1. SASTAV SUDA:

• U kom sastavu trgovinski sud sudi sporove po tužbama zbog povrede žiga?

2. PRIMENA ODREDBI O POSEBNOJ MESNOJ NADLEŽNOSTI:

• Da li osim zahteva za novčanu naknadu štete zbog povrede žiga i drugi zahtevi po tužbi zbog povrede, daju sporu svojstvo spora o vanugovornoj odgovornosti za štetu, a time i za primenu odredbi o posebnoj mesnoj nadležnosti?

3. NADLEŽNOST PREMA MESTU PREDUZIMANJA RADNJE POVREDE ILI MESTU NASTUPANJA POSLEDICE

• Da li se odredbe o posebnoj mesnoj nadležnosti prema mestu gde je štetna radnja izvršena ili mestu gde je posledica nastupila, mogu primeniti po tužbama zbog povrede žiga?

4. IZVOĐENJE DOKAZA PO SLUŽBENOJ DUŽNOSTI

• Da li je parnični sud u postupku po tužbi zbog povrede žiga ovlašćen da izvede dokaze po službenoj dužnosti, odnosno da izvede I dokaze koje stranke nisu predložile?

5. DOKAZNA SNAGA REŠENJA ORGANA UPRAVE O ODUZIMANJU ROBE

• Kakva je priroda i dokazna snaga rešenja organa uprave o oduzimanju robe zbog sumnje u postojanje povrede žiga?

6. VREDNOST SPORA I DOZVOLJENOST REVIZIJE

• Da li je vrednost predmeta spora relevantna za ocenu dozvoljenosti revizije u sporovima zbog povrede žiga?

7. MERODAVNO PRAVO ZA OCENU UREDNOSTI PUNOMOĆJA

• Da li se za ocenu urednosti punomoćja primenjuje domaće pravo ili pravo države na čijoj teritoriji izdavalac punomoćja ima sedište?

8. ISCRPLJENJE PRAVA I DOKAZNA SREDSTVA

• Kojim se dokaznim sredstvima može dokazivati postojanje iscrpljenja prava?

9. UPRAVNI SPOR ZA PONIŠTAJ REŠENJA O PRIZNANJU ŽIGA I PREKID POSTUPKA

• Da li je pokretanje upravnog spora za poništaj rešenja o priznanju žiga, kao konačnog upravnog akta Zavoda za intelektualnu svojinu, razlog za zastoj - prekid postupka po tužbi zbog povrede žiga?

10. PRETHODNO PITANJE I OVLAŠĆENJA PARNIČNOG SUDA

• Da li je parnični sud ovlašćen da sam reši prethodno pitanje o ništavosti rešenja o priznanju žiga, o prestanku žiga zbog nekorišćenja, o registraciji žiga protivno načelu savesnosti i poštenja i drugim pitanjima o kojima se vode postupci iz čl. 50, 53, 55, 66. i 67. Zakona o žigovima?

11. RAZLOZI ZA PREKID POSTUPKA I ODLUČIVANJE O PRIVREMENOJ MERI

• Da li postojanje razloga za prekid postupka po tužbi zbog povrede žiga utiče na odlučivanje suda o predlogu za određivanje privremene mere?

12. VEROVATNOST POVREDE I OBAVEŠTENJE CARINSKIH ORGANA

• Da li obaveštenje carinskih organa da je na carinjenje prispela roba obeležena znacima koji odgovaraju oznakama u opisu robe iz rešenja kojim je usvojen opšti zahtev za zaštitu prava intelektualne svojine, predstavlja dokaz o verovatnosti povrede žiga?

13. PRAVNI INTERES ZA ODREĐIVANJE PRIVREMENE MERE ODUZIMANJEM ROBE KOJU JE CARINSKI ORGAN VEĆ ODUZEO

• Da li nosilac žiga ima pravni interes za određivanje privremene mere oduzimanjem robe ako je carinski organ istu robu već oduzeo (zadržao)?

14. VAŽNOST ŽIGA I PRIVREMENA MERA

• Da li se privremena mera može odrediti na predlog lica koje je registrovalo žig čija je važnost istekla u vreme odlučivanja o predlogu?

15. POSTUPAK ZA UTVRĐIVANJE NIŠTAVOSTI REŠENJA O PRIZNANJU ŽIGA I ODLUČIVANJE O PRIVREMENOJ MERI

• Da li je osnovan predlog za određivanje privremene mere lica koje je žig registrovalo, a vode se postupci za utvrđenje ništavosti rešenja o priznanju žiga, odnosno o promeni nosioca prava?

16. OBAVEZA SUDA DA ODREDI PRIVREMENU MERU

• Da li je sud uvek dužan da odredi privremenu meru ako postoji istovetnost ili bitna sličnost upotrebljenog I zaštićenog znaka?

17. ODUZIMANJE ROBE OD NEVLASNIKA

• Da li se privremena mera oduzimanjem robe kojom se vrši povreda žiga, može odrediti I prinudno sprovesti prema licu koje nije vlasnik te robe?

18. PRINUDNO SPROVOĐENJE PRIVREMENE MERE ZABRANE VRŠENJA RADNJI POVREDE

• Kako se prinudno sprovodi izvršenje privremene mere zabrane preduzimanja radnji povrede žiga - zabrane izvoza određene robe?

19. UTVRĐIVANJE SLIČNOSTI ZNAKOVA

• Po kojim pravilima se vrši upoređivanje i utvrđivanje sličnosti između zaštićenog znaka i znaka koji je upotrebljen, radi utvrđivanja postojanja povrede žiga?

20. ZAKONITOST REŠENJA O PRIZNANJU ŽIGA

• Da li se u parnici zbog povrede žiga može ispitivati zakonitost rešenja o priznanju žiga?

21. NEKORIŠĆENJE ŽIGA

• Da li nosilac žiga koji ga ne koristi može ostvariti sudsku zaštitu tužbom zbog povrede?

22. OGRANIČENJE ŽIGA

• U čemu se sastoji ograničenje žiga kroz institut “iscrpljenja prava”?

23. DESKRIPTIVNOST I DISTINKTIVNOST (ELEMENATA) ZNAKA

• Da li je upotreba (korišćenje) žiga od uticaja na svojstva elemenata iz kojih se sastoji zaštićeni znak?

24. VEZANOST PARNIČNOG SUDA ZA ODLUKE UPRAVNIH ORGANA

• Da li je sud prilikom odlučivanja o tužbenim zahtevima po tužbi zbog povrede žiga, vezan za odluke ili obaveštenja carinskih I drugih organa uprave?

25. FUNKCIJE OZNAČAVANJA ROBA I USLUGA

• Koje su funkcije označavanja robe ili usluge u prometu?

26. VAŽNOST ŽIGA I PRAVO NA SUDSKU ZAŠTITU

• Da li pravo na sudsku zaštitu ima nosilac žiga čija je važnost istekla, s obzirom da se pravo može produžavati neograničen broj puta?

27. UPOREĐIVANJE ZNAKOVA SA STANOVIŠTA PROSEČNOG POTROŠAČA

• Da li je metod upoređivanja svih elemenata i detalja upotrebljenog i zaštićenog žiga, adekvatan za ocenu postojanja mogućnosti zabune kod prosečnog potrošača?

28. SVOJSTVA, NAVIKE I PAŽNJA PROSEČNOG POTROŠAČA

• Da li sud ocenu sličnosti upotrebljenog i zaštićenog znaka vrši prema sostvenim svojstvima i zapažanjima ili prema svojstvima i pažnji nekog drugog lica?

29. SAZNANJE UČINIOCA O POVREDI

• Da li je saznanje o povredi bitna činjenica za odlučivanje o zahtevima po tužbi zbog povrede žiga?

30. VLASNIŠTVO ROBE KOJOM SE VRŠI POVREDA

• Da li se roba kojom se vrši povreda žiga može oduzeti od lica koje je istu stavilo u promet, ali nije njen vlasnik?

31. ODLUČIVANJE U GRANICAMA TUŽBENIH ZAHTEVA

• Da li je parnični sud ovlašćen da odlučujući o tužbenim zahtevima opšte formulacije, presudom sam vrši njihovu konkretizaciju?

32. SVOJSTVO UČESNIKA U PROMETU

• Ko može imati svojstvo učesnika u prometu, kao lica koje može izvršiti povredu žiga?

33. SAZNANJE O POVREDI I NAMERA DA SE IZVRŠI POVREDA

• Da li je za postojanje povrede žiga bitna okolnost da je lice koje je izvršilo povredu za to znalo?

34. ODREĐENOST ODLUKE O UNIŠTENJU ROBE

• Da li se sudskom odlukom o zahtevu za uništenje robe može “prepustiti” da se u postupku njenog izvršenja tačno utvrdi koja će se roba uništiti, a koja ne?

35. OBJAVLJIVANJE PRESUDE O POVREDI

• Da li se pravosnažna presuda kojom je utvrđena povreda žiga obavezno objavljuje u sredstvima javnog informisanja?

36. PRAVNA PRIRODA ZAHTEVA ZA OBJAVLJIVANJE PRESUDE O POVREDI

• Kakva je pravna priroda tužbenog zahteva za objavljivanje presude kojom je utvrđena povreda žiga?

37. ČINJENICE ODLUČNE ZA OSNOVANOST ZAHTEVA ZA OBJAVLJIVANJE PRESUDE

• Koje su činjenice bitne za odlučivanje o zahtevu za objavljivanje presude kojom je utvrđena povreda žiga?

38. ČINJENICE BITNE ZA ODLUČIVANJE O ZAHTEVU ZA DAVANJE PODATAKA O UČESNICIMA U POVREDI

• Koje su činjenice bitne za odlučivanje o tužbenom zahtevu za davanje podataka o učesnicima u povredi žiga?

39. TUŽBA ZA OSPORAVANJE ŽIGA I PREKID POSTUPKA

• Da li je za prekid postupka po tužbi zbog povrede žiga zbog pokretanja spora tužbom za osporavanje istog žiga, nužan uslov da se i taj spor vodi između istih stranaka?

40. ODSTUPANJE OD NAČELA HITNOSTI

• Da li se u sporu zbog povrede žiga može odstupiti od načela hitnosti ovog postupka?

41. TUŽBA ZA OSPORAVANJE ŽIGA I OGRANIČENJA PRAVA NOSIOCA ŽIGA

• Da li su podnošenjem tužbe za osporavanje žiga ograničena isključiva prava nosioca žiga?

42. DEJSTVO PRESUDE KOJOM JE USVOJEN ZAHTEV ZA OSPORAVANJE ŽIGA

• Od kada dejstvuje pravosnažna presuda kojom je usvojen zahtev po tužbi za osporavanje žiga?

Odgovor:

• Prema opštoj odredbi iz čl. 37 st. 5 Zakona o parničnom postupku, sporove koji se odnose na zaštitu žiga, bez obzira na vrednost spora, trgovinski sud sudi u veću.

Sentenca:

• U sporovima zbog povrede žiga, bez obzira na vrednost spora, postupak vodi i odluku donosi veće, saglasno članu 37. stav 5. Zakona o parničnom postupku. Ova odredba se primenjuje i u privrednim sporovima pred trgovinskim sudom.

Iz obrazloženja:

"Prvostepenom presudom pod gore navedenim brojem, stavom 1. izreke utvrđeno je da je tuženi izvršio povredu tužiočevih žigova, odnosno da je izvršio delo nelojalne konkurencije, a stavom dva izreke tuženi je obavezan da prestane sa svim radnjama kojima se vrši dalja povreda žigova tužioca uključujući i radnje neovlašćenog uvoza i stavljanje u promet krivotvorene robe koja nosi znakove "B." i "B." (grafizam). Stavom 3. izreke obavezan je tuženi da objavi presudu o svom trošku u dnevnom listu "Politika" izdanje za celu zemlju, a stavom 4. da se uništavaju o trošku tuženog četiri novčanika, 24 para čarapa, tri šala, četiri ženske tašne, dve kravate i tri jakne sve obeleženo zaštićenim žigovima tužioca označenim u izreci, a koji su zadržani od Uprave carine uz sačinjavanje zapisnika broj 05/1 D-696 od 13.12.2007. godine. Stavom 5. izreke tuženi je obavezan da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 33.500,00 dinara.

Osnovano se žalbom ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 1) Zakona o parničnom postupku (dalje: ZPP), a na koju povredu ovaj sud pazi i po službenoj dužnosti. Prema članu 37. stav 5. ZPP u sporovima zbog povrede žiga, bez obzira na vrednost spora, postupak vodi i odluku donosi veće, pa kako je u konkretnom slučaju presudu doneo sudija pojedinac, proizlazi da je sud bio nepropisno sastavljen prilikom donošenja pobijane presude, te je na osnovu člana 376. ZPP ova presuda morala biti ukinuta."

(Rešenje Višeg trgovinskog suda, Pž. 5644/2008 od 29.1.2009. godine)

Odgovor:

• Primarni oblik naknade štete predstavlja restitucija - vraćanje oštećenog u materijalno stanje u kome je bio pre nego što je štetna radnja preduzeta ili pre nego što je štetna posledica nastupila.
  Ako je uspostavljanje ranijeg stanja nemoguće ili ne otklanja štetu potpuno, naknada se daje u novcu.
  Tužbeni zahtev za uništenje robe kojom je izvršena povreda ima prirodu zahteva za uspostavljanje stanja postojećeg pre izvršene povrede žiga, pa se u sporu po tužbi zbog povrede sa takvim zahtevom mogu primeniti odredbe o posebnoj mesnoj nadležnosti iz čl. 45 Zakona o parničnom postupku.

Sentenca:

• Tužbeni zahtev za uništenje robe kojom je izvršena povreda žiga ima prirodu zahteva za uspostavljanje stanja koje je postojalo pre učinjene povrede, jer je uspostava ranijeg stanja primarna obaveza lica odgovornog za štetu. Time spor zbog povrede prava ima i svojstvo spora o vanugovornoj odgovornosti za štetu, pa ima mesta primeni člana 45. Zakona o parničnom postupku, za zasnivanje mesne nadležnosti suda prema mestu gde je radnja preduzeta, odnosno gde je posledica nastupila.

Iz obrazloženja:

Prema odredbama Zakona o obligacionim odnosima, za slučaj prouzrokovanja štete, primarna je obaveza odgovornog lica da uspostavi stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala. Obaveza davanja novčane naknade, plaćanja naknade u novcu, za odgovorno lice nastaje ukoliko uspostavljanje ranijeg stanja ne uklanja štetu potpuno ili je nemoguće, odnosno ako to oštećenik izričito zahteva, a okolnosti datog slučaja ne zahtevaju i ne opravdavaju uspostavljanje ranijeg stanja.

U konkretnom slučaju radnja za koju tužilac pretenduje i tvrdi da predstavlja radnju povrede, sastoji se u započinjanju postupka carinjenja, a preduzeta je na teritoriji Trgovinskog suda u B. prema stanju u spisima. Tužbeni zahtev za uništenje robe koja je predmet započetog postupka carinjenja, ustvari predstavlja zahtev za uspostavljanje stanja koje je bilo pre preduzimanja takve radnje. Stoga, prema stanovištu ovog suda, u odnosu na ovako postavljeni tužbeni zahtev, spor između stranaka pored prirode spora zbog povrede žiga ima i svojstvo spora o vanugovornoj odgovornosti za štetu, pa su se stekli uslovi za zasnivanje nadležnosti Trgovinskog suda u B. u smislu člana 45. Zakona o parničnom postupku, jer je radnja povrede istovremeno i štetna radnja, a preduzeta je na teritoriji suda u B." 

(Rešenje Višeg trgovinskog suda, Pž. 8631/2008 od 20.11.2008. godine)

Odgovor:

• Svako je dužan da se uzdržava od povrede tuđeg subjektivnog prava, pa i od povrede tuđeg žiga kao isključivog prava njegovog nosioca da zaštićeni znak koristi ili na to ovlasti treće lice. Radnja povrede je protivpravna, deliktna radnja, a spor sa zahtevom za naknadu štete nastale povredom je spor o vanugovornoj odgovornosti za štetu, pa se odredbe o posebnoj mesnoj nadležnosti propisane za ovaj slučaj mogu primeniti i u sporovima zbog povrede žiga.

Sentenca:

• Naknada štete povredom subjektivnog prava, žiga, spada u domen vanugovorne odgovornosti za štetu, pa ima mesta zasnivanju nadležnosti suda, prema mestu gde je štetna radnja izvršena ili štetna posledica nastupila, a dokaz ispunjenosti uslova za zasnivanje nadležnosti predstavlja račun izdat u prodajnom objektu na teritoriji postupajućeg suda o prodatoj robi sa spornim oznakama. Ocenom mesne nadležnosti, međutim, ne prejudicira se odluka o glavnoj stvari, da li je povreda prava izvršena i da li je povredom za nosioca prava nastala šteta za koju odgovara povredilac.

Iz obrazloženja:

"Postupak u ovoj pravnoj stvari pokrenut je tužbom kojom se, između ostalog, traži i naknada štete i to materijalne štete u iznosu od 20.000.000,00 dinara i moralne štete u iznosu od 30.000.000,00 dinara, koju je tuženi tužiocu prouzrokovao, prema navodima tužbe, povredom tužiočevih prava. Naknada štete povredom subjektivnog prava određenog pravnog subjekta svakako spada u domen takozvane vanugovorne odgovornosti za štetu, a prema članu 45. Zakona o parničnom postupku, za suđenje u sporovima zbog vanugovorne odgovornosti za štetu, pored suda opšte mesne nadležnosti, je nadležan i sud na čijem je području štetna radnja izvršena ili štetna posledica nastupila. Iz navedenog sledi, u konkretnom slučaju, a imajući u vidu da tužilac uz tužbu dostavlja dokaze da se roba sa spornim oznakama nalazi u prometu i na području Trgovinskog suda u B, kako to proizilazi iz računa izdatog od strane prodajnog objekta sa sedištem na teritoriji B, da je prvostepeni sud pravilno odlučio kada je tuženikov prigovor mesne nenadležnosti prvostepenog suda odbio kao u izreci pobijanog rešenja pod I.

Neosnovani su žalbeni navodi da tužilac zahtev za naknadu štete nije dokazao, da je ista i zahtevana samo radi zasnivanja nadležnosti suda i da je usled toga preuranjena odluka suda o ovom prigovoru. Za ocenu mesne nenadležnosti suda dovoljno je da postoje dokazi o uslovima zbog kojih se pored suda opšte mesne nadležnosti, može zasnovati i nadležnost nekog drugog suda, a u konkretnom slučaju da je na području prvostepenog suda štetna radnja preduzeta, odnosno da je na tom području štetna posledica nastupila. Izdavanje računa u prodajnom objektu na teritoriji prvostepenog suda o prodatoj robi sa spornim oznakama je dovoljan dokaz za zasnivanje mesne nadležnosti suda, a time se ni u kom slučaju ne prejudicira odluka o osnovanosti tužbenog zahteva, odnosno ne prejudicira se odluka da li je navedenom radnjom povreda prava zaista izvršena i da li je za tužioca nastala šteta za koju tuženi odgovara. U suprotnom, sud ne bi mogao doneti odluku o ovom procesnom prigovoru pre nego što sprovede dokazni postupak i utvrdi sve relevantne činjenice koje su važne za odluku o glavnoj stvari, što bi ovo proceduralno pitanje koje se po prirodi stvari rešava po prijemu tužbe, a na osnovu blagovremeno istaknutog prigovora nenadležnosti, obesmislilo."

(Rešenje Višeg trgovinskog suda, VIII Pž. 6287/2006(1) od 20.7.2006. godine)

Odgovor:

• Pravilo procesnog prava da iznošenje činjeničnih tvrdnji i predlaganje dokaza tereti parnične stranke i da sud nije dužan da određuje izvođenje dokaza po službenoj dužnosti, trpi odstupanja kada je to posebnim propisom predviđeno. U oblasti zaštite žiga, potreba zaštite javnog interesa opravdava ovlašćenje i dužnost suda da radi utvrđivanja bitnih činjenica izvede dokaze po službenoj dužnosti.

Sentenca:

• Interesi javnog poretka su nalagali da se postupak zaštite prava industrijske svojine, u koja spada i žig, uredi tako da se prava stiču pred državnim organom, po posebnoj proceduri, da se nakon priznanja registruju i objavljuju, čime obavezuju sve učesnike u prometu na određeno ponašanje.
  Zato u postupku po tužbi zbog povrede žiga, imperativ javnog poretka ovlašćuje sud da, saglasno članu 7. stav 3, u vezi člana 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku, utvrdi i one činjenice koje stranke nisu iznele i da izvede i one dokaze koje stranke nisu predložile.

Iz obrazloženja:

"U smislu člana 7. Zakona o parničnom postupku (dalje: ZPP) stranke su dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, a sud utvrđuje sve činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti zahteva. Sledi da sud na osnovu činjenica koje stranke iznesu, razlikuje one koje su bitne od onih koje to nisu za razrešenje spora, te da one koje su bitne utvrđuje na osnovu dokaza koje stranke predlože, ako predlože, a u protivnom zaključak o postojanju ili nepostojanju bitnih činjenica izvodi na osnovu pravila o teretu dokazivanja.

Međutim, prema članu 7. stav 3. ZPP, sud je ovlašćen da utvrdi i činjenice koje stranke nisu iznele i da izvede dokaze koje stranke nisu predložile, ako iz rezultata raspravljanja i dokazivanja proizlazi da stranke raspolažu zahtevima kojima ne mogu raspolagati ili kada je to posebnim propisima predviđeno. Prema članu 3. stav 3. ZPP, sud neće dozvoliti raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala.

Upravo su interesi javnog poretka nalagali da se postupak zaštite prava industrijske svojine u koja prava spada i žig, uredi na takav način da se stiču pred državnim organom, u postupku koji je zakonom propisan, nakon ocene ispunjenosti uslova koji su zakonom predviđeni, da se u slučaju priznanja, registruju i objavljuju, jer nakon toga sva druga lica, učesnici u prometu su dužna da sopstveno ponašanje u prometu sa tim usaglase. Interes javnog poretka je da se u privrednom prometu delatnost učesnika obavlja u uslovima slobodne i fer konkurencije, bez vršenja zloupotreba, pa je u konkretnom slučaju prvostepeni sud imao ovlašćenje da na spornu okolnost izvede i dokaze koje stranke nisu predložile, odnosno da odredi izvođenje dokaza po službenoj dužnosti. Naime, ukoliko bi bili tačni navodi tuženog da tužilac zapravo ne proizvodi proizvode koje obeležava zaštićenim znakom, već proizvode nemačkog proizvođača prepakuje u sopstvenu ambalažu i obeležava zaštićenim znakom, te stavlja u promet, takve radnje se ne bi mogle smatrati aktima slobodne i fer konkurencije, već bi predstavljale akte zloupotrebe prava, od čega bi zavisila i činjenica da li tužilac zaista koristi zaštićeni znak na način kako je to uređeno Zakonom o žigovima, pa u zavisnosti od toga da li zaista i ima pravo na zaštitu tužbom zbog povrede žiga."

(Rešenje Višeg trgovinskog suda, Pž. 1274/2007(3) od 13.12.2007. godine)

Odgovor:

• Rešenje organa uprave kojim je na osnovu neposrednog uvida službenog lica na licu mesta, konstatovano da je povreda izvršena, ima svojstvo javne isprave za koju postoji pretpostavka o tačnosti, a ona se u parničnom postupku može obarati.

Sentenca:

• Rešenje organa uprave kao upravni akt donet u vršenju javnih ovlašćenja ima svojstvo javne isprave i dokazuje istinitost onih činjenica koje su njime utvrđene.
  Za postojanje pretpostavke o povredi žiga neophodno je da je rešenje doneto na osnovu neposrednog uvida organa uprave na licu mesta, a u postupku po tužbi zbog povrede prava istinitost te činjenice se može osporavati, odnosno zakonska pretpostavka se može oboriti.

Iz obrazloženja:

"Pravilno je prvostepeni sud zaključio, prema sadašnjem stanju u spisima i na osnovu podnetih dokaza, a na tužiocu je teret dokazivanja ispunjenosti uslova za određivanje privremene mere saglasno čl. 7. i 220. Zakona o parničnom postupku, da uslovi za određivanje predložene mere nisu ispunjeni, pa je pravilno odlučio kada je predlog odbio.

Prema Zakonu o posebnim ovlašćenjima radi efikasne zaštite prava intelektualne svojine (dalje: Zakon) suština postupanja nadležnih organa uprave u ovoj oblasti, nezavisno da li postupaju po službenoj dužnosti ili na zahtev nosioca prava, jeste u kontroli koja se vrši neposrednim uvidom. To proizlazi iz čl. 15. i 19. Zakona. Prema članu 15. Zakona, nadležan organ na licu mesta, po službenoj dužnosti, privremeno oduzima zatečenu robu, odnosno proizvode koji su predmet ili sredstvo povrede prava intelektualne svojine, ako neposrednim uvidom utvrdi da je povređeno pravo intelektualne svojine. Takođe, po službenoj dužnosti uzima uzorke predmetne robe, podnosi prijavu nadležnom organu i izvodi i druge potrebne dokaze.

Prema članu 19. Zakona, nadležni organ i na zahtev nosioca prava, postupa na identičan način. Ako neposrednim uvidom utvrdi da je povređeno pravo intelektualne svojine, na licu mesta privremeno oduzima i zadržava robu, i (ili) proizvode koji su predmet ili sredstvo povrede tog prava, a prema članu 26, kada utvrdi da roba odgovara opisu iz usvojenog zahteva, privremeno oduzima tu robu. Ako je potrebno, pregleda je i uzima uzorke, kako to proizlazi iz stava 4. člana 26. Zakona.

Iz navedenih odredbi proizlazi da je neposredan uvid, neposredno opažanje lica koje je za to obučeno i ovlašćeno za tu vrstu kontrole, sredstvo na osnovu kojeg se kod nadležnog organa stiče uverenje o povredi prava, o čemu obaveštava njenog nosioca i sam preduzima mere zaštite na koje je ovlašćen.

U konkretnom slučaju na okolnost verovatnosti učinjene povrede tužilac je dostavio pisane dokaze i to račun i fiskalni isečak. I prema stanovištu ovog suda, oni mogu samo predstavljati dokaz da je tužilac pribavio od tuženog predmetnu robu koja se u ovim pisanim dokazima navodi, ali ne i dokaz da je roba obeležena znacima koji su identični ili bitno slični znaku koji je tužilac pred nadležnim organom zaštitio.

Takav dokaz ne može predstavljati ni rešenje Ministarstva trgovine i turizma. Iz predmetnog rešenja proizlazi da isto nije doneto na osnovu neposrednog uvida organa, kako je predviđeno Zakonom, već je isto doneto na osnovu ocene pisanih dokaza od strane organa uprave. Ocena pisanih dokaza od strane organa uprave za parnični sud nije obavezujuća i sud ima ovlašćenja da sve pismene dokaze, uključujući i rešenje nadležnog organa uprave, ceni i na osnovu toga zaključi da li su ispunjeni uslovi za određivanje privremene mere. Time parnični sud nije poništio dokaznu snagu rešenja Ministarstva koje ima prirodu javne isprave. Samo upravni akt donet na osnovu neposrednog uvida, kao javna isprava u smislu člana 230. Zakona o parničnom postupku, za parnični sud bi bio dokaz da su tačne činjenice koje su njime utvrđene - da je neposrednim uvidom na licu mesta utvrđena povreda prava, s tim da se u toku parničnog postupka po tužbi može i pobijati njihova istinitost na osnovu stava 3. iste zakonske odredbe."

(Rešenje Višeg trgovinskog suda, Pž. 6122/2008(2) od 14.8.2008. godine)

Odgovor:

• U sporu zbog povrede žiga u kome je istaknut samo imovinskopravni zahtev, dozvoljenost revizije se ceni prema vrednosti spora pobijanog dela pravosnažne presude donete u drugom stepenu.

Sentenca:

• Ukoliko tužilac u sporu zbog povrede žiga istakne samo imovinskopravni zahtev, tada se ocena dozvoljenosti revizije vrši prema čl. 486. st. 1. Zakona o parničnom postupku, odnosno prema vrednosti pobijanog dela pravnosnažne presude donete u drugom stepenu.

Iz obrazloženja:

"Prema čl. 57. Zakona o žigovima, u slučaju povrede žiga ili prava iz prijave, tužilac može tužbom da zahteva: 1. utvrđenje povrede prava, 2. prestanak povrede prava, 3. uništenje ili preinačenje predmeta kojima je izvršena povreda prava, 4. uništenje ili preinačenje alata i opreme uz pomoć kojih su proizvedeni predmeti kojima je izvršena povreda prava, ako je to neophodno za zaštitu prava, 5. naknadu imovinske štete i opravdanih troškova postupka, 6. objavljivanje presude o trošku tuženog i 7. davanje podataka o trećim licima koja su učestvovala u povredi prava.

Iz prednjeg proizlazi da su neki od ovih zakonom dozvoljenih tužbenih zahteva po tužbi zbog povrede žiga imovinskopravne prirode, a neki nisu. Tužilac jednom tužbom može istaći sve zakonom dozvoljene zahteve, može istaći samo neke od zahteva, a može istaći i samo imovinskopravni zahtev. Ukoliko tužilac, za slučaj povrede žiga, istakne samo imovinskopravni zahtev, o kome je odlučeno pravnosnažnom presudom donetom u drugom stepenu, primenom odredbe čl. 394. st. 4. tač. 4) Zakona o parničnom postupku, ocena dozvoljenosti revizije imala bi se vršiti prema odredbi čl. 486. st. 1. istog zakona, odnosno prema vrednosti pobijanog dela pravnosnažne presude."

(Rešenje Višeg trgovinskog suda, Pž. 1007/2008 od 20.2.2008. godine - Sudska praksa trgovinskih sudova - Bilten br. 1/2008)

Odgovor:

• Ocena urednosti punomoćja izdatog za zastupanje u parničnom postupku pred domaćim sudom, vrši se po propisima Republike Srbije, jer se pred domaćim sudom primenjuje domaće procesno pravo.

Sentenca:

• U postupku pred domaćim sudom se primenjuje domaće procesno pravo. Sud, pazeći po službenoj dužnosti da li stranku zastupa ovlašćeno lice, ispituje da li je stranka izdala punomoćniku punomoćje u pisanom obliku, jer prema odredbama Zakona o parničnom postupku treće lice (udruženje) ne može izdati punomoćje za zastupanje stranke, bez obzira da li je ona njegov član.

Iz obrazloženja:

"Prema stanju u spisima tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 2.10.2007. godine, preko punomoćnika, advokata J.J. iz B, a u tužbi je kao tužilac označena firma "C.D." iz P, Francuska. Uz tužbu je priloženo punomoćje u originalu i u overenom prevodu, kojim je R.B, u svojstvu direktora, a postupajući u ime udruženja za borbu protiv krivotvorenja S.-R, koje je organizovano i postoji u skladu sa zakonima Holandije, po ovlašćenju kompanije članice udruženja ovlastio advokata J.J. da zastupa kompaniju članicu udruženja u slučaju prekršaja vezanih između ostalog i za trgovačke žigove, sa posebnim ovlašćenjem da može da podnosi i predaje podneske, tužbene zahteve, potraživanja, pritužbe, žalbe i zahteve koje bude smatrao potrebnim, da zaključuje sudska i vansudska poravnanja i da naplaćuje sve iznose koji budu uplaćivani u korist kompanije članice S.-R. Pored toga priloženo je i pismeno koje predstavlja ovlašćenje izdato sa memorandumom tužioca koje potpisuje u ime ove kompanije O.G, a ispod toga stoji i naznaka (ako je ovaj sud dobro razumeo, imajući u vidu da nije priložen overeni prevod), da je za određene zemlje predstavnik udruženja određeno fizičko lice, pa za Srbiju E.M.

Iz svega navedenog proizlazi da prvostepeni sud nije ispitao verodostojnost punomoćja za tužioca, odnosno da li je punomoćje za zastupanje tužioca od strane punomoćnika, advokata izdato od ovlašćenog lica. Pri tome ovaj sud napominje da Zakon o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja u članu 1. predviđa da isti sadrži pravila o određivanju merodavnog prava za statusne, porodične i imovinske, odnosno druge materijalno-pravne odnose sa međunarodnim elementom. Imajući u vidu navedenu odredbu zakona, te da se isti odnosi na materijalno-pravne odnose, to ne postoje uslovi za primenu čl. 19. i 20. ovog zakona, pa i odredbe iz člana 20. stav 1. tačka 3) koja se odnosi na ugovor o punomoćju. Kada se radi o punomoćju za zastupanje u parničnom postupku, onda se radi o primeni procesnog prava, a u postupku pred domaćim sudom, uvek se primenjuje domaće procesno pravo, dakle odredbe Zakona o parničnom postupku (dalje: ZPP). One propisuju da punomoćje izdaje stranka u pismenom obliku iz člana 91. ZPP. U konkretnom slučaju priloženo punomoćje nije izdala stranka, tužilac u ovom sporu, već udruženje za koje nije ni utvrđeno da li je tužilac njegov član. Punomoćje koje je eventualno izdala stranka, a koje nije priloženo u overenom prevodu suprotno odredbama ZPP o jeziku o postupku, očigledno sadrži određena ograničenja u vezi sa ovlašćenjima za preduzimanje određenih radnji u postupku. Uostalom, to se prema stanju stvari u spisima ne može ispitati. Iz navedenog proizlazi da je prvostepeni sud nepravilno primenio odredbu člana 77. ZPP, pa uprkos tome što je bio dužan da po službenoj dužnosti pazi da li stranku zastupa ovlašćeno lice, odnosno suprotno članu 92. ZPP, postupao je po tužbi ne proveravajući da li je ista podneta od strane ovlašćenog lica. Time je načinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 1. ZPP, koja je uticala na donošenje zakonite i pravilne odluke, pa je na osnovu člana 376. ZPP, pobijana presuda morala biti ukinuta."

(Rešenje Višeg trgovinskog suda, Pž. 1092/2008 od 5.6.2008. godine)

Odgovor:

• Da je roba pribavljena tako što ju je u promet, bilo gde u svetu, stavio nosilac prava ili lice koje je on ovlastio, dokazuje se relevantnom pisanom dokumentacijom (o uvozu).

Sentenca:

• Žig ne daje pravo njegovom nosiocu da zabrani korišćenje zaštićenog znaka u vezi sa robom koja je istim označena, a stavljena je u promet bilo gde u svetu od strane nosioca žiga ili lica koje je on ovlastio. Postojanje ovog ograničenja prava ne može se dokazivati pisanom izjavom inodobavljača, već poslovnom dokumentacijom iz koje se navedene činjenice nedvosmisleno utvrđuju.

Iz obrazloženja:

"Pravilno je prvostepeni sud primenio materijalno pravo u pogledu ocene ispunjenosti uslova za određivanje privremene mere, kod nesporno utvrđene činjenice da je tužilac nosilac žiga, da je tuženi uvoznik, dakle učesnik u prometu, robe koja je u postupku pred carinskim organima zadržana, jer zbog oznaka koje nosi postoji sumnja da je time povređeno pravo intelektualne svojine. Prema odredbama Zakona o žigovima, za određivanje privremene mere, sadržine koja je zakonom predviđena, nužni su uslovi da ovu zaštitu traži lice koje je nosilac prava i da je ovo lice učinilo verovatnim da je do povrede prava došlo. Učiniti verovatnim da je do povrede prava došlo, predstavlja manji stepen dokazanosti od potpune uverenosti, ubeđenosti u postojanju određene činjenice, koju je zakonodavac u navedenoj situaciji predvideo radi efikasne i hitne zaštite koja ima preventivni karakter, bilo da se predlog za određivanje privremene mere podnosi pre pokretanja parničnog postupka tužbom zbog povrede prava ili se predlog podnosi u samoj tužbi koja je zbog povrede prava podneta.

Tačni su navodi izvršnog dužnika izneti u toku prvostepenog postupka da u smislu člana 36. Zakona o žigovima, žig ne daje pravo njegovom nosiocu da zabrani njegovo korišćenje u vezi sa robom koja je označena žigom i stavljena u promet bilo gde u svetu od strane nosioca žiga ili lica koje je on ovlastio. Radi se o tzv. institutu iscrpljenja prava, pa ukoliko dokazi o navedenom postoje nosilac žiga niti bi imao pravo na zaštitu tužbom zbog povrede prava, niti bi u navedenoj situaciji mogao osnovano tražiti donošenje privremene mere isključenja iz prometa robe koja je označena žigom, ali je stavljena u promet bilo gde u svetu od strane nosioca žiga ili lica koje je on ovlastio. Međutim, teret dokazivanja ovih činjenica bio je na strani izvršnog dužnika, koji je u toku prvostepenog postupka dostavio samo dokaze da je sporna roba pribavljena od mađarskog dobavljača, uz izjavu tog lica da je ista pribavljena od nosioca prava odnosno lica koje je on ovlastio. Navedeni dokazi ne predstavljaju dokaze o postojanju činjenica zbog kojih bi postojalo ograničenje prava izvršnog poverioca, jer za dokazivanje da je roba sa spornim oznakama pribavljena od nosioca prava ili lica koje je on ovlastio, ne može se dokazivati izjavom nekog trećeg lica već odgovarajućom poslovnom dokumentacijom. Kako takve dokaze tuženi u toku prvostepenog postupka nije dostavio, to je prvostepeni sud pravilno zaključio da su se u konkretnom slučaju stekli uslovi za određivanje privremene mere. Navedeno može biti relevantno u postupku koji izvršni poverilac pokrene tužbom zbog povrede prava, što će biti od uticaja kako na odluku o zahtevu o glavnoj stvari tako i na samo rešenje o određivanju privremene mere, ali naravno sve pod uslovom da dokazi o postojanju ograničenja iz člana 36. Zakona o žigovima budu dostavljeni do zaključenja glavne rasprave."

(Rešenje Višeg trgovinskog suda, Iž. 2290/2006 od 1.11.2006. godine - Sudska praksa trgovinskih sudova - Bilten br. 4/2006)

Odgovor:

• Upravni spor za poništaj konačnog upravnog akta - rešenja o priznanju žiga nije razlog za obavezni prekid postupka po tužbi zbog povrede, jer nije naveden u čl. 59 Zakona o žigovima.

Sentenca:

• Parnični sud ne može sam rešavati prethodno pitanje u postupku po tužbi zbog povrede žiga, već je dužan da sa postupkom zastane u zakonom određenim slučajevima, ali ne i u slučaju podnošenja tužbe Sudu Srbije i Crne Gore za poništaj upravnog akta - rešenja o priznanju žiga donetog od strane Zavoda za intelektualnu svojinu.

Iz obrazloženja:

"Pravilno je prvostepeni sud odlučio kada je odbio predlog tuženog da zastane sa postupkom u ovoj pravnoj stvari. Kako se žig stiče upisom u Registar žigova, a priznato pravo prema članu 31. Zakona o žigovima (dalje: Zakon) u Registar žigova upisuje nadležni organ i pri tome nosiocu prava izdaje ispravu o žigu, koja ima karakter rešenja u upravnom postupku, to je za odlučivanje po tužbi zbog povrede žiga, prethodno pitanje, pitanje postojanja prava i svojstva nosioca prava. Prema članu 12. Zakona o parničnom postupku, kad odluka suda zavisi od prethodnog rešenja da li postoji neko pravo ili pravni odnos, a o tom pitanju još nije doneta odluka od strane suda ili drugog nadležnog organa, sud može sam odlučiti o prethodnom pitanju, ili može odlučiti da postupak prekine do okončanja postupka u kome se to prethodno pitanje rešava. Članom 59. Zakona predviđen je izuzetak od ovog opšteg pravila, pa je sud u zakonom predviđenim slučajevima dužan, dakle obavezan da sa postupkom po tužbi zbog povrede žiga, zastane. To je slučaj iz člana 50. Zakona, odnosno zbog pokretanja postupka za oglašavanje ništavim rešenja o priznanju žiga, odnosno međunarodnog registrovanja, koji ima prirodu upravnog postupka i koji se vodi pred Zavodom za intelektualnu svojinu; zatim iz čl. 53. i 55. Zakona - vođenje postupka za donošenje rešenja o prestanku žiga zbog nekorišćenja ili iz drugih zakonom predviđenih razloga, koji se vodi pred istim organom. Obavezan zastoj postupka predviđen je i u slučaju pokretanja sudskog postupka po tužbi za osporavanje žiga, iz čl. 66. i 67. Zakona. Ukoliko tužilac u tom sporu uspe, nadležni organ će izvršiti upis promene nosioca prava, odnosno upisaće tužioca kao nosioca žiga.

Rešenje o priznanju žiga, kao upravni akt koji je konačan i protiv koga žalba nije dozvoljena, može biti predmet ispitivanja i u upravnom sporu pred Sudom Srbije i Crne Gore, po tužbi za poništaj nezakonitog upravnog akta. Članom 59. Zakona vođenje ovog postupka nije predviđeno kao razlog za obavezni zastoj postupka po tužbi zbog povrede prava.

Iz navedenog sledi da rešenje o priznanju žiga može biti predmet pobijanja i ispitivanja u više postupaka, i upravnih i sudskih, pri čemu se sudski vode i prema odredbama Zakona o parničnom postupku i prema odredbama Zakona o upravnim sporovima. Zakonom je međutim obavezan zastoj postupka predviđen samo za neke od njih, a ne za sve. U konkretnom slučaju tuženi je dostavio dokaze da je podneo tužbu Sudu Srbije i Crne Gore radi poništenja isprava o žigovima, pa sledi da pokretanje navedenog postupka ne predstavlja zakonom predviđeni razlog za zastoj postupka u smislu člana 59. Zakona, kako je to pravilno zaključio prvostepeni sud."

(Rešenje Višeg trgovinskog suda, XXVIII Pž. 3725/2006(2) od 26.4.2006. godine)

Odgovor:

• Odstupanje od pravila da parnični sud može sam rešiti prethodno pitanje, sa pravnim dejstvom u toj parnici, je predviđeno posebnim propisom, Zakonom o žigovima i zato je dužan da postupak po tužbi zbog povrede prekine ako je pokrenut neki od zakonom predviđenih postupaka.

Sentenca:

• Ovlašćenje parničnog suda da sam reši prethodno pitanje sa pravnim dejstvom u toj parnici ili da postupak prekine do pravosnažnog okončanja postupka pred sudom ili drugim organom u kome se o tom pitanju rešava, isključeno je posebnim propisom, članom 59. stav 4. Zakona o žigovima.

Iz obrazloženja:

"Postoji više postupaka koji se sprovode po različitim pravilima, u kojima se može obarati zakonska pretpostavka o tačnosti činjenice o postojanju prava i njegovom nosiocu iz rešenja o priznanju prava. To su postupci iz člana 50. Zakona o žigovima (dalje: Zakon), za oglašavanje ništavim rešenja o priznanju žiga, iz člana 53. Zakona, za donošenje rešenja o prestanku žiga zbog nekorišćenja, iz člana 55. Zakona, za donošenje rešenja o prestanku žiga, jer je znak koji je zaštićen postao generičan pojam, protivan moralu ili javnom poretku ili izaziva zabunu o poreklu, vrsti, kvalitetu ili drugim svojstvima robe ili usluge, kao i sudski postupci koji se odvijaju prema pravilima parničnog postupka po tužbama iz čl. 66. i 67. Zakona. Ono što je zajedničko za sve ove postupke je da od njihovog ishoda zavisi postojanje prava, odnosno aktivna legitimacija tužioca po tužbi zbog povrede, a samim tim i odluka suda po toj tužbi.

Prema opštem pravilu iz člana 12. Zakona o parničnom postupku, kada odluka suda zavisi od prethodnog rešenja da li postoji neko pravo ili pravni odnos o koje još nije doneo odluku sud ili drugi nadležni organ, sud ima dve mogućnosti: da sam reši to prethodno pitanje, sa pravnim dejstvom samo u parnici u kojoj je ono rešeno, ili da postupak prekine u smislu čl. 215. i 217. Zakona o parničnom postupku, do pravosnažnog okončanja postupka pred sudom ili drugim nadležnim organom.

Ovlašćenje parničnog suda da reši prethodno pitanje može biti isključeno posebnim propisom i u vezi sa navedenim postupcima ono je upravo isključeno Zakonom. Odredbom člana 59. stav 3. Zakona je predviđeno da je sud koji postupa po tužbi zbog povrede prava (iz člana 57. Zakona) dužan da sa tim postupkom zastane do konačne odluke nadležnog organa, odnosno suda u postupcima iz čl. 50, 53, 55, 66. i 67. Zakona. Očigledno su razlozi pravne sigurnosti, pouzdanja u tačnost podataka upisanih u javne registre, način sticanja ovog prava upisom u registar, prirodu prava koje dejstvuje prema svima, a od učesnika u prometu zahteva određeno ponašanje, nalagali da se o prethodnom pitanju postojanja prava ili o eventualnoj promeni njegovog nosioca, ne može odlučivati u posebnim parnicama koje se vode između određenih stranaka sa pravnim dejstvom u tim parnicama. Ovo zato što bi bilo nedopustivo da se isto pitanje reši na različit način u pojedinim postupcima."

(Rešenje Višeg trgovinskog suda, Pž. 9001/2008(1) od 4.12.2008. godine)

Odgovor:

• Ako je predlog za određivanje privremene mere sadržan u tužbi, a postoji razlog za obavezni prekid postupka, sud ovu okolnost mora ceniti odlučujući o privremenoj meri.

Sentenca:

• Kada je predlog za određivanje privremene mere podnet u tužbi zbog povrede žiga, onda prilikom odlučivanja o tom predlogu, pored ocene ispunjenosti uslova iz člana 61. Zakona o žigovima, sud mora oceniti i dokaze o postojanju postupka iz člana 66. ovog zakona, jer on predstavlja zakonski razlog za prekid postupka po tužbi zbog povrede žiga.

Iz obrazloženja:

"Ako se steknu uslovi za obavezan prekid postupka u smislu navedene odredbe Zakona o žigovima (dalje: Zakon), a predlog za određivanje privremene mere je podnet u tužbi, onda sud prilikom odlučivanja o predlogu za određivanje privremene mere, osim ocene ispunjenosti uslova iz člana 61. Zakona, mora oceniti značaj činjenice da je pokrenut postupak pred nadležnim organom ili sudom, na postupak zbog povrede, jer i ova odluka suda zavisi od rešenja prethodnog pitanja postojanja prava, o kome rešava drugi sud, odnosno nadležni organ.

Očigledno je da je prvostepeni sud odluku doneo samo ocenom ispunjenosti uslova iz člana 61. Zakona, ne ispitujući da li postoje smetnje za postupanje zato što poseban propis nalaže prekid postupka i da nije imao saznanja o činjenici da li je postupak osporavanja žiga pokrenut. Ovo zato što je o predlogu odlučivao pre nego što je tužba sa predlogom dostavljena tuženom i pre nego što se tuženi o predlogu izjasnio. Takvim postupanjem tuženom nije data mogućnost da se o bitnim činjenicama izjasni niti da dokaze o tome podnese, a time je i sam sud onemogućen da utvrdi sve činjenice od kojih zavisi postupanje po tužbi zbog povrede žiga.

Tuženi po prvi put u žalbi protiv rešenja o određivanju privremene mere iznosi činjenice u vezi pokretanja postupka iz člana 66. Zakona i o tome prilaže dokaze uz žalbu. One su od uticaja na postupanje suda po ovoj tužbi, pa i po predlogu za određivanje privremene mere. Ranije, tuženi ove činjenice nije mogao izneti niti dostaviti dokaze.

Stoga prema stanovištu ovog suda nisu utvrđene sve relevantne činjenice za pravilno odlučivanje o predloženoj privremenoj meri, jer postupanje suda po tužbi, pa i po predlogu za određivanje privremene mere koji predstavlja sastavni deo tužbe zbog povrede žiga, zavisi od napred navedenih činjenica i eventualnog postojanja uslova za obavezni prekid ovog postupka do okončanja spora po tužbi za osporavanje žiga, pa će prvostepeni sud u ponovnom postupku utvrditi relevantne činjenice i doneti odgovarajuću odluku."

(Rešenje Višeg trgovinskog suda, Pž. 9001/2008(2) od 4.12.2008. godine)

Odgovor:

• Za određivanje privremene mere dovoljan je uslov postojanje verovatnoće povrede prava, pa je obaveštenje organa obučenog i za poslove zaštite prava intelektualne svojine, o oznakama koje odgovaraju zaštićenom znaku, dovoljan dokaz o takvoj verovatnoći.

Sentenca:

• Uslov za određivanje privremene mere u postupku zbog povrede žiga je da je tužilac, nosilac žiga učinio verovatnim da je njegov žig povređen, a za ovaj stepen dokazanosti dovoljno je uverenje suda o verovatnosti povrede zasnovano na obaveštenju nadležnog carinskog organa da je na carinjenje prispela roba čije oznake odgovaraju oznakama i opisu robe iz rešenja Uprave carina kojim je usvojen opšti zahtev tužioca za zaštitu prava intelektualne svojine, čije stavljanje u promet, tim pre, može izazvati zabunu upravo kod prosečnog potrošača.

Iz obrazloženja:

"Pravilan je zaključak prvostepenog suda da su se na osnovu prednjeg stekli uslovi za određivanje predložene privremene mere saglasno čl. 61. Zakona o žigovima, jer je tužilac učinio verovatnim da je njegov žig povređen. Ovaj stepen dokazanosti na nivou verovatnosti proizilazi iz obaveštenja nadležnog državnog organa da je na carinjenje prispela roba čije oznake odgovaraju oznakama i opisu robe iz rešenja Uprave carina kojim je usvojen opšti zahtev tužioca za zaštitu prava intelektualne svojine, a čiji je uvoznik ovde tuženi. Osnovano se prvostepeni sud pouzdao u podatke dostavljene od strane Uprave carina, carinarnice B. koja prilikom obavljanja radnji iz svoje nadležnosti ima neposrednog uvida u samu robu, pa i u oznake koje ista nosi, a takođe i u znak koji je žigom tužioca zaštićen, imajući u vidu da je upravo rešenjem Uprave carina usvojen opšti zahtev za zaštitu prava intelektualne svojine tužioca u kome postoje podaci o znaku koji je zaštićen. Prednje nije dovedeno u pitanje ni dokazima koji je docnije tužilac dostavio u toku postupka, fotografijama sporne robe sa odgovarajućim oznakama.

Neosnovani su žalbeni navodi da se zaključak o sličnosti navedenih znakova može javiti samo kod laika. Naime, sličnost znaka koji je upotrebljen sa znakom drugog lica koji je nosilac žiga na tom znaku i procenjuje se na osnovu pažnje prosečnog potrošača, pa se može reći i laika, kako ga tuženi u žalbi naziva, jer je suština zaštite da se spreči dovođenje u zabludu potrošača odnosne robe koji postupa sa običnom, uobičajnom pažnjom, a ne sa naročitom pažnjom u prometu."

(Rešenje Višeg trgovinskog suda, Pž. 2249/2006 od 10.3.2006. godine - Sudska praksa trgovinskih sudova - Bilten br. 2/2006)

Odgovor:

• Vreme za koje su carinski organi ovlašćeni na zadržavanje robe je ograničeno i propisano je carinskim propisima. Uslov daljeg zadržavanja robe, po isteku tog vremena, je donošenje sudske odluke o tome, pa nosilac žiga ima pravni interes za donošenje privremene mere od strane suda.

Sentenca:

• Tužilac po tužbi zbog povrede žiga ima pravni interes da sud odredi privremenu meru oduzimanja robe koja je već zadržana od strane carinskih organa, jer je to zadržavanje privremeno, vezano za rokove predviđene propisima o postupanju carinskih organa i uslovljeno donošenjem sudske odluke. Svrha određene privremene mere i jeste u tome da carinski organi, po proteku rokova, uprkos sumnji u povredu prava intelektualne svojine, ne budu u obavezi da spornu robu puste u promet.

Iz obrazloženja:

"Takođe su neosnovani žalbeni navodi tuženog da je tužilac ostvario potrebnu zaštitu u postupku pred carinskim organima, imajući u vidu da prema odredbama zakona o postupanju carinskih organa postoji obaveza istih da robu puste, ukoliko u roku od 15 dana zainteresovana strana ne obavesti carinski organ da je pokrenut postupak koji vodi meritornoj odluci, odnosno da je određena privremena mera kojom se odlaže puštanje robe. Ovaj rok može se produžiti za još 15 dana, ali u svakom slučaju tužilac ima pravni interes da ostvari zaštitu u sudskom postupku, po tužbi podnetoj zbog povrede žiga, određivanjem privremene mere koja ima za cilj da se dalja povreda spreči i to izricanjem zabrane preduzimanje radnji kojima se povreda vrši, kao i oduzimanjem predmeta kojima se ta povreda vrši, onako kako je predviđeno odredbom čl. 61. Zakona o žigovima."

(Rešenje Višeg trgovinskog suda, Pž. 1495/2008 od 27.2.2008. godine - Sudska praksa trgovinskih sudova - Bilten br. 2/2008)

Odgovor:

• Za određivanje privremene mere predlagač mora biti aktivno legitimisan, a legitimisan je nosilac prava koje je u važnosti.

Sentenca:

• Za određivanje privremene mere po Zakonu o žigovima dovoljno je da predlagač (tužilac) učini verovatnom povredu prava od strane protivnika (tuženog), ali sâmo pravo mora biti utvrđeno sa sigurnošću, mora biti nesumnjivo dokazano.

Iz obrazloženja:

"Sudska zaštita tužbom zbog povrede žiga, a u okviru tog postupka ili pre pokretanja parničnog postupka, i predlogom za određivanje privremene mere, može se ostvariti ukoliko je pravo (žig) u važnosti. Saglasno članu 40. Zakona o žigovima, žig se stiče upisom u registar žigova, a važi od datuma podnošenja prijave. Prema članu 41. Zakona o žigovima, žig traje 10 godina računajući od datuma podnošenja prijave. Njegovo važenje se, uz plaćanje odgovarajuće takse, može produžavati neograničen broj puta.

U konkretnom slučaju tužilac je dokazao da je pravo imao, ali nije dokazao da ima pravo.

Prvostepeni sud utvrđuje da je važnost žigova tužioca do 19.4.2006. godine, što bi značilo da je pravo prestalo, a samim tim da prestanak prava ima za posledicu gubitak prava na sudsku zaštitu. Ne ispituje da li je važnost žiga produžena saglasno članu 41, odnosno članu 49. Zakona o žigovima. Ne daje razloge zbog čega nalazi da u navedenoj situaciji postoje uslovi za određivanje privremene mere, iako prema stanju u spisima i podnetim ispravama od strane tužioca proizlazi da žig nije bio u važnosti ni u vreme kada je došlo do prekida carinskog postupka, zbog sumnje da postoji povreda prava, ni u vreme podnošenja tužbe sa predlogom za određivanje privremene mere. Zato su razlozi prvostepenog suda o bitnim činjenicama u suprotnosti sa stanjem u spisima i sa zaključkom da je tužilac učinio verovatnim da je njegovo pravo povređeno, jer u spisima nema dokaza da je pravo u važnosti, odnosno prema dokazima u spisima, podnetim ispravama Zavoda, tužiočevo pravo je prestalo u smislu člana 47. stav 1. Zakona o žigovima."

(Rešenje Višeg trgovinskog suda, Pž. 6106/2008(2) od 14.8.2008. godine)

Odgovor:

• Pokretanje postupaka koji mogu rezultirati ništavošću rešenja o priznanju žiga ili promenom nosioca prava, predstavlja smetnju za određivanje privremene mere zabranom vršenja svih radnji kojima se povreda vrši, jer ako nema prava nema ni povrede.

Sentenca:

• Ukoliko je sporno pitanje da li je poverilac nosilac prava na žig, tada nije osnovan njegov zahtev za određivanje privremene mere da se zabrani dužniku vršenje svih radnji kojima se vređa žig, u vezi koga se vode sudski i upravni postupci.

Iz obrazloženja:

"Prema odredbi člana 53 Zakona o žigovima uz tužbu zbog povrede žiga, odnosno povrede prava iz prijave, kao i pre podnošenja ove tužbe može se tražiti da sud odredi privremenu meru zabrane vršenja radnji kojima se povređuje žig, odnosno pravo iz prijave i meru privremenog oduzimanja robe ili isključenja iz prometa robe kojima se povređuju ta prava. U slučaju istovetnosti ili bitne sličnosti u smislu člana 32 Zakona o žigovima, sud je obavezan da odredi privremenu meru. Prema odredbi člana 31 Zakona o žigovima nosilac žiga ima isključivo pravo da znak zaštićen žigom koristi za obeležavanje robe, odnosno usluga na koje se taj znak odnosi, kao i da drugim licima zabrani da isti ili sličan znak neovlašćeno koristi za obeležavanje iste ili slične robe, odnosno usluga. Navedeno pravo obuhvata upotrebu znaka zaštićenog žigom i na sredstvima za pakovanje, katalozima, prospektima, korespodenciji i slično. Navedena prava ima i podnosilac prijave od datuma podnošenja prijave. Žig se stiče upisom priznatog prava u registar žigova, a važi od datuma podnošenja prijave prema odredbi člana 35 Zakona o žigovima.

U konkretnom slučaju međutim pravo tužioca na žig je sporno, a u vezi sa tim vode se upravni i sudski postupci. Postupak za oglašavanje ništavim rešenja o priznanju žiga pokrenut je pred Zavodom za intelektualnu svojinu, a protiv rešenja donetog u ovom postupku pokrenut je i upravni spor. I sam Zavod zaključkom od 28.7.2003. godine dozvolio je ponavljanje postupka za oglašavanje ništavim rešenja o priznanju poveriočevog žiga, pa je ovaj postupak prekinuo do donošenja presude po tužbi za utvrđivanje povrede autorskog prava. Pred Trgovinskim sudom u B. vodi se i postupak po tužbi "J. T." inc-2-2-1 Tramonon, minato-ku, T, Japan, za oglašavanje vlasnikom predmetnog žiga. Pred istim sudom pokrenut je i postupak po tužbi JT I. Ženeva i fizičkog lica P. K, kao autora kompletnog grafičkog rešenja izgleda kutija cigareta "M. C." da se utvrdi da su registrovanjem, prenosom i upotrebom žiga za označavanje artikala za pušače pod brojem Ž-2001-1804 u Zavodu za intelektualnu svojinu od strane ovde poverioca povređena autorska prava, te da mu se naloži da prestane sa korišćenjem grafičkog rešenja izgleda kutije cigareta "M. C." na kome ova lica imaju autorsko pravo.

Iz navedenog sledi da je pitanje postojanja prava na žig poverioca sporno, a odluka o ovome predstavlja prethodno pitanje u ovoj pravnoj stvari, pa je pravilan zaključak prvostepenog suda da uslovi za određivanje predložene privremene mere nisu ispunjeni."

(Rešenje Višeg trgovinskog suda, Pž. 2867/2004 od 2.12.2004. godine)

Odgovor:

• Obaveza suda da odredi privremenu meru u slučaju upotrebe identičnog ili bitno sličnog znaka zaštićenom znaku, odnosi se na verbalni žig.

Sentenca:

• Sud je dužan odrediti privremenu meru po tužbi zbog povrede žiga samo kada se radi o istovetnosti ili bitnoj sličnosti u smislu člana 34. Zakona o žigovima, koji reguliše obim zaštite znaka koji se sastoji od reči, slova ili njihovih kombinacija, pa sledi da takva obaveza suda postoji kada je u pitanju takozvani verbalni žig.

Iz obrazloženja:

"Pre svega, potrebno je naglasiti da se član 61. Zakona o žigovima, prema kojoj odredbi postoji obaveza suda da odredi privremenu meru, odnosi samo na istovetnost ili bitnu sličnost u smislu člana 34. navedenog zakona, a član 34. istog zakona propisuje obim zaštite znaka koji se sastoji od reči ili slova ili njihovih kombinacija. Sledi da se ovaj član odnosi na takozvani verbalni žig, pa kada se o takvom žigu radi, zaštita obuhvata i te reči, slova i njihove kombinacije, ali i njihove transkripcije ili prevode, ispisane ma kojim tipom slova, izražene na bilo koji drugi način odnosno u ma kojoj boji. Međutim, prema stanju u spisima tužilac je kod nadležnog organa zaštitio znak koji se ne sastoji samo od reči i slova, odnosno njihovih kombinacija, već je zaštitio znak koji je otisnut na ispravama o žigu br. 49556 i 49207. Oba ova znaka sastoje se od više elemenata, od kojih su neki pisani znaci, a neki su grafički i sastoje se od crteža, slike i drugih elemenata, pa proizilazi da se radi o kombinovanom žigu. Kod znakova koji se sastoje od više elemenata postojanje povrede prava korišćenjem istovetnog ili bitnog sličnog znaka mora se posmatrati u njihovoj sveukupnosti, a posebno u odnosu na one elemente znaka koji su distinktivni."

(Rešenje Višeg trgovinskog suda, VIII Pž. 6287/2006(2) od 20.7.2006. godine)

Odgovor:

• Za određivanje privremene mere oduzimanjem robe, bitno je da postoji verovatnoća da je lice koje je tu robu stavilo u promet time povredilo žig predlagača mere, a ovo lice može, ali ne mora biti vlasnik robe.

Sentenca:

• Privremena mera oduzimanja, odnosno isključenja iz prometa robe kojom se vrši povreda tuđeg zaštićenog znaka, može se odrediti prema svakom licu koje istu stavi u promet i time vrši povredu prava, nezavisno od toga da li je to lice vlasnik robe, da li istupa u svoje ili tuđe ime, ili istupa za račun drugog lica, koje je nosilac prava svojine na stvarima.

Iz obrazloženja:

"Pravilno je prvostepeni sud, na osnovu napred utvrđenih činjenica, izveo zaključak o postojanju uslova za određivanje privremene mere u smislu člana 61. stav 1. Zakona o žigovima (dalje: Zakon), odnosno zaključujući da je tužilac učinio verovatnim da je njegov žig povređen, a na osnovu neposrednog uvida nadležnog državnog organa - uprave carine koja je obavljajući poslove iz svoje nadležnosti izvršila uvid u samu robu i oznake koje ista nosi. Stavljanjem u promet opreme sa oznakama koje su veoma slične zaštićenim oznakama može se izazvati zabuna kod prosečnog potrošača, i prema stanovištu ovog suda. Iz navedenog sledi da je prvostepeni sud pravilno odlučio kada je odredio privremenu meru koja je odredbama Zakona predviđena, te odredio oduzimanje i isključenje iz prometa robe kojom se povreda prava vrši, odnosno kada je tuženom zabranio preduzimanje radnji u vezi sa navedenom robom.

Neosnovani su žalbeni navodi da se privremena mera navedene sadržine ne može odrediti prema tuženom imajući u vidu da je tužena samo vlasnik Samostalne trgovinske komisione radnje, a da nije vlasnik robe koja se oduzima, odnosno isključuje iz prometa i da ona svoju delatnost obavlja u ime i za račun komitenta, odnosno u svojstvu komisionara koji nikada ne može postati vlasnik robe, pa se stoga od nje ne može ni oduzeti.

Prema članu 33. Zakona nosilac žiga ima isključivo pravo da znak zaštićen žigom koristi za obeležavanje robe, odnosno usluga na koje se taj znak odnosi i da drugim licima zabrani da isti ili sličan znak neovlašćeno koriste za obeležavanje iste ili slične robe, odnosno usluga, ako taj znak može da izazove zabunu u prometu. Krug drugih lica za koji postoji zabrana neovlašćenog korišćenja znaka navedenom odredbom zakona nije ograničen. Pravo iz člana 33. stav 1. Zakona obuhvata stavljanje zaštićenog znaka na robu ili njeno pakovanje, nuđenje robe, njeno stavljanje u promet ili njeno skladištenje u te svrhe, odnosno obavljanje usluga pod zaštićenim znakom, uvoz ili izvoz robe i korišćenje zaštićenog znaka u poslovnoj dokumentaciji ili u reklami. Iz navedenog sledi da se povreda prava može izvršiti bilo kojom od radnji koja je suprotna navedenoj zabrani, uključujući i stavljanje robe u promet, koja je obeležena znakom koji je bitno sličan ili istovetan zaštićenom znaku nosioca prava. Nije relevantno ko je vlasnik predmeta i sredstava za proizvodnju tih predmeta kojima se povreda vrši, već je relevantno ko je u posedu ovih predmeta i ko preduzima one radnje koje prema odredbama navedenog zakona imaju kvalifikaciju radnji kojima se povreda vrši. Uostalom prema članu 1. Zakona o trgovini trgovinom se smatra kupovina i prodaja robe i vršenje trgovinskih usluga, a prema članu 8. istog zakona trgovinske usluge, su između ostalog i komisione usluge, pa sledi da svako ono lice koje ima svojstvo trgovca i koje preduzima radnje kupovine, odnosno prodaje robe i vršenja trgovinskih usluga, može u vršenju te svoje delatnosti učiniti radnju povrede tuđeg prava, te u tom smislu snositi i građansko-pravnu odgovornost. Za odnos nosioca prava i lica koje vrši povredu njegovog prava nije relevantno da li povredilac prava predmete i sredstva drži u tuđe ime i za tuđi račun, da li postupa po nalogu i uputstvima svog nalogodavca i ko će konačno snositi posledice eventualnog konačnog oduzimanja, odnosno uništenja te robe. Za njihov međusobni odnos relevantno je da povredilac prava, a u konkretnom slučaju tuženi, ove predmete drži, da ih je stavio u promet u svom maloprodajnom objektu, da su isti obeleženi znacima bitno sličnim znacima koje tužilac štiti pred nadležnim organom, i da ovo može izazvati zabunu u prometu. Na navedeno je bez uticaja i činjenica da li se u odnosu na vlasnike robe vodi krivični postupak, kao što je irelevantno da li onaj ko takvu robu stavlja u promet zna ili ne zna da ista predstavlja radnju povrede nečijeg prava."

(Rešenje Višeg trgovinskog suda, VIII Pž. 8171/2006 od 28.9.2006. godine)

Odgovor:

• Rešenje o određivanju privremene mere po kojoj obaveza glasi na nečinjenje (zabrana preduzimanja određene radnje) se prinudno sprovodi ako dužnik te obaveze postupi suprotno zabrani, izricanjem novčane kazne kao mere uticaja na dužnika da svoje ponašanje uskladi sa sudskom odlukom I prinudnom naplatom izrečene kazne, uz izricanje nove.

Sentenca:

• Irelevantno je da li se na osnovu rešenja o određivanju privremene mere mogu izreći sudski penali, jer izricanje istih nije ni jedini, ni obavezni način ostvarenja zaštite prava na žig pre konačne odluke suda o glavnoj stvari. U situaciji kada među strankama nije sporno da tuženi nije u posedu predmeta kojima se vrši ili kojima se može vršiti povreda prava tužioca, privremenom merom zabrane vršenja radnji neovlašćenim izvozom tužiočevih proizvoda, ostvarena je svrha privremene mere - sprečavanje buduće povrede, a sredstvo prinudnog izvršenja obaveze nečinjenja reguliše Zakon o izvršnom postupku.

Iz obrazloženja:

"Prvostepeni sud je utvrdio da je tužilac nosilac žigova navedenih u tužbi, kojima se štiti znak "P.", da je tuženi bez ovlašćenja tužioca izvozio keks "P." u Š, te da je tužilac učinio verovatnim da je povreda izvršena i da su se uslovi za određivanje privremene mere ispunili. Odredio je privremenu meru tako što je tuženom zabranio preduzimanje radnji neovlašćenim izvozom tužiočevih proizvoda koji nose znak "P." zaštićen žigovima br. 26246 i br. 47585, navodeći da se istom postiže svrha sprečavanja dalje povrede, pa je odredio da ova mera traje do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka.

Prvostepeni sud je takođe utvrdio da nema dokaza o postojanju predmeta čija se zaplena traži privremenom merom u stavu I izreke, jer tuženi ne poseduje robu u svojoj firmi, odnosno magacinu, niti poseduje magacin. Poslednju nabavljenu količinu tuženi je već izvezao.

Imajući u vidu prednje činjenice da tuženi nije u posedu proizvoda, prvostepeni sud je odbio predlog da odredi privremenu meru kojom se oduzimaju proizvodi koje tuženi ne poseduje u svojoj firmi, odnosno u magacinu, koji takav magacin nema, a kao razlog za svoju odluku je naveo da se time ne postiže svrha privremene mere, odnosno da se sprečavanje buduće povrede tužiočevih prava obezbeđuje na adekvatan način izricanjem zabrane tuženom da preduzima radnje neovlašćenim izvozom.

Neosnovani su žalbeni navodi tužioca da izrečenom merom nije ostvarena adekvatna zaštita tužiočevog prava, jer na prednji način nije stekao odluku na osnovu koje se mogu izreći sudski penali. Suština je privremene mere da nosilac prava odmah ostvari zaštitu u smislu obustavljanja povrede, odnosno sprečavanja dalje povrede, a ona je u konkretnom slučaju ostvarena zabranom preduzimanja daljih radnji neovlašćenog izvoza od strane tuženog. Postupanje protivno zabrani, kao postupanje protivno obavezi nečinjenja, sprovodi se prinudnim putem na način predviđen u članu 218. Zakona o izvršnom postupku, pa se kroz izricanje novčanih kazni u postupku izvršenja, delotvorno utiče na dužnika obaveze nečinjenja da postupa u skladu sa sudskom odlukom. Stoga su neosnovani žalbeni navodi da tužiocu nije pružena efikasna zaštita u pogledu eventualne dalje povrede, bez obzira na to da li se na osnovu odluke suda o izrečenoj meri može saglasno odredbama Zakona o obligacionim odnosima i Zakona o izvršnom postupku tražiti izricanje sudskih penala u cilju uticanja na dužnika nenovčane obaveze da istu ispuni, a pre podnošenja predloga za prinudno izvršenje, jer mogućnost izricanja sudskih penala nije ni jedini, ni obavezni način ostvarenja zaštite u konkretnom slučaju, odnosno ostvarenja svrhe privremene mere.

(Rešenje Višeg trgovinskog suda, VIII Pž. 7654/2006 od 20.9.2006. godine)

Odgovor:

• Znaci se porede u njihovom ukupnom utisku, a kod složenih znakova koji se sastoje iz verbalizma I grafizma, potrebno je prethodno utvrditi koji je deo znaka distinktivan, a koji nije.

Sentenca:

• Za ispitivanje sličnosti znakova osnovno je pravilo da se znaci uporede u njihovom ukupnom izgledu, s tim da je kod složenih znakova, koji su sastavljeni od verbalizma i grafizma, prethodno potrebno utvrditi koji je deo znaka distinktivan, a koji nije tj. da li se radi o bitnom delu žiga. Ovo stoga što samo distinktivan deo znaka uživa zaštitu, a na nedinstiktivni deo se ne može uspostaviti monopol žigom, tj. na deskriptivni, opisni deo - zbog njihovog generičnog opisnog karaktera, ne može se uspostaviti monopol, pa su oni slobodni za upotrebu. U vezi sa tim Zakon o žigovima koji je stupio na snagu 1.1.2005. godine i predviđa posebnu proceduru u članu 27. u postupku ispitivanja uslova za priznavanje žiga, kroz institut tkz. disklejmera.

Iz obrazloženja:

“Radi ocene da li postoji povreda prava odnosno povreda žiga, prvostepeni sud je, imajući u vidu da se radi o potpuno istoj vrsti robe na koju se znaci odnose - vino, pravilno pristupio upoređivanju sličnosti zaštićenog i korišćenih znakova. Međutim, zaključak prvostepenog suda je da povreda postoji jer se radi o korišćenju reči koje su istovetne sa rečima koje su obuhvaćene zaštitnim žigom, odnosno jer se radi o bitnom delu žiga, zasnovan je na pogrešnoj premisi da su navedene reči distinktivni elemenat žiga. Za ispitivanje sličnosti znakova osnovno je pravilo da se znaci porede u njihovom ukupnom izgledu, s tim da je kod složenih znakova, koji su sastavljeni od verbalizma i grafizma, kakav je ovde slučaj, prethodno potrebno utvrditi koji je deo znaka distinktivan, a koji deo znaka nije distinktivan. Ovo stoga što samo distinktivan deo znaka uživa zaštitu, a na nedistinktivni deo se ne može uspostaviti monopol žigom, odnosno na deskriptivni, opisni deo zbog njihovog generičnog, spisnog karaktera, ne može se uspostaviti monopol, pa su oni slobodni za upotrebu. U vezi sa tim Zakon o žigovima koji je stupio na snagu 1 1.2005 godine i predviđa posebnu proceduru u članu 27. u postupku ispitivanja uslova za priznanje žiga, kroz institut tzv. disklejmera.

……………………………………………………………………………………………..

Elemenat znaka koji nije distinktivan može biti predmet razmatranja prilikom upoređivanja znakova i njihove sličnosti, prema mestu, prema tipu slova, odnosno prema ukupnom utisku. Kada su konkretni znaci u pitanju, a obzirom na vrstu robe i svojstvo da se radi o vrhunskom vinu, radi ocene sličnosti po elementima i ukupnom utisku, mora se poći od toga da je prosečan potrošač ove robe potrošač sa visokim zahtevima, visokim standardima, da u zadovoljenju svog istančanog ukusa uobičajeno ima pažnju izraženiju od obične pažnje prosečnog potrošača druge vrste robe koja to svojstvo nema.

Kako prvostepeni sud, pošavši od pretpostavke da su reči "M. K" bitan deo znaka, odnosno distinktivan, koja je netačna, nije razmatrao sličnost znakova po ostalim elementima zaštićenog znaka odnosno u njihovo ukupnom utisku, to sve činjenice relevantne za zaključak da li se radi o povredi prava nisu utvrđene, odnosno činjenično stanje ostalo je nepotpuno utvrđeno. Kako pitanje povrede prava u odnosu na zahtev za naknadu štete predstavlja prethodno pitanje, odnosno kako ni verovatnost te povrede, kao uslov određivanja privremene mere, nije na pravilan način ispitana, to je pobijana presuda morala biti ukinuta u celini na osnovu člana 377. ZPP."

(Rešenje Višeg trgovinskog suda, Pž. 9420/2005 od 13.9.2005. godine)

Odgovor:

• Zakonitost rešenja o priznanju žiga, kao konačnog upravnog akta, se ispituje u upravnom sporu od strane nadležnog suda (ranije sud Srbije i Crne Gore, sada Vrhovni sud Srbije, od 1. januara 2010, godine Upravni sud) i ne može se rešavati u parničnom postupku po tužbi zbog povrede žiga.

Sentenca:

• U postupku po tužbi zbog povrede žiga tuženi, povredilac žiga, ne može sa uspehom isticati prigovor da je tužiocu pravo priznato suprotno odredbama Zakona o žigovima, pa i zloupotrebom ovlašćenja radnika Zavoda za intelektualnu svojinu, jer ispitivanje zakonitosti odluke Zavoda za intelektualnu svojinu, rešenja o priznanju žiga, ne spada u nadležnost trgovinskog suda, već Suda Srbije i Crne Gore.

Iz obrazloženja:

"Bez uticaja su žalbeni navodi o neispunjenosti uslova za priznanje žiga i nepravilnoj primeni prava od strane Zavoda za intelektualnu svojinu prilikom ispitivanja prijave, te eventualnim zloupotrebama učinjenim u tom postupku. Nije u nadležnosti trgovinskog suda ispitivanje zakonitosti odluke Zavoda za intelektualnu svojinu, odnosno ispitivanje uslova pod kojima je rešenje o priznanju žiga doneto, jer je tužilac ispravom dokazao svoje svojstvo nosioca prava, pa postoji pretpostavka o tačnosti podataka koji su u ispravi navedeni. Naravno, ukoliko se u toku postupka okolnosti promene i ova pretpostavka bude oborena, odnosno budu pokrenuti postupci iz čl. 50, 53, 55, 66. i 67. Zakona o žigovima, to će biti od uticaja na ovaj postupak u smislu njegovog zastoja, a može biti od uticaja i na odluku o privremenoj meri u smislu člana 297. stav 2. Zakona o izvršnom postupku. Međutim, u ovoj fazi postupka odluka prvostepenog suda je pravilna i na zakonu zasnovana."

(Rešenje Višeg trgovinskog suda, XXVIII Pž. 3725/2006(1) od 26.4.2006. godine)

Odgovor:

• Nosilac žiga je dužan da ga koristi, jer ako ga ne koristi, u prometu ne može doći do zabune, pa ne postoji ni potreba sudske zaštite.

Sentenca:

• Saglasno članu 59. stav 2. Zakona o žigovima, uslov ostvarenja zaštite nosioca žiga po tužbi zbog povrede žiga je njegovo korišćenje u smislu člana 53. istog zakona, jer ako nosilac žiga zaštićeni znak ne koristi, tada u prometu ni ne može nastati zabuna u vezi sa upotrebljenim znakom koji je isti ili bitno sličan zaštićenom.

Iz obrazloženja:

"Zakon o žigovima (dalje: Zakon) propisuje uslove za sticanje prava, sadržinu priznatog prava, ali i obavezu nosioca žiga da znak koristi, na osnovu njegovog ovlašćenja o isključivom pravu korišćenja znaka zaštićenog žigom za obeležavanje robe, odnosno usluga za koje je znak registrovan, kao i prava da drugima zabrani neovlašćeno korišćenje, ako to može izazvati zabunu u prometu. Priznanje isključivog prava za određen vremenski period, koji se neograničeno može obnavljati, na određenoj teritoriji, ima u stvari monopolski karakter, pa svaka država zaštitu prava monopolske prirode i uslovljava njegovim korišćenjem. U suprotnom, ako je nosilac prava ne koristi, a drugima je to zabranjeno, određena oznaka bi bila izvan prometa i izvan primene. To bi bilo suprotno cilju i svrsi zbog kojih se ova prava stiču, priznaju i registruju.

Zato nekorišćenje žiga, s jedne strane, može imati za posledicu prestanak prava u smislu člana 53. Zakona, pod uslovima koji su tom odredbom predviđeni, a sa druge, nekorišćenje žiga ima za posledicu i nemogućnost ostvarivanja zaštite tužbom zbog povrede žiga, saglasno članu 59. stav 2. Zakona. Ovakvo zakonsko rešenje sasvim je logično i prirodno, jer je za postojanje povrede prava bitno postojanje zabune u prometu kod prosečnog potrošača, a zabunu u prometu može izazvati samo korišćenje oba znaka: i znaka koji je zaštićen i znaka koji je isti ili bitno sličan zaštićenom znaku, na osnovu čega potrošač može imati pogrešnu predstavu da se radi o proizvodima istog porekla, odnosno koji potiču iz istog izvora, tj. od istog proizvođača, nosioca prava. Ako takvog korišćenja od strane nosioca prava nema, ako u prometu nema proizvoda sa zaštićenom oznakom, onda ni među potrošačima ne može nastati zabuna."

(Rešenje Višeg trgovinskog suda, Pž. 1274/2007(1) od 13.12.2007. godine)

Odgovor:

• Lice koje je stavilo u promet robu pribavljenu bilo gde u svetu od nosioca žiga ili lica koje je on ovlastio, može sa uspehom istaći prigovor da ne vrši povredu žiga.

Sentenca:

• Žig ne daje pravo njegovom nosiocu da zabrani korišćenje zaštićenog znaka u vezi sa robom koja je istim označena, a stavljena je u promet bilo gde u svetu od strane nosioca žiga ili lica koje je on ovlastio. Postojanje ovog ograničenja prava ne može se dokazivati pisanom izjavom inostranog dobavljača, već poslovnom dokumentacijom iz koje se navedene činjenice nedvosmisleno utvrđuju.

Iz obrazloženja:

"Pravilno je prvostepeni sud primenio materijalno pravo u pogledu ocene ispunjenosti uslova za određivanje privremene mere, kod nesporno utvrđene činjenice da je tužilac nosilac žiga, da je tuženi uvoznik, dakle učesnik u prometu, robe koja je u postupku pred carinskim organima zadržana, jer zbog oznaka koje nosi postoji sumnja da je time povređeno pravo intelektualne svojine. Prema odredbama Zakona o žigovima (dalje: Zakon), za određivanje privremene mere, sadržine koja je zakonom predviđena, nužni su uslovi da ovu zaštitu traži lice koje je nosilac prava i da je ovo lice učinilo verovatnim da je do povrede prava došlo. Učiniti verovatnim da je do povrede prava došlo, predstavlja manji stepen dokazanosti od potpune uverenosti, ubeđenosti u postojanje određene činjenice, koju je zakonodavac u navedenoj situaciji predvideo radi efikasne i hitne zaštite koja ima preventivni karakter, bilo da se predlog za određivanje privremene mere podnosi pre pokretanja parničnog postupka tužbom zbog povrede prava ili se predlog podnosi u samoj tužbi koja je zbog povrede prava podneta.

Tačni su navodi izvršnog dužnika izneti u toku prvostepenog postupka da u smislu člana 36. Zakona, žig ne daje pravo njegovom nosiocu da zabrani njegovo korišćenje u vezi sa robom koja je označena žigom i stavljena u promet bilo gde u svetu od strane nosioca žiga ili lica koje je on ovlastio. Radi se o tzv. institutu iscrpljenja prava, pa ukoliko dokazi o navedenom postoje nosilac žiga niti bi imao pravo na zaštitu tužbom zbog povrede prava, niti bi u navedenoj situaciji mogao osnovano tražiti donošenje privremene mere isključenja iz prometa robe koja je označena žigom, ali je stavljena u promet bilo gde u svetu od strane nosioca žiga ili lica koje je on ovlastio. Međutim, teret dokazivanja ovih činjenica bio je na strani izvršnog dužnika, koji je u toku prvostepenog postupka dostavio samo dokaze da je sporna roba pribavljena od mađarskog dobavljača, uz izjavu tog lica da je ista pribavljena od nosioca prava odnosno lica koje je on ovlastio. Navedeni dokazi ne predstavljaju dokaze o postojanju činjenica zbog kojih bi postojalo ograničenje prava izvršnog poverioca, jer za dokazivanje da je roba sa spornim oznakama pribavljena od nosioca prava ili lica koje je on ovlastio, ne može se dokazivati izjavom nekog trećeg lica već odgovarajućom poslovnom dokumentacijom. Kako takve dokaze tuženi u toku prvostepenog postupka nije dostavio, to je prvostepeni sud pravilno zaključio da su se u konkretnom slučaju stekli uslovi za određivanje privremene mere. Navedeno može biti relevantno u postupku koji izvršni poverilac pokrene tužbom zbog povrede prava, što će biti od uticaja kako na odluku o zahtevu o glavnoj stvari tako i na samo rešenje o određivanju privremene mere, ali naravno sve pod uslovom da dokazi o postojanju ograničenja iz člana 36. Zakona budu dostavljeni do zaključenja glavne rasprave."

(Rešenje Višeg trgovinskog suda, VIII Iž. 2290/2006 od 1.11.2006. godine)

Odgovor:

• I distinktivnost i deskriptivnost su promenljive kategorije i zavise od upotrebe, pa distinktivan znak upotrebom može postati deskriptivan ( tzv. vulgarizacija žiga) i obrnuto.

Sentenca:

• I distinktivnost i deskriptivnost su promenljive kategorije i zavise od upotrebe, pa upotrebom distinktivan znak može postati deskriptivan, a deskriptivan može vremenom steći svojstvo distinktivnosti, čemu doprinosi odsustvo "veze" između znaka i robe, kada značenje reči nije u korelaciji sa proizvodom, odnosno robom. Za ocenu postojanja bitne sličnosti potrebno je razmotriti sve elemente zaštićenog i upotrebljenog znaka, a u odnosu na deo koji je deskriptivan, da li ima svojstvo distinktivnosti i u čemu se ono sastoji.

Iz obrazloženja:

" Preuranjen je zaključak prvostepenog suda o postojanju bitne sličnosti znaka tuženog sa zaštićenim znakom tužioca, pa i o verovatnosti učinjene povrede prava tužioca, a samim tim i o postojanju uslova za određivanje privremene mere.

U svakom slučaju, reč "pivo" je deskriptivni elemenat zaštićenog znaka, a prema članu 5. stav 1. tačka 4) Zakona takav znak ne bi ni mogao biti predmet zaštite, jer nijedna država svojim zakonima ne dozvoljava uspostavljanje monopola određenom subjektu na znaku koji opisuje robu i koji ima značenje određene vrste proizvoda, robe. Takav znak mora biti u slobodnoj upotrebi, slobodan za korišćenje od strane svih subjekata. Pri ispitivanju opasnosti zamenjivanja, ovakav sastavni deo žiga mora biti zanemaren, u svakom slučaju onda kada se podudarnost žigova ograničava na ovaj deo, a drugačije rešenje može važiti samo za slučaj da se deskriptivna oznaka nametnula u prometu kao oznaka nekog određenog subjekta.

Pri ispitivanju prednjeg nužno je imati u vidu da su i deskriptivnost i distinktivnost promenljive kategorije, da zavise od upotrebe, pa kao što upotrebom distinktivan znak može postati deskriptivan (tzv. vulgarizacija žigova), tako i deskriptivan znak može imati svojstvo distinktivnosti ili to vremenom može steći. Distinktivnosti deskriptivnog znaka pre svega doprinosi odsustvo "veze" između znaka i robe, kada značenje reči nije u korelaciji sa proizvodom, odnosno uslugom. U konkretnoj situaciji to nije slučaj jer se upravo radi o reči koja ima značenje proizvoda za koju je znak registrovan. Prvostepeni sud, kao razlog zbog čega nalazi da je učinjena verovatnom povreda zaštićenog znaka, navodi istu stilizaciju i kombinaciju boja i slova zaštićenog znaka. Pri tome, suprotno prethodno navedenom, posmatra samo ovaj elemenat zaštićenog znaka, koji je inače po svojoj prirodi deskriptivan, koji ima značenje određene vrste proizvoda. Kada reč ima svoje određeno značenje onda se uvek i samo u istoj kombinaciji slova i može upotrebiti, jer samo upotreba ta četiri slova, utvrđenim redosledom ima značenje koje ovaj pojam suštinski ima, a odnosi se na vrstu pića. Što se stilizacije boja i slova tiče, prvostepeni sud ne daje konkretne i jasne razloge na koji način ista dovodi ili može dovesti do zabune prosečnog potrošača odnosne robe.

Za zaključivanje o postojanju istovetnosti, odnosno bitne sličnosti znakova, potrebno je bilo razmotriti sve elemente oba znaka, pa i deo koji je deskriptivan, zatim u čemu se sastoji njegovo svojstvo distinktivnosti, ako ga ima, da li u specifičnom tipu slova i da li tip slova predstavlja originalno grafičko rešenje ili se radi o standardizovanom, tipskom fontu. Analiza ovih elemenata mora obuhvatati kakav ukupan utisak ostavlja upotrebljeni znak u odnosu na pažnju prosečnog potrošača, odnosno može li isti izazvati zabunu u prometu. Samo ako je u ukupnom utisku u prvom planu sličnost nekog elementa, znak je sličan, odnosno sličnost postoji onda kada podudarni element u ukupnoj oznaci ima dominirajuće značenje. Ako je opšti utisak određen sa više elemenata koji su podjednaki u snazi obeležavanja, tada korišćenje jednog od ovih elemenata u znaku drugog subjekta ne može zasnivati opasnost zamenjivanja.

Naravno, navedeno je potrebno ispitati sa stanovišta prosečnog potrošača, pri čemu se pod istim mora podrazumevati potrošač sa teritorije na kojoj se znak koristi, a eventualno i povređuje, njegove socijalne, kulturne navike, nivo obrazovanja, odnosno nivo svesti takvog potrošača odnosne vrste robe. Pod njegovom uobičajenom pažnjom se podrazumeva ono što takav potrošač uočava "na prvi pogled", pa je potrebno ceniti da li ga sličnost nekog elementa u ukupnom utisku dovodi u zabludu o čijem se proizvodu radi tako što pogrešno zaključuje da je proizvođač robe subjekat koji ima zaštićeni znak.

Kako je u konkretnom slučaju prvostepeni sud razmatrao samo jedan od elemenata zaštićenog znaka tužioca, i to onaj koji ima deskriptivnu prirodu, a za čiju distinktivnost nije dao dovoljne razloge, a od čega zavisi pravilna primena materijalnog prava u odnosu na postojanje uslova za određivanje privremene mere, to je pobijano rešenje moralo biti ukinuto na osnovu člana 376. u vezi člana 387. stav 1. tačka 3) Zakona o parničnom postupku, a predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje."

(Rešenje Višeg trgovinskog suda, VIII Pž. 6287/2006(3) od 20.7.2006. godine)

Odgovor:

• Sud u parničnom postupku sve dokaze, pa i akte drugih organa, kao pisane dokaze, ceni po svom slobodnom sudijskom uverenju.

Sentenca:

• U nadležnosti je suda da oceni faktičko pitanje da li ima identiteta ili bitne sličnosti između zaštićenog i upotrebljenog znaka, bez obzira što je tužilac od carinskih organa obavešten o zadržavanju robe zbog sumnje o postojanju povrede prava intelektualne svojine.

Iz obrazloženja:

"Takođe su neosnovani žalbeni navodi tužioca da zaključak o postojanju bitne sličnosti proizlazi iz činjenice da je tužilac od carinskih organa obavešten o zadržavanju robe, jer postoji sumnja o povredi prava intelektualne svojine, obzirom da zadržana roba odgovara opisu iz tužiočevog opšteg zahteva za zaštitu prava intelektualne svojine. Kada postoji sumnja to znači da postoji verovatnoća ne samo da je povreda izvršena, već da postoji verovatnoća i da povreda nije izvršena, i te verovatnoće mogu biti različitog stepena, a stvar su procene nadležnog carinskog organa koji u okviru svojih nadležnosti vrši i ovaj deo ovlašćenja. To, međutim, ne ograničava sud da po svom slobodnom sudijskom uverenju oceni izvedene dokaze i utvrdi činjenice, te da oceni faktičko pitanje da li ima identiteta ili bitne sličnosti koja može prosečnog potrošača dovesti u zabludu, a samim tim i da li je povreda prava izvršena ili nije."

(Presuda Višeg trgovinskog suda, Pž. 9926/2006 od 30.8.2007. godine)

Odgovor:

• To su funkcije razlikovanja robe, funkcija ukazivanja na njeno poreklo, garantna I reklamna funkcija.

Sentenca:

• Označavanje robe, odnosno usluge u prometu ima nekoliko međusobno povezanih funkcija: funkcija razlikovanja, funkcija ukazivanja na poreklo robe, odnosno usluge, garantna i reklamna funkcija.
  Obzirom na te funkcije, korišćenjem žiga se može smatrati samo označavanje svoje robe, odnosno robe koju je titular žiga proizveo i stavio u promet.

Iz obrazloženja:

"Označavanje robe, odnosno usluga u privrednom prometu ima nekoliko međusobno povezanih funkcija (funkcija razlikovanja, funkcija ukazivanja na poreklo robe ili usluge, garantna i reklamna funkcija). Osnovna funkcija oznake je razlikovanje. Ima za cilj da se označeni predmet razlikuje od neoznačenih predmeta, kao i od predmeta koji su drugačije označeni. U privrednom prometu privredni subjekt određenu vrstu svoje robe označava jednom određenom oznakom, pa se time postiže da se njegova označena roba razlikuje od robe drugih subjekata. Druga funkcija oznake je da se njome označava, ukazuje da je proizvedena i puštena u promet od strane lica koje je titular žiga. To znači da oznaka ukazuje da roba potiče iz određenog izvora, odnosno od subjekta koji je titular žiga. Garantna i reklamna funkcija u ovom slučaju nisu presudne.

U vezi sa navedenim funkcijama oznake, relevantno je da se korišćenjem žiga može smatrati samo označavanje svoje robe, odnosno robe koju je titular žiga proizveo i stavio u promet. Stoga je za utvrđivanje činjenice korišćenja žiga, bitna okolnost da li je tužilac zaštićenom oznakom obeležio proizvode koje je sam proizveo i stavio u promet, kako to tužilac tvrdi, ili proizvode koji su uvezeni od nemačkog proizvođača, koji su prepakovani, obeleženi zaštićenom oznakom i stavljeni u promet, kako to tvrdi tuženi."

(Rešenje Višeg trgovinskog suda, Pž. 1274/2007(2) od 13.12.2007. godine)

Odgovor:

• Za ostvarenje sudske zaštite bitno je da je žig u važnosti I sud na to pazi po službenoj dužnosti.

Sentenca:

• Žig je pravo koje traje 10 godina, računajući od datuma podnošenja prijave, a njegovo važenje se može produžavati neograničen broj puta, uz plaćanje odgovarajuće takse.
  Za ostvarivanje sudske zaštite tužbom zbog povrede žiga i predlogom za određivanje privremene mere, važna je činjenica da je pravo (žig) u važnosti, a sud na to pazi po službenoj dužnosti.

Iz obrazloženja:

"Pravilno prvostepeni sud citira odredbu člana 61. Zakona o žigovima, prema kojoj sud može odrediti privremenu meru oduzimanja ili isključenja iz prometa predmeta kojima se vrši povreda i sredstava za proizvodnju tih predmeta, odnosno meru zabrane nastavljanja započetih radnji kojima bi se mogla izvršiti povreda, na zahtev lica koje učini verovatnim da je njegov žig ili pravo iz prijave žiga povređeno ili da će biti povređeno.

Iz te zakonske odredbe proizlazi da su bitne činjenice, odnosno bitni uslovi za određivanje privremenih mera po Zakonu o žigovima da: postoji zahtev (predlog) za određivanje privremene mere, jer se mere ne mogu odrediti po službenoj dužnosti, već je to u dispoziciji nosioca prava; da je podnosilac zahteva nosilac žiga ili prava iz prijave žiga i da je on učinio verovatnim da je povreda učinjena ili da će biti učinjena. Da bi sud mogao odrediti privremenu meru zakonom predviđene sadržine potrebno je da su ovi uslovi kumulativno ispunjeni, s tim da je zakonom predviđen različit stepen dokazivanja u odnosu na drugi i treći uslov, odnosno pravo mora biti utvrđeno, a povreda samo učinjena verovatnom.

Različito od Zakona o izvršnom postupku kojim se za određivanje privremene mere kao sredstva obezbeđenja traži da poverilac učini verovatnim i svoje potraživanje i opasnost njegovog osujećenja, dakle za oba kumulativno potrebna uslova je dovoljna verovatnost kao stepen dokazanosti, prema Zakonu o žigovima za određivanje privremenih mera je dovoljno učiniti verovatnom povredu prava, ali drugi uslov, samo pravo (žig ili pravo iz prijave) mora biti utvrđeno sa sigurnošću, nesumnjivo dokazano i o njemu sud mora steći potpuno uverenje da postoji. Razlog ovog zakonskog rešenja je što se pravo stiče nakon sprovedenog upravnog postupka i relativno lako dokazuje ispravom ili rešenjem nadležnog organa koje se u tom postupku donosi i koje je konačno, a na osnovu kojeg se pravo i upisuje u odgovarajući registar. Zato za ostvarenje zaštite izricanjem privremene mere nije dovoljno da tužilac svoje pravo samo učini verovatnim, već je potrebno da ga dokaže i to već u fazi podnošenja tužbe sa predlogom za određivanje privremene mere."

(Rešenje Višeg trgovinskog suda, Pž. 6106/2008(1) od 14.8.2008. godine)

Odgovor:

• Prosečan potrošač upotrebljeni znak upoređuje sa zaštićenim znakom onako kako mu je on ostao u sećanju, kako ga je zapamtio, pa metod razmatranja detalja znakova ne odgovara ponašanju potrošača u realnosti.

Sentenca:

• Prosečan potrošač u prometu ne vrši upoređivanje dva znaka u svim njihovim elementima i detaljima.
  Tipično ponašanje prosečnog potrošača podrazumeva da znak uočen u prometu upoređuje sa znakom koji mu je od ranije poznat i zaštićen je, onako kako ga je zapamtio. U sećanju mu, po prirodi ljudskog pamćenja, ostaju samo oni elementi koji su dominantni i koji imaju preovlađujući značaj.

Iz obrazloženja:

"Pogrešno bi bilo tumačenje po kome prosečan potrošač, na licu mesta, vrši detaljno i precizno upoređivanje dva proizvoda i njihovih oznaka, utvrđivanjem svih sitnih detalja i elemenata iz kojih se znaci sastoje. Praktično je to malo verovatno i može se odnositi samo na pojedinačne, atipične slučajeve. Tipična situacija u prometu podrazumeva da potrošač ima ispred sebe proizvod obeležen znakom koji može podsećati na zaštićeni znak u upotrebi, a koji je potrošač ranije zapazio i memorisao u određenim elementima, odnosno u onim elementima koji su u ukupnom utisku imali dominantni, preovlađujući značaj. Za konkretne proizvode može se prihvatiti stav prvostepenog suda da je u sećanju prosečnog potrošača, a sećanje je po prirodi stvari daleko od savršenog pamćenja i proizlazi iz prosečne, a ne izrazite moći zapažanja, utisak ostavio verbalizam "K.", a da poznavanje njegovog svojstva generičnog pojma očigledno nije široko rasprostranjeno, već je poznato užem krugu ljudi specijalizovanih znanja. Stoga je pravilan zaključak da bi na osnovu toga, a uz poznavanje činjenica o posebnosti proizvoda, te imajući u vidu ukupan izgled proizvoda, prosečan potrošač mogao biti doveden u zabunu u vezi sa poreklom proizvoda, odnosno da bi mogao zaključiti da isti potiče od istog subjekta.

Prosečan potrošač koji poznaje specifičnost proizvoda, njegovu posebnost i ograničenu proizvodnju, u situaciji kada reč K. na etiketi zauzima centralno mesto, bez obzira na vrstu slova i njihovu boju, te činjenicu da etiketa sa takvom oznakom stoji na boci posebnog oblika koji joj obezbeđuje istaknuto mesto u prometu, može navesti potrošača da stekne pogrešnu predstavu da se radi o proizvodu koji potiče od istog subjekta."

(Presuda Višeg trgovinskog suda, Pž. 5167/2007(1) od 20.3.2008. godine - Sudska praksa trgovinskih sudova - Bilten br. 2/2008)

Odgovor:

• Kod ocene sličnosti, uloga suda je da na osnovu realnih pokazatelja utvrdi ponašanje prosečnog potrošača odnosne robe, imajući u vidu njegova svojstva I pažnju sa kojom on u prometu nastupa.

Sentenca:

• Sud je ovlašćen da u svakom konkretnom slučaju oceni postojanje sličnosti upotrebljenog znaka u odnosu na zaštićeni znak, sa stanovišta prosečnog potrošača, stavljajući se u njegov položaj, a utvrđenje prednjih činjenica može poveriti i stručnom licu kada mu sopstveno znanje i iskustvo za određenu oblast to ne omogućavaju.

Iz obrazloženja:

"Nisu osnovani žalbeni navodi da se u konkretnom slučaju prema obrazloženju prvostepenog suda ne može raditi o stanovištu prosečnog potrošača, a da je izražen stav samog postupajućeg sudije. Ispravno prvostepeni sud zaključuje da znak koji tuženi upotrebljava može dovesti u zabludu potrošača kome ovakav tip slova, a koji nije u redovnoj, standardnoj upotrebi, upotrebljen na etiketi sličnog oblika, iste boje i podloge, sa istim rasporedom uzdužnih tankih linija, u ukupnom utisku stvara doživljaj sličnosti, naročito imajući u vidu u kakvim okolnostima, u kakvoj brzini i sa kakvom prosečnom pažnjom ovaj prosečni potrošač pristupa kupovini ove vrste proizvoda, budući da se ne radi o potrošačima koji imaju posebno istančanu moć opažanja, u pretežnom broju. Ocena suda u vezi sa prosečnom pažnjom, prosečnog potrošača je jedini način za ocenu postojanja sličnosti sa pozicije prosečnog potrošača, jer je uloga suda da se na osnovu svog profesionalnog znanja, životnog i profesionalnog iskustva stavi u poziciju prosečnog potrošača, odnosno izvrši procenu njegovih svojstava u pogledu prosečne pažnje sa kojom u prometu postupa. Ovaj metod u fazi odlučivanja o predloženoj privremenoj meri u svakom slučaju je dozvoljen i ispravan za procenu i ocenu postojanja sličnosti koja prosečnog potrošača može dovesti u zabunu u pogledu porekla i proizvođača odnosnog proizvoda."

(Rešenje Višeg trgovinskog suda, Pž. 2384/2007(2) od 21.3.2007. godine)

Odgovor:

• Po pravilu, saznanje o povredi nije bitna činjenica, jer se prava objavljuju i svaki učesnik u prometu je dužan da sa tim uskladi svoje postupanje, ali može biti relevantno za odlučivanje o zahtevu za naknadu štete.

Sentenca:

• Da li je povredilac znao ili nije znao da vrši povredu tuđeg žiga nije odlučna činjenica za postojanje same povrede, ali namera da se povreda izvrši može biti relevantna u odnosu na zahtev za naknadu štete.

Iz obrazloženja:

"Za postojanje povrede žiga, nije odlučna činjenica da li je povredilac znao ili nije znao da koristi znak koji je istovetan ili bitno sličan tuđem zaštićenom znaku, odnosno da li je znao da vrši povredu tuđeg prava ili ne. Namerna povreda žiga je relevantna samo u odnosu na zahtev za naknadu štete, jer se tom u slučaju tužiocu, nosiocu žiga može dosuditi naknada do trostrukog iznosa uobičajene licencne naknade koju bi primio za korišćenje žiga."

(Presuda Višeg trgovinskog suda, XXVIII Pž. 3385/2006(1) od 26.4.2006. godine)

Odgovor:

• Lice koje vrši povredu prava stavljanjem u promet robe obeležene znacima bitno sličnim zaštićenom znaku, ne mora biti vlasnik te robe.

Sentenca:

• Za postojanje povrede žiga neovlašćenim korišćenjem znaka identičnog ili bitno sličnog zaštićenom znaku, relevantno je da se radi o istoj ili sličnoj robi, ali nije relevantno da li je onaj ko povredu vrši vlasnik (titular prava svojine) na toj robi, niti je odlučna činjenica da li se radi o novoj ili polovnoj robi, ako je roba stavljena u promet.

Iz obrazloženja:

"Neosnovani su žalbeni navodi da je prvostepeni sud pogrešno cenio istaknuti prigovor nedostatka pasivne legitimacije na strani tužene. U smislu člana 58. Zakona o žigovima (dalje: Zakon) povredom žiga ili prava iz prijave smatra se svako neovlašćeno korišćenje zaštićenog znaka od strane bilo kog učesnika u prometu, a u smislu člana 33. Zakona. Prema članu 33. Zakona nosilac žiga ima pravo da drugima zabrani da isti ili znak sličan njegovom zaštićenom znaku neovlašćeno koristi za obeležavanje iste ili slične robe, odnosno usluga, ako taj znak može da izazove zabunu u prometu. Kako ovom odredbom nije predviđena zabrana drugim licima da istim ili sličnim znakom neovlašćeno obeležavaju sopstvenu robu, već je bitno da se radi o istoj ili sličnoj robi (nezavisno ko je njen titular prava svojine), to činjenica da tužena nije vlasnica stvari koje je stavila u promet, nije od uticaja na činjenicu da je stavljanjem u promet navedenih stvari, izvršila povredu tužiočevih prava.

Neosnovani su žalbeni navodi da se tuženoj ne može zabraniti raspolaganje stvarima čiji ona nije vlasnik, kod nesporne činjenice da je tužena bila u državini istih tih stvari na osnovu pravnog posla sa određenim, kako ona tvrdi, fizičkim licima. Iz navedenog sledi da se stvari od njihovog držaoca mogu oduzeti, bez obzira da li je to lice i vlasnik stvari, naravno u situaciji kada je takvim stavljanjem u promet izvršio povredu, jer osnovanost zahteva za predaju i uništenje stvari proizlazi iz odredbi Zakona.

Takođe su bez uticaja žalbeni navodi da se radi o polovnoj, a ne novoj robi, jer ono što je u ovoj pravnoj stvari bitno jeste da je roba stavljena u promet i da je obeležena znacima koji su bitno slični ili istovetni zaštićenim znacima tužioca, iz čega sledi pravilan zaključak prvostepenog suda da je do povrede tužiočevih prava došlo, iz kog razloga je i usvojio zahtev za utvrđenje da je povreda učinjena, za zabranu preduzimanja radnji kojima bi se povreda mogla izvršiti i uništenje onih predmeta kojima je povreda učinjena." 

(Presuda Višeg trgovinskog suda, Pž. 862/2007 od 30.8.2007. godine)

Odgovor:

• Sud presudom odlučuje u granicama tužbenog zahteva i nije ovlašćen da sam tumači zahtev koji je nejasan, neodređen I nedovoljno opredeljen.

Sentenca:

• Saglasno opštim pravilima o uređenju tužbe i odlučivanju u granicama tužbenog zahteva, i po tužbama zbog povrede žiga, sud ima ovlašćenje da naloži uređenje tužbe u odnosu na zahtev koji nije dovoljno određen.
  Sud nema ovlašćenje da sam tumači nejasan i nedovoljno određen tužbeni zahtev i da ga preformuliše, jer tako odlučuje izvan postavljenog tužbenog zahteva.

Iz obrazloženja:

"Delimično se osnovano žalbom tuženog ukazuje i da presuda ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, odnosno da je zahvaćena bitnom povredom iz člana 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku (dalje: ZPP), jer odluka prvostepenog suda nije u svemu u saglasnosti sa postavljenim tužbenim zahtevom tužioca, suprotno članu 3. ZPP. To navedenu izreku čini nejasnom i nerazumljivom, odnosno suprotnom stanju u spisima. Naime, tužilac je tužbom tražio da sud utvrdi da je tuženi uvozom toaletne vode pod nazivom bliže navedenim u tužbenom zahtevu, povredio međunarodno registrovane žigove pod brojevima 483..., 604..., 482... i 606.... Prvostepeni sud u tom delu usvaja tužbeni zahtev, pa utvrđuje da je povreda izvršena neovlašćenim korišćenjem znakova tužioca u prometu. Ovakva odluka nije u skladu sa postavljenim zahtevom tužioca koji je u odnosu na usvojeni deo tužbenog zahteva koji sadrži opštu formulaciju o neovlašćenom korišćenju potpuno određen i jasno preciziran, da je radnja kojom je izvršena povreda, radnja uvoza. Tužilac je tužbom u stavu II predložene izreke presude tražio da se tuženom zabrani dalje vršenje svih radnji kojima se čini povreda žigova, dakle tražio je izricanje zabrane na jedan opšti način, a prvostepeni sud je suprotno ovakvom zahtevu, zabranio tuženom, pored ove opšte formulacije da vrši sve radnje kojima se vrši povreda prava, da vrši i radnju raspolaganja i stavljanja u promet robe 128 komada parfema obeleženih znakovima tužioca, iako takvog zahteva postavljenog u toku postupka nije bilo.

Ukoliko je prvostepeni sud smatrao da je zahtev tužioca, koji je postavljen u skladu sa odredbama Zakona o žigovima kojima je regulisano kakvi se tužbeni zahtevi u slučaju povrede žiga uopšte prema zakonskoj odredbi mogu postaviti, nedovoljno jasan i nedovoljno opredeljen i precizan, onda je njegova dužnost bila da od tužioca zatraži uređenje tužbe ili po potrebi da zatraži razjašnjenje u smislu člana 299. ZPP, a ne da sam tumači, preformuliše ovaj zahtev, a suštinski odluči mimo postavljenog tužbenog zahteva."

(Rešenje Višeg trgovinskog suda, Pž. 162/2008 od 15.5.2008. godine)

Odgovor:

• Promet je pojam širi od pojma trgovine, pod kojom se podrazumeva kupovina i prodaja robe, ali i vršenje trgovinskih usluga, pa se učesnikom u prometu podrazumeva svako lice koje na bilo koji način učestvuje u aktivnostima usmerenim na promenu nosioca prava svojine na robi.

Sentenca:

• Špediter ima svojstvo učesnika u prometu i kao svaki učesnik u prometu može povrediti tuđi žig, jer su odlučne činjenice za postojanje povrede žiga da je jedno lice nosilac žiga, da drugo lice zaštićeni ili sličan znak neovlašćeno koristi za obeležavanje iste ili slične robe i da ovo može izazvati zabunu u prometu.

Iz obrazloženja:

"Pravilan je zaključak prvostepenog suda da se u konkretnom slučaju radi o povredi žiga tužioca i da je tuženi povredilac navedenog žiga. Naime pravilno je prvostepeni sud primenio odredbu čl. 58. Zakona o žigovima prema kojoj odredbi se povredom žiga smatra svako neovlašćeno korišćenje zaštićenog znaka od strane bilo kog učesnika u prometu u smislu čl. 33. ovog zakona, a prema članu 33. istog zakona predviđeno da nosilac žiga ima isključivo pravo da znak zaštićen žigom koristi za obeležavanje robe, usluga na koje se taj znak odnosi i da drugim licima zabrani da isti ili sličan znak neovlašćeno koriste za obeležavanje iste ili slične robe, odnosno usluga, ako taj znak može da izazove zabunu u prometu. Iz navedenih odredbi sledi da su odlučne činjenice za postojanje povrede žiga da je jedno lice nosilac žiga, dakle da ima registrovan žig kod nadležnog organa, da drugo lice ovaj znak neovlašćeno koristi, da se radi o istom ili sličnom znaku, istoj ili sličnoj robi i da ovo može da izazove zabunu u prometu.

U konkretnom slučaju radi se o korišćenju potpuno identičnog znaka, radi se o identičnoj robi, iz čega sledi da ovo može izazvati zabunu u prometu i da su se stekli svi uslovi za pravilan zaključak prvostepenog suda da je na navedeni način izvršena povreda žiga.

I prema stanovištu ovog suda, tuženi kao špediter ima svojstvo učesnika u prometu i kao svaki učesnik u prometu može povrediti tuđi znak zaštićen žigom.

Naime, pod trgovinom se smatra kupovina i prodaja robe i vršenje trgovinskih usluga, ista se obavlja kao trgovina na veliko i trgovina na malo, a pod trgovinom na veliko se smatra i kupovina robe koja se neposredno isporučuje, bez prethodnog uskladištenja, odnosno tranzitni promet, kako to proizilazi iz čl. 1, 2 i 6 st. 2. Zakona o trgovini. U svakom slučaju trgovina je promet, s tim da je promet širi pojam koji pored kupovine i prodaje robe i vršenja trgovinskih usluga, obuhvata sve aktivnosti usmerene na promenu nosioca prava svojine na robi. U prometu mogu biti samo dva učesnika, lice koje prenosi pravo na stvari u prometu i lice na koje se prenosi to pravo, ali može biti i više učesnika sa različitim svojstvima i ulogama. Kao učesnik u prometu se svakako ima smatrati i špediter, kome su povereni poslovi otpreme, a za koga, kada se radi o otpremi preko granice, postoji pretpostavka da su mu povereni i poslovi sprovođenja carinskih radnji, osim ako drukčije nije ugovoreno.

Stoga su neosnovani žalbeni navodi tuženog da je prvostepeni sud pogrešno cenio prigovor nedostatka pasivne legitimacije na strani tuženog, a ovo stoga što on nije znao na koji način je roba obeležena i što on nije uvoznik niti kupac robe već samo špediter koji vrši određene administrativne poslove. Za postojanje povrede žiga, nije odlučna činjenica da li je povredilac znao ili nije znao da koristi znak koji je istovetan ili bitno sličan tuđem zaštićenom znaku, odnosno da li je znao da vrši povredu tuđeg prava ili ne. Namerna povreda žiga je relevantna samo u odnosu na zahtev za naknadu štete, jer se u tom slučaju tužiocu, nosiocu žiga može dosuditi naknada do trostrukog iznosa uobičajene licencne naknade koji bi primio za korišćenje žiga.

Tuženi u svojstvu špeditera, koji postupa u svoje ime, a za račun svog nalogodavca, jeste učesnik u prometu u širem smislu i snosi odgovornost za navedenu povredu nezavisno od toga da li je za istu znao, da li je ista posledica postupanja po uputstvima njegovog nalogodavca ili ne, i uopšte nezavisno od toga pod kojim okolnostima je do povrede žiga došlo. Prednje može biti samo relevantno za razrešenje međusobnog odnosa špeditera i njegovog nalogodavca, ali ne i za raspravljanje ovde spornog odnosa, odnosno sporne povrede žiga."

(Presuda Višeg trgovinskog suda, Pž. 3385/2006 od 26.4.2006. godine - Sudska praksa trgovinskih sudova - Bilten br. 2/2006)

Odgovor:

• Saznanje o povredi i namera da se ista izvrši, nisu relevantni za odlučivanje o zahtevu za utvrđenje postojanja povrede i zabrane njenog daljeg vršenja, ali su bitni za odlučivanje o zahtevima koji imaju prirodu zahteva za naknadu štete.

Sentenca:

• Podaci o pravima intelektualne svojine se objavljuju u službenom glasilu nadležnog organa (Zavoda za intelektualnu svojinu) da bi se treća lica sa njima upoznala i svoje ponašanje u prometu prema tome upodobila. Zato pozivanje povredioca prava da za povredu nije znao nije relevantno u postupku po tužbi zbog povrede prava za utvrđenje da je do povrede došlo.

Iz obrazloženja:

"Prvostepeni sud je utvrdio da je tužilac nosilac žigova bliže označenih u obrazloženju prvostepenog rešenja, a na osnovu izvoda odnosno uverenja Zavoda za intelektualnu svojinu. Na osnovu obaveštenja Carine Odeljenja za zaštitu intelektualne svojine, prvostepeni sud je utvrdio da je učinjena verovatnom povreda izvršena od strane tuženog kao uvoznika predmetne robe koja je na carini zadržana, a ova roba podleže merama zaštite na granici koje obuhvataju sprečavanje uvoza, izvoza i tranzita robe sa krivotvorenim žigom.

Na osnovu prednjeg, prvostepeni sud je našao da su ispunjeni uslovi za određivanje predložene privremene mere u skladu sa članom 61. Zakona o žigovima (dalje: Zakon), pa je istu usvojio, o čemu je dao dovoljne i jasne razloge, koje prihvata i ovaj sud.

Neosnovani su žalbeni navodi tuženog da tuženi nije znao niti mogao znati da li grčka firma od koje su proizvodi pribavljeni, ovlašćeno ili neovlašćeno upotrebljava zaštićene znakove. Za postojanje povrede žiga svest i saznanje o izvršenoj povredi nije relevantna. Podaci o pravima intelektualne svojine, pa i o žigovima objavljuju se u odgovarajućem službenom glasilu Zavoda za intelektualnu svojinu, pa se svako treće, savesno lice može i mora upoznati sa ovim podacima i prema tome mora upodobiti i svoje ponašanje u prometu.

Neosnovani su žalbeni navodi da je prvostepeni sud postupao po neurednom predlogu za određivanje privremene mere, kao i da je predlog usvojio prekoračujući predlog tužioca. Naime, tužilac je predložio da se odredi privremena mera kojom se tuženom zabranjuje nastavljanje započetih radnji uvoza i stavljanja u promet proizvoda po carinskom postupku pod brojem navedenim u predlogu, kao i da se ovi proizvodi oduzimaju. Prednji predlog u skladu je sa odredbama Zakona o žigovima, a pobijanim rešenjem prvostepeni sud je odredio meru isključenja iz prometa navedenih predmeta, zabranom nastavljanja carinskog postupka i zabranom tuženom da predmete stavi u slobodan promet. Iz navedenog sledi da je odluka prvostepenog suda doneta u skladu sa predlogom tužioca koji je postavljen u skladu sa zakonskim odredbama, te da jezička preformulacija nije od uticaja na suštinu i sadržinu predložene i određene privremene mere."

(Rešenje Višeg trgovinskog suda, Pž. 7770/2007 od 5.10.2007. godine)

Odgovor:

• Ako sud usvaja tužbeni zahtev za uništenje robe kojom je izvršena povreda žiga, u celini ili delimično, onda se odlukom moraju tačno naznačiti stvari koje su predmet uništenja, jer bi se u protivnom spor između stranaka nastavio pred organom koji nije nadležan za odlučivanje.

Sentenca:

• Odluka suda o utvrđenju povrede žiga i uništenju proizvoda kojima je povreda učinjena, mora biti jasna i razumljiva i ne može ostavljati nedoumice koji se konkretno proizvodi imaju uništiti, a koji ne, ako je tužbeni zahtev delimično usvojen, a delimično odbijen.
  U suprotnom bi se utvrđenje ovih činjenica prepustilo organu koji je zbog sumnje u povredu prava zadržao svu robu, za koju sud nalazi da nije svakim pojedinačnim predmetom povreda izvršena.
  Time se spor pred parničnim sudom ne bi okončao, već bi se nastavio pred organom koji nema ovlašćenja za donošenje takve odluke.

Iz obrazloženja:

"Osnovano se žalbama stranaka ističe da je ovakva odluka prvostepenog suda nerazumljiva i nejasna i da je nejasno u kom delu je tužbeni zahtev o utvrđenju povrede odbijen, a u kom usvojen, te koje konkretno proizvode na osnovu presude treba uništiti, a koje ne treba zato što povrede nema. Iz presude proizlazi da će se tek u postupku izvršenja utvrđivati na kojem konkretnom proizvodu stoji oznaka koja predstavlja vršenje povrede tužiočevog prava, šta će biti predmet uništenja i eliminacije iz privrednog prometa, koja roba od ukupne količine ne predstavlja proizvod kojim se vrši povreda, pa samim tim neće biti ni predmet uništenja. To bi značilo da se utvrđenje ovih činjenica prepušta onom istom organu koji je bio ovlašćen da robu zadrži zbog sumnje u postojanje povrede, ali ne i da donese konačnu odluku o tome, jer je ista u nadležnosti suda.

Primena odredbi Zakona o žigovima o sudskoj zaštiti tužbama zbog povrede žiga i odredbi o mogućim i dozvoljenim zahtevima po tim tužbama, ne derogira primenu odredaba procesnog zakona, pa i čl. 187. Zakona o parničnom postupku, a prema ovoj odredbi tužbeni zahtev mora biti jasan i određen. Prema čl. 330. i 342. istog zakona sud presudom odlučuje o tužbenom zahtevu koji se tiče glavne stvari i sporednih traženja, a iz odredbe čl. 361. st. 2. ovog zakona proizlazi i da izreka mora biti jasna i razumljiva, da ne sme biti protivrečna. Jasnost i razumljivost odluke je u vezi sa pravnim interesom tužioca za donošenje presude, pa kada se radi o presudi kojom se stranci nalaže izvršenje kakve činidbe, onda ona mora biti takva da omogućava dužniku obaveze da istu ispuni dobrovoljno, a tužiocu odnosno poveriocu omogućava da traži njeno prinudno izvršenje.

Kada osnovanost zahteva za činidbu zavisi od osnovanosti zahteva za utvrđenje povrede prava, onda je razumljivost tog dela odluke uslov za usaglašavanje ponašanja stranaka sa odlukom suda po presudi i za usklađivanje faktičkog stanja sa pravnim stanjem izrečenim od strane suda. Nakon donošenja sudske presude o takvim zahtevima ne sme u postupku izvršenja i među strankama ostati nedoumica i nejasnoća kojim proizvodima je izvršena povreda prava, a kojim eventualno nije, te koji su proizvodi predmet uništenja, a koji nisu, jer bi to značilo da se nakon okončanja spora, među strankama spor nastavlja u drugoj vrsti postupka. Prvostepena presuda i dalje ostavlja među strankama ovu vrstu nedoumice i nejasnoće što jasno proizlazi iz žalbenih navoda obe stranke."

(Rešenje Višeg trgovinskog suda, Pž. 1760/2008 od 23.10.2008. godine - Sudska praksa trgovinskih sudova - Bilten br. 4/2008)

Odgovor:

• Objavljivanje presude kojom je utvrđena povreda žiga nije obavezno, jer se ne radi o pravnom dejstvu pravosnažne presude, već o tužbenom zahtevu čija osnovanost zavisi od postojanja činjenica bitnih prema odredbama materijalnog prava.

Sentenca:

• Objavljivanje izreke presude nije obavezna posledica usvajanja zahteva za utvrđenje povrede žiga, jer bi se u tom slučaju radilo o pravnom dejstvu pravosnažne presude, a to Zakonom o žigovima nije predviđeno. Objavljivanje presude je tužbeni zahtev, pa njegova osnovanost zavisi od postojanja bitnih činjenica na koje upućuje materijalno pravo.

Iz obrazloženja:

"Neosnovani su navodi tužioca iz odgovora na žalbu da usvajanje zahteva za objavljivanje izreke presude obavezno sledi u slučaju usvajanja zahteva za utvrđenje da je povreda prava učinjena. To Zakonom o žigovima nije predviđeno. Da jeste, onda se ne bi ni radilo o tužbenom zahtevu kako je čl. 57. ovog zakona predviđeno, već bi se radilo o pravnom dejstvu pravosnažne presude, u kom slučaju bi sud po službenoj dužnosti svaku presudu kojom je usvojen zahtev za utvrđenje povrede, nakon njene pravosnažnosti, dostavljao na objavljivanje i to putem službenog glasila.

Suprotno tome, kako se radi o tužbenom zahtevu, onda njegova osnovanost zavisi od postojanja bitnih činjenica na koje materijalno pravo upućuje, a te činjenice su uslovljene pravnom prirodom takvog tužbenog zahteva."

(Rešenje Višeg trgovinskog suda, Pž. 6348/2008(1) od 20.1.2009. godine - Sudska praksa trgovinskih sudova - Bilten br. 1/2009)

Odgovor:

• Cilj objavljivanja ove presude je postizanje moralne satisfakcije nosioca prava, pa proizlazi da je ovaj zahtev po svojoj prirodi jedan vid naknade nematerijalne štete.

Sentenca:

• Zahtev za objavljivanje presude o trošku tuženog je tužbeni zahtev upravljen na otklanjanje stanja koje je nastalo povredom prava (žiga) i ima za cilj postizanje određene moralne satisfakcije tužioca, pa predstavlja vid naknade nematerijalne štete.

Iz obrazloženja:

"Zahtev za objavljivanje presude o trošku tuženog je tužbeni zahtev koji je upravljen na otklanjanje stanja koje je nastalo povredom prava. Njime se postiže da se javnost upozna sa postojanjem povrede prava, sa njenim učiniocem, sa sankcijom koju je sud izrekao, pa je očigledno da je efekat usmeren prvenstveno na postizanje određene moralne satisfakcije tužioca. Postizanje moralne satisfakcije je u vezi sa nastankom nematerijalne štete. Zato su za odlučivanje o ovom zahtevu, a u vezi sa ciljem zbog kojeg je zakonom takav zahtev predviđen kao dozvoljen i moguć i za čije usvajanje nosilac prava ima pravni interes, bitne okolnosti pod kojima je povreda učinjena.

Zahtev za objavljivanje presude o trošku tuženog prema odredbama Zakona o žigovima, može se upodobiti istom takvom zahtevu koji se može izreći kada se radi o povredi ličnosti koja se odnosi na fizička lica, a regulisana je odredbama Zakona o obligacionim odnosima. Stoga se o osnovanosti ovog zahteva može raspravljati primenom odredbi Zakona o obligacionim odnosima koje se odnose na naknadu nematerijalne štete.

Prema dosadašnjoj praksi sudova, pravna lica nemaju pravo na novčanu naknadu nematerijalne štete, jer je odredbom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima izričito predviđeno u kojim slučajevima se ovakva novčana naknada može dosuditi, nezavisno od naknade materijalne štete i u njenom odsustvu. Dosuđivanje novčane naknade nematerijalne štete pretpostavlja pretrpljene fizičke ili duševne bolove, odnosno pretrpljeni strah zbog određenih okolnosti, a to nije svojstveno pravnim licima.

Isplata novčane naknade nije jedini vid naknade nematerijalne štete, a tumačenjem zakonskih odredbi se može zaključiti da nije ni primarni vid naknade. Naknada nematerijalne štete može biti i nenovčana i može se sastojati u preduzimanju radnji kojima se licu čije je pravo povređeno, na drugi način pruža zadovoljenje, satisfakcija. To je predviđeno članom 199. Zakona o obligacionim odnosima.

Nema smetnji da se u vezi sa povredom prava intelektualne svojine analogno primeni ova odredba kojom je predviđeno da se nematerijalna šteta može nadoknaditi i objavljivanjem presude o trošku štetnika. Prema navedenoj odredbi takva presuda se objavljuje u slučaju povrede prava ličnosti, a isto se može upodobiti i povredi prava nosioca žiga, jer i ovde objavljivanje presude ima isti cilj, postizanje određene moralne satisfakcije."

(Rešenje Višeg trgovinskog suda, Pž. 6348/2008(2) od 29.1.2009. godine - Sudska praksa trgovinskih sudova - Bilten br. 1/2009)

Odgovor:

• Bitne činjenice su sve okolnosti pod kojima je povreda izvršena, kao što su: intenzitet napada na povređeno dobro, način i sredstva kojima je povreda učinjena, količina robe kojom je povreda učinjena, držanje (ponašanje) učinioca, povredioca posle izvršene povrede, ekonomske posledice povrede i slično.

Sentenca:

• Intenzitet napada na povređeno dobro, način i sredstva kojima je povreda učinjena, količina robe kojom je učinjena, uslovi pod kojima pravni subjekti posluju, ponašanje onoga koji je povredu izvršio nakon izvršene povrede, negativne ekonomske posledice povrede na nosioca prava i slično, su bitne činjenice za odlučivanje o osnovanosti zahteva da se objavi izreka presude kojom je utvrđena povreda žiga, o trošku tuženog.

Iz obrazloženja:

"Saglasno čl. 199. Zakona o obligacionim odnosima, sud može narediti objavljivanje presude. Sledi da to nije obaveza suda, već mogućnost i ovlašćenje koje pre svega zavisi od postojanja zahteva lica čije je pravo povređeno, jer sud odlučuje u granicama tužbenog zahteva prema čl. 3. Zakona o parničnom postupku, kao i od okolnosti pod kojima je povreda učinjena. Prilikom odlučivanja o ovom zahtevu sud vodi računa o intenzitetu napada na povređeno dobro, o načinu i sredstvima kojima je to učinjeno, o sredini u kojoj oštećeni živi, njegovoj ukupnoj ličnosti i ponašanju, posledicama koje su usled toga nastale i proteku vremena od kada je povreda učinjena.

Obzirom na identičnu prirodu zahteva i identičan cilj kojem se izricanjem ovakve obaveze teži, prema stanovištu ovog suda, ove i slične okolnosti je potrebno ceniti i prilikom odlučivanja o zahtevu za objavljivanje presude o trošku tuženog koji je izvršio povredu žiga, odnosno prava iz prijave. Zato je u prvostepenom postupku bilo potrebno oceniti sve okolnosti u vezi povrede koja je izvršena, intenziteta napada na povređeno dobro, načina i sredstva kojima je povreda učinjena, količine robe kojom je učinjena, uslova pod kojima pravni subjekti posluju, ponašanja onoga ko je povredu izvršio nakon izvršene povrede i slično. U tom smislu osnovani su navodi tužioca iz odgovora na žalbu da je namera da se izvrši povreda relevantna za naknadu štete, ali se to ne odnosi samo na materijalnu, već i na nematerijalnu štetu, a satisfakcija za nematerijalnu štetu u slučaju povrede žiga upravo jeste objavljivanje izreke presude o trošku tuženog.

Ovaj sud napominje da nije isključeno da izricanju objavljivanja presude ima mesta i u slučajevima kada se njen efekat ispoljava i na otklanjanje negativnih ekonomskih posledica povrede prava, pa je prvostepeni sud i to morao imati u vidu prilikom odlučivanja o ovom zahtevu. Suprotno tome, samo je naveo da se radi o tužbenom zahtevu koji je zakonom predviđen i da je to razlog zbog čega ga usvaja."

(Rešenje Višeg trgovinskog suda, Pž. 6348/2008(3) od 29.1.2009. godine - Sudska praksa trgovinskih sudova - Bilten br. 1/2009)

Odgovor:

• To su okolnosti koje nedvosmisleno ukazuju da je u povredi učestvovalo više lica, da tuženi o tim licima ima saznanja i da se radi o podacima koji su nepoznati nosiocu prava, odnosno drugom aktivno legitimisanom tužiocu.

Sentenca:

• Za odlučivanje o osnovanosti zahteva za davanje podataka o trećim licima koja su učestvovala u povredi žiga nužna je pretpostavka da je takav zahtev dozvoljen, ali dozvoljenost nije dovoljan razlog za njegovo usvajanje.
  Bitne činjenice od kojih zavisi osnovanost zahteva su okolnosti koje nedvosmisleno ukazuju da je u povredi stvarno učestvovalo više lica, da tuženi u sporu ima saznanja o tim licima i da su ti podaci nepoznati tužiocu.

Iz obrazloženja:

"Proizlazi da prvostepeni sud u stvari uopšte nije dao razloge za usvajanje navedenih tužbenih zahteva. Citiranjem zakonskih odredbi prvostepeni sud je samo obrazložio iz kojih odredbi materijalnog prava proizlazi da su ovi tužbeni zahtevi dozvoljeni, dopušteni, ali ne i zbog čega su osnovani. Naravno da je dozvoljenost tužbenog zahteva osnovna pretpostavka da bi se po tužbi moglo postupati i da bi se moglo odlučivati da li je zahtev osnovan ili nije. Ali dozvoljenost nije dovoljan razlog da se tužbeni zahtev usvoji.

Za odlučivanje o osnovanosti tako postavljenih tužbenih zahteva prvostepeni sud je bio dužan da utvrdi sve bitne činjenice na koje upućuje relevantno materijalno pravo.

Članom 57. stav 1. tačka 7) Zakona o žigovima zaista je predviđeno da tužilac po tužbi zbog povrede žiga može tražiti davanje podataka o trećim licima koja su učestvovala u povredi prava.

Ako tužilac po tužbi zbog povrede prava koristi zakonsku mogućnost i istakne zahtev za obavezivanje tuženog, za koga tvrdi da je povredu prava izvršio, na dostavljanje podataka i o drugim licima, učesnicima u istoj povredi, onda osnovanost tog zahteva zavisi od postojanja okolnosti koje nedvosmileno ukazuju da je u povredi stvarno učestvovalo više lica, okolnosti koje ukazuju da tuženi u sporu ima saznanja o tim licima, ali i da su ti podaci nepoznati tužiocu. Samo u tom slučaju bi proizašla njegova obaveza da o tome pruži podatke nosiocu prava.

U konkretnom slučaju tužilac traži obavezivanje na davanje podataka s jedne strane, o izvozniku i s druge strane, podataka o licima koja bi distribuirala spornu robu da je ista stavljena u promet. Pošto se radi o robi iz uvoza, a uvoz robe prati odgovarajuća dokumentacija i tuženi je u toj dokumentaciji označen kao uvoznik, jasno je da je roba morala imati i svog izvoznika. Međutim, iz dokaza u spisima, priloga koje je sam tužilac priložio uz tužbu, proizlazi da je punomoćnik tužioca, nakon prijema obaveštenja od strane Uprave carine Odeljenja za zaštitu intelektualne svojine br. 05/2 ZIS 7/10-06 od 7.11.2007. godine, tražio dodatne informacije od lica pod imenom Z. V. i da je od ovog lica upravo i dobio dopunu obaveštenja po aktu ZIS 7/10-6. Dopuna se odnosi na carinsku ispravu C4/11410/45440/2007 i odnosi se na podatak o podnosiocu isprave, a to lice je tuženi u ovom sporu, ali se odnosi i na podatak o izvozniku, subjektu iz Kine. Ako sam tužilac dostavlja dokaze da mu je poznato lice koje je izvoznik sporne robe, jer mu je taj podatak dostavljen na njegov zahtev, onda je nejasno zbog čega prvostepeni sud usvaja tužbeni zahtev u tom delu. Kakav je pravni interes tužioca da se tuženi obaveže na davanje podataka tužiocu koji su mu već poznati, osim ako ne postoje okolnosti koje ukazuju da su ti podaci dostavljeni od državnih organa netačni, a prema stanju u spisima tužilac to ne ističe.

Sporna roba je u postupku carinjenja zadržana i to je sprečilo njeno stavljanje u promet, a tuženi je priznao zahtev za njeno uništenje, što znači da više ne postoji mogućnost da se ista nađe u prometu. Kod takvog stanja stvari, za odlučivanje o zahtevu za dostavljanje podataka o licima koja bi distribuirala robu nakon uvoza i stavljanja u promet, da zadržavanja i uništenja nije bilo, relevantno bi bilo dokazivanje okolnosti koje ukazuju da je tuženi robu naručio radi dalje prodaje, da je preduzeo određene pripremne radnje za distribuciju te robe, da je eventualno zaključio sporazume sa trećim licima o distribuciji robe ili da je vodio pregovore u tom smislu i slično, jer bi se samo pod tim uslovima sudskom odlukom mogao obavezati na davanje podataka o tim licima.

U konkretnom slučaju tuženi je isticao da mu je predmetna roba isporučena greškom, da istu nije naručio, pa samim tim da nije ni imao nameru da je stavi u promet. Ove navode tuženog prvostepeni sud uopšte nije cenio, niti je dao razloge na osnovu čega zaključuje da su isti netačni i eventualno u suprotnosti izvedenim dokazima."

(Rešenje Višeg trgovinskog suda, Pž. 6348/2008(4) od 29.1.2009. godine - Sudska praksa trgovinskih sudova - Bilten br. 1/2009)

Odgovor:

• Razlog za prekid postupka zbog povrede žiga je neizvesnost da li će doći do promene nosioca tog žiga. Ako tužilac u sporu za osporavanje žiga uspe, na osnovu pravosnažne presude se vrši upis promene lica u registru nadležnog organa i upis deluje prema svima. Zato je rešenje tog spora prethodno pitanje po tužbi zbog povrede, bez obzira ko je protivna strana nosiocu žiga.

Sentenca:

• Pokretanje sudskog postupka tužbom za osporavanje žiga iz člana 66. Zakona o žigovima jeste razlog za obavezni prekid postupka po tužbi zbog povrede istog žiga, bez obzira da li postoji identitet obe parnične stranke ili ne.

Iz obrazloženja:

"Pravilno je prvostepeni sud primenio odredbu člana 59. Zakona o žigovima kada je prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari do pravosnažnog okončanja postupka koji se vodi pred Okružnim sudom u N. S. O tome je dao razloge i ovaj sud ih prihvata.

Pre svega su neosnovani žalbeni navodi tužioca da se nisu stekli uslovi za prekid postupka zato što odluka u predmetnom sporu koji se ne vodi između istih stranaka ne predstavlja prethodno pitanje.

Ni odredbama Zakona o žigovima, a ni odredbama Zakona o parničnom postupku koje se odnose na prethodno pitanje, nije predviđeno da je uslov prekida činjenica da se drugi postupak, odnosno spor vodi između identičnih stranaka. Identitet stranaka je nužan uslov za primenu drugih pravnih instituta, kao što su prigovor litispendencije i prigovor presuđene stvari. Za prethodno pitanje je bitno nešto drugo: bitno je da odluka u određenoj parnici zavisi od odluke drugog organa ili suda o pitanju koje se rešava u zakonom predviđenom postupku, nezavisno između koga se taj postupak vodi. Prema redovnom toku stvari, u tom slučaju parnični sud može prekinuti postupak ili može sam odlučiti o prethodnom pitanju, ali sa pravnim dejstvom u određenoj parnici. U slučaju predviđenim Zakonom o žigovima, parnični sud takav izbor nema, jer se radi o obaveznom prekidu na osnovu posebne zakonske odredbe, iz čl. 214. st. 1. tač. 7. Zakona o parničnom postupku."

(Rešenje Višeg trgovinskog suda, Pž. 4248/2009(1) od 22.5.2009. godine - Sudska praksa trgovinskih sudova - Bilten br. 2/2009)

Odgovor:

• Ovlašćenje suda da u zakonom predviđenim slučajevima prekine postupak po tužbi zbog povrede žiga predstavlja zakonom dozvoljen slučaj odstupanja od načela hitnosti u cilju očuvanja načela pravne sigurnosti.

Sentenca:

• Zakonom o žigovima je predviđeno da je postupak po tužbi zbog povrede žiga hitan, ali je istovremeno propisano pod kojim se uslovima od ovog načela mora odstupiti.

Iz obrazloženja:

"Nisu osnovani ni žalbeni navodi da je odluka o utvrđenju prekida postupka u suprotnosti sa načelom hitnosti proklamovanim u članu 57. st. 3 Zakona o žigovima.

U odnosu načela hitnosti i načela pravne sigurnosti, zakon u dva slučaja prednost daje načelu pravne sigurnosti. Prvi slučaj je slučaj podnošenja tužbe zbog povrede prava iz prijave žiga. Iako je i ovaj postupak hitan prema čl. 57 st. 3. zakona, članom 59. stav 3. Zakona o žigovima je predviđeno da će se taj postupak prekinuti do odluke nadležnog organa po prijavi. Drugi slučaj ovakvog odstupanja predviđen je u situacijama kada su pred nadležnim organom ili sudom pokrenuti postupci iz člana 50, 53, 55, 66. i 67. istog zakona. Prema zakonskoj normi, sud koji postupa po tužbi iz člana 57. je dužan da zastane sa postupkom do konačne odluke nadležnog organa, odnosno suda. Iako ovaj zakon sadrži termin "zastoj", to nije zastoj u smislu odredbi Zakona o parničnom postupku, predviđenog za sasvim druge pravne situacije, u kom slučaju protiv rešenja o zastoju ni žalba nije dozvoljena."

(Rešenje Višeg trgovinskog suda, Pž. 4248/2009(2) od 22.5.2009. godine - Sudska praksa trgovinskih sudova - Bilten br. 2/2009)

Odgovor:

• Nosllac žiga za sve vreme trajanja spora za osporavanje žiga, ima pravo da žig koristi u prometu, a ima pravo i na sudsku zaštitu tužbom zbog povrede. Ograničenje koje nužno trpi je da se spor zbog povrede mora prekinuti do pravosnažnog okončanja spora za osporavanje. Ukoliko u tom sporu uspe, a zbog tog spora i prekida postupka zbog povrede trpi štetu, on ima pravo na naknadu iste po opštim pravilima o odgovornosti za štetu.

Sentenca:

• Nosilac žiga do pravnosnažnog okončanja spora po tužbi za osporavanje žiga, ima pravo da žig koristi u prometu, kao i na sudsku zaštitu podnošenjem tužbe zbog povrede. Ograničenje koje mora trpeti u ovom slučaju je odlaganje odluke o povredi žiga dok traje prekid postupka po tužbi zbog povrede. Ako u sporu zbog povrede uspe, on ima pravo i na naknadu štete koju je (i ako je) usled odlaganja odluke pretrpeo.

Iz obrazloženja:

"Nisu tačni ni navodi žalioca da je u periodu do pravnosnažnosti odluke po tužbi za osporavanje žiga, on onemogućen da vrši pravo. Tužilac kao nosilac žiga ima pravo da žig koristi na način predviđen čl. 33. Zakona o žigovima, sve dok se spor o osporavanju žiga pravosnažno ne okonča. Za to vreme ima pravo i na sudsku zaštitu i može podneti tužbu zbog povrede žiga, ali mora trpeti zakonsku posledicu prekida postupka po tužbi zbog povrede do pravosnažnog okončanja spora po tužbi zbog osporavanja.

U zavisnosti od ishoda navedenog spora tužilac će moći, ukoliko u tom sporu uspe, da u nastavku postupka ostvari punu zaštitu, pa eventualno ostvari i pravo na naknadu štete koju je i ako je usled toga pretrpeo. To predstavlja i pravno sredstvo u odnosu na moguće podnošenje tzv. "šikanoznih" tužbi na koje se u žalbi ukazuje. I u tom slučaju, sredstvo zaštite nosioca prava su tužbe za naknadu štete protiv onih lica koji su takvim svojim radnjama istu prouzrokovali."

(Rešenje Višeg trgovinskog suda, Pž. 4248/2009(3) od 22.5.2009. godine - Sudska praksa trgovinskih sudova - Bilten br. 2/2009)

Odgovor:

• Presuda kojom je usvojen tužbeni zahtev za promenu nosioca žiga, upisuje se u registar nadležnog organa, Zavoda za intelektualnu svojinu, po pravosnažnosti, a lice koje je na osnovu presude upisano se smatra nosiocem prava od početka, od dana podnošenja prijave tuženog u tom sporu.

Sentenca:

• Nadležni organ, na osnovu pravosnažne presude kojom je usvojen tužbeni zahtev po tužbi za osporavanje žiga, vrši upis promene nosioca žiga, a on se smatra titularem prava od samog početka, od dana podnošenja prijave.

Iz obrazloženja:

"Nisu osnovani ni žalbeni navodi tužioca da usvajanje tužbenog zahteva u sporu po tužbi za osporavanje žiga i pravosnažnost presude kojom je tužilac u tom sporu oglašen za nosioca žiga, ima pravnog dejstva samo za ubuduće.

Tužba iz člana 66. Zakona o žigovima zasniva se na tvrdnji tužioca čiji je pravni interes povređen, da je tuženi protivno načelu savesnosti i poštenja podneo prijavu, registrovao znak na osnovu takve prijave, odnosno na osnovu prijave kojom je povređena zakonska ili ugovorna obaveza. Ova tužba nije vezana za rokove, jer ono što je stečeno protivno načelima savesnosti i poštenja, vreme ne može konvalidirati.

Odredbama Zakona o žigovima izričito nije predviđeno od kada dejstvuje ovakva pravosnažna presuda, ali je predviđeno da se na osnovu iste vrši promena upisa kod nadležnog organa Zavoda za intelektualnu svojinu u pogledu titulara registrovanog prava. Sledi da se od momenta upisa na osnovu presude ima smatrati da je novoupisani titular prava, nosilac tog prava od samog početka. Tužiočeva teza o nerektroaktivnom dejstvu presude u odnosu na titulara prava bila bi suprotna svim načelima uređenog pravnog sistema, jer bi u tom slučaju lice za koje je pravosnažnom sudskom odlukom utvrđeno da je registraciju prava izvršilo protivno načelu savesnosti i poštenja, na osnovu takvih nedozvoljenih radnji uživalo pravnu zaštitu. Ni činjenica da se spor po tužbi za osporavanje žiga ne vodi između istih stranaka, prema stanovištu ovog suda, nije relevantna, jer nije bitno ko će umesto tužioca biti upisan u Registar nadležnog organa kao nosilac prava, ako u sporu uspe, već je bitno da na osnovu takve presude tužilac neće imati svojstvo vlasnika žiga za sve vreme od dana podnošenja prijave."

(Rešenje Višeg trgovinskog suda, Pž. 4248/2009(4) od 22.5.2009. godine - Sudska praksa trgovinskih sudova - Bilten br. 2/2009)