NAPOMENE O MEĐUNARODNOJ PRAKSI REVIZIJE 1000 Posebna razmatranja u reviziji finansijskih instrumenata ("Sl. glasnik RS", br. 100/2018) |
SADRŽAJ
Paragraf
Uvod 1-10
Odeljak I - Osnovne informacije
o finansijskim instrumentima 11-69
Svrha i rizici korišćenja finansijskih instrumenata 14-19
Kontrole koje se odnose na finansijske instrumente 20-23
Potpunost, tačnost i postojanje 24-33
Potvrđivanje i kliring 25-26
Usaglašavanje sa bankom i poverenicima 27-30
Ostale kontrole nad potpunošću, tačnošću i postojanjem 31-33
Procenjivanje finansijskih instrumenata 34-64
Zahtevi koji se tiču finansijskog izveštavanja 34-37
Uočljive i neuočljive ulazne informacije 38-39
Efekti neaktivnih tržišta 40-42
Proces procene od strane rukovodstva 43-63
Modeli 47-49
Primer jednog uobičajenog
finansijskog instrumenta 50-51
Treće strane kao izvori određivanja cena 52-62
Usluge određivanja cena 63
Pitanja koja se odnose na finansijske obaveze 64
Prezentacija i obelodanjivanje
o finansijskim instrumentima 65-69
Kategorije obelodanjivanja 67-69
Odeljak II - Revizijska razmatranja
koja se odnose na finansijske instrumente 70-145
Profesionalni skepticizam 71-72
Razmatranja koja se tiču planiranja 73-84
Razumevanje zahteva u pogledu
računovodstva i obelodanjivanja 74
Razumevanje finansijskih instrumenata 75-77
Korišćenje lica sa specijalizovanim
veštinama i znanjima u reviziji 78-80
Razumevanje interne kontrole 81
Razumevanje prirode, uloge i aktivnosti
funkcije interne revizije 82-83
Razumevanje metodologije rukovodstva u pogledu
procene vrednosti finansijskih instrumenata 84
Procena i odgovor na rizike
materijalno pogrešnih iskaza 85-107
Opšta razmatranja koja se odnose
na finansijske instrumente 85
Faktori rizika od kriminalnih radnji 86-88
Procena rizika od materijalno pogrešnog iskaza 89-90
Faktori koji se razmatraju prilikom utvrđivanja
da li i u kojoj meri treba testirati operativnu
efektivnost kontrola 91-95
Suštinski postupci 96-67
Testovi dvostruke svrhe 98
Vremenski okvir revizijskih postupaka 99-102
Postupci koji se odnose na potpunost, tačnost,
postojanje, nastanak, prava i obaveze 103-105
Procena vrednosti finansijskih instrumenata 106-137
Zahtevi koji se tiču finansijskog izveštavanja 106-108
Procena rizika materijalno značajnog pogrešnog iskaza
u vezi sa procenjivanjem vrednosti 109-113
Značajni rizici 110-113
Razvoj revizijskog pristupa 114-115
Razmatranja revizije kada rukovodstvo koristi
treću stranu za određivanje cena 116-120
Revizijska razmatranja kada rukovodstvo
koristi model za procenu fer vrednosti 121-132
Procena da li su razumne pretpostavke
koje koristi rukovodstvo 129-132
Revizijska razmatranja kada entitet koristi
stručnjaka angažovanog od strane rukovodstva 133-135
Određivanje procenjene tačke ili raspona 136-137
Prezentacija i obelodanjivanje finansijskih
instrumenata 138-141
Postupci koji se odnose na prezentaciju
i obelodanjivanje finansijskih instrumenata 140-141
Ostala relevantna revizijska razmatranja 142-145
Pisane izjave 142
Komunikacija za licima ovlašćenim
za upravljanje i ostalima 143-145
Komunikacija sa regulatorima i ostalima 145
Dodatak: Primeri kontrola koje se odnose na finansijske izveštaje
|
Napomene o međunarodnoj praksi revizije (IAPN) 1000, Posebna razmatranja u reviziji finansijskih instrumenata treba tumačiti u kontekstu Predgovora Međunarodnih standarda i saopštenja revizije, kontrole kvaliteta, pregleda, ostalih uveravanja i srodnih usluga. IAPN ne sadrži druge zahteve koji se odnose na revizore osim onih koji su sadržani u Međunarodnim standardima revizije (ISA), niti menjaju odgovornost revizora u pogledu njegove usklađenosti sa svim ISA koji su relevantni za reviziju. Napomene pružaju praktične smernice revizorima. Trebalo bi da se distribuiraju od strane tela odgovornog za nacionalne standarde ili da se koriste u razvoju odgovarajućih nacionalnih materijala. One takođe predstavljaju materijal koje firme mogu da koriste za razvoj svojih programa obuke i internih smernica. |
1. Finansijske instrumente mogu da koriste finansijski i nefinansijski entiteti svih veličina u različite svrhe. Neki entiteti imaju veliki portfolio i obim transakcija dok drugi imaju samo nekoliko transakcija finansijskih instrumenata. Neki entiteti mogu da kupuju finansijske instrumente uz preuzimanje rizika i radi sticanja koristi dok drugi mogu da koriste finansijske instrumente da bi umanjili rizik kroz hedžing ili upravljanje izloženosti riziku. Ove Napomene su relevantne za sve ove situacije.
2. Navedeni Međunarodni standardi revizije (ISA) su posebno relevantni za reviziju finansijskih instrumenata:
(a) ISA 540 se bavi odgovornošću revizora koja se tiče revizije računovodstvenih procena, uključujući računovodstvene procene koje se odnose na finansijske instrumente odmerene po fer vrednosti;
(b) ISA 315 (revidiran) i ISA 330 se bave identifikacijom i procenom rizika od materijalno pogrešnog iskaza i odgovora na te rizike; i
(c) ISA 500 objašnjava od čega su sačinjeni revizijski dokazi i bavi se odgovornošću revizora za osmišljavanje i sprovođenje revizijskih postupaka sa ciljem pribavljanja dovoljno adekvatnih revizijskih dokaza na osnovu kojih se mogu doneti razumni zaključci na kojima se zasniva mišljenje revizora.
3. Svrha ovog IAPN je da pruži:
(a) Osnovne informacije o finansijskim instrumentima (Odeljak I); i
(b) Diskusiju o revizijskim razmatranjima u vezi sa finansijskim instrumentima (Odeljak II).
Napomene pružaju praktične smernice revizorima. Trebalo bi da se distribuiraju od strane tela odgovornog za nacionalne standarde ili da se koriste u razvoju odgovarajućih nacionalnih materijala. One takođe predstavljaju materijal koje firme mogu da koriste za razvoj svojih programa obuke i internih smernica.
4. Ove Napomene su relevantne za entitete svih veličina pošto su svi entiteti izloženi riziku od materijalno pogrešnog iskaza kada koriste finansijske instrumente.
5. Smernice o procenjivanju u ovim Napomenama su relevantnije za finansijske instrumente odmerene ili obelodanjene po fer vrednosti, dok se smernice o drugim oblastima u jednakoj meri odnose na finansijske instrumente odmerene po fer vrednosti ili amortizovanoj nabavnoj ceni. Ove Napomene su takođe primenljive na finansijska sredstva i finansijske obaveze. Ove Napomene se ne bave instrumentima kao što su:
(a) Najprostiji finansijski instrumenti kao što su gotovina, jednostavni zajmovi, potraživanja od kupaca i dugovanja dobavljačima;
(b) Investicije u nekotirane instrumente kapitala; ili
(c) Ugovori u osiguranju.
6. Takođe, ove Napomene se ne bave konkretnim računovodstvenim pitanjima koja su relevantna za finansijske instrument, kao što su računovodstvo hedžinga, dobitak ili gubitak na početku (poznat i kao dobitak ili gubitak prvog dana), prebijanje, transfer rizika ili umanjenje vrednosti, uključujući rezervisanja za gubitke po osnovu kredita. Iako ova predmetna pitanja mogu da budu u vezi sa računovodstvenim obuhvatanjem finansijskih instrumenata, diskusija o revizorovim razmatranjima o tome kako da se tretiraju specifični računovodstveni zahtevi nije u delokrugu ovih Napomena.
7. Revizija u skladu sa Međunarodnim standardima revizije se vrši na osnovu pretpostavke da je rukovodstvo i tamo gde je to primenljivo, lica ovlašćena za upravljanje, prihvatilo određene odgovornosti. Te odgovornosti obuhvataju odmeravanje po fer vrednosti. Ove Napomene ne nameću odgovornosti rukovodstvu ili licima ovlašćenim za upravljanje, niti imaju prioritet nad zakonima ili regulativom koja uređuje njihove odgovornosti.
8. Ove Napomene su napisane u kontekstu okvira za istinitu i objektivnu prezentaciju finansijskih izveštaja opšte namene, ali mogu biti korisne, kada je to primereno datim okolnostima, drugim okvirima finansijskog izveštavanja kao što su okviri finansijskog izveštavanja posebne namene.
9. Ove Napomene su fokusirane na tvrdnje o procenjivanju, prezentaciji i obelodanjivanju, ali se bave, iako nešto manje detaljno, potpunošću, tačnošću, postojanjem i pravima i obavezama.
10. Finansijski instrumenti su podložni nesigurnosti procene, koja je definisana u ISA 540 kao "podložnost računovodstvene procene i srodnih obelodanjivanja inherentnom nedostatku preciznosti u odmeravanju". Na nesigurnost procene, između ostalog, utiče složenost finansijskih instrumenata. Priroda i pouzdanost informacija koje podržavaju odmeravanje finansijskih instrumenata su podložne značajnim varijacijama, što utiče na nesigurnost procene koja je povezana sa njihovim odmeravanjem. U Napomenama se izraz "nesigurnost odmeravanja" koristi za nesigurnost procene koja se odnosi na odmeravanje po fer vrednosti.
Odeljak I - Osnovne informacije o finansijskim instrumentima
11. U različitim okvirima finansijskog izveštavanja mogu postojati različite definicije finansijskih instrumenata. Na primer, u Međunarodnim standardima finansijskog izveštavanja (IFRS), finansijski instrument je definisan kao svaki ugovor na osnovu koga nastaje finansijsko sredstvo jednog entiteta i finansijska obaveza ili instrument kapitala drugog entiteta. Finansijski instrument može biti gotovina, instrument kapitala drugog entiteta; ugovorno pravo ili obaveza primanja ili davanja gotovine ili razmene finansijskih sredstava ili obaveza; ugovor koji će biti ili može biti izmiren instrumentima sopstvenog kapitala entiteta; ugovor koji se bavi nefinansijskim stavkama ili ugovor sa davaocima osiguranja koji ne ispunjava definiciju ugovora o osiguranju. Ova definicija uključuje širok spektar finansijskih instrumenata od prostih zajmova i depozita do složenih derivata, strukturisanih proizvoda i nekih robnih ugovora.
12. Finansijski ugovori se razlikuju po svojoj složenosti, iako složenost finansijskog instrumenta može da bude posledica različitih uzroka:
• Veliki obim pojedinačnih tokova gotovine, kada nedostatak homogenosti nalaže analiza svakog ili velikog broja grupisanih tokova gotovine da bi se procenio, na primer, kreditni rizik (na primer, obezbeđene obaveze).
• Složene formule za izračunavanje tokova gotovine.
• Nesigurnost ili promenljivost budućih tokova gotovine, što može da bude posledica kreditnog rizika, opcija ili finansijskih instrumenata sa dugoročnim ugovorima.
Što je veća promenljivost tokova gotovine u odnosu na promene tržišnih uslova, to je složenije i nesigurnije odmeravanje po fer vrednosti finansijskog instrumenta. Pored toga, ponekad procenjivanje finansijskih instrumenata, koje je obično jednostavno, postaje složeno usled određenih okolnosti, na primer, instrumenti za koje je prestala tržišna aktivnost ili za koje postoje dugoročni ugovori. Derivati i strukturisani proizvodi postaju veoma složeni kada predstavljaju kombinaciju pojedinačnih finansijskih instrumenata. Pored toga, računovodstveno obuhvatanje finansijskih instrumenata pod određenim okvirom finansijskog izveštavanja ili određenim tržišnim uslovima može biti složeno.
13. Još jedan uzrok složenosti je količina finansijskih instrumenata koji se drže radi prodaje ili se njima trguje. Iako ugovor o svopu kamatnih stopa ne mora biti kompleksan, entitet koji ima mnogo takvih ugovora može da koristi napredan informacioni sistem za identifikaciju, procenjivanje i transakcije ovih instrumenata.
Svrha i rizici korišćenja finansijskih instrumenata
14. Finansijski instrumenti se koriste za:
• Svrhe hedžinga (to jest, da promene postojeći profil rizika kom je entitet izložen). To uključuje:
□ forvard ugovore o kupovini ili prodaji valute u cilju fiksiranja budućeg deviznog kursa.
□ konverziju budućih kamatnih stopa na fiksne ili plutajuće primenom svopova; i
□ kupovinu opcija da bi se entitetu obezbedila zaštita od određene promene cene, uključujući ugovore koji mogu da sadrže ugrađene derivate.
• Svrhe trgovanja (na primer da omoguće entitetu da preuzme rizik u cilju ostvarivanja koristi od kratkoročnih kretanja na tržištu); i
• Svrhe investiranja (na primer, da se omogući entitetu da stekne korist od dugoročnih ulaganja).
15. Korišćenje finansijskih instrumenata može da smanji izloženost pojedinim poslovnim rizicima kao što su promene deviznog kursa, kamatnih stopa i cena robe, ili kombinacije tih rizika. Sa druge strane, inherentna složenost nekih finansijskih instrumenata može takođe da rezultira povećanjem rizika.
16. Poslovni rizik i rizik od materijalno pogrešnog iskaza povećavaju se kada rukovodstvo i lica ovlašćena za upravljanje:
• Ne razumeju potpuno rizike od korišćena finansijskih instrumenata i nemaju dovoljno znanja i iskustva za upravljanje tim rizicima;
• Nisu dovoljno stručni da ih adekvatno procene u skladu sa primenljivim okvirom finansijskog izveštavanja;
• Nemaju dovoljno kontrola nad aktivnostima koje se tiču finansijskih instrumenata; ili
• Ne vrše adekvatno hedžing ili spekulacije.
17. Ako rukovodstvo ne razume u potpunosti rizike koji su inherentni finansijskim instrumentima, to može da ima direktan uticaj na sposobnost rukovodstva da adekvatno upravlja tim rizicima, što na kraju može da ugrozi održivost entiteta.
18. Glavne vrste rizika koji su primenljivi na finansijske instrumente su navedeni u nastavku. Ovaj spisak nije konačan, a može da se koristi drugačija terminologija da bi se opisali ovi rizici ili klasifikovale komponente pojedinih rizika.
(a) Kreditni rizik (rizik "kreditiranja" druge strane) je rizik da će jedna strana u finansijskom instrumentu uzrokovati finansijski gubitak drugoj strani tako što neće ispuniti svoju obavezu i često je povezan sa neizvršenjem ugovornih obaveza. Kreditni rizik uključuje rizik izmirenja, što je rizik da će jedna strana izmiriti svoj deo transakcije bez protivnaknade od kupca ili druge strane.
(b) Tržišni rizik je rizik da će fer vrednost budućih tokova gotovine finansijskog instrumenta fluktuirati zbog promena tržišnih cena. Primeri tržišnog rizika uključuju valutni rizik, rizik kamatne stope, rizik cene robe i kapitala.
(c) Rizik likvidnosti uključuje rizik nemogućnosti blagovremene kupovine ili prodaje finansijskog instrumenta po adekvatnoj ceni zbog nepovoljnog stanja na tržištu.
(d) Rizik poslovanja se odnosi na specifičnu obradu koja je neophodna kad je reč o finansijskim instrumentima. Rizik poslovanja može da se poveća sa povećanjem složenosti finansijskog instrumenta, a loše upravljanje rizikom poslovanja može da poveća nivo drugih vrsta rizika. Rizik poslovanja uključuje:
(i) Rizik da su kontrole potvrđivanja i usaglašavanja neadekvatne rezultira nepotpunim i netačnim evidentiranjem finansijskih instrumenata;
(ii) Rizik od neodgovarajuće dokumentacije transakcija i nedovoljnog nadzora nad ovim transakcijima.
(iii) Rizik od netačnog evidentiranja i obrade transakcija ili upravljanja rizikom, zbog čega u njima nije sadržano sve u vezi sa ekonomskim aspektom trgovanja;
(iv) Rizik da se osoblje neopravdano oslanja na preciznost tehnika procenjivanja, bez adekvatnog pregleda, zbog čega transakcije nisu ispravno procenjene ili njihov rizik nije ispravno odmeren;
(v) Rizik da korišćenje finansijskih instrumenata nije adekvatno uklopljeno u politike i procedure upravljanja rizikom;
(vi) Rizik od gubitka zbog neadekvatnih ili neuspešnih internih procesa i sistema, ili zbog eksternih događaja, uključujući rizik od kriminalnih radnji koje su posledica internih ili eksternih izvora;
(vii) Rizik da održavanje tehnika procenjivanja koje se koriste za odmeravanje finansijskih instrumenata nije adekvatno ili blagovremeno; i
(viii) Pravni rizik, koji je komponenta rizika poslovanja, i odnosi se na gubitke koji nastaju usled pravnih ili regulatornih aktivnosti koje narušavaju ili onemogućavaju izvršenje krajnjeg korisnika ili druge strane pod uslovima ugovora ili povezanih aranžmana poravnanja. Na primer, pravni rizik može da može da nastane kao posledica nedovoljne ili neispravne dokumentacije ugovora, nemogućnosti da se sprovede poravnanje u stečajnom postupku, značajnih promena poreskih zakona ili donošenja propisa koji onemogućavaju entitetima da ulažu u određene vrste finansijskih instrumenata.
19. Ostala razmatranja relevantna za rizik od korišćenja finansijskih instrumenata uključuju:
• Rizik od kriminalne radnje koji može da se poveća ako, na primer, zaposleni koji se nalazi u poziciji da počini kriminalnu radnju poseduje znanje o finansijskim instrumentima i procesu njihovog računovodstvenog obuhvatanja, a rukovodstvo i lica ovlašćena za upravljanje poseduju manji nivo znanja od njegovog.
• Rizik da glavni aranžman za poravnanje nije adekvatno prikazan u finansijskim izveštajima.
• Rizik da neki finansijski instrumenti mogu, tokom svog trajanja, da prelaze iz imovine u obaveze i obrnuto i da ta promena može da bude veoma brza.
Kontrole koje se odnose na finansijske instrumente
20. Obim u kom entitet koristi finansijske instrumente i stepen složenosti instrumenata su važne determinante neophodnog nivoa složenosti interne kontrole entiteta. Na primer, manji entiteti mogu da koriste manje složene proizvode i jednostavnije postupke i procese za ostvarenje svojih ciljeva.
21. Često lica ovlašćena za upravljanje imaju ulogu da odrede stav prema finansijskim instrumentima, da odobravaju i nadziru njihovo korišćenje, dok je uloga rukovodstva da upravlja rizikom i nadzire izloženost rizicima. Rukovodstvo i, kada je to primenljivo, lica ovlašćena za upravljanje su takođe odgovorni za osmišljavanje i uvođenje sistema interne kontrole kojim se omogućava priprema finansijskih izveštaja u skladu sa primenljivim okvirom finansijskog izveštavanja. Verovatnije je da će interna kontrola entiteta nad finansijskim instrumentima biti efektivna kada su rukovodstvo i lica ovlašćena za upravljanje obezbedili sledeće elemente:
(a) Uspostavljanje adekvatnog kontrolnog okruženja, aktivno učešće lica ovlašćenih za upravljanje u kontroli korišćenja finansijskih instrumenata, logička organizaciona struktura sa jasnom raspodelom ovlašćenja i odgovornosti, i adekvatne politike i procedure koje se odnose na ljudske resurse. Jasna pravila su posebno važna u pogledu toga do koje mere lica ovlašćena za upravljanje imaju slobodu delovanja. Takva pravila imaju u vidu sva zakonska ili regulatorna ograničenja u vezi sa korišćenjem finansijskih instrumenata. Na primer, neki entiteti javnog sektora možda nemaju ovlašćenja da koriste derivate u svom poslovanju;
(b) Uspostavljanje procesa upravljanja rizikom u odnosu na veličinu entiteta i složenost finansijskih instrumenata (na primer, u pojedinim entitetima može da postoji formalna funkcija upravljanja rizikom);
(c) Uspostavljanje informacionih sistema koji pružaju razumevanje licima ovlašćenim za upravljanje o prirodi aktivnosti finansijskih instrumenata i povezanih rizika, uključujući adekvatnu dokumentaciju o transakcijama;
(d) Osmišljen, primenjen i dokumentovan sistem interne kontrole koji:
□ Pruža uveravanje u razumnoj meri da je korišćenje finansijskih instrumenata u okviru politike upravljanja rizikom;
□ Ispravno prikazuje finansijske instrumente u finansijskim izveštajima;
□ Obezbeđuje da je entitet usklađen sa primenljivim zakonima i regulativom; i
□ Nadzire rizik.
U Prilogu su dati primeri kontrola koji mogu da postoje u entitetu koji ima veliki obim transakcija finansijskih instrumenata; i
(e) Uspostavljanje adekvatnih računovodstvenih politika, uključujući politike procenjivanja, u skladu sa primenljivim okvirom finansijskog izveštavanja.
22. Ključni elementi procesa upravljanja rizikom i interne kontrole u odnosu na finansijske instrumente entiteta uključuju:
• Određivanje pristupa za definisanje nivoa izloženosti riziku koji je entitet spreman da prihvati kada učestvuje u transakcijama finansijskih instrumenata (ovo može da se nazove "apetit za rizik"), uključujući politike za investiranje u finansijske instrumente, i kontrolni okvir u kome se vrše aktivnosti vezane za finansijske instrumente;
• Uspostavljanje procesa za dokumentovanje i odobravanje novih vrsta transakcija finansijskih instrumenata koji uzimaju u obzir računovodstvene, pravne, finansijske i poslovne rizike koji su povezani sa takvim instrumentima;
• Obrada transakcija finansijskih instrumenata, uključujući potvrđivanje i usaglašavanje gotovine i ostale imovine sa eksternim izveštajima, i gotovinske procese;
• Podela dužnosti između onih koji vrše ulaganja ili trguju finansijskim instrumentima i onih koji su odgovorni za obradu, procenjivanje i potvrđivanje takvih instrumenata. Na primer, funkcija razvoja modela koja je uključena u određivanje cene, manje je objektivna od funkcije koja je funkcionalno i organizaciono odvojena od dela kompanije koji je u kontaktu sa klijentima;
• Procesi procenjivanja i kontrola, uključujući kontrole nad podacima pribavljenim od trećih strana koje određuju cene; i
• Nadzor kontrola.
23. Priroda rizika se često razlikuje između entiteta koji koriste veliki broj i obim finansijskih instrumenata i onih koji koriste samo nekoliko. To za rezultat ima različit pristup internoj kontroli. Na primer:
• Uobičajeno je da institucija koja koristi veliki broj finansijskih instrumenata ima posebnu prostoriju u kojoj se nalaze specijalizovani "trgovci" između kojih su podeljena ovlašćenja i deo kompanije sa funkcijama podrške (a koja se bavi proverom podataka o obavljenim prodajnim aranžmanima, obezbeđujući da su ispravne, i koja vrši potrebne transakcije). U takvim okruženjima, "trgovci" obično iniciraju kontakte verbalno putem telefona ili preko platforme za elektronsku trgovinu. Beleženje relevantnih transakcija i ispravno evidentiranje finansijskih instrumenata u takvom okruženju predstavlja veći izazov nego u okruženju koje postoji u entitetu koje koristi samo nekoliko finansijskih instrumenata, a čije postojanje i potpunost često mogu da se potvrde slanjem potvrdnih pisama manjem broju banaka.
• Sa druge strane, entiteti koji posluju sa malim brojem finansijskih instrumenata često nemaju podelu ovlašćenja, a njihov pristup tržištu je ograničen. U takvim slučajevima, iako identifikacija transakcija finansijskih instrumenata može biti lakša, postoji rizik da rukovodstvo može da se osloni na ograničen broj zaposlenih, što može dovesti do povećanja rizika od vršenja neovlašćenih transakcija ili neevidentiranja transakcija.
Potpunost, tačnost i postojanje
24. U paragrafima 25-33 opisane su kontrole i procesi koji mogu da postoje u entitetima sa velikim brojem transakcija finansijskih instrumenta, uključujući one koje poseduju odeljenje sa trgovinu instrumentima. Nasuprot tome, entitet koji nema veliki broj transakcija finansijskih instrumenata možda nema te kontrole i procese ali umesto toga, potvrđivanje transakcija se vrši sa drugom stranom ili sa ustanovom za kliring. To može da bude relativno jednostavno u smislu da entitet možda vrši transakcije samo sa jednom ili dve druge strane.
25. U načelu, za transakcije koje vrše finansijske institucije, uslovi koji se odnose na finansijske instrumente su dokumentovani u potvrdama koje razmenjuju dve strane i u pravnim sporazumima. Ustanove za kliring nadziru razmenu potvrda uparujući ih sa kupoprodajnim transakcijama i izmirujući ih. Centralna klirinška ustanova je povezana sa berzom i entiteti koji vrše kliring preko klirinških ustanova najčešće imaju procese kojima se upravlja informacijama koje su im stavljene na uvid.
26. Ne izmiruju se sve transakcije takvom razmenom. Na mnogim drugim tržištima postoji praksa dogovaranja uslova transakcije pre nego što počne proces izmirenja. Da bi bio efektivan, ovaj proces treba da se vodi odvojeno od procesa trgovanja finansijskim instrumentima kako bi se rizik od kriminalne radnje sveo na minimum. Na ostalim tržištima, transakcije se potvrđuju nakon što je počeo proces izmirenja i ponekad podaci iz potvrda za rezultat imaju da proces izmirenja počne pre nego što je postignut dogovor o svim uslovima. To predstavlja dodatni rizik zato što entiteti koji učestvuju u transakcijama treba da se oslone na alternativna sredstva za postizanje dogovora o trgovini. Ta sredstva uključuju:
• Nametanje rigoroznog usaglašavanja između evidencije onih koji vrše transakcije finansijskih instrumenata i onih koji vrše izmirenja (važna je jasna podela ovlašćenja između ovih izvršilaca), u kombinaciji sa jakim nadzornim kontrolama nad onima koji trguju finansijskim instrumentima da bi se obezbedio integritet transakcija;
• Pregled sumarne dokumentacije druge strane u kojoj su istaknuti ključni uslovi, čak i ako nije postignut dogovor o svim uslovima; i
• Temeljit pregled dobitaka i gubitaka prodavca da bi se obezbedilo da je postignuto usaglašavanje sa kalkulacijama do kojih je došlo odeljenje podrške.
Usaglašavanje sa bankom i poverenicima
27. Pojedine komponente finansijskih instrumenata, kao što su obveznice i akcije, mogu da se drže i kao zasebni depoziti. Uz to, većina finansijskih instrumenata u nekom trenutku rezultira gotovinskim plaćanjem i često tokovi gotovine počinju u ranom stadijumu ugovora. Ovi gotovinski odlivi i prilivi prolaze kroz bankovni račun entiteta. Redovna usaglašavanja evidencije entiteta sa evidencijom eksterne banke ili poverenika omogućava entitetu da obezbedi ispravno evidentiranje transakcija.
28. Treba napomenuti da ne rezultiraju svi finansijski instrumenti tokovima gotovine. U ranom stadijumu ugovora nije je moguće da se evidentiraju na berzi ili kod poverenika. Kada je to slučaj, proces usaglašavanja neće identifikovati izostavljenu ili neispravno evidentiranu kupoprodaju zbog čega su kontrole potvrđivanja važnije. Čak i kada je takav tok gotovine ispravno evidentiran u ranim stadijumima trajanja finansijskog instrumenta, to ne obezbeđuje da su sve karakteristike ili uslovi instrumenta (na primer, opcija isteka ili ranog okončanja finansijskog instrumenta) ispravno evidentirani.
29. Pored toga, tokovi gotovine mogu biti prilično mali u kontekstu ukupne veličine kupoprodaje ili bilansa stanja entiteta, zbog čega ih može biti teško identifikovati. Značaj usaglašavanje se povećava kada odsek za finansije ili neka druga funkcija podrške, vrši pregled svih knjiženja na račune glavne knjige da bi se obezbedilo da su ispravni i adekvatno potkrepljeni. Ovaj proces pomaže u identifikaciji slučajeva kada druga strana knjiženja gotovine koja se odnose na finansijske instrumente nije ispravno evidentirana.. Pregled privremenih i klirinških računa je važan bez obzira na veličinu salda računa zbog toga što mogu postojati stavke na računu koje se prebijaju.
30. U entitetima u kojima postoji veliki broj transakcija finansijskih instrumenata, kontrole usaglašavanja i potvrđivanja mogu biti automatske i u tom slučaju, neophodno je da se uspostave IT kontrole kao podrška. Kontrole su posebno važne da bi se obezbedilo potpuno i tačno preuzimanje podataka iz eksternih izvora (kao što su banke i poverenici) i iz evidencije entiteta, te da njihov integritet nije narušen pre ili tokom usaglašavanja. Kontrole su takođe potrebne da se obezbedi da su kriterijumi po kojima se unosi uparuju dovoljno restriktivni da bi se sprečio pogrešan kliring stavki koje se usaglašavaju.
Ostale kontrole nad potpunošću, tačnošću i postojanjem
31. Složenost koja je inherentna nekim finansijskim instrumentima znači da neće uvek biti očigledan način kako bi oni trebalo da budu evidentirani u sistemima entiteta. U takvim slučajevima, rukovodstvo mora da uspostavi kontrolne procese kojima će se nadzirati politike koje propisuju kako se odmeravaju, evidentiraju i računovodstveno obuhvataju pojedini tipovi transakcija. Ove politike najčešće unapred utvrđuje i pregleda osoblja sa odgovarajućim kvalifikacijama koje je u stanju da razume pune efekte finansijskih instrumenata koji se knjiže.
32. Neke transakcije mogu da se otkažu ili izmene. Primena odgovarajućih kontrola u vezi sa otkazivanjem ili izmenom mogu da ublaže rizik od materijalno značajnog pogrešnog iskaza usled kriminalne radnje ili greške. Uz to, entitet može da ima proces kojim se vrši ponovno potvrđivanje transakcija koje su otkazane ili izmenjene.
33. U finansijskim institucijama sa velikim brojem kupoprodajnih transakcija, zaposleni na višoj funkciji obično vrši pregled dnevnih dobitaka i gubitaka u knjigama pojedinačnih "trgovaca" u cilju procene da li su, na osnovu njegovog poznavanja tržišta evidencije prihvatljive. To može da omogući rukovodstvu da utvrdi da li su određene kupoprodajne transakcije potpuno ili precizno evidentirane, ili da otkrije kriminalnu radnju u koju je umešan određeni "trgovac". Važno je da postoje postupci za odobravanje transakcija koje obezbeđuju da zaposleni na višim funkcijama vrše pregled.
Procenjivanje finansijskih instrumenata
Zahtevi koji se tiču finansijskog izveštavanja
34. U mnogim okvirima finansijskog izveštavanja, finansijski instrumenti, uključujući ugrađene derivate, često se odmeravaju po fer vrednosti za svrhe prezentacije bilansa stanja, izračunavanje dobitka ili gubitka i/ili obelodanjivanje. U načelu, cilj odmeravanja po fer vrednosti je da se dođe do cene po kojoj bi se izvršila redovna transakcija između učesnika na tržištu na dan odmeravanja po tekućim tržišnim uslovima; to jest, nije u pitanju cena transakcije za prinudnu likvidaciju ili hitnu prodaju. Da bi se postigao ovaj cilj, razmatraju se sve relevantne dostupne informacije o tržištu.
35. Odmeravanje finansijskih sredstava i finansijskih obaveza po fer vrednosti može da se vrši prilikom početnog evidentiranja transakcija i kasnije, kada dođe do promene vrednosti. Promene u odmeravanju fer vrednosti do kojih dolazi tokom vremena mogu različito da se tretiraju u zavisnosti od okvira finansijskog izveštavanja. Na primer, takve promene mogu da se evidentiraju kao dobitak ili gubitak, ili mogu da se evidentiraju u ostalom ukupnom prihodu. Takođe, u zavisnosti od primenljivog okvira finansijskog izveštavanja, može postojati zahtev da se kompletan finansijski instrument ili samo jedna njegova komponenta (na primer, ugrađeni derivat koji se zasebno računovodstveno obuhvata) odmerava po fer vrednosti.
36. U nekim okvirima finansijskog izveštavanja utvrđena je hijerarhija fer vrednosti kako bi se postigla veća doslednost i uporedivost kod odmeravanja fer vrednosti i povezanih obelodanjivanja. Ulazne informacije mogu da se klasifikuju po različitim nivoima, kao što su:
• Ulazne informacije 1. nivoa - Kotirane cene (nekorigovane) na aktivnim tržištima za identična finansijska sredstva ili finansijske obaveze koje su dostupne entitetu na datum odmeravanja.
• Ulazne informacije 2. nivoa - Ulazne informacije koje nisu kotirane cene koje pripadaju prvom nivou i koje su uočljive za finansijsko sredstvo i finansijske obaveze, direktno ili indirektno. Ako finansijsko sredstvo ili finansijska obaveza ima određen (ugovorom) rok dospeća, ulazna informacija drugog nivoa mora biti dostupna tokom celog života finansijskog sredstva ili obaveze. Ulazne informacije 2. nivoa uključuju sledeće:
□ Kotirane cene za slična finansijska sredstva ili finansijske obaveze na aktivnim tržištima.
□ Kotirane cene za identična ili slična finansijska sredstva ili finansijske obaveze na tržištima koja nisu aktivna.
□ Ulazne informacije koje nisu kotirane cene koje mogu da se uoče za finansijsko sredstvo ili finansijsku obavezu (na primer, kamatne stope i krive prinosa uočljive tokom uobičajeno objavljivanih intervala, implicirana kolebljivost i kreditni raspon).
□ Ulazne informacije koje su prevashodno izvedene, ili potvrđene, na osnovu uočljivih tržišnih informacija putem korelacije ili na drugi način (ulazne informacije bazirane na tržištu).
• Ulazne informacije 3. nivoa - Neuočljive ulazne informacije za finansijsko sredstvo ili finansijsku obavezu. Neuočljive ulazne informacije koriste se za odmeravanje fer vrednosti kada relevantne uočljive ulazne informacije nisu dostupne. Na ovaj način se dozvoljava postojanje situacija u kojima postoji mala ili nikakva tržišna aktivnost za neko određeno finansijsko sredstvo ili finansijsku obavezu na datum odmeravanja.
U načelu, nesigurnost odmeravanja se povećava kako se finansijski instrument pomera sa nivoa 1 na nivo 2 ili sa nivoa 2 na nivo 3. Takođe na nivou 2 može postojati širok raspon nesigurnosti u zavisnosti od uočljivosti ulaznih informacija, složenosti finansijskog instrumenta, njegovog procenjivanja i drugih faktora.
37. Određeni okviri finansijskog izveštavanja mogu da zahtevaju ili dozvoljavaju entitetu da vrši korekcije usled nesigurnosti odmeravanja, da bi se izvršile korekcije koje bi učesnik na tržištu izvršio prilikom određivanja cene uzimajući u obzir nesigurnost koja potiče od rizika povezanih sa određivanjem cene ili tokova gotovine finansijskog instrumenta. Na primer:
• Korekcije modela. Neki modeli mogu da imaju poznate nedostatke ili rezultat kalibracije može da ukaže na nedostatak u odmeravanju fer vrednosti u skladu sa okvirom finansijskog izveštavanja.
• Korekcije kreditnog rizika. Neki modeli ne uzimaju u obzir kreditni rizik, uključujući rizik druge strane ili sopstveni kreditni rizik.
• Korekcije likvidnosti. Vrednost odmerena primenom modela koji ne uzima u obzire sve ostale faktore koje bi učesnici u tržištu uzeli u obzir prilikom određivanja cene finansijskog instrumenta možda ne predstavlja fer vrednost na datum odmeravanja te zbog toga treba da se zasebno koriguje u cilju postizanja usklađenosti sa primenljivim okvirom finansijskog izveštavanja.
• Korekcije nisu prikladne ako se koriguje odmeravanje i procenjivanje finansijskog instrumenta tako da se udaljava od fer vrednosti koja je definisana primenljivim okvirom finansijskog izveštavanja, na primer radi održanja konzervativnog pristupa.
Uočljive i neuočljive ulazne informacije
38. Kao što je prethodno pomenuto, u okvirima finansijskog izveštavanja ulazne informacije su često kategorizovane po stepenu uočljivosti. Kako se aktivnost na tržištu finansijskih instrumenata i uočljivost ulaznih informacija smanjuje tako se povećava nesigurnost odmeravanja. Priroda i pouzdanost informacija koje podržavaju procenjivanje finansijskih instrumenata varira u zavisnosti od uočljivosti ulaznih informacija koje se koriste za odmeravanje, što je pod uticajem prirode tržišta (na primer, stepen tržišne aktivnosti i da li je u pitanju razmena ili transakcije na neslužbenom tržištu). U skladu sa tim, postoji kontinuitet prirode i pouzdanosti dokaza koji se koriste za potkrepljivanje procene te postaje teško za rukovodstvo da pribavi informacije koje podržavaju procenu kada tržište postane neaktivno, a ulazne informacije manje uočljive.
39. Kada na raspolaganju nema uočljivih ulaznih informacija, entitet koristi neuočljive ulazne informacije (ulazne informacije trećeg nivoa) koja održavaju pretpostavku koju bi učesnici na tržištu koristili prilikom određivanja cene finansijskog sredstva ili finansijske obaveze, uključujući i pretpostavke o riziku. Neuočljive ulazne informacije se generišu na osnovu najboljih informacija koje su dostupne u datim okolnostima. Kad generiše neuočljive ulazne informacije, entitet polazi od vlastitih podataka koji se koriguju ako postoje razumne dostupne informacije koje ukazuju na to da (a) bi drugi učesnici na tržištu koristili drugačije informacije ili (b) postoji nešto karakteristično za entitet što nije dostupno drugim učesnicima na tržištu (na primer, sinergija koja je specifična za entitet).
40. Nesigurnost odmeravanja se povećava a procenjivanje je složenije kada tržište na kom se trguje finansijskim instrumentima ili njihovim komponentama postane neaktivno. Ne postoji jasna tačka na kojoj aktivno tržište postaje neaktivno, iako okviri finansijskog izveštavanja mogu da pruže smernice o ovom pitanju. Karakteristike neaktivnog tržišta uključuju značajno umanjenje obima i nivoa kupoprodajnih aktivnosti, značajne varijacije cena tokom vremena ili između različitih učesnika na tržištu ili kada cene nisu aktuelne. Ipak, procena da li je tržište neaktivno zahteva primenu prosuđivanja.
41. Kada je tržište neaktivno kotirane cene mogu biti zastarele, mogu da ne predstavljaju cene po kojima trguju učesnici na tržištu ili mogu da predstavljaju prinudne transakcije (kada prodavac mora da proda imovinu da bi ispunio zakonske ili regulatorne zahteve, mora odmah da otuđi imovinu da bi ostvario likvidnost, ili kada postoji samo jedan mogući kupac usled nametnutih zakonskih ili vremenskih ograničenja). U skladu sa tim, procene se vrše na osnovu ulaznih informacija nivoa 2 i 3. Pod takvim okolnostima, entiteti mogu da imaju:
• Politiku procenjivanja koja uključuje proces za utvrđivanje da li su dostupne ulazne informacije nivoa 1;
• Razumevanje kako su izračunate određene cene ili ulazne informacije iz eksternih izvora a koje su korišćene kao ulazne informacije za tehnike procenjivanja, kako bi se procenila njihova pouzdanost. Na primer, na aktivnom tržištu, brokerska kotacija za finansijski instrument kojim se ne trguje verovatno odražava stvarnu transakciju sličnog finansijskog instrumenta, ali, kako tržište postaje manje aktivno, brokerska kotacija može više da se oslanja na tehnike procenjivanje vlasnika za određivanje cena;
• Razumevanje kako pogoršanje uslova poslovanja utiče na drugu stranu, kao i to da li pogoršanje uslova poslovanja entiteta koji su slični drugoj strani može da ukaže na to da druga strana možda neće ispuniti svoje obaveze (rizik neizvršenja);
• Politike za korigovanje usled nesigurnosti odmeravanja. Takve korekcije mogu da uključuju korekcije modela, korekcije po osnovu nedostatka likvidnosti, korekcije kreditnog rizika i ostale korekcije rizika;
• Mogućnost da se izračuna raspon realističnih ishoda uzimajući u obzir uključene nesigurnosti, na primer, izvođenjem analize osetljivosti; i
• Politike za identifikaciju kada ulazne informacije za odmeravanje fer vrednosti prelaze na drugi nivo hijerarhije fer vrednosti.
42. Posebne poteškoće mogu da se jave kada postoje značajno umanjenje obima ili čak prestanak trgovanja određenim finansijskim instrumentima. U ovim okolnostima, finansijski instrumenti koji su ranije procenjeni pomoću tržišnih cena možda će morati da se procene pomoću nekog modela.
Proces procene od strane rukovodstva
43. Tehnike koje rukovodstvo može da koristi za procenu finansijskih instrumenata mogu da uključuju uočljive cene, nedavne transakcije i modele koji koriste neuočljive i uočljive ulazne informacije. Rukovodstvo takođe može da koristi:
(a) Treću stranu kao izvor informacija o određivanju cena: kao što je služba za određivanje cena ili brokerska kotacija;
(b) Stručnjaka za procene.
Treće strane koje pružaju informacije o određivanju cena i stručnjaci za procene mogu da koriste jednu ili više ovih tehnika procenjivanja.
44. U većini okvira finansijskog izveštavanja, najbolji dokaz fer vrednosti finansijskog instrumenta se mogu naći u skorašnjim transakcijama na aktivnom tržištu (to jest, ulazne informacije 1. nivoa). U takvim slučajevima, procena finansijskog instrumenta može biti relativno jednostavna. Kotirane cene finansijskih instrumenata koji su kotirani na berzi ili kojima se trguje na nezvaničnim tržištima, mogu da budu dostupni iz izvora kao što su finansijske publikacije, same berze ili treće strane. Kada se koriste kotirane cene, važno je da rukovodstvo razume osnovu kotiranja da bi se obezbedilo da cena odražava uslove na tržištu na datum odmeravanja. Kotirane cene pribavljene iz publikacija ili sa berzi mogu da pruže dovoljno dokaza o fer vrednosti kada su, na primer:
(a) Cene aktuelne ili nisu zastarele (na primer, ako je kotirana cena zasnovana na poslednjoj ceni trgovanja, a trgovanje je obavljeno pre dosta vremena); i
(b) Kotirane cene su cene po kojima bi trgovci trgovali finansijskim instrumentom dovoljno frekventno i u adekvatnom obimu.
45. Kada nema aktuelne uočljive tržišne cene za finansijski instrument (ulazne informacije prvog nivoa), neophodno je da entitet prikupi druge indikatore za određivanje cena koji će se koristiti u tehnici procenjivanja za svrhe procene finansijskog instrumenta. Ti indikatori mogu uključivati:
• Nedavne transakcije, uključujući transakcije nakon datuma finansijskog izveštaja za isti instrument. Razmatra se da li je neophodna korekcija zbog promena u tržišnim uslovima između datuma odmeravanja i datuma transakcije, pošto ove transakcije nisu nužno pokazatelji tržišnih uslova koji su postojali na datum finansijskog izveštaja. Pored toga, moguće je da transakcija predstavlja prinudnu transakciju, zbog čega nije indikativan pokazatelj cene prilikom redovnog trgovanja.
• Tekuće ili nedavne transakcije sličnih instrumenata, što je poznato i kao "posredno određivanje cene". Biće potrebno izvršiti korekcije cene sličnog instrumenta kako bi se odrazile razlike između tog instrumenta i instrumenta čija se cena određuje, na primer, kako bi se uzele u obzir razlike u likvidnosti ili kreditnom riziku između dva instrumenta.
• Indeksi za slične instrumente. Slično kao i kod transakcija sličnih instrumenata, korekcije se vrše da bi se odrazile razlike između instrumenta čija se cena određuje i instrumenta (instrumenata) iz kojih je izveden korišćeni indeks.
46. Očekuje se od rukovodstva da dokumentuje politike procenjivanja i model koji se koristi za procenu određenog finansijskog instrumenta, uključujući logiku na kojoj se bazira korišćeni model, selekciju pretpostavki korišćenih u metodologiji procenjivanja i razmatranja entiteta o tome da li su neophodne korekcije zbog nesigurnosti odmeravanja.
47. Modeli mogu da se koriste za procenjivanje finansijskih instrumenta kada njihova cena ne može direktno da se uoči na tržištu. Modeli mogu da budu jednostavni kao što je često korišćena formula za određivanje cena obveznica ili mogu da uključuju kompleksne, posebno razvijene kompjuterske programe za procenjivanje finansijskih instrumenata sa ulaznim informacijama trećeg nivoa. Najveći broj modela je zasnovan na formulama za izračunavanje diskontovanih tokova gotovine.
48. Modeli sadrže metodologiju, pretpostavke i podatke. Metodologija sadrži opis pravila ili principa na kojima se zasniva odnos između varijabli u procenjivanju. Pretpostavke uključuju procene neodređenih varijabli koje se koriste u modelu. Podaci mogu da budu stvarne ili hipotetičke informacije o finansijskom instrumentu, ili druge ulazne informacije koje se odnose na finansijski instrument.
49. U zavisnosti od okolnosti, pitanja na koja entitet treba da obrati pažnju prilikom utvrđivanja ili provere modela za finansijski instrument uključuju:
• Da li je model proveren pre primene, uz periodične preglede da bi se obezbedilo da je i dalje prikladan za primenu. Proces procene takođe može da uključuje procenu:
□ Teorijske utemeljenosti metodologije i matematičkog integriteta, uključujući prikladnost parametara i osetljivosti.
□ Doslednost i potpunost ulaznih informacija modela sa tržišnim praksama i da li su dostupne odgovarajuće ulazne informacije za primenu modela.
• Da li postoje adekvatne politike za kontrole promena, procedurama za promenu i bezbednosne kontrole nad modelom.
• Da li se vrše adekvatne izmene ili ažuriranja modela na redovnoj osnovi u skladu sa promenama tržišnih uslova.
• Da li se vrše redovne kalibracije, pregledi i testovi validnosti modela od strane odvojene i objektivne funkcije. To predstavlja način obezbeđenja da izlazne informacije modela budu objektivna prezentacija vrednosti koju bi učesnici za tržištu pridali finansijskom instrumentu.
• Da li model maksimizira primenu relevantnih uočljivih ulaznih informacija i minimizira primenu neuočljivih ulaznih informacija.
• Da li se vrše korekcije izlaznih informacija modela da bi se odražavale pretpostavke koje bi učesnici na tržištu koristili u sličnim okolnostima.
• Da li je model adekvatno dokumentovan, uključujući i njegovu predviđenu primenu i ograničenja njegovih ključnih parametara, potrebne podatke, rezultate svih sprovedenih analitičkih provera i korekcija izlaznih informacija modela.
Primer jednog uobičajenog finansijskog instrumenta
50. U nastavku je opisano kako modeli mogu da se primene za procenjivanje jednog uobičajenog finansijskog instrumenta, poznatog kao hartije od vrednosti podržane aktivom. Pošto se ove hartije od vrednosti često procenjuju na osnovu ulaznih informacija drugog i trećeg nivoa, često se procenjuju uz pomoć modela, tako da je uključeno:
• Razumevanje vrste hartija od vrednosti - razmatrajući (a) osnovni kolateral i (b) uslove hartije od vrednosti. Osnovni kolateral se koristi za procenu vremena i iznosa tokova gotovine kao što su kamatne stope za hipoteke i kreditne kartice i plaćanje glavnice.
• Razumevanje uslova hartija od vrednosti - što uključuje procenu ugovornih prava u vezi sa tokovima gotovine, kao što su redosled isplate i svi događaji koji se odnose na neispunjenje ugovornih obaveza. Redosled isplate, ili davanje prednosti, odnosi se na uslovi pod kojima neke klase držalaca (nadređeni dug) imaju prioritet prilikom isplate nad ostalima (podređeni dug). Prava svake klase držalaca na tokove gotovine, koji se često naziva i "slap" tokova gotovine, zajedno sa pretpostavkama vremena i količinom tokova gotovine, koriste se za izvođenje seta procenjenih tokova gotovine za svaku klasu držalaca. Očekivani tokovi gotovine se zatim diskontuju da bi se izvela procenjena fer vrednost.
51. Na tokove gotovine za hartije od vrednosti podržane aktivom mogu da utiču plaćanja osnovnog kolaterala unapred i potencijalni rizik od neispunjenja ugovornih obaveza i rezultujućih procenjenih gubitaka glavnice kod namirenja duga. Pretpostavke koje se odnose na plaćanja unapred, ako su primenljive, obično se baziraju na proceni tržišnih kamatnih stopa za slične kolaterale kao što su kolaterali koje su u osnovi hartije od vrednosti. Na primer, ako su tržišne kamatne stopa za hipoteke pale, onda za hipoteke povezane sa hartijom od vrednosti, kamatne stope za plaćanje unapred mogu biti veće nego što je u početku očekivano. Procena stope neispunjavanja ugovorne obaveze i visine gubitka uključuje pažljivo procenjivanje osnovnog kolaterala i zajmoprimca u cilju procene stope neispunjenja ugovorne obaveze. Na primer, kada kolateral predstavlja hipoteka na stanove, na moguću visinu gubitka mogu da utiču procene cena nekretnina tokom životnog veka hartije od vrednosti.
Treće strane kao izvori određivanja cena
52. Entiteti mogu da koriste treće strane kao izvore određivanja cena u cilju pribavljanja informacija o fer vrednosti. Priprema finansijskih izveštaja entiteta, uključujući procenjivanje finansijskih instrumenata i pripremu obelodanjivanja u finansijskim izveštajima koja se odnose na te instrumente, može da zahteva stručnost koju rukovodstvo ne poseduje. Entiteti možda neće biti u stanju da razviju adekvatne tehnike procenjivanja, uključujući modele koji mogu da se koriste za procenjivanje, i mogu da koriste treće strane kao izvore prilikom određivanja cena ili za obelodanjivanja u finansijskim izveštajima. To može biti slučaj kod malih entiteta ili entiteta koji ne učestvuju u transakcijama finansijskih instrumenata velikog opsega (na primer, nefinansijske). Iako je rukovodstvo koristilo treću stranu za određivanje cena, konačna odgovornost za procenjivanje leži na rukovodstvu.
53. Treće strane kao izvori određivanja cena takođe mogu da se koriste zato što entitet možda ne može da izvrši određivanje cena velike količine hartija od vrednosti u kratkom vremenskom periodu. Ovo je često slučaj kod investicionih fondova kojima se frekventno trguje i koji moraju da odrede neto vrednost imovine svakog dana. U drugim slučajevima, rukovodstvo može da ima svoj sopstveni proces određivanja cena ali koristi i treće strane da potvrde njihove procene.
54. Iz jednog ili više pomenutih razloga, većina entiteta koristi treće strane kao izvore za određivanje cena prilikom procenjivanja hartija od vrednosti bilo kao primarni izvor ili kao izvor potvrđivanja njihovih procena. Treće strane kao izvori određivanja cena obično se dele na sledeće kategorije:
• Pružaoci usluga određivanja cena, uključujući usluge određivanja cena konsenzusom; i
• Brokeri koji dokazuju brokerske kotacije.
55. Pružaoci usluga određivanja cena pružaju entitetima podatke o cenama i povezane podatke za različite finansijske instrumente, često obavljajući svakodnevne procene za veliki broj finansijskih instrumenata. Ove procene mogu da se vrše prikupljanjem tržišnih podataka i cena iz velikog broja različitih izvora, uključujući lidere tržišta, i u pojedinim slučajevima, uz pomoć internih tehnika procenjivanja na osnovu kojih se izvode procenjene fer vrednosti. Usluge određivanja cena mogu da budu kombinacija više pristupa da bi se odredila cena. Usluge određivanja cena se često koriste kao izvori cena zasnovani na ulaznim informacijama drugog nivoa. Pružaoci usluga određivanja cena mogu da imaju striktne kontrole koje se odnose na to kako se cene razvijaju, a njihovi klijenti su često veoma različiti, uključujući investitore koji kupuju ili prodaju, funkcije podrške, revizore i slično.
56. Pružaoci usluga određivanja cena često imaju formalne procese za klijente koji žele da preispitaju cene koje su određene od strane pružaoca usluge određivanja cena. Ovi procesi obično zahtevaju od klijenta da iznese dokaze koji podržavaju alternativnu cenu, pri čemu se zahtevi klijenta kategorizuju na osnovu kvaliteta iznetih dokaza. Na primer, zahtev da se preispita cena na osnovu nedavne prodaje instrumenta koje pružalac usluge određivanja cena nije bio svestan može da se prihvati, dok zahtev da se preispita cena na osnovu klijentove vlastite tehnike procenjivanja, može da bude podvrgnut mnogo strožoj analizi. Na ovaj način, pružalac usluge određivanja cena sa velikim brojem značajnih učesnika, investitora koji kupuju i prodaju, mogu da budu u poziciji da konstantno koriguju cene kako bi bolje odražavale informacije koje su dostupne učesnicima na tržištu.
Određivanje cena na osnovu konsenzusa
57. Neki entiteti mogu da koriste podatke o cenama od pružalaca usluga koji određuju cene na osnovu konsenzusa i koji se razlikuju od drugih pružalaca usluga određivanja cena. Pružaoci usluga koji određuju cene na osnovu konsenzusa pribavljaju informacije o instrumentu od više entiteta koji učestvuju u aktivnostima (pretplatnika). Svaki pretplatnik dostavlja svoje procene pružaocu usluge. Pružalac usluge čuva tajnost informacija i svakom pretplatniku dostavlja povratnu informaciju o ceni utvrđenoj konsenzusom, što je najčešće aritmetička sredina svih dostavljenih cena, nakon što je sprovedeno čišćenje podataka od nepodesnih vrednosti. Za neka tržišta, kao što je tržište egzotičnih derivata, cena utvrđena konsenzusom može da predstavlja najbolji dostupan podatak. Međutim, za procenu reprezentativne verodostojnosti cene utvrđene konsenzusom razmatra se veliki broj faktora, na primer:
• Da li cene dostavljene od strane pretplatnika odražavaju stvarne transakcije ili su to samo iznosi izračunati pomoću tehnika procene koje koriste ti pretplatnici.
• Broj izvora koji su dostavili cene.
• Kvalitet izvora koje koristi pružalac usluge određivanja cena konsenzusom.
• Da li su među pretplatnicima ključni učesnici na tržištu.
58. U tipičnom slučaju, cene utvrđene konsenzusom su na raspolaganju pretplatnicima koji su dostavili vlastite cene pružaocu usluge. U skladu sa tim, neće svi entiteti imati pristup cenama utvrđenim konsenzusom. Pošto pretplatnici uglavnom ne znaju kako su dostavljene cene procenjene, rukovodstvu će možda biti potrebne dodatne informacije iz drugih izvora da opravda svoju procenu. To posebno može da bude slučaj kada izvori dostavljaju indikativne cene zasnovane na vlastitim tehnikama procenjivanja, a rukovodstvo nije u poziciji da stekne razumevanje o tome kako su ti izvori izračunali svoje cene.
Brokeri koji određuju brokerske kotacije
59. Brokeri određuju kotacije svojim klijentima kao neobavezni deo usluge, zbog čega se kotacije koje im saopštavaju često prilično razlikuju od cena koje dostavljaju pružaoci usluga određivanja cena. Brokeri nisu uvek spremni da otkriju informacije o procesu koji su primenjivali u određivanju kotacije, ali mogu da imaju pristup informacijama o transakcijama čijeg postojanja pružalac usluge određivanja cena ne mora da bude svestan. Brokerske kotacije mogu da budu izvršive ili indikativne. Indikativne kotacije su brokerove najbolje procene fer vrednosti, dok izvršiva kotacije pokazuje da je broker spreman da izvrši transakciju po toj ceni. Izvršive kotacije su snažan dokaz fer vrednosti. Indikativne kotacije su manje snažan dokaz zbog nedostatka transparentnosti u pogledu metoda koje koristi broker da bi odredio kotaciju. Pored toga, strogost kontrola nad brokerskom kotacijom će se često razlikovati u zavisnosti od toga da li broker primenjuje iste mere bezbednosti u svom portfelju. Brokerske kotacije se često koriste za hartije od vrednosti sa ulaznim informacijama trećeg nivoa i ponekad su to jedine dostupne eksterne informacije.
Dodatna razmatranja u vezi sa trećim stranama kao izvorima određivanja cena
60. Razumevanje kako izvori određivanja cena računaju neku cenu omogućava rukovodstvu da odredi da li su dobijene informacije prikladne za primenu u vršenju procene, uključujući i to da li mogu da budu ulazne informacije za tehnike procenjivanja i po kom nivou ulaznih informacija treba da se kategorizuje hartija od vrednosti za svrhe obelodanjivanja. Na primer, treća strana koja određuje cenu može da procenjuje finansijske instrumente pomoću vlasničkih modela, i veoma je važno da rukovodstvo razume metodologiju, pretpostavke i podatke koji se koriste.
61. Ako odmerena fer vrednost pribavljena od treće strane kao izvora određivanja cena nije zasnovana na tekućim cenama na aktivnom tržištu, rukovodstvo će morati da proceni da li je odmerena fer vrednost izvedena na način koji je dosledan primenljivom okviru finansijskog izveštavanja. Razumevanje odmerene fer vrednosti uključuje sledeće elemente:
• Kako je određena odmerena fer vrednost - na primer, da li je fer vrednost odmerena tehnikom procenjivanja, da bi se odredilo da li je dosledna cilju odmeravanja fer vrednosti;
• Da li su kotacije indikativne cene, indikativni opsezi ili obavezujuće ponude; i
• Koliko često treća strana koja određuje cenu vrši odmeravanje fer vrednosti - da bi se procenilo da li odražava uslove na tržištu na dan odmeravanja.
Razumevanje osnove na kojoj su treće strane koje su izvori određivanja cena odredili svoje kotacije u kontekstu određenog finansijskog instrumenta koji entitet drži, pomaže rukovodstvu u proceni relevantnosti i pouzdanosti ovog dokaza u svrhu podrške njihovim procenama.
62. Moguće je da će se javiti dispariteti između cenovnih indikatora iz različitih izvora. Razumevanje o tome kako su cenovni indikatori izvedeni i ispitivanje dispariteta pomaže rukovodstvu da potvrdi dokaze koji su korišćeni u procenjivanju finansijskih instrumenata kako bi odredili da li je procena razumna. Korišćenje srednje vrednosti dostavljenih kotacija, bez dodatnog ispitivanja, može da ne bude prikladno zato što jedna od cena može biti najreprezentativnija za fer vrednost, a to ne mora da bude srednja vrednost. Da bi utvrdilo da li su procene finansijskih instrumenata razumne, rukovodstvo može da:
• Razmotri da li stvarne transakcije zapravo predstavljaju prinudne transakcije umesto transakcija između voljnih kupaca i voljnih prodavaca. Ovo može dovesti do toga da cena koja se poredi bude poništena.
• Analizira očekivane buduće tokove gotovine finansijskog sredstva. To može da se izvede kao indikator nejrelevantnijih podataka o određivanju cena.
• U zavisnosti od prirode onoga što nije uočljivo, da iz uočljivih cena izvrši ekstrapolaciju neuočljivih (na primer, mogu da postoje uočljive cene za rok dospeća do deset godina ali ne duže, tako da cenovna kriva može da se ekstrapolira na duži period, kao indikator cena). Potrebna je pažnja da se obezbedi da ekstrapolacija ne prelazi u tolikoj meri uočljivu krivu da veza sa uočljivim cenama bude toliko slaba da ne može da se smatra pouzdanom.
• Uporedi cene sa cenama portfelja finansijskih instrumenata da bi obezbedili njihovu konzistentnost u odnosu na slične finansijske instrumente.
• Koriste više od jednog modela da bi potvrdili rezultate svakog od njih, uzimajući u obzir podatke i pretpostavke za svaki posebno, ili
• Proceni promene cena za povezane instrumente hedžinga i kolaterale.
Prilikom prosuđivanja i procenjivanja, entitet takođe može da razmotri ostale faktore koji su specifični za okolnosti u kojima se nalazi entitet.
Angažovanje stručnjaka za procene
63. Rukovodstvo može da angažuje stručnjaka za procene iz investicione banke, brokerske firme ili druge firme koja vrši procene, da bi procenio vrednost pojedinih ili svih hartija od vrednosti. Za razliku od pružalaca usluga određivanja cena i brokerskih kotacija, metodologija i korišćeni podaci su u načelu mnogo dostupniji rukovodstvu ako su angažovali eksperta. Čak i ako rukovodstvo angažuje stručnjaka rukovodstvo snosi konačnu odgovornost za korišćenu procenu.
Pitanja koja se odnose na finansijske obaveze
64. Razumevanje efekta kreditnog rizika je važan aspekt procenjivanja finansijskih sredstava i finansijskih obaveza. Ova procena odražava kreditni kvalitet i finansijsku snagu emitenta i svih pružalaca kreditne podrške. U pojedinim okvirima finansijskog izveštavanja, odmeravanje finansijske obaveze pretpostavlja da je transfer izvršen učesniku na tržištu na datum odmeravanja. Kada nema uočljive tržišne cene za finansijsku obavezu, njena vrednost se obično određuje metodom koju bi druga strana koristila da odredi vrednost korespondirajuće imovine, osim ako ne postoje specifični faktori koji se odnose na to sredstvo (kao što je preuzimanje kredita od strane treće strane). Može biti teško da se odmeri sopstveni kreditni rizik entiteta.
Prezentacija i obelodanjivanje o finansijskim instrumentima
65. Većina okvira finansijskog izveštavanja zahteva da obelodanjivanja u finansijskim izveštajima omoguće korisnicima finansijskih izveštaja da vrše smislene procene efekata aktivnosti entiteta koje se tiču finansijskih instrumenata, uključujući rizike i nesigurnost povezane sa finansijskim instrumentima.
66. Većina okvira zahteva obelodanjivanje kvantitativnih i kvalitativnih informacija (uključujući računovodstvene politike) koje se odnose na finansijske instrumente. Računovodstveni zahtevi za odmeravanje fer vrednosti u svrhe prezentacije i obelodanjivanja finansijskih izveštaja su ekstenzivni u većini okvira finansijskog izveštavanja i obuhvataju više od puke procene finansijskih instrumenata. Na primer, kvalitativna obelodanjivanja o finansijskim instrumentima pružaju važne kontekstualne informacije o karakteristikama finansijskih instrumenata i njihovih budućih tokova gotovine koje mogu da pomognu u informisanju investitora o rizicima kojima su izloženi entiteti.
67. Zahtevi u pogledu obelodanjivanja uključuju:
(a) Kvantitativna obelodanjivanja koja su izvedena iz iznosa uključenih u finansijske izveštaje - na primer, kategorije finansijskih sredstava i obaveza;
(b) Kvantitativna obelodanjivanja koja zahtevaju značajno prosuđivanje - na primer, analiza osetljivosti za svaki tip tržišnog rizika kome je entitet izložen; i
(c) Kvalitativna obelodanjivanja - na primer ona koja opisuju kako entitet upravlja finansijskim instrumentima; ciljeve; kontrole; politike i procese za upravljanje svim tipovima rizika koji proističu iz finansijskih instrumenata; i metode koje se koriste za odmeravanje rizika.
68. Što je procenjivanje osetljivije na promene određene varijable, to je verovatnije da će biti neophodno obelodanjivanje da bi se ukazalo na nesigurnost u vezi sa procenjivanjem. Pojedini okviri finansijskog izveštavanja takođe mogu da zahtevaju obelodanjivanje analize osetljivosti, uključujući efekte promena u pretpostavkama koje se koriste u tehnikama procenjivanja. Na primer, dodatna obelodanjivanja zahtevana za finansijske instrumente sa odmerenom fer vrednosti koja je kategorizovana u trećem nivou hijerarhije ulaznih informacija o fer vrednosti, usmerena su na informisanje korisnika finansijskih izveštaja o efektima tih odmeravanja fer vrednosti koji koriste najsubjektivnije ulazne informacije.
69. Neki okviri finansijskog izveštavanja zahtevaju obelodanjivanje podataka koje omogućava korisnicima finansijskih izveštaja da procene prirodu i stepen rizika koji proističu iz finansijskih instrumenata i kojima je entitet izložen na datum izveštavanja. Ova obelodanjivanja mogu biti sadržana u napomenama uz finansijske izveštaje ili u diskusijama i analizama rukovodstva u godišnjem izveštaju koji sadrži unakrsna upućivanja na finansijske izveštaje nad kojima je izvršena revizija. Stepen obelodanjivanja zavisi od stepena izloženosti entiteta rizicima koji proističu iz finansijskih instrumenata. Ovo uključuje kvalitativna obelodanjivanja o:
• Izloženostima riziku i kako one nastaju, uključujući moguće efekte budućih zahteva entiteta u pogledu likvidnosti i kolaterala.
• Ciljevima, politikama i procesima entiteta za upravljanje rizikom i metodama za odmeravanje rizika; i
• Svim promenama u izloženostima riziku ili svim ciljevima, politikama i procesima entiteta za upravljanje rizikom iz prethodnog perioda.
Odeljak II - Revizijska razmatranja koja se odnose na finansijske instrumente
70. Pojedini faktori mogu da dovedu do toga da revizija finansijskih instrumenta predstavlja poseban izazov. Na primer:
• Može biti teško za rukovodstvo i revizora da razumeju prirodu i namenu finansijskih instrumenata, kao i rizike kojima je entitet izložen.
• Tržišno raspoloženje i likvidnost mogu brzo da se promene, izlažući rukovodstvo pritisku da efektivno upravlja izloženostima riziku.
• Može biti teško pribaviti dokaze koji podržavaju procenu.
• Pojedinačna plaćanja koja su u vezi sa određenim finansijskim instrumentima mogu biti značajna, što može da poveća rizik od zloupotrebe sredstava.
• Iznosi zabeleženi u finansijskim izveštajima koji se odnose na finansijske instrumente ne moraju da budu značajni, ali mogu da postoje značajni rizici i izloženosti rizicima koji su povezani sa tim finansijskim instrumentima.
• Nekoliko zaposlenih može da ima značajan uticaj na transakcije finansijskih instrumenata, posebno kada su aranžmani njihovih primanja povezani sa prihodima od finansijskih instrumenata, a postoji mogućnost neopravdanog oslanjanja na ove pojedince od strane ostalih zaposlenih u entitetu.
Ovi faktori mogu da dovedu do toga da rizici i relevantne činjenice budu nejasne, što može da utiče da revizorovu procenu rizika od materijalno pogrešnog iskaza, a latentni rizici mogu iznenada da se pojave, naročito kada su tržišni uslovi nepovoljni.
71. Profesionalni skepticizam je neophodan za kritičku procenu revizijskih dokaza i pomaže revizoru da pazi na mogućnost pojave pristrasnosti rukovodstva. To uključuje preispitivanje kontradiktornih revizijskih dokaza i pouzdanosti dokumentacije, odgovora na upite i ostalih informacija dobijenih od rukovodstva i lica ovlašćenih za upravljanje. To takođe uključuje oprez usmeren na uslove koji mogu da ukažu na mogući pogrešan iskaz usled greške ili kriminalne radnje, imajući u vidu dovoljnost i adekvatnost revizijskih dokaza u skladu sa okolnostima.
72. Primena profesionalnog skepticizma se zahteva u svim okolnostima, a potreba za profesionalnim skepticizmom povećava se sa povećavanjem složenosti finansijskih instrumenata, na primer u sledećim situacijama:
• Procena da li je pribavljeno dovoljno adekvatnih revizijskih dokaza, što može biti veoma zahtevno kada se koriste modeli ili kada se određuje da li su tržišta neaktivna.
• Procena prosuđivanja rukovodstva i moguće pristrasnosti rukovodstva, u primeni okvira finansijskog izveštavanja koji je primenljiv na entitet, posebno u vezi sa izborom tehnika procenjivanja od strane rukovodstva, primena pretpostavki u tehnikama procenjivanja i tretiranje okolnosti u kojima se prosuđivanje revizora i rukovodstva razlikuje.
• Izvođenje zaključaka na osnovu pribavljenih revizijskih dokaza, na primer, procenjivanjem razumnosti procena izrađenih od strane stručnjaka rukovodstva i utvrđivanjem da li obelodanjivanja u finansijskim izveštajima predstavljaju istinit i objektivan prikaz.
Razmatranja koja se tiču planiranja
73. Prilikom planiranja revizije, revizor se posebno fokusira na:
• Razumevanje zahteva u pogledu računovodstva i obelodanjivanja;
• Razumevanje finansijskih instrumenata kojima je entitet izložen, i njihove svrhe i rizika;
• Utvrđivanje da li su u reviziji potrebne specijalizovane veštine i znanja;
• Razumevanje i procenjivanje sistema interne kontrole u svetlu entitetovih transakcija finansijskih instrumenata i informacionih sistema koji su u delokrugu revizije;
• Razumevanje prirode, uloge i aktivnosti funkcije interne revizije;
• Razumevanje procesa koje rukovodstvo koristi za procenu finansijskih instrumenata, uključujući i to da li je rukovodstvo koristilo usluge stručnjaka ili uslužne organizacije; i
• Procenjivanje i reagovanje na rizik materijalno pogrešnog iskaza.
Razumevanje zahteva u pogledu računovodstva i obelodanjivanja
74. ISA 540 zahteva od revizora da stekne razumevanje zahteva iz primenljivog okvira finansijskog izveštavanja koji su relevantni za računovodstvene procene, uključujući povezana obelodanjivanja i sve regulatorne zahteve. Sami zahtevi primenljivog okvira finansijskog izveštavanja koji se odnose na finansijske instrumente mogu biti složeni i zahtevaju obimna obelodanjivanja. Poznavanje ovog IAPN nije zamena za puno razumevanje primenljivog okvira finansijskog izveštavanja. Pojedini okviri finansijskog izveštavanja zahtevaju razmatranje oblasti kao što su:
• Računovodstvo hedžinga;
• Računovodstvo razlika cene transakcija i fer vrednosti (Day 1 profits or losses);
• Priznavanje i prestanak priznavanja transakcija finansijskih instrumenata;
• Vlastiti kreditni rizik;
• Rizik transfera i prestanak priznavanja, posebno kada je entitet učestvovao u stvaranju i strukturiranju složenih finansijskih instrumenata.
Razumevanje finansijskih instrumenata
75. Karakteristike finansijskih instrumenata mogu da učine nejasnim određene elemente rizika i izloženosti. Sticanje razumevanja o instrumentima u koje je entitet investirao ili kojima je izložen, uključujući karakteristike instrumenata, pomaže revizoru da identifikuje da li:
• Važni aspekti transakcija nedostaju ili su netačno evidentirani;
• Procena izgleda prikladno;
• Postoji puno razumevanje i upravljanje inherentnim rizicima od strane entiteta;
• Su finansijski instrumenti adekvatno klasifikovani kao stalna i obrtna sredstva i kratkoročne i dugoročne obaveze.
76. Primeri pitanja koja revizor može da razmotri kada stiče razumevanje finansijskih instrumenata entiteta uključuju:
• Kojim tipovima finansijskih instrumenata je entitet izložen.
• Za šta se oni koriste.
• Kako rukovodstvo i gde je to primenljivo, lica ovlašćena za upravljanje, razumeju finansijske instrument, njihovu upotrebu i računovodstvene zahteve.
• Njihove tačne karakteristike i uslove korišćenja kako bi se u potpunosti razumele sve posledice i posebno kada su transakcije povezane, ukupan uticaj na transakcije finansijskih instrumenata.
• Kako se uklapaju u ukupnu strategiju entiteta koja se odnosi na upravljanje rizikom.
Upiti prema funkciji interne revizije, funkciji upravljanja rizikom, ako takva funkcija postoji, i diskusije sa licima ovlašćenim za upravljanje mogu revizoru pružiti informacije koje su mu potrebne za razumevanje.
77. U pojedinim slučajevima, ugovor, uključujući u ugovor o nefinansijskom instrumentu, može da sadrži derivat. Neki okviri finansijskog izveštavanja dozvoljavaju ili zahtevaju da takvi "ugrađeni" derivati budu odvojeni od osnovnog ugovora u određenim okolnostima. Razumevanje procesa koje rukovodstvo primenjuje za identifikaciju i računovodstveno obuhvatanje ugrađenih derivata će pomoći revizoru da razume rizike kojima je entitet izložen.
Korišćenje lica sa specijalizovanim veštinama i znanjima u reviziji
78. Ključni element u reviziji koja uključuje finansijske instrumente, posebno složene finansijske instrumente, je stručnost revizora. ISA 220 zahteva od partnera u angažovanju da se uveri da tim koji radi na angažovanju, i svi stručnjaci angažovani od strane revizora koji nisu deo tima koji radi na angažovanju, zajedno poseduju odgovarajuću stručnost i sposobnosti da obavljaju revizijsko angažovanje u skladu sa profesionalnim standardima i primenljivim zakonskim i regulatornim zahtevima, i da obezbede izdavanje revizijskog izveštaja koji je primeren okolnostima. Takođe, relevantni etički zahtevi zahtevaju od revizora da odredi da li bi prihvatanje angažovanja za rezultat imalo nastanak pretnji po usklađenost sa osnovnim principima, uključujući profesionalnu stručnost i dužnu pažnju. Paragraf 79 sadrži primere tipova pitanja koja mogu biti relevantna za razmatranja revizora u kontekstu finansijskih instrumenata.
79. U skladu sa tim, revizija finansijskih instrumenata može da zahteva učešće jednog ili više stručnjaka ili specijalista, na primer, u sledećim oblastima:
• Razumevanje finansijskih instrumenata koje koristi entitet i njihovih karakteristika, uključujući i nivo složenosti. Može biti neophodno korišćenje specijalističkih veština u cilju provere da li su svi aspekti finansijskih instrumenata i povezana razmatranja zabeležena u finansijskim izveštajima, kao i procene da li su izvršena adekvatna obelodanjivanja u skladu sa primenljivim okvirom finansijskog izveštavanja tamo gde su zahtevana obelodanjivanja rizika.
• Razumevanje primenljivog okvira finansijskog izveštavanja, posebno kada se zna da se radi o oblastima koje su podložne različitim tumačenjima, ili kada praksa nije dosledna ili se tek razvija.
• Razumevanje zakonskih, regulatornih i poreskih implikacija koje su rezultat finansijskih instrumenata, uključujući i to da li entitet može da sprovede ugovor u delo (na primer, pregledom osnovnih ugovora), može da zahteva specijalističke veštine i znanja.
• Procena rizika inherentnih u finansijskom instrumentu.
• Pomaganje timu koji radi na angažovanju da prikupi dokaze koji potkrepljuju procene rukovodstva ili da izradi tačku procene ili raspon procena, posebno u slučajevima kada se fer vrednost određuje složenim modelom; kada su tržišta neaktivna i kada je teško doći do podataka i pretpostavki; kada se koriste neuočljivi ulazni podaci; ili kada je rukovodstvo koristilo usluge stručnjaka.
• Procenjivanje kontrola informacione tehnologije, posebno u entitetima sa velikim brojem finansijskih instrumenata. U takvim entitetima, informaciona tehnologija može da bude veoma složena, na primer kada se značajne informacije o finansijskim instrumentima elektronski prenose, obrađuju, održavaju ili preuzimaju. Pored toga, ona može da uključuje i relevantne usluge koje pruža uslužna organizacija.
80. Priroda i upotreba pojedinih vrsta finansijskih instrumenata, složenost računovodstvenih zahteva i tržišni uslovi mogu rezultirati potrebom da tim koji radi na angažovanju obavlja konsultacije sa ostalim profesionalnim računovođama i revizorima, unutar i van firme, koji poseduju relevantnu tehničku stručnost i iskustvo u oblasti računovodstva i revizije, uzimajući u obzir faktore kao što su:
• Sposobnosti i stručnost tima koji radi na angažovanju, uključujući iskustvo članova tima koji radi na angažovanju.
• Osobine finansijskih instrumenata koje koristi entitet.
• Identifikacija neuobičajenih okolnosti ili rizika u angažovanju, kao o potreba za profesionalnim prosuđivanjem, posebno u pogledu materijalnog značaja i značajnih rizika.
• Uslovi na tržištu.
81. ISA 315 (revidiran) utvrđuje zahteve koji se odnose na revizora u pogledu razumevanja entiteta i njegovog okruženja, uključujući i interne kontrole. Sticanje razumevanje entiteta i njegovog okruženja, uključujući i interne kontrole entiteta je kontinuiran, dinamički proces prikupljanja, ažuriranja i analize informacija tokom revizije. Stečeno razumevanje omogućava revizoru da identifikuje i proceni rizik od materijalno značajnih grešaka u finansijskim izveštajima na nivou tvrdnje, čime se obezbeđuje osnova za osmišljavanje i implementaciju odgovora na procenjeni rizik od materijalno značajnih pogrešnih iskaza. Obim i raznovrsnost transakcija finansijskih instrumenata entiteta obično određuje prirodu i obim kontrola koje mogu postojati u entitetu. Razumevanje nadzora i kontrola nad finansijskim instrumentima pomaže revizoru u određivanju prirode, vremena i obima revizijskih postupaka. U prilogu su opisane kontrole koje mogu postojati u entitetu koji obavlja veliki broj transakcija finansijskih instrumenata.
Razumevanje prirode, uloge i aktivnosti funkcije interne revizije
82. U velikom broju velikih entiteta, funkcija interne revizije može da vrši rad koji omogućava najvišem rukovodstvu i licima ovlašćenim za upravljanje da vrše pregled i procenu kontrola entiteta koje se odnosu na korišćenje finansijskih instrumenata. Funkcija interne revizije može da im pomogne u identifikaciji rizika materijalno pogrešnog iskaza usled kriminalne radnje ili greške. Međutim, znanje i veštine koje su neophodne da bi funkcija interne revizije razumela i sprovela postupke u cilju pružanja uveravanja rukovodstvu ili licima ovlašćenim za upravljanje u pogledu korišćenja finansijskih instrumenata u načelu se značajno razlikuju od uveravanja koja se odnose na druge delove poslovanja. Obim u kom funkcija interne revizije ima znanje i veštine za rad koji vrši ili je izvršila u vezi sa aktivnostima entiteta koje se odnose na finansijske instrumente, kao i stručnost i objektivnost funkcije interne revizije, predstavlja relevantno razmatranje prilikom odlučivanja internog revizora da li će funkcija interne revizije biti relevantna za ukupnu strategiju revizije i plan revizije.
83. Oblasti u kojima rad funkcije interne revizije može da bude posebno relevantan su sledeće:
• Razvoj opšteg pregleda obima upotrebe finansijskih instrumenata;
• Procena prikladnosti politika i procedura i usklađenosti rukovodstva sa njima;
• Procena operativne efektivnosti aktivnosti koje se odnose na kontrolu finansijskih instrumenata;
• Procena sistema koji su relevantni za aktivnosti finansijskih instrumenata; i
• Procena da li su novi rizici koji se odnose na finansijske instrumente identifikovani, procenjeni i da li se njima upravlja.
Razumevanje metodologije rukovodstva u pogledu procene vrednosti finansijskih instrumenata
84. Odgovornost rukovodstva za pripremu finansijskih izveštaja uključuje primenu zahteva primenljivog okvira finansijskog izveštavanja na procenu vrednosti finansijskih instrumenata. ISA 540 zahteva od revizora da stekne razumevanje kako rukovodstvo vrši računovodstvene procene i na kojim informacijama su računovodstvene procene bazirane. Pristup rukovodstva proceni vrednosti takođe uzima u obzir odabir prikladne metodologije procenjivanja i nivoa dokaza za koje se očekuje da budu dostupni. Da bi se ispunio cilj odmeravanja fer vrednosti, entitet razvija metodologiju procenjivanja za odmeravanje fer vrednosti finansijskih instrumenata koja uzima u obzir sve relevantne tržišne informacije koje su na raspolaganju. Duboko razumevanje finansijskog instrumenta čija se vrednost procenjuje omogućava entitetu da identifikuje i proceni relevantne dostupne tržišne informacije o identičnim ili sličnim instrumentima koje bi trebalo da budu uključene u metodologiju procenjivanja.
Procena i odgovor na rizike materijalno pogrešnih iskaza
Opšta razmatranja koja se odnose na finansijske instrumente
85. ISA 540 objašnjava da stepen nesigurnosti procene utiče na rizik materijalno značajnog pogrešnog iskaza računovodstvenih procena. Korišćenje složenijih finansijskih instrumenata, kao što su oni koji imaju visok nivo nesigurnosti i varijabilnosti budućih tokova gotovine, može dovesti do povećanog rizika od materijalno značajnih pogrešnih iskaza, posebno u vezi sa procenom vrednosti. Ostala pitanja koja utiču na rizik od materijalno značajnih pogrešnih iskaza uključuju:
• Obim finansijskih instrumenata kojima je entitet izložen.
• Uslove finansijskog instrumenta, uključujući i to da li sam finansijski instrument sadrži druge finansijske instrumente.
• Prirodu finansijskih instrumenata.
Faktori rizika od kriminalnih radnji
86. Podsticaji za finansijsko izveštavanje u kriminalne svrhe od strane zaposlenih mogu da postoje kada šeme za obračun primanja zaposlenih zavise od visine prihoda po osnovu finansijskih instrumenata. Razumevanje u kakvoj su interakciji politike entiteta za određivanja naknada i apetita za rizik, i kakve podsticaje to može da stvori za rukovodstvo i trgovce, može biti veoma važno za procenu rizika od kriminalne radnje.
87. Nepovoljni uslovi na finansijskom tržištu mogu da rezultiraju pojačanim podsticajima da rukovodstvo i zaposleni unose neispravne podatke u finansijske izveštaje: da bi zaštitili vlastite bonuse, da bi prikrili greške ili kriminalne radnje zaposlenih ili rukovodstva, da bi se izbegla prekoračenja regulatornih ograničenja, likvidnosti i zajmova, i da se ne bi obelodanili gubici. Na primer, kada je tržište nestabilno, može doći do neočekivanih gubitaka usled ekstremnih fluktuacija cena, od neočekivanih slabosti u cenama imovine, kao posledica pogrešnih prosuđivanja prilikom kupoprodaje ili iz drugih razloga. Pored toga, teškoće u finansiranju stvaraju pritisak na rukovodstvo koje se brine za solventnost poslovanja.
88. Zloupotreba imovine i unošenje neispravnih podataka u finansijske izveštaje često može da uključuje zaobilaženje kontrola koje mogu izgledati kao da su efektivne. To može da uključi zaobilaženje kontrola nad podacima, pretpostavkama i detaljnim kontrolama nad procesima, što omogućava prikrivanje gubitaka i krađa. Na primer, nepovoljna situacija na tržištu može da poveća pritisak da se prikriju ili prebiju prodaje u pokušaju da se nadoknade gubici.
Procena rizika od materijalno pogrešnog iskaza
89. Revizorova procena identifikovanih rizika na nivou tvrdnje u skladu sa ISA 315 (revidiran) uključuje procenu osmišljenosti i implementacije interne kontrole. Ona pruža osnovu za razmatranje adekvatnog revizijskog pristupa za osmišljavanje i izvođenje dodatnih revizijskih postupaka u skladu sa ISA 330, uključujući suštinske postupke i testove kontrola. Na to koji pristup se primenjuje utiče revizorovo razumevanje internih kontrola relevantnih za reviziju, uključujući jačinu kontrolnog okruženja i svih funkcija upravljanja rizikom, veličinu i složenost poslovanja entiteta i da li revizorova procena rizika od materijalno pogrešnog iskaza uključuje i očekivanje da kontrole efektivno funkcionišu.
90. Revizorova procena rizika materijalno značajnog pogrešnog iskaza na nivou tvrdnje može da se promeni tokom rada na reviziji kada se pribave nove informacije. Održavanje pažnje tokom revizije, na primer, prilikom ispitivanja evidencije ili dokumentacije, može da pomogne revizoru da identifikuje aranžmane ili druge informacije koje mogu da ukažu na postojanje finansijskih instrumenata koje rukovodstvo nije prethodno identifikovalo ili obelodanilo revizoru. Takva evidencija ili dokumentacija može da sadrži, na primer:
• Zapisnike sa sastanaka lica ovlašćenih za upravljanje; i
• Konkretne fakture ili prepisku sa stručnim savetnicima entiteta.
Faktori koji se razmatraju prilikom utvrđivanja da li i u kojoj meri treba testirati operativnu efektivnost kontrola
91. Očekivanje da su kontrole efektivne može biti uobičajeno kada se radi o finansijskoj instituciji sa dobro ustanovljenim kontrolama, zbog čega testiranje kontrola može biti efektivno sredstvo za pribavljanje revizijskih dokaza. Kada entitet ima funkciju trgovanja finansijskim instrumentima, samo suštinski testovi možda neće biti dovoljni da se pribavi dovoljno adekvatnih revizijskih dokaza zbog velikog broja ugovora i različitih sistema koji se koriste. Samo testovi kontrola, sa druge strane, neće biti dovoljni pošto ISA 330 zahteva od revizora da osmisli i sprovede suštinske postupke za svaku materijalno značajnu klasu transakcija, saldo računa i obelodanjivanje.
92. Entiteti sa velikim obimom trgovine koji koriste mnogo finansijskih instrumenata mogu da imaju složenije kontrole i efektivnu funkciju upravljanja rizikom, te će zbog toga revizor pre da testira kontrole da bi pribavio dokaze o:
• Nastanku, potpunosti, tačnosti i razgraničenju transakcija; i
• Postojanju, pravima i obavezama, i potpunosti salda računa.
93. U entitetima sa relativno malim brojem transakcija finansijskih instrumenata:
• Rukovodstvo i lica ovlašćena za upravljanje mogu da imaju ograničeno razumevanju finansijskih instrumenata i kako oni utiču na poslovanje;
• Entitet može da ima samo nekoliko različitih tipova instrumenata uz malo ili nimalo međusobne interakcije;
• Malo je verovatno da će postojati složeno kontrolno okruženje (na primer, kontrole opisane u Prilogu možda neće postojati u entitetu);
• Rukovodstvo može da koristi podatke o određivanju cena od treće strane za procenu vrednosti svojih instrumenata; i
• Kontrole nad primenom informacija o cenama od trećih strana kao izvora mogu biti manje složene.
94. Kada entitet ima relativno malo transakcija koje uključuju finansijske instrumente, revizoru može biti relativno lako da stekne razumevanje o ciljevima entiteta u pogledu korišćenja finansijskih instrumenata i o karakteristikama instrumenata. U takvim okolnostima, većina revizijskih dokaza će verovatno biti suštinska po prirodi, revizor će morati da obavlja veći deo rada na kraju godine, a potvrde trećih strana će verovatno biti izvor dokaza u vezi sa potpunošću, tačnošću i postojanjem transakcija.
95. Prilikom donošenja odluke o prirodi, vremenu i obimu testiranja kontrola, revizor može da razmotri faktore kao što su:
• Priroda, učestalost i obim transakcija finansijskih instrumenata;
• Snaga kontrola, uključujući i to da li su kontrole adekvatno osmišljene da odgovore na rizike koji su u vezi sa obimom transakcija finansijskih instrumenata entiteta i da li postoji okvir upravljanja koji se odnosi na aktivnosti entiteta sa finansijskim instrumentima;
• Značaj određenih kontrola u odnosu na opšte kontrolne ciljeve i procese koji su uspostavljeni u entitetu, uključujući složenost informacionih sistema koji podržavaju transakcije finansijskih instrumenata;
• Nadzor nad kontrolama i identifikovani nedostaci u kontrolnim procedurama;
• Pitanja na koja se odnose kontrole, na primer, kontrole koje se odnose na primenu prosuđivanja u poređenju sa kontrolama nad potkrepljujućim podacima. Verovatnije je da će suštinski postupci biti efektivni nego oslanjanje na kontrole koje se odnose na primenu prosuđivanja;
• Stručnost lica koja vrše kontrolne aktivnosti, na primer, da li entitet ima dovoljne kapacitete, uzimajući u obzir i periode pojačane aktivnosti, i sposobnosti da izvrši i verifikuje procene finansijskih instrumenata kojima je izložen;
• Učestalost izvođenja ovih kontrolnih aktivnosti;
• Nivo preciznosti koje kontrole treba da postignu;
• Dokazi o izvođenju kontrolnih aktivnosti; i
• Vreme ključnih transakcija finansijskih instrumenata, na primer, kada je kraj perioda blizu.
96. Osmišljavanje suštinskih postupaka uključuje razmatranje:
• Primene analitičkih postupaka - Dok analitički postupci mogu da budu efektivni kao postupci za procenu rizika u svrhu obezbeđivanja informacija revizoru o poslovanju entiteta, ako se samo oni sprovode mogu biti manje efektivni nego suštinski postupci. To je zbog toga što složena međusobna veza između faktora koji utiču na vrednost često može da prikrije neuobičajene trendove koji mogu da se jave.
• Nerutinske transakcije - Mnoge finansijske transakcije predstavljaju sporazumne ugovore između entiteta i druge strane (često se nazivaju i ugovori za slobodnu prodaju). U slučajevima kada transakcije finansijskih instrumenata nisu rutinske i nalaze se van uobičajenih aktivnosti entiteta, suštinski pristup reviziji može biti najefektivnije sredstvo za ostvarivanje planiranih ciljeva revizije. U slučajevima kada transakcije finansijskih instrumenata nisu rutinske, revizorov odgovor na procenjeni rizik, uključujući osmišljavanje i sprovođenje revizijskih postupaka, moraju da imaju u vidu i to da entitet možda ne poseduje dovoljno iskustva u ovoj oblasti.
• Dostupnost dokaza - Na primer, kada entitet koristi treću stranu kao izvor informacija o određivanju cena, entitet tada možda neće imati na raspolaganju dokaze o relevantnim tvrdnjama u finansijskim izveštajima.
• Postupci koji se vrše u drugim oblastima revizije - Postupci koji se vrše u drugim oblastima finansijskih izveštaja mogu da pruže dokaze o potpunosti transakcija finansijskih instrumenata. Ovi postupci mogu da uključuju testove naknadnih gotovinskih priliva i odliva, i pretrage neevidentiranih obaveza.
• Odabir stavki za testiranje - U nekim slučajevima, portfelj finansijskih instrumenata sadrži instrumente sa različitom složenošću i rizikom. U takvim slučajevima može biti korisno odabrati uzorak na bazi prosuđivanja.
97. Na primer, u slučaju hartija od vrednosti obezbeđenih aktivom, kad osmišljava odgovor na rizik od materijalno značajnog pogrešnog iskaza za takve hartije od vrednosti, revizor treba da razmotri izvođenje nekog od navedenih revizijskih postupaka:
• Ispitivanje ugovorne dokumentacije u cilju sticanja razumevanja uslova hartije od vrednosti, osnovnog kolaterala i prava svake klase držaoca hartije od vrednosti.
• Postavljanje upita o procesu koje rukovodstvo primenjuje za procenu tokova gotovine.
• Procena opravdanosti pretpostavki kao što su stope plaćanja unapred, stope neispunjenja obaveza i ozbiljnosti gubitka.
• Sticanje razumevanja o metodi koja se koristi za utvrđivanje tokova gotovine koji opadaju prema klasama držaoca (waterfall cash flow).
• Upoređivanje rezultata odmeravanja fer vrednosti sa procenjenom vrednošću drugih hartija od vrednosti sa sličnim osnovnim kolateralima i uslovima.
• Ponovno izvođenje proračuna.
98. Iako se svrha testiranja kontrola razlikuje od svrhe testiranja detalja, može biti efikasno ako se obe vrste testiranja sprovedu istovremeno, na primer:
• Izvođenje testa kontrola i testa detalja na istoj transakciji (na primer, testiranje da li se potpisani ugovor održava i da li su detalji finansijskog instrumenta adekvatno zabeleženi u sumarnom pregledu; ili
• Testiranje kontrola prilikom testiranja procesa koji rukovodstvo primenjuje za vršenje procena vrednosti.
Vremenski okvir revizijskih postupaka
99. Posle procenjivanja rizika povezanih sa finansijskim instrumentima, tim koji radi na angažovanju određuje vremenski okvir planiranih testova kontrola i suštinskih revizijskih postupaka. Vremenski okvir planiranih revizijskih postupaka zavisi od više faktora, uključujući učestalost kontrolnih operacija, značaj aktivnosti koja se kontroliše i povezani rizik od materijalno značajnog pogrešnog iskaza.
100. Iako je neophodno da se većina revizijskih postupaka koji se odnose na procene i prezentaciju vrši na kraju perioda, može biti korisno da se revizijski postupci koji se odnose na druge tvrdnje kao što je potpunost i postojanje vrše u međuperiodu. Na primer, testiranje kontrola može da se vrši u međuperiodu kada su u pitanju rutinske kontrole, kao što su IT kontrole i odobravanje novih proizvoda. Takođe, može biti efektivno da se testira operativna efektivnost kontrola koje se odnose na odobravanje novih proizvoda, tako što će se prikupiti dokazi o odgovarajućem nivou odobrenja novog finansijskog instrumenta od strane rukovodstva za međuperiod.
101. Revizori mogu da vrše pojedine testove na modelima na datum međuperioda, na primer, upoređujući izlazne informacije modela sa tržišnim transakcijama. Još jedan mogući periodični postupak za instrumente sa uočljivim ulaznim informacijama je testiranje razumnosti informacija o cenama obezbeđenim od treće strane koja vrši uslugu određivanja cena.
102. Oblasti u kojima je prisutno značajno prosuđivanje se često testiraju pri kraju ili na samom kraju perioda zato što:
• Procene mogu značajno da se promene u kratkom periodu, zbog čega je teško upoređivati i usaglašavati periodična salda sa odgovarajućim informacijama na datum bilansa stanja;
• Entitet može da učestvuje u povećanom broju transakcija finansijskih instrumenata između kraja međuperioda i kraja godine;
• Manuelni unosi u knjigu mogu da budu izvršeni tek nakon kraja računovodstvenog perioda; i
• Nerutinske ili značajne transakcije mogu da se izvrše kasno u računovodstvenom periodu.
Postupci koji se odnose na potpunost, tačnost, postojanje, nastanak, prava i obaveze
103. Veliki broj revizijskih postupaka može da se koriste u vezi sa većim brojem tvrdnji. Na primer, postupci koji se odnose na postojanje salda računa na kraju perioda takođe se odnose na postojanje klase transakcija i mogu da pomognu u određivanju pravilnosti vremenskog razgraničenja. To je zbog toga što finansijskih instrumenti proističu iz ugovora i time što verifikuje tačnost evidencije o transakciji, revizor takođe verifikuje njeno postojanje i pribavlja dokaze koji potkrepljuju tvrdnje koje se odnose na postojanje i prava i obaveze u isto vreme, i potvrđuje da su transakcije evidentirane u odgovarajućem računovodstvenom periodu.
104. Postupci koji mogu da pruže dokaze koji potkrepljuju tvrdnje o potpunosti, tačnosti i postojanju uključuju:
• Eksterne potvrde o bankovnim saldima i izveštajima o trgovini i izveštajima poverenika. To može da se izvrši traženjem direktne potvrde od druge strane (uključujući korišćenje potvrda od banke) kada se odgovor direktno šalje revizoru. Druga mogućnost je da se informacije dobiju od sistema druge strane prenosom podataka. Kada se to uradi, revizor mora da razmotri kontrole za sprečavanje neovlašćenog pristupa kompjuterskim sistemima kroz koje se prenose informacije da bi procenio pouzdanost podataka iz potvrda. Ako potvrde nisu dobijene, revizor može biti u poziciji da pribavi dokaze pregledom ugovora i testiranjem relevantnih kontrola. Eksterne potvrde, međutim, često ne pružaju adekvatne revizijske dokaze koji se odnose da tvrdnje o procenama iako mogu da budu korisne za identifikaciju svih dodatnih ugovora.
• Pregled usaglašavanja izveštaja ili prenetih podataka od poverenika sa evidencijom entiteta. To može da učini neophodnim procenu IT kontrola koje su uspostavljene oko i u sklopu automatskih procesa usaglašavanja i procenu da li su stavke koje se usaglašavaju pravilno shvaćene i obrađene.
• Pregled dnevničkih unosa i kontrola nad evidentiranjem takvih unosa. To može da pomogne u:
□ Utvrđivanju da li su unose vršili drugi zaposleni osim onih koji imaju ovlašćenje.
□ Identifikaciji neuobičajenih i neprikladnih dnevničkih unosa na kraju perioda, koji mogu biti relevantni za rizik kriminalne radnje.
• Čitanje pojedinačnih ugovora i pregled potkrepljujuće dokumentacije o transakcijama finansijskih instrumenata, uključujući računovodstvenu evidenciju, čime se verifikuje postojanje i prava i obaveze. Na primer, revizor može da čita pojedinačne ugovore koji se odnose na finansijske instrumente i vrši pregled prateće dokumentacije, uključujući računovodstvene unose izvršene kad je ugovor evidentiran, i može naknadno da pregleda računovodstvene unose načinjene za svrhe procene vrednosti. To omogućava revizoru da proceni da li su složenosti koje su inherentne transakciji u potpunosti identifikovane i odražene u računima. Pravne aranžmane i povezane rizike moraju da razmotre lica sa adekvatnom stručnošću radi utvrđivanja postojanja prava.
• Testiranje kontrola, na primer ponovnim izvođenjem kontrola.
• Pregled sistema za upravljanje žalbama. Neevidentirane transakcije mogu da imaju za posledicu neuspeh entiteta da izvrši gotovinsko plaćanje drugoj strani, i može da se otkrije pregledom prispelih žalbi.
• Pregled aranžmana za netiranje u cilju identifikacije neevidentiranih instrumenata.
105. Ovi postupci su posebno važni za neke finansijske instrumente kao što su derivati ili garancije. To je zbog toga što možda nemaju veliku početnu investiciju, što znači da može biti teško identifikovati njihovo postojanje. Na primer, ugrađeni derivati su često sadržani u ugovorima o nefinansijskim instrumentima koji možda nisu uključeni u postupke potvrđivanja.
Procena vrednosti finansijskih instrumenata
Zahtevi koji se tiču finansijskog izveštavanja
106. Okviri za istinitu i objektivnu prezentaciju finansijskih izveštaja često koriste hijerarhiju fer vrednosti kao što su hijerarhije utvrđene u IFRS ili US GAAP. To u načelu znači da se količina i detaljnost zahtevanih obelodanjivanja povećava kako se povećava nivo nesigurnosti odmeravanja. Moguće je da će biti neophodno prosuđivanje prilikom određivanja razlika između nivoa u hijerarhiji.
107. Revizor može da smatra korisnim sticanje razumevanja o tome kakav je odnos između finansijskih instrumenata i hijerarhije fer vrednosti. Obično se rizik materijalno pogrešnog iskaza, kao i nivo revizijskih postupaka koji se primenjuju, povećava sa povećanjem nivoa nesigurnosti odmeravanja. Korišćenja ulaznih informacija trećeg i nekih informacija drugog nivoa iz hijerarhije fer vrednosti može biti koristan pokazatelj nivoa nesigurnosti odmeravanja. Ulazne informacije drugog nivoa mogu da variraju od onih koje se lako pribavljaju do onih koje su bliže trećem nivou. Revizor procenjuje raspoložive dokaze i razume hijerarhiju fer vrednosti i rizik od pristrasnosti rukovodstva u pravljenju kategorizacije finansijskih instrumenata u hijerarhiji fer vrednosti.
108. U skladu sa ISA 540, revizor razmatra politike entiteta za procenjivanje vrednosti i metodologiju za podatke i pretpostavke koje se koriste u metodologiji procenjivanja. U velikom broju slučajeva, primenljivi okvir finansijskog izveštavanja ne propisuje metodologiju procenjivanja vrednosti. Kada je to slučaj, pitanja koja mogu biti relevantna za revizorovo razumevanje kako rukovodstvo procenjuje vrednost finansijskih instrumenata, uključuju, na primer:
• Da li rukovodstvo ima formalnu politiku procenjivanja i ako je to slučaj, da li je tehnika koja se koristi za procenu vrednosti finansijskih instrumenata adekvatno dokumentovana u skladu sa tom politikom;
• Koji modeli mogu da dovedu do najvećeg rizika materijalno značajnog pogrešnog iskaza;
• Kako rukovodstvo razmatra složenost procenjivanja vrednosti finansijskog instrumenta kada bira određenu tehniku procenjivanja vrednosti;
• Da li postoji veći rizik materijalno značajnog pogrešnog iskaza zato što je rukovodstvo interno razvilo model za procenu finansijskih instrumenata ili ne koristi tehniku procenjivanja koja se obično koristi za procenu vrednosti određenog finansijskog instrumenta;
• Da li je rukovodstvo koristilo usluge treće strane za određivanje cena;
• Da li lica koja učestvuju u razvoju i primeni tehnike procenjivanja imaju odgovarajuće veštine i stručnost, uključujući i pitanje da li su korišćene usluge stručnjaka; i
• Da li postoje pokazatelji da je rukovodstvo bilo pristrasno prilikom odabira tehnika procenjivanja koja se koristi.
Procena rizika materijalno značajnog pogrešnog iskaza u vezi sa procenjivanjem vrednosti
109. Kod procenjivanja da li je tehnika procenjivanje vrednosti koju koristi entitet prikladna datim okolnostima i da li su postavljene kontrole nad tehnikama procenjivanja vrednosti, faktori koje revizor razmatra uključuju:
• Da li tehnike procenjivanja vrednosti koriste drugi učesnici na tržištu i da li se pokazalo da te tehnike daju pouzdane procene cena dobijene na osnovu tržišnih transakcija;
• Da li tehnike procenjivanja vrednosti funkcionišu kako je predviđeno i nema nedostataka u njihovoj osmišljenosti, posebno u ekstremnim uslovima, i da li su objektivno testirane. Indikatori nedostataka uključuju nedosledne promene u odnosu na osnovne repere;
• Da li tehnike procenjivanja vrednosti uzimaju u obzir rizike koji su inherentni finansijskom instrumentu koji se procenjuje, uključujući kreditnu sposobnost druge strane i sopstveni kreditni rizik u slučaju tehnika procenjivanja vrednosti koje se koriste za odmeravanje finansijskih obaveza;
• Kako se vrši kalibracija tehnika procenjivanja vrednosti za tržište, uključujući osetljivost tehnika procene na promene u varijablama;
• Da li se tržišne varijable i pretpostavke dosledno koriste i da li novi uslovi opravdavaju promenu tehnika procene, tržišnih varijabli i pretpostavki;
• Da li analiza osetljivosti ukazuje na to da bi se procena značajno promenila ukoliko bi došlo do malih ili umerenih promena pretpostavki;
• Organizaciona struktura, kao što je postojanje internog odeljenja odgovornog za razvoj modela za procenu vrednosti određenih instrumenata, posebno u slučajevima kada su ulazne informacije trećeg nivoa. Na primer, funkcija razvoja modela koja je uključena u određivanje cena, manje je objektivna od funkcije koja je funkcionalno i organizaciono odvojena od odeljenja koje je u direktnom kontaktu sa klijentima; i
• Kompetentnost i objektivnost lica odgovornih za razvoj i primenu tehnika procenjivanja, uključujući relativno iskustvo rukovodstva sa pojedinim modelima koji su možda tek razvijeni.
Revizor (ili stručnjak angažovan od strane revizora) mogu takođe nezavisno da razviju jednu ili više tehnika procene da bi uporedili izlazne podatke sa izlaznim podacima tehnika procene koje koristi rukovodstvo.
110. Proces procene rizika od strane revizora može dovesti do toga da revizor identifikuje jedan ili više značajnih rizika koji se odnose na procenu vrednosti finansijskih instrumenata, kada postoji bilo koja od navedenih okolnosti:
• Visoka nesigurnost odmeravanja u vezi sa procenom vrednosti finansijskih instrumenata (na primer, za one sa neuočljivim ulaznim podacima).
• Nedostatak dovoljno dokaza koji potkrepljuju procenu vrednosti finansijskih instrumenata od strane rukovodstva.
• Rukovodstvo nedovoljno razume finansijske instrumente ili nema stručnost neophodnu za adekvatnu procenu vrednosti tih instrumenata, uključujući mogućnost da se odredi da li su potrebne korekcije.
• Rukovodstvo nedovoljno razume složene zahteve iz primenljivog okvira finansijskog izveštavanja koji se odnosi na odmeravanje i obelodanjivanje finansijskih instrumenata, i nemogućnost rukovodstva da vrši prosuđivanja u vezi sa adekvatnom primenom tih zahteva.
• Značaj korekcija na izlaznim podacima tehnika procene kada primenljivi okvir finansijskog izveštavanja zahteva ili dozvoljava takve korekcije.
111. Za računovodstvene procene iz kojih proističu značajni rizici, pored ostalih suštinskih postupaka koji se vrše u cilju ispunjavanja zahteva iz ISA 330, ISA 540 zahteva od revizora da proceni sledeće:
(a) Kako je rukovodstvo razmatralo alternativne pretpostavke ili rezultate, i zašto ih je odbacilo, ili kako je rukovodstvo na drugi način tretiralo nesigurnost odmeravanja u pravljenju računovodstvenih procena;
(b) Da li su značajne pretpostavke koje je koristilo rukovodstvo razumne; i
(c) Gde je to relevantno za razumnost značajnih pretpostavki koje koristi rukovodstvo, ili za prikladnu primenu primenljivog okvira finansijskog izveštavanja, namere rukovodstva da sprovede konkretne aktivnosti i sposobnost rukovodstva da to učini.
112. Kada tržište postane neaktivno, promene okolnosti mogu da dovedu do prelaza sa procene na osnovu tržišne vrednosti na procenu na osnovu modela, ili mogu da dovedu do prelaza sa jednog određenog modela na drugi. Reagovanje na promene u tržišnim uslovima može biti teško ako rukovodstvo nema ustanovljene politike pre nego što dođe do promena. Rukovodstvo takođe možda nema stručnost neophodnu za hitan razvoj modela, ili za odabir tehnike procene koja može biti prikladna okolnostima. Čak i kada se tehnike procene dosledno koriste, postoji potreba da rukovodstvo ispituje kontinuiranu prikladnost tehnika procene i pretpostavki koje se koriste za određivanje vrednosti finansijskih instrumenata. Dalje, tehnike procene su možda odabrane u vreme kada su na raspolaganju bile razumne tržišne informacije, ali ne mogu da pruže razumne procene u vreme kada se pojave nepredviđeni nepovoljni uslovi.
113. Podložnost rukovodstva pristrasnosti, bila ona namerna ili nenamerna, raste sa subjektivnošću procene i stepenom nesigurnosti odmeravanja. Na primer, rukovodstvo može da ignoriše uočljive tržišne pretpostavke ili podatke i umesto toga da koristi sopstveni, interno razvijen model, ako taj model daje povoljnije rezultate. Čak i bez kriminalne namere, može postojati prirodno iskušenje da rezultat prosuđivanja bude više naklonjen povoljnijem kraju širokog spektra, umesto onoj tački u spektru za koju se može smatrati da je najdoslednija primenljivom okviru finansijskog izveštavanja. Menjanje tehnike procene od perioda do perioda bez jasnog i prikladnog razloga za to može takođe da bude pokazatelj pristrasnosti rukovodstva. Iako su neki oblici pristrasnosti rukovodstva inherentne subjektivnim odlukama koje se odnose na procene vrednosti finansijskih instrumenata, kada postoji namera da se neko dovede u zabludu, tada pristrasnost rukovodstva ima karakter kriminalne radnje.
114. Kod testiranja kako rukovodstvo procenjuje vrednost finansijskih instrumenata i kod reagovanja na procenjeni rizik od materijalno pogrešnog iskaza u skladu sa ISA 540, revizor vrši jedan ili više od navedenih postupaka, uzimajući u obzir prirodu računovodstvenih procena:
(a) Testiranje kako je rukovodstvo došlo do računovodstvene procene i podataka na osnovu kojih je ta procena napravljena (uključujući tehnike procene vrednosti koje je koristio entitet prilikom procenjivanja).
(b) Testiranje operativne efektivnosti kontrola nad načinom na koji je rukovodstvo došlo do računovodstvenih procena, zajedno sa odgovarajućim suštinskim postupcima.
(c) Izračunavanje procenjene tačke ili raspona da bi se izvršila procena procenjene tačke koju je odredilo rukovodstvo.
(d) Utvrđivanje da li događaji koji su se odigrali pre datuma izveštaja revizora pružaju revizijske dokaze u vezi sa računovodstvenom procenom.
Veliki broj revizora smatra da kombinacija testiranja kako je rukovodstvo procenilo vrednost finansijskog instrumenta i podataka na kojima je ta procena zasnovana, i testiranja operativne efektivnosti kontrola, predstavlja efektivan i efikasan revizijski pristup. Iako naknadni događaji mogu da pruže dokaze o proceni vrednosti finansijskih instrumenata, moraju da se uzmu u obzir i drugi faktori da bi se obuhvatile sve promene u tržišnim uslovima do kojih je došlo posle datuma bilansa stanja. Ako revizor nije u stanju da proveri kako je rukovodstvo došlo do procenjene vrednosti, tada on mora da odabere da li će odrediti procenjenu tačku ili raspon.
115. Kao što je opisano u Odeljku 1, da bi se procenila fer vrednost finansijskih instrumenata, rukovodstvo može da:
• Koristi informacije dostavljene od treće strane koja pruža uslugu određivanja cena;
• Prikupi podatke na osnovu kojih će doći do sopstvenih procena primenom različitih tehnika, uključujući modele; i
• Angažuje stručnjaka da izvrši procenu.
Rukovodstvo često može da koristi kombinaciju ovih pristupa. Na primer, rukovodstvo može da ima svoj proces određivanja cene ali i da koristi usluge treće strane da bi potvrdilo dobijene vrednosti.
Razmatranja revizije kada rukovodstvo koristi treću stranu za određivanje cena
116. Rukovodstvo može da koristi treću stranu kao izvor za određivanje cena, kao što je pružalac usluga određivanja cena ili broker, za procenu vrednosti finansijskih instrumenata entiteta. Razumevanje kako rukovodstvo koristi te informacije i kako radi pružalac usluga određivanja cena, pomaže revizoru da odredi prirodu i obim neophodnih revizijskih postupaka.
117. Sledeće pitanja mogu da budu relevantna kada rukovodstvo koristi treću stranu za određivanje cena:
• Tip treće strane koja vrši uslugu određivanja cena - Neke treće strane koje vrše uslugu određivanja cena tokom procesa rada na raspolaganje stavljaju više informacija. Na primer, pružalac usluga određivanja cena često na raspolaganje stavlja informacije o svojoj metodologiji, pretpostavkama i podacima o procenjivanju vrednosti finansijskih instrumenata na nivou klase imovine. Nasuprot tome, brokeri često ne daju nikakve, ili daju samo ograničene informacije o ulaznim podacima i pretpostavkama upotrebljenim za određivanje kotacija.
• Priroda ulaznih podataka koji se koriste i složenost tehnike procenjivanja vrednosti - Pouzdanost cena dobijenih od trećih strana koje vrše uslugu određivanja cena zavisi od uočljivosti ulaznih podataka (i u skladu sa tim, nivoom ulaznih podataka u hijerarhiji fer vrednosti), i složenosti metodologije za procenu vrednosti konkretne hartije od vrednosti ili klase transakcija. Na primer, pouzdanost cene za kapitalnu investiciju kojom se aktivno trguje na likvidnom tržištu je veća nego za korporativne obveznice kojima se trguje na likvidnom tržištu, a kojima se nije trgovalo na datum odmeravanja, što je, sa druge strane, pouzdanije nego za hartije od vrednosti obezbeđene aktivom čija se vrednost procenjuje na osnovu modela diskontovanog toka gotovine.
• Ugled i iskustvo treće strane koja pruža uslugu određivanja cena - Na primer, treća strana koja vrši uslugu određivanja cena može imati iskustvo u vezi sa određenim finansijskim instrumentom, i da bude prepoznata kao takva, ali ne mora da ima slično iskustvo i drugim tipovima finansijskih instrumenata. Ranija iskustva revizora sa trećom stranom koja pruža uslugu određivanja cena takođe može da bude relevantno u ovom pogledu.
• Objektivnost treće strane koja pruža uslugu određivanja cena - Na primer, ako cena koju je pribavilo rukovodstvo dolazi od druge strane kao što je broker koji je prodao finansijski instrument entitetu, ili entitet koji je blisko povezan sa entitetom nad kojim se vrši revizija, cena može biti nepouzdana.
• Kontrole entiteta nad korišćenjem treće strane koja pruža uslugu određivanja cena - Stepen do kog rukovodstvo ima ustanovljene kontrole za procenu pouzdanosti informacija dostavljenih od treće strane utiče na pouzdanost odmeravanja fer vrednosti. Na primer, rukovodstvo možda ima ustanovljene kontrole za:
□ Vršenje pregleda i odobravanje korišćenja treće strane koja pruža uslugu određivanja cena, uključujući razmatranje ugleda, iskustva i objektivnosti treće strane.
□ Određivanje potpunosti, relevantnosti i tačnosti cena i podataka koji se odnose na određivanje cena.
• Kontrole treće strane koja pruža uslugu određivanja cena - Kontrole i procesi nad procenom vrednosti za klase imovine koje su od interesa za revizora. Na primer, treća strana koja pruža uslugu određivanja cena može da ima jake kontrole nad procesom određivanja cena, uključujući i primenu formalizovanih procesa za klijente, kupce i prodavce, koji se koriste za proveru cena dobijenih od pružaoca usluge određivanja cena, kada su potkrepljene odgovarajućim dokazima, što može da omogući treću stranu koja predstavlja izvor informacija o cenama da konstantno koriguje cene kako bi one bolje održavale informacije koje su na raspolaganju učesnicima na tržištu.
118. Mogući pristup prikupljanju dokaza u vezi sa informacijama od trećih strana pružalaca usluga određivanja cena može da uključi sledeće:
• Za ulazne podatke prvog nivoa, poređenje informacija dobijenih od treće strane pružaoca usluge određivanja cena sa uočljivim tržišnim cenama.
• Pregled obelodanjivanja stavljenih na uvid od strane pružaoca usluge određivanja cena o njegovim kontrolama i procesima, tehnikama procene, ulaznim podacima i pretpostavkama.
• Testiranje kontrola koje je ustanovilo rukovodstvo u cilju procene pouzdanosti informacija dostavljenih od strane pružaoca usluge određivanja cena.
• Izvođenje postupka kod pružaoca usluge određivanja cena da bi se razumele i testirale kontrole i procesi, tehnike procene, ulazni podaci i pretpostavke korišćene za klasu imovine ili konkretne finansijske instrumente koji su od interesa.
• Procena da li su cene dostavljene od strane pružaoca usluga određivanja cena razumne u odnosu na cene koje su dostavljene od strane drugih pružalaca usluga određivanja cena, na procene entiteta ili samog revizora.
• Procena razumnosti tehnika procene vrednosti, pretpostavki i ulaznih podataka.
• Određivanje procenjene tačke ili raspona cena za pojedine finansijske instrumente čija je cena određena od strane pružaoca usluga određivanja cena i procena da li su rezultati u razumnom međusobnom odnosu.
• Pribavljanje izveštaja revizora uslužne organizacije koji pokriva kontrole nad testiranjem validnosti cena.
119. Pribavljanje cena od većeg broja trećih strana pružalaca usluga određivanja cena može da pruži korisne informacije o nesigurnosti odmeravanja. Širok spektar različitih cena može da bude pokazatelj veće nesigurnosti odmeravanja i da ukaže na to da je finansijski instrument osetljiv na male promene podataka i pretpostavki. Uzan spektar može da ukaže na manju nesigurnost odmeravanja i da ukaže na to da je finansijski instrument manje osetljiv na promene podataka i pretpostavki. Iako pribavljanje podataka iz većeg broja izvora može biti korisno, posebno u slučajevima kada se razmatraju finansijski instrumenti za koje su ulazni podaci drugog ili trećeg nivoa hijerarhije fer vrednosti, malo je verovatno da će pribavljanje cena iz više izvora, samo po sebi, pružiti dovoljno adekvatnih revizijskih dokaza. To je zbog toga što:
(a) Naizgled različiti izvori informacija o cenama mogu da koriste iste osnovne principe za određivanje cena; i
(b) Može biti neophodno sticanje razumevanje o ulaznim podacima koje je koristila treća strana pružalac usluga određivanja cena da bi se izvršila kategorizacija finansijskog instrumenta u hijerarhiji fer vrednosti.
120. U nekim situacijama, revizor može da ne bude u stanju da stekne razumevanje procesa koji je korišćen za određivanje cene, uključujući sve kontrole nad procesom koliko pouzdano je cena određena, ili može da nema pristup modelu, uključujući i pretpostavke i ostale korišćene ulazne podatke. U takvim slučajevima, revizor može da odluči da radi na određivanju procenjene tačke ili raspona da bi procenio procenjenu tačku do koje je došlo rukovodstvu, sve u sklopu odgovora na procenjeni rizik.
Revizijska razmatranja kada rukovodstvo koristi model za procenu fer vrednosti
121. Paragraf 13(b) standarda ISA 540 zahteva od revizora da, ako testira proces koji rukovodstvo koristi za pravljenje računovodstvenih procena, da proceni da li je metod koji je korišćen za merenje odgovarajući u datim okolnostima i da li su pretpostavke koje je koristilo rukovodstvo razumne u smislu ciljeva merenja primenljivog okvira finansijskog izveštavanja.
122. U zavisnosti od toga da li je rukovodstvo koristilo treću stranu za određivanje cena ili sama vrši procenu vrednosti, za procenu vrednosti finansijskih instrumenata se često koriste modeli, posebno kada se koriste ulazni podaci drugog ili trećeg nivoa za hijerarhiju fer vrednosti. Kod određivanja prirode, vremena i obima revizijskih postupaka na modelima, revizor može da razmotri metodologiju, pretpostavke i podatke koji su korišćeni u modelu. Kada se razmatraju složeniji finansijski instrumenti kao što su oni za koje se koriste ulazni podaci trećeg nivoa, testiranje sva tri bi moglo da bude koristan izvor revizijskih podataka. Međutim, kada je model u isto vreme jednostavan i široko prihvaćen, kao što su u pitanju pojedina izračunavanja cena obveznica, revizijski dokazi dobijeni na osnovu fokusiranja na pretpostavke i podatke koji su korišćeni u modelu, mogu da budu veoma koristan izvor dokaza.
123. Da bi se ostvarilo testiranje modela mogu da se primene dva pristupa:
(a) Revizor može da testira model rukovodstva razmatrajući prikladnost modela koji koristi rukovodstvo, razumnost pretpostavki i podataka koji se koriste i matematičku tačnost; ili
(b) Revizor može da izvrši svoje vlastite procene pa da uporedi dobijene vrednosti sa vrednostima do kojih je došao entitet.
124. Kada je procena vrednosti finansijskih instrumenata zasnovana na neuočljivim ulaznim podacima (to jest, ulaznim podacima trećeg nivoa), pitanja koje revizor može da razmotri uključuju, na primer, kako rukovodstvo podržava sledeće elemente:
• Identifikaciju i karakteristike učesnika na tržištu u odnosu na finansijske instrumente.
• Kako se neuočljivi ulazni podaci utvrđuju prilikom početnog priznavanja.
• Modifikacije koje je izvršilo na sopstvenim tvrdnjama kako bi odražavale stavove rukovodstva u vezi sa pretpostavkama koje bi mogli da koriste učesnici na tržištu.
• Da li su primenjeni najbolji ulazni podaci koji su na raspolaganju u datim okolnostima.
• Kada je to primenljivo, kako pretpostavke uzimaju u obzir uporedive transakcije.
• Analizu osetljivosti modela kada se koriste neuočljivi ulazni podaci i da li su izvršene korekcije koje uzimaju u obzir nesigurnost odmeravanja.
125. Pored toga, revizorovo poznavanje date privredne grane, poznavanje trendova na tržištu, razumevanje procena koje vrše drugi entiteti (imajući u vidu poverljivost) i ostalih relevantnih cenovnih pokazatelja omogućavaju revizoru koji vrši testiranje procenjenih vrednosti da li te procene u celini izgledaju razumno. Ako se čini da su procene preterano agresivne ili konzervativne, to može da bude pokazatelj moguće pristrasnosti rukovodstva.
126. Kada nema dovoljno uočljivih eksternih dokaza, posebno je važno da lica ovlašćena za upravljanje budu adekvatno angažovana da razumeju subjektivnost procena rukovodstva i dokaze koji su pribavljeni u cilju potkrepljivanja ovih procena. U takvim slučajevima može biti neophodno da revizor proceni da li je izvršen detaljan pregled i razmatranje pitanja, uključujući svu dokumentaciju, na svim odgovarajućim nivoima upravljanja unutar entiteta, uključujući lica ovlašćena za upravljanje.
127. Kada tržište postane neaktivno ili se premesti, ili su ulazne informacije neuočljive, procene rukovodstva mogu da budu više zasnovane na prosuđivanju sa manjom mogućnošću provere, zbog čega mogu da budu manje pouzdane. U takvim okolnostima, revizor može da testira model koristeći kombinaciju testova kontrola koje postoje u entitetu, procene osmišljenosti i operativnosti kontrola, testova pretpostavki i podataka koji su korišćeni u modelu i poređenjem izlaznih podataka sa procenjenom tačkom ili rasponom izračunatim od strane revizora ili tehnikom procene koju je osmislila treća strana.
128. Postoji značajna verovatnoća da će prilikom testiranja ulaznih podataka koji se koriste uz metodologiju procene vrednosti, na primer, kada su takvi ulazni podaci kategorizirani u hijerarhiji fer vrednosti, revizor takođe pribavljati dokaze koji potkrepljuju obelodanjivanja koja se zahtevaju primenljivim okvirom finansijskog izveštavanja. Na primer, revizorovi suštinski postupci kojima se procenjuje da li su ulazni podaci koji entitet koristi u sopstvenim tehnikama procene vrednosti (to jest, ulazni podaci prvog, drugog i trećeg nivoa) prikladni, i testovi kojima se vrši analiza osetljivosti, biće relevantni za revizorovu procenu da li obelodanjivanja pružaju istinit i objektivan prikaz.
Procena da li su razumne pretpostavke koje koristi rukovodstvo
129. Pretpostavke koje se koriste u modelu mogu da se smatraju značajnima ako bi razumna promena pretpostavke u materijalno značajnoj meri uticala na merenje finansijskog instrumenta. Rukovodstvo može da razmotri alternativne pretpostavke ili izlazne podatke pravljenjem analize nezavisnosti. Stepen subjektivnosti u vezi sa pretpostavkama utiče na nivo nesigurnosti odmeravanja i može da navede revizora na zaključak da postoji značajan rizik, na primer u slučaju korišćenja ulaznih podataka trećeg nivoa.
130. Revizijski postupci za testiranje pretpostavki koje je koristilo rukovodstvo, uključujući one koje su korišćene kao ulazni podaci u modelima, mogu da uključe procenu:
• Da li je i u slučaju da jeste kako je rukovodstvo uključilo tržišne ulazne podatke u izradu pretpostavki, pošto je obično poželjnije da se u maksimalnoj meri koriste uočljivi ulazni podaci i u minimalnoj meri neuočljivi ulazni podaci;
• Da li su pretpostavke u skladu sa uočljivim tržišnim podacima i karakteristikama finansijskog sredstva ili obaveze;
• Da li su izvori pretpostavki učesnika na tržištu relevantni i pouzdani, i kako je rukovodstvo odabralo pretpostavke koje je koristilo kada postoji više različitih tržišnih pretpostavki; i
• Da li analiza osetljivosti ukazuje na to da bi se procene značajno promenile ukoliko bi došlo do malih ili umerenih promena u pretpostavkama.
Videti paragrafe A77 do A83 standarda ISA 540 za dodatna razmatranja koja se odnose na procene pretpostavki koje koristi rukovodstvo.
131. Revizorova razmatranja prosuđivanja o budućnosti se zasnivaju na informacijama dostupnim u vreme kada je prosuđivanje izvršeno. Naknadni događaji mogu da dovedu do razultata koji nisu u skladu sa prosuđivanjima koja su bila razumna u trenutku kada su izvršena.
132. U pojedinim slučajevima, diskontna stopa u izračunavanju sadašnje vrednosti može da se koriguje kako bi se obuhvatila nesigurnost procene, umesto da se koriguje svaka pretpostavka. U takvim slučajevima, postupci revizora mogu biti fokusirani na diskontnu stopu, i to u formi posmatranja kupoprodaje slične hartije od vrednosti u cilju upoređivanja sa korišćenim diskontnim stopama ili u formi razvoja nezavisnog modela za izračunavanje diskontne stope i njenog poređenja sa stopom koju je koristilo rukovodstvo.
Revizijska razmatranja kada entitet koristi stručnjaka angažovanog od strane rukovodstva
133. Kao što smo razmatrali u Odeljku I, rukovodstvo može da angažuje stručnjaka za procenu nekih ili svih hartija od vrednosti koje entitet poseduje. Ti stručnjaci mogu da budu brokeri, investicioni bankari, pružaoci usluge određivanja cena koji takođe pružaju usluge procene, ili druge firme specijalizovane za pravljenje procena.
134. Paragraf 8 standarda ISA 500 sadrži zahteve koji se odnose na revizora kada vrši procenu dokaza koje je obezbedio stručnjak angažovan od strane rukovodstva. Obim revizijskih postupaka u vezi sa stručnjakom angažovanim od strane rukovodstva i njegovim radom zavisi od značaja rada stručnjaka u odnosu na ciljeve revizora. Procena prikladnosti rada stručnjaka angažovanog od strane rukovodstva pomaže revizoru da donese ocenu da li cene ili procene vrednosti izrađene od strane stručnjaka angažovanog od strane rukovodstva pružaju dovoljno adekvatnih revizijskih dokaza koji podržavaju procene. Postupci koje revizor može da izvrši uključuju:
• Procenu stručnosti, sposobnosti i objektivnosti stručnjaka angažovanog od strane rukovodstva na primer: njihov odnos sa entitetom; njihov ugled i poziciju na tržištu; njihovo iskustvo sa pojedinim tipovima instrumenata; i njihovo razumevanje relevantnog okvira finansijskog izveštavanja koji je primenljiv na procene;
• Sticanje razumevanja o radu stručnjaka angažovanog od strane rukovodstva, na primer ocenjivanjem prikladnosti tehnika procene koje je koristio i ključnih tržišnih varijabli i pretpostavki korišćenih u tehnikama procene;
• Ocena prikladnosti revizijskih dokaza koje je pribavio stručnjak. Na ovom mestu, pažnja je usmerena na adekvatnost rezultata rada stručnjaka na nivou pojedinačnog finansijskog instrumenta. Da bi se došlo do uzorka relevantnih instrumenata, može biti prikladno da se nezavisno izradi procena (videti paragrafe 136 i 137 o izradi procenjene tačke ili raspona), na osnovu različitih podataka i pretpostavki, pa da se potom ta procena uporedi sa procenom stručnjaka angažovanog od strane rukovodstva; i
• Ostali postupci koji mogu da uključe:
□ Modeliranje različitih pretpostavki radi izvođenja pretpostavki u drugom modeli, a onda razmatranje razumnosti tih izvedenih pretpostavki.
□ Upoređivanje procenjenih tačaka rukovodstva sa revizorovim procenjenim tačkama da bi se utvrdilo da li su procene rukovodstva dosledno veće ili manje.
135. Stručnjak angažovan od strane rukovodstva može da izradi ili identifikuje pretpostavke da bi pomogao rukovodstvu u procenjivanju vrednosti finansijskih instrumenata. Takve pretpostavke, ako ih koristi rukovodstvo, postaju pretpostavke rukovodstva koje revizor mora da razmatra na isti način kao što razmatra ostale pretpostavke rukovodstva.
Određivanje procenjene tačke ili raspona
136. Revizor može da razvije tehniku procene i da koriguje ulazne podatke i pretpostavke korišćene u tehnici procene kako bi odredio raspon koji će koristiti za procenjivanje razumnosti procena rukovodstva. Paragrafi 106 do 135 ovog IAPN mogu da pomognu revizorima u određivanju procenjene tačke ili raspona. U skladu sa ISA 540, ako revizor koristi pretpostavke, ili metodologiju koja se razlikuje od one koju koristi rukovodstvo, revizor će steći razumevanje pretpostavki ili metodologije rukovodstva u dovoljnoj meri da ustanovi da raspon koji je odredio revizor uzima u obzir relevantne varijable i da oceni sve značajne razlike u odnosu na procenu rukovodstva. Revizor može da uvidi da je korisno da koristi rezultate rada stručnjaka angažovanog od strane revizora da bi ocenio razumnost procena do kojih je došlo rukovodstvo.
137. U pojedinim slučajevima, revizor može da zaključi da ne može da se pribavi dovoljno adekvatnih dokaza tokom svog pokušaja da stekne razumevanje pretpostavki i metodologije koju koristi rukovodstvo, na primer kada treća strana koja pruža uslugu određivanja cena koristi interno razvijene modele i softver, i ne želi da dozvoli pristup relevantnim informacijama. U takvim slučajevima, revizor možda neće biti u stanju da pribavi dovoljno adekvatnih revizijskih dokaza o proceni vrednosti ako revizor nije u stanju da izvrši druge postupke kao odgovor na rizik materijalno pogrešnog iskaza, kao što su određivanje procenjene tačke ili raspona radi ocenjivanja procenjene tačke koju je odredilo rukovodstvo. ISA 705 opisuje posledice nemogućnosti revizora da pribavi dovoljno adekvatnih revizijskih dokaza.
Prezentacija i obelodanjivanje finansijskih instrumenata
138. Odgovornosti rukovodstva uključuju pripremu finansijskih izveštaja u skladu sa primenljivim okvirom finansijskog izveštavanja. Okviri finansijskog izveštavanja često zahtevaju da obelodanjivanja u finansijskih izveštajima omoguće korisnicima finansijskih izveštaja da donose smislene procene efekata na aktivnosti entiteta u vezi sa finansijskim instrumentima, uključujući rizike i neizvesnosti koji su povezani sa tim finansijskim instrumentima. Važnost obelodanjivanja u vezi sa osnovom odmeravanja se povećava srazmerno povećanju nesigurnosti odmeravanja finansijskih instrumenata, a takođe je pod uticajem nivoa u hijerarhiji fer vrednosti.
139. Kada naznačuje da su finansijski izveštaji u skladu sa primenljivim okvirom finansijskog izveštavanja, rukovodstvo implicitno ili eksplicitno izriče tvrdnje u vezi sa prezentacijom i obelodanjivanjem različitih elemenata finansijskih izveštaja i povezanih obelodanjivanja. Tvrdnje o prezentaciji i obelodanjivanju obuhvataju:
(a) Postojanje i prava i obaveze - obelodanjeni događaji, transakcije i ostala pitanja postoje i odnose se na entitet.
(b) Potpunost - sva obelodanjivanja koja je trebalo da budu uključena u finansijski izveštaj su uključena.
(c) Klasifikacija i razumljivost - finansijske informacije su adekvatno prikazane i opisane, a obelodanjivanja su jasno izražena.
(d) Tačnost i procena - finansijske i ostale informacije su istinito i objektivno prikazane, a iznosi su odgovarajući.
Postupci revizora koji se odnose na revizijska obelodanjivanja su osmišljeni uzimajući u obzir ove tvrdnje.
Postupci koji se odnose na prezentaciju i obelodanjivanje finansijskih instrumenata
140. U odnosu na prezentaciju i obelodanjivanje finansijskih instrumenata, oblasti koje su od posebnog značaja su:
• Okviri finansijskog izveštavanja obično zahtevaju dodatna obelodanjivanja u vezi sa procenama, i povezanim rizicima i neizvesnostima, da bi se potkrepila i objasnila imovina, obaveze, prihodi i rashodi. Revizor će možda morati da usmeri pažnju na obelodanjivanja koja se odnose na analizu rizika i osetljivosti. Informacije koje se pribave prilikom izvođenja revizijskih postupaka procene rizika i testiranja kontrolnih aktivnosti mogu da pruže dokaze na osnovu kojih će revizor moći da zaključi da li su obelodanjivanja u finansijskim izveštajima u skladu sa zahtevima primenljivog okvira finansijskog izveštavanja, na primer o:
□ Ciljevima i strategijama entiteta za korišćenje finansijskih instrumenata, uključujući naznačene računovodstvene politike entiteta;
□ Kontrolnom okviru entiteta za upravljanje rizicima koji se odnose na finansijske instrumente; i
□ Rizicima i neizvesnostima koji su povezani sa finansijskim instrumentima.
• Informacije mogu da potiču iz sistema van tradicionalnih sistema finansijskog izveštavanja, kao što su sistemi rizika. Primeri postupaka koje revizor može odabrati kao odgovor na procenjene rizike koji se odnose na obelodanjivanja uključuju testiranje:
□ Procesa koji su korišćeni za izvođenje obelodanjenih informacija; i
□ Operativna efektivnost kontrola nad podacima koji su korišćeni za pripremu obelodanjivanja.
• U vezi sa finansijskim instrumentima visokog rizika, čak i kada su obelodanjivanja u skladu sa primenljivim okvirom finansijskog izveštavanja, revizor može da zaključi da obelodanjivanje nesigurnosti procene nije adekvatno u svetlu datih okolnosti i povezanih činjenica, i da u skladu sa tim, finansijski izveštaj ne može da bude istinit i objektivan. ISA 705 pruža smernice o posledicama po mišljenje revizora kada revizor smatra da su obelodanjivanja rukovodstva u finansijskim izveštajima neadekvatna ili dovode u zabludu.
• Revizor takođe može da razmotri da li su obelodanjivanja potpuna i razumljiva, na primer, sve relevantne informacije mogu da budu uključene u finansijski izveštaj (ili prateće izveštaje) ali su nedovoljno jasno prikazane da bi mogle da omoguće korisnicima finansijskih izveštaja da steknu razumevanje pozicije entiteta ili možda nema dovoljno kvalitetnih obelodanjivanja da stave u kontekst iznose evidentirane u finansijskim izveštajima. Na primer, čak i kada je entitet uključio obelodanjivanja analize osetljivosti, ta obelodanjivanja možda ne opisuju u potpunosti rizike i neizvesnosti koji mogu da nastanu zbog promena u procenama vrednosti, mogućim efektima na dužničke uslove, zahtevima koji se tiču garancija i likvidnosti entiteta. ISA 260 sadrži zahteve i smernice o komunikaciji sa licima ovlašćenim za upravljanje, uključujući i revizorove stavove o značajnim kvalitativnim aspektima računovodstvenih praksi entiteta, uključujući računovodstvene politike, računovodstvene procene i obelodanjivanja u finansijskim izveštajima.
141. Razmatranje adekvatnosti prezentacije, na primer po dugoročnoj i kratkoročnoj klasifikaciji, u suštinskim testovima finansijskih instrumenata je relevantno za revizorovu ocenu prezentacije i obelodanjivanja.
Ostala relevantna revizijska razmatranja
142. ISA 540 zahteva od revizora da pribavi pisanu izjavu rukovodstva i kada je to prikladno, lica ovlašćenih za upravljanje, da li veruju da su značajne pretpostavke korišćene za svrhe računovodstvenih procena razumne. ISA 580 zahteva da ako, nakon što je pribavio zahtevane izjave, revizor utvrdi da je neophodno da pribavi još jednu ili više takvih pisanih izjava da bi potkrepio ostale revizijske dokaze koji su relevantni za finansijske izveštaje ili za jednu ili više konkretnih tvrdnji u finansijskim izveštajima, revizor treba da traži te pisane izjave. U zavisnosti od obima i složenosti aktivnosti koje se tiču finansijskog instrumenta, pisane izjave kojima se potkrepljuju dokazi pribavljeni u vezi sa finansijskim instrumentima mogu da uključe i:
• Ciljeve rukovodstva u vezi sa finansijskim instrumentima, na primer, da li se koriste za hedžing, upravljanje imovinom/obavezama ili za investicije;
• Izjave o adekvatnosti prezentacije finansijskih izveštaja, na primer evidentiranje transakcija finansijskih instrumenata kao prodaje ili transakcija finansiranja;
• Izjave obelodanjivanjima u finansijskim izveštajima o finansijskim instrumentima, na primer:
□ Da su u evidenciji odražene sve transakcije finansijskih instrumenata; i
□ Da su identifikovani svi ugrađeni derivatni instrumenti;
• Da li su transakcije sprovedene direktno između strana i po tržišnoj vrednosti;
• Uslovi transakcije;
• Prikladnost procena vrednosti finansijskih instrumenata;
• Da li postoje dodatni ugovori koji se odnose na bilo koji od finansijskih instrumenata;
• Da li je entitet učestvovao u upisanim opcijama;
• Namera rukovodstva i sposobnost izvođenja određenih aktivnosti; i
• Da li su za naknadne događaje neophodne korekcije procenjenih vrednosti i obelodanjivanja u finansijskim izveštajima.
Komunikacija za licima ovlašćenim za upravljanje i ostalima
143. Zbog nesigurnosti povezane sa procenom vrednosti finansijskih instrumenata, potencijalni efekti na finansijske izveštaje svih značajnih rizika će sasvim sigurno biti od interesa za upravljačke strukture. Revizor može da saopšti sve o prirodi i posledicama značajnih pretpostavki koje se koriste u odmeravanju fer vrednosti, stepenu subjektivnosti uključenom u donošenje pretpostavki i relativnom materijalnom značaju stavki koje se odmeravaju po fer vrednost za finansijske izveštaje u celini. Pored toga, potreba za postojanjem adekvatnih kontrola nad obavezama koje se unose u ugovore o finansijskim instrumentima i nad naknadnim procesima merenja su pitanja koja mogu dovesti do potrebe za komunikacijom sa licima ovlašćenim za upravljanje.
144. ISA 260 se bavi odgovornošću revizora za komunikaciju sa licima ovlašćenim za upravljanje prilikom revizije finansijskih izveštaja. Kad je reč o finansijskim izveštajima, pitanja koja se saopštavaju licima ovlašćenim za upravljanje mogu biti:
• Nedostatak razumevanja rukovodstva u vezi sa prirodom ili obimom aktivnosti vezanim za finansijske instrumente ili sa rizicima povezanim sa takvim aktivnostima;
• Značajni nedostaci u osmišljenosti ili funkcionisanju sistema interne kontrole ili upravljanja rizikom koji se odnose na aktivnosti entiteta u vezi sa finansijskim instrumentima koje je revizor identifikovao tokom revizije;
• Značajne poteškoće sa kojima se revizor suočio prilikom pribavljanja dovoljno adekvatnih revizijskih dokaza koji se odnose na procene vrednosti izvršene od strana rukovodstva ili stručnjaka angažovanog od strane rukovodstva, na primer, kada rukovodstvo nije bilo u stanju da stekne razumevanje metodologije procenjivanja, pretpostavki i podataka korišćenih od strane stručnjaka, i kada stručnjak angažovan od strane rukovodstva nije stavio te informacije na raspolaganje revizoru:
• Značajne razlike u prosuđivanjima između revizora i rukovodstva ili stručnjaka angažovanog od strane rukovodstva u vezi sa procenom vrednosti;
• Mogući efekti koje na finansijske izveštaje entiteta imaju materijalno značajni rizici i izloženosti rizicima koje treba da se obelodane u finansijskim izveštajima, uključujući nesigurnost merenja koja je u vezi sa finansijskim instrumentima;
• Revizorovi stavovi u vezi sa prikladnošću odabranih računovodstvenih politika i prezentacijom transakcija finansijskih instrumenata u finansijskim izveštajima;
• Revizorovi stavovi u vezi sa kvalitativnim aspektom računovodstvenih praksi entiteta i finansijskog izveštavanja o finansijskim instrumentima; ili
• Nedostatak sveobuhvatnih i jasno iskazanih politika koje se odnose na pribavljanje, otuđenje i držanje finansijskih instrumenata, uključujući operativne kontrole, postupke za naznačivanje finansijskih instrumenata kao hedžinga i izloženosti nadzora.
Adekvatno vreme za komunikaciju zavisi od okolnosti angažovanja; međutim, može biti prikladno da se informacije o značajnim poteškoćama sa kojima se revizor sreo tokom revizije saopšte što je pre moguće ako lica ovlašćena za upravljanje mogu da pomognu revizoru da prevaziđe te teškoće, ili ako je velika verovatnoća da će to dovesti do modifikacije mišljenja.
Komunikacija sa regulatorima i ostalima
145. U pojedinim slučajevima, od revizora može da se zahteva ili da se smatra prikladnim da on bude u direktnoj komunikaciji sa regulatorima ili vršiocima nadzora, pored lica ovlašćenih za upravljanje, u vezi sa pitanjima koja se odnose na finansijske instrumente. Takva komunikacija može da bude korisna tokom cele revizije. Na primer, u pojedinim pravnim sistemima, regulatori bankarstva žele da sarađuju sa revizorima kako bi delili informacije o funkcionisanju i primeni kontrola nad aktivnostima u vezi sa finansijskim instrumentima, izazovima koji se tiču procene vrednosti finansijskih instrumenata na neaktivnim tržištima i u vezi sa usklađenošću sa regulativom. Ova koordinacija može da bude od pomoći revizoru prilikom identifikacije rizika od materijalno značajnog pogrešnog iskaza.
(videti paragraf A14)
Primeri kontrola koje se odnose na finansijske izveštaje
1. U ovom odeljku nalaze se osnovne informacije i primeri o kontrolama koje mogu da postoje u entitetu koji vrši veliki broj transakcija finansijskim instrumentima, za svrhe trgovanja ili investiranja. Navedeni primeri nisu konačni, a entiteti mogu da ustanove različita kontrolna okruženja i procese u zavisnosti od svoje, privredne grane u kojoj posluju i obima transakcija finansijskim instrumentima. Dodatne informacije o kupoprodajnim potvrdama i klirinškim organizacijama se nalaze u paragrafima 25-26.
2. Kao što je slučaj sa svakim kontrolnim sistemom, ponekad je neophodno da se dupliraju kontrole na različitim nivoima kontrole (na primer, preventivne, detekcione i nadzorne) u cilju izbegavanja rizika materijalno pogrešnog iskaza.
Kontrolno okruženje entiteta
Posvećenost kompetentnom korišćenju finansijskih instrumenata
3. Stepen složenosti pojedinih aktivnosti koje uključuju finansijske instrumente može da znači da samo mali broj lica unutar entiteta može u potpunosti da razume te aktivnosti ili imaju stručnost neophodnu za procenu vrednosti tih instrumenata na kontinuiranoj osnovi. Ako u entitetu nedostaje relevantna stručnost, korišćenje finansijskih instrumenata može da dovede do povećanja rizika materijalno pogrešnog iskaza.
Učešće lica ovlašćenih za upravljanje
4. Lica ovlašćena za upravljanje nadgledaju i daju saglasnost apetitu za rizik koji je odredilo rukovodstvo, i obezbeđuju nadzor za aktivnosti entiteta vezane za transakcije finansijskih instrumenata. Politike entiteta koje se odnose na kupovinu, prodaju i držanje finansijskih instrumenata su usklađene sa pristupom riziku i sa stručnošću lica koja učestvuju u aktivnostima sa finansijskim instrumentima. Pored toga, entitet može da uspostavi strukture upravljanja i kontrolne procese koji su usmereni na:
(a) Saopštavanje odluka o investicijama i procena svih materijalno značajnih nesigurnosti merenja licima ovlašćenim za upravljanje; i
(b) Procena ukupnog apetita za rizik entiteta prilikom angažovanja u transakcijama sa finansijskim instrumentima.
Struktura organizacije
5. Aktivnosti sa finansijskim instrumentima mogu da se obavljaju na centralizovanoj ili decentralizovanoj osnovi. Takve aktivnosti i povezano odlučivanje značajno zavise od priliva tačnih, pouzdanih i blagovremenih informacija od rukovodstva. Težina pronalaženja i prikupljanja takvih informacija raste sa brojem lokacija i poslovanja sa kojima je entitet povezan. Rizik materijalno značajnog pogrešnog iskaza koji se odnosi na aktivnosti sa finansijskim instrumentima, može da se poveća sa većom decentralizacijom kontrolnih aktivnosti. To naročito može da bude istina kada je sedište entiteta na drugoj lokaciji, ponekad čak i u drugoj zemlji.
Dodeljivanje ovlašćenja i odgovornosti
Politike investiranja i procenjivanja vrednosti
6. Obezbeđivanje smernica kroz jasno iskazane politike odobrene od lica ovlašćenih za upravljanje, a koje se tiču kupovine, prodaje i držanja finansijskih instrumenata, omogućava rukovodstvu da ustanovi efektivan pristup za prihvatanje poslovnih rizika i za upravljanje rizicima. Ove politike su najjasnije kada sadrže ciljeve entiteta koji se odnose na aktivnosti upravljanja rizikom uz alternativne investicije i hedžinge koji su na raspolaganju za ispunjenje tih ciljeva, i da odražavaju:
(a) Stepen stručnosti rukovodstva;
(b) Složenost internih kontrola i sistema za nadzor u entitetu;
(c) Strukturu imovine/obaveza entiteta;
(d) Kapacitet entiteta da održava likvidnost i apsorbuje gubitak kapitala;
(e) Tipove finansijskih instrumenata za koje rukovodstvo smatra da će ispuniti svoje ciljeve;
(f) Namena finansijskih instrumenata za koje rukovodstvo smatra da će ispuniti svoje ciljeve, na primer, da li derivati mogu da se koriste za špekulacije ili samo za hedžing.
7. Rukovodstvo može da osmišljava politike usklađene sa svojim sposobnostima u pogledu procenjivanje vrednosti i može da uspostavi kontrole kojima se obezbeđuje da te politike poštuju oni zaposleni koji su odgovorni za postupak procene. U to mogu da budu uključeni:
(a) Procesi za osmišljavanje i proveru metodologija koje se koriste za vršenje procena, uključujući i to kako se pristupa nesigurnosti merenja; i
(b) Politike u vezi sa maksimiziranjem primene uočljivih ulaznih informacija i tipove informacija koje treba da se prikupe da bi potkrepile procene finansijskih instrumenata.
8. U manjim entitetima, rad sa finansijskim instrumentima može da bude prilično retka pojava, a znanje i iskustvo rukovodstva u tom polju ograničeno. Bez obzira na to, ustanovljavanje politika koje se odnose na finansijske instrumente pomaže entitetu da odredi "apetit za rizik" i da razmotri da li se ulaganjem u određene finansijske instrumente postižu navedeni ciljevi.
Politike i prakse u vezi sa kadrovima
9. Entiteti mogu da uspostave politiku kojom se zahteva od ključnih zaposlenih, onih koji rade sa klijentima i onih koji rade u podršci, da jedan vremenski period ne vrše svoje dužnosti. Ovaj vid kontrole se koristi kao sredstvo sprečavanja i detektovanja kriminalnih radnji, specifično za slučajeve kada lica koja se bave trgovanjem kreiraju lažne transakcije ili netačno evidentiraju transakcije.
Korišćenje uslužne organizacije
10. Entiteti takođe mogu da koriste uslužne organizacije (na primer lica koja upravljaju kapitalom) da bi inicirali kupovinu ili prodaju finansijskih instrumenata, da vode evidenciju transakcija za entitet ili da vrše procenu vrednosti finansijskih instrumenata. Neki entiteti mogu da se oslanjaju na uslužne organizacije da im obezbede osnovu izveštavanja za finansijske instrumente koji se drže. Međutim, ako rukovodstvo nema razumevanje kontrola koje su ustanovljene u uslužnoj organizaciji, revizor možda neće moći da pribavi dovoljno adekvatnih revizijskih dokaza da se osloni na kontrole u toj uslužnoj organizaciji. Pogledati ISA 402, koji sadrži zahteve da revizor pribavi dovoljno adekvatnih revizijskih dokaza kada entitet koristi jednu ili više uslužnih organizacija.
11. Korišćenje uslužne organizacije može da ojača ili oslabi kontrolno okruženje za finansijske instrumente. Na primer, osoblje uslužne organizacije možda nema više iskustva sa finansijskim instrumentima od rukovodstva entiteta ili može da ima strožu internu kontrolu nad finansijskim izveštavanjem. Korišćenje uslužne organizacije takođe može omogućiti bolju podelu ovlašćenja. Sa druge strane, uslužna organizacija može da ima slabo kontrolno okruženje.
Proces procene rizika u entitetu
12. Proces procene rizika u entitetu postoji da bi se odredilo kako rukovodstvo identifikuje poslovne rizike koji su izvedeni iz upotrebe finansijskih instrumenata, uključujući i to kako rukovodstvo procenjuje značaj rizika i verovatnoću njihove pojave, i kako donosi odluke o aktivnostima za upravljanje.
13. Proces procene rizika u entitetu predstavlja osnovu koju rukovodstvo koristi da bi odredilo kojim rizicima će upravljati. Procesi upravljanja rizikom postoje sa ciljem da obezbede da rukovodstvo:
(a) Razume rizike koji su inherentni finansijskim instrumentima pre nego što ih prihvati, uključujući i cilj transakcije i njenu strukturu (na primer, ekonomsku logiku i poslovnu svrhu aktivnosti sa finansijskim instrumentima koje preduzima entitet);
(b) Primenjuje adekvatnu dužnu pažnju koja je srazmerna rizicima povezanim sa određenim finansijskim instrumentima;
(c) Nadgleda otvorene pozicije entiteta u cilju razumevanja kako uslovi na tržištu utiču na izloženost entiteta rizicima;
(d) Ima postupke kojima se umanjuje ili menja rizik izloženosti ako je neophodno, i za upravljanje rizikom po reputaciju; i
(e) Vrši rigorozan nadzor i preglede ovih procesa.
14. Struktura koja se primenjuje u cilju nadgledanja i upravljanja izloženosti rizicima treba da:
(a) Bude prikladna i dosledna entitetovom stavu prema riziku koji je određen od strane lica ovlašćenih za upravljanje;
(b) Sadrži tačne nivoe za odobravanje različitih tipova finansijskih instrumenata i transakcija koje mogu da se vrše i u koje svrhe. Odobreni instrumenti i nivoi odobravanja treba da odražavaju stručnost lica koja učestvuju u aktivnostima sa finansijskim instrumentima, pokazujući posvećenost rukovodstva stručnosti;
(c) Postavi odgovarajuća ograničenja za maksimalnu dozvoljenu izloženost svakom tipu rizika (uključujući odobrene druge strane). Nivoi dozvoljenog rizika mogu da variraju u zavisnosti od vrste rizika, ili druge strane;
(d) Obezbeđuje objektivan i blagovremen nadzor finansijskih rizika i kontrolnih aktivnosti;
(e) Obezbeđuje objektivno i blagovremeno izveštavanje o izloženostima riziku, rizicima i rezultatima aktivnosti sa finansijskim instrumentima u upravljanju rizikom; i
(f) Procenjuje prošle rezultate rukovodstva u proceni rizika za određene finansijske instrumente.
15. Vrste i nivoi rizika sa kojima se entitet suočava su direktno povezani sa vrstama finansijskih instrumenata koje entitet koristi, uključujući i složenost ovih instrumenata i količinu finansijskih instrumenata koji su predmet transakcija.
Funkcija upravljanja rizikom
16. Neki entiteti, na primer velike finansijske institucije sa velikim obimom transakcija finansijskih instrumenata, mogu biti obavezani zakonom ili regulativom, ili mogu sami da odluče, da ustanove formalnu funkciju upravljanja rizikom. Ova funkcija je odvojena od lica ovlašćenih za i upravljanje finansijskim transakcijima. Ova funkcija je odgovorna za izveštavanje o, i za nadzor nad aktivnostima u vezi sa finansijskim transakcijama, može da uključuje i formalnu komisiju za rizik koju formiraju lica ovlašćena za upravljanje. Primeri ključnih odgovornosti u ovoj oblasti mogu da uključuju:
(a) Implementaciju politike upravljanja rizikom određenu od strane lica ovlašćenih za upravljanje (uključujući analize rizika kojima entitet može biti izložen);
(b) Osmišljavanje struktura za ograničavanje rizika i obezbeđivanje da se ova ograničenja rizika primenjuju u praksi;
(c) Pripremanje scenarija za krizne situacije i sprovođenje analize osetljivosti nad portfeljima sa otvorenim pozicijama, uključujući preglede neuobičajenih kretanja u pozicijama; i
(d) Pregled i analiza novih finansijskih instrumenata.
17. Finansijski instrumenti mogu da imaju povezani rizik da gubitak može da bude veći od iznosa vrednosti, ako ta vrednost postoji, po kojoj je finansijski instrument priznat u bilansu stanja. Na primer, nagli pad tržišne cene robe može primorati entitet da realizuje gubitke da bi zatvorio forvard poziciju za tu robu zbog zahteva koji proističu iz kolaterala ili marži. U nekim slučajevima, potencijalni gubitak može da bude dovoljno visok da baci značajnu sumnju na sposobnost entiteta da nastavi da posluje u skladu sa načelom o stalnosti poslovanja. Entitet može da izvrši analize osetljivosti ili analize maksimalnog potencijalnog rizika da bi procenio buduće hipotetičke efekte na finansijske instrumente koji su podložni tržišnim rizicima. Međutim, analiza maksimalnog potencijalnog rizika ne odražava u potpunosti rizik koji može da utiče na entitet; analize osetljivosti i scenarija takođe mogu da budu podložni ograničenjima.
18. Obim i složenost aktivnosti u vezi sa finansijskim instrumentima i relevantni regulatorni zahtevi utiču na razmatranje entiteta da li da formira formalnu funkciju upravljanja rizikom i kako da ta funkcija bude strukturisana. U entitetima koji nisu ustanovili formalnu funkciju upravljanja rizikom, na primer u entitetima koji rade sa malo finansijskih instrumenata ili sa finansijskim instrumentima manje složenosti, izveštavanje o i nadzor nad aktivnostima u vezi sa finansijskim instrumentima mogu biti deo odgovornosti računovodstvene ili finansijske funkcije, ili opšta odgovornost rukovodstva, i mogu da uključuju formalnu komisiju za rizik formiranu od strane lica ovlašćenih za upravljanje.
Informacioni sistemi entiteta
19. Glavni cilj informacionog sistema entiteta je da bude sposoban za tačno beleženje i evidentiranje svih transakcija, njihovo izmirivanje, vrednovanje i generisanje informacija koje omogućavaju upravljanje rizikom koji se odnosi na finansijske instrumente i nadzor kontrola. Teškoće se mogu javiti u entitetima koje rade sa velikim brojem finansijskih instrumenata, naročito ako postoji mnogo sistema koji su loše povezani i imaju manuelni sistem unosa bez adekvatnih kontrola.
20. Određeni finansijski instrumenti mogu da zahtevaju veliki broj računovodstvenih unosa. Kako se povećava nivo ili složenost aktivnosti u vezi sa finansijskim instrumentima, neophodno je da se poveća složenost informacionog sistema. Konkretna pitanja koja mogu da se pojave u vezi sa finansijskim instrumentima su:
(a) Informacioni sistemi, naročito za manje entitete, nemaju mogućnost ili nisu adekvatno konfigurisani da obrađuju transakcije finansijskih instrumenata, naročito kada entitet ne poseduje prethodno iskustvo u radu sa finansijskim instrumentima. To može da rezultuje povećanjem broja manuelnih transakcija koje mogu dodatno da povećaju rizik od greške;
(b) Potencijalna raznolikost sistema neophodna za obradu složenijih transakcija, i potreba za redovno usaglašavanje tih sistema, posebno kada ti sistemi nisu međusobno povezani ili kada na njima mogu da se vrše manuelne izmene;
(c) Mogućnost da se procena vrednosti i upravljanje rizikom za složenije transakcije, ako sa njima radi mali broj lica, vrše uz pomoć tabela, a ne u glavnom sistemu za obradu podataka, što znači da bi fizička i logička bezbednost takvih tabela lakše mogla biti ugrožena;
(d) Nedostatak pregleda unosa o izuzecima, eksternih potvrda i brokerskih kvota, kada su dostupne, da bi se potvrdili unosi koje generiše sistem;
(e) Poteškoće u kontrolisanju i proceni ključnih ulaznih informacija u sistem radi procene vrednosti finansijskih instrumenata, naročito kada taj sistem održava grupa trgovaca iz odseka za saradnju sa klijentima ili treća strana pružalac usluga i/ili kada transakcije o kojima je reč nisu rutinske ili se retko koriste;
(f) Nisu procenjeni osmišljenost i kalibracija složenih modela koji se koriste za početnu i periodičnu obradu ovih transakcija;
(g) Mogućnost da rukovodstvo nije formiralo biblioteku modela, sa kontrolama pristupa, izmena i održavanja pojedinačnih modela, u cilju održavanja jasnog revizijskog traga od akreditovanih verzija u cilju sprečavanja neovlašćenog pristupa ili izmena ovih modela;
(h) Nesrazmerne investicije koje mogu biti zahtevane za sisteme kontrole i upravljanja rizikom, kada entitet vrši samo ograničen broj transakcija finansijskih instrumenata, i mogućnost pogrešnog tumačenja izlaznih podataka od strane rukovodstva ako ono nije naviklo da radi sa ovakvim vrstama transakcija;
(i) Mogući zahtev za korišćenje sistema treće strane, na primer od uslužne organizacije, za evidentiranje, obradu, računovodstveno obuhvatanje i adekvatno upravljanje rizikom transakcija finansijskih instrumenata, i potreba za usaglašavanjem i proverom izlaznih podataka koje je generisala ta uslužna organizacija; i
(j) Dodatna razmatranja u vezi sa bezbednošću i kontrolom relevantna za upotrebu elektronske mreže kada entitet koristi elektronsku trgovinu za transakcije finansijskih instrumenata.
21. Informacioni sistemi relevantni za finansijsko izveštavanje služe kao važan izvor informacija za kvantitativna obelodanjivanja u finansijskim izveštajima. Međutim, entiteti takođe mogu da razvijaju i održavaju nefinansijske sisteme koji se koriste za interno izveštavanje i da generišu informacije koje su uključene u kvalitativna obelodanjivanja, na primer u vezi sa rizicima i analizom nesigurnosti ili osetljivosti.
Kontrolne aktivnosti entiteta
22. Kontrolne aktivnosti nad transakcijama finansijskim instrumentima su osmišljene da spreče ili detektuju probleme koji otežavaju entitetu da ispuni svoje ciljeve. Po svojoj prirodi, ti ciljevi mogu da se odnose na poslovanje, finansijsko izveštavanje ili usklađenost. Kontrolne aktivnosti nad finansijskim instrumentima su osmišljene u odnosu na složenost i obim transakcija finansijskih instrumenata i u načelu uključuju odgovarajući proces odobravanja, adekvatnu podelu ovlašćenja i druge politike i procedure osmišljene u cilju obezbeđivanja da se ispune kontrolni ciljevi entiteta. Dijagrami toka procesa mogu da budu od pomoću u identifikaciji kontrola entiteta kao i nedostajućih kontrola entiteta. Ovaj IAPN se bavi kontrolnim aktivnostima koje se odnose na potpunost, tačnost, postojanje, procenjivanje i prezentaciju i obelodanjivanje.
Odobravanje
23. Odobravanje može da utiče na tvrdnje u finansijskim izveštajima direktno i indirektno. Na primer, ako je transakcija izvršena ali ne u skladu sa politikama entiteta, ona ipak može da se tačno evidentira i računovodstveno obuhvati. Međutim, neodobrene transakcije mogu značajno da povećaju rizik za entitet, povećavajući tako i rizik materijalno značajnog pogrešnog iskaza pošto se transakcija vrši van sistema interne kontrole. Da bi se ublažio taj rizik, entitet obično utvrđuje jasnu politiku u vezi sa tim koje transakcija mogu da se vrše i ko može da ih vrši, a poštovanje te politike zatim nadzire odeljenje podrške. Nadzor kupoprodajnih aktivnosti pojedinaca, na primer, pregledom neuobičajeno velikih količina ili značajnih prihoda ili rashoda, pomaže rukovodstvu u obezbeđivanju usklađenosti sa politikama entiteta, uključujući i odobravanje novih tipova transakcija i procenjivanja da li je počinjena kriminalna radnja.
24. Evidencija entiteta o iniciranju poslova ima funkciju jasne identifikacije prirode i svrhe pojedinačnih transakcija i prava i obaveza koje proističu iz svakog ugovora o finansijskom instrumentu, uključujući i mogućnost realizacije ugovora. Pored osnovnih finansijskih informacija, kao što je iznos, kompletna i tačna evidencija u najmanju ruku treba da sadrži:
(a) Identitet trgovca;
(b) Identitet lica koje je evidentiralo transakciju (ako se ne radi o trgovcu) kada je transakcija inicirana (uključujući datum i vreme transakcije) i kako je evidentirana u informacionim sistemima entiteta;
(c) Prirodu i svrhu transakcije, uključujući i to da li se planira hedžing osnovne komercijalne izloženosti:
Podela ovlašćenja
25. Podela ovlašćenja i imenovanje kadrova je važna kontrolna aktivnost, naročito kada se radi o finansijskim instrumentima. Aktivnosti u vezi sa finansijskim instrumentima mogu da se podele na nekoliko funkcija, uključujući:
(a) Izvršenje transakcije (trgovanje). U entitetima sa velikim brojem transakcija finansijskih instrumenata, to može da obavlja i odsek za rad sa klijentima;
(b) Iniciranje plaćanja u gotovini i prihvatanje gotovinskih priliva (izmirenja);
(c) Slanje potvrdnih pisama o trgovini i usaglašavanje razlika između evidencije entiteta i odgovora drugih strana, ako postoje;
(d) Tačno evidentiranje svih transakcija u računovodstvenoj evidenciji;
(e) Nadzor ograničenja rizika. U entitetima sa velikim brojem transakcija finansijskih instrumenata, to može da obavlja funkcija upravljanja rizikom; i
(f) Nadzor pozicija i procena vrednosti finansijskih instrumenata.
26. Veliki broj organizacija se opredeljuje za podelu ovlašćenje na lica koja investiraju u finansijske instrumente, lica koja vrše procenu vrednosti finansijskih instrumenata, lica koja vrše izmirenja finansijskih instrumenata i lica koja računovodstveno obuhvataju/evidentiraju finansijske instrumente.
27. Kada je entitet premali da bi mogao da izvrši pravu podelu ovlašćenja, uloga rukovodstva i lica ovlašćenih za upravljanje u nadzoru aktivnosti u vezi sa finansijskim instrumentima je od posebnog značaja.
28. Karakteristika interne kontrole u nekim entitetima je funkcija nezavisne verifikacije cena. Ovo odeljenje je odgovorno za zasebnu verifikaciju cena pojedinih finansijskih instrumenata i može da koristi alternativne izvore podataka, metodologije i pretpostavke. Funkcija nezavisne verifikacije cena pruža objektivan pogled na određivanje cena izvršeno u drugom delu entiteta.
29. Odeljenje koje ne radi sa klijentima je odgovorno za formiranje politike procenjivanja vrednosti i za primenu te politike. Entiteti koji više koriste finansijske instrumente mogu da vrše dnevne procene vrednosti svog portfelja finansijskih instrumenata i da ispituju udeo u dobitku ili gubitku pojedinih procena vrednosti finansijskih instrumenata kao test razumnosti procena.
Potpunost, tačnost i postojanje
30. Redovno usaglašavanje evidencije entiteta sa evidencijom eksternih banaka i poverenika omogućava entitetu da obezbedi da su transakcije pravilno evidentirane. Adekvatna podela ovlašćenja između lica koje vrše transakcije i onih koji ih usaglašavaju je veoma važna, kao i rigorozan proces pregleda usaglašavanja i stavki koje se usaglašavaju.
31. Takođe mogu da se ustanove kontrole koje zahtevaju od trgovaca da utvrde da li složeni finansijski instrumenti možda imaju jedinstvena obeležja, na primer ugrađene derivate. U takvim okolnostima može da postoji odvojena funkcija koja procenjuje vrednost transakcija složenih finansijskih instrumenata na njihovom nastanku (što može da bude poznato kao grupa za kontrolu proizvoda), radeći zajedno sa grupom za računovodstvene politike da bi se obezbedilo da je transakcija tačno evidentirana. Iako mali entiteti možda nemaju grupe za kontrolu proizvoda, entitet može imati proces koji se odnosi na pregled ugovora o složenim finansijskim instrumentima u trenutku nastajanja kako bi se obezbedilo da su adekvatno računovodstveno obuhvaćeni u skladu sa primenljivim okvirom finansijskog izveštavanja.
Nadzor kontrola
32. Kontinuirane nadzorne aktivnosti entiteta su osmišljene da detektuju i isprave sve nedostatke u efektivnosti kontrola nad transakcijama finansijskim instrumentima i u proceni njihove vrednosti. Važno je da se uspostavi adekvatan nadzor i pregled aktivnosti u vezi sa finansijskim instrumentima unutar entiteta. To uključuje:
(a) Treba da se vrši pregled svih kontrola, na primer, nadzor statističkih podataka o poslovanju kao što je broj stavki koje se usaglašavaju ili razlike između interno i eksterno određenih cena;
(b) Potrebne su stroge kontrole informacione tehnologije i nadzor i validacije njihove primene; i
(c) Potrebno je da se obezbedi da informacije koje su rezultat različitih procesa i sistema budu adekvatno usaglašene. Na primer, mala je korist od procesa procene vrednosti ako se dobijeni podaci pravilno ne usaglašavaju sa glavnom knjigom.
33. U većim entitetima, složeni kompjuterski sistemi obično prate aktivnosti u vezi sa finansijskim instrumentima i osmišljeni su tako da se izmirenja vrše u roku dospeća. Složeniji kompjuterski sistemi mogu da generišu automatske unose na račune za kliring u cilju praćenja tokova gotovine i imaju uspostavljene kontrole nad obradom podataka koje za cilj imaju da obezbede da se aktivnosti u vezi sa finansijskim instrumentima ispravno odražavaju u evidenciji entiteta. Kompjuterski sistemi mogu da budu osmišljeni tako da generišu izveštaje o izuzecima kojima se rukovodstvo obaveštava o situacijama kada finansijski instrumenti nisu korišćeni u skladu sa ograničenjima ovlašćenja ili kada izvršene transakcije nisu u granicama koje su odredile odabrane strane. Međutim, čak ni veoma napredan kompjuterski sistem ne može da obezbedi potpunost evidencije o transakcijama finansijskih instrumenata. U skladu sa tim, rukovodstvo često postavlja dodatne procedure kako bi se povećala verovatnoće da će sve transakcije biti evidentirane.
_______________
ISA 540, Revizija računovodstvenih procena, uključujući računovodstvenu procenu fer vrednosti i relevantna obelodanjivanja
ISA 315 (revidiran), Identifikovanje i procena rizika materijalno pogrešnih iskaza putem razumevanja entiteta i njegovog okruženja
ISA 330, Revizorski odgovor na procenjene rizike
ISA 500, Revizijski dokaz
U ovim Napomenama, izrazi "vrednovanje" i "odmeravanje" se koriste kao sinonimi.
ISA 540, paragraf 7(c)
Međunarodni računovodstveni standard (IAS) 32, Finansijski instrumenti: Prezentacija, paragraf 11
Entitet koji ulazi u više transakcija finansijskih instrumenata sa jednom drugom stranom može da napravi jedan glavni aranžman za ukupno poravnanje sa tom stranom. Takav sporazum obezbeđuje jedno poravnanje za sve finansijske instrumente koji su pokriveni sporazumom u slučaju da dođe do neispunjenja obaveze iz bilo kog ugovora.
Hartije od vrednosti podržane aktivom su finansijski instrumenti podržani skupom delova imovine (poznat kao kolateral, kao što su potraživanja po osnovu kreditne kartice ili zajma za kupovinu vozila) i na osnovu kojih i izvodi svoju vrednost i prihod.
Sopstveni kreditni rizik je iznos promene fer vrednosti koji nije pripisiv promenama tržišnih uslova.
ISA 200, paragraf 15
ISA 300, Planiranje revizije finansijskih izveštaja, bavi se odgovornošću revizora za planiranje revizije finansijskih izveštaja.
ISA 540, paragraf 8(a)
Kada je stručnost tog lica u oblasti revizije i računovodstva, bez obzira na to da li je lice unutar ili izvan preduzeća, to lice se smatra delom tima koji radi na angažovanju i podleže zahtevima ISA 220, Kontrola kvaliteta revizije finansijskih izveštaja. Kada je stručnost tog lica u nekoj drugoj oblasti osim računovodstva i revizije, to lice se smatra stručnjakom angažovanim od strane revizora, i primenjuju se odredbe ISA 620, Korišćenje rada stručnjaka angažovanog od strane revizora. ISA 620 objašnjava da je pravljenje razlike između specijalizovanih oblasti računovodstva i revizije i stručnosti u drugoj oblasti, pitanje profesionalnog prosuđivanja, ali ističe da razlika može postojati između stručnosti u metodama računovodstva za finansijske instrumente (računovodstvena i revizijska ekspertiza) i stručnosti u složenim tehnikama procene za finansijske instrumente (stručnost u drugim oblastima osim računovodstva i revizije).
ISA 220, paragraf 14
IESBA-ov Etički kodeks za profesionalne računovođe, paragrafi 210.1 i 210.6
ISA 220, paragraf 18(b), zahteva od partnera u angažovanju da se uveri da su članovi tima koji radi na angažovanju obavili odgovarajuće konsultacije tokom sprovođenja angažovanja, unutar tima koji radi na angažovanju i između tima i ostalih na odgovarajućem nivou unutar ili van firme.
Rad koji obavljaju funkcije kao što su funkcija upravljanja rizikom, funkcija pregleda modela i kontrola proizvoda, takođe mogu biti relevantne.
ISA 540, paragraf (c)
ISA 540, paragraf 2
Videti ISA 240, Odgovornost revizora za razmatranje kriminalnih radnji u reviziji finansijskih izveštaja, za zahteve i smernice u vezi sa faktorima rizika od kriminalnih radnji
ISA 330, paragraf 18
ISA 315 (revidiran), paragraf 6(b), zahteva od revizora da primeni analitičke postupke kao postupke procene rizika od materijalno značajnog pogrešnog iskaza u cilju obezbeđivanja osnove za osmišljavanje i implementaciju odgovora na procenjene rizike. ISA 520, Analitički postupci, paragraf 6, zahteva od revizora da primenjuje analitičke postupke za formiranje ukupnog zaključka o finansijskim izveštajima. Analitički postupci takođe mogu da se primenjuju u drugim fazama revizije.
Paragrafi 11-12 i 22-23 standarda ISA 330 sadrže zahteve koji se odnose na revizora kada se vrše postupci u međuperiodu i objašnjavaju kako se takvi dokazi koriste.
ISA 505, Eksterne potvrde, se bavi revizorovom primenom postupaka eksternog potvrđivanja u cilju pribavljanja revizijskih dokaza u skladu sa zahtevima ISA 330 i ISA 500, Revizijski dokazi. Pogledati takođe, Obaveštenje za osoblje koje se bavi revizijskom praksom, Nova praktična pitanja u vezi sa primenom eksternih potvrda u reviziji finansijskih izveštaja, objavljeno u novembru 2009.
ISA 540, paragraf 8(c)
Kada revizor utvrdi da visoka nesigurnost procene u vezi sa procenom vrednosti složenih finansijskih instrumenata dovodi do značajnog rizika, ISA 540 zahteva od revizora da vrši suštinske postupke i procenjuje adekvatnost obelodanjivanja nesigurnosti procene. Videti ISA 540, paragrafi 11, 15 i 20.
ISA 540, paragraf 15(a)-(b)
ISA 540, paragrafi 12-14
Paragrafi A63-A66 standarda ISA 540 sadrže primere nekih faktora koji mogu da budu relevantni.
Neke usluge određivanja cena mogu da pružaju svojim korisnicima izveštaje u kojima su objašnjene njihove kontrole nad podacima koji se koriste za određivanje cena, to jest, izveštaje pripremljene u skladu sa Međunarodnim standardom angažovanja na osnovu kojih se pruža uveravanje (ISAE) 3402, Izveštaj o uveravanju u pogledu kontrola u uslužnoj organizaciji. Rukovodstvo može da zahteva, a revizor može da razmotri mogućnost pribavljanja takvog izveštaja u cilju sticanja razumevanja o tome kako se pripremaju podaci za određivanje cena i procenjivanja da li su kontrole u organizaciji koja pruža uslugu određivanja cene pouzdane.
ISA 540, paragraf 13(d) opisuje zahteve kada revizor određuje raspon da bi ocenio procenjenu tačku koju je odredilo rukovodstvo. Tehnike procene koje su razvile treće strane i koje koristi revizor mogu u nekim okolnostima da se smatraju radom stručnjaka angažovanog od strane revizora i na njih se odnose zahtevi iz ISA 620.
Videti, na primer, paragraf 15 standarda ISA 540, koji sadrži zahteve koji se odnose na revizorove procene pretpostavki rukovodstva koje se odnose na značajne rizike.
Videti ISA 540, paragraf A107.
ISA 540, paragraf 13(c)
ISA 540, paragraf 13(d)
ISA 705, Modifikacije mišljenja u izveštaju nezavisnog revizora
Videti paragrafe 4 i A2 standarda ISA 200.
ISA 540, paragraf 20, zahteva od revizora da vrši dodatne postupke u vezi sa obelodanjivanjima koja se odnose na računovodstvene procene iz kojih proističu značajni rizici da bi procenio adekvatnost obelodanjivanja njihove nesigurnosti procene u finansijskim izveštajima u kontekstu primenljivog okvira finansijskog izveštavanja.
ISA 260, Komunikacija sa licima ovlašćenim za upravljanje
ISA 540, paragraf 22. Paragraf 4 standarda ISA 580, Pisane izjave, navodi da pisane izjave rukovodstva same po sebi ne pružaju dovoljno adekvatnih revizijskih dokaza o bilo kom od pitanja kojima se bave. Ako revizor nije u stanju da pribavi dovoljno adekvatnih revizijskih dokaza, ovo može da predstavlja ograničenje delokruga revizije koje može da ima posledice po izveštaj revizor (videti ISA 705, Modifikacije mišljenja u izveštaju nezavisnog revizora).
ISA 580, paragraf 13.
Paragraf A80 standarda ISA 540 sadrži primere postupaka koji mogu biti prikladni u datim okolnostima.
ISA 265, Saopštavanje nedostataka u internoj kontroli licima ovlašćenim za upravljanje i rukovodstvu, sadrži zahteve i pruža smernice o saopštavanju nedostataka u internoj kontroli licima ovlašćenim za upravljanje. Ovaj standard objašnjava da nedostaci u internoj kontroli mogu da se identifikuju tokom revizorovih postupaka za procenu rizika u skladu sa ISA 315 (revidiran) ili tokom bilo koje druge faze revizije.
Na primer, ISA 250, Razmatranje primene zakona i propisa u obavljanju revizije finansijskih izveštaja, zahteva od revizora da odredi da li postoji obaveza da se o sumnji ili identifikovanoj neusklađenosti sa zakonima i i regulativom obaveste strane van entiteta. Pored toga, zahtevi u vezi sa revizorovom komunikacijom sa vršiocima nadzora u bankama i ostalima mogu da budu propisanim zakonom, posebnim zahtevima koji se odnose na nadzor ili formalnim sporazumom ili protokolom.
ISA 402, Revizijska razmatranja u vezi sa entitetom koji koristi uslužnu organizaciju