ODLUKA O UTVRĐIVANJU NAZIVA ULICA I DRUGIH DELOVA NASELJENIH MESTA NA TERITORIJI GRADSKE OPŠTINE ČUKARICA - CENTRALNI DEO ("Sl. list grada Beograda", br. 13/2019 i 23/2019 - ispr.)

Član 1

Ovom odlukom utvrđuju se nazivi ulica i drugih delova naseljenih mesta kojima nije određen naziv u skladu sa Elaboratima uličnog sistema Republičkog geodetskog zavoda na teritoriji gradske opštine Čukarica.

Član 2

U naseljenom mestu Čukarica; Centralni deo (matični broj naselja: 70254), utvrđuju se sledeći nazivi ulica:

1. Ulica tuniska - počinje od postojeće ulice Petra Martinovića (kp 13280/16), između kp 13272/3 i kp 13280/26, prolazi kroz kp 13280/107, kp 13280/17, kp 13280/59, kp 13280/55, kp 13280/57, ide duž cele kp 13280/105 i cele kp 13276/8, i završava se kod kp 13276/9, između kp 13280/103 i kp 13276/1, a sve u KO Čukarica.

Obrazloženje: Grad Tunis je podneo inicijativu Gradu Beogradu da jedna ulica u Beogradu bude imenovana po Gradu Tunisu, u činu nastavka tradicionalnog prijateljstva ova dva grada. Naime, Grad Tunis je jednu ulicu u Tunisu, imenovao po Srbiji, odnosno Beogradu.

2. Ulica Žana Sibelijusa - kreće od kp 13305/6, ide duž cele kp 13274/12, kp 13274/7, kp 13280/32, kp 13280/29, i duž cele kp 13280/108, i završava se kod novopredložene Ulice Tuniske (kp 13280/55), između kp 13272/3 i kp 13280/109, a sve u KO Čukarica.

Obrazloženje: Žan Sibelijus (1865-1957) bio je finski kompozitor, koji je poznat i van granica Finske. Sibelijus je rođen u Hemenlini u Velikoj kneževini Finskoj u porodici u kojoj se pričalo švedski. Otac mu je bio doktor Kristijan Gustaf Sibelijus, a majka Marija Karlota Sibelijus (devojačko prezime Borg). Premda su ga znali kao Janea, tokom svojih studentskih dana počeo je da koristi francuski oblik svog imena, Žan, inspirisan vizitkartom svog strica koji se bavio pomorstvom. Još u detinjstvu, ispoljio je veliku ljubav prema muzici. Često je u nastupu ogorčenja što mu majka Marija nije dozvoljavala da se posveti muzici, sa violinom u ruci odlazio u prirodu i tamo svirao. Jedno vreme je studirao pravo, a sa 14 godina počeo je učiti pevanje, a studirao je teoriju, kompoziciju i violinu. U početku su najjače poticaje njegovom stvaranju dale legende iz narodnog epa "Kalevala", no nikada nije unosio u svoja dela narodnu melodiju i ritmiku, već je komponovao u njihovom duhu. Tokom 1891. godine oženio se šest godina mlađom Aino Jarnefelt, iz porodice kompozitora Armasa Jarnefelta i sa njom je u srećnom braku poživeo do kraja života. Godine 1897. dobio je državnu stipendiju, koja mu je omogućila da se u celini posveti komponovanju. Nakon mnogih putovanja po Evropi, stvorio je muzička dela, koja su mu bila više internacionalna, a po stilu klasicistička, sa snažnim uplivom Debisijevog muzičkog impresionizma i tonske rafinisanosti, a isto tako i pod uticajem Evropske pozne romantike, sintetizujući ove tekovine svog vremena i gradeći na njima svoj lični stil. Nakon velikog broja kompozicija, komponovanih u prvom periodu, između 1888. i 1905. godine (vremenski razmak od 17 godina i čak oko 50 numerisanih opusa), Sibelijus donekle smanjuje broj dela koja stvara, a u formalnoj i melodijsko-ritmičkoj strukturi teži sve većoj koncentraciji muzičkog materijala i pročišćavanju ličnog stila. Snažna umetnička ličnost svoje zemlje. Finska nacionalna muzička škola, koju su utemeljili kompozitori kao Frederik Pacijus, Aksel Gabrijel Ingelijus i Robert Kajanus, sa muzičkom harizmom Žana Sibelijusa, stekla je međunarodni ugled i priznanje.

Inicijativu je podnela Ambasada Finske u Beogradu.

3. Ulica Mihaila Šuškalovića - počinje od postojeće Vodovodske ulice (kp 12785/48), seče kp 12785/68, kp 12257/1, kp 12546/1, ide delom duž kp 12257/1, zatim se vraća u kp 12546/1 i ide delom duž iste, zatim ulazi u kp 13985/1, gde se i završava, a sve u KO Veliki Makiš.

Obrazloženje: Mihailo Šuškalović (1861-1931) bio je srpski lekar, nacionalni revolucionar i političar iz vremena borbe za Makedoniju. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu, a medicinski fakultet u Beču. Kao lekar radio je u Varvarinu, Valjevskoj Kamenici i Skoplju. Direkcija istočnih železnica izabrala ga je za svog lekara početkom 20. veka. U Skoplju se zajedno sa Bogdanom Radenkovićem i Mihailom Mančićem posvetio srpskom nacionalno-revolucionarnom radu, osnovavši 1905. skopski odbor srpske četničke organizacije. Nakon oslobođenja 1918. dva puta je biran za narodnog poslanika u skopskom okrugu.

4. Ulica Aleksandra Đorđevića - ulica počinje od postojeće ulice Šavničke (kp 3441/1), seče kp 1857/3, ide duž kp 1858/1, i ulazi u kp 1848/2, gde se i završava, a sve u KO Čukarica.

Obrazloženje: Aleksandar Aca Đorđević (Subotica, 28. jul 1924 - Beograd, 27. april 2005) je bio jedan od najpoznatijih srpskih pozorišnih, filmskih i televizijskih reditelja. Posle sticanja rediteljskog iskustva u Narodnom pozorištu u Nišu gde je radio od 1952. do 1961, kada prelazi da radi u Televiziji Beograd u stalnom angažmanu do 1990. godine. Režirao je drame brojnih autora: Danila Kiša, Aleksandra Popovića, Gordana Mihića, Duška Radovića, Brane Crnčevića, Siniše Kovačevića, Miodraga Stanisavljevića i drugih pisaca. Umro je 27. aprila 2005. godine u Beogradu. Oktobarska nagrada, 1984. Prva nagrada na Holivudskom TV festivalu 1972. za televizijski film Čep koji ne propušta vodu, Nagrada za životno delo RTB 1978. godine.

Inicijativu je pored građana gradske opštine Čukarica podneo i RTS.

5. Ulica Danila Nikolića - počinje od postojeće ulice Momčila Čedića (kp 3452/11), ide duž kp 3453/1, kp 3453/2, seče kp 3453/6, kp 3453/3, kp 2425/1, kp 2425/2, zatim ponovo seče kp 2425/1, prolazi kroz kp 3468/10, ide duž kp 2537/10, zatim ulazi u kp 2538/1, gde se i završava, a sve u KO Čukarica.

Obrazloženje: Danilo Nikolić (Split, 1926 - Beograd, 6. februar 2016[1][2]) bio je srpski književnik. Danilo Nikolić je detinjstvo i mladost proveo na Kosovu i Metohiji. Diplomirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Prvu knjigu pripovedaka, "Male poruke", objavio je 1957. godine, a od knjiga pripovedaka zapažene su još: "Povratak u Metohiju", "Spisak grešaka" i "Provetravanje vladara". Prvi roman objavio je 1989. godine - "Vlasnici bivše sreće", koji je ušao u deset najboljih romana decenije. Objavio antologiju: Poslednje priče pisane rukom, KOS, Beograd, 1986. Za roman "Kraljica zabave" dobio je Nolitovu nagradu, nagradu "Bora Stanković" i nagradu "Branko Ćopić". Dobitnik je i Andrićeve nagrade 1998. godine za knjigu pripovedaka "Ulazak u svet". Dobitnik nagrade "Meša Selimović" za 2001. godinu za knjigu "Jesenja svila", u izdanju "Narodne knjige" iz Beograda.

6. Ulica Dervanova - počinje od postojeće ulice Ratka Resanovića 3.deo (kp 2589/6), ide duž cele kp 2589/1, cele kp 2589/2, seče kp 2589/4, i zatim ulazi u kp 2589/3, gde se i završava, a sve u KO Čukarica.

Obrazloženje: Dervan ili Drvan je bio knez Bele Srbije ili Severne Srbije u prvoj polovini 7. veka. Kao knez Srba uz reku Elbu (Labu) Drvan se u franačkim pisanim izvorima spominje u događajima vezanim za 631/32. godinu i to je za sada najstarije pouzdano ime nekog vladara srpskih plemena, a možda i najstariji pouzdani zapis o Srbima uopšte. Srpska plemena se u tadašnjim istoriografskim dokumentima pojavljuju kao "Urbi", "Surbi", "Sorbi", "Zirbi", "Zeruiani", i preduzimala su vojne upade u granične oblasti Saksonije i Tiringije.

7. Ulica Ogista Bopa - počinje od postojeće ulice Ratka Resanovića na kp 2339/1, ide delom duž iste, zatim kod kp 2374 skreće u kp 2338/1, gde se i završava, pored kp 2367, a sve u KO Čukarica.

Obrazloženje: Ogist Bop (26. jula 1862 - 17. maja 1921), francuski diplomata u Srbiji. Veoma dobro je bio upućen u našu istoriju. Sa našom vojskom prešao Albaniju i do kraja ostao naš bliski prijatelj. Njegov objavljeni ratni dnevnik nam pomaže da bolje sagledamo celu stvar Velikog rata na našim prostorima.

8. Ulica Laze Ristovskog - počinje od postojeće ulice Časlava Veljića (kp 3468/9), seče kp 2562/4, kp 2562/3, ide duž cele kp 2562/1, i završava se kod novopredložene Ulice Vujadina Boškova (kp 3457/1), a sve u KO Čukarica.

Obrazloženje: Laza Ristovski (Novi Pazar, 23. januar 1956 - Beograd, 6. oktobra 2007) bio je jugoslovenski i srpski muzičar koji je najpoznatiji po radu u grupama "Smak" i "Bijelo dugme". Ristovski je Smakom snimio albume: "Smak" (1975); "R. M. Točak" (1976); kao i singlove "Ulazak u Harem" (1975); "Satelit" (1976); i "Ljudi nije fer" (1976); kasnije skupljene na kompilaciji "Ulazak u Harem" (1977). U oktobru 1976, na nagovor Gorana Bregovića, je prešao u "Bijelo dugme", što je odjeknulo poput fudbalskog tran fera. Sa "Bijelim dugmetom" je snimio album "Eto! Baš hoću!". Komponovao je muziku za više domaćih filmova, od kojih su najpoznatiji: Lazar (1984), Sveto mesto (1990), Velika frka (1990), Mrav pešadinac (1993), Paket aranžman (1995), Lepa sela lepo gore i Nečista krv (1996). 1994. godine u saradnji sa Sašom Loknerom, klavijaturistom Bajage i Instruktora, objavio vrlo zapažen album "Naos". Takođe je izdao CD klasične muzike "AVE MARIA", sa operskom pevačicom Dubravkom Zubović. Pratio je na turneji gitaristu Alvina Lija, bivšeg člana grupe Ten jers after.

9. Ulica Ivana Aksakova - počinje od postojeće ulice Časlava Veljića (kp 3468/2), ide celom svojom dužinom kroz kp 2563/1, uz granicu sa susednom kp 2564, i završava se kod novopredložene Ulice Vujadina Boškova (kp 3457/1), a sve u KO Čukarica.

Obrazloženje: Ivan Sergejevič Aksakov (1823-1886) bio je poznati ruski pisac, publicista i jedan od zagovornika sveslovenskog pokreta. Bavio se društveno-političkih radom, literaturom, publicistikom i zauzima posebno mesto u ruskoj kulturi i istoriji. Nekoliko puta bio je hapšen i proganjan zbog svojih političkih stavova i naprednih ideja. Odigrao je veliku ulogu u oslobođenju Srba, Crnogoraca i Bugara od Otomanske imperije.

10. Ulica Novaka Novaka - počinje od postojeće ulice Časlava Veljića (kp 3468/2), ide celom svojom dužinom kroz kp 2565, i završava se kod novopredložene Ulice Vujadina Boškova (kp 3457/1), a sve u KO Čukarica.

Obrazloženje: Novak Novak (1928 - 1995) bio je humorista, novinar i pisac. Novinarstvom je počeo da se bavi 1948. pišući za časopis "Rad". Bio je član Udruženja novinara Jugoslavije, nakon nekoliko godina provedenih u Radio Beogradu od 1957 nalazio se na mestu urednika Humorističkog programa televizije Beograd na kom će ostati do 1988. kada je penzionisan. Novak Novak je svakako najpoznatiji po čuvenoj TV seriji "Pozorište u kući".

Inicijativu je pored građana gradske opštine Čukarica podneo i RTS.

11. Ulica Mitrofana Hilandarca - počinje od postojeće ulice Časlava Veljića (kp 3468/2), ide duž cele kp 2881, seče kp 3457/1, prolazi kroz kp 2886, zatim prelazi u kp 2885, gde se i završava, a sve u KO Čukarica.

Obrazloženje: Mitrofan Hilandarac - kršteno ime Milan Mišulić - rođen je 12. oktobra 1923. godine u selu Ratari, u Šumadiji, od oca Mladena i majke Marice, rođene Ikić. Osnovnu školu je završio u Ratarima, a četiri razreda gimnazije s malom maturom u Kragujevcu. Potom je u Smederevskoj Palanci pohađao više razrede gimnazije. U sedmom razredu ga je prekinuo Aprilski rat 1941. godine. Zbog svog asketskog i podvižničkog života, otac Mitrofan biva u dva maha Protos Svete Gore (1973-1974) i (1993-1994), kao i predstavnik Hilandara u svetogorskoj upravi.

12. Ulica Čedomira Popova - ulica počinje od postojeće ulice Časlava Veljića (kp 3468/2), ide celom svojom dužinom kroz kp 2880, i završava se kod novopredložene Ulice Vujadina Boškova (kp 3457/1), a sve u KO Čukarica.

Obrazloženje: Čedomir Popov (Melenci, 15. mart 1936 - Novi Sad, 8. jun 2012) bio je srpski istoričar, član Srpske akademije nauka i umetnosti i počasni predsednik Matice srpske. Osim u Matici bio je aktivan i u drugim ustanovama nauke i kulture. Pored ostalog bio je predsednik Samoupravne zajednice za naučni rad Vojvodine, a od 1985. do 1989. glavni i odgovorni urednik Jugoslovenskog istorijskog časopisa. Od 1994. do 2002. bio je predsednik novosadskog Ogranka i član Predsedništva i Izvršnog odbora SANU. Rukovodio je mnogim naučnim projektima, a već više od deset godina rukovodilac je kapitalnog projekta Matice srpske Srpski biografski rečnik. U Srpskoj akademiji nauka i umetnosti vodio je radnu grupu za izradu Azbučnika Srpske enciklopedije.

13. Ulica Vujadina Boškova - počinje od kp 2536/1, seče kp 2536/2, ide duž kp 3457/1, i završava se u istoj, između kp 2879 i kp 2883, a sve u KO Čukarica.

Obrazloženje: Vujadin Boškov (Begeč kod Novog Sada, 16. maj 1931 - Novi Sad, 27. april 2014) bivši je srpski fudbaler i fudbalski trener. Sportski centar u Veterniku kraj Novog Sada od 1996. nosi njegovo ime. Igrao je u srednjem redu. Kao igrač je odigrao 57 utakmica za jugoslovensku reprezentaciju. Najveći uspeh kao trener doživeo je 1990. godine kada je osvojio Kup pobednika kupova sa "Sampdorijom". Takođe je 1981. sa Real Madridom došao do finala Lige šampiona. Osim toga je kao trener osvojio prvenstvo Španije, dva puta španski kup, jednom prvenstvo Italije i dva puta italijanski kup, te jednom prvenstvo Jugoslavije. Preminuo je 27. aprila 2014. a sahranjen je tri dana kasnije na groblju u Begeču kod Novog Sada.

14. Ulica Gligorija Jovanovića - počinje od novopredložene Ulice Vujadina Boškova (kp 3457/1), ide duž cele kp 2552, zatim duž kp 2932/3, gde se i završava, a sve u KO Čukarica.

Obrazloženje: Gligorije Gorča Jovanović bio je jedan od četvorice Leskovčana koji su osnovali prvu leskovačku gajtanaru. Gorča se rodio u Leskovcu sredinom 19. veka u imućnoj porodici Janjinih. Po običaju svoga mesta, pošto je "izučio čkolu" kod nekog od leskovačkih daskala, ctypio u službu Tonke Popovića kao pomoćnik u trgovačkoj radnji, i sa svojim gazdom često putovao po Bugarskoj i tamo prodavao užariju i drugu robu, a otuda donosio gajtan i šajak i iste preprodavao po raznim krajevima Balkana. U vreme oslobođenja Južnog Pomoravlja od Turaka (1877/78) Gorča je bio samostalan trgovac sa znatnijim kapitalom. Godine 1884. on je učestvovao u osnivanju prve leskovačke fabrike gajtana, a 1895. u stvaranju ortakluka između članova obeju gajtanara. Učestvovao je i u osnivanju prve leskovačke fabrike za izradu sukna i šajaka, koja je počela da se podiže 1896. godine. Gorča je tada sa jednim od sinova Koste Ilića, Sotirom, koji se pre toga školovao u Ljubljani, putovao u Nemačku i kupio razboje i druge mašine za leskovačku štofaru, koja je vremenom postala rasadnik moderne tekstilne industrije Leskovčana. Godine 1904. Gorča i naslednici pokojnog Antonija Popovića istupili su iz leskovačke matice, otkupili mlin i gajtanaru Mike Jankovića u Grdelici i tu stvorili modernu fabriku vunenih tkanina, gajtana i pletiva. Krajem 19. i početkom 20. veka Gligorije je bio predsednik leskovačke opštine i narodni poslanik. Gligorije Jovanović umro je 1906. godine.

15. Ulica Vojislava Lubarde - počinje od novopredložene Ulice Vujadina Boškova (kp 3457/1), ide duž cele kp 2555, seče kp 3458/1, ide duž cele kp 2930, i završava se kod kp 3474/1, a sve u KO Čukarica.

Obrazloženje: Vojislav Lubarda (Rogatica, 17. jun 1930 - Beograd, 13. oktobar 2013) bio je srpski književnik, romansijer, član Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske i član Senata Republike Srpske. Kao književnik se proslavio romanom "Preobraženje", koji je izdao 1979. Dobitnik je NIN-ove nagrade za najbolji roman 1989. godine, za roman "Vaznesenje". Preminuo je u Beogradu 13. oktobra 2013. godine.

16. Ulica Nikole Rašića - počinje od novopredložene Ulice Vujadina Boškova (kp 3457/1), ide celom svojom dužinom kroz kp 2557, uz granicu sa susednom kp 2897, i završava se kod novopredložene Ulice Lazara Komarčića (kp 3458/1), a sve u KO Čukarica.

Obrazloženje: Nikola Kole Rašić (Niš, 1839 - Niš, 6. avgust 1898) bio je niški četnički vojvoda i jedan od rukovodilaca organizacije Niškog komiteta (odbora) iz perioda Srpsko-turskih ratova (1876-1878), a kasnije i političar u vreme mira.

17. Ulica Stefana Radoslava - počinje od novopredložene Ulice Vujadina Boškova (kp 3457/1), ide celom svojom dužinom kroz kp 2894, uz granicu sa susednom kp 2893, i završava se kod novopredložene Ulice Lazara Komarčića (kp 3458/1), a sve u KO Čukarica.

Obrazloženje: Stefan Radoslav Nemanjić bio je kralj Srba (1227/1228-1233/1234). On je najstariji sin Stefana Prvovenčanog i nasledio je oca verovatno 1227. godine (ili 1228.), a njegova vladavina se okončala između kraja septembra 1233. i početka 1234.

18. Ulica Eugena Savojskog - počinje od novopredložene Ulice Vujadina Boškova (kp 3457/1), ide celom svojom dužinom kroz kp 2892, i završava se kod novopredložene Ulice Lazara Komarčića (kp 3458/1), a sve u KO Čukarica.

Obrazloženje: Eugen Savojski (nem. Eugen von Savoyen; Pariz, 18. oktobar 1663. - Beč, 21. april 1736.) je bio knez, austrijski vojskovođa i državnik. Potomak je sporedne linije savojske kuće. Studirao je matematiku i prirodne nauke. Stupio je u austrijsku vojsku nakon neuspelog pokušaja da bude primljen u francusku armiju. Istakavši se u ratu protiv Turaka kod Beča, Pešte i Beograda i protiv Francuza u Pijemontu postao je general, a 1693. i feldmaršal. Od 1703. do smrti bio je predsednik Dvorskog ratnog saveta. Bio je isto toliko sposoban državnik i političar koliko i vojskovođa, pa je imao veliki uticaj na vođenje poslova u Austriji prve polovine 18. veka.

19. Ulica Filipa Hristića - počinje od novopredložene Ulice Vujadina Boškova (kp 3457/1), ide duž kp 2890, seče kp 2889, kp 3458/1, ide duž cele kp 2904, i završava se kod kp 3474/1, a sve u KO Čukarica.

Obrazloženje: Filip Hristić (Beograd, 15/27. mart 1819 - Menton, Francuska, 29. januar/11. februar 1905) je bio kneževski predstavnik tj. predsednik 17. Vlade Srbije, ministar inostranih dela, ministar prosvete, guverner Narodne banke, stalni ambasador Srbije u Carigradu, Beču, Berlinu i Londonu, počasni član Srpske kraljevske akademije.

20. Ulica Lazara Komarčića - počinje od postojeće Vodovodske ulice na kp 2951/2, ide duž cele kp 2951/4, seče kp 2932/4, i kp 2932/1, ulazi u kp 2932/2 i skreće u istoj, prolazi kroz kp 2932/3, i kp 2930, ide duž cele kp 3458/1, i završava se kod kp 3458/2, između kp 2898/1 i kp 2882, a sve u KO Čukarica.

Obrazloženje: Lazar Komarčić napisao je 1902. prvi srpski naučno-fantastični roman "Jedna ugašena zvezda", koji se uz dramu Dragutina Ilića "Posle milijon godina" (1889) smatra za temelj moderne srpske naučne fantastike. Roman Jedan razoreni um je 1893. nagradila Srpska kraljevska akademija, a zapažena je bila i zbirka pripovedaka "Zapisnik jednog pokojnika". Napisao je i romane "Dragocena ogrlica" (1880), "Dva amaneta" (1893), "Prosioci" (1905). Ovi romani imaju kriminalistički zaplet i spadaju među prve takve vrste na srpskom jeziku. Za razliku od Žila Verna i H. Dž. Velsa gotovo da je potpuno zaboravljen. Društvo ljubitelja fantastike "Lazar Komarčić" neguje naučnu fantastiku i za ime svog društva je uzelo ime jednog od prvih ljudi koji su pisali naučnu fantastiku u srpskim i južnoslovenskim krajevima.

21. Ulica Petra Obradovića - počinje od novopredložene Ulice Lazara Komarčića na kp 2932/1, i ide duž iste uz granicu sa kp 2932/2, zatim ulazi u kp 2935/2, gde se i završava, a sve u KO Čukarica.

Obrazloženje: Petar Obradović (1902-1968) bio je srpski filmski i pozorišni glumac.

22. Ulica Đure Gavele - počinje od novopredložene Ulice Lazara Komarčića (kp 3458/1), ide celom svojom dužinom kroz kp 2910, i završava se kod kp 3474/1, a sve u KO Čukarica.

Obrazloženje: Đuro Gavela (Bosanski Petrovac, 17. avgust 1907 - Beograd, 2. februar 1978) Filozofski fakultet završio je u Beogradu 1932. Od 1929. bio je činovnik Ministarstva prosvete, od 1945. urednik u izdavačkom preduzeću Prosveta a od 1949 upravnik Dositejeva i Vukova muzeja u Beogradu. Književni rad je počeo poezijom, sarađujući u većem broju predratnih časopisa. Posle je prešao na kritičku prozu, objavivši u "Književnosti", "Književnim novinama", "Savremeniku" i "Politici" više članaka i eseja. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

23. Ulica Ljubiše Glišića - počinje od postojeće Vodovodske ulice (kp 3406/3), seče kp 2531/6, kp 2531/5, ide delom duž kp 2531/1, skreće u kp 2535/2 i ide delom duž iste, zatim ide kroz kp 2534/1, skreće kod kp 2952/1, ide kroz celu kp 2952/4, i celu kp 2952/7, i završava se kod kp 2952/5, a sve u KO Čukarica.

Obrazloženje: Ljubiša Glišić bio je biolog, učesnik Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, profesor i dekan Filozofskog fakulteta i prvi dekan PMF-a u Beogradu, prorektor Univerziteta u Beogradu i nosilac Albanske spomenice.

24. Ulica savska - novopredložena ulica je produžetak postojeće Savske ulice (matični broj:791113035139), koja kreće od kp 7639/1 i ide delom duž iste, uz granicu sa susednom kp 7640, zatim prolazi kroz kp 7640, vraća se u kp 7639/1, zatim prolazi kroz kp 3488/1, ide delom duž kp 3483/1, prolazi kroz kp 2518/1, kp 2518/3, seče kp 3406/63, i završava se kod postojeće Vodovodske ulice na kp 3406/3, a sve u KO Veliki Makiš.

25. Ulica Bore Stankovića Makiš - novopredložena ulica je produžetak postojeće ulice Bore Stankovića Makiš (matični broj: 791113029015), počinje u kp 1138, seče kp 7641/1, prolazi kroz kp 1190/2, seče kp 1193, kp 1192, kp 1197, kp 7578/2, kp 1198/1, kp 1219/1, kp 1218/1, kp 1217/1, kp 1216/1, kp 1215/1, kp 1214, kp 1213, kp 1212, kp 1211, kp 1210, zatim prolazi kroz kp 1201/1, kp 7639/1, kp 2212, kp 2213/1, kp 2257/2, kp 2258, kp 2264/2, seče kp 2270, kp 7578/3, kp 2185, kp 2184, kp 2183, kp 2182, kp 2181 (sve u KO Veliki Makiš), zatim prolazi kroz kp 7552/1, kp 2276, kp 2280/1, ide delom duž kp 2279/1, seče kp 2279/2, i završava se kod postojeće Savske ulice na kp 2173/1, a sve u KO Železnik.

26. Ulica Miloša Bajića - počinje od postojeće ulice Braće Mitrovića na kp 2050/1, prolazi kroz kp 2060/1, kp 2060/2, kp 2060/3, seče kp 2057/1, kp 2057/3, kp 2057/6, kp 2099/4, kp 2099/1, prolazi kroz kp 2099/1, seče kp 2099/3, prolazi kroz kp 2100/1, kp 2101/1, i ulazi u kp 2103/1, gde se i završava, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Miloš Bajić (1915-1995) rođen je u Resanovcima kod Grahova (BiH). Od 1922. živeo je u Beogradu tu je završio Gimnaziju i Učiteljsku školu. Kao đak objavljivao je likovne priloge i karikature u listovima "Skamija", "Štipavac", "Ošišani jež", "Politika", "Jutarnji list". Od 1935. slikarstvo uči kod Petra Dobrovića. 1937. završio je prvu godinu Umetničke škole u Beogradu u klasi Bete Vukanović. Početkom septembra 1941. stupio je u Valjevski partizanski odred. Oktobra 1942. uhapšen je u Beogradu od strane specijalne policije i interniran u logor Banjica. Septembra 1942. sa Banjice je transportovan u koncentracioni logor Mauthauzen. Tokom zarobljeništva beležio je scene iz života inetrniraca, o čemu je kasnije govorio: "U koncentracionom logoru Banjica, Mauthauzen, Ebenze crtežom sam izazivao sudbinu. Crtao sam olovčicom veličine malog prsta i na papiru kakvog se dokopam. To sam radio tajno, rizikujući život. Crteže sam potom zakopavao u zemlju." Bio je oženjen Danicom, njihov sin je reditelj Darko Bajić. Nakon oslobođenja nastavio je studije na Akademiji za likovne umetnosti u Beogradu. Studirao je u klasama Mila Milunovića, Ivana Tabakovića, Nedeljka Gvozdenovića. Diplomirao je 1949. a posle specijalke kod Marka Čelebonovića postaje jedan od prvih asistenata na ALU gde kao profesor slikarstva radi do penzionisanja 1979. U klasi profesora Bajića studirali su mnogi danas poznati i afirmisani slikari u našoj zemlji i svetu. Bio je član grupe Samostalni (1951-1955) i Decembarske grupe (1955-1960) koje su se svojim modernim izrazom obračunavale sa vladajućim socrealizmom. Prvu samostalnu izložbu imao je u galeriji ULUS-a u Beogradu 1952. (...)on je u svojoj generaciji prvi apstraktni slikar. A biti prvi često je isto što i biti vrednost (Miodrag B. Protić). Učestvovao je u osnivanju umetničke kolonije u Bačkoj Topoli (1953), gde je nastao njegov prvi mozaik velikog formata i obelisk posvećen osvajanju kosmosa. U njegovom kasnijem radu ističu se mnogobrojni mozaici i freske (kompozicije u prostoru) a posebno spomen kosturnica Partizanska nekropola u Resanovcima (1971). 1967. po prvi put izlaže svoj novi ciklus slika velikog formata Mauthauzen, inspirisan autentičnim crtežima nastalim u logoru. Uzbuđenje koje i sada osećamo pred oporim i muškim radovima Miloša Bajića, istinsko je i trajno, kao što su i ove slike trajne baš zato što su istinite (Slobodan Novaković). 1975. objavio je monografiju Mauthauzen 106621.

27. Ulica Miloja Stojanovića - počinje od postojeće ulice Darinke Radović na kp 1667/4, prolazi kroz kp 1665/5, kp 1664/5, seče kp 1459/2, kp 1460/2, ulazi u kp 1460/1 i skreće u istoj, seče kp 1461/1, prolazi kroz kp 1664/1, zatim skreće u kp 1464, i završava se kod kp 1463/1, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Miloje Stojanović bio je srpski oficir, komandant XII puka u Balkanskim ratovima i komandant Drugog gvozdenog puka u Prvom svetskom ratu.

28. Ulica Đorđa Nestorovića - počinje od novopredložene ulice Miloja Stojanovića na kp 1461/1, ide celom svojom dužinom kroz kp 1461/1, i završava se u istoj, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Đorđe Nestorović bio je načelnik Uprave grada Beograda 1893-1894, predsednik Beogradske opštine 1914. godine i Moravski ban. Đorđe B. Nestorović (Požarevac, 1864 - Beograd, 26. jul 1935) je bio načelnik Uprave grada Beograda 1893-1894, predsednik Beogradske opštine 1914. i Moravski ban. Načelnik Uprave varoši Beograda je postao nedelju dana posle Prvoaprilskog državnog udara koji je 1893. sproveo Aleksandar Obrenović, u okviru preuzimanja organa vlasti. Na čelu gradske uprave je bio tokom devet meseci koje je obeležila velika politička nestabilnost. Za to kratko vreme su promenjene čak tri vlade, čiji su predsednici bili Lazar Dokić, Sava Grujić i Đorđe Simić.

29. Ulica Velislava Vulovića- počinje od novopredložene Ulice Miloja Stojanovića na kp 1464, ide delom duž iste, prolazi kroz kp 1465, kp 1481, skreće u kp 1482, prolazi kroz kp 1483, kp 1484, kp 1485, skreće i ulazi u kp 1668/1, ponovo skreće, i završava se kod kp 1668/3, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Velislav Vulović (Beograd, 18. januar 1865 - Beograd, 16. januar 1931) je bio srpski inženjer i političar, predsednik Beogradske opštine, narodni poslanik, ministar građevina i ministar saobraćaja. Godine 1908. izabran je za predsednika Beogradske opštine. Izradio je plan velikih radova po Beogradu, gde su u to vreme započeli veliki radovi na uređenju Beograda, naročito na kanalizaciji, vodovodu i uvedena je prva drvena kaldrma.

30. Ulica Mihajla Markovića - počinje od postojeće ulice Ilije Čalića (kp 2988/1), prolazi kroz kp 2994/2, kp 2994/4, kp 3000/1, kp 3001/3, i ulazi u kp 12327/2, gde se i završava, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Mihajlo Marković okončao studije medicine u Beču, kao vojni stipendista. Prvi je predlagao da se pri lečenju rana uvede jodoformni antiseptički zavoj, pa je njegovim nastojanjem i uveden u vojsci.

Inicijativu su pored građana gradske opštine Čukarica podneli Vojska Srbije i Ministarstvo odbrane.

31. Ulica Dimitrija Gerasimovića - počinje od postojeće ulice Milorada Ćirića (kp 7584/33), prolazi kroz kp 3040/1, kp 3042/1, kp 3042/9, ulazi u kp 3042/5 i skreće u istoj, zatim ide delom duž kp 3042/7, i završava se kod kp 3042/6, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Dimitrije Gerasimović bio je (1855 - 1906) državni pitomac diplomirao medicinu u Beču. Bio je na brojnim sanitetskim dužnostima tokom svoje karijere. Bio je jedan od onih lekara koji su unapredili naš sanitet krajem 19. veka. Objavio je stručnih radova iz medicine i higijene.

Inicijativu su pored građana gradske opštine Čukarica podneli Vojska Srbije i Ministarstvo odbrane.

32. Ulica Vladimira Aleksića - počinje od postojeće ulice Starih Ratnika (kp 3106/9), prolazi kroz kp 3106/1, kp 3107/1, ide duž kp 3107/18, kp 3108/9, i završava se kod kp 3109/9, između kp 3108/8 i kp 3108/5, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Vladimir Aleksić (Banatsko Novo Selo, 23. jul 1872 - Beograd, 24. decembar 1911) bio je srpski pilot i lekar. Potekao je iz trgovačke porodice. Krajem sedamdesetih 19. veka porodica je prešla u Pančevo. Školovan je u Pančevu i Novom Sadu. Studije medicine je završio u Gracu, Habzburška monarhija. Lekarskom praksom počeo je da se bavi 1898. godine po povratku u Pančevo. Vladimir Aleksić je govorio nekoliko svetskih jezika. Bavio se prevođenjem Getea sa nemačkog, a pisao je originalne pesme i novele.

33. Ulica Vladimira Perića - počinje od postojeće ulice Branka Radičevića (kp 7585/10), ide duž kp 7586/23, prolazi kroz kp 3084/2, kp 3083/3, kp 3083/2, kp 3082/11, kp 3082/1, kp 3082/6, seče kp 3082/8, i ulazi u kp 3082/4, gde se i završava, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Vladimir Perić Valter (Prijepolje, 1919 - Sarajevo, 6. april 1945), sekretar Mesnog komiteta KPJ za Sarajevo, jedan od organizatora Narodnooslobodilačke borbe u Sarajevu i narodni heroj Jugoslavije.

34. Ulica Matije Ambrožića - počinje od postojeće ulice Branka Radičevića (kp 7585/8), između kp 3288/3 i kp 3166/12, seče kp 7594/3, ide duž cele kp 7594/1, i završava se kod postojeće ulice Čede Zlatanovića (kp 7593/7), između kp 3299/4 i kp 3157/6, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Matija Ambrožić (24. februar 1889 - 15. jul 1966) je bio pedijatar, profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu. Rođen je u Hrastenicama u Austrougarskoj danas Slovenija, Opština Dobrova - Polhov Gradec 24. februara 1889. Medicinski fakultet je završio u Beču 1918. Po završenom studiranju od 1919. do 1926. radio je u Ljubljani, gde je 1923. organizovao Zavod za socijalno higijensku zaštitu dece sa prvom školom za dečje medicinske sestre u Sloveniji. Godine 1926. se preselio u Beograd gde postaje vanredni profesor na Medicinskog fakulteta, a od 1946. do 1960. redovni profesor pedijatrije na istom fakultetu. Upravnik je Dečje klinike i katedre za pedijatriju Medicinskog fakulteta od njenog osnivanja. Prvi je u nas počeo da se bavi socijalnom pedijatrijom. Sastavio je projekat prvog zakona za zdravstvenu zaštitu majki i dece. Težište svog stručnog, naučnog i organizacijskog rada posvetio je preventivnoj medicini. Objavio je više naučnih i stručnih radova, prvenstveno iz socijalne pedijatrije, o poremećajima u ishrani dece.

35. Ulica Slobodana Smiljića- počinje od novopredložene ulice Matije Ambrožića (kp 7594/1), prolazi kroz kp 3159/7, kp 3159/6, kp 3159/5, kp 3159/1, i završava se kod kp 3159/4, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Za vreme bombardovanja, 18. aprila 1999. godine vodnik Slobodan Smiljić rođen u Beogradu i rezervista Goran Gajić takođe rodom iz Beograda, nalazili su se na mestu operatera osmatračkog radara P-15 komandene baterije 250. raketne brigade PVO. Na borbenom zadatku u blizini sela Petrovčić kod Zemuna, pre 14 godina, prilikom otkrivanja i praćenja neprijateljskih letelica u 2.25h Slobodan i Goran poginuli su kada je protivradarska raketa pogodila direktno kabinu radara u kojoj su se nalazili. Odlikovani su ordenom za zasluge u oblasti odbrane i bezbednosti prvog stepena (Smiljić) i Medaljom za vrline u oblasti odbrane i bezbednosti (Gajić).

36. Ulica Gorana Gajića - počinje od postojeće Ulice avalske (kp 7636/1), između kp 3135/2 i kp 3320/1, ide duž kp 7595/7, kp 7595/1, kp 7595/6, kp 7595/5, seče kp 7595/4, kp 7595/8, ide delom duž kp 7595/3, seče kp 3111/9, kp 7585/21, kp 7585/20, i završava se kod postojeće Ulice Branka Radičevića (kp 7585/8), a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Za vreme bombardovanja, 18. aprila 1999. godine vodnik Slobodan Smiljić rođen u Beogradu i rezervista Goran Gajić takođe rodom iz Beograda, nalazili su se na mestu operatera osmatračkog radara P-15 komandene baterije 250. raketne brigade PVO. Na borbenom zadatku u blizini sela Petrovčić kod Zemuna, pre 14 godina, prilikom otkrivanja i praćenja neprijateljskih letelica u 2.25 časova Slobodan i Goran poginuli su kada je protivradarska raketa pogodila direktno kabinu radara u kojoj su se nalazili. Odlikovani su Ordenom za zasluge u oblasti odbrane i bezbednosti prvog stepena (Smiljić) i Medaljom za vrline u oblasti odbrane i bezbednosti (Gajić).

37. Ulica Jovana Andrejevića - počinje od postojeće ulice Petra Drapšina, između kp 3156/8 i kp 3156/10, prolazi kroz kp 3156/5, ide duž kp 3156/7, i završava se kod novopredložene Ulice Gorana Gajića (kp 7595/1), između kp 3156/5 i 3155/1, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Jovan Andrejević (Novi Sad, 6. oktobar 1833 - Novi Sad, 21. jul 1864) je bio lekar, novinar i jedan od osnivača Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Otac Jovana Andrejevića, Grigorije-Gliša, je bio sveštenik i paroh Saborne crkve, dok mu je majka Persida umrla vrlo rano, tako da je sin nije upamtio. Jovan Andrejević je od malih nogu rastao u dobrostojećoj sredini, koja mu je omogućila da dobije odgovarajuće obrazovanje. Osnovnu školu i prvih šest razreda gimnazije završio je u Novom Sadu. Međutim, požar koji je izbio 1848. godine uništio je Novi Sad, a i mnoge njegove žitelje materijalno, pa i oca Jovana Andrejevića. Jovan je, podučavajući svoje materijalno bogatije drugove, izučio sedmi i osmi razred gimnazije u Temišvaru 1853. godine. Posle završene gimnazije otišao je u Peštu, gde je započeo studije medicine, zatim u Prag i najzad u Beč, gde je doktorirao. Za vreme studija bavio se naučnim radom i došao je do novih rezultata, koje je saopštio stručnjacima preko Izveštaja Bečke akademije nauka pod imenom "Ueber den feineren Bau der Leber". Pored naučnog rada, u toku studiranja aktivno je učestvovao u radu Ujedinjene omladine srpske.

38. Ulica Milana Mijatovića - počinje od postojeće ulice Petra Drapšina (kp 3154/5), između kp 3154/1 i kp 3154/6, ide celom svojom dužinom kroz kp 3154/7, i završava se kod novopredložene Ulice Gorana Gajića (kp 7595/1), između kp 3154/8 i 3154/9, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Potporučnik Milan Mijatović rodom iz Beograda bio je komandir voda u 359. inžinjerijskom bataljonu VJ (iz sastava Korpusa PVO). On je sa svojim vodom na početku agresije priključen 250.rb PVO radi uređenja vatrenih položaja raketnih diviziona. U kasnim posle podnevnim časovima od brujanja građevinske mašine ppor Mijatović nije mogao da čuje avione koji su se pojavili iznad njega. Desetar Milovanović je pokušao da spase život Mijatovića tako što je čuvši avione potrčao prema njemu u nameri da ga upozori o naletu avijacijem, međutim pogođena je mašina u kojoj gine Mijatović a desetar Milovanović gine od parčadi projektila 10-tak metara od mašine. Na mestu pogibije u organizaciji opštine Bogatić i opštinske organizacije SUBNOR-a podignut je 2000. godine spomenik herojima koji su palim u odbrani otadžbine. Odlikovani su Medaljom za vrline u oblasti odbrane i bezbednosti.

39. Ulica Jovana Apostolovića - počinje od novopredložene Ulice Gorana Gajića (kp 7595/1), ide duž cele kp 3152/6, prolazi kroz kp 3152/5, kp 3152/4, i završava se kod kp 3152/1, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Jovan Apostolović (Budim, posle 1730 - Novi Sad, 1770) bio je prvi Srbin doktor medicine. Školovanih lekara Srba nije bilo sve do 12. oktobra 1757. kada je Jovan Apostolović, Srbin iz Budima, u Haleu odbranio doktorsku disertaciju.

40. Ulica Karla Belonija - počinje od postojeće ulice Petra Drapšina (kp 3138/2), ide duž cele kp 3138/3, kp 3137/6, kp 3137/3, i završava se kod novopredložene Ulice Đure Gavele (kp 7595/1), između kp 3140/1 i kp 3137/1, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Karlo Beloni (Ljevice, Slovačka, 1812 - Beograd, 1881) je bio prvi načelnik srpskog vojnog saniteta. Medicinu je završio u Pešti. U Srbiju je došao 1836., gde je služio kao vojni i varoški lekar u Čačku, Karanovcu, Kragujevcu, Ćupriji, Jagodini i Beogradu do penzionisanja 1877. Izradio je i uveo osnovne propise vojnosanitetske službe u srpsku vojsku. Njegovi neobjavljeni Memoari poslužili su kao dokumentarni materijal Vladanu Đorđeviću za njenovu Istoriju srpskog vojnog saniteta.

41. Ulica Ljubomira Đokovića - počinje od postojeće ulice Petra Drapšina (kp 3316/2), ide duž cele kp 3316/1, seče kp 3315/5, prolazi kroz kp 3315/2, kp 3315/1, kp 3315/3, kp 3315/4, i završava se kod novopredložene Ulice Gorana Gajića (kp 7595/7), a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Ljubomir R. Đoković (Radaljevo, Ivanjica, 1897 - Beograd, 1985) je bio stomatolog, lekar i univerzitetski profesor. Osnovnu školu završio je u Prilikama, a pet razreda gimnazije u Čačku. Po izbijanju Prvog svetskog rata, kao đak, sa ocem i stričevima prelazi preko Albanije i stiže na Krf. Posle oporavka, upućen je na školovanje u Francusku gde je u Bordou završio gimnaziju i upisao Filozofski fakultet. Po oslobođenju Srbije vraća se u Beograd, a 1920. godine biva upućen od srpsko- američkog komiteta u Pensilvaniju (SAD), gde je 1924. diplomirao na Stomatološkom fakultetu. Posle završenih studija vratio se u Srbiju i na Medicinskom fakultetu u Beogradu diplomirao 1931. godine. Izvanredno je govorio francuski i engleski jezik. Bio je jedini stomatolog u komisiji za osnivanje Stomatološkog fakulteta u Beogradu i imao za zadatak da organizuje celokupnu nastavu na stomatološkom fakultetu koji se za predkliničku i kliničku nastavu oslanjao na Medicinski fakultet.

42. Ulica Eve Haljecke - počinje od postojeće ulice Petra Drapšina (kp 3319/2), prolazi kroz kp 3319/1 uz granicu sa kp 3320/1, zatim ulazi u kp 3319/6, i završava se kod novopredložene Ulice Gorana Gajića (kp 7595/7), a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Eva Haljecka Petković (1870 - 1947) bile je lekarka, prva ginekološkinja na Balkanu, prva upravnica Odeljenja za porodilje i ženske bolesti u Nišu, borac za prava žena lekara i prva žena koja je izvela carski rez u Srbiji. Ceo radni vek posvetila je stručnom radu i unapređenju medicine, naročito unapređenju ženskog zdravlja. Bila je jedna od najaktivnijih članica Srpskog lekarskog društva u Beogradu i Nišu. Za svoju požrtvovanost i rad na polju medicine, odlikovana je kraljevskim ordenom Svetog Save petog reda (1913), Krstom milosrđa, za negovanje bolesnih i ranjenih tokom i posle rata (1914) i kraljevskim ordenom Svetog Save četvrtog reda (1915). Preminula je 1947. godine.

43. Ulica Dimitrija Jovčića - počinje od postojeće ulice Avalske (kp 7636/1), ide duž cele kp 3503/2, ulazi u kp 3468, skreće kod kp 3472/2, i ide duž granice sa kp 3471, prolazi kroz kp 3466, i završava se kod kp 3465, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Dimitrije Jovčić (Vranje, 1889 - Beograd, 1973), bio je prvi srpski dečji hirurg, akademik SANU, prvi upravnik dečje hirurške klinike u Univerzitetske dečje klinike u Tiršovoj 10 u Beogradu. Kada je 1924. godine u Opštoj državnoj bolnici u Beogradu osnovano Odeljenje dečije hirurgije, prvo je vršio dužnosti zastupnika, a sledeće godine i šefa ovog odeljenja, prvog odeljenja dečije hirurgije y Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Time je on ne samo započeo stvaranje te discipline u ondašnjoj Jugoslaviji već i stvaranje prve škole dečije hirurgije i ortopedije, iz koje će izaći čitav niz specijalista, kasnijih nosilaca te nove discipline, Jugoslovenske dečije hirurgije. Kada su na Medicinskom fakultetu u Beogradu 30-tih godina 20. veka uvideli značaj dečije hirurgije, 1933. godine dr Jovčić je bio izabran za prvog privatnog docenta dečije hirurgije i ortopedije. Pri kraju Drugog svetskog rata dr Jovčić je stupio u jedinice NOB-a i radio je kao hirurg na Sremskom frontu. Posle rata nastavio je rad na Dečijoj hirurškoj klinici. Medicinski fakultet ga je 1946. izabrao za honorarnog nastavnika, a 1947. godine, za "nastavnika po pozivu" i potom za vanrednog profesora dečije hirurgije i upravnika Klinike za dečiju hirurgiju, prve takve klinike y Srbiji i Jugoslaviji. Godine 1953. izabran je za redovnog profesora dečje hirurgije i tako postao prvi redovni profesor ove hirurške specijalnosti u Jugoslaviji. Pored dužnosti na klinici, profesor Jovčić je godinama obavljao i brojne obaveze na Fakultetu, na kome je bio član i predsednik raznih fakultetskih odbora i komisija, član Saveta Medicinskog fakulteta, predsednik Odbora za centralnu biblioteku Medicinskog fakulteta, član fakultetskog Odbora za izgradnju hirurškog bloka, predsednik Komisije za polaganje specijalističkog ispita iz dečije hirurgije i član Komisije za polaganje specijalističkog ispita iz ortopedije i traumatologije.

44. Ulica Janje Mihailovića - počinje od postojeće ulice Petra Drapšina (kp 7593/6), prolazi kroz kp 3475/2, ide duž kp 3475/1, seče kp 3481/1, prolazi kroz kp 3476 uz granicu sa kp 3481/1, ide duž kp 3479, i duž kp 3494, i završava se kod postojeće Avalske ulice (kp 7636/1), a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Janja Mihailović bio je istaknuti srpski arhitekta 19. veka. Bio je desna ruka jednog od najznačajnijih srpskih arhitekata 19. veka Hadži-Nikole Živkovića. U ostavštinu višedecenijskog zajedničkog rada Janje Mihailovića i Hadži-Nikole Živkovića ubrajaju se i zdanja Konaka Kneza Miloša u Topčideru kao i Topčiderska crkva svetih apostola Petra i Pavla.

45. Ulica Rose Šebez - počinje od postojeće ulice Petra Drapšina (kp 7593/2), ide duž cele kp 3482/1 uz granicu sa kp 3523, zatim ulazi u kp 3483, gde se i završava, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Rođena je u Novom Selu na srpskom Kupresu. Pošto su ustaše za vreme Drugog svetskog rata činile masovne pokolje i progone srpskog stanovništva, na području janjske i kupreške visoravni ostalo je mnogo siročadi. Seljanka Rosa Šebez se krila u kanjonu Kupreške reke na kojoj je tada bilo 43 mlina (vodenice). Skupila je stotinu preživele siročadi i brinula se o njima godinu dana. Decu je hranila brašnom iz mlinova. Kada su ustaše saznale da se zajedno sa decom krije, ona je pobegla u šumu. U šumi se krila mesecima, da bi na kraju umrla od gladi 1942. godine.

46. Ulica Vasa Ćukovića - počinje od postojeće ulice Petra Drapšina (kp 7593/2), ide duž cele kp 3524, zatim ulazi u kp 3525, gde se i završava, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Vaso Ćuković (1858-1933) srpski dobrotvor, koji je rođen u Risnu u porodici od osmoro dece. Odlazi u Ameriku 1877. godine sa 19 godina. U San Francisku je postao biznismen. Bio je veoma uspešan. Bio je poznat po darežljivosti. U Jugoslaviji je 1922. osnovao fondaciju u ime svojih roditelja. Fondacija je školovala siromašnu decu. Umro je u Denveru u 75. godini. Iza sebe je ostavio imovinu koja je vredila milione dolara. U Risnu je izgradio bolnicu sa 350 kreveta. Bolnica je bila u ratu oštećena, ali je posle renovirana. Posle Drugog svetskog rata sud u Denveru je odobrio da se iz fonda Vase Đukovića isplati 300.000 dolara za nabavku ambulantnih kola i drugih sredstava za risansku bolnicu. Od ostavštine Vase Đukovića izgrađen je i dom kulture srušen u zemljotresu 1979. godine

47. Ulica Janka Šafarika - počinje od postojeće ulice Petra Drapšina (kp 7593/15), između kp 4023/1 i kp 4022/2, ide celom svojom dužinom kroz kp 4023/2, i završava se u istoj, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Janko Šafarik (Kiškereš, 14. novembar 1814. - Beograd, 18. jul 1876.) je bio naučnik, lekar, numizmatičar, muzeolog i bibliotekar. Po narodnosti je bio Slovak, rođen u mađarskom mestu Kiškereš u peštanskoj županiji. Postao je član i jedan od obnovitelja Društva srbske slovesnosti u Beogradu. Godine 1862. Janko je podpredsednik Društva, a 1866. godine se javlja kao njegov sekretar i kasir. Kao upravnik Narodne biblioteke, izabran je Šafarik napokon 1869. godine, za predsednika Srpskog učenog društva. U stručnom društvenom časopisu "Glasniku društva srpske slovesnosti" Šafarik će objaviti mnogo stručnih članaka. Od početka rada Jugoslovenske akademije u Zagrebu, od jula 1867. godine, dr Janko Šafarik je njen dopisni član.

48. Ulica Nikole Ćuka - počinje od postojeće ulice Petra Drapšina (kp 7593/2), seče kp 3996, zatim ulazi u kp 3995, skreće i ide duž granice sa kp 3994, i završava se u kp 3995, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Nikola Ćuk bio je jedan od osnivača Srpskog privrednog društva "Privrednik", njegov veliki dobrotvor i član Patronata, a posle Prvog svetskog rata i potpredsednik Privrednika. Na početku rada "Privrednika", u periodu između 1990. i 1902. godine, ustupio je svoj vinograd u blizini Zagreba na korišćenje "Privredniku" kao svojevrsno prihvatilište, odakle je preko 2.000 pitomaca poslano na obučavanje na razne zanate i trgovinu. Pomagao je i pri osnivanju i radu Saveza srpskih zemljoradničkih zadruga, Zagrebačke berze, Osiguravajuće zadruge "Kroacija"i mnogih drugih privrednih ustanova u Zagrebu. Bio je cenzor Narodne banke, Državne hipotekarne banke. Obavljao je dužnost konzula Kraljevine Grčke u Zagrebu. Kao kum i jedan od najbližih saradnika Vladimira Matijevića Ćuk je značajno doprineo privrednom podizanju i jačanju srpske privredne omladine u Hrvatskoj i Slavoniji. Za vreme Prvog svetskog rata, zajedno sa suprugom Jelenom, pomagao i zbrinuo je veliki broj ratne siročadi.

49. Ulica Enrika Paćija - počinje od postojeće ulice Braće Lukića na kp 4058, ide delom duž iste, ulazi u kp 7542/14, skreće i ide delom duž iste, zatim ide duž cele kp 4016, skreće u kp 4015, ide delom duž iste, i završava se kod postojeće ulice Petra Drapšina (kp 7593/2), a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Enriko Paći bio je istaknuti italijanski vajar 19. veka. 1882. godine izradio je spomenik Knezu Mihailu, koji je iste godine i postavljen na današnjem Trgu Republike u Beogradu.

50. Ulica Petra Pešića - počinje od postojeće ulice Petra Drapšina (kp 7593/2), prolazi celom svojom dužinom kroz kp 4013 uz granicu sa kp 4014, i završava se kod kp 7542/14, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Petar Pešić (Niš, 26. septembar 1871 - Beograd, 6. septembar 1944) bio je general srpske vojske, serdar crnogoske vojske a u vojsci Kraljevine Jugoslavije bio je armijski general. Tokom svoje vojne karijere bio je ministar vojni i načelnik generalštaba vojske Kraljevine Jugoslavije. Tokom Balkanskih ratova imenovan pomoćnikom načelnika Štaba 1. armije. Septembra 1912. godine, upućen u Lucern da napravi ugovor vojnoj saradnji sa Crnom Gorom za rat protiv Turske. Maja 1913. godine, upućen u Grčku da sklopi vojnu konvenciju za rat protiv Bugarske a 10. septembra, poslat u Atinu na mesto vojnog izaslanika i na tom položaju se zadržao do 28. jula 1914. godine. Nakon završetka rata, u periodu od januara do septembra, imenovan šefom vojne misije pri jugoslovenskoj delegaciji na Pariskoj mirovnoj konferenciji 1919. godine.

51. Ulica Danila Vladisavljevića - počinje od postojeće ulice Petra Drapšina (kp 7593/2), ide duž cele kp 4006, zatim ulazi u kp 4007, gde se i završava, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Danilo Vladisavljević (1871 - 1923) pripada generaciji arhitekata koji su na prelazu 19. u 20. veka, ostavili značajan pečat u srpskoj arhitekturi. Istaknut doprinos u transformaciji javnog prostora u Beogradu, arhitekta Vladisavljević je pružio kroz pionirski, urbanistički poduhvat u vidu kompleksa Vojne bolnice na Vračaru, a posebno kroz plodotvornu saradnju sa inženjerom Milošem Savčićem prilikom izgradnje kompleksa beogradske klanice, na koje će ovom prilikom biti stavljen poseban akcenat. Potrebno je spomenuti i da je arhitekta Vladisavljević sa inženjerom Savčićem realizovao i višespratne poslovnice Prometnu, Izvoznu banku i Vračarsku štedionicu, a kad je reč o ostalim građevinama javne namene još i saradnju arhitekte Vladisavljevića sa arhitektom Svetozarem Jovanovićem na izgradnji Oficirske zadruge, kao i samostalnu realizaciju hotela Splendid i Union. Arhitekta Danilo Vladisavljević je svojim stilskim pluralizmom značajno doprineo reprezentativnosti gradskog jezgra, koje je krajem XIX i početkom 20. veka sve više poprimalo odlike velikih evropskih centara.

Inicijativu je pored građana gradske opštine Čukarica, podneo i Zavod za zaštitu kulture Grada Beograda.

52. Ulica Nikole Tanurdžića - počinje od postojeće ulice Petra Drapšina (kp 7593/2), prolazi kroz kp 3986, kp 3985, kp 3984, ulazi u kp 3983, skreće i nastavlja duž iste, i završava se kod kp 3952, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Nikola Tanurdžić (Stari Bečej, 4. april 1887 - Novi Sad, 1969) je bio trgovac, zadužbinar i dobrotvor. Otkako je postao imućan, on je po tadašnjim hvale vrednim običajima, rado davao priloge u dobre i plemenite svrhe. Bio je dobrotvor Matice srpske, a pomagao je i Sokolsku omladinu, kao i Novosadsku trgovačku omladinu. Pored svih tih dobročinstava, uz prijatelja Miloša Raletića, Tanurdžić je najzaslužniji za podizanje palate Novosadske trgovačke omladine, preko puta Banovine. Njegovom zadužbinom raspolagalo je Srpsko privredno društvo "Privrednik". Životno delo Nikole Tanurdžića nesumnjivo je krunisano podizanjem prostrane palate koja obuhvata ulice Zmaj Jovinu, Modene i Ilije Ognjanovića. Na licitaciji, 1932. godine, za četiri miliona dinara kupio je plac gde je bila skromna građevina pivnice "Minhen".

53. Ulica Stane Milanović - počinje od postojeće ulice Petra Drapšina (kp 7593/2), ide celom svojom dužinom kroz kp 7599/1, i završava se kod postojeće Avalske ulice (kp 7636/1), između kp 3574 i kp 3819/1, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Stana M. Milanović (Šabac, 1867-Šabac, 1891), bila je veliki srpski dobrotvor. Ona je, testamentom sastavljenim 14. juna 1891. godine, svoju pokretnu i nepokretnu imovinu u Šapcu i mačvanskom selu Belotiću, zaveštala "na više vaspitanje i školovanje ženskog podmlatka". Ubrzo po sastavljanju testamenta, 19. avgusta 1891. godine, umrla je u svojoj 25. godini.

54. Ulica Đorđa Simića - počinje od novopredložene Ulice Stane Milanović (7599/1), ide celom svojom dužinom kroz kp 3829, i završava se u istoj, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Đorđe S. Simić (Beograd, 28. februar 1843 - Zemun, 11. oktobar 1921) je bio srpski političar i diplomata, dva puta predsednik vlade Kraljevine Srbije. Bio je sin Stojana Simića, političara i poslovnog čoveka ustavobraniteljske epohe. Po završenom školovanju u Beogradu, studirao je državne nauke u Berlinu, Hajdelbergu i Parizu. Zaposlio se kao činovnik i Ministarstvu inostranih dela Srbije i bio šef njegovog političkog odeljenja od 1867. do 1882. godine. Od 1882. do 1884. bio je generalni konzul u Sofiji, od 1887. do 1890. poslanik u Sankt Peterburgu i od 1890. do 1894. poslanik u Beču. Jedan je od osnivača Crvenog krsta i njegov dugogodišnji predsednik.

55. Ulica Stevana Smederevca - počinje od postojeće ulice Petra Drapšina (kp 7593/2), ide celom svojom dužinom kroz kp 3933, i završava se kod kp 3932, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Stevan Smederevac (Bavanište, 16. februar 1882 - Pančevo, novembar 1957) bio je lekar. Stevan Smederevac je medicinu završio u Budimpešti 1905. godine i od te godine kreće da radi na polju medicine. Išao je u dva navrata u Švajcarsku zbog specijalizacije, na polju tuberkuloze. U Pančevo dolazi 1912. godine i tu ostaje da radi kao lekar za stalno, pre svega zbog supruge koja je bila iz Pančeva. Bio je veliki humanitarac, lečio je besplatno najsiromašnije građane, u toku balkanskih ratova, lečio je ranjenike i vojnike i za to je odlikovan ordenom Svetog Save.

56. Ulica Dimitrija Sabova - počinje od postojeće ulice Petra Drapšina (kp 7593/2), ide duž cele kp 3917, kp 3913/2, i cele kp 3913/1, i završava se kod kp 7542/14, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Dimitrije Anastasijević Sabov (Neguš 1724. ili 1726. - Sremski Karlovci 1803.) bio je srpski dobrotvor i osnivač Karlovačke gimnazije, najstarije gimnazije u srpstvu.

57. Ulica Đorđa Radaka - počinje od postojeće ulice Avalske (kp 7636/1), između kp 3838 i kp 3847, prolazi celom svojom dužinom kroz kp 7593/2, i završava se kod postojeće ulice Petra Drapšina, između kp 3832 i kp 3892, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Đorđe Đoka Radak (Velika Kikinda, 20. avgust 1823 - Velika Kikinda, 31. januar 1906) bio je veliki dobrotvor i srpski patriota iz Kikinde. Baveći se advokaturom i poljoprivredom stekao je veliko bogatstvo. Kao dobrotvor zaveštao je svoje imanje mnogim srpskim udruženjima. Tako je pomogao Srpskom učiteljskom internatu, izgradnji Srpske ženske učiteljske škole u Velikoj Kikindi, srpskim zanatlijskim kćerima pri udaji, siromašnim učenicima Srbima i mnogim drugim. Književnom fondu Matice srpske zaveštao je oko 100 knjiga među kojima je bilo i jedinih sačuvanih primeraka.

58. Ulica Anke Obrenović - počinje od novopredložene ulice Đorđa Radaka (kp 7593/2), prolazi kroz kp 3878, i kp 3877, i završava se kod kp 3876, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Anka Obrenović Konstantinović (1. april 1821 - 10. jun 1868) je bila član vladajuće porodice Obrenović, ćerka Jevrema Obrenovića i Tomanije. Bila je pisac čiji su prevodi prvi književni radovi neke žene u modernoj, postotomanskoj Srbiji 1836. godine. Poznata je i kao Anka Pomodarka. Bila je isnpiracija za pesmu hrvatskog pesnika Antuna Mihanovića, koji je želeo da se oženi njom kada je imala 16 godina a on 41. U 1860, ona je organizovala jedan od prvih srpskih salona u svom domu u Beogradu. Bila je udata za Aleksandra Konstantinovića sa kojim je imala sina Aleksandra i ćerku Katarinu. U Katarinu Konstantinović je bio zaljubljen knez Srbije Mihailo Obrenović i hteo njom da se oženi. Anka je ubijena zajedno sa Mihailom Obrenovićem na Košutnjaku 1868. godine, dok su njena majka Tomanija i ćerka Katarina preživele ovaj incident. Katarina se kasnije udala za Milivoja Petrovića Blaznavca, pa za Mihaila Bogićevića.

59. Ulica Spasoja Hadži Popovića - počinje od postojeće ulice Čede Zlatanovića (kp 7593/7), između kp 4110/12 i kp 4111/2, ide duž cele kp 4111/1, ide delom duž kp 4110/10, zatim prolazi kroz kp 4038/9 i kp 4039/9, i završava se kod postojeće ulice Vinogradi (kp 7600/3), a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Spasoje Hadži Popović (Buf, 18. avgust 1882 - Bitolj, 3. jul 1926) je bio srpski novinar, dobrotvor, prosvetni radnik. Bio je član dobrotvor Društva Sveti Sava. U Bitolju je 1922. godine pokrenuo list Južna zvezda, čiji je bio direktor i glavni urednik. List je pisao i štitio interese Srba koji su ostali nakon razgraničenja u Grčkoj.

60. Ulica Živorada Pavlovića - počinje od postojeće ulice Petra Drapšina (kp 7593/6), između kp 4038/6 i kp 4039/8, prolazi celom svojom dužinom kroz kp 4038/7, i završava se kod novopredložene Ulice Spasoja Hadži Popovića (kp 4038/9), između kp 4038/4 i kp 4039/8, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Dr Živorad Pavlović (1905, Ljig - 9. novembar 1979, Beograd) bio je poznati dečji lekar. Radio u Beogradu i Zemunu a pred Drugi svetski rat rukovodio Domom za nezbrinutu decu u Zvečanskoj ulici u Beogradu. 1944. radi u vili Živković na obroncima planine Avale i zbegovima gde su se nalazila nezbrinuta deca iz Beograda. Deca su tada, zbog nehigijene i teških prilika, bila u ranama i ojedima usled neodgovarajuće nege. To mu je bio podsticaj da 1947. godine po sopstvenoj recepturi stvori svoje životno delo i ponos naše farmakologije i medicine "Pavlovićevu mast" a potom i "Pavlovićev puder". Po njegovim receptima se pravio i sirup protiv kašlja. Iste godine započinje sa pravljenjem ove masti u apoteci "Veljko Dugošević". Osim u našoj zemlji, mast je dobro prihvaćena u mnogim drugim zemljama koje su bile pogođene ratnim dejstvima, pa čak i u pojedinim prekookeanskim državama.

61. Ulica Gavre Plavšića - počinje od postojeće ulice Vinogradi (kp 7600/3), između kp 4041/1 i kp 4040/6, prolazi celom svojom dužinom kroz kp 4041/4, i završava se kod kp 4018/4, između kp 4040/6 i kp 4041/3, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Hadži Gavra Plavšić (Vukovar, 1849 - Novi Sad, 28. avgust 1937) je bio apotekar, dobrotvor i član Patronata Privrednikovih dobrotvora. Pošto je magistrirao farmaciju nastanio se u Novom Sadu, gde je otvorio apoteku "Kod Sv. Duha", koja je, zahvaljujući njegovoj stručnosti, postala poznata i popularna. Plavšić je uživao glas srpskog rodoljuba i bio je veoma uvažavan među sugrađanima. Bio je jedan od osnivača Srpskog centralnog kreditnog zavoda u Novom Sadu. Ubrajan je među nastavljače rada nekadašnje Ujedinjene omladine srpske. Kako nije imao dece, najveći deo imovine zaveštao je Srpskom privrednom društvu "Privrednik". Ostavio je i nekoliko legata Srpski pravoslavnim opštinama u Novom Sadu, Vukovaru i Beloj Crkvi, kao i Matici srpskoj, Dobrotvornoj zadruzi Srpkinja, Srpskom učiteljskom konviktu, Zadruzi Srba zanatlija i Fondu srpske Velike gimnazije u Novom Sadu.

62. Ulica Jelene Mrnjavčević - počinje od postojeće ulice Vinogradi (kp 7600/13), između kp 4032/1 i kp 4031/2, prolazi celom svojom dužinom kroz kp 4032/2, i završava se u istoj, na granici sa kp 4032/1, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Monahinja Jefimija ili Jelena Mrnjavčević (oko 1350 - posle 1405. godine) bila je kći uglednog vlastelina u državi cara Dušana, kesara Vojihne, a pre zamonašenja bila je žena despota Uglješe Mrnjavčevića. Posle pogibije muža u Maričkoj bici 1371. godine, zamonašila se i prešla u Srbiju. Živela je na dvoru kneza Lazara i tu je bila očevidac kosovskog stradanja, Lazareve smrti, kao i vazalne Srbije koja je poslala vojsku za bitku kod Angore 1402. godine.

63. Ulica Stanojla Petrovića - počinje od postojeće ulice Ilije Stojanovića (kp 7584/18), između kp 4124/6 i kp 4128/2, ide duž cele kp 4127/1, zatim duž cele kp 4127/2, i završava se kod kp 4136, između kp 4133/4 i kp 4134/1, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Stanojlo Petrović (1813 - 1893), je bio državni sekretar kneza Miloša i, zajedno sa svojom suprugom Draginjom, veliki srpski dobrotvor i ktitor. Posle odlaska kneza Miloša sa trona, knez Mihailo, 1840. godine, kapetana Stanojla Petrovića, zbog njegove lojalnosti, proglašava svojim ađutantom i unapređuje ga u čin majora.

64. Ulica Draginje Petrović - počinje od postojeće ulice Braće Lukića (kp 4245/1), između kp 4146 i kp 4141/1, ide duž kp 4145, prolazi kroz kp 4144, seče kp 7542/1, kp 7542/10, kp 4140/5, ide duž cele kp 4098/3, kp 4096/2, kp 4095/2, i završava se kod kp 4093/3, a između kp 4095/1 i 7542/10, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Draginja Petrović (1831 - 1901), rođena Radovanović, je bila supruga Stanojla Petrovića, savetnika knjaza Miloša. Zajedno sa svojim mužem, a kasnije i sama, kao udovica, je bila poznata kao veliki zadužbinar i dobrotvor. Darovala je Manastir Hilandar kao i svoju zadužbinu krstovima posebne izrade. O velikom poštovanju ove nesebične dobrotvorke svedoče istaknute crne zastave u znak žalosti posle njene smrti na zgradi Univerziteta, Bogoslovije, zgradama svih prosvetnih, srednjih i stručnih škola. Čak je određen dvonedeljni raspust svih beogradskih škola. Njenu smrt oglasila su zvona Saborne, Vaznesenjske i Markove crkve, a Dom žalosti koji se nalazio na mestu gde je sad Srpska književna zadruga su posetili Arhiepiskop beogradski i Mitropolit srpski Inokentije, brojni episkopi, sveštenstvo, opštinski činovnici, profesori, i mnogi drugi.

65. Ulica Danice Antić - počinje od postojeće ulice Braće Lukića, ide kroz kp 4075/1 duž granice sa kp 4082/1, skreće i zatim prolazi između kp 4075/3 i kp 4075/2, i završava se u istoj kp 4075/1, pored kp 4075/2, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Danica Antić je rođena u Beogradu, 20. oktobra 1910. godine gde je završila osnovnu školu i gimnaziju. Od početka svog likovnog školovanja imala je za profesore naše najbolje slikare. U Drugoj ženskoj gimnaziji "Kraljica Natalija" joj je profesor bila Zora Petrović, a od 1931 do 1934. usavršava se u privatnoj školi našeg velikog slikara Jovana Bijelića. Studije slikarstva nastavlja na Akademiji likovne umetnosti u Beogradu, a 1938. godine prekida studije u Beogradu i odlazi u Pariz na likovne studije. Tamo provodi dve godine da bi se po izbijanju Drugog svetskog rata vratila u zemlju. Po oslobođenju nastavlja studije likovne umetnosti na Akademiji likovne umetnosti u Beogradu u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića. U periodu od 1952. do 1962. godine, radi kao likovni pedagog a posle 1962. pa do svoje smrti stvara kao slobodni umetnik. U toku svog rada imala je studijska putovanja po Francuskoj, Italiji, Švajcarskoj, Grčkoj, Turskoj, Engleskoj, Škotskoj i Alžiru. Dela Danice Antić se čuvaju u javnim zbirkama: Narodnom muzeju i Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, Spomen zbirci Pavla Beljanskog i Poklon zbirci Rajka Mamuzića u Novom Sadu ali i drugim muzejima i privatnim kolekcijama. Umrla je u Beogradu 14. januara 1989. godine.

66. Ulica Milice Babić Jovanović - počinje od postojeće ulice Ilije Praizovića (kp 5559/1), ide celom svojom dužinom kroz kp 4309, uz granicu sa kp 4311, i završava se u istoj kp 4309, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Milica Babić-Jovanović (Bosanski Šamac, 2. septembar 1909 - Herceg Novi, 24. mart 1968) je bila srpski kostimograf i univerzitetski profesor. Školovala se u Beču (1925-29) u Školi za primenjenu umetnost. Praksu je završila u Parizu, u fabrici tkanina "Rodje" (franc. Rodié). Od 1930. do 1931. predavala je na Višoj ženskoj zanatskoj školi u Beogradu. Od 1. februara 1931. sa prekidima do 1964. je bila kostimograf u Narodnom pozorištu u Beogradu kao prvi školovani kostimograf u srpskom pozorištu, za to vreme opremila je oko tri stotine dramskih, operskih i baletskih predstava. Radila je najviše sa rediteljima Brankom Gavelom, Josipom Kulundžićem, Hugom Klajnom, Rašom Plaovićem, scenografima Vladimirom Žedrinskim, Stanislavom Beložanskim, Ananijem Verbickim i M. Denićem. Bila je na umetničkom usavršavanju u Berlinu od juna 1939. do maja 1941, tada je bila i modni dopisnik "Politike". Od 1934. predavala je na Glumačkoj školi beogradskog Narodnog pozorišta, a posle Drugog svetskog rata bila je profesor kostimografije na Akademiji primenjenih umetnosti i Pozorišnoj akademiji u Beogradu (od 1950). Sarađivala je sa pozorištima u Novom Sadu, Nišu, Šapcu, Zagrebu, Sarajevu, Banjaluci, Skoplju, Dubrovniku i Ljubljani. Na prvoj izložbi pozorišne scenografije 1938. godine u paviljonu "Cvijeta Zuzorić" izlagala je nacrte za 17 scensko-muzičkih dela.

67. Ulica Milice Stojadinović Srpkinje - počinje od postojeće Ulice Radoja Prvulovića (kp 7601/1), ide celom svojom dužinom kroz kp 4300/1, i završava se u istoj, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Milica Stojadinović Srpkinja (Bukovac, 6. jul 1828 - Beograd, 25. jul 1878) je bila srpska književnica. Obrazovala se uglavnom sama, učeći strane jezike i sudelujući u književnom životu. Od njenih pesama objavljenih u tri knjige (1850, 1855, 1869), uspelije su prema zvaničnoj istoriografiji srpske književosti one intimnijeg karaktera. Značajan je njen dnevnik U Fruškoj gori I i II i prepiska sa Vukom Karadžićem i Minom Vukomanović.

68. Ulica Ante Abramovića - počinje od postojeće ulice Radoja Prvulovića (kp 7601/1), ide celom svojom dužinom kroz kp 4295, i završava se u istoj, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Ante Abramović je rođen u Posavskim Podgajcima kod Županje 17. maja 1903. godine. Studije slikarstva počinje u Zagrebu da bi 1928. prešao u Beograd i nastavio studije na Umetničkoj školi u Beogradu kod profesora Ljube Ivanovića, Milana Milovanovića i Ivana Radovića gde je i diplomiraao 1934. godine na nastavničkom odseku. Usavršavanje je nastavio u Parizu 1939. i 1952. a u Italiji 1947. i 1948. godine. Od 1949. bio je profesor crtanja u gimnaziji i Višoj pedagoškoj školi u Beogradu. Bavio se ilustrovanjem knjiga i dečjih slikovnica, slikao je portrete, pejsaže i mrtvu prirodu. Od tehnika je koristio ulje, temperu i akvarel. Njegovi radovi se nalaze u Narodnom muzeju, Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, Spomen-zbirci Pavla Beljanskog u Novom Sadu, kao i Modernoj galeriji u Zagrebu. Umro je u Beogradu 25. maja 1985. godine.

69. Ulica Leposave Miljković - počinje od postojeće ulice Braće Lukića (kp 7601/6), između kp 4408 i kp 4404, ide duž cele kp 4405/1, i cele kp 4407/2, i završava se kod kp 4407/3, između kp 4407/1 i kp 4406, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Leposava Miljković Vitanović (1882 - 1960) prva je leskovčka žena koja je završila dva fakulteta u inostranstvu - filozofski fakultet i studije medicine. Jedan od osnivača i učesnika prve Generalne skupštine ogranaka Srpskog lekarskog društva za leskovčki, vlasotički i jablanički okrug. Kao lekar bila je veliki humanista i dobročinitelj, zbog čega je bila omiljena među sirotinjom jer im je ukazivala lekarsku pomoć, uglavnom bez nadoknade, i rado je odlazila u njihove domove da ih leči i stara se o njihovom zdravlju.

70. Ulica Radoslava Višeslavića - počinje od postojeće ulice Svete Milutinovića (kp 7602/2), prolazi kroz kp 4482/3, kp 4482/6, kp 4480/5, kp 4482/4, ide duž kp 4482/1, i završava se kod postojeće ulice Svete Milutinovića (kp 7602/11), a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Radoslav Višeslavić (gr. Ροδόσθλαβος) je bio jedan od prvih po imenu poznatih srpskih vladara. Vladao je u ranosrednjovekovnoj Kneževini Srbiji, verovatno na početku 9. veka. O njemu je ostala samo kratka beleška vizantijskog cara i pisca Konstantina VII Porfirogenita. Prema ovom izvoru, knez (arhont) Radoslav je bio sin i naslednik kneza Višeslava, odnosno otac i prethodnik kneza Prosigoja.

71. Ulica kneza Vlastimira - počinje od postojeće ulice Svete Milutinovića (kp 7602/11), prolazi kroz kp 4381 i kp 4382, zatim ide duž cele kp 4383/1, i završava se kod kp 4383/2, između kp 4383/7 i kp 4383/3, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Vlastimir (grč. Βλαστίμηρος, pre oko 805. godine - oko 851. godine) prvi je srpski knez (arhont) o kome postoji više podataka u istorijskim izvorima. Po njemu se najstarija srpska vladarska dinastija naziva Vlastimirovići. Sredinom IX veka došao u sukob sa Bugarima koje je predvodio Presijam (836-852), a koji su pokušali da potčine sebi celu Srbiju. Vlastimir je u trogodišnjem ratu uspeo da odbije napade Bugara i sačuva srpsku samostalnost.

72. Ulica Jovana Naka - počinje od postojeće ulice Svete Milutinovića na kp 5706/1, ide delom duž kp 5700/1, zatim skreće i seče kp 5668/4, ide duž kp 5668/3, seče kp 5668/1, ide duž cele kp 5667/3, i završava se kod kp 5667/2, između kp 5674 i kp 5667/1, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Jovan plemeniti Nako od Velikog Semikluša (Veliki Komloš, 16. septembar 1814 - Beč, 19. mart 1889) je bio prvi književni zadužbinar Matice srpske. Studirao je pravo u Pešti. Iako poreklom Cincarin osećao se kao Srbin, što se može videti iz njegovih gestova dobročinstva da pomogne srpsku kulturu, ali i srpsku zajednicu u Ugarskoj. Pod uticajem Teodora Pavlovića 1833. postaje član Matice srpske, kojoj je 1837. godine zaveštao 5.000 forinti. Ova sredstva su iskorišćena za osnivanje prve književne zadužbine u srpskom narodu. Iz fonda ove zadužbine u periodu od 1846. do 1913. godine nagrađena su 23 književna dela. Njihova tematika je obuhvatala prozu i poeziju, prevode svetske književnosti i filozofskih dela, kao i literaturu vezanu za religiju. Od samog osnivanja Matice se interesovao za njen rad, a od 1837. prisustvuje sednicama i učestvuje u radu Odbora Matice. Protivio se preseljenju Matice iz Pešte u Novi Sad. Matica mu je odavala priznanje kad god je za to bilo prilike, pa je tako povodom proslave stogodišnjice rođenja Save Tekelije, 1871. godine, nagrađen srebrenom Matičinom medaljom, a ubrzo po seobi Matice u Novi Sad (1864) portret Jovana Naka, zajedno sa portretima drugih dobrotvora, postavljen je u Matičinim prostorijama.

73. Ulica Lazara Dimitrijevića - počinje od postojeće Niške ulice na kp 5695/3, prolazi kroz kp 5694/1, kp 5693/3, ide delom duž kp 5691/1, prolazi kroz kp 5691/2, i ulazi u kp 5691/3, gde se i završava, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Lazar Dimitrijvić (Beograd, 29. april 1858 - Smederevo 6. avgust 1899), je bio lekar. Učestvovao je kao dobrovoljac bolničar u Srpsko-turski ratu 1876. Posle rata upisao se na Prirodnjački fakultet u Jeni. Ubrzo je prešao na Medicinski fakultet u Gracu, a potom u Beču. Po diplomiranju vratio se u zemlju i radi kao okružni fizikus u Kragujevcu, Valjevu i Smederevu. Objavio je niz popularnih članaka u Narodnom zdravlju, Srpskom arhivu, Otadžbini i Delu. U svom najznačajnijem delu Kako živi naš narod (Beograd, 1893) prikazao je higijensku zaostalost i medicinsku zapuštenost sela.

74. Ulica Marije Vučetić - počinje od postojeće ulice Milovana Nićiforovića (kp 7604/1), između kp 4634 i kp 4637/1, ide delom duž kp 4636, prolazi kroz kp 4678, i ulazi u kp 4679, gde se i završava, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Marija Vučetić Prita (Seleuš, 16. april 1866 - 1954. Beograd) bila je prva srpska lekarka iz nekadašnje Ugarske, druga u Srpstvu, učesnik albanske golgote i nosilac brojnih odlikovanja. Po završetku studija otputovala je u Beograd, gde je radila u privatnoj ordinaciji. Udala se 1893. godine za doktora i pesnika Nikolu Vučetića iz Šapca, opštinskog lekara sa kojim je jedno vreme obavljala lekarsku praksu u Šapcu. U tom trenutku, na čitavom slovenskom jugu radila je samo još jedna žena lekar dr Draginja Draga Ljočić, Marijin veliki uzor i podrška. Sledilo je Marijino usavršavanja u Beču, u kojem je rodila svoje prvo dete Jelicu, a pet godina kasnije u Beogradu dobila je i drugu kćer Dušicu. Kada su počeli Balkanski ratovi, zamenjivala je muža dok je on bio na frontu, na radnom mestu opštinskog lekara. Njena požrtvovanost kao lekara i patriote najviše je došla do izražaja na početku Prvog svetskog rata. Prvo je radila u bolnici u Kragujevcu smeštenoj u dve velike kasarne XI i XII pešadijskog puka, prepune srpskih vojnika i zarobljenika obolelih od pegavca.

75. Ulica Miloša Milojevića - počinje od postojeće ulice Vuka Karadžića (kp 4575/1), ide duž cele kp 4580/2, kp 4586/3, ide delom duž kp 4586/1, i završava se kod kp 4586/4, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Miloš S. Milojević (Crna Bara, 16. oktobar 1840 - Beograd, 24. jun 1897) je bio srpski nacionalni radnik, književnik i istoričar. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Šapcu i Beogradu. Školovanje je potom nastavio u Kijevu i Moskvi. Godine 1870. postao je profesor gimnazije u Beogradu, da bi od 1873. do 1876. godine, bio upravitelj i profesor drugog odeljenja beogradske Bogoslovije. Aktivno je učestvovao u srpsko-turskim ratovima 1876-1878. Za profesora i direktora gimnazije u Leskovcu postavljen je 1881. godine. Godine 1890. postavljen je za upravitelja Svetosavske večernje bogoslovsko- učiteljske škole. Bio je i upravnik Svetosavske večernje škole (1891−1893). Penzionisan je 1893. godine. Preminuo je 1897. godine u Beogradu.

76. Ulica Anastasije Spasić - počinje od postojeće ulice Nebojše Markovića na kp 4550/2, prolazi kroz kp 4550/1, kp 4549/1, i skreće u kp 4546/1, gde se i završava kod kp 4547/3, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Anastasija Naka Spasić (Oršava, 31. decembar 1864 - Beograd, 13. oktobar 1953) bila je dobrotvor, humanitarni radnik, pokretač, inspirator i učesnica većine značajnih inicijativa za pružanje pomoći u Srbiji, u prvoj polovini 20. veka. Za života nikad nije stvarala humanitarne fondove, jer se plašila da će se ti fondovi nacionalizovati, već je narod darivala samo onim što je imala. Anastasija je pod uticajem muža i prve komšinicije i prijateljice Drage Ljočić, razvila svoj humanitarni radi. Pored mnogobrojnih darivanja Nikole Spasića, po nagovoru svoje supruge Anastasije on je zakupio zgradu Uprave monopola, današnju zgradu Filološkog fakulteta u Knez Mihailovoj ulici i od nje pravi bolnicu. U zgradi pored lekara, radile su Draga Ljočić i Anastasija Spasić, kao glavna bolničarka i njeni sestrići Marija Mata Popović i Nikola Terzić. Sva hrana za ranjenike i bolesnike pripremala se u kunjihi Anastasije Spasić, a za to delo Spasićeva je odlikovana ordenom Kraljevina Srbije, Krstom milosrđa. Nakon završetka rata i uspostavljanja mira u Srbiji, Anastasija je sav bolnički materijal sa lekovima poklonila Crvenom krstu. Nedugo nakon toga, početkom Prvog svetskog rata, gde je Spasićeva pružila svu neophodnu pomoć, ranjenim licima. U dogovoru sa Anastasijom, Nikola Spasić je svoj dom u Knez Mihailovoj ulici br. 33 predao Srpskon narodnom invalidskom fondu Sveti Đorđe. Nikola Spasić preminuo je na Krfu 1916. godine, a njegove posmrtne ostatke u Beograd, preneli su Anastasija i njen brat Milan Lujanović.

77. Ulica Anđelije Stančić - počinje od postojeće ulice Đure Jakšića (kp 7627/1), između kp 5326 i kp 5344/1, ide duž cele kp 5332/1, kp 5332/3, kp 5332/4, kp 5332/2, seče kp 5340/1, kp 5340/6, kp 5334/4, i ulazi u kp 5334/1, gde se i završava, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Anđelija Stančić (Šid, 1865 - Beograd 1955) je srpska književnica, učiteljica, učesnica Prvog svetskog rata, dobitnica je Krsta milosrđa i Ordena Svetog Save, koji je odbila da primi. Kao mlada učiteljica je sa velikom strašću podučavala đake, ali je odlučila da se posveti i naučnom radu. Već 1912. godine napisala je "Raspored rada u prvom razredu osnovne škole", da bi 1929. objavila vredno delo "Najstariji jezik Biblije: ili jedan od najstarijih kulturnih naroda". Anđelija je istraživala poreklo srpskog naroda, navodeći dokaze da se u Bibliji nalaze elementi srpskog jezika, kao što se u opisu vere, života i običaja biblijskih ličnosti, često nalaze elementi vere i načina života Srba. Po izbijanju Prvog svetskog rata dobrovoljno je otišla na front, gde je pomagala ranjenim vojnicima.

78. Ulica Stevana Dimitrijevića - počinje od postojeće ulice Gradine (kp 5407/1), prolazi kroz kp 5419/1, zatim ulazi u kp 5446/1, skreće i prolazi pored kp 5446/2 i kp 5446/4, i završava se kod iste, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Stevan M. Dimitrijević (Aleksinac, 10/22. januar 1866 - Beograd, 24. novembar 1953) je bio srpski sveštenik i istoričar. Ukazom kralja Grčke 1937. godine proglašen je počasnim doktorom atinskog Univerziteta. Na Kolarcu u Beogradu 1936. godine promovisan je u počasnog doktora teologije i člana Istorijskog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti. Za vreme službovanja u Skoplju, Solunu, i Prizrenu sakupio je preko 600 rukopisnih i štampanih knjiga Srbulja i poklonio ih Narodnoj biblioteci u Beogradu. Glavni radovi su mu iz istoriografije srpske crkve. Istorijsku građu koju je sakupio po ruskim arhivama i bibliotekama i na Svetoj Gori objavio je u "Spomeniku" Srpske kraljevske akademije 1900, 1903, i 1922. godine. Za vreme prosvetnog i naučnog rada u Skoplju nije zanemario ni nacionalni rad. godine 1904. pod maskom obnove manastira i crkava u Skopskoj Crnoj Gori formira prvu srpsku četu u ovoj oblasti da bi zaštitio narod od bandi albanskih kačaka i četa VMROa. Poklonio je imanje za tehničku školu u Aleksincu, koja se od 2004. po njemu zove Tehnička škola "Prota Stevan Dimitrijević". Umro je u Beogradu 24. novembra 1953. godine.

79. Ulica Eduarda Mihela - počinje od postojeće ulice Gradine (kp 5407/1), prolazi kroz kp 5414, gde se i završava, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Eduard Mihel (Rihlov, 24. jun 1864 - Smederevska Palanka, 24. mart 1915) bio je srpski lekar, patolog, češkog porekla, referent za javnu higijenu pri Sanitetskom odeljenju pri Ministarstvu unutrašnjih dela, redovni člana Glavnog sanitetskog saveta Kraljevine Srbije, jeden od inicijatora za osnivanje Medicinskog fakulteta u Beogradu, član Komisije za polaganje ispita za fizikuse, član Srpskog lekarskog društva i kao vojni lekar učesnik Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata.

80. Ulica Dragoljuba Jeličića - počinje od postojeće ulice Gradine (kp 5407/1), ide celom svojom dužinom kroz kp 5413, gde se i završava, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Dragoljub Jeličić (Kordun, 1902 - Nikšić, 1963), bio je jedan od najmlađih vojnika u Prvom svetskom ratu. Sa jedanaest godina je postao redov, a naredne godine kroz bitke stekao činove kaplara, podnarednika i narednika. U borbama je šest puta ranjavan i tri puta odlikovan Zlatnom medaljom za hrabrost. Bio je glumac i član Udruženja dramskih umetnika Beograda. Posle Drugog svetskog rata vratio se toj ljubavi i nakon Beograda, Jagodine, Skoplja, Tuzle i Rijeke, obreo se u Narodnom pozorištu u Nikšiću.

81. Ulica Pauline Matijević - počinje od postojeće ulice Gradine (kp 5407/1), prolazi celom svojom dužinom kroz kp 5412, uz granicu sa kp 5409, i završava se u istoj kp 5412, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Paulina Matijević (rođ. Lađević; Karlovac, 1861 - Pariz, 1926) je bila velika dobrotvorka, članica Patronata Privrednikovih dobrotvora. Udala se za Vladimira Matijevića 1883. godine. Paulina je jedna od utemeljivača tzv. Krajcaraškog društva (društva srpskih gospođa koje su svakodnevno skupljale sitne dobrotvorne priloge), iz kojeg je nastala prva Srpska škola u Zagrebu. Njenom inicijativom osnovana je Ženska dobrotvorna zadruga "Srpkinja" u Zagrebu, iz koje je proizašao Srpski devojački internat, čiji je zadatak bio vaspitanje ženskog podmlatka.Krajem 1904. godine Srpsko privredno društvo Privrednik je proširio svoju delatnost i na brigu za žensku decu upravo zahvaljujući nastojanjima Pauline Matijević. Sav svoj imetak, akcije Srpske banke u Zagrebu, ostavila je "Privredniku" za večito uzdizanje i unapređivanje siromašne srpske omladine

82. Ulica Panajota Papakostopulosa - počinje od postojeće ulice Žikice Jovanovića - Španca (kp 7626/1), počinje u kp 7626/18, ide duž kp 5458/2, i duž kp 5458/1, gde se i završava, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Panajot Papakostopulos (1820-1879) kao doktor, došao je u Beograd 1853. godine, gde je započeo svoju lekarsku praksu. Avgusta 1853. godine postavljen je ukazom za profesora grčkog jezika u beogradskoj gimnaziji.[5] Krajem školske godine 1854. napustio je Beograd i otišao u Serez (Grčka), gde je naredne tri godine radio kao lekar.[3] Oktobra meseca 1857. godine vratio se ponovo u Beograd, sa suprugom Eftalijom, gde je nastavio da radi kao lekar i profesor u beogradskoj gimnaziji.[6] Na svojim časovima Papakostopulos se trudio da u svojim đacima razvije ljubav prema klasičnoj književnosti i grčkom jeziku. Često bi po čitave časove pričao o srodnosti grčkog i staroslovenskog jezika, o sličnoj istorijskoj sudbini Grka i Srba. [5] Bio je veoma omiljen profesor, kako među kolegama, tako i među đacima. Nadimak mu je bi dobri Papa. Velika otkrića u oblasti medicine učinila su da su lekari morali pronalaziti načine da redovno prate svakodnevne novine u ovoj naučnoj oblasti. Jedan od načina bilo je i osnivanje lekarskih društva, gde su mogli da razmenjuju iskustva, spremaju ili slušaju predavanja. Srpsko lekarsko društvo je osnovano 22. aprila 1872. na inicijativu dr Vladana Đorđevića. Na prvom sastanku osnivačke skupštine bilo je prisutno 15 beogradskih lekara: Panajot Papakostopulos, Aćim Medović, Jovan Mašin, Đorđe Klinkovski, Jovan Valenta, Josif Holjec, Bernard Bril, Sava Petrović, Julijus Lenk, Marko Polak, Vladan Đorđević, Petar Ostojić i zubni lekar Ilija Ranimir. Osnivačima su se ubrzo pridružili još i Josif Pančić i Mladen Janković, koji su prilikom prvog sastanka bili odsutni

83. Ulica Tihomilja Nikolića - počinje od postojeće ulice Žikice Jovanovića - Španca (kp 7626/1), ide celom dužinom kroz kp 5460, gde se i završava, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Tihomilj Nikolić (1832 - 1886) je bio srpski general. Prvi predsednik Prvog beogradskog društva za gimnastiku i borenje. Rodio se u Kragujevcu. Završio je filozofski odsek gimnazije i Vojnu akademiju u Beogradu, a usavršavao se kao artiljerijski potporučnik u Belgiji. Komandant stajaće vojske bio je 1874. godine, 1875. do 1876. godine bio je ministar vojni. Za njegovo vreme napravljene su pripreme za I rat sa Turcima i pod njime je i završen. U II ratu bio je komandant Ibarske vojske koja se istakle na Javoru. Bio je oženjen gospođom Ermilom ćerkom gospodara Jovana Obrenovića. Đeneral Teša je bio jedan od najzaslužnijih i najomiljenijih Srba s kraja devetnaestog veka.

84. Ulica Katarine Popovine Midžine - počinje od postojeće Ulice Žikice Jovanovića - Španca (kp 7626/1), ide celom svojom dužinom kroz kp 5463, i završava se kod kp 7563/1, između kp 5447 i kp 5489, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Katarina Popović rođena je u Novom Sadu u uglednoj porodici Petrović. Zna se da je oko 1844. godine učestvovala u diletantskim pozorišnim predstavama Komoraševe družine, koju je predvodio Konstantin Popović Komoraš. Udala se za njegovog najstarijeg sina, pravnika Dimitrija Popovića - Midžu, zbog čega je dobila nadimak Midžina. Katarina Popović - Midžina priredila je prvi kuvar pisan na narodnom jeziku. Osim recepata, autorka je u knjigu unela savete i uputstva o dekorisanju i serviranju jela, postavljanju trpeza i organizovanju različitih skupova, poput večera, prijema, balova i sl. Knjiga je imala nekoliko izdanja.

85. Ulica Marte Jorgović - počinje od novopredložene Ulice Katarine Popovine Midžine (kp 5463), seče kp 5464, i kp 5482, ide duž cele kp 5465, i završava se kod kp 5468, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Marta Jorgović bila je prva Srpkinja koja je 1755. godine upisala i završila "Prvu srpsku pravoslavnu gimnaziju" u Novom Sadu, koju su do tada pohađali isključivo mladići.

86. Ulica Vladike Platona - počinje od novopredložene Ulice Marte Jergović na kp 5482, ide celom svojom dužinom kroz kp 5482, gde se i završava, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Platon Jovanović, poznatiji kao Sveštenomučenik Platon Banjalučki (Beograd, 29. septembar 1874 - Banjaluka, 5. maj 1941) je bio episkop ohridsko-bitoljski i banjalučki. Episkop Platon je rođen je u Beogradu 29. septembra 1874. kao Milivoje Jovanović. Školovao se u Vranju i Nišu, a potom školovanje nastavio u Beogradskoj bogosloviji. Zamonašio se kao učenik trećeg razreda bogoslovije.Kada je završio bogosloviju rukopoložen je za đakona i prezvitera. Godine 1896. poslat je u Srpsko podvorje u Moskvi gde je nastavio bogoslovsko usavršavanje na Duhovnoj akademiji koju je završio 1901. sa stepenom kandidata bogoslovlja. Kada se vratio iz Rusije, postavljen je za starešinu manastira Rajinovca. Kao profesor službovao je u Aleksincu i Jagodini i za to vreme odlikovan je dostojanstvom sinđela, protosinđela i arhimandrita. U toku Prvog balkanskog rata 1912. arhimandrit Platon je bio brigadni sveštenik, a u Prvom svetskom ratu vojni sveštenik. Kratko vreme bio je administrator Ohridske eparhije. Okupaciju je proveo u Srbiji.

87. Ulica Jelene Kon - počinje od postojeće ulice Stevana Filipovića (kp 7582/13), između kp 4761/2 i kp 4763/3, ide duž cele kp 4762/3, kp 4762/2, kp 4762/1, zatim skreće u kp 4773/2, gde se i završava, između kp 4779 i kp 7563/3, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Jelena Kon, iako nije bila rodom Novosađanka, uspela je da Novosađane svih nacija i veroispovesti okupi oko zajedničke ideje pomaganja deci. Uspela je, tako, da izgradi i "Dom kore hleba" u Novom Sadu, a skulptura majke i deteta koja stoji iznad ulaza urađena je po njenoj zamisli. Stradala je u Drugom svetskom ratu, tokom zloglasne racije.

88. Ulica Milice Ninković - počinje od kp 4790/1, ide duž cele kp 4792/2, kp 4793/2, kp 4794/2, kp 4795/2, kp 4796/2, kp 4797/2, i ulazi u kp 4892, gde se i završava, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Milica Ninković (Novi Sad, 30. januar 1854 - Kragujevac, 18. novembar 1881) bila je srpska feministkinja, pedagog i prevodilac. Na nagovor Svetozara Markovića, posle završene srednje škole, Milica je nastavila školovanje i zajedno sa sestrom Ankom Ninković, upisala Pedagoški fakultet u Cirihu, koji je studirala od 1872 do 1874. godine. Tokom boravka u Cirihu, pored studiranja, Milica je bila na predavanjima i diskusijama o političkim, socijalnim i ekonomskim temama, koje je obrađivala i slala ih Svetozaru Markoviću, a on ih je objavljivao u svom listu Zastava.

89. Ulica Mileve Simić - počinje od postojeće ulice Bore Radojevića (kp 7563/4), prolazi kroz kp 4828/1, kp 4827/1, kp 4826/2, kp 4815/2, kp 4816/2, ide duž kp 4817/3, i ulazi u kp 4869/2, gde se i završava, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Mileva Simić (Novi Sad, 15. februar 1859 - Novi Sad, 1946) je bila srpska učiteljica, književnica i prevodilac. Za rad na polju pedagogije i književnosti, dodeljen joj je orden Orden kralja Aleksandra I stepena. Godine 1871-72, Simići su živeli u Somboru, gde je Pavle Simić radio na ikonostasu, na Crkvi Svetog Georgija. Po dolasku u Sombor, Mileva je sa svojih 12 godina saznala za učiteljsku školu, za koju se izuzetno zainteresovala, zbog velike želje za učenjem, koju je imala još od ranog detinjstva. Sa posebnom dozvolom profesora i katihete Nikole Đ. Vukićevića i dozvolom od Školskog saveta, Milevi je dozvoljeno školovanje u Srpskoj učiteljskoj školi, iako je sa svojih 12. godina bila premlada za upis. Mileva je na polju književnosti krenula da radi 1876. godine. Napisala je nekoliko dela, kao što je Knjiga za narod, u izdanju Matice srpske, šaljivu igru Retka sreća, nagrađenu od strane Matice srpske. Pored književnih radova, dok je radila kao učiteljica, napisala je dve školske knjige, "Kućarstvo" i "Pedagogija", koju su na osnovu procene Školskog saveta svrstane u svim srpskim i učiteljskim školama, širom Srbije". Pored toga, Mileva se oprobala i na polju dečije književnosti. Pored pedagoških književnih pripovedaka za decu, izdatim u listovima "Neven" i "Spomenik", Mileva je napisala je šest dečijih pozorišnih komada, a od njih su "Drugarice" (Sombor), "Dobrovoljni prilozi" (Mostar) i Plaćenik (Novi Sad) objavljeni, dok ostali kao što su Sirotica i pozorišni komad U laži je plitko dno.

90. Ulica Paška Vučetića - počinje od postojeće ulice Bobana Tomovića na kp 4815/2, zatim ide duž cele kp 4815/1, uz granicu sa kp 4816/1, i završava se kod kp 4801, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Početkom 20. veka Paško Vučetić dolazi iz Splita u Beograd i priključuje se umetničkoj grupi "Lada". Godine 1909., dobija prvu nagradu na konkursu za spomenik voždu Karađorđu na Kalemegdanu. Skulpturalna kompozicija sastojala se od figure vile sa barjakom, vojnika, žene sa detetom, Karađorđevog ustanika i guslara, bronzani delovi izrađeni su u Rimu, a sklapani su u Beogradu. Spomenik se prvobitno nalazio na Kalemegdanu u blizini Spomenika zahvalnosti Francuskoj. Svečano otvaranje spomenika usledilo je nakon Drugog balkanskog rata, međutim javnost nije prihvatila spomenik sa simpatijama, nakon čega je doneta odluka da se spomenik ukloni uz obrazloženje da je spomenik oštećen tokom ratova.[2] Tokom balkanskih ratova i Prvog svetskog rata uradio je ciklus "Odbrana Beograda", više crteža sa ratnom tematikom i portrete političara i vojskovođa.[3] U Narodnoj banci Srbije je uradio dekorativnu plastiku, slikanu dekoraciju zidova i svodova. [4] Godine 1911, Paška Vučetića angažuje Đorđe Vajfert da uradi ikonostas za prvobitnu crkvu Svetog Đorđa u Boru. Crkva je zbog proširenja površinskog kopa izmeštena u selo Brestovac kod Bora. Jedina ikona koja je sačuvana od prvobitnog ikonostasa je ikona Svetog Prokopija. Na ikoni su predstavljeni osnivači borskog rudnika Đorđe Vajfert, Franjo Šistek, Ferdinand Gramberg. Sem, slikarstva, skulpture, Paško Vučetić se bavio pedagoškim radom, jedno vreme je radio u Narodnom muzeju.

91. Ulica Radeta Krapovića - počinje od postojeće ulice Bobana Tomovića na kp 4817/3, zatim ide delom duž kp 4817/1, uz granicu sa kp 4816/1, i završava se u istoj kp 4817/1, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Rade Krapović bio je iz stare srpske porodice Krapovića. Dovršivši nauke na koje ga je poslao stric, u vojsci mletačkoj dopre do časti generala. U parnici, koja se vodila između Srba i Grka 1764-76. godine, on je uspešno branio pravoslavno bogosluženje na slovenskom jeziku u crkvi zadarskoj; a 1787. g. bio je glavni ktitor i branilac prava na Crkvicu Svetog Save Osveštenog u Budvi, kojom su se služili pravoslavni Budvani u doba državne vlasti Nemanjića i Balšića.

92. Ulica Đorđa Kode - počinje od postojeće ulice Bobana Tomovića na kp 4869/2, ide delom duž kp 4869/1, i završava se u istoj, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Đorđe (Georgije) Koda (Novi Sad, 9. mart 1811 - Novi Sad, 13. februar 1891) bio je novosadski trgovac, dobrotvor i javni radnik. Prvi je uveo vođenje knjiga u Novosadskoj opštini i bio osnivač i član Novosadske štedionice. Predlog propisa o izdavanju novca za zajmove i Nacrt formulara za obveznice predao je 1864. godine. Bio je član Matice srpske (od 1867) i član njenog Upravnog odbora (1868-1887), član Odbora za izradu "Uputstva o izdavanju novca za zajmove" iz Matičinih fondova i član Odbora za ispitivanje finansijskih mogućnosti za kupovinu kuće za Maticu srpsku.

93. Ulica Stevana Kalembera - počinje od postojeće ulice Stevana Filipovića (kp 7564/1), ide duž cele kp 4845/3, i ulazi u kp 4845/5, gde se i završava, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Stevan S. Kalember (Bjelopolje, Korenica, 10. novembar 1862 - Beograd, 10. april 1946) je bio trgovac, političar i dobrotvor. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu. Trgovinu je izučavao u Vrhovinama, a zatim je radio kao trgovački pomoćnik u Gospiću i Zagrebu. U Korenici je otvorio radnju 1887. godine. Bavio se politikom - kao član Srpske samostalne stranke od 1897. godine bio je stalno biran za poslanika u Srpskom narodno-crkvenom saboru u Sremskim Karlovcima, gde se zalagao za crkveno- opštinsku autonomiju. Jedan je od osnivača Srpske banke i član njenog najužeg rukovodstva. Nalazio se na položajima predsednika Srpske pravoslavne crkvene opštine u Zagrebu i Korenici, potpredsednika Eparhijskog saveta u Zagrebu i člana Patrijaršijskog saveta, kao i predsednika Srpske štedionice u Korenici. Više puta je odlikovan. Bio je blizak saradnik Vladimira Matijevića u Srpskom privrednom društvu "Privrednik", u čijem je radu neposredno učestvovao preko četrdeset godina. Bio je član Patronata Privrednikovih dobrotvora. Zahvaljujući njemu iz Korenička opštine poslano je preko 300 siromašnih đaka u "Privrednik" kako bi se osposobili za zanate i trgovinu.

94. Ulica Jovana Belimarkovića - počinje od postojeće ulice Bore Radojevića (kp 7606/1), prolazi kroz kp 4866/1, kp 4866/3, seče kp 4866/1, ide delom duž kp 4865/8, i završava se kod kp 4858/1, između kp 4865/1 i kp 4864/1, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Jovan Belimarković (Beograd, 1. januar 1827 - Vrnjačka Banja, 16. avgust 1906) je bio srpski general i viši državni službenik. Bio je nastavnik na Vojnoj akademiji u Beogradu 1852-1859. godine, kada je postavljen za vreme druge vladavine kneza Mihaila za direktora Artiljerijske radionice Topolivnice u Kragujevcu gde je ostao do novembra 1861. godine. Bio je sudija Vojnokasacionog suda i predsednik Inženjerijskog komiteta, a od septembra 1881. bio je predsedavajući u Komisiji za organizaciju i nastavu vojske. Bio je i član brojnih komisija za oficirske ispite.

95. Ulica Eufemije Jović - počinje od postojeće ulice Bore Radojevića (kp 7606/1), ide celom svojom dužinom kroz kp 4863/3, i završava se kod kp 4860/1, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Eufemija Jović je rođena 1779. godine u Bečeju, umrla u Bečeju 1861. godine. Bila je narodna dobrotvorka naročito srpske pravoslavne dece. Bez potomstva, ostavila je 283 jutra zemlje i svoj dvorac Srpskoj crkvenoj opštini u Starom Bečeju, da se osnuje zadužbina za vaspitanje srpske siromašne dece pravoslavne vere. U prosvetne i razne humanitarne svrhe ostavila je srpskom narodu ukupno 380 jutara. Zakladama je upravljala Srpska pravoslavna crkvena opština u Starom Bečeju. Osim ove velike prosvetne zadužbine, plemenita baronica je podigla sebi i dve crkve-kapele. Kapela u centru grada podignuta je aprila 1861. godine, iste godine kada baronica umire. U kripti kapele počivaju njeni posmrtni ostaci, da bi kasnije tu bili preneti posmrtni ostaci njenog muža, barona Stevana Jovića.

96. Ulica Jovana Jankovića Lunge - počinje od postojeće ulice Bore Radojevića (kp 7606/1), prolazi kroz kp 4867/3, kp 4867/1, seče kp 4871/2, ide delom duž kp 4871/1, i prelazi u kp 4872/1, gde se i završava, sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Jovan Janković Lunga (Vranje, 1892 - Beograd, 1954) bio je poznati beogradski trgovac, zadužbinar i dobrotvor. Vranju je ostavio zgradu Hirurškog odeljenja Vranjske bolnice i prvi teren za tenis izgrađen još 1924. godine. Postao je ponosni deo grada Vranja koji ne bi smeo da se zaboravi. Jovan Janković Lunga je bio dobar i plemenit čovek. Mislio je ne samo na sebe i svoju porodicu, nego i na druge nevoljnike kojima je pomoć bila potrebna. Kad god je boravio u svom rodnom mestu davao je nesebične priloge za gradsku čitaonicu, crkvu, gimnaziju i siromašne.

97. Ulica Gligorija Jeftanovića - počinje od postojeće ulice Bore Radojevića na kp 7606/1, ide delom duž kp 7606/4 i kp 4875/2, seče kp 4875/1, zatim ulazi u kp 4873 i ide duž granice sa kp 4875/1 i kp 4874, i završava se kod kp 4884, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Gligorije Jeftanović (1840-1927) 1910. je predsedavao skupom srpskih privrednika na kome je dogovoreno osnivanje Srpske centralne privredne banke u Sarajevu koja je osnovana 1912. U više navrata je biran za predsednika srpske crkvene opštine i srpskog školskog odbora u Sarajevu. Dao je pare za osnivanje Srpskog prosvetnog i kulturnog društva "Prosvjeta", za osnivanje srpske škole, izgradnju Saborne crkve u Sarajevu, drugih kulturnih i sportskih društava, a pomagao je i sirotinju. Jedan je od osnivača Srpskog pevačkog društva "Sloga" (1888), čiji je bio prvi predsednik. Za predsednika "Sloge" je izabran i 1895, 1896 i 1898. Vodio je Odbor za podizanje spomenika Simi Milutinoviću Sarajliji.

98. Ulica Janče Jovanovića - počinje od kp 7606/4, prolazi kroz kp 4876/2, ide duž cele kp 4876/1 i cele kp 4877, i završava se kod kp 4879/2, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Janča Jovanović Baldžija (Vranje, 1845- Vranje, 1899) bio je trgovac, kožar i užar. Bio je veliki zadužbinar. Bio je politički angažovan i godine 1893. bio je predstavnik Narodne skupštine Kraljevine Srbije. Janča Jovanović Baldžija je veliki deo svog ogromnog bogatstva ostavio Vranju. Sagradio je hotel u čijem sastavu je bila i pozorišna sala (korišćena za kostim masken balove ondašnjih glumaca Vranja i gostujućih amatera i građanstva varoši). Učestvovao je u izgradnji kasarne, sagradio zgradu pošte, bio inicijator i učestvovao u izgradnji gradskog parka idr. Pored toga što je bio ugledan trgovac, bogat čovek, bio je vrlo društveno aktivan, poslanik i predsednik Opštine Vranje. Baldžija je obeležio jedno vreme na prelazu iz otomankog ropstva u slobodnu Kraljevinu Srbiju. Baldžija je i danas prisutan u gradu, kroz objekte koje je ostavio Vranju i Vranjancima.

99. Ulica Bosiljke Janić - počinje na kp 5223/1, seče kp 5223/2, prolazi kroz kp 5222, kp 5221, kp 5220, kp 5219, kp 5218, kp 5217, kp 5216, kp 5215, i ulazi u kp 5052, gde se i završava, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Bosiljka Janić, rođ. Cincar-Janković, (Ćuprija, 1869 - Beograd, 2. februar 1936) bila je srpska dobrotvorka koja je osnovala tri zadužbine, Zadužbinu Samuila i Goluba S. Janića pri Filozofskom fakultetu i Učiteljskoj školi u Skoplju, Zadužbinu Samuila i Goluba S. Janića pri Srpskoj kraljevskoj akademiji i Fond Sofije Samuila i Bosiljke Goluba S. Janića. Bosiljka je bila udata za Goluba Janića.

100. Ulica Janka Đurđevića - počinje od postojeće Ulice Izvorac na kp 5217, ide celom svojom dužinom kroz kp 5217, uz granicu sa kp 5218, i završava se kod novopredložene Ulice Bosiljke Janić, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Janko Đurđević (Konjska - Hotin, 1828) bio je član Sovjeta u Prvom srpskom ustanku. Rodio se u selu Konjskoj (koji se sada zove Mihajlovac) u Nahiji smederevskoj. Janko je bio savetnik za Smederevačku nahiju 1805-1813. Janko je bio vrlo uvažen čovek i u narodu i među vojvodama. Njega su obično zvali "Sirotinjska majka".

101. Ulica Milete Magaraševića - počinje od postojeće Ulice izvorac na kp 5219, ide celom svojom dužinom kroz kp 5219, gde se i završava, kod novopredložene Ulice Bosiljke Janić, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Mileta Magarašević (Gornji Kovilj, 2. decembar 1905 - Beograd, 24. decembar 2003) bio je profesor i doktor medicinskoh nauka i jedan od pionira Medicinskog fakulteta u Beogradu i zdravstvenog sistema Srbije. Profesor Magarašević je svojim radom podržavao razvoj medicine uopšte ali i reumatologije i onkološke dijagnostike u Srbiji i Jugoslaviji. Sa svojim prvim šefom profesorom dr Stojanom Dedićem, počev od 1947. formirao je stručne medicinske kadrove pri pokretanju Radiološkog instituta u Beogradu tokom perioda 1947-1955. gde je bio i u funkciji pomoćnika Upravnika. Od maja 1946. potvrđen je za asistenta na Katedri za za radiologiju i rendgenologiju. Za docenta je potvrđen 1951, izabran za vanrednog profesora 1955, a za redovnog, 1961, Postao je honorarni profesor od osnivanja Stomatološkog fakulteta 1950. Tokom 1955. sa Radiološkog instituta prelazi na Instituta za radiologiju KBC-a Dedinje, i postaje načelnik.

102. Ulica Dragiše Stanisavljevića - počinje od postojeće ulice Stevana Filipovića (kp 7564/1), ide duž cele kp 5234/4, prolazi kroz kp 5233/5, seče kp 5233/6, zatim ponovo prolazi kroz kp 5233/5, seče kp 5233/1, kp 5233/4, ponovo seče kp 5233/1, i ulazi u kp 5232/1, gde se i završava, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Dragiša Stanisavljević rođen je 1921. godine u Jabučju kod Valjeva, Srbija. Skulpturom se bavio od 1958. godine. Život na selu i vaspitanje u duhu patrijarhalnih načela, zavičajno okruženje stoletnim šumama podstakli su svakako njegov nagon za slobodom i oblikovanjem. Apsolutni je samouk, snažnog osećaja za stilizaciju forme. Umro je 2012. godine u Jabučju.

103. Ulica Miodraga Avramovića - počinje od novopredložene Ulice Dragiše Stanisavljevića na kp 5233/5, ide duž iste, i završava se kod kp 5231/5, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Miodrag Avramović (Čačak, 19. maj 1901 - 19. jun 1974) je bio jugoslovenski i srpski filmski glumac i reditelj. Osnovnu školu i obućarski zanat završio je u Čačku. Naknadno je završio i četiri razreda gimnazije. Umetničku karijeru počeo je kao amater glumac i reditelj u "Abraševiću". Kao profesionalni glumac angažovan je u jednoj putujućoj pozorišnoj trupi 1921. godine. Radio je u mnogim teatrima: Životićevom, u pozorištima u Skoplju, Banjaluci, Sarajevu, Osijeku, Cetinju, Požarevcu, Kragujevcu, Nišu, Pančevu, Zagrebu, Vršcu, Rijeci, Šapcu. U Srpskom narodnom pozorištu je bio angažovan u sezoni 1930./1931. U mnogim pozorištima bavio se i režijom.

104. Ulica Gedeona Dunđerskog - počinje od postojeće ulice Stevana Filipovića (kp 7564/11), ide duž cele kp 4705/2, seče kp 4704/5, prolazi kroz kp 4704/2, zatim ulazi u kp 4703/1, skreće i prolazi između kp 4703/6 i kp 4703/7, i završava se kod kp 7563/1, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Gedeon "Geda" Dunđerski (Srbobran, 1. februar 1875 - Budimpešta, 12. jul 1939) veleposednik, industrijalac, pravnik, bankar, dobrotvor. Kao i drugi Dunđerski, bio je narodni dobrotvor. Slao je vagone hrane u siromašne krajeve u vreme gladnih godina. Matici srpskoj i SNP u Novom Sadu ostavio je značajne legate. Za Univerzitetsku biblioteku u Beogradu kupio je za 320.000 dinara izuzetno bogatu biblioteku novosadskog bibliofila Petra Stojadinovića od 8.000 naslova starih knjiga i poklonio je 1929. godine.

105. Ulica Ilije Kolovića - počinje od postojeće ulice Stevana Filipovića (kp 7564/11), ide duž cele kp 5300/1, ulazi u kp 5301/4, skreće i završava se kod kp 5302/1, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Ilija Kolović bio je doktor i veliki humanista koji je zajedno sa Zorkom Jokanović, medicinskom sestrom, lečio srpske ranjenike u Prvom svetskom ratu.

Inicijativu je pored građana gradske opštine Čukarica podnela i Biblioteka grada Beograda.

106. Ulica Emila Perške - od postojeće ulice Stevana Filipovića (kp 7564/11), seče kp 5299/6, ide delom duž kp 5299/1, prolazi kroz kp 5299/2, ponovo prolazi kroz kp 5299/1, zatim prolazi kroz kp 5299/3, i završava se kod kp 5298/2, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Emil Perška (1897 - 1945) je bivši jugoslovenski fudbalski reprezentativac. Bio je prvi koji je odigrao 10 utakmica za nacionalni tim u prvoj deceniji njegovog postojanja i, nesumnjivo, spadao među najbolje jugoslovenske igrače tog vremena. Međutim, njegova igračka i životna biografija iz raznih razloga verovatno nikad neće biti upotpunjena. Zna se da je poreklom bio Slovak, kasnije novinar i istoričar sporta, ali su mnogi bitni podaci ostali nepotvrđeni, iako je u pitanju jedna od prvih fudbalskih zvezda i profesionalaca na prostorima bivše Jugoslavije.

107. Ulica Evgenija Dumče - počinje od postojeće ulice Stevana Filipovića (kp 7564/11), seče kp 7564/3, ide duž cele kp 5244/2, zatim ulazi u kp 5246/1, skreće i završava se kod kp 5231/6, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Evgenije Dumča (1838 -1917) je bio trgovac, veleposednik i dobrotvor. Evgenije Dumča se oženio 1862. godine Petronelom Blažić, s kojom je osnivao brojne zadužbine. U dugom i srećnom braku nisu imali dece. Po raznim mestima Budimske eparhije podizao je školske zgrade i davao je velike novčane priloge za njihovu izgradnju, pa su ga savremenici smatrali za jednog od "najvećih dobrotvora srpskog naroda s ove strane Save i Dunava". Bio je član Patronata Privrednikovih dobrotvora. Kao pokrovitelj Srpskog privrednog društva Privrednik, Dumča je ovom društvu priložio 52.000 kruna.

108. Ulica Milana Puzića - počinje od postojeće Ulice Stevana Filipovića (kp 7564/11), seče kp 7564/15, ide duž cele kp 5248/1, i završava se kod kp 5247/1, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Milan Puzić (Kruševac, 2. april 1926 - Beograd, 16. novembar 1994) je bio srpski glumac. Puzić je rođen u Kruševcu 2. aprila 1926. godine. Glumom je počeo da se bavi kao srednjoškolac, glumio je u Gradskom narodnom pozorištu u Kruševcu. Od 1946. do 1948. godine je pohađao Dramski studio pri Narodnom pozorištu u Beogradu i studirao na Filozofskom fakultetu. Godine 1946. postaje član Beogradskog dramskog pozorišta, a od 1951. godine Narodnog pozorišta u Beogradu. Filmsku karijeru je započeo ulogom u filmu Jezero 1950, a glavne uloge je tumačio u filmovima Pukotina raja iz 1959. i Čovjek sa fotografije iz 1963. godine. Preminuo je 16. novembra 1994. godine u Beogradu u 69. godini života.

109. Ulica Sofije Dražić - počinje od postojeće ulice Stevana Filipovića (kp 7564/11), seče kp 5250/1, prolazi kroz kp 5250/2, zatim ponovo prolazi kroz kp 5250/1, i ulazi u kp 5250/7, gde se i završava, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Sofija Dražić (1805-1895) bila je narodna dobrotvorka. Ostavila je svoj imetak, kojim upravlja Srpska pravoslavna crkvena opština u Starom Bečeju, za odgoj siromašnih devojaka, srpkinja pravoslavne vere.

110. Ulica Jovana Valente - počinje od postojeće ulice Stevana Filipovića (kp 7564/11), seče kp 5292/2, ide duž kp 5292/1, zatim duž kp 5293, gde se i završava, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Jovan Valenta (Prag, 1826 - Beograd, 7. jun 1887) je bio lekar, doktor medicine i hirurgije, varoški lekar u Smederevu i Beogradu, prvi upravnik bolnice na Paliluli i honorarni profesor Velike škole (Beograd, higijena). Po dolasku u Srbiju 1852. godine, češko ime Jan zamenio je sa srpskim imenom Jovan. U Srbiji je dr Valenta postavljen za okružnog fizikusa prvo u Smederevskom, zatim Rudničkom, a potom u Valjevskom okrugu. Godine 1865. je dr Valenta imenovan za upravnika prve varoške bolnice u Beogradu, koja je osnovana 1841. godine. Sa dr Aćimom Medovićem podstakao je osnivanje Srpskog lekarskog društva u Srbiji 1868. godine. Do osnivanja je došlo ipak kasnije 1872. 1864. godine je objavio knjigu "Nauka o čuvanju zdravlja". Ovu knjigu su pratile još dve: "Higijena - Nauka o čuvanju zdravlja" (1877) i "Zasebna higijena-Dijetetika" objavljena 1881. godine. Korespondentni je član Društva srpske slovesnosti od početka 1862. Redovni je član Srpskog učenog društva (Odseka za nauke prirodoslovne i matematičke) naimenovan leta 1864.

111. Ulica Vase Savića - počinje od postojeće ulice Žikice Jovanovića Španca (kp 7626/1), između kp 5265/1 i kp 5269, ide celom svojom dužinom kroz kp 5268, i završava se kod kp 5271, između kp 5267/1 i kp 5270, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Dr Vasa Savić (Perlez 1893 - Beograd, 2. februar 1939) bio je lekar, istaknuti medicinski stručnjak za plućne bolesti i dugogodišnji upravnik sanatorijuma u Topolšici (Slovenija) u međuratnom periodu. Vasa Savić rodio se u Perlezu 1893. godine. Rano ostavši bez oca, Gimnaziju je završio u Zrenjaninu, da bi nakon toga kao pitomac "Tekelijanuma" nastavio školovanje u Budimpešti. U želji da se specijalizuje za lečenje tuberkuloze, studijski se usavršavao u Švajcarskoj, Engleskoj i SAD. Po povratku u Kraljevinu SHS, postavljen je 1922. za načelnika sanatorijuma u Topolšici i na tom položaju ostao je šesnaest godina. Doselio se 1939. godine u Beograd, gde je bio imenovan za načelnika Odeljenja za ftizioterapiju Opšte državne bolnice. Bio je posvećen borbi protiv tuberkuloze i u međuratnom periodu napisao je niz radova o ovoj problematici (v. dole bibliografiju radova). Sahranjen je na Tomaševačkom groblju. Smrt Vase Savića okupila je veliki broj prijatelja, bivših pacijenata i poštovalaca. Petrovgradski list "Banatska pošta" pokrenuo je inicijativu za prikupljanje pomoći Savićevoj majci koja je živela u teškim materijalnim uslovima. Gradsko veće Petrovgrada donelo je odluku da se Bolnička ulica u tom gradu preimenuje u Ulicu Vase Savića. Majka Vase Savića se, nakon sinovljeve smrti, povukla u petrovgradski manastir Svete Melanije Rimljanke, gde je živela sa ćerkom, monahinjom Petronijom (svetovno ime Vukosava). Tu je prenela Savićevu zaostavštinu. Bolnica za plućne bolesti u Zrenjaninu dobila je ime po dr Vasi Saviću. U Aleji velikana u Karađorđevom parku nalazi se bista dr Vase Savića.

112. Ulica Laze Telečkog - počinje od postojeće ulice Izvorac (kp 7611/3), između kp 5201/4 i kp 5258/1, ide celom svojom dužinom kroz kp 7612/1, i završava se kod kp 7612/2, između kp 6585/1 i kp 6557/2, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Lazap Laza Telečki (Kumane, 1841 - 1873) je bio srpski pozorišni glumac i reditelj. Bio je istaknuti član Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Kada je osnovano pozorište u Novom Sadu, 1861. godine, Telečki postaje glumac. Igrao je uglavnom uloge iz domaćeg repertoara i u prvom periodu njegova aktivnost bila je povremena. Za vreme svoje kratke karijere glumio je i u Beogradu i Zagrebu zajedno sa velikanima glumišta, kao što su: Dimitrije Ružić, Draginja Ružić, Miša Dimitrijević, Ilija Stanojević, Draga Spasić, Milka Grgurova i Pera Dobrinović.

113. Ulica Hristine Dobrović - počinje od novopredložene ulice Laze Telečkog (kp 7612/1), ide duž cele kp 5186/5, cele kp 5186/4, i ulazi u kp 5186/1, gde se i završava, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Hristina Dobrović (1851 - 1910) je bila velika dobrotvorka. Zajedno sa Paulinom Matijević osnovala je Dobrotvornu zadrugu "Srpkinja". Hristina je bila supruga trgovca Isidora Dobrovića. Zajedno s njim tokom života priložila je Srpsko privredno društvo "Privrednik" preko 30.000 kruna. Bila je članica Patronata Privrednikovih dobrotvora.

114. Ulica Đorđa Mihailovića - počinje od postojeće ulice Stevana Filipovića (kp 7564/11), između kp 6547/2 i kp 6548/1, ide duž kp 6547/5, seče kp 6549/5, kp 6549/1, prolazi kroz kp 6547/4, i završava se kod novopredložene Ulice Laze Telečkog (kp 7612/1), a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Đorđe Mihailović, Đoka (Niš, 3. maj 1892 - Niš, decembar 1974) bio je ktitor niškog zdravstva - srpski vojni, civilni i sokolski lekar, učesnik Prvog svetskog rata u kome je sa pripadnicima niške Vojne bolnice prošao Albansku golgotu, a onda u periodu od

1916. do 1918. kao medicinar radio je u bolnicama u Sidi Abdalu i Ferivilu, nedaleko od Bizerte, Tunis. Prvo kao medicinar, a kasnije i kao lekar, Đorđe Mihailović je svojim radom i entuzijazmom dao značajan doprinos srpskoj ratnoj medicini. Kao član Srpskog društva Crvenog krsta i Srpskog lekarskog društva, između dva svetska rata, Mihailović je neprestano radio na razvoju srpskog zdravstva, prvenstveno u gradu Nišu, a potom i u Moravskoj banovini.

115. Ulica Ninka Petrovića - počinje od postojeće ulice Stevana Filipovića (kp 7564/11), seče kp 6555/4, ide duž kp 6555/3, seče kp 6555/1, ide duž kp 6554/1, i završava se kod novopredložene Ulice Laze Telečkog (kp 7612/1), a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Ninko Petrović (Krupanj, 1896 - Beograd, 30. mart 1981) bio je advokat i gradonačelnik Beograda. Rođen u Belotiću 1896. godine, Ninko je osnovnu školu je završio u Belotiću (opština Osečina) a potom je pohađao gimnaziju u Šapcu. Posle završenih šest razreda gimnazije, u jesen 1915. godine mobilisan je u Đačku četu sa kojom se krajem iste godine povukao preko Albanije u Grčku. Posle kraće vojne obuke upućen je na Solunski front, gde je 1916. godine učestvovao u borbama u sastavu Prvog pešadijskog puka Moravske divizije kao podnarednik-đak. Po naređenju iz komande zajedno sa drugim "đacima" upućen je u grčki grad Volos, gde je pohađao sedmi i osmi razred gimnazije i uspešno položio maturski ispit. Ubrzo nakon maturiranja se vratio na Solunski front, i to u momentu najintenzivnijih borbi i njegovog proboja, nakon kojih se konačno posle duže vremena ponovo vratio u Srbiju i rodni kraj. Tokom rata ubijen mu je otac, dvojica starije braće i brat od strica. Uprkos tome, uspeo je završi Pravni fakultet u Beogradu 1922. godine. Bavio se advokaturom i drugim službeničkim poslovima, a 1930. godine bio je jedan od osnivača i ujedno sekretar Udruženja "Solunske đačke čete". U toku Velikog rata Petrović je pisao dnevnik i razne zapise, na čijem sabiranju je radio pred kraj svog života.

116. Ulica Vladanova - počinje od novopredložene Ulice Laze Telečkog (kp 7612/1), seče kp 6606/4, ide duž cele kp 6606/3, i cele kp 6606/1, i završava se kod 6606/2, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Vladin ili Vladan je bio legendarni srpski vladar iz 7. veka, sin kneza Selimira. Vladao je u periodu od između oko 651. i 655. godine do posle 680. godine. U vreme njegove vladavine su se Bugari naseljavalji na Balkansko poluostrvo. Vladin je živeo mirno sa Bugarima do kraja svoje vladavine. Prema svedočenju letopisa "dva naroda - Goti i Sloveni dele zajednički jezik i veru (Stara slovenska vera), zbog čega su dobro vezani jedni sa drugima". Posle smrti Vladina, njegov presto zauzima njegov sin Ratimir.

117. Ulica Božidara Pavićevića - počinje od postojeće ulice Bore Stankovića Makiš (kp 2684), prolazi kroz kp 176, kp 177, seče kp 178/5, kp 178/4, kp 178/3, kp 178/1, kp 2678, kp 311/2, ide delom duž kp 314/3, i završava se kod kp 2679, a sve u KO Veliki Makiš.

Obrazloženje: Božidar Pavićević Longa (Sarajevo, 9. januar 1932 - Beograd, 13. jul 2004) je bio srpski glumac.

118. Ulica Isidora Dobrovića - počinje od postojeće Ulice Bore Stankovića Makiša (kp 2684), ide celom svojom dužinom kroz kp 2680, i završava se u istoj, a sve u KO Veliki Makiš.

Obrazloženje: Isidor Dobrović (1841 - 1914) je bio trgovac, veleposednik, dobrotvor i prvi predsednik Srpskog privrednog društva "Privrednik". Svake godine uplaćivao je Srpskom privrednom društvu Privredniku iznos od 2.000 kruna. Za njegovim primerom poveli su se brojni prijatelji, koji su poklanjali novac i osnivali donacije. Kao učesnik konferencije osnivača Srpske banke u Zagrebu 1894. godine, sazvane povodom osnivanja zagrebačke srpske autonomne škole, predložio je sakupljanje novca, a sam je priložio sredstva u tu svrhu. Bio je u Daruvaru predsednik Srpske pravoslavne crkvene opštine 1899. godine. Podstaknut njenim osnivanjem, zajedno s Krstom Jokanovićem, Jocom Ciganovićem i drugima podigao je 1899. godine srpsku školu u Daruvaru. U svojoj kontinuiranoj pomoći Privredniku, sa suprugom Hristinom, poklonio je dve kuće i veliki broj akcija Srpske banke u Zagrebu u vrednosti od oko četvrt miliona dinara. Kao jedan od najvećih darodavaca bio je član Patronata Privrednikovih dobrotvora.

119. Ulica Stevana Georgijevića - počinje od postojeće ulice Bore Stankovića Makiš na kp 11687, seče kp 224/2, kp 11686, kp 11687, prolazi kroz kp 108, kp 109/1, seče kp 109/4, ide delom duž kp 2673, zatim seče kp 119/1, kp 119/2, kp 119/3, kp 119/4, zatim ide ponovo duž kp 2673, prolazi kroz kp 56/1, i ulazi u kp 57/1, gde se i završava, kod postojeće ulice Obrenovački drum, a sve u KO Veliki Makiš.

Obrazloženje: Stevan Georgijević (Mali Radinci, 28. jul 1863 - Rijeka, 30. novembar 1924) je bio trgovac, posednik i dobrotvor. Izučio je obućarski zanat u Rumi. Kao pomoćnik radio je u Zemunu, Beogradu, Vukovaru, Osjeku, Pešti, Trstu i Beču. Od 1887. godine nastanio se u Rijeci, gde je, zahvaljujući materijalnoj pomoći prote Jovana Šorak Čede, otvorio samostalnu radnju. Kao vredan radnik ubrzo je uspeo da otvori i trgovinu. Njegove radnje bile su prve prodavnice obuće u Rijeci. Zbog svoje patriotske delatnosti bio je hapšen i proganjan od austrijskih vlasti. Testamentom je sav svoj imatak, tri kuće u Rijeci u vrednosti od oko 180.000 kruna, ostavio Srpskom privrednom društvu "Privrednik" gde je član Patronata Privrednikovih dobrotvora.

120. Ulica Ljubice Ravasi - počinje od postojeće Ulice obrenovački drum (kp 11600/2), seče kp 11600/4, prolazi kroz kp 11655, seče kp 11656/1, i ulazi u kp 13864/1, gde se i završava, a sve u KO Veliki Makiš.

Obrazloženje: Ljubica Ravasi (Čenta, 25. avgust 1916 - Novi Sad, 9. mart 1995) je bila jugoslovenska i srpska filmska i pozorišna glumica.

121. Ulica Save Vukovića - počinje od postojeće ulice Obrenovački drum (kp 11600/2), seče kp 11600/3, kp 12635/3, kp 12649, zatim seče kp 12648/2, kp 12648/1, kp 12634/4, prolazi kroz kp 12619/1, i ulazi u kp 12617/1, gde se i završava, a sve u KO Veliki Makiš.

Obrazloženje: Sava Vuković (Mostar, 1737 - Novi Sad, 1810) je bio srpski trgovac, dobrotvor i osnivač Srpske pravoslavne velike gimnazije u Novom Sadu. Sumu od 20.000 forinti priložio je u korist osnivanja Srpske pravoslavne gimnazije. I drugi novosadski građani su, sledeći Vukovićev primer, takođe dali značajne priloge, te tako pomogli osnivanje gimnazije. Sava Vuković umro je u Novom Sadu maja 1810. godine i sahranjen je u porti Saborne crkve. Ulica u Novom Sadu nosi njegovo ime.

122. Ulica Jovana Joce Vujića - počinje od novopredložene Ulice Save Vukovića na kp 12649, seče kp 12648/2, prolazi kroz kp 12648/1, kp 12647, skreće ka kp 12634/4 i prolazi kroz istu, zatim prolazi kroz kp 12619/1, i ulazi u kp 12617/1, gde se i završava, a sve u KO Veliki Makiš.

Obrazloženje: Jovan Joca Vujić (Senta, 1863 - Beograd, 1934) je bio kolekcionar umetnina, bibliofil, veliki dobrotvor srpskog naroda i veleposednik. Bio je pokretač osnivanja Srpskog kluba u Somboru koji se borio za bolji život Srba u Bačkoj, još pre početka Prvog svetskog rata. Bio je angažovan i član Upravnog odbora Matice srpske i Društva za srpsko pozorište, koje je pomagao moralno i finansijski.

123. Ulica Zlate Petković - počinje od postojeće Ulice Obrenovački drum (kp 11600/2), seče kp 11600/3, kp 12635/3, kp 12657/2, seče kp 12634/5, kp 12634/1, prolazi kroz kp 12736/1, seče kp 12739, ponovo seče kp 12736/1, i ulazi u kp 12740, gde se i završava, a sve u KO Veliki Makiš.

Obrazloženje: Zlata Petković (1954 -2012) bila je srpska glumica, kao i bivša Mis Jugoslavije. Bila je supruga kompozitora Aleksandra Sanje Ilića i sestra muzičara Dejana Petkovića. Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu upisala je nakon završetka srednje škole, a kolege na klasi su joj bili Bogdan Diklić, Ljiljana Stjepanović, Snežana Savić, Ivan Klemenc, Radoš Bajić i Lazar Ristovski. Nakon diplomiranja, reditelj Aleksandar Đorđević joj je ponudio ulogu Marije u filmu i seriji Povratak otpisanih. Umrla je u Beogradu 3. decembra 2012. godine u 58. godini života, sedam dana pošto je doživela moždani udar. Sahranjena je 6. decembra 2012. na Novom groblju u Beogradu, a istog dana održana je komemoracija na Sceni "Bojan Stupica" u njenom matičnom Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Tokom svoje karijere Zlata se oprobala i kao TV voditeljka. Tokom 1980-ih godina, sa pevačima Predragom Cunetom Gojkovićem i Predragom Živkovićem Tozovcem, vodila je muzičku emisiju Folk parada.

124. Ulica Ide Branovački - počinje od postojeće Ulice Ratka Mitrovića (kp 3414/6), ide celom svojom dužinom kroz kp 3414/1, i završava se kod postojeće Ulice Vladimira Rolovića, kod kp 659/4, a sve u KO Čukarica.

Obrazloženje: Persida - Ida Branovački, rođ. Vujić, narodni dobrotvor (1853 - 1882). Ida i njen muž Evgen - Đena Branovački ostavili su 20 jutara zemlje srpskom narodnom pozorištu, 10 jutara srpskoj crkvenoj opšini u Senti, a 120 jutara za gradnju srpske veroispovedne škole na senćanskim salašima i stipendije siromašnim učenicima realki i ekonomskih škola. Pitomce birala Matica srpska u Novom Sadu.

125. Ulica Zorke Todosić - počinje od postojeće Ulice Žikice Jovanovića - Španca na kp 7626/1, ide duž kp 5358, prolazi kroz celu kp 5357/1, i završava se kod kp 5369/1, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Zorka Todosić (Novi Sad, 1. april 1864 - Beograd, 28. decembar 1936) bila je poznata srpska glumica, više od 20 godina prvakinja Narodnog pozorišta u Beogradu. Naročito se isticala kao subreta u operetama i u pevačkim ulogama u komadima iz narodnog života, da bi se u zrelijim godinama dokazala u komediji i drami. Glumila je naslovnu ulogu u prvom izvođenju Koštane. Zauzima posebno mesto u galeriji naših najznačajnijih pozorišnih umetnica kao velika tragetkinja i prvoklasna operetska pevačica, koja je nosila glavne operetske uloge i kroz njih popularizovala operetu u Srbiji. Umrla je pomračenog uma i gotovo zaboravljena.

Inicijativu je pored građana gradske opštine Čukarica podnela i Biblioteka grada Beograda.

126. Ulica Đene Branovačkog - počinje od postojeće Lipovačke ulice na kp 5286/1, skreće u kp 5271, prolazi kroz kp 5272/1, i završava se kod kp 5279, a sve u KO Železnik.

Obrazloženje: Evgen - Đena Branovački, narodni dobrotvor (30. avgust 1841, Senta - 11. avgust 1882, Senta). Evgen - Đena Branovački, sin Stefana Branovačkog (1804 - 1880), advokata, potpredsednika Srpskog narodnog sabora u Karlovcima, predsednik Matice srpske, predsednik srpske crkvene opštine u Novom Sadu i dr, i njegova žena Persida - Ida Branovački, sestra Jovana Vujića iz Sente ostavili su 20 jutara zemlje srpskom narodnom pozorištu, 10 jutara srpskoj crkvenoj opšini u Senti, a 120 jutara za gradnju srpske veroispovedne škole na senćanskim salašima i stipendije siromašnim učenicima realki i ekonomskih škola. Pitomce birala Matica srpska u Novom Sadu.

Član 3

Na osnovu ove odluke nadležna služba Republičkog geodetskog zavoda Republike Srbije će ažurirati Adresni registar.

Član 4

Ova odluka stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom listu Grada Beograda".