PRIRUČNIK

PRIKAZ NAJZNAČAJNIJIH NOVINA U NOVOM ZAKONU O STEČAJU
"Sl. glasnik RS", br. 104/2009

Autor: Gordana Ajnšpiler-Popović

Sadržaj

UVODNI DEO
REZULTATI PRIMENE ZAKONA O STEČAJNOM POSTUPKU
	Dužina trajanja stečajnog postupka
	Troškovi stečajnog postupka
	Stepen namirenja poverilaca
	Analiza dužine trajanja postupka kao pokazatelja efikasnosti
I DEO
NOVINE I PRIMENA NOVOG ZAKONA O STEČAJU
PREGLED NOVIH REŠENJA U ZAKONU O STEČAJU
POJEDINAČNI PREGLED DEFINISANIH PROMENA
1.	CILJ I NAČELA STEČAJNOG POSTUPKA
2.	STEČAJNI RAZLOZI
3.	POSEBNI SLUČAJEVI U KOJIMA SE STEČAJNI POSTUPAK OBUSTAVLJA ILI ZAKLJUČUJE
4.	NADLEŽNOST I ORGANI STEČAJNOG POSTUPKA
5.	ORGANI STEČAJNOG POSTUPKA
6.	PROMENE U PROCESNIM ODREDBAMA
7.	REDOSLED NAMIRENJA
8.	TROŠKOVI STEČAJNOG POSTUPKA
9.	IZLUČNI POVERILAC
10.	KOMPENZACIJA U STEČAJU
11.	KONVERZIJA POTRAŽIVANJA
12.	PRAVO PREČE KUPOVINE
13.	KAMATE
14.	ZASTARELOST
15.	PROCESNO PRAVNE POSLEDICE OTVARANJA STEČAJNOG POSTUPKA
16.	ZABRANA IZVRŠENJA I NAMIRENJA
17.	FINANSIJSKI LIZING
18.	TROŠKOVI STEČAJNOG POSTUPKA I OBAVEZA STEČAJNE MASE
19.	PRIJAVE POTRAŽIVANJA
20.	POSTUPAK UTVRĐIVANJA LISTE POTRAŽIVANJA
21.	MEDIJACIJA
22.	UKIDANJE ARBITRAŽNOG REŠAVANJA
23.	UKIDANJE PRIGOVORA NA ZAKLJUČAK O OSPORENOM POTRAŽIVANJU
24.	PREKLUZIVNI ROK ZA TUŽBU
25.	POVERILAC POTRAŽIVANJA PO IZVRŠNOJ ISPRAVI
26.	POBIJANJE PRAVNIH RADNJI STEČAJNOG DUŽNIKA
27.	UNOVČENJE I DEOBA STEČAJNE MASE
28.	PRODAJA STEČAJNOG DUŽNIKA KAO PRAVNOG LICA
29.	ŽALBA NA REŠENJE O GLAVNOJ DEOBI
30.	GLAVNA DEOBA
31.	VIŠAK DEOBNE MASE
32.	ZAKLJUČENJE STEČAJA
33.	NAKNADNA DEOBA
34.	POSTUPAK U SLUČAJU DUGOTRAJNE NESPOSOBNOSTI
II DEO
NOVINE U ZAKONU O STEČAJU U POGLEDU REORGANIZACIJE
	SPROVOĐENJE REORGANIZACIJE
	MERE ZA REALIZACIJU PLANA REORGANIZACIJE
	POSTUPAK PO PLANU REORGANIZACIJE
	ROK ZA PODNOŠENJE PLANA REORGANIZACIJE
	POSEBAN TRETMAN POVEZANIH LICA
	PRAVNE POSLEDICE POTVRĐIVANJA PLANA
	DEJSTVO USVAJANJA PLANA REORGANIZACIJE NA STEČAJ, PRIORITET KLASA POVERILACA I NAMIRENJE PREKO NOMINALNOG IZNOSA POTRAŽIVANJA
	PRAVO POVERILACA NA INFORMISANJE
	IZVRŠENJE PLANA REORGANIZACIJE
	NEPOSTUPANJE PO USVOJENOM PLANU I PREVARAN I NEZAKONIT PLAN KAO STEČAJNI RAZLOG
	PODNOŠENJE UNAPRED PRIPREMLJENOG PLANA REORGANIZACIJE
	PRETHODNI POSTUPAK ZA UTVRĐIVANJE USLOVA ZA POKRETANJE STEČAJNOG POSTUPKA UNAPRED PRIPREMLJENOG PLANA
	GLASANJE I USVAJANJE
MEĐUNARODNI STEČAJ

UVODNI DEO

REZULTATI PRIMENE ZAKONA O STEČAJNOM POSTUPKU

Zakon o stečajnom postupku ("Sl. glasnik RS", br. 84/2004 i 85/2005 - dr. zakon) koji je stupio na snagu 23.2.2005. godine regulisao je stečajni postupak bitno drugačije od Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji ("Sl. list SFRJ", br. 84/89 i "Sl. list SRJ", br. 37/93 i 28/96). Ovaj novi način regulisanja postupka stečaja dao je svoje rezultate koji su se po analizi izvršenoj posle njegove četvorogodišnje primene pre svega ogledali u značajnom skraćenju vremena trajanja postupka stečaja. Period njegove primene pokazao je međutim i značajne propuste u načinu regulisanja ove materije i stvorio potrebu za razmišljanjem o izmenama Zakona o stečajnom postupku.

Po sagledavanju potrebe za izmenama važećeg Zakona o stečajnom postupku, izvršena je pre svega detaljna analiza svih efekata koje je on dao, kao i analiza potrebe promena, da bi se potom iste mogle sistematizovati i izvršiti. U analizi efekata koji je postigao navedeni zakon pošlo se od pokazatelja efikasnosti stečajnog postupka, kao što su stepen namirenja poverilaca, troškovi stečajnog postupka i dužina trajanja samog postupka.

v Dužina trajanja stečajnog postupka

Uporednom analizom navedenih pokazatelja koji ukazuju na efikasnost stečajnog postupka pokazalo se da stečajni postupak po usvajanju Zakona o stečajnom postupku, odnosno u postupcima koji su vođeni po ovom zakonu, ne traje duže od stečajnih postupaka u mnogim zemljama u okruženju, iako je u poređenju sa najrazvijenim zemljama kao što je Nemačka, trajanje postupka još uvek dvostruko duže. Tako je dužina trajanja postupka stečaja u Srbiji je 2,7 godina što je kraće, u odnosu na Hrvatsku, Rumuniju i Bugarsku u kojoj je trajanje postupka 3,1 do 3,3 godine, ali je više nego duplo duže od Nemačke u kojoj je dužina trajanja postupka stečaja 1,2 godine.

v Troškovi stečajnog postupka

Troškovi stečajnog postupka kao pokazatelj su u paralelnoj analizi ukazali da u Srbiji troškovi učestvuju sa izuzetno velikim procentom angažovanja stečajne mase, jer se kreću do 23% dok se u drugim zemljama kreću između 9 i 15, a u Nemačkoj čak i 8 %. Takođe uočeno je da u Srbiji stečajevi sa manjom stečajnom masom imaju veće troškove i obrnuto, naravno posmatrano proporcionalno, te da tako stečajevi sa manjom stečajnom masom zapravo i služe samo za namirenje troškova postupka, uz minimalno namirenje poverilaca.

v Stepen namirenja poverilaca

Kao najznačajniji faktor, odnosno pokazatelj efikasnosti stečajnog postupka posmatran je stepen namirenja poverilaca.

U Srbiji je stepen namirenja najmanji u celom regionu, jer se u Republici Srbiji kroz stečajni postupak poverioci naplate samo sa prosečno 25 % procenata svojih potraživanja, dok u razvijenim zemljama navedena stopa namirenja ide čak i do 52,2 % - u Nemačkoj. Zemlje u okruženju takođe nemaju veliku stopu namirenja poverilaca, od 32% Bugarska do 29% Rumunija, ali je ona ipak znatno veća od stepena namirenja u Srbiji.

Ovaj nizak stepen namirenja očigledna je posledica činjenice da se stečajni postupak pokreće prekasno, te stoga u trenutku njegovog pokretanja nema dovoljno sredstava za značajnije namirenje poverilaca.

Iako je u svetu očigledna tendencija pokretanja stečajnog postupka na predlog stečajnog dužnika, radi njegovog odlaska sa privrednog tržišta, u situaciji kada nije u stanju da namiri svoja potraživanja, kod nas se stečajni postupak i dalje kao i ranije izbegava na sve moguće načine i pokušava se odložiti, pa stoga na kraju dođe do toga da se pokrene tek onda kada više nema sredstava. Upravo zato je i stopa namirenja poverilaca izuzetno niska. Stoga se nizak stepen namirenja usled kasnog pokretanja postupka stečaja može tumačiti i kroz odsustvo motivacije poverilaca da pokrenu stečajni postupak, kao i zbog odsustva motivacije samog dužnika da to sam učini.

Poverioci odlažu pokretanje stečajnog postupka, između ostalog imajući u vidu i vrlo visoke troškove stečaja, veoma veliki predujam koji moraju uplatiti na ime troškova da bi se stečaj sproveo, činjenicu da navedeni predujam neće biti vraćen odmah po pokretanju postupka iz stečajne mase, već tek u okviru namirenja poverilaca prvog isplatnog reda, kao i činjenicu da je veoma mnogo stečajeva kod nas u kojima zapravo nema imovine, pa samo podnošenje predloga za pokretanje stečaja i uplata predujma, ne dovodi do namirenja samog predlagača, već predstavlja umanjenje njihove imovine, odnosno trošak. Sami stečajni dužnici, odnosno u toj fazi privredni subjekti koji imaju određenih problema sa izmirivanjem svojih obaveza, ne žele da pokrenu stečajni postupak, imajući u vidu da je sam izvršni postupak neefikasan, te da će stoga veoma dugo moći da izbegavaju namirenje svojih poverilaca kroz postupak izvršenja, u kom periodu smatraju da će doći do promene uslova na tržištu, a možda i do njihovog oporavka.

v Analiza dužine trajanja postupka kao pokazatelja efikasnosti

Analiza dužine trajanja postupka kao pokazatelja efikasnosti ukazala je da dužini trajanja postupka doprinose:

- nedovoljno jasno definisan sistem pravnih lekova,

- neaktivnost poverilaca,

- činjenice da se postupci ne okončavaju do okončanja parnica za utvrđenje osporenih potraživanja,

- neefikasnost izvršenja sudskih odluka i naloga,

- činjenica da stečajni postupci ostaju otvoreni sve do okončanja sprovođenja plana reorganizacije, a vreme trajanja reorganizacije zakonom nije bilo ograničeno.

- nerešeni imovinsko pravni odnosi,

- nedovoljan nadzor nad radom stečajnih upravnika,

- probijanje rokova za preduzimanje radnji i drugi razlozi pokazali su se kao elementi koji utiču na dužinu trajanja stečajnog postupka, naravno neopravdano je produžavajući. Iako je činjenica da se dužina trajanja postupka primenom Zakona o stečajnom postupku znatno skratila, ipak se to smatra nedovoljnim, jer je i dalje neopravdano duga i vodi značajnom smanjenju stečajne mase, a ne isključivo namirenju poverilaca iz stečajne mase. Naprotiv, sami troškovi stečajnog postupka neretko do te mere opterete stečajnu masu da direktno utiču na nemogućnost namirenja poverilaca ili značajno smanjenje navedenih mogućnosti namirenja.

Kroz veoma ozbiljnu analizu dosadašnje prakse u primeni Zakona o stečajnom postupku od trenutka kada je stupio na snagu i efekata koje je primena ovog zakona prouzrokovala, stručna grupa je pre svega uočila koje ključne promene je potrebno izvršiti i na koji način, da bi se poboljšao postojeći zakonski tekst, i da bi se analizirani elementi učinili boljim i delotvornijim. Sama činjenica da je Zakon o stečajnom postupku znatno poboljšao efikasnost postupaka u odnosu na postupke koji su vođeni prema Zakonu o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji, ukazivala je da se možda ne mora usvajati novi zakon, već da će moći da se u okviru postojećeg zakona izvrše određene izmene koje su od strane radne grupe definisane kao izmene koje rešavaju probleme uočene u praksi, unaprede postojeća rešenja i izvrši pravno tehničko preciziranje nejasnih odredaba. Trenutak - period u kome je pisan predlog, takođe uslovio je unošenje novih rešenja koja predstavljaju posledicu svetske finansijske krize i imaju za cilj da se pokuša ublažiti njeno dejstvo u našoj zemlji.

I DEO

NOVINE I PRIMENA NOVOG ZAKONA O STEČAJU

Primena novog Zakona o stečaju ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009, u daljem tekstu: Zakon, osim u delovima teksta gde je potrebno navesti pun naziv radi jasnoće prikaza, prim. Red.)) regulisana je prelaznim i završnim odredbama – članovi 207. do 212. Za sve stečajne postupke koji su u toku, na dan početka primene novog Zakona predviđeno je da se nastave i okončaju po propisima koji su važili do dana početka primene Zakona.

Izuzetak su:

- članovi 22. do 26. Zakona kojima se reguliše imenovanje stečajnih upravnika u stečaju dužnika i društvenih preduzeća, izdavanje licenci za obavljanje poslova stečajnog upravnika, uslovi za obnavljanje i oduzimanje licenci, imenik stečajnih upravnika i stručni nadzor nad radom istih,

- odredbe člana 29. i 30. kojima je regulisana obaveza izveštavanja stečajnog upravnika i obavezno osiguranje koje je dužan da obezbedi stečajni upravnik, i

- odredbe člana 157. stav 5. Zakona koje regulišu sprovođenje mera predviđenih planom reorganizacije,

koji se primenjuju i na stečajeve koji su u toku na dan početka primene novog zakona.

v Odredbe kojima je regulisan posebni postupak nad pravnim licima koja su dugotrajno nesposobna za plaćanje, u periodu do 31.12.2010. godine primenjivaće se na pravna lica koja su plaćanje obustavila u neprekidnom trajanju od tri godine, a prema izričitoj odredbi od 01.01.2010. godine (primedba autora – verovatno se radi o tehničkoj grešci, pri označavanju godine 2010. umesto 2011.), pa do 31.12.2011. primenjivaće se na pravna lica koja su plaćanja obustavila u trajanju od dve godine.

Cilj navedene prelazne i završne odredbe je da se sukcesivno iz privrednog ambijenta eliminišu prvo privredni subjekti koji su najduže insolventni (tri godine), potom u narednom periodu oni koji su insolventni dve godine, a potom u daljem toku počev od 01.01.2012. redovno vrši kontrola i primena citiranih odredaba na privredne subjekte koji su insolventni godinu dana.

Na navedeni način će se sprečiti naglo, istovremeno podnošenje velikog broja predloga što bi sudove onemogućilo da brzo i efikasno postupaju po istima.

Zakon je stupio na snagu 23.decembra 2009. godine, a počinje da se primenjuje 23.januara 2010. godine uz odloženu primenu odredaba člana 25. stav 3. koji se odnosi na imenik stečajnih upravnika i člana 30. kojim je regulisano obavezno osiguranje stečajnih upravnika, čija primena počinje 01.jula 2010. godine, kao i odredbe člana 25. stav 4. kojima su regulisani uslovi za upis lica u imenik aktivnih stečajnih upravnika koji se odnose na radni odnos istih, čija primena počinje 01.januara 2012. godine.

Izuzetak je predviđen i za primenu odredaba o posebnom postupku u slučaju dugotrajne nesposobnosti koje se primenjuju počev od 90 dana od dana stupanja na snagu novog Zakona, odnosno 23. aprila 2010. godine.

Danom početka primene Zakona o stečaju prestaje da važi Zakon o stečajnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 84/2004 i 85/2005) uz naznaku da će se isti primenjivati na postupke stečajeva koji su u toku na dan početka primene novog zakona, do njihovog okončanja.

PREGLED NOVIH REŠENJA U ZAKONU O STEČAJU

Novi Zakon o stečaju ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009) donosi niz novina radi efikasnije primene u praksi:

Ø Definisan cilj i načela stečajnog postupka.

Ø Uvedeni su dodatni stečajni razlozi uz ranije nabrojane a ranije nabrojani i postojeći su nešto redefinisani i pojašnjeni.

Ø U pogledu stečajnih organa, najznačajnija novina je ukidanje stečajnog veća, kao stečajnog organa, što je uslovilo i čitav niz drugih promena u samom definisanju postupka.

Ø Usled ukidanja stečajnog veća, kao stečajnog organa izmenjen je i sistem pravnih lekova, jer sada o svim žalbama na rešenje odlučuje drugostepeni sud, a do sada je bila i značajna apelaciona nadležnost stečajnog veća.

Ø Drugačije definisan postupak po žalbi (predviđa se u određenim slučajevima i ovlašćenjima stečajnog sudije da ukine ili izmeni ožalbeno rešenje).

Ø Sprečena zloupotreba izuzeće i isključenje.

Ø Sprečena mogućnost zloupotrebe zahteva za delegaciju drugog suda.

Ø U Zakonu je precizirana i uloga Agencije za licenciranje stečajnih upravnika koja ranijim Zakonom nije bila dovoljno jasno definisana, a što je i u praksi stvaralo velike probleme.

Ø Jasno regulisana mogućnosti prebijanja potraživanja.

Ø Izlučni poveriocima kao nosiocima stvarnih prava je poboljšan i ojačan status.

Ø Detaljnije su regulisane procesno pravne posledice otvaranja stečaja.

Ø Regulisane su mere obezbeđenja očuvanja imovine u slučaju zabrane izvršenja.

Ø Detaljno je definisan uticaj stečaja na finansijski lizing.

Ø Detaljnije i nešto promenjeno je regulisan postupak utvrđivanja potraživanja:

· uvođenjem prekluzivnog roka za prijavu

· preciznijim definisanjem postupka ispitivanja prava izlučnih poverilaca

· preciziranjem postupka po prijavi potraživanja po izvršnoj ispravi

· uvođenjem mogućnosti medijacije

· ukidanjem prigovora na zaključak o potraživanju

· naglašavanjem obaveze poštovanja pravnosnažnih odluka

Ø Najznačajnije promene u regulisanju redosleda namirenja su:

· uvođenje prioritetnog namirenja troškova stečaja, pre svih ispitnih redova

· uvođenje termina i regulisanje namirenja troškova stečajne mase

· uvođenje mogućnosti sporazumnog namirenja, posle svih drugih poverilaca

· regulisanje prioriteta isplata vlasniku prodate stvari

· smanjenje troškova predujma

· detaljnije regulisana konverzija dugovanja i potraživanja

· regulisano pravo preče kupovine

· preciznije i jasnije definisano pravo na kamatu u toku stečaja

· drugačije regulisan uticaj stečaja na zastarelost

· promenjeni rokovi kod pobijanja pravnih radnji stečajnog dužnika

Ø Značajne promene u odnosu na unovčenja i deobu imovine su:

1. detaljnije regulisanje unovčenja i deoba imovine

2. detaljnije regulisanje prodaje stečajnog dužnika kao pravnog licabolja

o zaštita prava razlučnih poverilaca

o mogućnost određivanja mera radi zaštite interesa razlučnih poverilaca

o primena odredaba o zaštiti konkurencije

o regulisan je status imovine koja nije procenjivana pri prodaji

o regulisan je pravni subjektivitet stečajne mase

3. detaljnije i jasnije regulisana naknadna deoba

Ø Promene koje se odnose na stečajne upravnike:

o regulisan je način izbora stečajnog upravnika metodom slučajnog izbora

o stečajnom upravniku je Zakonom priznat status službenog lica

o uvedena i regulisana mogućnost odstupanja od metoda slučajnog izbora

o drugačije su definisana ograničenja u imenovanju

o drugačije su definisani uslovi za dobijanje licence

o definisanje uslova za obnavljanje i oduzimanje licence

o ustanovljena pravila vođenja imenika stečajnih upravnika

o uveden je stručni nadzor nad radom stečajnog upravnika i mere

o definisane su mere koje se pri nadzoru mogu izreći

o obaveza izveštavanja definisana na period od tri meseca

o propisano obavezno osiguranje stečajnog upravnika

o drugačije su regulisani uslovi za razrešenje stečajnog upravnika

Ø Posebno značajna novina je uvođenje posebnog postupka u slučaju dugotrajne nesposobnosti za plaćanje, kome je cilj da se na veoma brz, efikasan i jednostavan način iz privrednog života eliminišu trajnije insolventni subjekti.

Ø Kako stečaj preduzetnika kod nas nije zaživeo, iako je bio definisan Zakonom o stečajnom postupku, to se zakonodavac odlučio da u novom stečajnom Zakonu više ne reguliše posebno navedenu materiju.

Ø Stečajevi male vrednosti definisani u Zakonu o stečajnom postupku takođe su u praksi prouzrokovali mnogo problema što je i uslovilo da se od njih i odustane, posebno u situaciji u kojoj je stečajno veće već ukinuto kao organ stečaja, što je bila i jedna od karakteristika stečajeva male vrednosti. Stoga ni stečajevi male vrednosti kao posebna vrsta stečaja više ne postoje, odnosno nisu regulisana u novom Zakonu.

Ø Promene u odredbama kojima se reguliše reorganizacija:

1. izvršeno je definisanje uslova za reogranizaciju

2. izmenjena obavezna sadržina plana, u pogledu:

- klasa poverilaca i kriterijuma za njihovo formiranje

- uvođenje lica koje će pratiti sprovođenje plana

- uvođenje obaveze procene namirenja u slučaju bankrotstva i reorganizacije

- skraćenje perioda na koji se dostavlja finansijski izveštaj

- obavezno ukazivanje da se obaveze redukuju u skladu sa planom i kada plan nije izvršen u celosti.

3. ograničenja roka reorganizacije

4. uvođenje mogućnosti kontrole procenta kapitala preduzetog konverzijom duga

5. poseban tretman povezanih lica

6. drugačijeg regulisanja glasanja o više planova

7. dejstva usvojenog plana na stečaj

8. uvedena je obaveza informisanja o sprovođenju plana

9. uvedena mogućnost podnošenja unapred pripremljenog plana reogranizacije

POJEDINAČNI PREGLED DEFINISANIH PROMENA

1. CILJ I NAČELA STEČAJNOG POSTUPKA

· Definicijom stečajnog postupka datom u članu 1. Zakona o stečaju definisano je da su bankrotstvo i reorganizacija vidovi stečaja, a potom su date jasne definicije oba pojma.

Pod bankrotstvom se podrazumeva namirenje poverilaca prodajom celokupne imovine stečajnog dužnika, odnosno stečajnog dužnika kao pravnog lica, dok se pod reorganizacijom podrazumeva namirenje poverilaca prema usvojenom planu reorganizacije i to redefinisanjem dužničko poverilačkih odnosa, statusnim promenama dužnika ili na drugi način predviđen planom.

Već u navedenoj definiciji reorganizacije u kojoj je u odnosu na Zakon o stečajnom postupku dodat deo po kome se predviđa da je reorganizacija redefinisanje dužničko poverilačkog odnosa odnosno statusne promene dužnika ili drugi način kao način izmirenja obaveza predviđen planom, ukazuje da je, ne samo pojašnjena već suštinski drugačije definisan pojam, odnosno dejstvo usvajanja plana reorganizacije na sam postupak stečaja, što je detaljno razrađeno i u celom Zakonu o stečaju.

Prethodni Zakon je ostavljao dilemu da li se stečaj okončava usvajanjem plana reorganizacije ili tek njegovim sprovođenjem zbog načina na koji je definisan stečaj, a pre svega zbog same definicije reorganizacije kao vida stečaja, koja podrazumeva namirenje poverilaca na način i pod uslovima određenim planom reorganizacije.

Sadašnji dodatak, odnosno deo norme koji govori da plan predstavlja redefinisanje samog načina namirenja stečajanih poverilaca, ukazuje da se već usvajanjem redefinisanog načina namirenja zapravo okončava stečajni postupak obustavom, odnosno da se isti obustavlja pre sprovođenja plana reorganizacije.

§ Definisanje cilja stečajnog postupka je potpuna novina Zakona.

Tako je članom 2 Zakona o stečaju navedeno da je cilj najpovoljnije kolektivno namirenje stečajnih poverilaca, ostvarenjem najveće moguće vrednosti stečajnog dužnika odnosno njegove imovine. Raniji Zakon o stečajnom postupku nije imao definisan cilj, pa je bilo problema u njegovom tumačenju. Jasno opredeljenje i definisanje cilja stečajnog postupka, je izuzetno važno, jer se eventualno, nejasne norme u tom slučaju mogu pravilno protumačiti primenom ciljnog metoda tumačenja.

§ Isti značaj imaju i načela stečajnog postupka koja su takođe definisana Zakonom o stečaju, iako ih raniji Zakon nije sadržao.

Sama načela inače nisu nova u odnosu na načela koja je suštinski poštovao Zakon o stečajnom postupku, ali su sada jasno definisana i time je omogućeno da se pri tumačenju nejasnih odredaba na njih pozove. Kao načela stečajnog postupka definisana su

1. načelo zaštite stečajnih poverilaca,

2. načelo jednakog tretmana i ravnopravnosti

3. načelo ekonomičnosti,

4. načelo sudskog sprovođenja postupka,

5. načelo imperativnosti i prekluzivnosti,

6. načelo hitnosti,

7. načelo dvostepenosti,

8. načelo javnosti i informisanosti.

Svako od ovih načela posebno je Zakonom definisano na način koji jasno precizira suštinu navedenog načela.

Načelo zaštite stečajnih poverilaca definisano je kao načelo kojim stečaj omogućava kolektivno i srazmerno namirenje stečajnih poverilaca u skladu sa Zakonom.

Načelo jednakog tretmana i ravnopravnosti definisano je odredbom da stečaj obezbeđuje jednak tretman i ravnopravnost poverilaca u skladu sa njihovim statusom uređenim Zakonom, odnosno poverilaca iz iste klase u postupku reorganizacije i poverilaca u okviru istog isplatnog reda u slučaju bankrotstva.

Načelo ekonomičnosti je definisano kroz odredbe da se stečajni postupak sprovodi, tako da omogući ostvarenje najveće moguće vrednosti imovine stečajnog dužnika i najvećeg mogućeg stepena namirenja poverilaca u najkraćem mogućem vremenu i sa što manje troškova.

Načelo sudskog sprovođenja postupka definisano je kroz odredbu da se stečajni postupak sprovodi po službenoj dužnosti, a što se odnosi na fazu postupka posle otvaranja stečajnog postupka, a ne na sam inicijalni akt.

Načelo imperativnosti i prekluzivnosti definisano je kroz odredbu da je stečajni postupak regulisan ovim zakonom putem imperativnih normi i uz shodnu primenu odredaba zakona kojim se uređuje parnični postupak, ako samim Zakonom o stečaju nije drugačije određeno, kao i da su propisani rokovi prekluzivni, ako sam Zakon ne predviđa drugačije.

Načelo hitnosti je načelo koje karakteriše ceo stečajni postupak i to je još jednom naglašeno kroz normu st. 2 člana 8 Zakona, kojom se definiše da je stečajni postupak hitan i da u njemu nije dozvoljen zastoj ili prekid.

Načelo dvostepenosti definisano je kroz normu člana 9 Zakona o stečaju, kojom je uvedeno pravilo da je stečajni postupak dvostepen, osim ako je Zakonom isključen pravni lek. Navedena norma nije suprotna ustavnom principu dvostepenosti, jer je posebna žalba, kao redovni pravni lek isključena samo za rešenja kojima se upravlja postupkom, a što je i shodna primena Zakona o parničnom postupku. O žalbi po novom Zakonu uvek odlučuje drugostepeni sud - sada Privredni apelacioni sud, jer stečajno veće koje je imalo apelacionu nadležnost u nekim slučajevima, više nije predviđeno kao stečajni organ. Na navedeni način su otklonjene i primedbe da se dvostepenost ne sme sprovoditi u okviru istog suda.

Načelo javnosti i informisanosti kao posebno načelo definisano je prvi put u ovom zakonu, kroz izričitu normu člana 10 kojom je propisano da je stečajni postupak javan i da svi učesnici u stečajnom postupku imaju pravo na blagovremen uvid i podatke potrebne za sprovođenje postupka, osim podataka koji predstavljaju poslovnu i službenu tajnu, a o čemu odlučuje stečajni sudija zaključkom. Sud je takođe dužan da kopije svih oglasa, rešenja i akata istog dana kada su doneti dostavi odgovarjućem registru, koji je dužan da ih odmah objavi na svojoj internet stranici ili da ih na drugi odgovarajući način učini dostupnim javnosti.

Postupanje i donošenje odluka u stečajnom postupku vrši se na osnovu uvida u sve raspoložive informacije što ukazuje na transparentnost samog postupka.

Navođenjem cilja stečajnog postupka i nabrajanje i definisanje načela stečajnog postupka značajno se poboljšava kvalitet Zakona, ali ne samo teoretski već pre svega u praktičnoj primeni istog, jer se sve norme istog Zakona tumače u skladu sa ciljem i proklamovanim opštim načelima Zakona. Time ceo Zakon postaje jasniji i lakša je njegova primena, a što svakako vodi i u ujednačenijem tumačenju i primeni samog propisa.

2. STEČAJNI RAZLOZI

Zakonom o stečaju, stečajni razlozi su nešto drugačije definisani u odnosu na Zakon o stečajnom postupku.

Tako je pre svega u članu 11 Zakona o stečaju predviđeno da se stečajni postupak otvara samo u slučaju kada se utvrdi postojanje nekog od Zakonom predviđenih stečajnih razloga, što je rešilo dosadašnju dilemu da li su stečajni razlozi, po Zakonu o stečajnom postupku, bili propisani kao kumulativni ili je bilo (kako je to praksa i tumačila) dovoljno da bude ispunjen jedan od njih, pa da se nad pravnim licem pokrene postupak stečaja.

§ Zakon propisuje da se radi o razlozima koji nisu kumulativno određeni.

§ Stečajni razlozi prema novom Zakonu su:

1. trajnija nesposobnost plaćanja,

2. preteća nesposobnost plaćanja,

3. prezaduženost i

4. nepostupanje po usvojenom planu reorganizacije ili ako je plan reorganizacije izdejstvovan na prevaran ili nezakonit način.

· Trajnija nesposobnost plaćanja postoji, ako stečajni dužnik;

o ne može odgovoriti svojim novčanim obavezama u roku od 45 dana od dospelosti obaveze ili

o potpuno obustavio sva plaćanja u periodu od 30 dana neprekidno.

Neophodno je naglasiti da se u prvoj situaciji u kojoj se pretpostavlja da je stečajni dužnik nesposoban za plaćanje po Zakonu o stečajnom postupku bilo predviđeno da dužnik ne odgovara svojim obavezama u roku od 45 dana, što je u praksi i dovelo do tumačenja da se ne mora raditi samo o novčanim obavezama, već i o drugim nenovčanim obavezama, odnosno obavezama na određeno činjenje. Novi Zakon, međutim, samo neizmirenje novčanih obaveza u roku od 45 dana definiše kao dokaz o postojanju trajnije nesposobnosti, koja je stečajni razlog što automatski znači isključenje svake mogućnosti da se i neispunjenje nenovčanih obaveza definiše kao stečajni razlog. To znači, da će poverilac koji je poverilac nenovčane obaveze prema stečajnom dužniku pre svega morati da traži ispunjenje navedene obaveze, odnosno da kroz poseban postupak reguliše posledice njenog neispunjenja, pa tek potom definiše svoja novčana potraživanja nastala kao posledica dužnikovog neispunjenja, što će na kraju usloviti, (ako dužnik ne ispuni te novčane obaveze) ispunjenje navedenog stečajnog razloga.

· Preteća nesposobnost plaćanja koja po Zakonu o stečajnom postupku takođe postoji kao jedan od stečajnih razloga, sada je definisana činjenicom da stečajni dužnik učini verovatnim da svoje već postojeće novčane obaveze neće moći da ispuni po dospeću.

Sama norma ukazuje da se radi o stečajnom razlogu zbog koga samo stečajni dužnik može podneti predlog za pokretanje sopstvenog stečaja što je i ranije bio način tumačenja veoma slične norme kojom je definisana preteća nesposobnost plaćanja kao stečajni razlog.

· Prezaduženost.: Stečajni dužnik je prema Zakonu o stečaju prezadužen, ako je njegova imovina manja od njegovih obaveza i to se može smatrati potpuno novim stečajnim razlogom koji do sada nije bio izričito propisan kao razlog za pokretanje postupka stečaja, niti za utvrđivanje nesposobnosti za plaćanje.

Posebno je naglašeno da se društvo lica ne smatra prezaduženim, ako ima bar jednog od ortaka, odnosno komplementara, koji je fizičko lice, zbog načina kojima se u navedenoj situaciji, reguliše odgovornost ovih fizičkih lica prema Zakonu o privrednim društvima ("Sl. glasnik RS", br. 125/2004), odnosno zbog činjenice da su oni odgovorni svom svojom imovinom, pa se stoga bez obzira što imovina samog privrednog ortačkog, odnosno komanditnog društva nije veća od njegovih obaveza, (već je naprotiv manja), ne može automatski smatrati i da je isti prezadužen, jer se za izvršenje obaveza odgovara i imovinom ortaka, odnosno komplementara koji su fizička lica.

· Nepostupanje po usvojenom planu reorganizacije ili postupanje suprotno planu reorganizacije na način kojim se bitno ugrožava sprovođenje istog kao i ako je plan reorganizacije izdejstvovan na prevaran ili nezakonit način.je potpuno nov stečajni razlog, koga Zakon o stečajnom postupku nije poznavao

Navedeni novi stečajni razlog uveden je kao direktna posledica činjenice da se po novom Zakonu stečaj okončava odmah po usvajanju plana, te da nema više mogućnosti da se kao posledica nepostupanja po istom, donese mera u skladu sa planom niti proglasi bankrotstvo.

Pretpostavka trajnije nesposobnosti za plaćanja, uvedena je i u slučaju kad je predlog za pokretanje stečajnog postupka podneo poverilac koji u sudskom ili poreskom izvršnom postupku sprovedenom u Republici Srbiji, nije mogao namiriti svoje novčano potraživanje, bilo kojim sredstvom izvršenja. Na navedeni način rešena je i dilema iz Zakona o stečajnom postupku, da li poverilac koji pokreće stečajni postupak zbog neuspelog postupka izvršenja, mora dokazati da je pokušao da namiri svoja novčana potraživanja svim mogućim i po Zakonu o izvršnom postupku propisanim i dozvoljenim sredstvima izvršenja ili je dovoljno da dokaže da je pokušao samo jednim i to bilo kojim od njih da bi postojala pretpostavka postojanja stečajnog razloga.

§ Sada je predviđeno da pretpostavka postojanja stečajnog razloga nastupa, već kada poverilac nije uspeo da se namiri jednim i to– „bilo kojim sredstvom izvršenja“.

3. POSEBNI SLUČAJEVI U KOJIMA SE STEČAJNI POSTUPAK OBUSTAVLJA ILI ZAKLJUČUJE

Posebno poglavlje kojima se regulišu slučajevi u kojima se stečajni postupak ne sprovodi, iako je ispunjen stečajni razlog, već se isti obustavlja i zaključuje definisani su članom 13 Zakona o stečaju i pri navedenoj definiciji otklonjene su sve nejasnoće, nedostaci i kontradiktornosti koje je u sebi sadržao raniji član 4 Zakona o stečajnom postupku.

§ Stečajni postupak se obustavlja u slučaju kada postoji samo jedan poverilac.

Ovo ukazuje da će po isteku sada prekluzivnog roka za prijave potraživanja i ukoliko se u navedenom roku javi samo jedan poverilac, postupak stečaja koji je otvoren zbog postojanja stečajnog razloga biti obustavljen, a ne kako je to u članu 4 stav 1 Zakona o stečajnom postupku, ranije navedeno, zaključen. Poverilac stečajnog dužnika će u toj situaciji u kojoj stečajni postupak bude obustavljen moći da se namiri sprovođenjem postupka izvršenja prema pravnom licu, kao izvršnom dužniku i to u onoj meri u kojoj celokupna imovina njegovog dužnika bude omogućavala. Razlog obustave stečaja je u činjenici da u situaciji u kojoj postoji samo jedan poverilac, nema potrebe niti razloga da se sprovodi postupak stečaja kao postupak kolektivnog namirenja, jer se jedan poverilac uvek može namiriti i u postupku pojedinačnog namirenja odnosno u postupku prinudnog izvršenja. U toj će situaciji celokupna imovina stečajnog dužnika poslužiti namirenju tog jednog poverioca, pa će se on i namiriti u iznosu koju mu vrednost navedene imovine u postupku izvršenja bude omogućila, primenom Zakonom dozvoljenih sredstava izvršenja i po pravilima Zakona o izvršnom postupku.

§ Stečajni postupak se zaključuje čim se utvrdi da je imovina stečajnog dužnika manja od troškova stečajnog postupka ili da je imovina stečajnog dužnika neznatne vrednosti.

Navedena norma ima za cilj da definiše postupanje u opisanoj situaciji, te da ukaže da je takvo utvrđenje moguće u različitim fazama, a ne samo odmah pri samom pokretanju stečajnog postupka, odnosno donošenju rešenja o otvaranju istog. Bez obzira, kada do navedene spoznaje dođe, sud je odmah dužan da stečajni postupak zaključi, umanjujući time troškove stečajnog postupka s obzirom da se isti i neće moći da namire iz imovine stečajnog dužnika koja je manje vrednosti od samih troškova ili je očigledno neznatne vrednosti.

Pored navedenog da bi se rešila dilema šta sa eventualnom naknadno pronađenom imovinom i u takvim situacijama, te da bi se predupredila moguća zloupotreba takve situacije u kojoj bi se namerno prikrio deo imovine stečajnog dužnika, a potom po zaključenju stečaja iz razloga male vrednosti imovine i brisanju stečajnog dužnika iz registra privrednih subjekata, pojavila „novo pronađena“ imovina koja bi se potom prenela na osnivače ili vlasnike kapitala stečajnog dužniika.

§ U slučaju kada do zaključenja stečaja zbog nedovoljne imovine za pokriće troškova stečajnog postupka ili zbog neznatne imovine stečajnog dužnika ipak preostane imovina stečajnog dužnika, stečajni sudija rešenjem o zaključenju stečajnog postupka nalaže upravniku da unovči takvu imovinu i ostvarenim sredstvima pokrije nastale troškove, a eventualni višak sredstava uplati u budžet Republike Srbije.

Ova norma je uvedena da bi se rešila dilema šta sa eventualnom naknadno pronađenom imovinom i u takvim situacijama, te da bi se predupredila moguća zloupotreba takve situacije u kojoj bi se namerno prikrio deo imovine stečajnog dužnika, a potom po zaključenju stečaja iz razloga male vrednosti imovine i brisanju stečajnog dužnika iz registra privrednih subjekata, pojavila „novo pronađena“ imovina koja bi se potom prenela na osnivače ili vlasnike kapitala stečajnog dužniika.

Stavom 4 člana 13. definisano je međutim da se na zahtev poverilaca ili stečajnog dužnika ipak može i u navedenoj situaciji u kojoj je imovina prema prvim informacijama nedovoljna za pokriće troškova stečajnog postupka, sprovesti stečajni postupak ukoliko sam poverilac predujmi troškove stečaja, odnosno ukoliko sam poverilac kao podnosilac predloga u skladu sa nalogom stečajnog sudije položi sredstva neophodna za pokriće stečajnog postupka, odnosno predujmi očekivane troškove.

Na navedeni način jasnije su definisani posebni slučajevi pokretanja stečajnog postupka u situaciji u kojoj postoji jedan poverilac ili u situaciji u kojoj je imovina samog stečajnog dužnika nedovoljna za pokriće troškova stečaja, a nova zakonska rešenja značajno su približena i načinu na koji je praksa do sada postupala bar u pogledu suštinskih posledica prouzrokovanih u opisanoj situaciji.

4. NADLEŽNOST I ORGANI STEČAJNOG POSTUPKA

U pogledu stvarne nadležnosti suda za sprovođenje stečajnog postupka i mesne nadležnosti suda koji sprovodi isti novi Zakon ne donosi značajne promene u odnosu na do sada važeći Zakon o stečajnom postupku. Jedina novina je uvođenje norme prema kojoj stečajni postupak nad stečajnim dužnikom koji nema sedište u Republici Srbiji sprovodi sud na čijem području je sedište glavnih interesa stečajnog dužnika, ako su za to ispunjeni uslovi predviđeni ovim Zakonom, što ukazuje na detaljnije regulisanje odredaba o stečaju sa inostranim elementom i ugradnju navedenih odredaba u tekst celog Zakona.

5. ORGANI STEČAJNOG POSTUPKA

§ Jedna od najznačajnijih promena koja je sistemski ugrađena u ceo Zakon je ukidanje stečajnog veća, kao jednog od značajnih organa stečaja prema Zakonu o stečajnom postupku.

Organi stečajnog postupka su (čl. 17. Zakona):

1. stečajni sudija,

2. stečajni upravnik,

3. skupština poverilaca i

4. odbor poverilaca,

čime je očigledno stečajno veće kao organ stečajnog postupka ukinuto.

Ukidanje stečajnog veća, prati automatski i čitav niz drugih promena koje su morale biti unete u Zakon, kao što je drugačije definisanje delokruga nadležnosti stečajnih organa i sistema pravnih lekova, jer prema Zakonu o stečajnom postupku, stečajno veće u jednom delu svoje nadležnosti ima i apelacionu nadležnost, odnosno nadležnost za odlučivanje po pravnim lekovima.

Kako u Zakonu o stečaju, stečajno veće kao organ više ne postoji, to je morao biti značajno promenjen i sistem pravnih lekova i to tako što je na zaključak stečajnog sudije isključeno pravo na pravni lek, jer se po definiciji radi o aktu kojim se nalaže sprovođenje određenih radnji, a to u suštini znači upravlja postupkom.

§ O svim žalbama protiv rešenja stečajnog sudije uvek odlučuje sud višeg stepena.

Time je otklonjena jedna od osnovnih zamerki data od strane stranih analitičara Zakona o stečajnom postupku, da se dvostepenost u nekim situacijama u kojima stečajno veće ima apelacionu nadležnost, iscrpljuje u okviru istoga suda, a što nije standard dvostepenosti prema zakonodavstvu Evropske Unije. Sada će stoga, po pravnim lekovima odnosno po žalbama kao jedinom pravnom leku na rešenja, uvek odlučivati sud višeg stepena, što ispunjava standarde dvostepenosti, jer je sud višeg stepena kao apelacioni uvek odvojen od suda koji vodi stečajni postupak.

Da se u navedenoj situaciji i zbog takvog načina regulisanja, stečajni postupak ne bi značajno produžio, a sud višeg stepena zatrpao velikim brojem apelacionih predmeta, što bi automatski značajno produžilo stečaj i učinilo nedelotvornim taj pravni lek, isključena je mogućnost pravnog leka na zaključak, dok je za donošenje odluke po pravnom leku protiv rešenja Višem sudu, predviđen rok od 30 dana,

Očekivanja su da će se na navedeni način brzo i efikasno rešavati po pravnim lekovima, te da rešavanje po istima neće značajno usporiti sam postupak stečaja.

U pogledu drugih stečajnih organa usledile su promene u delokrugu nadležnosti i iste su takođe uslovljene ukidanjem stečajnog veća kao jednog od stečajnih organa. '

§ Stečajni sudija utvrđuje postojanje stečajnih razloga i donosi odluku – rešenje o pokretanju prethodnog stečajnog postupka i rešenje o otvaranju stečajnog postupka nad stečajnim dužnikom.

Ranije je to bilo u nadležnosti stečajnog veća.

Pri podeli poslova koje je neophodno obaviti da bi se jedan stečaj okončao, značajno je izmenjen delokrug nadležnosti odbora poverilaca i stečajnog sudije kao i samog stečajnog upravnika.

Značajno je promenjen i položaj stečajnog upravnika, kao i načina regulisanja njegovog statusa.

§ Promena Statusa načina imenovanja i razrešenja, uslova za dobijanje i obnavljanje licence kao i definisanje obaveza i odgovornosti stečajnog upravnika, jedna je od najznačajnijih novina Zakona.

Zakonom je predviđeno da stečajni upravnik svoju dužnost može vršiti kao preduzetnik ili kao član ortačkog društva koje je registrovano za obavljanje navedene delatnosti, a sa odloženom primenom od 1.1.2012 odredbe koja mu zabranjuje da bude u radnom odnosu, osim kod preduzetnika ili u ortačkom društvu koje obavlja poslove stečajnog upravnika.

Pravni položaj stečajnog upravnika nije menjan.

§ Značajna novina je definisanje da on ima status službenog lica u smislu odredaba Krivičnog zakonika u vršenju svojih dužnosti. Time je on značajno zaštićen od fizičkih napada kojih je u praksi bilo.

§ Da bi se otklonile značajne i mnogobrojne primedbe na način na koji je vršen izbor stečajnih upravnika pri imenovanju stečajnih upravnika predviđeno je da se po pravilu stečajni upravnik bira sa liste aktivnih upravnika za područje nadležnog suda metodom slučajnog odabira, i uz mogućnost izuzetka kada je stečajni sudija zbog specifične delatnosti koju stečajni dužnik obavlja, složenosti slučaja, specifičnog iskustva stečajnog upravnika ili iz drugih opravdanih razloga, stečajni sudija ovlašćen da uz obrazloženje imenuje stečajnog upravnika direktnim odabirom sa liste aktivnih stečajnih upravnika, iako on metodom slučajnog odabira ne bi bio na redu.

Jasno su definisana članom 21 Zakona o stečaju ograničenja u imenovanju stečajnog upravnika.

§ Uveden je stečajni nadzor

Stečajni nadzor nad radom stečajnog upravnika vrši ovlašćena organizacija, a po pravilima kojima se uređuje opšti upravni postupak. Regulisane su i mere koje ova organizacija može izreći ukoliko u postupku nadzora utvrdi povrede i propuste, a koje mogu biti od opomene, kao najblaže, do oduzimanja licence, kao najoštrije mere.

§ Razrešenje

Razrešenje stečajnih upravnika definisano je odredbama člana 32 Zakona o stečaju prema kojem stečajnog upravnika razrešava stečajni sudija po službenoj dužnosti ili na predlog upravnog odbora, ako utvrdi da su ispunjeni zakonski razlozi kao što su: neispunjavanje obaveza, nepoštovanje rokova, pristrasno postupanje, nepreduzimanje radnji unovčenja imovine u roku od jedne godine od ispitnog ročišta, ako stečajni upravnik nije osigurao imovinu ili nije tražio saglasnost odbora poverilaca ili nije postupio u skladu sa datom. Postupak razrešenja takođe je detaljno propisan.

Uvedena je mogućnost da na predlog odbora poverilaca stečajni sudija razreši stečajnog upravnika i imenuje drugog kako nisu ispunjeni navedeni zakonski uslovi, ali je za to neophodno da to zahteva najmanje tri četvrtine članova odbora poverilaca.

§ Licenca

Novim Zakonom je značajno drugačije, preciznije i detaljnije propisano kako se stiče licenca za obavljanje poslova stečajnog upravnika, šta su aktivini, a šta neaktivni upravnici i kako se obnavlja dobijena licenca, kao i mogućnosti oduzimanja iste.

Tako je definisano da stečajni upravnik može obnoviti licencu, ako ispunjava uslove za izdavanje licence i ako je u poslednje dve godine obavljao poslove stečajnog upravnika ili druge stručne poslove vezane za stečajni postupak, uz mogućnost da priloži dokaz da je bio polaznik najmanje tri stručna seminara godišnje na temu sprovođenja stečajnog postupka koje organizuje ili priznaje Agencija za licenciranje stečajnih upravnika, ukoliko sam nije obavljao poslove stečajnog upravnika, a želi da obnovi važenje licence.

Sledeći uslov za obnavljanje licence je da je poslove koje je obavljao u periodu važenja licence obavljao savesno u skladu sa Zakonom i Nacionalnim standardima za upravljanje stečajnom masom i Kodeksom etike i da je izmirio obaveze po osnovu naknade za obnavljanje licenci kao i da je izmirio sve obaveze po osnovu eventualno izrečenih novčanih kazni.

§ Novinu predstavlja i uvođenje obaveznog osiguranja stečajnih upravnika koji su aktivni, i koji su dužni da zaključe sa društvom za osiguranje, ugovor o obaveznom osiguranju od profesionalne odgovornosti sa osiguranom sumom u iznosu od najmanje od 30.000 € u dinarskoj protivvrednosti na dan zaključenja ugovora.

Predviđeno je pored navedenog obaveznog osiguranja i mogućnost zaključenja dopunskog osiguranja koje može zahtevati odbor poverilaca u slučajevima stečaja velikih vrednosti, a premija dopunskog osiguranja predstavlja trošak stečajne mase za razliku od premije obaveznog osiguranja koja predstavlja lični izdatak samog upravnika. Navedeno novo zakonsko rešenje kojim se uvodi obavezno osiguranje stečajnog upravnika od profesionalne greške kao i mogućnost njegovog dopunskog osiguranja u skladu je sa zakonima razvijenih zemalja, a istovremeno je i najbolje sredstvo i najbolji način za otklanjanje opasnosti da poverioci zbog greške stečajnog upravnika budu oštećeni, jer je praksa pokazala da njegova uspostavljena odgovornost svom ličnom imovinom, kakva je bila predviđena Zakonom o stečajnom postupku nije dovoljna za obezbeđenje poverilaca, jer gotovo redovno stečajni upravnik i nije imao ili nije prikazivao da ima imovinu veće vrednosti.

§ Izveštavanje stečajnih upravnika je takođe regulisano obavezom podnošenja tromesečnih pisanih izveštaja o toku stečajnog postupka i stanju stečajne mase stečajnom sudiji i odboru poverilaca,

Do novog Zakona to su bili mesečni izveštaji. Zbog posebnih situacija u kojima bi navedeni tromesečni period mogao biti neodgovarajući odnosno posledice neizveštavanja u navedenom periodu postale bi neotklonive, uvedena je i mogućnost da poverioci ili sam sud zahtevaju da se podnose vanredni izveštaji i u kraćim vremenskim periodima od strane stečajnog upravnika, u kom slučaju je on dužan da takav zahtev i poštuje.

6. PROMENE U PROCESNIM ODREDBAMA

Ukazana promena stečajnih organa, odnosno ukidanje stečajnog veća koje je delimično imalo apelacionu nadležnost kao i potrebe suštinske dvostepenosti zbog kontrole rada prvostepenih organa, uz stalnu potrebu brzog i efikasnog postupka uslovili su određene promene u procesnim odredbama kojima su definisani pravni lekovi kao i procesnim odredbama kojim je definisano izuzeće i isključenje sudije i redosled namirenja.

§ Tako je definisano da se u stečajnom postupku donose rešenja i zaključci, te da se protiv rešenja može izjaviti žalba sudu višeg stepena, a to je od 1.1.2010. godine Privredni apelacioni sud (preko prvostepenog suda) u roku od 8 dana, ako zakonom nije drugačije određeno.

Prvostepenom sudu je međutim data i mogućnost da sam razmotri podnetu žalbu i ukoliko uoči da je ista osnovana preinači svoje rešenje što je zakonsko rešenje koje postoji u Zakonu o izvršnom postupku, u pogledu ovlašćenja prvostepenog suda za postupanje po žalbi na rešenje o izvršenju na osnovu izvršne isprave. Ovakva mogućnost data je da bi se ubrzao postupak i u situaciji u kojoj prvostepeni sud sam uoči da je žalba osnovana, odnosno da je napravio propuste u svom radu, te da navedeno otkloni ukidanjem ožalbenog rešenja.

Ovakva mogućnost isključena je izričitom zakonskom odredbom, kod rešenja o otvaranju stečajnog postupka; kod rešenja o potvrđivanju i usvajanju plana reorganizacije i rešenja o zaključenju stečajnog postupka. To su rešenja koja su ključna za sam tok stečajnog postupka u kojima u slučaju žalbe prvostepeni sud ne može vršiti preispitivanje pravilnosti svoje odluke i istu menjati preinačenjem, već odluku po žalbi može doneti isključivo drugostepeni sud, po sprovedenom postupku po žalbi.

Značajno je ukazati takođe da u slučaju da prvostepeni sud po žalbi preinači svoju odluku u skladu sa novim ovlašćenjima koja ima prema Zakonu o stečaju, na takvo rešenje, kao pravni lek moguća je i dozvoljena žalba sudu višeg stepena koji će u navedenoj situaciji preispitati pravilnost takvog odlučivanja prvostepenog suda.

Na zaključak kojim se izdaje nalog službenom licu, organu koji sprovodi stečajni postupak ili trećem licu za izvršenje pojedinih radnji, nije dozvoljen pravni lek, a ukoliko isti sadrži očiglednu tehničku ili slovnu grešku stečajni sudija na zahtev stečajnog upravnika ili poverioca bez odlaganja donosi zaključak o ispravci kojom istu može otkloniti. Na navedeni način otklonjena je opasnost neopravdanog odugovlačenja stečajnog postupka, ali je poštovana i potreba da se određeni nedostaci u postupanju otklone. Značajno je takođe uočiti da je predviđena mogućnost da poverioci upute primedbe na rad stečajnog upravnika, te da o istima rešava stečajni sudija.

§ Posebnu novinu u Zakonu predstavljaju odredbe kojima se reguliše slučaj zloupotrebe zahteva za izuzeće i isključenje.

Unošenje ovih odredaba uslovljeno je značajnim zloupotrebama kojima je donošenje određenih odluka u stečaju odlagano, stalnim podnošenjem zahteva za izuzeće i isključenje sudije i predsednika sudova koji su u zahtevima za izuzeće i o isključenju sudije trebali da odluče. Da bi se sprečila ovakva zloupotreba prava i da bi se onemogućilo ovakvo neopravdano odugovlačenje postupka odredbama člana 44 novog Zakona o stečaju predviđeno je da se zloupotrebom prava na podnošenje zahteva za izuzeće i isključenje u cilju odugovlačenja postupka smatra podnošenjem jednog ili više zahteva za izuzeće odnosno isključenje:

· u roku od tri dana pre zakazanog ročišta ili na samom ročištu ili

· zahtev za izuzeće ili isključenje kojim su obuhvaćene sve sudije koje bi u sudu u kome se postupak vodi mogle postupati kao i

· istovremeni zahtev za izuzeće i isključenje postupajućeg sudije i predsednika suda.

I podnošenjem zahteva za delegaciju drugog suda pod uslovima iz istog člana smatra se zloupotrebom prava, a kao sankcija za zloupotrebe prava predviđen je odbačaj predloga - zahteva kojima se navedena zloupotreba vrši. Time nije sužena mogućnost da stranke traže isključenje i izuzeće postupajućeg sudije ili predsednika suda, ali je otklonjena mogućnost da to urade samo u cilju zloupotrebe prava odnosno u trenutku u kojem se time direktno uslovljava odlaganje postupanja navedenih organa što direktno utiče na produženje samog stečajnog postupka.

7. REDOSLED NAMIRENJA

Član 54 Zakona na značajno različit način od načina na koji je Zakon o stečajnom postupku regulisao redosled namirenja poverilaca, reguliše navedeno, izuzetno značajno pitanje. Zakonom o stečajnom postupku, troškovi stečajnog postupka su bili definisani kao troškovi prvog isplatnog reda.

§ Prema Zakonu o stečaju, troškovi stečajnog postupka namiruju se prioritetno iz stečajne mase, odnosno pre svih isplatnih redova, a tek po njihovom punom namirenju pristupa se namirenju obaveza stečajne mase. Po namirenju obaveza stečajne mase pristupa se namirenju stečajnih poverilaca.

Definisano je da se stečajni poverioci u zavisnosti od njihovih potraživanja svrstavaju u isplatne redove i da se stečajni poverioci nižeg isplatnog reda mogu namiriti, tek pošto se namire poverioci višeg isplatnog reda. Navedeno je kao princip važilo i prema Zakonu o stečajnom postupku, ali nije bilo posebno naglašeno samom zakonskom normom. Stečajni poverioci istog isplatnog reda namiruju se srazmerno visini njihovih potraživanja.

Zakon o stečaju propisuje tri isplatna reda:

- U prvi isplatni red spadaju:

- neisplaćene neto zarade zaposlenih i bivših zaposlenih sa kamatom od dana dospeća do dana otvaranja stečajnog postupka u iznosu minimalnih zarada za poslednjih godinu dana pre otvaranja stečajnog postupka i

- neisplaćeni doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih za poslednjih dve godine pre otvaranja stečaja čija osnovica i obračun čini iznos minimalne zarade.

Prema iznetom prvi isplatni red definisan je gotovo jednako kao drugi isplatni red po Zakonu o stečajnom postupku, s tim što je uz zaposlene, u skladu sa tumačenjem sudske prakse, i potraživanje navedenog isplatnog reda i neto zarade bivših zaposlenih kod stečajnog dužnika u godini koja je prethodila otvaranju postupka stečaja, a tome je dodata i kamata od dana dospeća do dana otvaranja stečajnog postupka na iznos minimalnih zarada za poslednjih godinu dana, jer se radi o sporednom potraživanju, vezanom za navedene zarade, a što je novina u odnosu na raniji način definisanja potraživanja tog isplatnog reda.

- U drugi isplatni red prema Zakonu o stečaju spadaju potraživanja po osnovu javnih prihoda dospelih u poslednjih tri meseca pre otvaranja stečajnog postupka, osim doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih što odgovara ranijem trećem isplatnom redu prema Zakonu o stečajnom postupku.

- U treći isplatni red spadaju potraživanja svih ostalih stečajnih poverilaca što odgovara ranijem četvrtom isplatnom redu prema Zakonu o stečajnom postupku.

Imajući u vidu izneto u pogledu redosleda namirenja može se uočiti da su isplatni redovi relativno slični ranijim isplatnim redovima, s tim što se prioritetno i van svih isplatnih redova naplaćuju troškovi stečajnog postupka, a potom troškovi stečajne mase, a tek potom pristupa izmirenju poverilaca po isplatnim redovima.

§ Jedna od izuzetno važnih novina je odredba kojom je predviđeno da potraživanje stečajnih poverilaca, koji su se pre otvaranja stečajnog postupka saglasili da budu namireni tek nakon punog namirenja potraživanja jednog ili više stečajnih poverilaca, mogu biti namireni tek nakon punog namirenja trećeg isplatnog reda sa pripadajućim kamatama.

Redosled njihovog namirenja odrediće se u skladu sa uslovima takve saglasnosti. Navedena norma ukazuje na mogućnost stečajnih poverilaca da unapred sami za sebe predvide poziciju koja je u pogledu mogućnosti namirenja nepovoljnija od one koja bi im po samom statusu pripadala, odnosno sami poverioci se pre pokretanja stečajnog postupka mogu saglasiti da se namire tek po punom namirenju poverilaca, svih isplatnih redova sa kamatama i tada će se takva njihova volja poštovati, pa će oni i biti namireni mimo onog redosleda koji bi im po zakonu pripadao odnosno tek po punom namirenju poverilaca trećeg isplatnog reda sa svim pripadajućim kamatama. Ovakva mogućnost do sada nije postojala, odnosno Zakon o stečajnom postupku je nije predviđao, a sada je uvedena samo kao mogućnost u situaciji kada sami stečajni poverioci pre otvaranja stečajnog postupka postignu saglasnost da se namire na navedeni način. Navedeno predstavlja suštinski odustupanje od pravila o načinu namirenja, ali po volji i uz saglasnost poverioca koji time dobija lošiju poziciju odnosno biva namiren tek kasnije u odnosu na mesto koje bi mu po zakonu pripalo.

8. TROŠKOVI STEČAJNOG POSTUPKA

Posebno je značajno naglasiti da je novi Zakon o stečaju predvideo smanjenje troškova na ime predujma za pokretanje stečajnog postupka, tako što je isti sveo samo na troškove oglasa, angažovanja stečajnog upravnika i troškove neophodne za obezbeđenje imovine. Ostala je obaveza predlagača da u određenom roku od dana dobijanja naloga od strane suda uplati navedeni predujam na ime troškova stečajnog postupka čije pokretanje traži, ali je njegova pozicija znatno poboljšana, jer uplaćeni predujam prema odredbama Zakona predstavlja trošak stečajnog postupka i shodno iznetom prioritetno se pre svih isplatnih redova isplaćuje – vraća poveriocu koji je inicirao pokretanje stečajnog postupka podnošenjem predloga.

9. IZLUČNI POVERILAC

Kod definisanja pojma izlučnog poverioca nisu izvršene promene u odnosu na Zakon o stečajnom postupku, ali je pri definisanju njegovog položaja i prava došlo do značajnih pojašnjenja i preciziranja, s obzirom da je sudska praksa imala velikih problema u primeni normi kojima je regulisan položaj izlučnog poverioca prema Zakonu o stečajnom postupku.

§ Članom 52 Zakona se uz definiciju izlučnog poverioca kao lica koje na osnovu svog stvarnog ili ličnog prava ima pravo da traži da se određena stvar izdvoji iz stečajne mase, naglašava da izlučni poverilac nije stečajni poverilac, te da njegova stvar ne ulazi u stečajnu masu.

Ako stečajni dužnik neovlašćeno otuđi stvar u toku stečajnog postupka izlučni poverilac se namiruje prioritetno, pre svih isplatnih redova, odnosno kao poverilac stečajne mase, a ne kao stečajni poverilac.

Prema članu 37 stav 4 Zakona o stečajnom postupku, ako stečajni dužnik neovlašćeno otuđi stvar u toku stečajnog postupka izlučni poverilac ima pravo da kao stečajni poverilac traži namirenje iznosa koji odgovara tržišnoj vrednosti otuđene stvari.

Navedeno je značajno drugačije u odnosu na raniji način regulisanja položaja izlučnog poverioca, prema kome je u slučaju da stečajni dužnik neovlašćeno otuđio stvar, izlučni poverilac imao pravo da kao stečajni poverilac traži srazmerno namirenje iznosa koji odgovara tržišnoj vrednosti stvari, a to znači kao poverilac četvrtog isplatnog reda. Sada izlučni poverilac kome je neovlašćeno stvar otuđena ima znatno povoljniji položaj, jer se prioritetno namiruje pre svih isplatnih redova, odmah po namirenju troškova stečajnog postupka, kao obaveza stečajne mase i to u visini pune tržišne vrednosti njegove stvari koja je neovlašćeno prodata.

U definisanju položaja izlučnog poverioca i načinu ostvarenja njegovih prava nisu nastupile značajnije promene, osim što je i uneto da izlučni poverilac može podneti zahtev za izlučenje do momenta prodaje imovine koja je predmet njegovog zahteva, a ukoliko to učini kasnije on svoja prava može ostvariti samo u drugim sudskim postupcima i u skladu sa Zakonom. Suštinski ovakvo rešenje važilo je i po Zakonu o stečajnom postupku, iako nije bilo tako izričite norme u pogledu istog, pa je u sudskoj praksi zbog činjenica da izlučni poverilac nosilac stvarnih prava, bilo različitih tumačenja i postupanja u slučaju da je izlučni zahtev podnet po prodaji stvari na koje se isti odnosi. Sada je ta dilema rešena izričitom zakonskom normom, prema kojoj u toj situaciji izlučni poverilac neće moći od trećeg lica – kupca stvari, koji je kao savestan stvar kupio u toku stečajnog postupka, da zahteva da mu stvar vrati, već će samo moći svoja prava da ostvari u drugim postupcima. To se naravno odnosi isključivo na savesno treće lice, dok je u ovoj situaciji u kojoj bi sam kupac bio nesavestan, odnosno u kojoj je on kupio stvar znajući da kupuje od nevlasnika sam izlučni poverilac mogao povratiti i vlasništvo nad svojom stvari. U toj situaciji kupac bi postao poverilac stečajne mase sa zahtevom da mu se naknadi cena koju je na ime vrednosti stvari dao stečajnom dužniku odnosno koja je ušla u stečajnu masu.

10. KOMPENZACIJA U STEČAJU

Zakon mogućnost kompenzacije vraća u stečajni postupak, ali drugačije regulisan u odnosu na Zakon o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji koji je poznavao obaveznu zakonsku kompenzaciju.

§ Prema Zakonu o stečaju, kompenzacija više nije nikada obaveza i zakonska, ali je moguća, s tim što je mogućnost kompenzacije znatno sužena i jasno zakonom definisana na određene situacije. Način na koji je novi Zakon predvideo mogućnost kompenzacije, zapravo predstavlja korekciju širokih mogućnosti kompenzacije definisanih Zakonom o obligacionim odnosima i usklađivanje sa principima stečajnog postupka.

Tako je sada prema Zakonu moguće izvršiti preboj potraživanja u stečajnom postupku, ako je pravo na preboj stečeno pre podnošenja predloga za pokretanje stečajnog postupka. U takvoj situaciji otvaranje stečajnog postupka nije od uticaja na postojanje navedenog prava na preboj potraživanja, ali poverilac koji želi svoje potraživanje da prebije mora dati izjavu o preboju uz prijavu potraživanja i to do isteka roka za podnošenje prijave, jer će istekom roka za podnošenje iste izgubiti pravo na prebijanje svog potraživanja sa potraživanjem stečajnog dužnika.

Posebno je regulisana mogućnost kompenzacije u slučaju prava i obaveza iz jednog ili više finansijskih ugovora u kojima je jedna strana stečajni dužnik, a koji su zaključeni na osnovu okvirnih ugovora u periodu pre podnošenja predloga za stečaj.

Izričito su međutim članom 83 Zakona definisani i slučajevi u kojima prebijanje nije dopušteno i time je znatno ograničena zakonska mogućnost prebijanja definisana Zakonom o obligaiconim odnosima, odnosno ista usklađena specifičnim uslovima stečajnog postupka.

§ Prebijanje nije dopušteno:

1. ako je stečajni poverilac potraživanje stekao u poslednjih šest meseci pre dana podnošenja predloga za pokretanje stečajnog postupka, a stečajni poverilac je znao ili je morao znati da je dužnik nesposoban za plaćanje ili prezadužen;

2. ako su se uslovi za prebijanje stekli pravnim poslom ili drugom pravnom radnjom koja se može pobijati.

Kao izuzetak definisano je da će se i u opisanim situacijama prebijanje moći da izvrši, odnosno da je isto dopušteno, ako je u pitanju potraživanje koje je stečeno u vezi sa ispunjenjen neizvršenih ugovora, ili potraživanje kome je vraćeno pravno dejstvo uspešnim pobijanjem pravnog posla ili druge pravne radnje stečajnog dužnika, jer bi inače navedeni poverioci bili neosnovano kažnjeni, odnosno i u situaciji u kojoj bi dobili parnice za pobijanje pravnih radnji stečajnog dužnika, oni više ne bi mogli da ostvare svoje pravo na preboj, što bi značilo da su u težoj poziciji od drugih poverilaca.

11. KONVERZIJA POTRAŽIVANJA

U pogledu potraživanja poverilaca takođe je značajno ukazati da je Zakon sada, za razliku od Zakona o stečajnom postupku, potpuno jasno definisao kako će se izvršiti obračun potraživanja stečajnog poverioca koje je u stranoj valuti, tako što je naveo da će se potraživanje u stranoj valuti obračunati u dinarskoj protivvrednosti prema zvaničnom kursu dinara koji utvrđuje Narodna banka Srbije na dan otvaranja stečajnog postupka. Ovo je i do sada bila praksa sudova, ali sada je izričitom zakonskom normom isto propisano.

Zakonom o stečajnom postupku članom 68 stav 3 je definisano da se potraživanja u stranoj valuti unose u stečajnu masu, ali se obračunavaju u dinarskoj protivvrednosti prema srednjem kursu dinara koji je utvrdila Narodna banka Srbije na dan pokretanja stečajnog postupka, što je tumačeno kao norma kojom se definiše način postupanja i obračuna potraživanja stečajnog dužnika prema svojim dužnicima i način obračuna visine takvog potraživanja pri njegovom unošenju u stečajnu masu.

Način regulisanja konverzije nenovčanih potraživanja stečajnog dužnika novim Zakonom nije promenjen.

12. PRAVO PREČE KUPOVINE

Definisanje prava preče kupovine izričitim zakonskim normama takođe je novina u Zakonu. Sudska praksa je ukazala na potrebu da se jasnije definiše status nosioca prava preče kupovine u stečajnoj postupku i stoga kao potreba za rešenjem navedene situacije došlo je do zakonskog preciziranja navedenih prava.

§ Članom 75 Zakona je predviđeno da se otvaranjem stečajnog postupka gase ranije stečena prava preče kupovine u pogledu imovine stečajnog dužnika.

Ako je nosilac prava preče kupovine za takvo pravo izvršio određenu prestaciju stečajnom dužniku on može vrednost takve prestacije potraživati kao stečajni poverilac, a ako se stečajni postupak obustavi usled usvajanja plana reorganizacije, a imovina koja je bila predmet prava preče kupovine nije prodata, pravo preče kupovine se ponovo uspostavlja. Navedene norme omogućavaju da se sprovedu odredbe o prodaji imovine stečajnog dužnika u skladu sa odredbama Zakona o stečaju, bez ikakvih ograničenja, uslovljenih pravima preče kupovine trećih lica u pogledu imovine samog stečajnog dužnika.

Zakonska norma međutim ukazuje i na način i pravni put obeštećenja lica koje je izvršilo određenu prestaciju kao nosioca prava preče kupovine, kao i na mogućnost da u slučaju usvajanja plana reorganizacije navedeno pravo bude vraćeno, odnosno ponovo uspostavljeno njegovom nosiocu, jer je jedna od novina Zakona i drugačije regulisanje dejstva usvajanja plana reorganizacije na obustavu stečajnog postupka.

13. KAMATE

Zakon o stečajnom postupku je nedovoljno jasno definisao pravo poverilaca na kamate na svoja potraživanja u toku trajanja stečajnog postupka. Sada se reguliše član 85 Zakona o stečaju da se kamata po otvaranju stečajnog postupka obračunava po propisima po kojima se reguliše stopa zakonske zatezne kamate iz obligaiconih odnosa i uplaćuje poveriocima svih isplatnih redova srazmerno, i to samo ukoliko po naplati svih isplatnih redova dođe do potpunog namirenja svih poverilaca, i stečajni sudija potom odobri obračunavanje i isplatu iste. To je i ranije bio princip za naplatu kamate na neobezbeđena potraživanja.

§ Shodno iznetom sada je izričito regulisano da za neobezbeđena potraživanja otvaranjem stečaja prestaje da se obračunava ugovorna zatezna kamata. Ista će biti obračunata po stopama u visini zakonskih zateznih kamata, tj. kamata za obligacione odnose kada i ako se njeno obračunavanje i naplata odobrava od strane stečajnog sudije i tek po potpunom namirenju svih poverilaca, odnosno ukoliko za to preostanu sredstva.

Na obezbeđena potraživanja kao i prema Zakonu o stečajnom postupku obračunava se ugovorena i zatezna kamata, ali samo do visine realizovane vrednosti imovine koja služi za obezbeđenje potraživanja, što je i prema Zakonu o stečajnom postupku bio princip i način obračuna kamata na obezbeđena potraživanja.

14. ZASTARELOST

Uticaj stečajnog postupka na zastarelost potraživanja nešto je drugačije definisan odredbama Zakona, u odnosu na odredbe Zakona o stečajnom postupku.

Prema odredbama Zakona o stečajnom postupku prijavljivanjem potraživanja prekida se zastarelost potraživanja koje postoji prema stečajnom dužniku i to je isto rešenje koje sadrži i odredba člana 86 stav 1 Zakona o stečaju.

Prema Zakonu o stečajnom postupku zastarelost potraživanja stečajnog dužnika prema njegovom dužniku bila je prekidana danom pokretanja stečajnog postupka, uz normu da ista ne teče ni godinu dana od dana pokretanja stečajnog postupka,

§ Zakonom je predviđeno da zastarelost potraživanja stečajnog dužnika prema njegovim dužnicima zastaje danom pokretanja stečajnog postupka i ne teče godinu dana od dana otvaranja stečajnog postupka.

Iako je na prvi pogled razlika samo u jednoj reči, odnosno u definiciji da li postupak stečaja dovodi do prekida ili do zastoja zastarelosti potraživanja ipak je razlika značajna, jer su posledice prekida i zastoja zastarelosti sasvim drugačije, prema odredbama Zakona o obligacionim odnosima.

15. PROCESNO PRAVNE POSLEDICE OTVARANJA STEČAJNOG POSTUPKA

Iako suštinski nije došlo do drugačijeg regulisanja pravnih posledica otvaranja stečajnog postupka u odnosu na način na koji su one regulisane Zakonom o stečajnom postupku, član 88 i 89 kao i član 90 Zakona o stečaju, znatno detaljnije definišu posledice pokretanja stečajnog postupka na parnice i druge postupke kao i njihov dalji tok.

Tako je članom 88 predviđeno da u trenutku nastupanja pravnih posledica otvaranja postupka stečaja dolazi do prekida svih sudskih postupaka koji se vode u odnosu na stečajnog dužnika i na njegovu imovinu. U trenutku nastupanja pravnih posledica otvaranja postupka stečaja prekidaju se i svi upravni postupci pokrenuti na zahtev stečajnog dužnika kao i upravni postupci koji za predmet imaju utvrđivanje novčane obaveze stečajnog dužnika.

Način i uslovi za nastavak postupka definisani su članom 89 Zakona o stečaju, kojim je predviđeno da se sudski postupak u kome je stečajni dužnik tužilac nastavlja kada stečajni upravnik obavesti sud pred kojim se vodi postupak, da je preuzeo postupak, a upravni postupak pokrenut na zahtev stečajnog dužnika, nastavlja se kada stečajni upravnik obavesti nadležni organ da je preuzeo postupak.

Upravni i poreski postupak koji za predmet ima utvrđivanje novčane obaveze stečajnog dužnika ne nastavlja se, a nadležni organ dužan je da podnese prijavu potraživanja u skladu sa odredbama Zakona o stečaju, prema izričitoj odredbi člana 89 stav 3 Zakona.

Član 90 definiše nastavak parničnog postupka i uslove za nastavak parničnog postupka tako što predviđa da tužilac kao stečajni ili razlučni poverilac mora podneti blagovremenu i urednu prijavu potraživanja, i ako je na ispitnom ročištu stečajni upravnik navedenu prijavu potraživanja osporio i tužilac kao stečajni ili razlučni poverilac zaključkom stečajnog sudije bude upućen na nastavak prekinutog postupka radi utvrđivanja osporenog potraživanja, i ako je tužilac kao stečajni i razlučni poverilac predložio nastavak postupka u roku od 8 dana od dana prijema zaključka stečajnog sudije iz tačke 3 istog člana.

Navedeno ukazuje da će postojanje procesne pretpostavke za nastavak navedenog postupka postojati samo, ako je navedeno potraživanje blagovremeno prijavljeno, (a pri tom treba imati u vidu da je sada rok za prijave potraživanja prekluzivan, te da se po proteku roka gubi pravo na prijavljivanje), da je isto potraživanje po prijavi osporeno od strane stečajnog upravnika i da je poverilac upućen na parnicu radi utvrđivanja osporenog potraživanja, kao i da istu parnicu mora pokrenuti ili tražiti njen nastavak u roku od 8 dana od prijema zaključka stečajnog sudije, što ukazuje da se prekluzivni rok za pokretanje parnice sada primenjuje i za nastavak već ranije započete parnice do čijeg prekida je došlo zbog nastupanja pravnih posledica pokretanja, odnosno otvaranja stečajnog postupka nad tuženim.

Postupanje parničnog suda definisano je članom 91 kojim je predviđeno da ukoliko nisu ispunjeni svi uslovi iz člana 90 istog Zakona, parnični sud rešenjem odbacuje predlog za nastavak prekinutog postupka, a ukoliko jesu parnični sud rešenjem protiv koga nije dozvoljena posebna žalba određuje nastavak i u tom slučaju, ukoliko je parnica vođena pred sudom opšte nadležnosti donosi rešenje kojim se oglašava stvarno nenadležnim i predmet ustupa stvarno i mesno nadležnom trgovinskom sudu, a ukoliko je vođen pred Trgovinskim sudom odnosno od 1.1.2010. godine Privrednim sudom, kod koga se ne vodi stečajni postupak nad tuženim, rešenjem o mesnoj nenadležnosti predmet ustupa sudu koji vodi stečajni postupak nad tuženim.

Naglašeno je takođe da u predlogu za nastavak postupka tužilac, tužbu mora preinačiti opredeljenjem zahteva za utvrđenje umesto obavezujućeg zahteva, po kome se ranije vodila navedena parnica, te da ukoliko to ne uradi sud ima ovlašćenja da u nastavku postupka odbaci tužbu kao nedozvoljenu.

16. ZABRANA IZVRŠENJA I NAMIRENJA

Zabrana izvršenja na imovini stečajnog dužnika koja je definisana članom 73 Zakona o stečajnom postupku predviđena je i članom 93 Zakona, s tim što je izuzetak napravljen u pogledu obaveza koje se odnose na obaveze stečajne mase, a što je norma odgovarajuća ranijem izuzetku koji se odnosi na troškove postupka u odnosu na koje je takođe moglo da se sprovede prinudno izvršenje.

Prema Zakonu o stečajnom postupku bilo je definisano da se postupci izvršenja koji su u toku prekidaju.

§ Zakonom o stečaju predviđeno da se postupci izvršenja koji su u toku obustavljaju.

Mogućnost donošenja mera obezbeđenja kao i njihovog ukidanja takođe je predviđena citiranim članom 93 u stavu 3 kojim je definisano da je u slučaju izricanja mera zabrane izvršenja i namirenja iz člana 62 stav 2 istog Zakona ili u slučaju zabrane izvršenja i namirenja iz stava 1 istog člana stečajni dužnik, odnosno stečajni upravnik dužan da obezbedi adekvatnu zaštitu imovine na način koji će osigurati da vrednosti i stanje imovine ostanu nepromenjeni.

Stečajni sudija na pismeni zahtev razlučnog poverioca može da donese odluku o ukidanju ili uslovljavanju mera obezbeđenja iz člana 62 stav 2 tačka 4 ili zabrane izvršenja i namirenja iz stava 1 istog člana, ako:

1. stečajni dužnik ili upravnik nisu na adekvatan način zaštitili imovinu koja je predmet razlučnog prava tako da je njena fizička bezbednost izložena riziku ili

2. imovina se smanjuje a nema druge mogućnosti da se obezbede primerene i efikasne zaštita od smanjenja vrednosti imovine ili

3. vrednost predmetne imovine manja od ukupnog iznosa obezbeđenih potraživanja tog poverioca, a predmetna imovina nije od ključnog značaja za reorganizaciju.

O navedenom zahtevu odlučuje stečajni sudija u roku od 20 dana od dana prijema zahteva. Ako stečajni sudija u navedenom roku ne odluči o zahtevu smatra se da je zabrana izvršenja privremeno ukinuta, u odnosu na podnosioca zahteva u onoj meri u kojoj je ukidanje neophodno, zbog ostvarivanja prava razlučnog poverioca na imovinu koja je predmet obezbeđenja njegove imovine u skladu sa Zakonom.

Zakonom su pobrojane i mere koje stečajni sudija može da donese na predlog razlučnog poverioca i radi njegovog obezbeđenja i to su:

1. isplata redovnih novčanih nadoknada razlučnom poveriocu, čiji je iznos jednak iznosu za koji se umanjuje vrednost imovine ili nadoknada za stvarne ili predviđene gubitke;

2. zamena imovine ili određivanje dodatne obezbeđene imovine dovoljne da nadoknadi smanjenje vrednosti ili gubitak;

3. podela prihoda ili dela prihoda dobijenih korišćenjem imovine koja je predmet obezbeđenog potraživanja razlučnom poveriocu, do visine njegovog obezbeđenog potraživanja ili predaje sredstava dobijenih otuđenjem ove imovine, ako je imovinu otuđio stečajni dužnik pre ili tokom prethodnog stečajnog postupka;

4. popravka, održavanje, osiguranje ili mere posebnog obezbeđenja i čuvanja imovine;

5. druge zaštitne mere ili druge vrste nadoknade za koje stečajni sudija smatra da će zaštititi vrednost imovine razlučnog poverioca.

Ovo je nešto drugačiji sveobuhvatniji način na koji je definisano dejstvo stečaja na mogućnost izvršenja i namirenja i cilj mu je otklanjanje svih do sada postojećih dilema u sudskoj praksi oko tumačenja navedenih normi.

17. FINANSIJSKI LIZING

Nešto je drugačije regulisano i pitanje finansijskog lizinga, odnosno prava davaoca finansijskog lizinga u slučaju stečaja primaoca lizinga i prava primaoca lizinga u slučaju stečaja davaoca finansijskog lizinga.

Pre svega uz pravo davaoca lizinga da u slučaju stečaja nad primaocem lizinga ostvari odvojeno namirenje kao i pored definisanja prava prioriteta navedenog lica na predmetu lizinga na identičan način na koji je isti definisan u Zakonu o stečajnom postupku, Zakon o stečaju napominjanje da se zabrana izvršenja i namirenja shodno primenjuje i na ostvarenje prava davaoca lizinga.

Ipak se posebno naglašava da obaveze stečajnog dužnika prema davaocu lizinga koje dospevaju nakon otvaranja stečajnog postupka predstavljaju obaveze stečajne mase, što je zakonski način rešavanja mnogih praktičnih problema. Naime, neretko stečajni dužnik, sve do odluke o bankrotstvu ili do eventualnog glasanja o predloženom planu reorganizacije želi da zadrži predmet finansijskog lizinga da bi omogućio da u slučaju usvajanja plana reorganizacije i dalje vrši svoju delatnost uz pomoć navedenog predmeta, i stoga je davaocu lizinga i omogućeno da zahtev za povraćaj predmeta lizinga podnese tek u toj fazi. Upravo stoga je neophodno i predvideti da je plaćanje lizing naknada od trenutka otvaranja stečajnog postupka obaveza stečajne mase koja se prioritetno plaća, a moguća je čak i njena prinudna naplata. Davaocu lizinga dato je pravo da zahteva ukidanje ili izmenu mera obezbeđenja, kao i primenu mera zaštite koje su definisane članom 93 stav 5 i 6 Zakona.

Za slučaj bankrotstva, predviđeno je kao i u Zakonu o stečajnom postupku pravo davaoca lizinga da predmet lizinga izluči iz stečajne mase, odnosno obaveza stečajnog upravnika da mu na zahtev preda predmet lizinga u zakonski opredeljenom i relativno kratkom roku od 30 dana od podnošenja zahteva za predaju predmeta lizinga. Izuzetno na predlog stečajnog upravnika i uz saglasnost odbora poverilaca stečajni sudija može odrediti i da se davaocu lizinga na njegov zahtev za predaju stvari izvrši isplata pune cene iste. Ukoliko se međutim ta isplata ne izvrši u roku od 30 dana od donošenja odluke o bankrotstvu davalac lizinga ima prava da zahteva povraćaj državine i izvršenje na predmetu lizinga u skladu sa ugovorom odnosno Zakonom o finansijskom lizingu.

U pogledu odredaba kojima je u takvoj situaciji regulisan položaj davaoca lizinga prema Zakonu o stečajnom postupku neophodno je uočiti da je prema Zakonu o stečajnom postupku davalac lizinga imao pravo da zahteva povraćaj državine i izvršenje na predmetu lizinga u skladu sa ugovorom, odnosno zakonom, u slučaju da mu predmet lizinga nije predat u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva za predaju istog, u slučaju bankrotstva stečajnog dužnika.

§ Zakonom je uvedena mogućnost stečajnog dužnika da davaocu lizinga umesto predaje stvari izvrši isplatu pune cene predmeta lizinga.

U slučaju reorganizacije, stečajni upravnik ima obavezu da obavesti davaoca lizinga u roku od 8 dana od dana prijema zahteva o svojoj nameri i potrebi da dalje nastavi da koristi predmet lizinga, a ako to ne učini ili ne plati naknadu za korišćenje predmeta lizinga davalac lizinga ima prava da zahteva povraćaj državine i izvršenje na predmetu lizinga, odnosno da zahteva da mu se stvar vrati.

18. TROŠKOVI STEČAJNOG POSTUPKA I OBAVEZA STEČAJNE MASE

§ Jako je važno ukazati da je novim Zakonom izvršena podela izdataka na troškove stečajnog postupka i na obaveze stečajne mase

Troškovi stečajnog postupka su:

1. sudski troškovi postupka sprovođenja stečaja, nagrada

2. naknada troškova stečajnom upravniku i to kako privremenom, tako i stečajnom upravniku imenovanom po otvaranju stečajnog postupka,

3. drugi izdaci za koje Zakon predviđa da se namiruju kao troškovi.

Obaveze stečajne mase predstavljaju:

1. obaveze koje su prouzrokovane radnjama stečajnog upravnika ili upravljanjem unovčenjem i deobom stečajne mase, ako isti ne predstavljaju troškove stečajnog postupka,

2. obaveze iz dvostrano teretnih ugovora, ako se njihovo ispunjenje traži za stečajnu masu ili usledi nakon otvaranja postupka stečaja;

3. obaveze nastale neosnovanim obogaćenjem stečajne mase, kao i

4. obaveze prema zaposlenima i drugim angažovanim licima u stečajnom postupku koje su nastale i nastaju nakon otvaranja postupka stečaja i traju sve do njegovog zaključenja, odnosno obustave,

5. obaveze nastale u prethodnom postupku.

19. PRIJAVE POTRAŽIVANJA

Zakon o stečaju uneo je promene u načinu utvrđivanja potraživanja stečajnih poverilaca u odnosu na Zakon o stečajnom postupku i to upravo u onim delovima u kojima je praksa pokazala da su rešenja iz Zakona o stečajnom postupku nedelotvorna, odnosno da dovode do odugovlačenja postupka ili znatnog otežanja istog. Tako je i prema Zakonu o stečaju, ostala obaveza stečajnih poverilaca da svoja potraživanja prijave u stečaju svog dužnika i u pogledu same obaveze prijavljivanja i sadržine prijave nije došlo do značajnijih promena.

Značajna promena međutim učinjena je u pogledu određivanja roka u kome se prijava podnosi, kao i pravne prirode roka za podnošenje prijave. Prema Zakonu o stečajnom postupku prijava se mogla podneti u roku koji je odredio sud, a koji je bio do 60 dana. Navedeni rok nije bio prekluzivan, pa su poverioci mogli podneti prijave i kasnije, a prema sudskoj praksi je to iako izričito zakonom nije bilo propisano, tumačeno tako da su se prijave mogle podneti sve do sačinjavanja nacrta glavne deobe, odnosno čak i uz prigovor na navedeni nacrt. U toj situaciji kada bi poverilac podneo prijavu po proteku roka koji je odredio sud ista prijava nije bila odbacivana kao neblagovremena, već je samo po nalogu suda takav poverilac bio dužan da snosi troškove naknadnog ispitnog ročišta i to tako što će ih predujmiti, a tek ukoliko ne bi isplatio odmerene troškove naknadnog ispitnog ročišta na kome bi bilo ispitano i potraživanje po njegovoj prijavi, takva prijava bi bila odbačena od strane stečajnih organa kao neblagovremena.

Ukoliko bi međutim poverilac predujmio navedene troškove sve do isteka roka za prigovor na nacrt o glavnoj deobi, pa čak i uz prigovor na nacrt, mogao je podneti prijavu koja je u toj situaciji, po prijemu predujma troškova ispitnog ročišta sud bio dužan da razmatra, a što je znatno otežavalo i osporavalo sam tok postupka, jer je bila dovoljna jedna takva zakasnela prijava, pa da ceo postupak sprovođenja bankrotstva bude znatno usporen i otežan zbog obaveze naknadnog ispitivanja iste.

§ Upravo stoga pristupilo se novom rešenju prema kome rok za prijavu potraživanja određuje sud i to stečajni sudija svojim rešenjem.

§ Prijave se mogu podneti i po proteku navedenog roka određenog od strane stečajnog sudije u konkretnom stečaju, ali najduže do isteka roka od 120 dana od dana objave oglasa u Službenom glasniku. Sve prijave koje su podnete po isteku roka od 120 dana odmah se odbacuju kao neblagovremene.

Prijave koje su podnete u periodu posle isteka roka koji je rešenjem odredio stečajni sudija, ali pre isteka prekluzivnog roka od 120 dana razmatraju se ukoliko sam podnosilac prijave – stečajni poverilac, predujmi troškove održavanja dopunskog ročišta za ispitivanje tog potraživanja. Ukoliko on to međutim ne učini u roku koji mu je odredio sud i u iznosu koji mu je sud na ime predujma naložio da uplati, prijava će takođe biti odbačena.

Stoga bi se sada moglo reći da postoje dva roka za podnošenje prijave, jedan je rok za podnošenje prijave koji određuje stečajni sudija i koji zavisi od samog konkretnog stečaja, to znači projektovanog broja poverilaca i potrebe konkretnog stečaja, a drugi je prekluzivni rok od 120 dana posle koga poverioci gube pravo na podnošenje prijave, pa im stoga iste bivaju odbačene, kao neblagovremene.

Ovakvo zakonsko rešenje predstavlja balans odnosno između prekluzivnog roka od 60 dana koji je bio regulisan Zakonom o prinudnom poravnanju stečaju i likvidaciji (koji je značajno ograničavao poverioce) i potpuno neopredeljenog roka za podnošenje naknadnih prijava potraživanja po Zakonu o stečajnom postupku, pa stoga predstavlja pravu meru zaštite svakog konkretnog poverioca, ali na način koji ne ograničava i ne oštećuje i druge poverioce koji takođe svoja prava ostvaruju u istom stečajnom postupku.

Stoga bi se moglo zaključiti da će prijave potraživanja biti odmah odbačene, ako su podnete po proteku roka od 120 dana od dana objavljivanja oglasa kojim se otvara stečajni postupak nad konkretnim stečajnim dužnikom u Službenom glasniku, a u situaciji u kojoj su podnete po proteku roka koji je odredio stečajni sudija, ali u okviru roka od 120 dana, iste će biti odbačene samo ukoliko u naknadno ostavljenom sudskom roku podnosilac prijave – stečajni poverilac ne izvrši usplatu predujma troškova održavanja dopunskog ispitnog ročišta, koje je suštinski sam prouzrokovao potrebom odvojenog i naknadnog ispitivanja njegove kasnije podnete prijave.

20. POSTUPAK UTVRĐIVANJA LISTE POTRAŽIVANJA

Nešto je drugačije definisan i sam postupak utvrđivanja potraživanja kao i sačinjavanja liste potraživanja u odnosu na Zakon o stečajnom postupku.

Obaveza izjašnjavanja stečajnog upravnika o potraživanju po svakoj prijavi i to tako što će stečajni upravnik utvrditi osnovanost, obim i isplatni red svakog potraživanja i o tome sačiniti listu priznatih i osporenih potraživanja u roku od 40 dana dana isteka roka određenog od strane stečajnog sudije za podnošenje prijave potraživanja, ostala je nepromenjena u odnosu na Zakon o stečajnom postupku.

I Zakon o stečaju kao i Zakon o stečajnom postupku poznaje mogućnost da se, ukoliko je potraživanje po određenoj prijavi osporeno, ponovnim pregledom prijave i dokumentacije koju poseduje stečajni poverilac, promeni izjava stečajnog upravnika i na taj način ispravi lista priznatih potraživanja.

Konačna lista svih prijavljenih potraživanja sačinjava se na ispitnom ročištu kao i prema Zakonu o stečajnom postupku.

21. MEDIJACIJA

U skladu sa svetskim trendovima u kojima se pokušava sporazumno i vansudsko rešenje sporova i u stečaj je uvedena mogućnost medijacije, radi utvrđivanja osporenih potraživanja prema stečajnom dužniku.

Članom 115 Zakona predviđeno je da poverilac osporenog potraživanja, odnosno stečajni upravnik uz saglasnost odbora poverilaca može predložiti rešavanje spornog odnosa putem medijacije u skladu sa Zakonom kojim se reguliše postupak medijacije. Ukoliko do zaključenja ispitnog ročišta postoji saglasnost stečajnog upravnika i odbora poverilaca, odnosno poverioca osporenog potraživanja o rešenju spornog potraživanja putem medijacije stečajni sudija će sporno potraživanje izdvojiti iz liste potraživanja.

Postupak medijacije traje 30 dana od dana zaključenja ispitnog ročišta (što je u skladu sa odredbama Zakona o parničnom postupku) i u tom roku je stečajni upravnik dužan da obavesti sudiju o rezultatima sprovedenog postupka medijacije. Ipak je ostavljena mogućnost da se u slučaju potrebe i u opravdanim situacijama navedeni rok produži i do 60 dana od dana zaključenja ispitnog ročišta, što je takođe u skladu i sa drugim procesnim zakonima.

Poverilac čije je potraživanje bude utvrđeno u postupku medijacije, ima prava da traži da se uvrsti u listu utvrđenih potraživanja odnosno da se izvrši njena izmena unošenjem njegovog potraživanja. Poverilac kome međutim ni postupak medijacije ne bude pomogao da se njegovo potraživanje utvrdi, zadržava status poverioca osporenog potraživanja, koji mora pokrenuti parnicu radi utvrđenja istog.

Evidentno je da je Zakon o stečaju prihvatio savremene tendencije pokušaja mirnog i vansudskog rešavanja spornih situacija koje su posebno u komercijalnim stvarima, kakve su gotovo redovni sporovi vezani povodom stečaja privrednih društava, najbolji način za rešenje navedene situacije svakako i u pogledu samog ishoda, odnosno kreativnosti rešenja, u pogledu troškova postupka koji su znatno niži od eventualnih parničnih troškova i u pogledu brzine rešavanja navedene sporne situacije, (medijacijom se znatno brže rešava od rešenja koje bi usledilo kroz parnični postupak). S obzirom da medijacija podrazumeva međusobna popuštanja obe strane stečajni upravnik mora imati saglasnost odbora poverilaca za postupak medijacije povodom spornog potraživanja i to mu i daje ovlašćenje da zaključi određeni sporazum u medijaciji, odnosno da na taj način okonča sporni odnos između stečajnog dužnika i poverioca.

22. UKIDANJE ARBITRAŽNOG REŠAVANJA

Treba primetiti da je prema Zakonu o stečajnom postupku na zaključak listi utvrđenih i osporenih potraživanja bilo moguće podneti prigovor stečajnom veću u roku od 5 dana. Pored prigovora stečajnom veću bilo je moguće podneti i predlog za arbitražno rešavanje spora u roku od 8 dana, odnosno u istom roku u kome se i pokretao parnični postupak za utvrđenje spornog potraživanja. Istovremeni tok svih navedenih rokova (prema izričitim odredbama istog Zakona su svi tekli od dana od kada je poverilac osporenog potraživanja primio zaključak kojim mu se isto osporava) donelo je mnogo problema i različitih tumačenja u praksi pa su povodom toga zauzeti i mnogi stavovi sudske prakse kroz odgovore odeljenja Višeg trgovinskog suda a koji su imali zajednički cilj da na pravičan način regulišu pitanje prekluzivnog roka za pokretanje parnice za utvrđenje osporenog potraživanja kojim se poveriocu ne bi istovremeno onemogućilo i preduzimanje drugih zakonom predviđenih pravnih sredstava, odnosno podnošenjem predloga za arbitražno rešavanje sporova i podnošenje prigovora stečajnom veću na zaključak o osporenom potraživanju.

Mogućnost predloga za arbitražno rešavanje sporova na navedeni način doneo je jako mnogo problema zbog načina na koji je definisan taj postupak kao postupak u kome je stečajni sudija kao arbitar, odnosno arbitražno veće odlučivalo o spornom potraživanju u postupku koji je vođen prema odredbama Zakona o parničnom postupku. Stoga je taj postupak trajao dugo uključujući i žalbeni postupak koji je prema odredbama Zakona o parničnom postupku, takođe predviđen, a pri tom su u praksi neki sudovi smatrali da se radi o postupku koje je potrebno voditi u okviru stečajnog postupka, dok su drugi navedeno arbitražno rešavanje vršili kroz parnice koje je samo kao postupajući sudija, sudio stečajni sudija. Tako različita praksa dovela je do velikih problema i ocena praktičara je bila da je ova mogućnost arbitražnog rešavanja sporova donela više štete nego koristi, pa se zato od takvog rešenja odustalo.

Nasuprot tome novi Zakon o stečaju donosi mogućnost medijacije što je znatno bolje, jer je ceo postupak medijacije regulisan drugim propisima i stoga je potpuno jasno kako ga treba voditi. Ovlašćenja su sasvim drugačija i mogućnost sporazumevanja i usklađivanja međusobnih interesa, kao i mogućnost popuštanja radi postizanja brzog sporazumnog rešenja je mnogo veća.

23. UKIDANJE PRIGOVORA NA ZAKLJUČAK O OSPORENOM POTRAŽIVANJU

§ Na zaključak o listi potraživanja prema novom Zakonu više nije moguće podnositi prigovor kao pravni lek, jer stečajnog veća kome je navedeni prigovor bio upućivan više nema kao stečajnog organa, a opštim procesnim odredbama definisano je i da se na zaključak ne može podnositi pravni lek.

To ne predstavlja nikakvo oštećenje poverilaca ili smanjenje mogućnosti zaštite njihovih prava, zato što se i inače navedeni prigovor stečajnom veću mogao odnositi samo na primedbe koje su učinjene u samom postupku donošenja zaključka, kao i na ime greške u samom zaključku, a što je sada moguće zahtevom za ispravku samog zaključka. Stečajno veće se po prigovoru nije moglo upuštati u ocenu, da li je stečajni upravnik osnovano osporio određeno potraživanje, već je njegova osnovanost morala biti rešenja kroz parnicu na koju je zaključkom i upućen poverilac čije je potraživanje osporeno. Stoga izostankom prigovora poveriocima osporenih potraživanja nisu ni smanjena ni uskraćena prava, niti je na bilo koji način umanjen stepen njegove zaštite. Postupak je međutim ubrzan i prilagođen novom sistemu pravnih lekova i ukidanju stečajnog veća kao stečajnog organa.

24. PREKLUZIVNI ROK ZA TUŽBU

Po prijemu zaključka kojim se osporava njegovo potraživanje poverilac je dužan da radi utvrđenja istog po uputu koji navedeni zaključak sadrži pokrene parnicu u roku od 8 dana od prijema zaključka. Ako se odluči za medijaciju, navedeni rok teče od dana isteka roka za medijaciju, jer je to mogućnost predviđena novim Zakonom.

Važno je ukazati da navedeni prekluzivni rok za pokretanje tužbe, sada važi i za podnošenje zahteva za nastavak parnice koje su u vreme pokretanja stečaja bile u toku, kod kojih je nastupao prekid postupka. Zakonom je takođe izričito propisano pod kojim uslovima i na koji način se postupak koji je prekinut nastavlja, što takođe značajno pojašnjava dosadašnja zakonska rešenja.

Zakonom je takođe definisana i obaveza stečajnog suda da pri glavnoj deobi poštuje pravnosnažne odluke o osporenim potraživanjima uz posebno naglašavanje da odluke donete po vanrednim pravnim lekovima nemaju dejstvo prema poveriocima u pogledu isplata primljenih na osnovu rešenja o glavnoj deobi u skladu sa Zakonom.

25. POVERILAC POTRAŽIVANJA PO IZVRŠNOJ ISPRAVI

Problemi u praksi u pogledu potraživanja koja su prijavljena po osnovu izvršne isprave koju je posedovao stečajni poverilac, kao i činjenica da je u toku postupak ispitivanja ustavnosti odgovarajuće odredbe Zakona o stečajnom postupku, uslovili su potrebu da se posebno reguliše situacija u kojoj stečajni poverilac prijavljuje potraživanje na osnovu izvršne isprave.

Tako je odredbama člana 113 stav 3 Zakona, normirano iz kojih se samo razloga takvo potraživanje može osporiti od strane stečajnog upravnika.

Tako je predviđeno da se potraživanje prijavljeno na osnovu izvršne isprave može osporiti ako je:

1. izvršna isprava ukinuta, poništena, preinačena ili stavljena van snage,

2. potraživanje prestalo na osnovu činjenice koje su nastupile nakon izvršnosti,

3. protekao rok u kome se po zakonu može tražiti izvršenje i

4. potraživanje nije prešlo na stečajnog poverioca, odnosno, ako obaveza nije prešla na stečajnog dužnika, ili

5. izvršna isprava takva da bi radnja njenog izvršenja mogla biti predmet pobijanja u skladu sa istim Zakonom.

Za razliku od Zakona o stečajnom postupku Zakon o stečaju je posebno predvideo postupak u kome se osporena potraživanja prijavljena po osnovu izvršne isprave, tako što je definisao da u toj situaciji stečajni sudija zaključkom na parnicu upućuje stečajnog upravnika ili poverioca koji je osporio potraživanje koje je prijavljeno po osnovu izvršne isprave. Na navedeni način otklonjen je još jedan od velikih propusta Zakona o stečajnom postupku.

26. POBIJANJE PRAVNIH RADNJI STEČAJNOG DUŽNIKA

U poglavlju pobijanja pravnih radnji stečajnog dužnika izvršene su (u odnosu na Zakon o stečajnom postupku) izmene samo u pogledu rokova za pobijanje pravnih radnji i to produženjem istih, zbog primedaba da su navedeni rokovi prekratki, te da time onemogućavaju pravilnu i suštinsku zaštitu poverilaca kroz institut pobijanja pravnih radnji.

1. Tako se kod uobičajenog namirenja može pobijati pravni posao ili druga pravna radnja preduzeta u poslednjih 6 meseci pre podnošenja predloga za pokretanje stečajnog postupka, a prema Zakonu o stečajnom postupku pobijanju je bila podložna samo radnja, odnosno posao preduzet u poslednja 3 meseca pre podnošenja predloga.

2. Poslovi neuobičajenog namirenja ili pravne radnje mogu se pobijati samo ako su preduzete u poslednjih 12 meseci pre podnošenja predloga za pokretanje stečajnog postupka, a prema Zakonu o stečajnom postupku, taj rok je bio 6 meseci pre podnošenja predloga.

3. Ako je usledilo neposredno oštećenje stečajnih poverilaca, pobijanje pravnih radnji može se vršiti samo ako su iste preduzete u poslednjih 6 meseci pre podnošenja predloga za pokretanje stečajnog postupka, dok je prema Zakonu o stečajnom postupku taj rok bio 3 meseca.

4. U slučaju da je preduzeta pravna radnja ili zaključen pravni posao kojim se namerno oštećuju poverioci, nije došlo do promene roka u odnosu na Zakon o stečajnom postupku i isti je sada moguće pobijati, ako je preduzet u poslednjih 5 godina pre podnošenja predloga za stečaj.

5. Poslovi i radnje bez naknade ili uz neznatnu naknadu mogu se prema novom Zakonu o stečaju pobijati ako su preduzeti u poslednjih 5 godina pre podnošenja predloga, dok je po Zakonu o sečajnom postupku taj rok bio 2 godine.

Potrebno je naglasiti i da svi drugi uslovi koji su bili potrebni za pobijanje određenih poslova i radnji prema Zakonu o stečajnom postupku nisu menjani u novom Zakonu.

Novinu takođe predstavlja norma po kojoj pravni posao ili radnja uobičajenog odnosno neuobičajenog namirenja ne može biti predmet pobijanja, ako:

o je stečajni dužnik istovremeno ili u kratkom periodu pre ili posle njenog izvršenja primio jednaku vrednost u vidu troškova naknade,

o kao ni poslovi i radnje uobičajenog ili neuobičajenog namirenja kojima se poverioci neposredno oštećuju, ako je takva radnja preduzeta odnosno posao zaključen:

1. pre podnošenja predloga za stečaj

2. na osnovu okvirnog ugovora iz člana 82 stav 3 Zakona.

3. u skladu sa uobičajenom poslovnom praksom, za izvršavanje takvih ugovora.

Važno je naglasiti da su svi navedeni uslovi u kumulativnom odnosu da se samo u slučaju ispunjavanja svih istovremeno, pravni posao odnosno radnja ne mogu pobijati.

27. UNOVČENJE I DEOBA STEČAJNE MASE

Izmene koje su izvršene u delu načina unovčenja imovine više se odnose na eventualno terminološka pojašnjenja i otklanjanje nejasnoća u Zakonu o stečajnom postupku.

§ Velika novina koju je uveo Zakon je naglašeni pravni subjektivitet stečajne mase prema kojim se ona registruje kod nadležnog organa koji vodi registar privrednih subjekata (APR) i zastupa je stečajni upravnik.

Na ovaj način se rešava veliki problem koji je nastajao kod obustave stečajnog postupka usled prodaje stečajnog dužnika, kao pravnog lica, u kom slučaju je isti nastavljen u odnosu na stečajnu masu koja međutim nije imala posebni pravni subjektivitet, što je dovodilo do problema u samoj praksi i načinu realizacije nastavljenog stečaja.

28. PRODAJA STEČAJNOG DUŽNIKA KAO PRAVNOG LICA

§ Novina Zakona je uvođenje obaveznog prethodnog obaveštenja razlučnog poverioca o nameri prodaje stečajnog dužnika kao pravnog lica.

U slučaju da stečajni upravnik ne usvoji predlog razlučnih poverilaca o povoljnijem načinu unovčenja imovine stečajnog dužnika, i u pogledu imovine koja je predmet obezbeđenja, stečajni sudija o takvom predlogu odlučuje zaključkom u roku od 5 dana procenjujući celishodnost prodaje stečajnog dužnika i da li je procenjena vrednost istog kao pravnog lica ili imovine koja je predmet razlučnog prava izvršena u skladu sa nacionalnim standardima za upravljanje stečajnom masom i da li se takvom prodajom postiže očigledno nepovoljnije namirenje razlučnog poverioca u odnosu na odvojenu prodaju te imovine.

U slučaju usvajanja predloga razlučnog poverioca stečajni sudija, zaključkom može naložiti preduzimanje neke ili istovremeno više mera koje su izričito zakonom propisane kao:

1. odlaganje prodaje,

2. vršenje nove procene stečajnog dužnika kao pravnog lica, odnosno imovine koja je predmet razlučnog prava,

3. izdvajanje imovine na kojoj postoji razlučno pravo i određivanje njene odvojene prodaje i

4. druge mere u cilju adekvatne zaštite razlučnog poverioca.

§ Novinu predstavlja i posebno naglašavanje da se prodaja stečajnog dužnika kao pravnog lica ne može izvršiti suprotno odredbama zakona kojim se uređuje zaštita konkurencije.

29. ŽALBA NA REŠENJE O GLAVNOJ DEOBI

§ Novina je i u ograničenom krugu lica i razlozima zbog kojih se može podneti žalba protiv rešenja o glavnoj deobi.

Krug lica. Sada samo stečajni upravnik i poverioci čije primedbe na nacrt glavne deobe nisu prihvaćene, imaju prava da podnošenje navedene žalbe, uz obavezu da u istoj iznesu navode i dostave dokaze za svoje žalbene navode zbog kojih osporavaju pravnu valjanost rešenja o glavnoj deobi.

Razlozi zbog kojih se žalba može izjaviti takođe su izričito nabrojani i oni se odnose na povrede ranije stečenog prava, na pogrešni obračun i na pogrešnu ocenu osnovanosti primedbi na nacrt na glavnu deobu, jer se posle nacrta i odluke po primedbama na nacrt rešenja o glavnoj deobi žalba protiv rešenja o glavnoj deobi i može ulagati samo iz navedenih razloga, što je sada izričito zakonom i predviđeno. Predviđeno je da se žalba može podneti i ako rešenje o glavnoj deobi odstupa od nacrta.

Važno je primetiti da je i raniji prigovor na nacrt rešenja o glavnoj deobi zamenjen pravom na iznošenje primedbi na nacrt, a s obzirom da se prema stavu i tumačenju sudske prakse i raniji prigovor, zapravo predstavljao prigovor materijalno pravne prirode, o kome se nije donosila posebna odluka po prigovoru, već je opravdanost istog razmatrana isključivo kroz obrazloženje rešenja o glavnoj deobi. Sada je usvojen naziv koji suštinski oslikava sadržinu navedenog akta, a to su primedbe na nacrt glavne deobe koji se takođe razmatraju i ukoliko iste u obrazloženju rešenja o glavnoj deobi nisu pravilno razmatrane, to je shodno iznetom jedan od žalbenih razloga zbog kojih se može osporavati i samo rešenje o glavnoj deobi.

30. GLAVNA DEOBA

§ Novina je i način na koji je definisana mogućnost glavne deobe, jer je izneto da se deobi pristupa i po pravnosnažnosti dela rešenja o glavnoj deobi u onom delu u kome je isto postalo pravnosnažno.

Deoba se takođe može izvršiti i pre pravnosnažnosti rešenja uz obaveznu rezervaciju sredstava potrebnih za ostvarenje prava podnosioca žalbe, ukoliko to predloži stečajni upravnik. O predlogu mora da odluči stečajni sudija, tako što će takav predlog usvojiti, odnosno takvu deobu odobriti.

Cilj ovih novih rešenja kod deobe je da se svi oni poverioci čija su potraživanja nesporna što pre isplate, odnosno da oni dođu do ostvarenja svojih prava ne čekajući da se reše sporna potraživanja, odnosno da se okonča postupak po pravnim lekovima – žalbama poverilaca koji su osporili rešenje o glavnoj deobi u delu koji se odnosi na njihovo potraživanje.

Ovakvo rešenje je usvojeno bez obzira što je rok suda više instance za odlučivanje po žalbi na rešenje o glavnoj deobi samo 30 dana, jer se smatralo da čak ni takvo kratko odlaganje ne treba dozvoliti, ako isto nije neophodno, a što će stečajni sudija svojim zaključkom odlučiti na predlog stečajnog upravnika. Sva navedena rešenja trebala bi da dovedu do znatno bržeg ostvarenja prava većine poverilaca.

31. VIŠAK DEOBNE MASE

§ Nešto je drugačije definisan i postupak sa viškom deobne mase po namirenju svih poverilaca, tako što je predviđeno da je stečajni upravnik dužan da preostali višak stečajne mase raspodeli imaocima udela ili akcija u privrednom društvu u skladu sa pravilima postupka likvidacije.

Prema izričitim odredbama stava 2 člana 147 Zakona kojima je regulisan postupak sa viškom deobne mase predviđeno je da višak deobne mase u delu koji je srazmeran učešću društvenog kapitala u ukupnom kapitalu stečajnog dužnika uplaćuje se na račun budžeta Republike Srbije i raspoređuje u skladu sa odredbama 61 Zakona o privatizaciji.

Na obrazloženi predlog stečajnog upravnika stečajni sudija može doneti rešenje o raspodeli sredstava iz viška deobne mase, i pre isplate stečajnih poverilaca, ako se nesumnjivo utvrdi da se iz raspoloživih novčanih sredstava postojeće deobne mase, svi stečajni poverioci mogu namiriti u celosti sa pripadajućim kamatama u skladu sa Zakonom o stečaju.

32. ZAKLJUČENJE STEČAJA

§ Kao novina kod zaključenja stečaja predviđena je u Zakonu mogućnost koju je sudska praksa već kreirala i prihvatila kao realnost, a to je mogućnost da se po unovčenju ukupne imovine, stečajni postupak zaključi iako nisu okončane sve parnice koje su u toku, da bi se smanjili troškovi stečajnog postupka.

To se prema odredbama člana 148 stav 2 Zakona, može učiniti na predlog stečajnog upravnika, a po rešenju koje donosi stečajni sudija i u toj situaciji stečajni upravnik se imenuje za zastupnika stečajne mase koje je shodno napred navedenom rešenju dobila svoj pravni subjektivitet, a koji je čine sredstva po osnovu osporenih potraživanja i sredstva koja se ostvare okončanjem parnice u korist stečajnog dužnika.

Stečaja mase se registruju u registar stečajnih masa kod nadležnih organa koji vode registar privrednih subjekata i zastupa je stečajni upravnik.

- U slučaju da se parnica okonča u korist poverilaca osporenog potraživanja, stečajni upravnik će po pravnosnažnosti sudske odluke izvršiti isplatu poverioca osporenog potraživanja u skladu sa rešenjem o glavnoj deobi.

- U slučaju međutim da se parnica okonča u korist stečajne mase stečajni upravnik će postupiti u skladu sa odredbama Zakona o stečaju koje regulišu sprovođenje naknadne deobe i suštinski navedena sredstva podeliti u skladu sa rešenjem o glavnoj deobi.

33. NAKNADNA DEOBA

§ Naknadna deoba je prema novom Zakonu definisana kao deoba koja se sprovodi ako se nakon zaključenja stečajnog postupka pronađe imovina koja ulazi u stečajnu masu.

Ista se sprovodi na predlog stečajnog upravnika ili drugog zainteresovanog lica, i to unovčenjem i raspodelom sredstava ostvarenih prodajom pronađene imovine. Saglasnost za prodaju naknadno pronađene imovine daje stečajni sudija.

Protiv rešenja kojim stečajni sudija određuje sprovođenje naknadne deobe žalba nije dozvoljena. Rešenje se dostavlja stečajnom upravniku koji postupajući po istom unovčava imovinu i dobijena sredstva deli na osnovu rešenja o glavnoj deobi, a potom dostavlja dopunski završni račun. Za radnje preduzete u naknadnoj deobi stečajni upravnik ima pravo na nagradu u slučaju prodaje naknadno pronađene imovine i namirenja poverilaca iz dobijenih sredstava, a u visini koja se obračunava u skladu sa Osnovima i merilima za obračunavanje nagrade i naknade stečajnog upravnika.

34. POSTUPAK U SLUČAJU DUGOTRAJNE NESPOSOBNOSTI

Kao posebna novina predviđen je posebni postupak u slučaju dugotrajne nesposobnosti za plaćanje koji je regulisan odredbama člana 150 Zakona o stečaju.

§ Navedenom normom predviđeno je da organizacija koja sprovodi postupak prinudne naplate u obavezi da jednom mesečno i to poslednjeg dana u mesecu, sa presekom stanja na taj dan, svim sudovima nadležnim za sprovođenje stečajnog postupka dostavi obaveštenje o pravnim licima sa njihove teritorije koja su trajnije nesposobna za plaćanje, jer su potpuno obustavila sva plaćanja u periodu od najmanje jedne godine osim pravnih lica koja su u postupku restrukturiranja u skladu sa propisima koji uređuju postupak privatizacije.

Po prijemu navedenog rešenja stečajni sudija po službenoj dužnosti donosi rešenje o pokretanju prethodnog stečajnog postupka u kome se utvrđuje postojanje pravnog interesa stečajnog poverioca za pokretanje stečajnog postupka, pa stečajni sudija rešenjem o pokretanju prethodnog postupka određuje visinu predujma i rok od 60 dana od dana objavljivanja rešenja u kome poverioci ili stečajni dužnik mogu tražiti sprovođenje stečajnog postupka uz polaganje predujma.

Navedeno rešenje objavljuje se na oglasnoj tabli suda i protiv njega nije dozvoljena žalba.

- Ako u zakonskom roku bude uplaćen predujam stečajni sudija bez odlaganja zakazuje ročište radi raspravljanja o postojanju stečajnog razloga i polaganju stečajnog postupka u kom se slučaju dalje postupak odvija prema odredbama ovog Zakona.

- Ukoliko međutim predujam ne bude uplaćen u navedenom roku smatraće se da ne postoji pravni interes poverilaca i stečajnog dužnika za sprovođenje stečajnog postupka, u kom slučaju se istovremeno otvara stečajni postupak nad dužnikom, utvrđuje ispunjenost stečajnog razloga, trajnije nesposobnosti plaćanja, utvrđuje da ne postoji interes poverilaca stečajnog dužnika za sprovođenje stečajnog postupka i istim rešenjem odmah zaključuje isti stečajni postupak.

Navedeno rešenje objavljuje se na oglasnoj tabli suda i dostavlja registru privrednih subjekata. Na navedeno rešenje žalbu mogu izjaviti stečajni dužnik i poverioci u roku od 30 dana od dana objave rešenja na oglasnoj tabli suda.

U navedenoj situaciji postupak sa imovinom stečajnog dužnika predviđen je članom 154 Zakona o stečaju. Citiranim članom predviđeno je da rešenje doneto u smislu člana 153 stav 1, po svojoj pravnosnažnosti predstavlja osnov za brisanje privrednog subjekta iz registra privrednih subjekata, te da potom imovina stečajnog dužnika prelazi u svojinu Republike Srbije, čime se ne dira u ranije stečena prava obezbeđenja i prioritetnog namirenja poverilaca na predmetnoj imovini. Republika Srbija međutim ne odgovara za obaveze stečajnog dužnika. Predviđeno je i da Republika Srbija može stupiti umesto stečajnog dužnika u parnicu koja se vodi po njegovoj tužbi za naplatu potraživanja ili predaju stvari, a da se imovinom upravlja i raspolaže prema Zakonima koji regulišu postupanje sa imovinom Republike Srbije.

Navedeni postupak predstavlja potpunu novinu kojom se želelo regulisati situacija u kojoj već duži period postoje privredni subjekti koji suštinski ne posluju, a niko na njima ne pokreće stečaj, te oni tako samo egzistiraju u privrednim registrima. Opisani način je ustvari namera da se uz poštovanje volje i samog stečajnog dužnika i poverilaca stečajni postupak sprovede.

Međutim ukoliko navedene volje i namere nema, odnosno ukoliko niko nije spreman da snosi predujma troškova stečajnog postupka, navedeni stečajni postupak će se zaključiti bez sprovođenja istog, a imovina takvog pravnog subjekta će postati imovina Republike Srbije. Važno je uočiti da se ne dira u stvarna prava trećih lica, ali da Republika Srbija nije po osnovu obligacionih prava odgovorna za obaveze stečajnog dužnika.

Navedeni način regulisanja postupka sa dugotrajno insolventnim privrednim subjektima zapravo je postupak brzog oficijelnog i jeftinog odnosno besplatnog načina eliminisanja istih iz privrednog života.

Kod promene ovih odredaba neophodno je voditi računa o prelaznim i završnim odredbama Zakona, jer je u odnosu na njih predviđen izuzetak.

II DEO

NOVINE U ZAKONU O STEČAJU U POGLEDU REORGANIZACIJE

U pogledu REORGANIZACIJE Zakon je doneo mnoge novine u odnosu na Zakon o stečajnom postupku. Deo novina predstavlja rešenje problema koji su se u praksi pojavili u toku primene Zakona o stečajnom postupku, a deo predstavlja sasvim nove institute čijom primenom bi se umanjilo dejstvo svetske ekonomske krize kod nas i da se neka pozitivna strana iskustva unesu u naše zakonodavstvo.

SPROVOĐENJE REORGANIZACIJE

Ø Odredbom člana 155 Zakona o stečaju, definisano je kada su ispunjeni uslovi za sprovođenje reorganizacije.

Ta je odredba u Zakonu o stečajnom postupku nedostajala, što je unelo mnoge probleme u pogledu primene njegovih normi, koji su se odnosili na reorganizaciju, zbog različitog tumačenja i ocenjivanja kada su ispunjeni uslovi za reorganizaciju. Upravo stoga iz metodoloških razloga, a i radi otklanjanja navedenih problema u praksi je uneta odredba kojom se definiše:

§ da se reorganizacija sprovodi, ako se time obezbeđuju povoljnija namirenja poverilaca u odnosu na bankrotstvo, a posebno ako postoje ekonomsko opravdani uslovi za nastavak dužnikovog poslovanja.

Reorganizacija se sprovodi prema planu, koji se sačinjava u pismenoj formi i koji se može podneti istovremeno sa predlogom za pokretanje stečajnog postupka – unapred pripremljeni plan reorganizacije ili nakon otvaranja stečajnog postupka u skladu sa Zakonom o stečaju.

Iz citirane norme evidentno je da, iako se i ranije mogao podneti plan reorganizacije zajedno sa predlogom za pokretanje stečajnog postupka, sada taj plan reorganizacije dobija poseban naziv – unapred pripremljeni plan reorganizacije i suštinski ga na drugačiji način definiše od redovnog plana reorganizacije, koji je ranije samo mogao biti podnet uz predlog.

§ Unapred pripremljeni plan reorganizacije predstavlja novi institut u našem stečajnom zakonodavstvu.

Značajne promene unete su u odredbe kojima se definiše obavezna sadržina plana. Tako je pored već ranije predviđenih odredaba kojima je definisano šta plan mora da sadrži i koje su samo u nekim delovima pretrpele manje terminološke izmene čija je namera bila da se pojasne ili preciziraju određeni pojmovi koji su doveli do različitog tumačenja, uneto i nekoliko novih odredaba kojima se definišu obavezni delovi i sadržina plana, jer je praksa pokazala da je to njihovo izostavljanje propust Zakona o stečajnom postupku.

§ Nova odredba Zakona je da plan mora da sadrži klase poverilaca i kriterijume na osnovu kojih su klase formirane.

Ovo je učinjeno zato što je u sudskoj praksi bilo jako mnogo problema sa formiranjem klasa. Na samom početku primene Zakona o stečajnom postupku klase su gotovo redovno bile formirane jednako kao i isplatni redovi, a što nije njihov cilj i njihova suština. Kasnije su počele da se formiraju i različite klase u okviru istog isplatnog reda, ali se pri tom nije navodio ni jedan od kriterijuma koji je bio osnov za njihovo formiranje, pa su neretko primedbe na plan reorganizacije bile upravo usmerene na to da su klase tako formirane da obezbeđuju da se plan reorganizacije izglasa, odnosno da su iste formirane upravo u skladu sa pretpostavljenim načinom glasanja poverilaca. To bi dalje značilo da je navedenim formiranjem klasa zapravo izvršena neka vrsta manipulacije poveriocima pri glasanju i da se na navedeni način moglo postići željeno glasanje kroz svrstavanje poverilaca u određene klase.

§ Da bi se to izbeglo i da bi se objektivizirao ceo postupak formiranja klasa i glasanja o planu reorganizacije novi Zakon uveo je kao obaveznu sadržinu plana reorganizacije navođenje kriterijuma na osnovu kojih su klase formirane, kao i navođenje samih klasa poverilaca.

Na taj način kriterijumi formiranja klasa i svrstavanje određenih poverilaca u klase će biti podložni pre svega javnosti, a potom i preispitivanju u pogledu pravilnosti načina formiranja klasa i svrstavanja određenih poverilaca u iste u toku postupka razmatranja plana.

§ Zakon o stečaju predviđa da plan reorganizacije mora da sadrži ime stručnog lica koji će pratiti sprovođenje plana u interesu svih poverilaca obuhvaćenih planom i načina na koji će to lice obaveštavati poverioce o sprovođenju plana.

Navedena obaveza direktna je posledica činjenice da je novim Zakonom o stečaju prihvaćen koncept prema kome se usvajanjem plana odnosno pravosnažnošću rešenja kojim se konstatuje da je određeni plan reorganizacije usvojen, obustavlja postupak stečaja nad stečajnim dužnikom i prestaju sve pravne posledice istog. Stoga prestaje i funkcija stečajnog upravnika imenovanog rešenjem o otvaranju postupka stečaja. Stoga stečajni upravnik po usvajanju plana više ne vrši nadzor i kontrolu nad sprovođenjem plana, niti stečajnog sudiju obaveštava o eventualnom postupanju stečajnog dužnika suprotno usvojenom planu reorganizacije.

Da sprovođenje plana ne bi ipak ostalo potpuno bez nadzora uvedeno je da se u samom planu predvidi koje će stručno lice pratiti njegovo sprovođenje i na taj način zaštiti interes svih poverilaca obuhvaćenih planom. Način na koji će to lice obaveštavati poverioca o sprovođenju plana takođe je deo samoga plana i o njemu se postiže saglasnost volja usvajanjem plana. Tako po usvajanju plana reorganizacije, odnosno po pravosnažnosti rešenja kojim se konstatuje njegovo usvajanje stečajni upravnik prestaje da postoji, a o sprovođenju plana preuzima da se stara stručno lice koje je prvenstveno određeno samim planom i to na način koji je takođe definisan planom.

§ Novina je takođe i da sadržina plana mora da sadrži procenu novčanog iznosa koji bi se dobio unovčenjem imovine sprovođenjem bankrotstva.

Ovo je u duhu citiranog člana 155 Zakona kojim se definišu uslovi reorganizacije ukoliko bi se njom obezbedilo povoljnije namirenje poverilaca, od onog koje bi usledilo sprovođenjem bankrotstva.

I ovu izmenu, odnosno preciziranje Zakona uslovila je potreba prakse kojom se različito rešavalo pitanje da li je reorganizacije dozvoljena u slučaju kada se predlaže namirenje manje od onoga koje bi bilo obezbeđeno u situaciji sprovođenja bankrotstva kao i činjenica da plan reorganizacije nije morao ni da sadrži predviđeni procenat namirenja po bankrotstvu, pa stoga sud i nije mogao da izvrši tu vrstu kontrole povoljnijeg namirenja. To je bilo na navedeni način uskraćeno i poveriocima koji su zapravo pristajali na plan ne znajući na koji način i koliko bi se i kako namirili u bankrotstvu, pa time nisu mogli ni da uz punu informisanost glasaju za predloženi plan reorganizacije.

§ Obaveza da se dostavi finansijski izveštaj o radu stečajnog dužnika novim Zakonom je svedena na obavezu dostavljanja izveštaja za poslednje tri godine (ranije 5 godina)

§ Prema novom Zakonu sadržina plana mora biti i jasna naznaka da se usvajanjem plana reorganizacije sva prava i obaveze poverilaca iz plana definišu isključivo u skladu sa odredbama usvojenog plana, uključujući i situacije u kojoj plan nije u potpunosti izvršen, odnosno u kojima se primena plana obustavlja.

Navedeno takođe predstavlja potrebu iskazanu od strane sudske prakse koja je naišla na značajne probleme u tumačenju odredbi Zakona o stečajnom postupku u pogledu dejstva usvojenog plana reorganizacije na potraživanja poverilaca koji su obuhvaćeni planom i onih poverilaca koji nisu obuhvaćeni planom, a posebno u situacijama u kojima je dolazilo do obustave primene plana, s obzirom na činjenicu da Zakon o stečajnom postupku nije definisao da li po obustavi primene plana poverioci imaju svoja prvobitna potraživanja ili potraživanja redefinisana planom reorganizacije čija je primena obustavljena.

§ Rok za sprovođenje plana reorganizacije ne može biti duži od 5 godina.

Prema odredbama Zakona, pored ranije obavezne sadržine plana označavanjem datuma početka primene plana reorganizacije, sada je navedeno da rok sprovođenja plana reorganizacije ne može biti duži od 5 godina. Ovo je novina koju je takođe uslovila praksa u kojoj su počeli da se pojavljuju planovi sa izuzetno dugim rokovima sprovođenja od 10 pa i više godina u pogledu kojih je sudska praksa zauzimala različite stavove da li su dozvoljeni zbog dužine svog trajanja ili ne. Sam Zakon o stečajnom postupku nije definisao u kom roku se plan mora sprovesti, pa stoga nije ni bilo osnova da se planovi reorganizacije koji su bili predviđeni za sprovođenje u izuzetno dugim rokovima od preko 10 godina proglase nedozvoljenim.

Činjenica je da je usvajanje ovako dugoročnih planova dovelo do značajnog produženja problema, odnosno agonije stečajnog dužnika i svih njegovih poverilaca koji su bili obuhvaćeni tim planom, pa je zato pri izradi novog Zakona kao prava mera u pogledu dužine trajanja sprovođenja plana kojom bi se pružila dovoljna mogućnost stečajnom dužniku i njegovim poveriocima da se sporazumeju oko načina izmirenja obaveza, ali da se neopravdano dugo ne prolongira njihovo izmirenje - ocenio rok od 5 godina. Kao posledica te procene navedeni rok od 5 godina unet je kao maksimalni rok za sprovođenje plana reorganizacije u novi Zakon o stečaju.

To je učinjeno kroz normiranje obavezne sadržine plana reorganizacije kojim je predviđeno da se jasno mora odrediti rok u kome se reorganizacija ima sprovesti i kada sprovođenje plana reorganizacije otpočinje da teče, ali da navedeni rok ne može biti duži od 5 godina.

Izuzetak je napravljen u pogledu mera reorganizacije koje se odnose na otplate potraživanja u ratama, izmene rokova dospelosti, kamatnih stopa i uslova zajma i kredita ili drugih sredstava, obezbeđenja uzetih po planu reorganizacije, kao i na rokove dospelosti dužnikovih hartija od vrednosti, za koje navedeni rok od 5 godina ne važi.

Neophodno je ukazati da pored svih navedenih novih obaveznih elemenata sadržine plana posebni institut unapred pripremljenog plana ima još neke dopunske obavezne elemente u pogledu sadržine plana.

MERE ZA REALIZACIJU PLANA REORGANIZACIJE

Zakon o stečaju ne unosi suštinski značajne novine u pogledu predviđenih mera realizacije plana reorganizacije koje je predviđao Zakon o stečajnom postupku. Nešto je drugačije definisanje samih mera metodološki,ali njihovo drugačije svrstavanje ne predstavlja posebnu novinu, već je doprinosi preglednost, jasnosti i terminološkoj tačnosti u odnosu na ranije definisane mere.

Zakonom je predviđeno da se kao mere realizacije plana reorganizacije mogu predvideti 18 pobrojanih mera, kao i druge mere koje se pokažu kao potrebne i delotvorne:

1. predviđanje otplate u ratama izmenama rokova, dospelosti kamatnih stopa ili drugih uslova zajma, kredita ili drugog potraživanja ili instrumenta obezbeđenja,

2. namirenja potraživanja,

3. unovčenje imovine sa teretom li bez njega ili prenos takve imovine na ime namirenja potraživanja,

4. zatvaranje pogona ili promena delatnosti,

5. raskid ili izmena ugovora

6. otplata duga ili izvršenje izmena ili odricanja od založnog prava

7. davanje u zalog opterećene ili neopterećene imovine

8. pretvaranje potraživanja u kapital

9. zaključivanje ugovora o kreditu odnosno zajmu

10. osporavanje ili pobijanje potraživanja koja nisu pravno valjana

11. otpuštanje zaposlenih ili angažovanih drugih lica

12. ustupanje neopterećene imovine na ime namirenja potraživanja,

13. izmene i dopune opštih akata stečajnog dužnika i drugih dokumenta o osnivanju ili upravljanju

14. statusne promene

15. promene pravne forme

16. prenos dela ili celokupne imovine na jednog ili više postojećih ili novo osnovanih subjekata

17. poništavanje izdatih i izdavanje novih hartija od vrednosti od strane stečajnog dužnika ili bilo kog novoformiranog subjekta.

§ Kao novina predviđena je mogućnost da u slučaju da je planom reorganizacije predviđena mera pretvaranja potraživanja u kapital stečajnog dužnika, stečajni sudija može po službenoj dužnosti ili na predlog stečajnog upravnika angažovati nezavisno stručno lice da izvrši procenu kapitala stečajnog dužnika o trošku podnosioca plana.

Cilj i namera ove norme je da se spreči preuzimanje neopravdano velikog procenta kapitala na ime određenog potraživanja, odnosno da se dovede u sklad i omogući kontrola procenta preuzetog kapitala od strane poverioca, a na ime pretvaranja njegovog potraživanja u kapital stečajnog dužnika. Ova potreba takođe je posledica uočenih tendencija u sudskoj praksi i ima nameru da omogući da se izvrši kontrola ovakvog pretvaranja potraživanja u kapital stečajnog dužnika, odnosno kontrola adekvatnosti preuzetog procenta kapitala.

POSTUPAK PO PLANU REORGANIZACIJE

Postupak podnet po planu reorganizacije značajno je drugačije definisan u odnosu na raniji Zakon o stečajnom postupku.

§ Novina se ogleda u ovlašćenju stečajnog sudije da na teret predlagača, po službenoj dužnosti ili na predlog stečajnog upravnika ili zainteresovanih lica izvrši kontrolu tačnosti podataka iz plana.

§ Stečajni sudija je takođe ovlašćen da po službenoj dužnosti izvrši kontrolu plana u pogledu ovlašćenja predlagača, sadržine i rokova za podnošenje plana, kao i da li je isti u skladu sa drugim propisima.

Sudska praksa je uočila značajne probleme u ranije definisanom načinu postupanja po planu reorganizacije. Stečajni sudija nije imao zakonom predviđena jasna ovlašćenja i predviđeni način postupanja ukoliko je plan podnet od neovlašćenih lica ili nisu otklonjeni nedostaci koji su postojali u pogledu sadržine, ukoliko plan nije bio u skladu sa Zakonom ili očigledno nije bio moguć, odnosno sprovodiv.

Sudska praksa je sama izgradila pravila za određeno postupanje, prema kome je stečajni sudija imao navedena ovlašćenja, odnosno shodnom primenom odredaba Zakona o parničnom postupku cenio je dozvoljenost, urednost i blagovremenost podnetog plana, ali je ukazivala na potrebu da se i Zakonom kojim je definisan postupak stečaja jasno predvide ovakva ovlašćenja stečajnog sudije.

§ Novi Zakon o stečaju unosi obavezu stečajnog sudije da po službenoj dužnosti odbaci plan reorganizacije:

- ako nisu poštovane odredbe Zakona o ovlašćenim podnosiocima,

- ako plan reorganizacije podnet od neovlašćenih lica,

- ako sadržina ili rokovi za podnošenje plana reorganizacije nisu poštovani,

- ako u pogledu sadržine plan ne sadrži sve što je po Zakonu obavezan da sadrži i

- ako je podnet po proteku roka za njegovo podnošenje.

Ukoliko se radi o nedostacima koji se mogu otkloniti sud je dužan da pozove podnosioca plana da u primerenom roku otkloni navedene nedostatke. Ukoliko on to ne učini u ostavljenom primerenom roku koji odredi stečajni sudija ili su nedostaci takvi da se ne mogu otkloniti, stečajni sudija ima ovlašćenje i obavezu po službenoj dužnosti da plan reorganizacije odbaci kao nedozvoljen.

Stečajni sudija će plan reorganizacije bez vraćanja radi otklanjanja nedostataka odbaciti i kada oceni da sam plan nije u skladu sa Zakonom. Činjenica je da stečajni sudija neće da se upušta u ekonomsku opravdanost plana (kao što to nije činio u sudskoj praksi ni do sada), ali je njegova dužnost i obaveza da spreči da se eventualnim usvajanjem potpuno nezakonitog, neizvodljivog i nesprovodljivog plana reogranizacije zapravo ceo postupak namirenja poverilaca namerno odugovlači, prolongira i otežava.

§ Izričito je Zakonom propisano da se protiv rešenja kojim se odbacuje plan reorganizacije, može podneti pravni lek i to žalba sudu više instance. Zakon izričito propisuje i ko može izjaviti žalbu na rešenje o odbačaju plana i takvo pravo daje samo podnosiocu plana smatrajući da samo on ima pravni interes da osporava rešenje o odbačaju akta koji je on i podneo.

Ukoliko stečajni sudija oceni da je plan podnet od ovlašćenih predlagača, da je podnet u zakonom predviđenom roku za podnošenje plana, da je po svojoj sadržini i predloženim merama u skladu sa Zakonom, kao i u celini, odnosno u pogledu na formirane klase i ostale bitne elemente plana, te da je isti moguć i sprovodiv, on će zakazati ročište za razmatranje predloga plana na kome će doneti rešenje kojim se potvrđuje usvajanje plana reorganizacije ili konstatuje da plan nije izglasan. Navedeno rešenje u skladu je i sa dosadašnjim stavom sudske prakse i deklaratornog je karaktera, jer suštinski plan usvajaju poverioci koji glasaju po klasama i u pogledu načina glasanja ništa se značajnije nije menjalo u Zakonu o stečaju u odnosu na Zakon o stečajnom postupku osim naglašavanja da je potrebno formirati klase povezanih lica.

Kada se međutim konstatuje da je plan reorganizacije usvojen, ili se rešenjem konstatuje da isti nije usvojen, do sada prema Zakonu o stečajnom postupku nije bilo jasno definisano na koji se način navedena konstatacija čini od strane sudskih organa i da li su mogući pravni lekovi protiv takve odluke ukoliko se to čini nekom odlukom. Sudska praksa je izgradila stav prema kome se rešenjem stečajnog sudije konstatuje da je usvojen određeni plan reorganizacije ili da isti plan nije izglasan. Na to rešenje prema dosadašnjem stavu sudske prakse kao pravni lek je bila dozvoljena žalba sudu više instance i po navedenoj žalbi postupak se morao okončati pred sudom više instance u roku od 30 dana. Time je sudska praksa usvojila stanovište da viši sud kontroliše jednu tako značajnu odluku, kao što je deklaratorno rešenje o usvajanju plana reorganizacije sa aspekta njegove formalne pravilnosti, odnosno da li je u samom postupku usvajanja plana pri formiranju klasa pri glasanju ili pri davanju određenog stepena verovatnoće potraživanju određenih poverilaca čija su potraživanja osporena, a radi glasanja o planu, postupak pravilno sproveden.

§ Zakon o stečaju, jasno definiše da se konstatacija da je plan usvojen ili da nije izglasan donosi rešenjem i da na navedeno rešenje postoji pravo žalbe sudu više instance.

Protiv rešenja o potvrđivanju plana žalbu prema izričitoj odredbi Zakona mogu izjaviti

- stečajni dužnik,

- stečajni upravnik,

- stečajni poverioci i

- razlučni poverioci.

Po pravnosnažnosti rešenja o potvrđivanju usvajanja plana reorganizacije, stečaj se obustavlja.

Po donošenju odluke po pravnom leku navedeno rešenje postaje pravnosnažno i objavljuje se. Pravne posledice usvajanja plana reorganizacije nastupaju donošenjem navedenog rešenja, jer prema opštem pravilu za stečajni postupak žalba na isto nema suspenzivno dejstvo.

ROK ZA PODNOŠENJE PLANA REORGANIZACIJE

Zakonom o stečaju kao i Zakonom o stečajnom postupku predviđeno je da se plan reorganizacije podnosi stečajnom sudiji najkasnije u roku od 90 dana. Navedeni rok prema Zakonu o stečajnom postupku tekao je od dana pokretanja stečajnog postupka.

§ Prema Zakonu o stečaju rok od 90 dana za podnošenje plana reorganizacije teče od dana otvaranja stečajnog postupka.

Iako je prema Zakonu o stečajnom postupku stečajni postupak smatran pokrenutim danom podnošenja predloga za pokretanje stečajnog postupka prema izričitim odredbama tog Zakona, sudska praksa je takođe navedeni rok za podnošenje plana reorganizacije računala od dana donošenja rešenja o pokretanju stečajnog postupka i prema Zakonu o stečajnom postupku s obzirom da navedeni zakon nije poznavao različite termine pokretanja stečajnog postupka i otvaranja istog. Navedene nedoumice međutim sada su potpuno otklonjene propisivanjem roka od 90 dana od dana otvaranja stečajnog postupka.

Poštujući specifičnosti pojedinih situacija i uočavajući u sudskoj praksi da je moguće da je navedeni rok u pojedinim situacijama neadekvatan i prekratak ostavljena je mogućnost prema Zakonu o stečaju da se, ukoliko u roku od 90 dana od dana otvaranja stečajnog postupka, ovlašćeni predlagač podnese obrazloženi predlog za produžetak tog roka stečajni sudija može isti rok da produži, ali ne za period duži od najviše 60 dana.

Ako u roku za podnošenje plana (član 162. stav 1. ili stav 2. Zakona o stečaju) ovlašćeni predlagač zatraži rok za izmenu podnetog plana, stečajni sudija može uz pismenu saglasnost odbora poverilaca da odobri dodatno produženje roka, ali ne za period duži od najviše 60 dana. Time je na drugačiji način regulisana mogućnost produžetka roka za podnošenje plana reorganizacije koji je bio definisan članom 130 Zakona o stečajnom postupku.

POSEBAN TRETMAN POVEZANIH LICA

§ Kod glasanja o usvajanju plana unet je pojam povezanih lica

Povezana lica su definisana kao lica koja su kontrolni član ili akcionar ili poseduju značajno učešće u kapitalu stečajnog dužnika u smislu Zakona kojima se uređuju privredna društva. Za te poverioce, ukoliko predstavljaju više od 30 % potraživanja u okviru jedne od klasa stečajni sudija će naložiti formiranje posebne klase poverioca, koja neće moći da glasa o planu reorganizacije.

Identična situacija predviđena je, ako sud na osnovu dostavljenih dokaza utvrdi da su poverioci kojima je više od 30 % potraživanja u okviru jedne od klasa, pravna lica koja su povezana lica sa licima koja su kontrolni članovi ili akcionari, odnosno sa licima koja poseduju znatno učešće u kapitalu u smislu zakona kojima se uređuju privredna društva ili lica koja sa navedenim licima deluju zajedno u smislu Zakona kojima se uređuju privredna društva, pravna lica koja su direktno ili indirektno povezana sa njima kao i lica koja u smislu Zakona o privrednim društvima deluje zajedno sa navedenim licima.

U svim tim situacijama stečajni sudija će naložiti formiranje posebne klase poverilaca koja neće moći da glasa o planu reorganizacije upravo zbog svoje povezanosti sa navedenim poveriocima, jer bi to onemogućilo objektivno glasanje.

Mogućnost formiranja posebnih klasa i dalje je zadržano iz administrativnih razloga. Uslovi su da postoji više od 200 poverilaca čija su potraživanja ispod iznosa od 20.000,00 dinara i da sud odobri formiranje takve klase.

Takođe je i dalje predviđeno da klasa poverilaca čija se potraživanja prema planu reorganizacije u potpunosti izmiruju, ne glasa, ali je definisano da je neophodno da se takvo izmirenje planom predviđa pre početka primene plana reorganizacije. U toj situaciji smatraće se da je plan reorganizacije u toj klasi usvojen.

Zbog problema u dosadašnjoj sudskoj praksi kojom se tumačilo da li i kada se smatra predviđeno 100 % namirenje poverilaca, a koji u tom slučaju ne treba da glasaju za plan reorganizacije, već se isti smatra u toj klasi usvojenim, prihvaćen je stav dosadašnje sudske prakse da se takvim namirenjem može smatrati samo potpuno namirenje i to pre početka primene plana, reorganizacije.

§ U novom Zakonu data je definicija početka primene plana, tako što je navedeno da se početak primene plana smatra kao dan koji je određen planom reorganizacije koji ne može biti kraći od tri, niti duži od 15 dana, od dana donošenja rešenja kojim se potvrđuje usvajanje plana reorganizacije.

§ Definisano je da se u situaciji kada je podneto više planova reorganizacije, o njima glasa po redosledu podnošenja, te da se usvajanjem jednog od njih prestaje sa glasanjem, jer se smatra usvojenim plan koji je prvi izglasan.

Time je rešena i sporna situacija u kojoj je prema Zakonu o stečajnom postupku bilo dilema o postupanju ako je podneto više planova reorganizacije, jer je bilo propisano da je Zakonom propisano obavezno glasanje za svakog od njih uz konstataciju da ukoliko je više njih usvojeno, smatra se da je usvojen plan koji je predložio stečajni upravnik. Ukoliko je međutim usvojeno više planova od kojih ni jedan nije predložio stečajni upravnik, nije bilo regulisano koji od njih ima prioritet, što je dovodilo do značajnih problema u praksi.

PRAVNE POSLEDICE POTVRĐIVANJA PLANA

Ø Posebno je važno naglasiti da je članom 167. Zakona, izričito predviđeno da se po donošenju rešenja o potvrđivanju usvajanja plana reorganizacije, sva potraživanja i prava poverilaca i drugih lica i obaveze stečajnog dužnika određene planom reorganizacije, uređuju isključivo prema uslovima iz plana reorganizacije.

§ Usvojeni plan reorganizacije je izvršna isprava i smatra se novim ugovorom za izmirenje potraživanja koja su u njemu navedena.

U slučaju da se navedena reorganizacija ne sprovede poverioci imaju suštinski redefinisana potraživanja u skladu sa planom reorganizacije, ali istovremeno imaju i izvršnu ispravu za ista, te mogu po obustavi stečajnog postupka prema stečajnom dužniku, od svog dužnika (bivšeg stečajnog dužnika) tražiti i prinudno izvršenje obaveza koje su u njemu navedene.

Stečajni dužnik je dužan da preduzme sve mere propisane usvojenim planom reorganizacije, te da preduzima poslove i radnje koji su u skladu sa usvojenim planom reorganizacije.

DEJSTVO USVAJANJA PLANA REORGANIZACIJE NA STEČAJ, PRIORITET KLASA POVERILACA I NAMIRENJE PREKO NOMINALNOG IZNOSA POTRAŽIVANJA

Donošenjem rešenja o potvrđivanju usvajanja plana prestaju sve posledice otvaranja stečajnog postupka, a u nazivu stečajnog dužnika briše se oznaka u stečaju.

§ Novinu predstavlja i norma o prioritetu klasa poverilaca kojom je predviđeno da po svakom planu reorganizacije poverioci iz klase nižeg isplatnog reda mogu primiti sredstva iz deobne mase, odnosno zadržati određena prava samo, ako su sva potraživanja poverilaca iz višeg isplatnog reda u potpunosti izmirena ili ako su ti poverioci glasali u skladu sa planom reorganizacije da se tretiraju kao da su poverioci nižeg isplatnog reda.

Takođe je predviđeno da se planom reorganizacije može predvideti namirenje u iznosu većem od nominalnog iznosa prvobitnog potraživanja kao naknade za produženje rokova isplate, koja mogućnost je postojala i prema Zakonu o stečajnom postupku.

§ Poverioci klase višeg isplatnog reda mogu biti isplaćeni, u iznosu koji premašuje iznos kojim se u potpunosti namiruju njihova potraživanja, samo ako su sva potraživanja klasa poverilaca nižeg isplatnog reda u potpunosti namirena ili ako su ti poverioci glasali za drugačiji tretman u skladu sa planom reorganizacije.

PRAVO POVERILACA NA INFORMISANJE

Posebno je regulisano pravo svih poverilaca na informisanje tokom sprovođenja usvojenog plana reorganizacije, kao i pravo poverilaca na pristup aktima subjekta reorganizacije u skladu sa odredbom Zakona kojom se regulišu privredna društva i koje se odnose na pravo na informisanje i pristup aktima društva akcionara.

IZVRŠENJE PLANA REORGANIZACIJE

Izvršenje plana reorganizacije suštinski je definisano kao ispunjenje svih obaveza predviđenih planom reorganizacije kako je to bilo definisano i prema Zakonu o stečajnom postupku. Takođe, na identični način definisano je da izvršenjem plana reorganizacije prestaju potraživanja poverilaca utvrđena planom reorganizacije.

NEPOSTUPANJE PO USVOJENOM PLANU I PREVARAN I NEZAKONIT PLAN KAO STEČAJNI RAZLOG

Posledice nepostupanja po usvojenom planu reorganizacije ili utvrđivanje da je plan izglasan na prevaran i nezakonit način, sasvim su drugačije definisani od Zakona o stečajnom postupku.

Ø Dopunski stečajni razlozi su definisani u članu 173 Zakona o stečaju. Poverioci obuhvaćeni usvojenim planom mogu podneti predlog za pokretanje stečajnog postupka i u slučaju da:

1. je plan reorganizacije izdejstvovan na prevaran ili nezakonit način;

2. stečajni dužnik ne postupa po planu ili postupa suprotno planu reorganizacije, ako se time bitno ugrožava sprovođenje plana reorganizacije.

Takvo definisanje novih stečajnih razloga direktno je posledica činjenice da je ovim Zakonom predviđeno da se stečaj obustavlja po usvajanju plana reorganizacije, pa je stoga bilo potrebno omogućiti pokretanje novog stečajnog postupka ukoliko se isti ne sprovodi, jer više nije bilo (kao po ranijim Zakonu o stečajnom postupku) moguće nastaviti započeti postupak stečaja bankrotstvom. Upravo su to stečajni razlozi koji su i prošireni u samim normama o stečajnim razlozima, odnosno ranije važeći, a sada nešto modifikovani stečajni razlozi dopunjeni su i neizvršenjem plana reorganizacije, odnosno postupanjem suprotno planu kao i usvajanjem plana na prevaran ili nezakonit način.

Da bi se jasno definisalo šta se smatra da je situacija u kojoj je sprovođenje plana bitno ugroženo u članu 173 stav 2 Zakona definisano je da se smatra da je sprovođenje plana bitno ugroženo u sledećim situacijama:

1. ako je usled nepostupanja ili postupanja suprotno usvojenom planu došlo do negativnog odražavanja na novčane tokove subjekta reorganizacije,

2. onemogućavanje subjekta reorganizacije u obavljanju poslovne delatnost,

3. značajnog ugrožavanja interesa jedne ili više klasa poverilaca

Za ocenu činjenica koje su od značaja za ocenu ispunjenosti navedenih stečajnih razloga: odnosno da je plan reorganizacije izdejstvovan na prevaran ili nezakonit način i da nepostupanje po planu ili postupanje suprotno planu bitno ugrožava sprovođenje plana, stečajni sudija može angažovati stručno lice ili imenovati privremenog stečajnog upravnika radi utvrđenja činjenica od značaja za ocenu postojanja stečajnog razloga tokom prethodnog postupka stečaja.

To su značajne suštinske novine koje su drugačije regulisale posledice usvajanja plana reorganizacije i posledice nepostupanja po usvojenom planu reorganizacije, odnosno usvajanju plana reorganizacije na nezakonit ili prevarni način.

PODNOŠENJE UNAPRED PRIPREMLJENOG PLANA REORGANIZACIJE

Novi institut koji definiše Zakon o stečaju je podnošenje unapred pripremljenog plana reogranizacije koje je predviđeno članovima 158 do 160 Zakona o stečaju.

§ Unapred pripremljeni plan reorganizacije pre svega može podneti samo i jedino stečajni dužnik i to istovremeno sa podnošenjem predloga za pokretanje stečajnog postupka.

Sadržina unapred pripremljenog plana reorganizacije definisana je kod obavezne sadržine plana reorganizacije u kome je pored svih elemenata koji su predviđeni kao obavezni za plan reorganizacije predviđeno da unapred pripremljeni plan reorganizacije mora imati i dodatnu sadržinu koja predstavlja navođenje da će poverioci koji nisu obuhvaćeni planom:

1. biti namireni na isti način i pod istim uslovima kao potraživanja drugih poverilaca njihove klase;

2. potpisane izjave većinskih poverilaca po vrednosti potraživanja svake planom predviđene klase, da su saglasni sa sadržinom plana i spremni da glasaju za njegovo usvajanje;

3. izjavu stečajnog dužnika o verodostojnosti podataka i informacija navedenih u planu,

4. podatke o postupku pripreme plana reorganizacije uključujući i podatke poznatim obaveštenjima, dostupnosti informacijama poveriocima i toku pregovora,

5. vanredni izveštaj revizora sa stanjem poslovnih knjiga utvrđenih najkasnije 60 dana pre podnošenja predloga, sa pregledom potraživanja i procentualnim učešćem svakog poverioca u odgovarajućoj klasi plana

6. izjavu revizora ili licenciranog stečajnog upravnika da je plan izvodljiv

7. izveštaj o očekivanim događajima u poslovanju i pregled obaveza koje dostavljaju u roku od 90 dana i predviđeni način njihovog namirenja.

Pri podnošenju predloga za pokretanje stečajnog postupka sa unapred pripremljenim planom reorganizacije mora se izričito u predlogu naglasiti da se predlaže pokretanje stečajnog postupka u skladu sa unapred pripremljenim planom reorganizacije, jer nije dovoljno da se to može samo zaključiti iz sadržine samog podnetog plana, već mora biti i formalno naglašeno u predlogu.

Stečajni dužnik je uz navedeni predlog dužan da podnese i dokaz o postojanju nekog od stečajnih razloga koji su definisani članom 11 Zakona o stečaju, što ukazuje da je zapravo stečajni dužnik sam dužan da dokaže postojanje stečajnog razloga.

§ Zakonom je predviđeno da će stečajni sudija po službenoj dužnosti ili po primedbi zainteresovanih lica odbaciti predlog za pokretanje stečajnog postupka uz unapred pripremljeni plan reorganizacije, ako:

- oceni da isti nije u skladu sa zakonom, ili

- ako planom nisu obuhvaćeni poverioci koji bi da su obuhvaćeni planom mogli da svojim glasanjem utiču na odluku o usvajanju plana,

- u situaciji kada je plan nepotpun ili

- neuredan, a naročito ako

- nisu poštovane odredbe Zakona o ovlašćenim podnosiocima, sadržini i roku za pokretanju plana reorganizacije, a nedostaci se ne mogu otkloniti ili nisu otklonjeni u primerenom roku koji je odredio stečajni sudija. Ista mogućnost postoji i ako sud utvrdi da ne postoji stečajni razlog iz člana 11 Zakona o stečaju. Na navedeni način predviđeno je da suštinski stečajni sudija vrši ocenu dozvoljenosti i potpunosti plana, kao i njegove zakonitosti u skladu sa odredbama ovog zakona, a da je sankcija za izostanak nekog od navedenih elemenata odbačaj samog plana.

U slučaju da stečajni sudija utvrdi da postoje nedostaci koji su otklonjivi, on može zaključkom naložiti dužniku da iste otkloni u roku od 8 dana, a potom ukoliko su otklonjeni nastaviti postupak po planu, a ukoliko u ostavljenom roku stečajni dužnik ne postupi, stečajni sudija će odbaciti predlog kao neuredan.

PRETHODNI POSTUPAK ZA UTVRĐIVANJE USLOVA ZA POKRETANJE STEČAJNOG POSTUPKA UNAPRED PRIPREMLJENOG PLANA

Prethodni postupak za utvrđivanje ispunjenosti uslova za pokretanje stečajnog postupka unapred pripremljenog plana reorganizacije definisan je članom 159 Zakona o stečaju.

§ Stečajni sudija u roku od tri dana od dana podnošenja urednog predloga za pokretanje stečaja po unapred pripremljenom planu reorganizacije donosi rešenje o pokretanju prethodnog postupka za ispitivanje ispunjenosti uslova za otvaranje postupka stečaja po unapred pripremljenom planu reorganizacije i zakazuje ročište za odlučivanje o predlogu i glasanje o planu, na koje poziva sve poverioce. Ročište se održava u roku predviđenom za okončanje prethodnog postupka.

§ Oglas o pokretanju prethodnog postupka za ispitivanje ispunjenosti uslova za otvaranje postupka stečaja unapred pripremljenim planom reorganizacije izrađuje stečajni sudija odmah po donošenju rešenja i objavljuje na oglasnoj tabli suda i u Službenom glasniku Republike Srbije kao i u najmanje tri visokotiražna dnevna lista.

§ Troškove objavljivanja oglasa kao i druge troškove snosi podnosilac, odnosno predlagač u iznosu koji odredi sud, a u roku od tri dana od dana dobijanja sudskog naloga dužan je da ih uplati na ime predujma. Cilj je da se što veći broj poverilaca obavesti o navedenom predlogu, odnosno prethodno unapred pripremljenom planu reorganizacije, da bi se obezbedila transparentnost tog postupka i izbegla moguća zloupotreba, odnosno namerno izostavljanje nekih poverilaca. Ukoliko stečajni dužnik kao predlagač ne položi predujam za troškove stečajnog postupka, predlog će se odbaciti od strane stečajnog sudije.

§ Zakon je izričito predvideo i sadržinu oglasa kojim se objavljuje pokretanje prethodnog postupka upravo sa namerom da se najširi mogući krug eventualnih poverilaca upozna sa namerom pokretanja stečaja uz prethodno utvrđeni plan i da se sva zainteresovana lica pozovu da se dostave primedbe na predlog unapred pripremljenog plana reorganizacije. Primedbama kojim osporavaju sadržinu unapred pripremljenog plana, a naročito osnov i visinu planom obuhvaćenih potraživanja, dostave stečajnom dužniku i nadležnom sudu u roku koji neće biti kraći od 15 dana od dana objavljivanja oglasa u Službenom glasniku Republike Srbije. Stečajni sudija može naložiti podnosiocu predloga da oglas objavi i u drugim domaćim i međunarodnim sredstvima informisanja, što zavisi od pregleda poverilaca koji su navedeni kao poverioci samog stečajnog dužnika.

§ Prema izričitim odredbama Zakona prethodni postupak u navedenoj situaciji traje najmanje 30, a najviše 45 dana i stečajni sudija može zaključkom produžiti navedeni rok za još najviše 15 dana, odnosno do najviše 60 dana, ukoliko za to postoje razlozi složenosti poslovanja i dužničko poverilačkog odnosa u vezi sa stečajnim dužnikom, ili nepostupanje po primedbama, ili postupanja stečajnog dužnika po nalogu suda.

U toku trajanja prethodnog postupka stečajni sudija može imenovati privremenog stečajnog upravnika ili angažovati druga stručno lice u cilju utvrđivanja tačnosti podataka iz unapred pripremljenog plana ili na predlog podnosioca plana odrediti zabranu izvršenja na obezbeđenoj i neobezbeđenoj imovini stečajnog dužnika. Ovlašćenja privremenog stečajnog upravnika su obavljanje poslova u skladu sa rešenjem o njegovom imenovanju, a troškove njegovog angažovanja snosi sam podnosilac predloga, odnosno stečajni dužnik.

Protiv rešenja o imenovanju stečajnog upravnika nije dozvoljena žalba, jer se radi o proceni suda da je isti neophodan radi zaštite interesa poverilaca, odnosno radi zaštite imovine stečajnog dužnika.

§ Stečajni sudija u toku prethodnog postupka najkasnije 5 dana pre održavanja ročišta za glasanje po unapred pripremljenom planu reorganizacije može da odbaci predlog za pokretanje postupka ukoliko nisu ispunjeni uslovi za otvaranje stečajnog postupka po unapred pripremljenom planu reorganizacije.

Stečajni sudija je ovlašćen i da odredi zabranu izvršenja na obezbeđenoj i neobezbeđenoj imovini dužnika do odluke o planu.

GLASANJE I USVAJANJE

§ Glasanje po unapred pripremljenom planu reorganizacije definisano je članom 160 Zakona o stečajnom postupku.

Za potrebe glasanja, prema izričitim odredbama zakona, smatra se da su sve obaveze stečajnog dužnika dospele na dan održavanja ročišta o glasanju za plan. Stečajni sudija postupajući po zahtevu zainteresovanih lica može izvršiti procenu visine potraživanja za potrebe glasanja.

· Ako se unapred pripremljeni plan, na ročištu, usvoji, sudija će rešenjem istovremeno otvoriti stečajni postupak, utvrditi usvajanje unapred pripremljenog plana reorganizacije i obustaviti isti postupak zbog usvajanja unapred pripremljenog plana.

· Ako se na ročištu ne usvoji unapred pripremljeni plan, stečajni sudija rešenjem odbija predlog za pokretanje stečajnog postupka po unapred pripremljenim planom reorganizacije.

· Ako je podnosilac plana izdejstvovao meru zabrane izvršenja u smislu člana 159 stav 8 Zakona o stečaju dovođenjem u zabludu, tako što je prikazao netačne podatke o svojim dugovanjima, odnosno propustio da navede podatke od značaja za odluku suda, podnosilac predloga je u obavezi da naknadi štetu koja je poveriocima prouzrokovana takvim zabranom. Troškove nastale od podnošenja predloga do usvajanja plana snosi podnosilac plana, odnosno sam stečajni dužnik.

Na odredbe stečaja po unapred pripremljenom planu primenjuju se odredbe o reorganizaciji osim odredbe kojima je definisano ko su podnosioci plana i troškovi podnošenja plana reorganizacije, rokova za podnošenje plana reorganizacije, odbacivanje predloga plana reorganizacije i rasprave o planu reorganizacije, jer su ove faze postupka drugačije definisane u postupku po unapred pripremljenom planu.

MEĐUNARODNI STEČAJ

Celo poglavlje je prerađeno u smislu preciznijeg prevoda UNCITRAL-ovog modela zakona i usklađivanja sa domaćom zakonodavnom tehnikom.

Tako se pre svega može uočiti da je umesto ranijeg naziva Stečajni postupak sa elementom inostranosti, sada celo poglavlje nazvano Međunarodni stečaj i da su nešto drugačije u članu 174. definisani slučajevi u kojima se navedeni postupci vode, odnosno kada ovakav međunarodni stečaj postoji u odnosu na član 146. Zakona o stečajnom postupku.

Tako je situacija u kojoj se zatraži pomoć stranih organa ili nadzor nad imovinom ili poslovanjem dužnika u vezi sa postupkom stečaja koji se vodi u stranoj zemlji, sada takođe predviđen kao i ranije, kao postupak u kome se primenjuju navedene odredbe, s tim što se pomoć u navedenoj situaciji može zatražiti ne samo od strane stranog suda i predstavnika kako je to ranije bilo definisano, već i od strane drugih stranih organa što podrazumeva širu mogućnost odnosno širi krug organa koji bi pomoć mogli zatražiti, a koji prema stranom pravu, i u navedenom stranom postupku ima određene funkcije i potrebe za pomoći naših organa.

Predviđena je takođe i mogućnost da naš stečajni upravnik ili sud zatraži u stranoj državi pomoć u vezi sa postupkom koji se vodi pred našim sudom, kao i kada se strani postupak vodi istovremeno sa stečajnim postupkom koji se vodi kod nas, pa je predviđeno da se i u navedenim situacijama primenjuju odredbe kojima se reguliše međunarodni stečaj.

Odredba kojom je primena ovih odredaba bila predviđena i kada poverioci ili druga lica iz strane države koja ima pravni interes, zahtevaju pokretanje stečaja i učestvuju u postupku koji se vodi u skladu sa zakonom, više nije izričito definisana, ali je suštinski obuhvaćena sada definicijom stranog postupka, koji je dat u stavu 2. člana 174. Zakona o stečaju prema kome se pod stranim postupkom podrazumeva sudski ili upravni postupak, uključujući prethodni postupak koji se sa ciljem kolektivnog namirenja poverilaca putem reorganizacije i bankrotstva ili likvidacije sprovodi u stranoj državi, u skladu sa propisom kojim se uređuje insolventnost, i u kojem su imovina i poslovanje dužnika pod kontrolom ili nadzorom stranog suda ili stranog nadležnog organa.

§ Značajna dopuna je i definicija pojma dužnika koja data u 3. stavu člana – 174. Zakona o stečaju, u kojoj se navodi da je:

· dužnik u smislu stranog postupka pravno lice koje nema registrovano sedište u Republici Srbiji i

· fizičko lice koje nije rezident Republike Srbije u smislu Zakona kojima se uređuje porez na dohodak građana.

U stavu 4. citirani član sadrži i definiciju pojma stranog predstavnika koja je međutim jednaka kao i dosadašnjoj definiciji pojma stranog predstavnika, koja je data kroz posebne odredbe člana 147. Zakona o stečajnom postupku kojima su izdvojeno i predviđena značenja izraza.

Pravo koje je merodavno za primenu na međunarodni stečaj, u članu 175. Zakona o stečaju regulisano je na isti način na koji je regulisano i članom 148. Zakona o stečajnom postupku uz veoma male stilske promene. Tako se na stečajni postupak i njegova dejstva primenjuje pravo države u kojoj je stečajni postupak pokrenut, ako istim zakonom nije drugačije predviđeno. U slučaju priznanja stranog postupka na izlučna i razlučna prava na stvarima ili pravima koja se nalaze na teritoriji Republike Srbije primenjuju se naši propisi odnosno propisi Republike Srbije, što je i do sada bilo predviđeno, dok se za dejstva stečajnog postupka na ugovore o radu, kao i do sada, primenjuje pravo koje je merodavno za ugovor o radu.

I u pogledu stvarne nadležnosti suda za priznanje stranog stečajnog postupka i saradnju, nisu izvršene značajne promene jer je i dalje za priznanje stranog postupka i saradnju sa stranim sudovima, nadležan sud koji je nadležan za sprovođenje stečaja u smislu zakona kojim se ta materija i reguliše.

§ U pogledu mesne nadležnosti za priznanje stranog postupka i saradnju kao novina je regulisano da priznanje stranog postupka i saradnju sa stranim sudovima i drugim nadležnim organima sprovodi sud na čijem području se nalazi pretežni deo imovine dužnika u Republici Srbiji, osim u slučajevima iz člana 174. stav 1. tačka 1. istog zakona, a to znači pomenuti slučajevi kada strani sud ili drugi strani organ koji sprovodi kontrolu ili nadzor nad imovinom ili nad poslovanjem dužnika ili strani predstavnik zatraži pomoć u vezi sa stranim postupkom. Za navedeno je nadležan sud koji sprovodi stečajni postupak u Republici Srbiji u preostalim slučajevima međunarodnog stečaja, a to znači, kada je u smislu člana 174. stav 1. tačka 2. Zakona o stečaju sud ili stečajni upravnik zatraži pomoć u stranoj državi, i u vezi sa stečajnim postupkom koji se vodi u Republici Srbiji i kada u smislu člana 174. stav 1. tačka 3. kada se vode strani postupci istovremeno u Republici Srbiji i stranoj državi.

Ovlašćenje stečajnog upravnika da preduzima radnje u stranoj državi, kao i izuzetak kada će odbiti da tako postupa (jer oceni da bi takve radnje bile u suprotnosti sa javnim poretkom Republike Srbije), kao i pomoć koju nadležni sudovi i upravnici mogu da pruže stranom predstavniku, regulisane su na jednak način, kao i do sada, članovima 178, 179. i 180. Zakona o stečaju.

Preformulisan je član kojim se reguliše način tumačenja određenih odredaba u slučaju međunarodnog stečaja, tako što je sada, na nešto drugačiji način definisana i dalje jednaka suštinska potreba da se pri tumačenju ima u vidu međunarodni karakter propisa, kao i potreba poboljšanja njihove jednoobrazne primene u dobroj veri.

Pravo neposrednog pristupa stranog predstavnika takođe je definisano članom 182. Zakona o stečaju, ali su sada i svi uslovi pod kojima on može podneti odgovarajući zahtev odnosno neposredno pristupiti pred sudovima u Republici Srbiji, definisani u istom članu, što olakšava sagledavanje potrebnog načina postupanja. Radi se suštinski o uslovima koji su ranije bili predviđeni u članu 161. Zakona o stečajnom postupku, ali im je novim Zakonom promenom mesta zapravo dat veći značaj.

Odredbe kojima se definiše nadležnost u slučaju podnošenja zahteva od strane stranog predstavnika (član 183.) predlog stranog predstavnika za pokretanje postupka (član 184.) kao i učestvovanje stranog predstavnika u postupku, identični su članovima Zakona o stečajnom postupku u delu koji je regulisao navedene oblasti.

Pretpostavke u vezi priznanja definisane su u članu 187. Zakona o stečaju, veoma blisko, suštinski identično, kao i u članu 162. Zakona o stečajnom postupku. Jedino je kod ovlašćenja suda da prihvati da su dokumenta koja su podnesena uz zahtev za priznanje autentična, bez obzira na to da li su, (prema Zakonu o stečajnom postupku „overena“) sada poštujući pravilnu terminologiju i usklađujući zakon terminološki sa drugim propisima, predviđeno da je to moguće bez obzira na to da li su navedena dokumenta „legalizovana u smislu Zakona kojim se uređuje legalizacija isprava u međunarodnom saobraćaju“.

Odluke koje sud donosi o priznanju stranog postupka određene su u članu 188. Zakona o stečaju na gotovo identičan način na koji ih je regulisao i član 163. Zakona o stečajnom postupku.

§ Novina je što je sada predviđeno da se strani postupak priznaje kao sporedni postupak, ako dužnik ima stalnu poslovnu jedinicu u toj državi, a u odredbama člana 163. Zakona o stečajnom postupku je preko ukazane veze sa članom 147. tačka 6. istog Zakona bilo predviđeno da se radi o sedištu koje je kroz definisanje pojmova opredeljeno kao mesto kontinuirane delatnosti. Time sada suštinski nije ništa promenjeno, ali je pojašnjeno i otklonjena dilema izraza primenom pogrešnog termina, s obzirom da se u našem pravu sedište pravnog lica smatra mesto koje je kao sedište upisano u odgovarajuće registre, a ne mesto u kome postoji kontinuirana delatnost pravnog lica.

Definicija glavnog stranog postupka (s obzirom da u Zakonu o stečaju nema posebnog člana kojim se daje značenje određenim izrazima), kao što je to bio član 147. Zakona o stečajnom postupku, data je u trećem stavu člana 188. i u pretežnom delu je jednaka ranijoj definiciji, tako da se kao glavni strani postupak podrazumeva strani postupak koji se vodi u državi u kojoj je središte glavnih interesa dužnika, s tim što je sada dodato i da je neophodno da taj dužnik nema registrovano sedište u Republici Srbiji.

§ Novina je i izuzetak koji je predviđen da se glavnim stranim postupkom podrazumeva postupak koji se vodi u državi u kojoj je registrovano sedište dužnika, ako se prema pravu države u kojoj se nalazi sedište glavnih interesa dužnika, glavni postupak ne može voditi po tom osnovu. Na navedeni način otklonjene su dileme u tumačenjima navedenog člana proširene i definisane još neke životne situacije i otklonjen je terminološki problem sa pogrešnim tumačenjem odnosno primenom registrovanog sedišta pravnog lica.

U istom članu 188. u stavu 4. data je i definicija sporednog stranog postupka koje je ranijim članom 147. tačka 3. bila vezana za sedište koje se tumačilo u smislu tačke 6. istog člana, odnosno označavalo mesto u kojem stečajni dužnik kontinuirano obavlja privrednu delatnost, dok je sada pod sporednim stranim postupkom definisan strani postupak koji se vodi u državi u kojoj dužnik ima stalnu poslovnu jedinicu, što u suštini ukazuje na terminološki pravilniju definiciju kontinuiranog obavljanja delatnosti na jednom mestu. Novo je što se daje definicija da se pod stalnom poslovnom jedinicom podrazumeva bilo koje mesto poslovanja u kojem dužnik obavlja ekonomsku aktivnost koja nije tranzitornog karaktera, upotrebom ljudske radne snage dobara ili usluga.

Na ovaj način proširen je i nešto drugačije terminološki definisanim članom, otklonjene su sve dileme u pogledu pravilnog tumačenja glavnog i sporednog stranog postupka.

§ Novina u načinu regulisanja glavnog i sporednog stranog postupka je u činjenici da je sada uvedena obaveza suda da po službenoj dužnosti ili na zahtev zainteresovanog lica izmeni ili ukine rešenje o priznanju stranog postupka, ako se utvrdi da uslovi za njegovo donošenje nisu bili ispunjeni, ili da su nakon priznanja stranog postupka prestali da postoje. I Zakon o stečajnom postupku poznavao je ovu mogućnost, ali nije opredeljivao da li će sud to uraditi po službenoj dužnosti ili je za to potrebno postojanje određenog zahteva, pa su sadašnjom odredbom člana rešene i navedene dileme.

§ Novo je rešenje dato u poslednjem stavu člana 188. Zakona o stečaju kojim je predviđeno da se posle otvaranja stečajnog postupka nad stečajnim dužnikom čije je registrovano sedište u Republici Srbiji, odnosno čije je sedište glavnih interesa u Republici Srbiji, strani postupak može priznati samo kao sporedni strani postupak. Ovo nije suštinski novo rešenje jer je to proizlazilo iz normi Zakona o stečajnom postupku ali je sada izričito propisano i uneto u odredbe člana kojima se definišu odluke o priznanju stranog postupka tako da je olakšana njegovo razumevanje i primena.

Obaveza obaveštavanja definisana je na jednak način, kao i u Zakonu o stečajnom postupku, kao i pomoć koja se pruža posle podnošenja zahteva za priznanje stranog postupka.

§ Jedina novina u članu 190. Zakona o stečaju kojim je regulisana pomoć, je definisanje da se na ukidanje mera iz stava 2. primenjuju odredbe Zakona koje regulišu mere obezbeđenja u prethodnom stečajnom postupku, kao i da je prestanak važenja mera donošenjem odluke o zahtevu za priznanje, koje je i ranije bilo predviđeno u članu 165. stav 3. sada dopunjeno odredbom prema kojoj do toga ne dolazi, ako je njihovo dejstvo produženo u skladu sa Zakonom u okviru pomoći koja se pruža posle priznanja stranog postupka. Ova dopuna ranijih normi značajna je jer daje mogućnost pravilnog postupanja u različitim životnim situacijama.

U pogledu regulisanja pravnog dejstva priznanja glavnog stranog postupka, isti je definisan na identičan način kao što je definisan i odredbama Zakona o stečajnom postupku – član 166, s tim što je kao posledica priznanja stranog postupka predviđena zabrana nabrojanih načina postupanja, a ne kao što je pogrešnom terminologijom ranije bilo predviđeno da se obustavljaju navedena postupanja. Obavezna obustava nije regulisala pitanje nezapočetih postupaka odnosno nije regulisala da li se pokretanje novih i prekid započetih stečajnih postupaka u vezi sa imovinom, pravima, obavezama i odgovornostima dužnika, prinudno izvršenje na imovini dužnika, prenos opterećenja i druga raspolaganja imovinom dužnika, mogu odrediti, već je samo regulisala da se u slučaju da su ranije bili određeni mora obustaviti. Besmisleno je, međutim, određivati sprovođenje i preduzimanje radnji koje se potom moraju obustaviti, pa je stoga pravilnom terminologijom koja je sada mnogo jasnija, definisano da je izvršena svaka zabrana takvog postupanja, što znači i pokretanja i određivanja i sprovođenja takvih postupaka, a postupci koji su u toku svakako će se obustaviti. Sva druga pravna dejstva priznanja glavnog stranog postupka bila su predviđena ranijim članom 166, pa stoga suštinski član 191. Zakona o stečaju i nije uneo novine.

Ista terminološka preciziranja zamenom reči obustavlja rečjom zabrana, predviđena je i u članu 192. Zakona o stečaju, kojim je definisana pomoć koja se pruža posle priznanja stranog postupka, a što je bilo regulisano članom 167. Zakona o stečajnom postupku.

I neke druge terminološke izmene koje su unete u navedeni član, tako što je u stavu 1. tačka 3. člana 192. umesto privremene zabrane prenosa sada predviđena zabrana prenosa, kao i neka drugačija definisanja tačke 6. i 7. nisu unele suštinski ma kakve promene određivanjem mera kojima se pruža pomoć, posle priznanja stranog postupka. Ispravljanje terminoloških grešaka koje su nedovoljno preciznim izražavanjem bile unete u drugi stav člana 192. Zakona o stečajnom postupku u kome se govorilo da posle priznanja stranog postupka sud može na zahtev stranog predstavnika poveriti sprovođenje deobe imovine ili dela imovine dužnika, sada je terminološki ispravljen unošenjem izraza raspodele imovine, što je preciznije i u skladu je sa odredbama celog zakona.

I u poslednjem stavu citiranog člana ostala je obaveza suda da prilikom pružanja pomoći stranog predstavniku u slučaju sporednog stranog postupka u skladu sa ovim članom utvrdi da se takva pomoć odnosi na imovinu kojom bi po odredbama istog zakona trebalo da se upravlja u okviru tog sporednog stranog postupka, ili da se odnosi na podatke koji su potrebni u tom postupku samo što je sada definicija da on to mora uraditi zamenjena zakonski pravilnijom terminologijom da je to dužnost suda. Suština norme ostala je međutim ne promenjena.

Članom 193. Zakona o stečaju definisana je zaštita poverilaca i drugih zainteresovanih lica na suštinski jednak način na koji je ona bila definisana i članom 168. Zakona o stečajnom postupku, a jedina izmena je uvođenje mogućnosti suda da na zahtev stranog predstavnika ili lica na koje utiču mere određene u okviru pružanja pomoći određenih na osnovu člana 192. Zakona ili po službenoj dužnosti izmeni ili stavi van snage određeno rešenje umesto što je u članu 168. Zakona o stečajnom postupku bilo predviđeno da on u navedenoj situaciji može po službenoj dužnosti izmeniti ili uskratiti pomoć. Uskraćivanje pomoći, takođe podrazumeva u navedenoj situaciji u kojoj su mere već određene da se navedeno rešenje stavi van snage, ali je terminologija iz člana 168. Zakona o stečajnom postupku u tom smislu neprecizna, jer nije bilo jasno kakvo to rešenje treba doneti, pa je stoga to i pojašnjeno i definisano članom 193.

U regulisanju mogućnosti pobijanja pravnih radnji dužnika nije bilo novina u odnosu na odredbe Zakona o stečajnom postupku.

§ U pogledu učešća stranog predstavnika u postupku koji se vodi u Republici Srbiji, novina je naglašavanje da je pitanje postojanja njegovog ovlašćenja prethodno pitanje za postupanje, odnosno da bi on mogao biti učesnik u postupku u kojem je dužnik stranka, a posle priznanja stranog postupka.

Saradnja i neposredno obraćanje između sudova u Republici Srbiji i stranih sudova i drugih nadležnih organa i stranih predstavnika kao i saradnja i neposredno obraćanje između stečajnog upravnika i stranih sudova i drugih nadležnih organa ili stranih predstavnika su članovima 196. i 197. Zakona o stečaju definisani jednako kao i odredbama člana 171. i člana 172. Zakona o stečajnom postupku. Ni u samim oblicima saradnje nisu unete ma kakve novine.

U pogledu člana 199. kojim je regulisano otvaranje stečajnog postupka posle priznanja glavnog stranog postupka izvršene su samo terminološke izmene promenom reči pokretanje u postupak otvaranje, čime su i ove odredbe usklađene sa ukupnim odredbama Zakona o stečaju.

I koordinacija stečajnog postupka i stranog postupka koje je Zakonom o stečajnom postupku, predviđena članom 175, u članu 200. Zakona o stečaju definisana je na gotovo identičan način. Terminološke izmene koje su unete da do navedene koordinacije dolazi kada je već podnet predlog, umesto kada se stečaj vodi kako je to definisano u Zakonu o stečajnom postupku, kao i u regulisanju da svaka pomoć koja se pruža u skladu sa članom 190. ili 192. Zakona mora biti u skladu sa pravima i potrebama prethodnog stečajnog postupka, odnosno stečajnog postupka, takođe je samo terminološko usklađivanje sa činjenicom da se prema Zakonu o stečajnom postupku, postupak pokretao, prema izričitim odredbama samog zakona podnošenjem predloga, te da se nije pravila terminološka razlika između pokretanja i otvaranja stečaja, a da je prema novom Zakonu o stečaju postupak pokrenut podnošenjem predloga, ali je otvoren tek donošenjem rešenja o sprovođenju stečaja.

I regulisanje postupanja suda odnosno koordinacije stečajnog postupka i stranog postupka u situaciji kad je predlog za pokretanje stečajnog postupka podnet posle priznanja ili posle podnošenja zahteva za priznanje stranog postupka, dopunjen je samo odredbama da to sud radi po službenoj dužnosti, te da on može i staviti van snage sve određene mere ili izmeniti i staviti van snage zabrane iz člana 191. stav 1. čime je navedena materija suštinski isto regulisana, samo je terminološki pojašnjena i pojednostavljena za primenu.

I postupanje u slučaju postojanja više stranih postupaka kojim je definisano članom 201. Zakona o stečaju suštinski je isto kao i način koji je predviđen članom 176. Zakona o stečajnom postupku, uz naglašavanje da u slučajevima kada se prema istom dužniku vodi više od jednog stranog postupka sud može da zatraži saradnju i koordinaciju u skladu sa članom 196, 197. i 198. pri čemu, shodno tački 2. stava 1. istog člana, ako je odluka o priznanju glavnog stranog postupka doneta posle priznanja sporednog stranog postupka ili posle podnošenja zahteva za priznanje sporednog postupka, sud po službenoj dužnosti preispituje svaku pomoć koja je pružena, a shodno tački 3. ako posle priznanja sporednog stranog postupka bude doneta odluka o priznanju drugog sporednog stranog postupka, sud takođe po službenoj dužnosti ili na zahtev stranog predstavnika određuje, menja ili stavlja van snage mere pomoći u cilju obezbeđenja koordinacije postupka.

§ Pretpostavka postojanja stečajnog razloga na osnovu priznanja glavnog stranog postupka koja je uvedena članom 177. Zakona o stečajnom postupku sadržana je i definisana i članom 202. novog zakona, s tim što je ista uslovljena postojanjem pravnosnažne odluke o priznanju glavnog stranog postupka, koji se vodi prema stečajnom dužniku i uz izuzetak da sud neće otvoriti stečajni postupak, ako stečajni dužnik dokaže da ne postoji nijedan od stečajnih razloga iz člana 11. ovog zakona. Ove izmene su značajne, jer i pre svega u pogledu uspostavljanja navedene pretpostavke uneta obaveza postojanja pravnosnažne odluke o priznanju glavnog stranog postupka koji se vodi prema istom stečajnom dužniku, a što je ranije bilo predmet tumačenja. Uspostavljena je takođe veoma značajna mogućnost odstupanja od navedenog pravila, ali uz obavezu stečajnog dužnika da obori postojanje zakonske pretpostavke ispunjenosti uslova odnosno da dokaže da ne postoje stečajni razlozi predviđeni našim zakonom.

§ Značajna je izmena uneta i u odredbe člana 203. Zakona o stečaju kojima je regulisano namirenje poverilaca u postupcima koji se vode istovremeno, time što je od važećeg pravila da poverilac čije je potraživanje delimično isplaćeno u postupku koji je sproveden u skladu sa zakonom kojim se uređuje insolventnost u stranoj državi ne može da primi isplatu na ime istog potraživanja u stečajnom postupku koji se vodi prema istom dužniku sve dok su isplate prema ostalim poveriocima istog isplatnog reda ili klase u reorganizaciji proporcionalno manje od iznosa koji je taj poverilac već primio, napravljen značajan izuzetak, u odnosu na razlučne i izlučne poverioce. Ovo je izuzetno značajna novina, jer na osnovu dosadašnje definicije nije bilo osnova da se navedeni poverioci isključe od ograničenja namirenja predviđenog članom 178. Zakona o stečajnom postupku, a njihov položaj razlučnog ili izlučnog poverioca na osnovu činjenice da imaju stvarna prava im je takav položaj morao obezbeđivati. Stoga ova dopuna zakona zapravo uvodi mogućnost pravilnog postupanja prema ovoj vrsti poverilaca.

Iz svega navedenog evidentno je da se radi o manjim terminološkim izmenama i ispravkama određenih propusta koji su bili uneti u odredbe Zakona o stečajnom postupku kojima je regulisan stečaj sa inostranim elementom, te da se i dalje u našem pravu ostalo pri regulisanju navedene materije u skladu sa UNCITRAL-ovim modelom, pa stoga navedene norme novog Zakona i predstavljaju samo tumačenje i implementaciju i navedenog UNCITRAL modela Zakona o stečaju sa inostranim elementom u naše zakonodavstvo.

Dosadašnja praksa imala je veoma malo, moglo bi se reći, gotovo beznačajan broj stečajeva sa inoelementom, delimično i zbog nedovoljno jasnih odredaba Zakona o stečajnom postupku, ali i zbog činjenice da je uopšte uvođenje ovog pojma bila potpuna novina za našu sudsku praksu. Ostaje nam da u narednom periodu sagledamo da li će uneta terminološka pojašnjenja i dopune kojima je cilj bio da otklone neke, za sada više teoretske, dileme doneti i značajniju i češću primenu citiranih normi.