MEĐUNARODNI STANDARD REVIZIJE 265 Saopštavanje nedostataka u internoj kontroli licima ovlašćenim za upravljanje i rukovodstvu ("Sl. glasnik RS", br. 100/2018) |
(Standard važi za revizije finansijskih izveštaja za periode koji počinju 15. decembra 2009. godine, ili kasnije)
SADRŽAJ
Paragraf
Uvod
Delokrug ovog ISA 1-3
Datum stupanja na snagu 4
Cilj 5
Definicije 6
Zahtevi 7-11
Primena i ostala objašnjenja
Utvrđivanje da li su identifikovani nedostaci
u internoj kontroli A1-A4
Značajni nedostaci u internoj kontroli A5-A11
Saopštavanje nedostataka u internoj kontroli A12-A30
|
Međunarodni standard revizije (ISA) 265, Saopštavanje nedostataka u internoj kontroli licima ovlašćenim za upravljanje i rukovodstvu treba tumačiti u kontekstu ISA 200 Opšti ciljevi nezavisnog revizora i sprovođenje revizije u skladu sa Međunarodnim standardima revizije |
1. Ovaj međunarodni standard revizije (ISA) se bavi odgovornošću revizora za adekvatno saopštavanje nedostatka u internoj kontroli licima ovlašćenim za upravljanje i rukovodstvu koje je revizor identifikovao tokom revizije finansijskih izveštaja. Ovaj ISA na nameće nove odgovornosti revizoru u vezi sa razumevanjem interne kontrole i osmišljavanjem i sprovođenjem testova kontrola osim onih koji su navedeni u ISA 315 (revidiran) i ISA 330. ISA 260 (revidiran) uspostavlja dalje zahteve i daje smernice u vezi sa odgovornošću revizora u pogledu komunikacije sa licima ovlašćenim za upravljanje tokom revizije finansijskih izveštaja.
2. Od revizora se zahteva da stekne razumevanje o internoj kontroli koja je relevantna za reviziju prilikom identifikovanja i procene rizika od materijalno pogrešnih iskaza. Prilikom procene tih rizika, revizor treba razmotri interne kontrole, za svrhu osmišljavanja revizijskih postupaka koji su odgovarajući u datim okolnostima, ali ne i za svrhe izražavanja mišljenja o efektivnosti interne kontrole. Revizor može uočiti nedostatke u internoj kontroli ne samo prilikom procene rizika već i tokom drugih faza revizije. U ovom ISA se navode zahtevi u pogledu toga koje vrste nedostataka revizor mora saopštiti licima ovlašćenim za upravljanje i rukovodstvu.
3. Ovaj ISA ne sprečava revizora da saopšti licima ovlašćenim za upravljanje i rukovodstvu ostala pitanja koja se odnose na interne kontrole a koja je revizor identifikovao tokom revizije.
4. Ovaj ISA važi za revizije finansijskih izveštaja za periode koji počinju 15. decembera 2009. godine ili kasnije*.
5. Cilj revizora je da na odgovarajući način saopšti, licima ovlašćenim za upravljanje i rukovodstvu, nedostatke u internoj kontroli na koje je naišao tokom revizije a koji su, na osnovu profesionalnog suda revizora dovoljno značajni da zaslužuju njihovu pažnju.
6. Za potrebe ovog ISA, dole navedeni pojmovi imaju sledeće značenje:
(a) Nedostatak u internoj kontroli - se javlja kada:
(i) je kontrola osmišljena, primenjuje se ili koristi na takav način da nije u stanju da blagovremeno spreči ili otkrije i ispravi pogrešan iskaz u finansijskim izveštajima; ili
(ii) ne postoji kontrola koja je neophodna da bi sprečio ili otkrio i ispravio pogrešan iskaz u finansijskim izveštajima.
(b) Značajni nedostaci u internoj kontroli - Nedostatak ili skup nedostataka u internim kontrolama koji su, prema profesionalnom sudu revizora, dovoljno značajni da zaslužuju pažnju lica ovlašćenih za upravljanje. (videti paragraf A5)
7. Revizor treba da utvrdi da li je, na osnovu obavljenog revizijskog rada, identifikovao postojanje jednog ili više nedostataka u internoj kontroli. (videti paragrafe A1-A4)
8. Ukoliko revizor identifikuje jedan ili više nedostataka u internoj kontroli, revizor treba da, na osnovu obavljenog revizijskog rada utvrdi da li pojedinačno ili u kombinaciji, predstavljaju značajne nedostatke. (videti paragrafe A5-A11)
9. Revizor treba blagovremeno i u pisanoj formi da saopšti nedostatke u internoj kontroli licima ovlašćenim za upravljanje. (videti paragrafe A12-A18, A27)
10. Revizor takođe treba blagovremeno da saopštava rukovodstvu na određenom nivou odgovornosti: (videti paragrafe A19, A27)
(a) U pisanoj formi, značajne nedostatke u internoj kontroli koje je revizor saopštio ili namerava da ih saopšti licima ovlašćenim za upravljanje, osim ako nije neprikladno da ih saopšti direktno rukovodstvu u datim okolnostima; i (videti paragrafe A14, A20-A21)
(b) Ostale nedostatke u internoj kontroli koji su identifikovani tokom revizije, koje druge strane nisu saopštile rukovodstvu a koji su, na osnovu profesionalnog suda revizora dovoljno značajni da zahtevaju njihovu pažnju. (videti paragrafe A22-A26)
11. U pisano saopštenje o značajnim nedostacima u internoj kontroli revizor treba da uključi:
(a) Opis nedostataka i objašnjenje njihovih potencijalnih efekata; i (videti paragraf A28)
(b) Dovoljno informacija kako bi lica ovlašćena za upravljanje i rukovodstvo mogli da razumeju kontekst saopštenja. Revizor posebno treba da objasni da je: (videti paragrafe A29-A30)
(i) Svrha revizije bila da revizor izrazi mišljenje o finansijskim izveštajima;
(ii) Revizija obuhvatila razmatranje interne kontrole koja je relevantna za pripremu finansijskih izveštaja kako bi se osmislile revizijske procedure koje su prikladne za date okolnosti, ali ne i za svrhu izražavanja mišljenja o efektivnosti interne kontrole; i
(iii) Pitanja koja se saopštavaju su ograničena na one nedostatke koje je revizor identifikovao tokom revizije i za koje je revizor zaključio da su od dovoljno značajni da o njima treba izvestiti lica ovlašćen za upravljanje.
* * *
Utvrđivanje da li su identifikovani nedostaci u internoj kontroli
(videti paragraf 7)
A1. Prilikom utvrđivanja da li je revizor identifikovao jedan ili više nedostataka u internoj kontroli, revizor može razgovarati o relevantnim činjenicama i okolnostima revizijskih nalaza sa rukovodstvom na određenom nivou. Ovaj razgovor pruža priliku revizoru da blagovremeno upozori rukovodstvo o postojanju nedostataka kojih rukovodstvo možda pre toga nije bilo svesno. Nivo rukovodstva sa kojim je prikladno razgovarati o nalazima je onaj koji je upoznat sa pitanjima interne kontrole i koji ima ovlašćenje da preduzme korektivne mere u vezi sa identifikovanim nedostacima u internoj kontroli. U nekim oklonostima, može biti neprikladno da revizor razgovara o svojim nalazima sa rukovodstvom, na primer, u slučaju da se ovi nalazi tiču integriteta i kompetentnosti rukovodstva (videti paragraf A20).
A2. Prilikom razgovora o činjenicama i okolnostima revizorovih nalaza sa rukovodstvom, revizor može prikupiti druge relevantne informacije koje treba dodatno razmotriti, u pogledu:
• razumevanja rukovodstva u pogledu stvarnih ili mogućih uzroka nedostataka;
• izuzetaka koje proističu iz nedostataka koje je rukovodstvo možda primetilo, na primer, pogrešni iskazi koji nisu sprečeni korišćenjem odgovarajuće kontrole informacione tehnologije (IT);
• preliminarne indikacije o reakciji rukovodstva na nalaze.
Razmatranja koja su specifična za manje entitete
A3. Dok su koncepti na kojima se zasnivaju kontrolne aktivnosti u manjim entitetima verovatno slična onima u većim entitetima, formalnost u njihovom korišćenju se može razlikovati. Štaviše, manji entiteti mogu doći do zaključka da neke vrste kontrolnih aktivnosti nisu potrebne zbog kontrola koje primenjuje rukovodstvo. Na primer, isključivo ovlašćenje rukovodstva za dodelu odloženog plaćanja klijentima i odobravanje značajnih nabavki može predstavljati efektivnu kontrolu nad značajnim saldima računa i transakcijama, umanjujući ili otklanjajući potrebu za detaljnijim kontrolnim aktivnostima.
A4. Takođe, manji entiteti često imaju manji broj zaposlenih što može smanjiti obim u kom je moguće razdvojiti dužnosti. Međutim, u manjim entitetima gde je rukovodilac i vlasnik, on će moći da vrši efektivniji nadzor nego što je to slučaj u većim entitetima. Ovaj viši nivo nadzora od strane rukovodstva treba da bude izbalansiran sa većim potencijalom da rukovodstvo zaobiđe kontrole.
Značajni nedostaci u internoj kontroli
(videti paragrafe 6(b), 8)
A5. Značaj nedostataka ili kombinacije nedostataka u internoj kontroli zavisi ne samo od toga li je pogrešan iskaz zaista nastao, već i od verovatnoće nastanka pogrešnog iskaza i potencijalne veličine tog pogrešnog iskaza. Značajni nedostaci mogu dakle postojati iako revizor nije identifikovao pogrešne iskaze tokom revizije.
A6. Primeri pitanja koje revizor može razmotriti prilikom utvrđivanja da li nedostatak ili kombinacija nedostataka u internoj kontroli čini značajan nedostatak su:
• Verovatnoća da nedostaci dovedu do materijalno pogrešnih iskaza u finansijskim izveštajima u budućnosti.
• Osetljivosti određene imovine ili obaveze na gubitak ili kriminalnu radnju.
• Subjektivnost i kompleksnost utvrđivanja procenjenih iznosa, kao što je računovodstvena procena fer vrednosti.
• Iznosi u finansijskim izveštajima koji su izloženi nedostacima.
• Obim aktivnosti koje su se desile ili se mogu desiti na računu ili u vezi sa klasom transakcija koje su izložene nedostatku ili nedostacima.
• Značaj kontrola za postupak finansijskog izveštavanja; na primer:
□ Opšte kontrole za praćenje(kao što je nadzor od strane rukovodstva).
□ Kontrole nad prevencijom i otkrivanjem kriminalnih radnji.
□ Kontrole nad odabirom i primenom značajnih računovodstvenih politika.
□ Kontrole nad značajnim transakcijama van uobičajenih delatnosti entiteta.
□ Kontrole nad postupkom finansijskog izveštavanja na kraju perioda (kao što su kontrole neuobičajenih knjiženja).
• Uzrok i učestalost uočenih izuzetaka koji su posledica nedostataka u kontroli.
• Interakcija određenog nedostatka sa drugim nedostacima u internoj kontroli.
A7. Indikatori koji ukazuju na značajne nedostatke u internoj kontroli uključuju, na primer:
• Dokaze neefektivnih aspekata kontrolnog okruženja, kao što su:
□ Indikatori da značajne transakcije za koje je rukovodstvo finansijski zainteresovano nisu na adekvatan način nadgledane od strane lica ovlašćenih za upravljanje.
□ Uočavanje kriminalne radnje rukovodstva, bilo da je u pitanju materijalna ili nematerijalna vrednost, koja nije sprečena internom kontrolom entiteta.
□ Neuspeh rukovodstva u sprovođenju odgovarajućih korektivnih mera u vezi sa značajnim nedostacima o kojima je prethodno saopšteno.
• Nepostojanje postupka za procenu rizika unutar entiteta gde bi se obično očekivalo da je takav postupak uspostavljen.
• Dokaz o neefektivnom postupku procene rizika unutar entiteta, kao što je neuspeh rukovodstva u identifikovanju rizika od materijalno pogrešnog iskaza za koji bi revizor mogao da očekuje da bude uočen u postupku procene rizika.
• Dokaz o neefektivnom odgovoru na identifikovane značajne rizike (na primer, nepostojanje kontrola nad takvim rizikom).
• Pogrešni iskazi identifikovani revizijskim postupcima koji nisu sprečeni, ili otkriveni i ispravljeni internom kontrolom entiteta.
• Izmene u prethodno objavljenim finansijskim izveštajima radi ispravke materijalno pogrešnih iskaza nastalih usled greške ili kriminalne radnje.
• Dokaz o nedostatku sposobnosti rukovodstva da nadgleda pripremu finansijskih izveštaja.
A8. Kontrole mogu biti osmišljene tako da funkcionišu pojedinačno ili u kombinaciji kako bi na efektivan način sprečile, ili otkrile i ispravile, pogrešne iskaze. Na primer, kontrole nad računima potraživanja se mogu sastojati i od automatizovanih i manuelnih kontrola koje su osmišljene da funkcionišu zajedno kako bi se sprečili, ili otkrili i ispravili, pogrešni iskazi salda računa. Nedostatak u internoj kontroli pojedinačno ne mora biti dovoljno značajan da bi se smatrao značajnim nedostatkom. Međutim, kombinacija nedostataka koja utiče na saldo istog računa ili obelodanjivanje, određenu tvrdnju ili komponentu interne kontrole mogu povećati rizike od pogrešnog iskaza do te mere da predstavljaju značajan nedostatak.
A9. Zakon ili druga regulativa u nekim pravnim sistemima mogu ustanoviti zahteve (posebno za revizije kotiranih entiteta) da revizor saopštava licima ovlašćenim za upravljanje ili drugim relevantnim licima (kao što su regulatorna tela) jednu ili više vrsta nedostataka u internoj kontroli koje je revizor identifikovao tokom revizije. U slučajevima gde zakon i druga regulativa postavljaju specifične termine i definicije za ove vrste nedostataka i nalažu revizoru da koristi ove termine i definicije za potrebe saopštavanja, revizor, u skladu sa zakonskim i regulativnim zahtevima koriste te termine i definicije prilikom saopštavanja.
A10. U pravnom sistemu gde su ustanovljeni specifični termini za vrste nedostataka u internoj kontroli koje treba saopštiti a gde ti uslovi nisu definisani, može biti neophodno da revizor koristi rasuđivanje kako bi odredio koja pitanja treba dalje saopštavati u skladu sa zakonskim i regulativnim zahtevima. U tom slučaju, revizor može smatrati da je prikladno da uzme u obzir zahteve i uputstva iz ovog ISA. Na primer, ukoliko je svrha zakonskih i regulativnih zahteva da se licima ovlašćenim za upravljanje ukaže na određena pitanja koja se tiču interne kontrole a kojih treba da budu svesna, može biti adekvatno da se takva pitanja smatraju kao opšti ekvivalent značajnim nedostacima koji u skladu sa ovim ISA treba da budu saopšteni licima ovlašćenim za upravljanje.
A11. Zahtevi ovog ISA ostaju na snazi bez obzira što u skladu sa zakonom ili drugom regulativom revizor treba da koristi specifične termine i definicije.
Saopštavanje nedostataka u internoj kontroli
Saopštavanje značajnih nedostataka u internoj kontroli licima ovlašćenim za upravljanje (videti paragraf 9)
A12. Saopštavanje značajnih nedostataka u pisanoj formi licima ovlašćenim za upravljanje odražava značaj ovih pitanja, i pomaže licima ovlašćenim za upravljanje da ispune svoje obaveze koje se tiču nadzora. U ISA 260 (revidiran) su definisana relevantna razmatranja u vezi sa komunikacijom sa licima ovlašćenim za upravljanje kada su sva ona uključena u rukovođenje entitetom.
A13. Prilikom donošenja odluke kada treba dati pisano saopštenje, revizor može razmotriti da li bi prijem takvog saopštenja bio značajan faktor koji bi licima ovlašćenim za upravljanje pomogao da spovedu svoje nadzorne obaveze. Takođe, za kotirane entitete, u nekim pravnim sistemima, može biti neophodno da lica ovlašćena za upravljanje prime pisano saopštenje od revizora pre datuma odobravanja finansijskih izveštaja, kako bi se ispunile određene obaveze u vezi sa internom kontrolom u skladu sa regulativom ili za druge svrhe. U slučaju drugih entiteta, revizor može kasnije izdati pisano saopštenje. Međutim, u ovom drugom slučaju, budući da saopštenje revizora u pisanoj formi čini deo finalnog dosijea revizije, ovakvo saopštenje u pisanoj formi podleže sveobuhvatnom zahtevu da revizor blagovremeno prikupi svu neophodnu dokumentaciju za finalni revizijski dosije. U ISA 230 se navodi da je odgovarajući vremenski period u okviru koga treba prikupiti dokumentaciju za finalni revizijski dosije nije duži od 60 dana od datuma izveštaja revizora.
A14. Bez obzira na vreme kada je izdato pisano saopštenje o značajnim nedostacima, revizor ih može prvom prilikom usmeno saopštiti rukovodstvu, i gde je to slučaj, licima ovlašćenim za upravljanje kako bi im pomogao da preduzmu korektivne mere u cilju smanjenja rizika od materijalno pogrešnih iskaza. Na taj način, međutim, revizor nije oslobođen obaveze da u pisanoj formi saopštava značajne nedostatke, u skladu sa zahtevima ovog ISA.
A15. Koliko će detaljno biti saopšteni značajni nedostaci zavisi od profesionalnog suda revizora u određenim okolnostima. Faktori koje revizor može razmatrati prilikom određivanja koliko će detaljno biti saopštavanje uključuju, na primer:
• Prirodu entiteta. Na primer, saopštavanje koje se zahteva za entitete od javnog interesa može biti drugačije od onog koje se zahteva za entitete koji nisu od javnog interesa.
• Veličinu i kompleksnost entiteta. Na primer, saopštavanje koje se zahteva za kompleksni entitet može biti drugačije nego za entitet koji ima jednostavno poslovanje.
• Prirodu značajnih nedostataka koje je revizor identifikovao.
• Sastav upravljačke strukture entiteta. Na primer, može biti neophodno više detalja ukoliko se među licima ovlašćenim za upravljanje nalaze osobe koje nemaju veliko iskustvo u delatnosti kojom se bavi entitet ili u oblastima koje su pod uticajem.
• Zakonski i regulatorni zahtevi u vezi sa saopštavanjem specifičnih vrsta nedostataka u internoj kontroli.
A16. Rukovodstvo i lica ovlašćena za upravljanje mogu već biti upoznata sa značajnim nedostacima koje je revizor identifikovao tokom revizije i može se desiti da su odlučili da ih ne rešavaju zbog troškova ili nekih drugih razloga. Rukovodstvo i lica ovlašćena za upravljanje su odgovorna za procenu troškova i koristi od primene korektivnih mera. U skladu sa tim, zahtev u članu 9. se primenjuje bez obzira na troškove ili druga razmatranja koja rukovodstvo i lica ovlašćena za upravljanje mogu smatrati relevantnim prilikom donošenja odluke da li treba sprovoditi korektivne mere u vezi sa tim nedostacima.
A17. Činjenica da je revizor saopštio značajan nedostatak licima ovlašćenim za upravljanje i rukovodstvu tokom prethodne revizije ne eliminiše potrebu da se ponovi saopštavanje ukoliko još uvek nisu preduzete korektivne mere. Ukoliko prethodno saopšten značajan nedostatak i dalje postoji, u saopštavanju za tekuću godinu se može ponoviti opis iz prethodnog saopštavanja, ili se jednostavno može samo pozvati na prethodno saopštavanje. Revizor može tražiti odgovor od rukovodstva ili, gde je to slučaj, lica ovlašćenih za upravljanje, zašto taj značajan nedostatak još uvek nije ispravljen. Nepostupanje, u odsustvu racionalnog objašnjenja, može samo po sebi predstavljati značajan nedostatak.
Razmatranja koja su specifična za manje entitete
A18. U slučaju revizije manjih entiteta, revizor može komunicirati na manje strukturisan način sa licima ovlašćenim za upravljanje nego što je to slučaj sa većim entitetima.
Saopštavanje nedostataka u internoj kontroli rukovodstvu (videti paragraf 10)
A19. Obično, odgovarajući nivo rukovodstva je onaj koji ima odgovornost i ovlašćenje da proceni nedostatke u internoj kontroli i preduzme neophodne korektivne mere. Za značajne nedostatke, odgovarajući nivo bi bio glavni izvršni rukovodilac ili glavni finansijski rukovodilac (ili ekvivalent) budući da ova pitanja treba takođe da budu saopštena i licima ovlašćenim za upravljanje. Za druge nedostatke u internoj kontroli, odgovarajući nivo može biti operativno rukovodstvo koje je direktnije uključeno u relevantne oblasti kontrole i sa ovlašćenjem da preduzme odgovarajuće korektivne mere.
Saopštavanje značajnih nedostataka u internoj kontroli rukovodstvu (videti paragraf 10(a))
A20. Određeni identifikovani značajni nedostaci u internoj kontroli mogu dovesti u pitanje integritet i kompetentnost rukovodstva. Na primer, mogu postojati dokazi o kriminalnoj radnji ili namernom postupanju rukovodstva koje je suprotno zakonima i regulativi, ili rukovodstvo može pokazati nesposobnost da nadgleda pripremu adekvatnih finansijskih izveštaja što može dovesti u pitanje kompetentnost rukovodstva. U skladu sa tim, može biti neprimereno da se takvi nedostaci saopštavaju direktno rukovodstvu.
A21. U ISA 250 se postavljaju zahtevi i daju smernice u vezi sa izveštavanjem o identifikovanim ili mogućim slučajevima postupanja koje je u suprotnosti sa zakonom i regulativom, uključujući i slučajeve kada su sama lica ovlašćena za upravljanje uključena u takve postupke. U ISA 240 se postavljaju zahtevi i daju smernice u vezi sa saopštavanjem licima ovlašćenim za upravljanje u slučajevima kada je revizor identifikovao kriminalnu radnju ili sumnja na kriminalnu radnju u koju je uključeno rukovodstvo.
Saopštavanje drugih nedostataka u internoj kontroli rukovodstvu (videti paragraf 10(b))
A22. Tokom revizije, revizor može uočiti druge nedostatke u internoj kontroli koji nisu značajni nedostaci, ali mogu biti od dovoljnog značaja da zahtevaju pažnju rukovodstva. Odlučivanje koji drugi nedostaci u internoj kontroli zahtevaju pažnju rukovodstva je u domenu profesionalnog rasuđivanja u datim okolnostima, uzimajući u obzir verovatnoću i potencijalne razmere pogrešnih iskaza koji mogu da se jave u finansijskim izveštajima kao posledica tih nedostataka.
A23. Saopštavanje drugih nedostataka u internoj kontroli koji zahtevaju pažnju rukovodstva ne mora biti u pisanom obliku već može biti usmeno. Ukoliko je revizor razgovarao o činjenicama i okolnostima revizorskih nalaza sa rukovodstvom, revizor može smatrati da je usmeno saopštavanje drugih nedostataka rukovodstvu izvršeno tokom ovih razgovora. U skladu s tim nema potrebe za naknadnim formalnim saopštavanjem.
A24. Ukoliko je revizor rukovodstvu, u prethodnom periodu saopštio nedostatke u internoj kontroli koji nisu značajni nedostaci i rukovodstvo je odabralo da ne sprovede korektivne mere zbog troškova ili iz drugih razloga, revizor ne mora da ponavlja saopštavanje u tekućem periodu. Revizor takođe nije obavezan da ponavlja informacije o takvim nedostacima ukoliko su oni prethodno saopšteni rukovodstvu od strane trećih strana, kao što su funkcija interne revizije i regulatorna tela. Međutim, može biti primereno da revizor ponovo saopšti ove druge nedostatke ukoliko je došlo do promene u sastavu rukovodstva, ili ukoliko je revizor dobio nove informacije koje menjaju prethodno razumevanje nedostataka koje je imao revizor i rukovodstvo. Međutim, nesprovođenje korektivnih mera od strane rukovodstva u svrhe rešavanje drugih nedostataka u internoj kontroli koji su prethodno saopšteni mogu postati značajan nedostatak koji zahteva komunikaciju sa licima ovlašćenim za upravljanje. Određivanje da li je ovo slučaj u datim okolnostima zavisi od revizorovog prosuđivanja.
A25. U nekim okolnostima, lica ovlašćena za upravljanje mogu želeti da budu upoznata sa detaljima drugih nedostataka u internoj kontroli koje je revizor saopštio rukovodstvu, ili da ukratko budu informisani o prirodi drugih nedostataka. Kao alternativu revizor može razmotriti da li je primereno da obavesti lica ovlašćena za upravljanje o saopštavanju ovih drugih nedostataka rukovodstvu. U svakom slučaju, revizor može usmeno ili u pisanoj formi izvestiti lica ovlašćena za upravljanje.
A26. U ISA 260 (revidiran) su navedena relevantna razmatranja koja se tiču komunikacije sa licima ovlašćenim za upravljanje kada su sva ta lica uključena u upravljanjem entitetom.
Razmatranja koja su specifična za entitete u javnom sektoru (videti paragraf 9-10)
A27. Revizori javnog sektora mogu imati dodatne odgovornosti u vezi saopštavanja nedostataka u internoj kontroli koje je revizor identifikovao tokom revizije, na načine, nivou detaljnosti i prema stranama, koje nisu predviđene ovim ISA. Na primer, može biti obavezno da se značajni nedostaci saopštavaju zakonodavnom ili regulatornom telu. Zakon ili drugi propisi mogu da nalažu da revizori javnog sektora izveštavaju o nedostacima u internoj kontroli, nevezano za značaj potencijalnih efekata tih nedostataka. Takođe, zakoni mogu da propisuju da revizori javnog sektora treba da izveštavaju o širim pitanjima koji se tiču interne kontrole u odnosu na nedostatke u internoj kontroli za koje se zahteva saopštavanje u skladu sa ovim ISA, na primer, kontrole u vezi sa usklađenošću sa zakonodavstvom, regulativom ili odredbama ugovora ili sporazuma o donaciji.
Sadržaj pisanih saopštenja o značajnim nedostacima u internoj kontroli (videti paragraf 11)
A28. Prilikom objašnjavanja potencijalnih efekata značajnih nedostataka, revizor ne mora da kvantifikuje te efekte. Gde je to primereno značajni nedostaci mogu biti grupisani za potrebe izveštavanja. Revizor takođe može u pisanom saopštenju uključiti predloge za korektivne mere u vezi sa nedostacima, stvarne ili predložene odgovore rukovodstva i izjavu o tome da li je revizor preduzeo bilo kakve korake kako bi proverio da li su odgovori rukovodstva primenjeni.
A29. Revizor može smatrati da je prikladno da uključi sledeće informacije kao dodatni kontekst za saopštavanje:
• Naznaku da u slučaju da je revizor obavio detaljnije postupke u vezi sa internom kontrolom, revizor bi možda identifikovao više nedostataka o kojima treba izvestiti, ili zaključio da neki nedostaci o kojima je izvešteno ne bi morali da se nađu u izveštaju.
• Naznaku da je takvo saopštavanje namenjeno za potrebe lica ovlašćenih za upravljanje, i da možda neće biti odgovarajuće za druge potrebe.
A30. Zakon ili druga regulativa mogu zahtevati od revizora ili rukovodstva da dostavi primerak pisanog saopštenja revizora o značajnim nedostacima nadležnim regulatornim telima. U ovom slučaju, u pisanom saopštenje revizora se mogu navesti ta regulatorna tela.
_______________
ISA 315 (revidiran), Identifikovanje i procena rizika materijalno pogrešnih iskaza putem razumevanja entiteta i njegovog okruženja, paragrafi 4 i 12.
ISA 330, Revizorski odgovor na procenjene rizike
ISA 260 (revidiran), Komunikacija sa licima ovlašćenim za upravljanje
ISA 315 (revidiran), paragraf 12. Paragrafi A68-A73 daju uputstva u vezi sa kontrolama koje su relevantne za reviziju.
ISA 315, paragraf A74.
ISA 260 (revidiran). paragraf 13.
ISA 230, Revizijska dokumentacija, paragraf 14.
ISA 230, paragraf A21.
ISA 250, Razmatranje primene zakona i drugih propisa u reviziji finansijskih izveštaja, paragrafi 22-28.
ISA 240, Odgovornost revizora za razmatranje kriminalnih radnji u reviziji finansijskih izveštaja, paragraf 41.
ISA 260 (revidiran), paragraf 13.