), njihovo čitanje, pisanje i značenje, uz korišćenje odgovarajućih termina;
- znaju da crtaju mreže i prave modele kocke i kvadra;
- upoznaju jedinice za površinu i primenjuju ih pri izračunavanju površine kvadrata, pravougaonika, kvadra i kocke.
Skup prirodnih brojeva
Pisanje i čitanje prirodnih brojeva u dekadnom sistemu.
Brojevna poluprava.
Razlomci oblika |
a |
(a < b i b ≤ 10). |
b |
Računske operacije u skupu prirodnih brojeva i njihova osnovna svojstva (izražena formulom).
Zavisnost zbira, razlike i proizvoda od članova.
Izrazi sa više operacija.
Jednačine i nejednačine ranije upoznatih oblika.
Rešavanje tekstualnih zadataka.
Merenje i mere
Mere za površinu.
Površina
Površina pravougaonika i kvadrata. Površina kocke i kvadra.
Napomena: Obavezna su četiri jednočasovna školska pismena zadatka sa jednočasovnim ispravkama (8 časova).
Zbog lakšeg planiranja nastave daje se orijentacioni predlog časova za pojedine teme po modelu (ukupno časova za temu; časova za obradu, časova za ponavljanje i uvežbavanje).
Skup prirodnih brojeva (132; 50 + 82)
Merenje i mere (10; 4 + 6)
Površina (30; 12 + 18)
Glavna odlika programa matematike za mlađe razrede jeste što su akcentovani opažajni pojmovi, koji se stvaraju kroz dobro planiranu aktivnost.
Skupovi. - Izdvajanjem grupa objekata, koji se posmatraju kao samostalne celine, planski se sistematizuje didaktički materijal. Da bi imenovanje ovakvih raznovrsnih celina i njihovih objekata bilo jednoobraznije i da bi se time podsticala apstrakcija, predviđa se aktivna upotreba reči skup i elemenat, bez pokušaja da se ideja skupa učini eksplicitnom. Pri izdvajanju skupova vodi se računa o tome da je, na neki detetu dostupan način, jasan ključ po kojem je izvršeno izdvajanje i time u njegovoj svesti potpuno određena realizacija pripadnosti.
Treba, takođe, u raznovrsnim primerima i zadacima koristiti simbole za skup i pripadnost elementa skupu.
Grafičko predstavljanje raznih stvarnih situacija pomoću Venovih dijagrama (i na druge prikladne načine) ima izvanrednu saznajnu ulogu: isticanje bitnog i zanemarivanje nebitnog, razvijanje "didaktičke pismenosti" i osposobljavanje deteta za svrsishodno mišljenje. Istovremeno, time se ostvaruju razne korespondencije, što aktivno začinje i podstiče razvoj ideje o funkciji. Zato se često predviđa korišćenje dijagramskih slika i rad sa njima - spajanje, preslaganje elemenata i sl.
Na podesan vizuelan način ili kroz prigodan jezik treba isticati svojstva relacije, zahtevajući pri tome da ih učenici i sami uočavaju, ispravno predstavljaju i u tom smislu sa njima aktivno rade. Pri tome je izlišno prerano insistiranje na terminima koji izražavaju svojstva relacija, kao i na određivanju pojmova putem definicija.
Brojevi. - Program matematike predviđa da učenici postupno upoznaju brojeve prirodnog niza i broj nulu, kako bi na kraju IV razreda u potpunosti savladali sistem prirodnih brojeva i njegova svojstva.
Operacije s brojevima, u duhu ovog programa, treba shvatiti po sledećem planu: izdvajati pogodne prirodne i didaktički pripremljene situacije koje daju značenje operacijama i brojevima uz isticanje nepromenljivosti rezultata.
Deljenje jednocifrenim brojem, sa i bez ostatka, zaokružuje minimum sadržaja obaveznih za usmeno računanje i tako čine usmeni fond za algoritme računanja sa brojevima u dekadskom zapisu.
Program predviđa prvo upoznavanje svojstava operacija, a zatim, na toj osnovi, objašnjavanje načina računanja. Time se povećava efikasnost nastave i učenicima znatno olakšava usvajanje tablica sabiranja i množenja, kao i formiranje drugih računskih umenja. Isto tako, blagovremeno izučavanje svojstava operacija i veza između njih podiže teorijski nivo celog rada iz matematike i potpunije otkriva smisao operacije. Usvajanje svakog svojstva operacije prolazi kroz nekoliko etapa: pripremna vežbanja, odgovarajuće operacije na odabranim primerima, formulisanje svojstva, primena svojstva u određivanju vrednosti izraza i načinu računanja, zapis svojstva pomoću slova. Posebno je važno da se utvrdi kako promene komponenata računskih operacija utiču na rezultat; kao i da se ukaže na značaj ovih činjenica u praktičnom računanju. Tako, na primer, nije dovoljno da učenici samo znaju da proizvod dvaju brojeva ne menja vrednost ako se jedan od njih pomnoži nekim brojem, a drugi podeli tim istim brojem, već to treba da umeju i da primene na konkretnim primerima.
Pored pismenog računanja i dalje treba poklanjati pažnju usmenom računanju, jer ono često brže i jednostavnije dovodi do rezultata i ima prednost u praktičnom životu kad se računa s malim brojevima. Tako, na primer, umesto da učenici pismeno izračunavaju 8 x 39, mnogo je brže i jednostavnije da usmeno izračunavaju 8 x 40, pa da od tog privremenog rezultata oduzmu 8. Za ovakav rad neophodno je da učenici dobro shvate svojstva računskih operacija. Ovo će biti ostvareno tek kada učenicima postane potpuno jasna zavisnost između komponenata računskih operacija.
Pri izučavanju operacija treba predvideti dovoljan broj vežbanja čijim će obavljanjem učenici izgrađivati sigurnost i spretnost usmenog i pismenog računanja. Sama ta tehnika međutim, nije dovoljna. Tek razumevanjem šta koja računska operacija predstavlja u konkretnim zadacima, odnosno svesno odlučivanje, a ne nagađanje, kada koju operaciju treba primeniti, pretvara tu tehniku u stvarno a ne formalno znanje.
Brojevne izraze treba obrađivati uporedo sa uvežbavanjem računskih operacija. Treba insistirati na tome da učenici tekstualne zadatke prikazuju brojevnim izrazima da rečima iskazuju brojevne izraze, odnosno da ih čitaju. Ovakvim načinom obrađivanja brojevnih izraza učenici se sigurno snalaze u redosledu računskih operacija i lako shvataju značaj zagrada u zadacima.
Počeci formiranja matematičkog jezika. - Matematički jezik čine osnovni simboli, izrazi i formule. To je jezik tačan, jasan i istovremeno precizan.
Kod učenika se postupno izgrađuje predstava o promenljivoj, pri čemu slovo nastupa u svojstvu simbola promenljive. Učenici najpre određuju vrednosti najprostijih izraza za različite brojevne vrednosti slova koja u njima figurišu. Kasnije postepeno upoznaju složenije izraze.
Paralelno sa slučajevima jednakosti dvaju izraza, učenici poznaju i slučajeve nejednakosti, koji dozvoljavaju ne samo uvođenje mnogih raznovrsnosti u sistem vežbanja nego i upoznavanje novih slučajeva kada postoji samo neki određeni broj vrednosti slova koje zadovoljavaju postavljeni uslov. Korisno je razmatrati i takve slučajeve kada nijedna od mogućih brojevnih vrednosti date oblasti brojeva ne ispunjava zadate uslove.
Program predviđa da se jednačine i nejednačine, kao specijalne formule, rešavaju paralelno sa vršenjem odgovarajućih računskih operacija. Rešavanje jednačina zasniva se na poznavanju računskih operacija i njihove međusobne povezanosti. Pri rešavanju jednačina s nepoznatim elementom množenja i deljenja treba uzimati samo primere s celobrojnim rešenjima. Kod rešavanja nejednačina treba koristiti način "pogađanja" na pogodno odabranim primerima. Isto tako, uz datu nejednačinu, treba posmatrati i odgovarajuću jednačinu koja se dobija kad se u nejednačini znak nejednakosti zameni znakom jednakosti. Ako odredimo rešenje jednačine, onda je lako odrediti skup rešenja date nejednačine.
Jednačine i nejednačine pružaju velike mogućnosti za još potpunije sagledavanje svojstava računskih operacija i funkcionalne zavisnosti rezultata operacije od njenih komponenata.
Kada određeni broj zadovoljava (ne zadovoljava) datu jednačinu ili nejednačinu, onda to učenici treba da iskazuju i zapisuju rečima "tačno" ("netačno") ili na neki drugi, kraći način.
Prisutnost algebarske propedevtike u programu omogućuju da se dublje i na višem nivou izučavaju predviđeni matematički sadržaji. Drugim rečima, koristeći se elementima matematičkog jezika, učenici usvajaju znanja s većim stepenom uopštenosti.
Ideja funkcije. - Ideja funkcije prožima sve programske sadržaje, počevši od formiranja pojma broja i operacije. Najveći značaj na ovom planu pridaje se otkrivanju ideje preslikavanja (npr. svakoj duži, pri određenoj jedinici merenja, odgovara jedan određeni broj itd.). Izgrađivanju pojma preslikavanja pomaže uvođenje tablica i dijagrama.
Tablični način izražavanja preslikavanja koristi se za utvrđivanje promene rezultata operacija u zavisnosti od promene jedne od komponenata, kao i za ustanovljavanje proporcionalnosti promena pojedinih elemenata operacije.
U procesu sistematskog rada s tablicama učenici ovladavaju samim načinom korišćenja tablica za utvrđivanje odgovarajućih zavisnosti između podataka (veličina) što je, samo po sebi, posebno važno.
Otkrivanju ideje funkcije doprinose i raznovrsna vežbanja s brojevnim nizovima. Na primer, može se dati zadatak: "Produžiti niz 10, 15, 20 ... Koji će broj biti u nizu na osmom (petnaestom) mestu? Da li je u datom nizu broj 45 (ili 44)? Na kojem će mestu u datom nizu biti broj 55 (ili 70)?"
Tekstualni zadaci. - Tekstualni zadaci koriste se kao sadržaji raznih vežbanja, pri čemu učenici u raznim životnim situacijama uočavaju odgovarajuće matematičke relacije, i obratno - matematičke apstrakcije primenjuju u odgovarajućim životnim odnosima: oni predstavljaju sredstvo povezivanja nastave matematike sa životom. U procesu rešavanja zadataka učenici izgrađuju praktična umenja i navike koje su im neophodne u životu i upoznaju našu društvenu stvarnost. Sam proces rešavanja tekstualnih zadataka na najbolji način doprinosi matematičkom i opštem razvitku učenika. Treba nastojati da se u procesu rešavanja potpuno iskoriste sve mogućnosti koje postoje u zadacima.
Razmatraju se jednostavni zadaci koji se odnose na otkrivanje uzajamnih veza između direktnih i obratnih operacija (zadaci za određivanje nepoznate komponente). Složene zadatke treba rešavati postupno, prema njihovoj komplikovanosti: prvo zadatke s dve, pa zatim s tri i, na kraju, sa više operacija.
Upotreba izraza predviđa se i pri rešavanju složenih zadataka. Pri rešavanju zadataka s prethodnim sastavljanjem izraza pažnja se usredsređuje na analizu uslova zadataka i sastavljanje plana njegovog rešenja. U strukturi izraza prikazuje ceo tok rešenja zadataka: operacije koje treba obaviti, brojevi nad kojima se obavljaju operacije i redosled kojim se izvršavaju te operacije.
Sastavljanje izraza predstavlja dobru pripremu za sastavljanje najprostijih jednačina prema uslovu zadatka. U svakoj konkretnoj situaciji zadatke treba rešavati najracionalnijim načinom, uz upotrebu dijagrama, shema i drugih sredstava prikazivanja. Neophodno je, takođe, da učenik prethodno procenjuje rezultat i da proverava tačnost samog rezultata. Proveri treba posvećivati veliku pažnju; ukazati učenicima na njenu neophodnost, na razne načine proveravanja i navikavati ih da samostalno vrše proveru rezultata. Nijedan zadatak ne treba smatrati završenim dok nije izvršena provera. Pri računanju, koje se mora obavljati tačno, treba razvijati brzinu, s tim da ona nikada ne ide na štetu tačnosti koja je ipak glavna.
Geometrijski sadržaji. - Osnovna intencija programa u oblasti geometrije sastoji se u tome što se insistira i na geometriji oblika, kao i na geometriji merenja (merenje površi). Izučavanje geometrijskog gradiva povezuje se s drugim sadržajima nastave matematike. Koriste se geometrijske figure u procesu formiranja pojma broja i operacija s brojevima; i obratno, koriste se brojevi za izučavanje svojstva geometrijskih figura.
Sistematski rad na razvijanju elementarnih prostornih predstava kod učenika treba da stvori dobru osnovu za šire i dublje izučavanje geometrijskih figura i njihovih svojstava u starijim razredima osnovne škole.
Merenje i mere. - Za upoznavanje metarskog sistema mera treba koristiti očigledna sredstva i davati učenicima da mere predmete iz okoline (u učionici, školskom dvorištu, kod kuće itd.). Isto tako, neophodno je i da se učenici vežbaju da procenjuju odoka (npr. razdaljinu između dva predmeta, masu i sl.), pa da po završenom takvom merenju utvrđuju izračunavanjem koliku su grešku učinili. Prilikom obrade mera za površinu treba koristiti modele u veličini kvadratnog metra, kvadratnog decimetra, kvadratnog centimetra.
Pretvaranje jedinica u manje i veće jedinice treba pokazivati i uvežbavati na primerima, ali u zadacima ne treba preterivati s velikim brojem raznih jedinica. Blagovremenim uvođenjem metarskog sistema mera, otpada potreba da se višeimeni brojevi izdvajaju u poseban odeljak, odnosno računske operacije sa višeimenim brojevima treba izvoditi uporedo sa računanjem s prirodnim brojevima, na taj način što će se višeimeni brojevi pretvarati u jednoimene brojeve najnižih jedinica.
OSNOVNI ZAHTEVI U POGLEDU MATEMATIČKIH ZNANJA I UMENJA UČENIKA
Znati:
- niz prirodnih brojeva;
- svojstva računskih operacija;
- ponašanje nule pri sabiranju i množenju i jedinice pri množenju;
- jedinice za površinu;
- formule za površinu kvadrata, pravougaonika, kocke i kvadra;
Umeti:
- čitati, zapisivati i upoređivati prirodne brojeve;
- pridruživati prirodnim brojevima tačke brojevne poluprave;
- čitati i sastavljati izraze sa više operacija i izračunavati njihovu vrednost;
- vršiti četiri osnovne računske operacije u skupu prirodnih brojeva;
- koristiti pri obavljanju računskih operacija upoznata svojstva tih operacija radi lakšeg i bržeg računanja;
- uočavati zavisnost između rezultata i komponenata računskih operacija;
- čitati i pisati razlomke (navedene u programu);
- rešavati jednačine i nejednačine upoznatih oblika;
- samostalno proveriti tačnost izvršene računske operacije, kao i rešenje jednačine ili rešenje nejednačine;
- rešavati tekstualne zadatke (sastavljanjem izraza, odnosno pomoću jednačine);
- izračunavati površinu kvadrata, pravougaonika, kocke i kvadra;
- korektno zapisivati rešenje zadatka (u svesci ili na tabli);
- koristiti udžbenik.
Cilj i zadaci
Osnovna svrha izučavanja integrisanog nastavnog predmeta Priroda i društvo jeste da usvajanjem znanja, umenja i veština deca razvijaju svoje saznajne, fizičke, socijalne i kreativne sposobnosti, a istovremeno spoznaju i grade stavove i vrednosti sredine u kojoj odrastaju, kao i šire društvene zajednice. Nastavni predmet Priroda i društvo razvija kod dece saznajne sposobnosti, formira osnovne pojmove i postepeno gradi osnove za sistem pojmova iz oblasti prirode, društva i kulture. Istovremeno, stiču se znanja, umenja i veštine koje im omogućavaju dalje učenje. Aktivnim upoznavanjem prirodnih i društvenih pojava i procesa, podstiče se prirodna radoznalost dece. Najbolji rezultati postižu se ukoliko deca samostalno istražuju i iskustveno dolaze do saznanja - spoznaju svet oko sebe kao prirodno i društveno okruženje. Sistematizovanjem, dopunjavanjem i restrukturiranjem iskustvenih znanja učenika i njihovim dovođenjem u vezu sa naučnim saznanjima, dečija znanja se nadograđuju, proveravaju i primenjuju. Preko interaktivnih socijalnih aktivnosti oni upoznaju sebe, ispoljavaju svoju individualnost, uvažavajući različitosti i prava drugih, uče se kako treba živeti zajedno. Usvajanjem elementarnih formi funkcionalne pismenosti, omogućuje se sticanje i razmena informacija, komuniciranje u različitim životnim situacijama i stvaraju se mogućnosti za dalje učenje. Primena naučenog podstiče dalji razvoj deteta, doprinosi stvaranju odgovornog odnosa učenika prema sebi i svetu koji ga okružuje i omogućuje mu uspešnu integraciju u savremene tokove života.
Opšti cilj integrisanog nastavnog predmeta Priroda i društvo jeste upoznavanje sebe, svog prirodnog i društvenog okruženja i razvijanje sposobnosti za odgovoran život u njemu.
Ostali ciljevi i zadaci ovog nastavnog predmeta su:
- razvijanje osnovnih pojmova o prirodnom i društvenom okruženju i povezivanje tih pojmova;
- razvijanje sposobnosti zapažanja osnovnih svojstava objekata, pojava i procesa u okruženju i uočavanje njihove povezanosti;
- razvijanje osnovnih elemenata logičkog mišljenja;
- razvijanje radoznalosti, interesovanja i sposobnosti za aktivno upoznavanje okruženja;
- osposobljavanje za samostalno učenje i pronalaženje informacija;
- integrisanje iskustvenih i naučnih saznanja u konture sistema pojmova iz oblasti prirode i društva;
- sticanje elementa naučne pismenosti i stvaranje osnova za dalje učenje;
- usvajanje civilizacijskih tekovina i upoznavanje mogućnosti njihovog racionalnog korišćenja i dograđivanja;
- razvijanje ekološke svesti i navika zdravog življenja.
Ciljevi i zadaci
- razvijanje osnovnih naučnih pojmova iz prirodnih i društvenih nauka;
- razvijanje osnovnih pojmova o širem prirodnom i društvenom okruženju - zavičaju i domovini;
- razvijanje radoznalosti, interesovanja i sposobnosti za aktivno upoznavanje okruženja;
- razvijanje sposobnosti zapažanja osnovnih svojstava materijala, objekata, pojava i procesa u okruženju i uočavanje njihove povezanosti;
- razvijanje elemenata logičkog mišljenja;
- sticanje elementarne naučne pismenosti, njena funkcionalna primenljivost i razvoj procesa učenja;
- osposobljavanje za snalaženje u prostoru i vremenu;
- razumevanje i uvažavanje različitosti među pojedincima i grupama;
- korišćenje različitih socijalnih veština, znanja i umenja u komunikaciji i drugim interakcijskim odnosima;
- razvijanje odgovornog odnosa prema sebi, drugima, okruženju i kulturnom nasleđu;
- čuvanje nacionalnog identiteta i ugrađivanje u svetsku kulturnu baštinu.
MOJA DOMOVINA DEO SVETA
- Osnovne odrednice države (teritorija, stanovništvo, simboli ...).
- Osnovne odrednice države Srbije (teritorija, granice, stanovništvo, glavni grad, simboli).
- Razvoj moderne srpske države (period devetnaestog i dvadesetog veka).
- Strateški položaj Srbije - fizičko-geografski i saobraćajno-geografski (u državnoj zajednici SCG, na Balkanskom poluostrvu, Evropi i svetu).
- Prirodno-geografske odlike Srbije: reljef, vode i klima naše domovine.
Reljef (Panonska nizija, nizije u dolinama reka i kotlina, brdsko-planinski predeli, najveće planine) vode (najduže reke, slivovi, prirodna i veštačka jezera, banje) klima (odlike umerene klime).
- Ugrožena i zaštićena područja u Srbiji (nacionalni parkovi, rezervati spomenici prirode).
- Stanovništvo Srbije: prirodno kretanje stanovništva (broj, gustina naseljenosti, migracije); strukture stanovništva (starosna, obrazovna; nacionalna, verska, jezička ...).
- Građenje demokratskih odnosa (upoznati pravila koja regulišu uzajamna prava i obaveze države i građana).
- Očuvanje nacionalnog identiteta i ugrađivanje u svetsku kulturnu baštinu (negovanje identiteta, razvijanje tolerancije i svesti o pripadnosti multietničkom, multikulturalnom i multikonfesionalnom svetu).
- Mi smo deca jednog Sveta - Konvencija o pravima deteta (OUN, UNICEF, UNESKO, SAVET EVROPE "Radost Evrope"...).
SUSRET SA PRIRODOM
Biljni i životinjski svet u Srbiji
- Grupisanje živog sveta na osnovu sličnosti i razlika (podela na carstva);
- Flora naše zemlje (značaj, tipične, retke i ugrožene biljke; raznovrsnost, bogatstvo, zaštita, revitalizacija);
- Fauna naše zemlje (značaj, tipične, retke i ugrožene životinje; raznovrsnost, bogatstvo, zaštita, revitalizacija);
- Domaće životinje i gajene biljke (značaj, potrebe i mogućnosti; potencijali za proizvodnju zdrave hrane);
- Prirodne pojave, prilagođavanje: posmatranje, zapažanje, praćenje i beleženje na različite načine nekih adaptivnih promena i ponašanja (rađanje, cvetanje, plodonošenje, linjanje - mitarenje, seobe...).
Čovek deo prirode
- Čovek, deo prirode - svesno i društveno biće.
- Spoznaja sebe, uočavanje polne različitosti.
- Osnovi zdravog življenja - kako mogu da utičem na kvalitet života (ishrana, higijena, odevanje, stanovanje, zdravstvena kultura...).
- Odgovoran odnos prema sebi i drugima (vršnjacima, starim licima, bolesnim licima, kućnim ljubimcima, napuštenim životinjama...).
ISTRAŽUJEMO PRIRODNE POJAVE
Istraživanje i uočavanje uzročno-posledičnih veza, izdvajanje parametara, njihov međusobni odnos, ogled
- Pravila koja važe za sva kretanja (pokretanje, zaustavljanje, promena brzine...); sistematizacija dosadašnjih znanja i provera parametara.
- Šta i kako utiče na pređeno rastojanje nekog predmeta; padanje različitih predmeta; klizanje i kotrljanje naniže; šta utiče na brzinu kretanja klatna?
- Od čega zavisi veličina senke?
- Kako visina vazdušnog stuba (nivo vode u čaši) utiče na visinu zvuka?
Ispitivanje svojstava materijal
- Materijali i njihova svojstva: mehanička, toplotna, električna, magnetna, rastvorljivost.
- Koji se predmeti (materijali) najbolje naelektrišu, a koji najbolje provode električnu struju. Kako to utvrditi?
- Kako povećati ili smanjiti dejstvo magneta?
- Materijali i svetlosna propustljivost.
- Koji materijali najbolje provode toplotu?
- Ispitivanje rastvorljivosti materijala (uočavanje razlika u rastvorljivosti čvrstih, tečnih i gasovitih materijala u vodi).
- Smeše - identifikovanje i opisivanje smeša u okruženju (voda u prirodi, vazduh, zemljište, hrana...).
- Razdvajanje sastojaka smeše različitim postupcima, koji se biraju na osnovu svojstava sastojaka (prosejavanjem, ceđenjem, isparavanjem vode iz rastvora...).
Promene materijala
- Povratne i nepovratne promene materijala.
- Identifikovanje promena materijala pri kojima nastaju drugi materijali, različitih svojstava (sagorevanje, rđanje, truljenje, kuvanje...).
- Sagorevanje materijala - vazduh (kiseonik), zapažanje promena pri sagorevanju.
- Zapaljivi materijali, oznake za zapaljive materijale; opasnost i zaštita od požara, gašenje požara.
Gde sve zapažamo i koristimo ono što smo naučili o: različitim oblicima kretanja, električnim pojavama, magnetima, svetlosnim pojavama, različitim svojstvima i promenama materijala
RAD, ENERGIJA, PROIZVODNJA I POTROŠNJA
- Rad - svesna aktivnost čoveka (porediti rad ljudi i aktivnosti različitih životinja).
- Uticaj prirodnih i društvenih faktora na život i rad ljudi.
- Prirodna bogatstva i njihovo korišćenje (resursi, tehnologije, proizvodi, racionalna proizvodnja i potrošnja, reciklaža, revitalizacija).
- Resursi: vode, goriva, rude i minerali, zemljište, šume, biljni i životinjski svet.
- Prirodne sirovine - primena: (kuhinjska so, gips, mermer...).
- Prerada prirodnih sirovina - tehnologije dobijanja metala, papira, gume... Prerada vode i dobijanje zdrave hrane.
- Sunce, vazduh, voda - obnovljivi izvori energije.
- Ugalj, nafta, gas - neobnovljivi izvori energije, zaštita životne sredine.
- Nedovoljno iskorišćeni i ekološki izvori energije.
- Delatnosti ljudi u različitim krajevima Srbije (ravničarskim, kotlinskim, brdsko-planinskim; selu i gradu).
- Proizvodnja i usluge, plasman i tržište, ponuda i potražnja, trgovina i potrošnja (marketing).
- Rad, proizvodnja, potrošnja i održivi razvoj (uvideti veze između korišćenja resursa, primenjenih tehnologija i održivog razvoja).
OSVRT UNAZAD - PROŠLOST
- Tragovi prošlosti (pratiti tragove prošlosti: svoje i svoje porodice, naselja - kraja u kome živim).
- Vremenska lenta (vremenski odrediti vekove, konstatovati neke tipične karakteristike vekova).
- Lociranje događaja - datuma (snalaziti se na vremenskoj lenti: locirati događaje, datume; odrediti vreme, životno doba svojih roditelja i njihovih predaka; odrediti neke poznate savremenike, na vremenskoj lenti obeležiti životni period nekih znamenitih (poznatih) ličnosti i odrediti njihove savremenike iz istih i različitih oblasti kao i prethodnike i sledbenike iz istih oblasti (likovne stvaraoce, muzičke, književnike, sportiste, glumce...).
- Hronologija različitih naučnih otkrića (recimo iz oblasti medicine u prošlom veku).
- Način života u srednjem veku - informisati se o različitim životnim situacijama ljudi u srednjem veku na teritoriji Srbije: selo - grad, život nekad i sad (stanovanje, ishrana, rad, dečije igre, školovanje, ponašanje, ratovanje...).
- Prošlost srpskog naroda (upoznati se sa značajnim događajima iz nacionalne prošlosti: seobe Srba, prostor na kome su Srbi živeli, Prvi i Drugi srpski ustanak...).
- Uočiti vezu između istorijskih zbivanja u svetu i kod nas (Prvi i Drugi svetski rat...).
- Stvaranje što objektivnije slike o događajima iz prošlosti korišćenjem različitih istorijskih izvora.
- Na vremenskoj lenti hronološki odrediti razvoj (kontinuitet i diskontinuitet) države Srbije i upoznati se sa njenim vladarima, počev od loze Nemanjića pa sve do danas.
Uputstvo je sastavni deo nastavnog programa. Odnosi se na način realizacije programa radi ostvarivanja ciljeva i zadataka predmeta Priroda i društvo, kao i ciljeva i zadataka razrađenih na nivou razreda. Učitelj je dužan da se upozna sa ciljevima i zadacima, koncepcijom, svrhom i sadržajem, strukturom programa predmeta i da ih uz navode date u uputstvu dosledno primenjuje u neposrednom vaspitno-obrazovnom radu sa učenicima.
Nastavni predmet Priroda i društvo u četvrtom razredu predstavlja programski kontinuitet integrisanog nastavnog predmeta iz prva tri razreda osnovnog obrazovanja i vaspitanja. Nastavlja razvojnu koncepciju uzlaznih spiralnih krugova u građenju pojmova, usvajanju znanja, umenja, stavova i vrednosti iz integrativnih oblasti prirode i društva. Postupno razvija princip zavičajnosti koji se proteže kroz prvi ciklus:
I razred Moja okolina (neposredno okruženje)
II razred Moje mesto (naselje sa okolinom)
III razred Moj zavičaj (prirodno i društveno okruženje, kraj odnosno krajina)
IV razred Moja domovina (država Srbija, deo sveta).
Struktura programa jasno ukazuje na kontinuitet u pojačanom razvijanju znanja iz prirodnih nauka što se očitava u ciljevima, izboru sadržaja i načina realizacije programa Priroda i društvo u četvrtom razredu. Takođe se jasno naglašava i nov pristup pri izučavanju prošlosti na ovom uzrastu, koji je oslobođen sadržaja iz šire političke istorije, jer ih učenici teže usvajaju i brzo zaboravljaju.
Nastavni predmet Priroda i društvo realizuje se po novom nastavnom planu sa 72 časa godišnje, odnosno 2 časa nedeljno, kao integrisan nastavni predmet. U nastavnom procesu potrebno je raspoloživi fond časova fleksibilno distribuirati i organizovati tako da se uvaži koncepcija predmeta, opšti cilj, ostali ciljevi i zadaci predmeta, kao i ciljevi i zadaci Prirode i društva u četvrtom razredu.
U nastavnom procesu polazi se od nesistematizovanih iskustvenih saznanja deteta i ide se ka opštim, naučno zasnovanim, sistematizovanim znanjima iz oblasti prirode, društva i kulture. Pri izboru programske građe, primenjena je koncepcija spiralnih krugova u cilju formiranja elementarnih pojmova i postavljanja mreže za sistem pojmova iz navedenih oblasti, u skladu sa uzrasnim karakteristikama učenika.
Osnovna intencija nastave predmeta Priroda i društvo nije samo usvajanje programskih sadržaja, već podsticanje razvojnih potencijala deteta. Navedeni sadržaji su usmereni na razvoj intelektualnih, psihofizičkih, kognitivno-konativnih i socijalno-afektivnih sfera ličnosti deteta, što se ogleda u navedenim ciljevima i zadacima.
U programu predmeta Priroda i društvo ciljevi su dati dvojako:
- eksplicite - kao ideje vodilje u praktičnoj realizaciji programa
- implicite - dati i sadržani u izboru, strukturiranju i načinu realizacije programskih sadržaja.
Ciljevi programa su postavljeni tako da eksplicite i implicite utiču na razvoj učenika, paralelno izgrađujući njihove intelektualne sposobnosti, praktične veštine, stavove i vrednosti.
Eksplicite ciljevi jasno su navedeni u programskim sadržajima.
Implicite ciljevi su "prikriveni" i naglašavaju vaspitnu komponentu obrazovanja. Oni se realizuju i sprovode preko odabranih sadržaja i aktivnosti, koji prevazilaze okvire predmeta i razreda, zalaze u sve oblasti koje se obrađuju u okviru prvog ciklusa obrazovanja i nadalje. Konkretizuju se kroz određene operativne zadatke i aktivnosti, a odnose se na sferu sticanja umenja i navika, razvijanja veština, kao i formiranja stavova iz sledećih oblasti: ekologija, demokratija, zdravlje i tehnologija.
Obe grupe ciljeva realizuju se izborom sadržaja iz oblasti prirode, društva i kulture. U procesu učenja/nastave učenik će prečistiti predstave, graditi pojmove i postaviti osnove za formiranje sistema pojmova, naučiti kako se uočava razlika između pretpostavke - tvrdnje - činjenice i sticati uvid u strukture i spletove uzajamnih veza u svetu kome pripada.
Izmenjenom koncepcijom programa, odnosno ostvarivanjem ciljeva i zadataka preko spiralnih krugova, izbegava se rutinsko ponavljanje, a usvajanjem navedenog sadržaja programa, omogućuje nadograđivanje znanja, umenja, veština i stavova, izgradnja pojmova iz oblasti prirode i društva. Koncepcija predmeta podrazumeva osposobljavanje učenika za korišćenje različitih izvora znanja, grafičkih i elektronskih medija, s namerom da se kod učenika razvije funkcionalna pismenost kao podloga za dalje učenje i snalaženje u svakodnevnom životu.
Programom su određeni samo opšti ciljevi i zadaci predmeta Priroda i društvo u celini i u programu četvrtog razreda, a dalja operativna razrada ciljeva i zadataka prepuštena je učiteljima kao svojevrsni vid slobode u kreiranju nastavnog procesa.
Sadržaji programa Prirode i društva strukturiran je u pet tematskih celina usmerenih ka realizaciji postavljenih ciljeva i zadataka nastavnog predmeta u četvrtom razredu. Koherentna struktura predmeta izložena je u izboru i sledu sadržaja unutar programskih tema kao i njihovom redosledu: Moja domovina deo sveta; Susret sa prirodom; Istražujemo prirodne pojave; Rad, energija, proizvodnja i potrošnja i Osvrt unazad - prošlost.
I tema: Moja domovina deo sveta - određuje pojam države, upućuje na osnovne odrednice države Srbije i njeno geografsko i strateško lociranje u prostoru i na karti. Usvajanjem sadržaja ove teme učenik treba da dobije odgovor na pitanje: "Zašto je Srbija moja domovina?" i da razvije osećaj pripadnosti bez obzira na raznovrsnu multietničku, multinacionalnu i multikonfesionalnu strukturu. Potrebno je da upozna prirodno kretanje i osnovne strukture stanovništva Srbije, shvati uzročno-posledične veze ovih odlika u urbanim i ruralnim sredinama (selo - grad).
Važno je uočiti uzajamna prava i obaveze države i građana i umeti ih prepoznati u pravilima koja regulišu odnose u državi i obezbeđuju jednaka prava svih njenih građana.
U okviru ove teme neophodno je osposobljavati ih za integraciju u svetsku kulturnu baštinu, bez asimilacije, uz očuvanje i negovanje nacionalnog identiteta.
Neophodno je saznati šta ih čini decom jednog sveta i osposobljavati ih za svakodnevnu primenu Konvencijom deklarisanih prava. Upoznati se sa međunarodnim i domaćim organizacijama i manifestacijama koje su "garanti" dečijih prava.
II tema: Susret sa prirodom - u okviru ove teme sistematizuju se znanja i nadograđuju pojmovi žive prirode iz prethodnih razreda, grupisanjem na osnovu karakterističnih sličnosti i podelom na osnovu suštinskih razlika. Upoznavanje flore i faune naše zemlje - raznovrsnosti, bogatstva, ugroženost, ali i sagledavanje značajne uloge čoveka u zaštiti i obnavljanju živog sveta - održanju ekološke ravnoteže radi sopstvenog opstanka. Važno je sagledavanje značaja i mogućnosti proizvodnje zdrave hrane pri uzgoju životinja i gajenju biljaka.
Zapažanje i praćenje nekih prirodnih pojava i oblika adaptacije kroz promene i ponašanje živog sveta, osnovni je preduslov razumevanja i shvatanja prilagođavanja kao osnovnog uslova opstanka. Ove procese pogodno je hronološki pratiti, kod različitih živih bića, i dovoditi u vezu sa promenama godišnjih doba, kao i uviđanjem veza između žive i nežive prirode.
U okviru ove teme spada i kompleksno sagledavanje čoveka kao živog i svesnog društvenog bića. Spoznavanje sebe i svojih osnovnih životnih potreba i razvijanje navika zdravog življenja.
Pored odgovornog odnosa prema sebi neophodno je razvijati jednako odgovoran odnos ka drugima i svom kompletnom okruženju. Negovati suživot kroz: uvažavanje različitosti, toleranciju, humanost, solidarnost, empatiju...
Čovek - dete, kao društveno biće dat je kao okosnica od koje zavise odnosi koji vladaju u svetu. On je regulator u odnosima različitih životnih zajednica i društvenih sredina što se ne sme gubiti iz vida pri obradi ove teme, ali i svih ostalih tema u okviru ovog nastavnog predmeta.
III tema: Istražujemo prirodne pojave - *Sadržaji ove teme u nastavnom procesu realizuju učenici samostalnim izvođenjem ogleda uz podršku učitelja. Istraživanjem i uočavanjem uzročno-posledičnih veza, izdvajanjem parametara, uviđanjem njihovih međusobnih odnosa i zaključivanjem dolazi se do sistematizovanja prethodnih saznanja na višem nivou. Tako se kroz fenomenološki pristup izučavaju pojave, procesi i svojstva materijala, stvaraju konture pojmova iz navedenih oblasti i elementarno razumevaju odnosi a potom se omogućuje transfer na prepoznavanje istih u neposrednom okruženju i primenu u svakodnevnom životu.
Radi lakšeg razumevanja sadržaja ove teme pogodno je uspostavljati stalnu korelaciju kako sa svakodnevnim iskustvenim saznanjima, tako i sa sadržajima drugih tema unutar predmeta (posmatrati različite načine kretanja životinja i oblike mehaničkog kretanja i uočiti šta od čega zavisi u kretanju po zemlji, vodi i vazduhu - II tema - Susret sa prirodom. Svojstva i promene materijala povezati sa sadržajima iz IV teme - Rad, proizvodnja, potrošnja...).
IV tema: Rad, energija, proizvodnja i potrošnja - kroz realizaciju sadržaja ove teme neophodno je uočiti razliku između rada čoveka i "rada životinja". Potrebno je sagledati rad kao suštinsku (plansku) aktivnost čoveka i uvideti sve neophodne preduslove, svrhu i smisao ljudske delatnosti kao i odnose prema procesu i produktima ljudskog rada. Istovremeno moraju se sagledati raspoloživi resursi, pogodne proizvodne tehnologije i uvideti potreba racionalne potrošnje. Sagledavanje "granica" prirodnih resursa i posledica njihove nekontrolisane potrošnje potrebno je povezati sa neophodnošću štednje, reciklaže i mogućnostima revitalizacije obnovljivih resursa.
Energiju treba sagledati kao svakodnevnu ljudsku potrebu. Upoznati se sa obnovljivim i neobnovljivim izvorima energije, uvideti neophodne uštede energije u svakodnevnom životu i radu. Važno je usmeravati pažnju učenika ka sagledavanju nedovoljno iskorišćenih i ekoloških energetskih izvora u svom okruženju (slama, kukuruzovina... vetar, voda, sunce).
Tehnologije treba sagledati kao procese prerade sirovina i puteve dolaska do proizvoda, kao i načine korišćenja i proizvodnje energije. Važno je razlikovati "čiste i prljave" tehnologije i uvideti značaj zaštite životne sredine.
Potrebno je znati od čega zavisi delatnost ljudi u različitim krajevima i naseljima Srbije. Uvideti veze između ponude i potražnje, marketinga, trgovine i potrošnje, mogućnosti i značaja razmene proizvoda.
Sve stavke ove teme poželjno je razmatrati sa aspekta održivog razvoja. Sadržaji unutar teme su u neposrednoj korelaciji sa svim ostalim temama predmeta Priroda i društvo i mogu se preko vremenske lente (pratiti kroz prostor i vreme) razvojno sagledavati i postupno usvajati.
V tema: Osvrt unazad - prošlost - Preko sadržaja ove teme omogućuje se snalaženje učenika u vremenu i prostoru. Pronalaženjem informacija iz različitih istorijskih izvora (pisanih, materijalnih ili usmenih) sagledavaju se pojedini događaji i zbivanja iz prošlosti i određuje se njihov redosled (šta se desilo pre, šta u toku događaja a šta posle).
Lociranjem događaja - datuma na vremenskoj lenti sagledava se vreme događanja radnje. Radi dobijanja što objektivnije slike proteklih zbivanja moraju se sagledati i okolnosti - kontekst događanja. Na ovaj način omogućuje se učenicima da steknu kompleksnu sliku vremena u kome se radnja (događaj) dešava i tako uvide uzročno-posledične veze praćenih zbivanja iz proteklih vremena.
Sagledavanjem prethodnika i sledbenika direktno se prati hronologija i kretanje kroz vreme, a sagledavanjem savremenika (događaja, ličnosti...) u jednom vremenskom razdoblju (godini, deceniji... veku) iz različitih oblasti uz pomoć raznovrsnih istorijskih izvora sagledava se kontekst (okolnosti, okruženje) značajnih događaja - zbivanja.
Na taj način se posredno sagledava prošlost, određuje hronologija i postupno shvata razvoj određenih društvenih zbivanja.
U okviru ove teme potrebno je sagledati način života ljudi u srednjem veku na teritoriji Srbije. Takođe je potrebno upoznati se sa značajnim događajima iz nacionalne prošlosti i umeti ih locirati na vremenskoj lenti - odrediti hronologiju.
Preko vremenske lente može se pratiti razvoj države Srbije od loze Nemanjića do danas samo u najelementarnijim konturama kako bi se učenici oslobodili nepotrebne faktografije a ipak sagledali razvoj srpske države (jačanje, slabljenje, nestajanje, oživljavanje moderne srpske države, uspone i padove...).
Navedene teme predstavljaju strukturu sadržaja programa nastavnog predmeta Priroda i društvo za četvrti razred. Njegovo uvažavanje, uz izbor adekvatnih aktivnosti učenika, omogućuje uspešnu realizaciju ciljeva i zadataka programa kako opštih za predmet, tako i posebnih na nivou razreda.
Dinamika realizacije sadržaja u samom procesu nastave zavisi od raznovrsnosti situacija učenja koje osmišljava sam učitelj, imajući u vidu ciljeve programa, razvojne mogućnosti deteta i prethodna iskustva i znanja učenika.
Za izučavanje prirodnih pojava vrlo je značajno problemsko strukturiranje sadržaja kao podsticaj radoznalosti i intelektualne aktivnosti dece. U četvrtom razredu prednost i dalje imaju istraživačke aktivnosti zasnovane na čulnom saznanju, ali i razumevanju uzročno-posledičnih veza uočenih kroz eksperiment, u osmišljenoj obrazovnoj aktivnosti, kao i u svakodnevnom životu. Poželjne su aktivnosti koje omogućuju interakciju sa fizičkom i socijalnom sredinom, jer doprinose spoznavanju sveta oko nas, tako što se otkrivaju odnosi i upoznaju svojstva i karakteristike predmeta, bića, pojava i procesa i stiču se socijalne veštine.
Prilikom planiranja i realizacije nastave, od učitelja se očekuje da ostvari integrisani tematski pristup samostalnim izborom koherentnih i kompatibilnih sadržaja iz navedenih tema. On ima mogućnosti da kombinuje sadržaje unutar predmeta, kao i one na nivou razreda, i iz drugih nastavnih predmeta, da na osnovu njih primenjuje multidisciplinarni pristup pri izgrađivanju pojmova. Pri tome treba poštovati odrednice principa korelacije na svim nivoima (predmetnom, razrednom i međupredmetnom), uvažavajući sve nastavne i vannastavne oblike rada i aktivnosti u školi i izvan nje. Priroda i društvo kao nastavni predmet ima mogućnosti za korelaciju sa znatnim brojem izbornih predmeta u četvrtom razredu (Čuvari prirode, Ruka u testu, Narodna tradicija, Građansko vaspitanje, Verska nastava...) jer su sadržaji ovih programa i Prirode i društva međusobno kompatibilni.
Isti sadržaji se mogu razmatrati sa više aspekata i na taj način se ostvaruju različiti ciljevi i zadaci predmeta. Istovremeno, isti ciljevi i zadaci mogu se ostvarivati kroz različite sadržaje (unutar i izvan predmeta), što zavisi od izbora i načina strukturiranja sadržaja i aktivnosti u okviru planirane teme. Realizovanje ciljeva i zadataka preko ponuđenih sadržaja programa Priroda i društvo zajednička su obaveza za sve učesnike nastavnog procesa.
Aktivnosti učenika
Prilikom ostvarivanja ciljeva i zadataka predmeta Priroda i društvo, mora se imati u vidu da su sadržaji i aktivnosti neodvojivi u nastavnom procesu kao i ambijent u kome se nastava realizuje. Važno je odabrati aktivnosti koje angažuju kako pojedina čula, tako i više čula paralelno. Sinhronizacija čulnih utisaka daje celovitu sliku objekata, procesa, pojava i njihovu integraciju u kompleksnu sliku sveta, a uvažava različitosti u sklonostima dece pri upoznavanju sveta i procesu učenja. Dobra integracija čulnih utisaka uslov je za pravilno iskustveno saznanje i otvoren put za transformaciju predstava i opažajno-praktičnog mišljenja u pojmovno.
Kad god je to moguće, u procesu učenja treba omogućiti učenicima izbor različitih aktivnosti i sadržaja, shodno njihovim subjektivnim sklonostima, radi postizanja željenih ciljeva. Aktivnosti treba osmisliti tako da (uz oprez) dete isprobava svoje mogućnosti. Neophodno je pružiti mu priliku da kroz aktivnosti pokaže svoju osposobljenost u praktičnoj primeni usvojenih znanja.
Značajne aktivnosti učenika u okviru predmeta Priroda i društvo jesu:
- Posmatranje sa usmerenom i koncentrisanom pažnjom radi jasnog zapažanja i uočavanja sveta u okruženju (uočavanje vidnih karakteristika);
- Opisivanje - verbalno ili likovno izražavanje spoljašnjih i unutrašnjih zapažanja;
- Procenjivanje - samostalno odmeravanje;
- Grupisanje - uočavanje sličnosti i različitosti radi klasifikovanja;
- Praćenje - kontinuirano posmatranje radi zapažanja promena;
- Beleženje - zapisivanje grafičko, simboličko, elektronsko beleženje opažanja;
- Praktikovanje - u nastavi, svakodnevnom životu i spontanoj igri i radu;
- Eksperimentisanje - namerno modifikovane aktivnosti, ogledi koje izvodi sam učenik;
- Istraživanje - ispitivanje svojstava i osobina, veza i uzročno-posledičnih odnosa;
- Sakupljanje - pravljenje kolekcija, zbirki, albuma iz prirodnog i društvenog okruženja;
- Stvaranje - kreativna produkcija;
- Aktivnosti u okviru mini-projekta - osmišljavanje, realizacija i prezentacija.
Većina ciljeva i zadataka ovog nastavnog predmeta postiže se kroz neposrednu istraživačku aktivnost dece uz nenametljiv podsticaj i podršku nastavnika.
Nastavne metode i aktivnosti
Najefikasnije metode učenja u nastavi predmeta Priroda i društvo jesu one metode koje učenika stavljaju u adekvatnu aktivnu poziciju u procesu sticanja znanja. Potrebno je stvaranje situacija učenja u kojima će doći do izražaja različite aktivnosti učenika koje omogućuju različite načine učenja. Pogodne su različite metode učenja - nastave.
Participativne metode učenja pored sticanja znanja omogućuju razvoj sposobnosti i veština, a posebno doprinose razvoju kognitivnih procesa, zahvaljujući delanju - praktikovanju određenih radnji.
Rešavanje problem-situacija koje dovode do kognitivnog konflikta, pogoduju razvoju misaonih sposobnosti.
Kooperativne metode učenja omogućuju socijalne aktivnosti na zajedničkim zadacima, veliki stepen ličnog angažovanja i snalaženje u socijalnom kontekstu.
Interaktivne metode, od rada u paru do timskog rada, omogućuju razne oblike socijalne participacije i obogaćivanje sopstvenog iskustva kroz razmenu sa drugima.
Ambijentalno učenje omogućuje realan kontekst (životni prostor) za upoznavanje prirode ili društva, odnosno sveta oko nas. Promenljivost ambijenta obezbeđuje sagledavanje iste stvari sa različitih aspekata u različitim okolnostima i različitim pojavnim formama.
Postavljeni ciljevi i zadaci realizuju se pre svega kroz nastavni proces obogaćen ostalim oblicima aktivnosti u okviru školskog programa. Za potrebe ovog predmeta posebno su pogodni: organizovane posete, šetnje, izleti, nastava u prirodi, osmišljene ekskurzije, zimovanja i letovanja učenika i svi ostali oblici ambijentalnog učenja, kako bi se znanja sticala u realnom kontekstu.
Pored korišćenja zvanično odobrenih udžbeničkih kompleta za četvrti razred, u realizaciji programa za predmet Priroda i društvo preporučuje se i korišćenje šire literature i ostalih izvora informacija: štampanih, audio-vizuelnih i elektronskih medija; posebno autentičnih prirodnih i društvenih izvora, kao najverodostojnijih pokazatelja stvarnosti, pojava i procesa u svetu u kome živimo.
Praćenje i vrednovanje - ocenjivanje treba obavljati kontinuirano, uvažavajući interesovanja i aktivnosti učenika u procesu učenja, a u skladu sa individualnim razvojnim sposobnostima. Obaveza učitelja je da organizovanjem nastave - učenja, utiče motivaciono i podsticajno na razvoj sposobnosti učenika - uz maksimalno korišćenje diferenciranih zahteva i interesantnih načina rada - u cilju poštovanja prava na različitost, kako u nivou predznanja učenika, tako i dinamike razvoja njihovih potencijalnih sposobnosti. U procesu praćenja ostvarivanja postavljenih ciljeva i zadataka, kao i postizanju postavljenih standarda, poželjno je što manje koristiti klasične pismene provere znanja - kontrolne i pismene vežbe. Pored motivacionog značaja, ocena bi trebalo da predstavlja i odraz kvaliteta ispunjenosti postavljenih standarda (znanja, umenja, stavova i vrednosti) u okviru predmeta.
Ocenjivanje učenika ovog predmeta neophodno je usaglasiti sa odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja ("Službeni glasnik RS", br. 58/04 i 62/04) kao i Pravilnika o ocenjivanju učenika osnovne škole ("Službeni glasnik RS", br. 93/04 i 92/05).
Učitelj je dužan da postavljene ciljeve i zadatke programa realizuje kroz nastavu i ostale organizacione forme rada u školi i izvan nje, bez dodatnog opterećenja roditelja i njihovog obaveznog angažovanja u ostvarivanju programa. Roditelji kao potencijalni učesnici u realizaciji programa mogu biti dobrovoljno angažovani kao raspoloživi resursi lokalne sredine u zavisnosti od njihovih znanja, mogućnosti i htenja.
DODATNI SADRŽAJI PROGRAMU PRIRODA I DRUŠTVO U NASTAVI NA HRVATSKOM JEZIKU
Tema: Republika Hrvatska deo sveta
- Osnovne odrednice Republike Hrvatske (simboli, granice, prirodno-geografske celine (reljef)
- Njegovanje tradicije i ugrađivanje u svetsku kulturnu baštinu
• najznačajniji kulturno - istorijski spomenici Hrvatske pod zaštitom UNESCO-a (Dioklecijanova palača, Katedrala Sv. Jakova u Šibeniku, Eufrazijeva bazilika u Poreču)
• prirodne ljepote Hrvatske (Plitvička jezera)
• proizvodi i usluge sa oznakom Izvorno Hrvatsko (penkala, vegeta, kravata, licitarsko srce)
• zaštićena nematerijalna kulturna dobra (Paška čipka, Sinjska alka, Klapa)
Tema: Osvrt u nazad-prošlost
- Hrvati i nova domovina na Balkanu (Naseljavanje Hrvata u VII veku)
- Hrvatska i Hrvati od IX do XII veka (Knez Trpimir, Knez Tomislav, Kralj Petar Krešimir IV, Kralj Zvonimir)
- Hrvatska i Hrvati od XII do XIX veka
• Hrvatska pod upravom stranih vladara
• Odbrana od Turaka
• Borba za hrvatski jezik - Ljudevit Gaj
- Hrvatska i Hrvati u XX veku
• Prvi svetski rat
• Drugi svetski rat
• 1945. Socijalistička Federativna Republika Hrvatska
• 1991. Republika Hrvatska
• 2013. Republika Hrvatska - 28. punopravna članica Evropske Unije