OPŠTI PROTOKOLZA ZAŠTITU DECE OD NASILJA- od 10. februara 2022. godine - |
Svi oblici nasilja, zlostavljanja, zloupotreba, zanemarivanja i eksploatacije dece (u daljem tekstu: nasilje), kojima se ugrožavaju ili povređuju fizički, psihički i moralni integritet ličnosti deteta, predstavljaju povredu jednog od osnovnih prava deteta sadržanih u Konvenciji Ujedinjenih nacija o pravima deteta, a to je pravo na život, opstanak i razvoj.
Nasilje nad detetom predstavlja grubo kršenje prava deteta. Nasilje izaziva patnju deteta, ozbiljno ugrožava razvoj, dobrobit, pa i sam život deteta, a posledice su često teške i dugotrajne, mogu se odraziti i na odraslo doba, i na sledeće generacije putem mehanizma tzv. međugeneracijskog prenošenja nasilja.
Prema Ustavu Republike Srbije, deca uživaju ljudska prava primereno svom uzrastu i duševnoj zrelosti; deca su zaštićena od psihičkog, fizičkog, ekonomskog i svakog drugog iskorišćavanja ili zloupotrebljavanja (član 64. st. 1. i 3.). Ustavom je propisana posebna zaštita porodice, majke, samohranog roditelja i deteta (član 66).
Pravo na zaštitu od svih oblika nasilja predstavlja osnovno pravo svakog deteta, a utvrđeno je Konvencijom o pravima deteta i nizom međunarodnih ugovora u oblasti zaštite ljudskih prava koje je Republika Srbija ratifikovala.
Ratifikovanjem Konvencije o pravima deteta, koja je stupila na snagu 2. novembra 1990. godine, Republika Srbija je preuzela obavezu da primenjuje mere za sprečavanje nasilja nad decom i da obezbedi zaštitu deteta od svih oblika nasilja u porodici, ustanovama, institucijama i široj društvenoj sredini.
Odredbe Konvencije se odnose na zaštitu deteta od:
• fizičkog i mentalnog nasilja, zloupotrebe i zanemarivanja (član 19);
• ekonomskog iskorišćavanja i obavljanja svakog posla koji bi mogao da bude opasan ili štetan po zdravlje, fizički, duševni, moralni ili društveni razvoj deteta (član 32);
• svih oblika seksualnog zlostavljanja i iskorišćavanja (član 34);
• otmice i trgovine decom (član 35);
• svih drugih oblika iskorišćavanja, štetnih po bilo koji vid detetove dobrobiti (član 36);
• nehumanih i ponižavajućih postupaka i kažnjavanja (član 37).
Konvencija takođe određuje obavezu države da obezbedi mere podrške za fizički i psihički oporavak deteta - žrtve nasilja i socijalnu reintegraciju deteta (član 39).
Republika Srbija je potvrdila i dva dodatna protokola koja su doneta uz Konvenciju o pravima deteta (2002): Fakultatitvni protokol o prodaji dece, dečjoj prostituciji i dečjoj pornografiji i Fakultativni protokol o učešću dece u oružanim sukobima.
Pored Konvencije o pravima deteta i fakultativnih protokola, Opšti protokol za zaštitu dece od nasilja (u daljem tekstu: Opšti protokol) uzima u obzir i Opšte komentare br. 12, br. 14, br. 21 i br. 25, Komiteta za prava deteta, kao i principe i standarde propisane i drugim međunarodnim dokumentima, kao što su: Konvencija protiv torture i drugih surovih, neljudskih i ponižavajućih kazni i postupaka (1984); Konvencija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala (2000); Protokol za prevenciju, suzbijanje i kažnjavanje trgovine ljudskim bićima, posebno ženama i decom (2000); Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom (2006); Konvencija o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja ("Lanzarot konvencija") Saveta Evrope (2007/2010); Konvencija Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici ("Istanbulska konvencija", 2011); Konvencija Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudima (2009); Konvencija o visokotehnološkom kriminalu ("Budimpeštanska konvencija") Saveta Evrope (2001); Konvencija Međunarodne organizacije rada (MOR) broj 138 (1973); Konvencija MOR broj 182 o najgorim oblicima dečjeg rada (1999); Evropska konvencija o vršenju dečjih prava (1996, stupila na snagu 2000. godine); EU strategija za prava deteta; EU smernice za promociju i zaštitu prava deteta (2007); EU agenda za prava deteta (2011).
Sprečavanje i suzbijanje nasilja nad decom i zaštita dece od nasilja predstavljaju jedan od prioriteta nacionalne politike Republike Srbije.
Opšti okvir politika vezanih za decu u periodu od 2004. do 2015. bio je definisan u Nacionalnom planu akcije za decu. Kao deo ovog plana, Vlada Republike Srbije, na sednici održanoj 5. avgusta 2005. godine usvojila je Opšti protokol za zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja sa ciljem da se obezbedi okvir za uspostavljanje efikasne, operativne, međusektorske mreže za zaštitu depe od zlostavljanja, zanemarivanja, eksploatacije i nasilja. U skladu sa odredbama Opšteg protokola iz 2005. godine, ministarstva u čijem su delokrugu poslovi iz oblasti porodičnopravne i socijalne zaštite, pravosuđa, unutrašnjih poslova, zdravlja, obrazovanja i vaspitanja i inspekcije rada, doneli su posebne protokole postupanja kojima su detaljnije razrađeni interni postupci unutar svakog pojedinačnog sistema i unutar pojedinačnih ustanova u situacijama kada postoji sumnja da je neko dete doživelo ili je u riziku da doživi zlostavljanje i zanemarivanje.
Vlada Republike Srbije je 2008. godine donela Nacionalnu strategiju za prevenciju i zaštitu dece od nasilja za period od 2009. do 2015. godine, a tokom 2010. godine i Akcioni plan za njeno sprovođenje. U maju 2020. godine usvojila je novu Strategiju za prevenciju i zaštitu dece od nasilja za period od 2020. do 2023. godine sa akcionim planom za 2020. i 2021. godinu. Osim navedenog, doneto je više strateških dokumenata, koja među svojim ciljevima odnosno merama sadrže i one koji se odnose na unapređenje položaja dece: Strategija prevencije i zaštite od diskriminacije za period od 2014. do 2018. godine (2013); Nacionalna strategija za mlade za period od 2015. do 2025. godine (2015); Strategija o sprečavanju zloupotrebe droga od 2014. do 2021. godine (2015); Strategija za socijalno uključivanje Roma i Romkinja u Republici Srbiji za period od 2016. do 2025. godine (2016); Strategija unapređenja položaja osoba sa invaliditetom u Republici Srbiji za period od 2020. do 2024. godine (2020); Strategija za sprečavanje i borbu protiv rodno zasnovanog nasilja prema ženama i nasilja u porodici za period od 2021. do 2025. godine (2021); Nacionalna strategija za rodnu ravnopravnost za period od 2021. do 2030. godine (2021); Strategija prevencije i suzbijanja trgovine ljudima, posebno ženama i decom i zaštite žrtava za period od 2017. do 2022. (2017); Strategija razvoja informacione bezbednosti u Republici Srbiji za period od 2017. do 2020. godine (2017); Strategija razvoja sistema izvršenja krivičnih sankcija u Republici Srbiji do 2020. godine (2013); Strategija za borbu protiv visoko-tehnološkog kriminala za period od 2019. do 2023. godine (2019); Nacionalna strategija za ostvarivanje prava žrtava i svedoka krivičnih dela od 2020. do 2025. godine (2020); Strategija razvoja informacionog društva u Republici Srbiji od 2017. do 2020. godine (2017); Strategija razvoja informacione bezbednosti za period od 2017. do 2020. godine (2017); Strategija za razvoj digitalnih veština u Republici Srbiji za period od 2020. do 2024. godine (2020); Strategija razvoja informacionog društva i informacione bezbednosti u Republici Srbiji za period od 2021. do 2026. godine (2021).
Paralelno sa reformama u oblasti politika, doneti su, odnosno unapređeni zakoni radi efikasnijeg rešavanja problema nasilja nad decom: Porodični zakon (2005), Zakon o socijalnoj zaštiti (2011), Zakon o sprečavanju nasilja u porodici (2016), Zakon o rodnoj ravnopravnosti (2021), Krivični zakonik (2005), Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica (2005), Zakon o posebnim merama za sprečavanje vršenja krivičnih dela protiv polne slobode prema maloletnim licima (2013), Zakon o zabrani diskriminacije (2009), Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (2017), Zakon o mladima (2011), Zakon o sportu (2016), Zakon o informacionoj bezbednosti (2016), Uredba o bezbednosti i zaštiti dece pri korišćenju informaciono-komunikacionih tehnologija (2020), Uredba o utvrđivanju opasnog rada za decu (2017), Zakon o radu (2005), Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu (2010), Zakon o zdravstvenoj zaštiti (2019) i drugi propisi.
2. KORIŠĆENJE I ZNAČENJE POJMOVA
Postupak zaštite deteta od nasilja zahteva multidisciplinarni i intersektorski pristup. Od ključne je važnosti da svi učesnici u tom procesu imaju zajedničko shvatanje i jedinstveni stav u odnosu na pojavu nasilja nad detetom. Saglasnost u odnosu na korišćenje i značenje pojmova koji se odnose na nasilje prvi je uslov za uspešnost procesa zaštite deteta.
U Opštem protokolu izraz "nasilje" označava "svaki oblik fizičkog ili mentalnog nasilja, povređivanja ili zlostavljanja, zapostavljanja ili nemarnog postupanja, maltretiranja ili eksploatacije, uključujući seksualno zlostavljanje", kao što je navedeno u članu 19. stav 1. Konvencije o pravima deteta.
Polazeći od odredaba Konvencije o pravima deteta, Svetska zdravstvena organizacija je izradila operativnu definiciju nasilja prema kojoj "zloupotreba ili zlostavljanje deteta obuhvata sve oblike fizičkog i/ili emocionalnog zlostavljanja, seksualnu zloupotrebu, zanemarivanje ili nemaran postupak, kao i komercijalnu ili drugu eksploataciju, što dovodi do stvarnog ili potencijalnog narušavanja zdravlja deteta, njegovog preživljavanja, razvoja ili dostojanstva u okviru odnosa koji uključuje odgovornost, poverenje ili moć" (SZO, 1999). Ova definicija se koristi u Svetskom izveštaju o nasilju i zdravlju (2002), kao i u Svetskom izveštaju o nasilju nad decom Generalnog sekretara UN (2006), a prihvaćena je u prethodnoj i važećoj Strategiji za prevenciju i zaštitu dece od nasilja i Opštem protokolu za zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja iz 2005. godine.
U Opštem komentaru br. 13 Komiteta za prava deteta: Pravo deteta na slobodu od svih oblika nasilja, ističe se da su potrebne jasne operativne pravne definicije različitih oblika nasilja navedenih u članu 19. Konvencije o pravima deteta, kako bi se zabranili svi oblici nasilja u svim okruženjima. Iz tog razloga slede definicije različitih oblika nasilja koje se koriste u međunarodnim dokumentima i zakonima Republike Srbije na kojima se Opšti protokol zasniva.
Fizičko nasilje nad detetom označava nasilje koje dovodi do stvarnog ili potencijalnog fizičkog povređivanja usled neke interakcije ili odsustva interakcije, koje potpada pod razuman okvir nadzora roditelja, ili osobe koja je na položaju na kome ima odgovornost, moć nad detetom ili njegovo poverenje (SZO, 1999). Obuhvata širok dijapazon aktivnosti kao što su udaranje, prebijanje, šutiranje, čupanje kose, griženje, gušenje, nanošenje opekotina, trovanje, davljenje, vezivanje, prisiljavanje deteta da za kaznu ostane u položaju koji uzrokuje bol ili je ponižavajući, pretnja nožem ili pištoljem i drugo.
Telesno kažnjavanje deteta označava nasilje prema detetu u cilju ispravljanja ili kontrole ponašanja deteta, odnosno bilo koje kažnjavanje u kojem se primenjuje fizička sila i koje ima za nameru da nanese izvestan stepen bola ili neugodnosti, ma koliko da je blag, što podrazumeva udaranje dece ("batine", "šamaranje", "udaranje po stražnjici") rukom ili nekim sredstvom - bičem, štapom, kaišem, cipelom, varjačom, itd; ali može takođe da obuhvata, na primer, šutiranje, drmusanje ili bacanje deteta, grebanje, štipanje, ugrizanje, vučenje za kosu ili udaranje po ušima, primoravanje deteta da bude u neugodnom položaju, nanošenje opekotina ili primoravanje na nasilno gutanje (na primer, pranje usta deteta sapunom ili primoravanje deteta da guta ljute začine).
Emocionalno nasilje nad detetom je psihološko maltretiranje, mentalno zlostavljanje, verbalno zlostavljanje i emotivno zlostavljanje ili zanemarivanje i ono može obuhvatati postupke kojima se vrši omalovažavanje, ocrnjivanje, okrivljavanje bez razloga, kojima se preti, zastrašuje, ograničava kretanje deteta, vrši diskriminacija, ismejava ili upražnjavaju drugi oblici neprijateljskog ili odbacujućeg postupanja sa detetom, izlaganje zbunjujućim ili traumatskim događajima i okolnostima (npr. porodičnom nasilju), korišćenje deteta za zadovoljavanje psiholoških potreba pružaoca nege, aktivno "potkupljivanje" deteta, kao i propuštanje da se unapređuje detetova socijalna adaptacija i integracija (uključujući izolaciju).
Seksualno nasilje je uključivanje deteta u seksualne aktivnosti koje ne razume u potpunosti i ne može dati svoj pristanak ili za koje dete nije razvojno pripremljeno, kao i sve seksualne aktivnosti kojima se krše zakoni i tabui u društvu. U Konvenciji Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja izričito se navodi da seksualno zlostavljanje deteta uključuje i sledeće vidove namernog ponašanja, koji treba da su kriminalizovani: a) bavljenje seksualnim aktivnostima sa detetom koje nije navršilo pravni uzrast u kome su seksualne aktivnosti dopuštene; b) stupanje u seksualne aktivnosti sa detetom kada je pri tom primenjena prinuda, sila ili pretnja; ili, zloupotrebljen priznati položaj poverenja, autoriteta ili uticaja nad detetom, uključujući tu i položaj u porodici; ili, zloupogrebljena posebno osetljiva situacija u kojoj se dete nalazi, njegov ranjivi položaj, prvenstveno zbog mentalnog ili fizičkog hendikepa ili zavisnosti. U seksualno nasilje spada i iskorišćavanje deteta u prostituciji i pornografiji, koje se opisuje u okviru pojma eksploatacija deteta.
Zanemarivanje i nemarno postupanje predstavlja nemar ili propust roditelja, staratelja ili drugog pružaoca nege da obezbedi uslove za razvoj deteta u bilo kojoj ili svim oblastima: zdravlja, vaspitanja i obrazovanja, emocionalnog razvoja, ishrane, smeštaja i bezbednih životnih uslova, a u okviru razumno raspoloživih sredstava porodice ili pružaoca nege, što narušava ili može sa velikom verovatnoćom narušiti zdravlje deteta ili njegov fizički, mentalni, duhovni, moralni ili društveni razvoj. Ono obuhvata i propust u obavljanju pravilnog nadzora i zaštite deteta od povređivanja u meri u kojoj je to izvodljivo (SZO, 1999). Emocionalno zanemarivanje obuhvata i propust da se obezbedi razvojno prikladna, podržavajuća sredina, uključujući i dostupnost primarne figure privrženosti, tako da bi dete moglo razviti stabilan i pun opseg emocionalnih i socijalnih sposobnosti koje odgovaraju njegovom ličnom potencijalu, a u skladu sa kontekstom društva u kome dete živi. Zanemarivanje može biti fizičko, emocionalno, medicinsko i edukativno zanemarivanje ili kombinacija ovih oblika.
Eksploatacija deteta označava korišćenje deteta za rad ili za druge aktivnosti, a u korist drugih osoba. Ove aktivnosti narušavaju fizičko ili mentalno zdravlje, obrazovanje deteta, njegov moralni, ili socijalni i emocionalni razvoj (SZO, 1999). Sledeći postupci spadaju u eksploataciju deteta:
- Trgovina decom odnosi se na situaciju u kojoj se silom ili pretnjom, dovođenjem u zabludu ili održavanjem u zabludi, zloupotrebom ovlašćenja, poverenja, odnosa zavisnosti, teških prilika drugog, zadržavanjem ličnih isprava ili davanjem ili primanjem novca ili druge koristi, vrbuje, prevozi, prebacuje, predaje, prodaje, kupuje, posreduje u prodaji, sakriva ili drži lice mlađe od 18 godina, a u cilju eksploatacije njegovog rada, prinudnog rada, vršenja krivičnih dela, prostitucije ili druge vrste seksualne eksploatacije, prosjačenja, upotrebe u pornografske svrhe, uspostavljanja ropskog ili njemu sličnog odnosa, radi oduzimanja organa ili dela tela ili radi korišćenja u oružanim sukobima.
- Iskorišćavanje deteta za prosjačenje jedan je od najgorih oblika dečjeg rada i eksploatacije deteta, a može predstavljati i vid trgovine detetom. Prosjačenje deteta je niz aktivnosti kojima dete traži novac ili druge materijalne vrednosti, bespovratno i bez pružanja protivusluge, izazivanjem sažaljenja, a s obzirom na svoje siromaštvo ili pozivajući se na zdravstvene, verske ili druge razloge. Ako je dete u pratnji roditelja ili drugog odraslog lica koje prosi, smatraće se da prosi i kada to ne čini direktno.
- Iskorišćavanje deteta za prostituciju predstavlja navođenje ili vrbovanje deteta da se prostituiše, primoravanje deteta na prostituciju ili ostvarivanje zarade od nekog drugog vida iskorišćavanja deteta u seksualne svrhe.
- Iskorišćavanje deteta za pornografiju obuhvata proizvodnju, nuđenje ili stavljanje na raspolaganje, distribuiranje ili prenos, pribavljanje, posredovanje dečje pornografije ili svesno pribavljanje mogućnosti pristupa pomoću informacione ili komunikacione tehnologije dečjoj pornografiji. Seksualno nasilje nad detetom je i angažovanje deteta za učešće, navođenje ili primoravanje deteta da učestvuje u pornografskim predstavama, ili ostvarivanje zarade ili neki drugi vid iskorišćavanja deteta u takve svrhe, kao i svesno prisustvovanje pornografskim predstavama u kojima učestvuju deca.
- Zloupotreba dečjeg rada predstavlja onaj rad deteta, koji je mentalno, psihički, socijalno i moralno opasan i štetan za dete i koji utiče na obrazovanje deteta tako što onemogućava dete da pohađa školu, obavezuje dete da napusti obrazovanje pre vremena, ili primorava dete da pohađa školu pod izuzetno teškim uslovima, uključujući i najgore oblike dečijeg rada prema Konvenciji Međunarodne organizacije rada br. 182.
- Trgovina detetom radi usvojenja prepoznata je kao oduzimanje maloletnog lica radi njegovog usvojenja protivno važećim propisima, usvojenje takvog lica ili posredovanje u takvom usvojenju, kao i kupovina, prodaja, predaja, prevoz, obezbeđenje smeštaja ili prikrivanje.
- Zloupotreba deteta u medicinske ili naučne svrhe je zloupotreba kroz uključivanje deteta u eksperimente koji mogu biti štetni za razvoj deteta, i uključivanje deteta u zloupotrebu u trgovini organima.
- Socijalna eksploatacija deteta obuhvata sve forme zloupotrebe deteta u medijima, u reklamne svrhe, u kampanjama političkih partija i sl.
Nasilje u porodici iz perspektive deteta, jeste svaki akt fizičkog, seksualnog, psihičkog ili ekonomskog nasilja učinioca koji živi ili je živeo sa detetom u zajedničkom domaćinstvu, bez obzira na porodični status deteta nad kojim je izvršeno nasilje (rođeno u bračnoj ili vanbračnoj zajednici, pod roditeljskim staranjem, pod starateljstvom, usvojeno dete, dete na hraniteljstvu). Prema Porodičnom zakonu nasilje u porodici je svako ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice, a naročito: nanošenje ili pokušaj nanošenja telesne povrede; izazivanje straha pretnjom ubistva ili nanošenje telesne povrede članu porodice ili njemu bliskom licu; prisiljavanje na seksualni odnos; navođenje na seksualni odnos ili seksualni odnos sa licem koje nije navršilo 14. godinu života ili nemoćnim licem; ograničavanje slobode kretanja ili komuniciranja sa trećim licem; vređanje, kao i svako drugo drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje (član 197. Porodičnog zakona).
Svedočenje deteta nasilju u porodici označava specifičan vid mentalnog ili emotivnog nasilja, bilo da dete direktno posmatra fizičko, seksualno ili psihičko nasilje prema članu porodice, ili čuje zvuke, udarce, krike iz neposredne blizine, ili zna da se nasilje dešava ili se može desiti, odnosno naknadno vidi posledice nasilja prema članu porodice.
Nasilje među decom (vršnjačko nasilje) je namerno i svesno uznemiravanje, maltretiranje, zastrašivanje, nanošenje povreda drugoj osobi - vršnjaku. Najčešći oblici vršnjačkog nasilja su: verbalno zlostavljanje; otimanje i uništavanje stvari; prisiljavanje i ucenjivanje drugih da rade ono što im je naređeno; batine i fizičko povređivanje; novčano ucenjivanje; pretnje oružjem i seksualno nasilje; socijalna izolacija deteta; ismevanje i vređanje.
Digitalno nasilje je svaki oblik nasilja koji nastaje upotrebom digitalnih tehnologija, sa ciljem da se dete uznemiri, povredi, ponizi (osramoti), da oseti strah I nesigurnost, odnosno da se ugrozi njegova psihička, moralna i fizička bezbednost.
Nasilje nad detetom u sportskom kontekstu može se ispoljiti kroz psihološko vređanje i omalovažavanje na osnovu pola, fizičkog izgleda ili postignuća (u sportu); suvišni pritisak na dete koje se bavi sportom odnosno dete sportistu da postiže bolje rezultate; zahtevanje seksualnih odnosa kao preduslova za odabir u tim ili davanje određene privilegije; fizičke povrede ili degradirajuće seksualne rituale inicijacije; režime ishrane koji vode poremećajima ishrane kao što je anoreksija ili u druge zdravstvene probleme; telesno kažnjavanje ili druge forme fizičkog kažnjavanja kao sankciju za loša postignuća; povrede kroz teranje na visoko rizične aktivnosti u ekstremnim uslovima; doping i korišćenje supstanci za poboljšanje postignuća; pritisak saigrača na korišćenje alkohola ili droga; korišćenje dodatnih fizičkih vežbi kao kazne; zahtevanje od deteta da učestvuje na takmičenju bez obzira na povredu; nedozvoljavanje adekvatnog odmora.
Rodno zasnovano nasilje nad decom je svaki čin nasilja nad detetom zbog roda, rodnog identiteta, pola, polnih karakteristika ili seksualne orijentacije, a može da uključi rodne predrasude i diskriminaciju (seksizam), rodno ukalupljivanje i seksualnu objektifikaciju, seksualno uznemiravanje, nasilje u (ranim) partnerskim vezama, nasilje zbog seksualne orijentacije, rodnog identiteta, polnih karakteristika i druge forme fizičkog, seksualnog i psihičkog nasilja zasnovanog na rodu.
Dečji brak je oblik nasilja koji predstavlja grubo kršenje prava deteta, posebno devojčica, ugrožava psihofizičko zdravlje devojčica i izlaže ih riziku od apatridije, nasilja u porodici, trgovine ljudima. Dečji brak je vanbračna zajednica u kojoj je bar jedan od partnera dete, odnosno osoba mlađa od 18 godina, a koju je dete zasnovalo uz podsticanje, omogućavanje, navođenje, uz prinudu ili stvaranjem uslova od strane odraslih osoba iz njegovog okruženja. Dečji brak ne podrazumeva formalno sklopljen brak, već zajednicu života u kojoj se dete nalazi.
Institucionalno nasilje predstavlja nasilje učinjeno od strane profesionalaca u institucijama, a može da obuhvati direktno nasilje prema korisnicima usluga, kao i stavove i ponašanja koja vode neosetljivom ophođenju, zanemarivanju potreba i uskraćivanju pomoći, umanjivanju učinjenog nasilja ili posledica, okrivljavanju žrtve, nedelotvornom, neefikasnom i nepovezanom postupanju, koja doprinose ponovnoj viktimizaciji korisnika usluge, odnosno žrtve nasilja.
Tortura nad detetom je svaki akt kojim se detetu namerno nanose bol ili teške fizičke ili mentalne patnje u cilju dobijanja od njega ili nekog trećeg lica obaveštenja ili priznanja ili njegovog kažnjavanja za delo koje je to ili neko treće lice izvršilo ili za čije izvršenje je osumnjičeno, zastrašivanja tog lica ili vršenja pritiska na njega ili zastrašivanja ili vršenja pritiska na neko treće lice ili iz bilo kojeg drugog razloga zasnovanog na bilo kom obliku diskriminacije ako taj bol ili te patnje nanosi službeno lice ili bilo koje drugo lice koje deluje u službenom svojstvu ili na njegov podsticaj ili sa njegovim izričitim ili prećutnim pristankom. Taj izraz se ne odnosi na bol ili patnje koje su rezultat isključivo zakonitih sankcija, neodvojivih od tih sankcija ili koje te sankcije prouzrokuju.
Nestalim detetom smatra se svako dete za koje se ne zna gde se trenutno nalazi i čiji je nestanak prijavljen policiji.
Deca u pokretu su deca izbeglice, deca interno raseljena usled prirodnih katastrofa ili oružanih sukoba, deca tražioci azila, deca migranti u potrazi za boljim uslovima života, iregularni migranti, deca žrtve trgovine ljudima, deca koja su uključena u život i rad na ulici, deca povratnici iz procesa readmisije.
3. PRINCIPI I CILJEVI OPŠTEG PROTOKOLA
Opšti protokol je je zasnovan na osnovnim principima Konvencije o pravima deteta:
1) pravo deteta na život, opstanak i razvoj;
2) nediskriminacija;
3) najbolji interes deteta;
4) participacija deteta.
Pravo na život, opstanak i razvoj deteta u Opštem protokolu podrazumeva pravo bez čijeg ostvarivanja ne bi bilo moguće govoriti ni o jednom drugom pravu, a njegovo poštovanje osigurava kvalitet brige o deci, njihove zaštite, podsticanja i unapređenja razvoja.
Nediskriminacija podrazumeva da se Opšti protokol odnosi na svu decu, bez diskriminacije koja se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, polnim karakteristikama, rodu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, imovnom stanju, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama, profesiji i drugim obeležjima društvenog položaja, aktivnostima, izraženom mišljenju ili uverenju detetovih roditelja, odnosno staratelja i članova porodice deteta, kao i drugim ličnim svojstvima deteta i članova porodice deteta.
Najbolji interes deteta je od prevashodnog značaja u svim aktivnostima koje se tiču dece, odnosno podrazumeva da interes deteta ima prednost nad interesom roditelja, odnosno staratelja, ustanove, institucije ili zajednice, u situacijama kada se ovi interesi razlikuju od interesa deteta.
Participacija deteta podrazumeva da dete ima pravo da dobije sve potrebne informacije u prilagođenom obliku i na prilagođen način, pravo na slobodno izražavanje svoga mišljenja i pravo da se njegovo mišljenje uzme u obzir u svim stvarima i postupcima koji ga se neposredno tiču, u zavisnosti od uzrasta deteta, saznajnih, emocionalnih, socijalnih sposobnosti.
Opšti protokol se odnosi na svu decu čija je dobrobit ugrožena, odnosno decu u neposrednoj ili životnoj opasnosti, decu za koju je dokazano ili za koju se sumnja da su žrtve nasilja i decu za koju se smatra da su u riziku od nasilja, u svim situacijama, u porodici (biološkoj, srodničkoj, starateljskoj, hraniteljskoj, usvojiteljskoj) i van porodice.
Opšti cilj ovog protokola je obezbeđivanje sistemske kontinuirane prevencije svih oblika nasilja nad decom i osiguranje efikasnih, intersektorskih mera zaštite kada postoji sumnja ili saznanje o nasilju koje uključuje decu.
Posebni ciljevi Opšteg protokola su:
1) unapređenje kompetencija stručnjaka koji rade sa decom, kao i informisanje šire javnosti. uključujući i decu, o načinu postupanja u slučaju sumnje da je dete žrtva nasilja ili je u riziku od nasilja;
2) unapređenje operativnih procedura ustanovljenih ovim protokolom, posebnim protokolima i drugim aktima, koje uključuju i korišćenje informaciono- komunikacionih tehnologija, koje će osigurati brz, koordinisan i delotvoran postupak koji štiti dete od nasilja i obezbeđuje odgovarajuću pomoć i podršku detetu i članovima njegove porodice;
3) ostvarivanje efikasne međusektorske saradnje, tj. institucionalnih i organizacionih mehanizama prevencije i zaštite dece od nasilja u svim oblastima funkcionisanja državnih institucija, a naročito u okviru sistema brige o porodici i demografije, rada, zapošljavanja, boračkih i socijalnih pitanja, zdravlja, prosvete, omladine i sporta, unutrašnjih poslova i pravde.
Radi osiguranja održivog razvoja sistema zaštite dece od nasilja, sve ustanove, druge organizacije i druga pravna lica koja se bave pitanjima zaštite prava dece, uključujući i organizacije civilnog društva, odnosno svi koji na bilo koji načini dolaze u kontakt sa decom (npr. škole glume, sporta, jezika, neformalne grupe) i sprovode različite aktivnosti sa decom, kao i pravna lica koja obrađuju ili čuvaju podatke o ličnosti dece, u svom radu sa decom i porodicama pridržavaju se osnovnih principa i ciljeva Opšteg protokola.
U skladu sa Opštim protokolom za zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja koji je Vlada usvojila 2005. godine, ministarstva u čijem su delokrugu oblasti porodičnopravne i socijalne zaštite, pravosuđa, unutrašnjih poslova, zdravlja, obrazovanja i inspekcije rada, donela su posebne protokole postupanja kojima su detaljnije uređeni interni postupci unutar svakog pojedinačnog sistema i unutar pojedinačnih ustanova u situacijama kada postoji sumnja da je neko dete doživelo ili je u riziku da doživi nasilje.
Potrebno je da nadležna ministarstva u okviru sistema brige o porodici i demografije; obrazovanja i vaspitanja; omladine i sporta; zdravlja; pravde; unutrašnjih poslova i socijalne zaštite usaglase procedure u važećim posebnim protokolima sa procedurom zaštite deteta predviđenom Opštim protokolom, kao i da ostala nadležna ministarstva i drugi pravni subjekti čija delatnost podrazumeva rad sa decom, uključujući javni i poslovni sektor, udruženja, zadužbine i fondacije, donesu svoje posebne protokole u skladu sa Opštim protokolom.
5.1. Uloge sistema uključenih u proces zaštite dece od nasilja
U sistemu socijalne zaštite centar za socijalni rad (organ starateljstva) ima ključnu ulogu u zaštiti dece od nasilja, sprovođenju postupka procene, planiranja i učešća u primeni mera i usluga socijalne zaštite i porodičnopravne zaštite iz nadležnosti organa starateljstva, pokretanju i učestvovanju u sudskim postupcima u skladu sa zakonom. Ustanove socijalne zaštite i drugi pružaoci usluga socijalne zaštite, kao i zavodi za vaspitanje dece i omladine, sprovode postupke u skladu sa propisima radi zaštite dece od nasilja i učestvuju u primeni mera i usluga.
Sistem zdravstvene zaštite ima ključnu ulogu u prevenciji i ranom otkrivanju zlostavljanja i zanemarivanja dece i dokumentovanju nasilja, vršenju sudsko-medicinske ekspertize u specijalizovanom tretmanu deteta i porodice i u praćenju razvoja deteta.
Sistem obrazovanja i vaspitanja ima značajnu ulogu u edukaciji i informisanju dece, odnosno učenika, roditelja/staratelja i svih zaposlenih u sistemu o prevenciji svih oblika nasilja nad decom i stvaranju sigurnog školskog okruženja. Sistem obrazovanja i vaspitanja ima značajnu ulogu u preduzimanju interventnih mera u situacijama nasilja koje se događaju u školskom okruženju, a u kojima učestvuju deca, odnosno učenici. Takođe, sistem obrazovanja i vaspitanja, u saradnji sa drugim sistemima, a u skladu sa svojim nadležnostima, učestvuje u planiranju i realizovanju planova podrške i zaštite za decu, odnosno učenika.
Policija ima ključnu ulogu u sprovođenju mera neodložne intervencije čiji je cilj hitno obezbeđivanje fizičke zaštite deteta i sprečavanje daljeg vršenja nasilja nad detetom.
Pravosudni sistem (sudovi i javna tužilaštva) obezbeđuje zaštitu dece od nasilja u građanskom, izvršnom, krivičnom i prekršajnom postupku, zaštitu u skladu sa Zakonom o sprečavanju nasilja u porodici, kao i zaštitu u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija.
Jedinice lokalne samouprave kreiraju lokalne politike prevencije i zaštite dece od nasilja, obezbeđuju finansiranje i održivost programa, mera i usluga prevencije i zaštite dece od nasilja, podstiču i obezbeđuju intersektorsku saradnju u lokalnoj zajednici.
Organizacije civilnog društva, sportska udruženja, sportske organizacije i sportski klubovi učestvuju u promovisanju prava deteta na zaštitu od nasilja, informisanju, prevenciji i pružanju podrške u unapređivanju ostvarivanja prava deteta na zaštitu od nasilja.
Mediji informišu i edukuju javnost o temama značajnim za zaštitu dece od nasilja, koristeći proverene informacije i poštujući najbolji interes deteta, promovišu primere dobre prakse u zaštiti dece od nasilja i kulturu nenasilja.
5.2. Proces zaštite dece od nasilja
Zaštita dece od nasilja odvija se kroz organizovanu i koordinisanu saradnju, odnosno aktivnosti institucija različitih sistema: brige o porodici i demografije; prosvete; omladine i sporta; zdravlja; pravde; unutrašnjih poslova; socijalne zaštite - svake od njih u okviru svojih nadležnosti, kao i udruženja (organizacije) civilnog društva koje se bave zaštitom dece. Da bi se postigla efikasna zaštita i unapređenje dobrobiti deteta, potrebna je dobra saradnja i jasno definisane uloge u okviru sledećih koraka:
1) prepoznavanje nasilja koje može biti izvršeno nad detetom;
2) prijavljivanje sumnje na nasilje nad detetom;
3) postupanje prilikom zaštite deteta od nasilja;
4) sprovođenje neodložne intervencije.
Ulogu koordinatora u procesu zaštite dece od nasilja obavljaju centar za socijalni rad (organ starateljstva) i javno tužilaštvo, u skladu sa svojim nadležnostima. Centar za socijalni rad (organ starateljstva) koordinira procesom zaštite dece od nasilja, osim u slučajevima sprečavanja nasilja u porodici ili neposredne opasnosti od njega, kada postupkom koordinira javni tužilac, odnosno Grupa za koordinaciju i saradnju, kojom predsedava javni tužilac.
5.2.1. Prepoznavanje nasilja
Sve osobe koje su u neposrednom kontaktu sa decom učestvuju u otkrivanju nasilja nad detetom, kada posumnjaju na nasilje, a posebno zaposleni u centrima za socijalni rad (organima starateljstva), ustanovama socijalne zaštite i kod drugih pružalaca usluga socijalne zaštite, zdravstvenim i obrazovno-vaspitnim ustanovama, porodičnim savetovalištima ili drugim ustanovama koje se bave i u čijoj nadležnosti su poslovi prevencije i zaštite dece od nasilja.
Nasilje nad decom se najčešće otkriva na sledeće načine:
a) prepoznavanjem znakova povreda na otkrivenim delovima tela deteta ili ponašanja deteta i članova njegove porodice koji ukazuju na mogućnost da nad detetom može biti ili je izvršeno nasilje. Prilikom prepoznavanja da li se radi o nasilju, potrebno je proveriti i utvrditi sve činjenice i okolnosti događaja sa elementima nasilja u kome je učestvovalo dete;
b) poveravanjem koje može biti direktno - od strane samog deteta ili indirektno - od strane drugih osoba koje imaju saznanje ili sumnju da je dete doživelo nasilje ili da je izloženo riziku od nasilja (roditelj ili drugi član porodice, komšije, vršnjaci, nastavnici).
Zdravstveni radnici, kao i zaposleni u centrima za socijalni rad (organima starateljstva), ustanovama socijalne zaštite, drugim ustanovama i pružaocima usluga, staratelji, hranitelji, učitelji, nastavnici i svi drugi koji ostvaruju bliski kontakt sa detetom i porodicom i dobro ih poznaju, mogu biti osoba od poverenja koju je dete ili neka druga osoba odabrala da bi joj saopštila saznanje da je nasilje izvršeno, kao i svoje strahove, tajne ili sumnje na nasilje.
Osoba kojoj se dete poverilo u nadležnom sistemu, aktivno se angažuje u pokretanju procesa zaštite deteta, tj. u prijavljivanju nasilja ili sumnje na nasilje nad detetom centru za socijalni rad (organu starateljstva), a po potrebi policiji i javnom tužilaštvu, i pruža detetu kontinuiranu podršku u cilju obezbeđenja sigurnosti i ohrabrenja deteta.
Neposredno po pojavi sumnje odnosno uočavanja pokazatelja koji ukazuju na mogućnost da je nad detetom izvršeno ili može biti izvršeno nasilje, stručni radnik po potrebi vrši konsultacije unutar službe sa svojim kolegama obučenim za rad na zaštiti dece od nasilja.
U slučaju potrebe mogu se izvršiti konsultacije sa drugim službama za koje se zna ili pretpostavlja da imaju saznanja o detetu i porodici (obrazovne ili druge zdravstvene ustanove, centar za socijalni rad i dr.). Cilj ovih konsultacija je da se prikupe dodatni podaci o detetu i porodici, da se zajednički proceni rizik od nasilja i zajednički planiraju aktivnosti na zaštiti deteta od nasilja.
Proces konsultacija ne sme da uspori ili odloži hitno zbrinjavanje povreda i bolesti deteta ili preduzimanje mera hitne zaštite deteta, ukoliko je takav postupak indikovan.
Prikupljanje i evidentiranje podataka koji se odnose na identitet deteta, njegovih pratilaca (npr. maloletnog migranta u pratnji odrasle osobe), navodnog učinioca nasilja, kao i opisivanje stanja deteta, eventualnih povreda, fotografisanje osoba, mesta i povreda, beleženje izjava deteta ili njegovih pratilaca o okolnostima nasilja su od velikog značaja za proces zaštite deteta. Ta dokumentacija može biti pouzdan izvor informacija i dokaz o nasilju u daljem postupku zaštite deteta.
Svi pravni subjekti koji obrađuju ili čuvaju podatke o ličnosti dece, obezbeđuju adekvatnu zaštitu tih podataka, kao i njihovo korišćenje u skladu sa zakonom i osnovnim principima navedenim u Opštem protokolu. Ovo se naročito odnosi na objavljivanje podataka o ličnosti dece u medijima.
5.2.2. Prijavljivanje sumnje na nasilje nad detetom
Zakonsko pravo i dužnost svih dečjih, zdravstvenih i ustanova sistema obrazovanja i vaspitanja, ustanova socijalne zaštite i drugih pružalaca usluga socijalne zaštite, policije, pravosudnih i drugih državnih organa, drugih organizacija, udruženja i građana, jeste da javnog tužioca ili centar za socijalni rad (organ starateljstva) upoznaju sa informacijama koje ukazuju na sumnju na nasilje ili da je izvršeno nasilje nad detetom, odnosno sa razlozima za zaštitu deteta.
Centar za socijalni rad (organ starateljstva) prikuplja relevantne informacije u vezi sa nasiljem nad detetom i preduzima mere, u okviru svoje nadležnosti.
Predstavnici svih državnih i drugih organa, organizacija i ustanova:
1) učestvuju u postupku zaštite deteta u skladu sa svojim nadležnostima, uključujući i odazivanje na pozive drugih organa i organizacija, učestvovanje na sastancima na kojima se razmatra situacija u vezi sa detetom i donose odluke o merama zaštite i uslugama koje će se pružiti detetu i porodici;
2) po potrebi učestvuju i u sprovođenju dlana zaštite, odnosno pružanju usluga, pre, u toku i nakon okončanja postupka zaštite i podrške detetu.
Ako je nasilje nad detetom izvršeno u okviru porodice ili postoji saznanje o neposrednoj opasnosti od nasilja u porodici nad detetom, svi državni i drugi organi, organizacije i ustanove koji raspolažu takvim informacijama, odmah obaveštavaju policiju ili javno tužilaštvo.
Nestanak deteta prijavljuje se policiji, kao i putem posebnog sistema širenja i objavljivanja informacija javnosti u specifičnim slučajevima nestale dece.
Ako su život, zdravlje i telesni integritet deteta neposredno ugroženi ili postoji opasnost da usled nepreduzimanja hitnih mera zaštite mogu biti ugroženi, centar za socijalni rad (organ starateljstva), javno tužilaštvo i sva druga pravna i fizička lica o tome odmah obaveštavaju policiju radi sprečavanja daljeg vršenja nasilja nad detetom i hitnog obezbeđivanja pomoći, podrške i zaštite deteta. U ostalim slučajevima obaveštava se centar za socijalni rad (organ starateljstva).
U slučajevima sumnje na trgovinu detetom, osim centra za socijalni rad (organa starateljstva), odmah se obaveštava i Centar za zaštitu žrtava trgovine ljudima, koji vrši identifikaciju i utvrđivanje statusa žrtve.
Kada postoji sumnja da je dete žrtva zloupotrebe dečjeg rada, pored prijavljivanja nadležnom centru za socijalni rad (organu starateljstva), slučaj se prijavljuje i Inspekciji rada, radi vršenja inspekcijskog nadzora. Ukoliko Inspekcija rada i centar za socijalni rad dođu do saznanja da je dete izloženo najgorim oblicima dečijeg rada, odnosno kada postoji sumnja na krivično delo slučaj prijavljuje javnom tužilaštvu ili policiji.
Obaveza prijavljivanja krivičnih dela koja se gone po službenoj dužnosti, propisana je zakonom kojim se uređuje krivični postupak. a obaveza prijavljivanja nasilja u porodici ili neposredne opasnosti od njega, zakonom kojim se uređuje sprečavanje nasilja u porodici. Prekršaji protiv javnog reda i mira sa elementima nasilja i eksploatacije prijavljuju se nadležnom prekršajnom sudu u skladu sa zakonom kojim se uređuje prekršajni postupak.
Nakon otkrivanja nasilja nad detetom, u konsultacijama stručnjaka odlučuje se o daljim aktivnostima, koje mogu biti:
1) podnošenje krivične prijave u hitnom postupku, nadležnoj policijskoj upravi/stanici ili nadležnom javnom tužilaštvu, kod sumnje na nasilje u porodici ili neposredne opasnosti od njega, kao i u svim slučajevima kada su neposredno ugroženi ili mogu biti neposredno ugroženi telesni integritet, život i zdravlje deteta, kada se prijava za nasilje osim policiji/tužilaštvu, može podneti i nadležnom centru za socijalni rad (organu starateljstva);
2) podnošenje krivične prijave u redovnom postupku, nadležnom javnom tužilaštvu, kada postoje osnovi sumnje da je nad detetom ili na štetu deteta izvršeno krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, po čijem nalogu, odnosno zahtevu dalje postupa policija, državni i drugi organi, pravna lica i građani.
Prijava se može podneti pismeno, usmeno ili na drugi način javnom tužilaštvu u skladu sa zakonom kojim se uređuje krivični postupak, a policiji ili javnom tužilaštvu u skladu sa zakonom kojim se uređuje sprečavanje nasilja u porodici. Državni organ ili ustanova koja je podnela prijavu javnom tužilaštvu ili policiji, kopiju prijave može dostaviti i centru za socijalni rad.
5.2.3. Postupanje prilikom zaštite deteta od nasilja
Nadležno ministarstvo u oblasti brige o porodici i demografije; obrazovanja i vaspitanja; omladine i sporta; zdravlja; pravde; unutrašnjih poslova; socijalne zaštite; kulture; turizma i ugostiteljstva; saobraćaja i drugi pravni subjekat čija delatnost podrazumeva rad sa decom, uključujući javni i poslovni sektor, udruženje, zadužbina i fondacija - u slučaju saznanja da detetu preti neposredna opasnost od nasilja, ili da postoji nasilje nad detetom:
1) vrši proveru saznanja;
2) podnesi prijavu u skladu sa propisima i ovom protokolom, odnosno inicira postupak zaštite;
3) odmah reaguje u skladu sa relevantnim propisima i standardima.
Konferencija slučaja (sastanak povodom rada na slučaju) po pravilu se organizuje i vodi u centru za socijalni rad (organu starateljstva), u situacijama kada je potrebno obezbediti multidisciplinarni i interresorski pristup pravosudnih, socijalnih, zdravstvenih i obrazovnih i drugih službi i institucija, radi zaštite deteta od nasilja. Konferenciju slučaja mogu da iniciraju predstavnici različitih sistema.
5.2.4. Neodložna intervencija
Centar za socijali rad (organ starateljstva), na osnovu utvrđenih činjenica i okolnosti koje se uzimaju u obzir pri određivanju prioriteta postupanja i procene rizika, neposredno i u saradnji sa drugim službama i organima u lokalnoj zajednici realizuje neodložnu intervenciju, kada je potrebno zaštiti dete i preduzeti mere za hitno osiguranje bezbednosti, zdravstvene zaštite i egzistencijalnih uslova za dete, odnosno kada postoje opravdani razlozi da bi nepreduzimanjem hitnih mera i usluga iz nadležnosti centra za socijalni rad došlo do ugrožavanja telesnog integriteta, života i zdravlja odnosno razvoja deteta kome je potrebna zaštita.
Neodložnu intervenciju centar za socijalni rad realizuje odmah ili najkasnije u roku od 24 časa od momenta saznanja za slučaj, odnosno od provere prihvatljivosti prijave izvršene u okviru prijemne procene, u saradnji sa predstavnicima nadležnih organa i organizacija na području gde se nasilje dogodilo ili postoji opasnost da će se dogoditi.
O događaju sa elementom nasilja u kome su neposredno ugroženi život, zdravlje i telesni integritet deteta odmah se obaveštava policija koja po hitnom postupku preduzima sve potrebne mere i radnje u cilju sprečavanja, odnosno zaustavljanja daljeg vršenja nasilnog ponašanja, pronalaženja, hapšenja i privođenja učinioca nasilja i pružanja pomoći centru za socijalni rad (organu starateljstva), u preduzimanju daljih mera u osiguranju bezbednosti deteta.
O preduzetim merama i radnjama policija odmah, a najkasnije u roku od 24 časa obaveštava nadležnog javnog tužioca (sa sertifikatom kojim se garantuje da je stekao posebna znanja u oblasti prava deteta i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica), po čijem nalogu dalje postupa. U toku neodložne intervencije, u proces zaštite deteta, osim policije, centra za socijalni rad (organa starateljstva) i javnog tužilaštva uključuju se zdravstvene i obrazovno-vaspitne ustanove, kao i drugi nadležni organi i organizacije.
5.3. Unapređenje kompetencija i razmena informacija
Zaposleni u ministarstvima u čijem su delokrugu oblasti brige o porodici i demografije; obrazovanja i vaspitanja; omladine i sporta; zdravlja; pravde; unutrašnjih poslova; socijalne zaštite; kulture; turizma i ugostiteljstva; saobraćaja i drugim pravnim subjektima čija delatnost podrazumeva rad sa decom, uključujući javni i poslovni sektor, udruženja, zadužbine i fondacije - pohađaju obuke radi unapređenja stručnih kompetencija u oblasti prevencije i zaštite dece od nasilja, po programima u okviru svojih sistema.
Radi unapređenja saradnje, praćenja pojave, kontrole postupanja u slučajevima nasilja nad decom i izveštavanja, koristi se softversko rešenje (platforma), što će se urediti posebnim aktom.
Obrada podataka o ličnosti vršiće se u skladu sa zakonom kojim se uređuje obrada podataka o ličnosti.
Ministarstva u čijem su delokrugu oblasti brige o porodici i demografije; obrazovanja i vaspitanja; omladine i sporta; zdravlja; pravde; unutrašnjih poslova; socijalne zaštite; kulture; trgovine, turizma i telekomunikacija; saobraćaja, u cilju ostvarivanja efikasne međusektorske i unutarsektorske saradnje će:
1) posebnim protokolima detaljnije razraditi postupke u okviru svojih nadležnosti, a u skladu sa principima i ciljevima Opšteg protokola i obezbediti da se međusobno povratno informišu o ishodu postupanja nakon prijave nasilja;
2) u okviru svoje nadležnosti, preporučiti ustanovama i drugim organizacijama da detaljnije razrade sopstveno postupanje radi efikasnije zaštite dece od nasilja;
3) podsticati sistematsko obučavanje za primenu Opšteg protokola;
4) podsticati zaključenje sporazuma o saradnji na lokalnom nivou između ustanova i drugih organizacija čija je saradnja neophodna za efikasno ostvarivanje i sprovođenje zaštite dece od nasilja;
5) sprovoditi analize i istraživanja u oblasti prevencije i zaštite dece od nasilja i dati preporuke za unapređenje rada;
6) upoznavati decu i mlade sa ciljevima i smernicama Opšteg i posebnih protokola.
Drugim pravnim subjektima čija delatnost podrazumeva rad sa decom, uključujući javni i poslovni sektor, udruženja, zadužbine i fondacije preporučuje se da, u cilju unapređenja sistemskih i institucionalnih odgovora na nasilje prema deci, donesu posebne protokole u okviru svojih nadležnosti, u skladu sa principima i ciljevima Opšteg protokola.
Državni organi zaduženi za primenu posebnih protokola za zaštitu dece od nasilja dostavljaju podatke o ispunjenosti ciljeva Opšteg protokola ministarstvu u čijem je delokrugu oblast brige o porodici i demografije, koje ih objedinjuje u izveštaj i dostavlja Savetu za prava deteta najmanje jednom godišnje.
Savet za prava deteta, ocenjuje, daje predloge mera za rešavanje uočenih problema i u skladu sa utvrđenim činjenicama tokom praćenja i izveštavanja, može da predloži Vladi izmene i dopune Opšteg protokola.