Prethodni

Deo treći

STRATEGIJA RAZVOJA VISOKOG OBRAZOVANJA

Slika 1: Šematski prikaz sistema visokog obrazovanja u Republici Srbiji: ISM - integrisane studije medicine (360 ECTS); IAS - Integrisane akademske studije (300 ECTS; DAS - diplomske akademske studije (240 ECTS); OAS - Osnovne akademske studije (180 ECTS); OSS - Osnovne strukovne studije (180 ECTS); MAS - Master akademske studije (60 ili 120 ECTS); MSS - Master strukovne studije (120 ECTS); SSS - Specijalističke strukovne studije (60 ECTS); ASS - akademske specijalističke studije (60 ECTS); DS - Doktorske studije (180 ECTS).

I. ZAJEDNIČKI OKVIR RAZVOJA VISOKOG OBRAZOVANJA

Delatnost visokog obrazovanja od posebnog je značaja za Republiku Srbiju, i deo je međunarodnog, a posebno evropskog, obrazovnog, naučnog, odnosno umetničkog prostora.

Misija visokog obrazovanja jeste da kroz organizovane studije i istraživanja neprekidno obavlja transfer i kreiranje naučnih znanja i stručnih kompetencija kojima se omogućava, u prvom redu, socijalni, kulturni, ekonomski i drugi napredak naše zemlje i njenih građana, u stalno promenljivim okolnostima života i razvoja.

1. Razvojna opredeljenja visokog obrazovanja, 2012 - 2020.+ godine

Sistem visokog obrazovanja se suočava sa izvesnim brojem izazova svog razvoja do 2020.+ godine i na njih se odaziva sledećim razvojnim opredeljenjima:

1) Sistem visokog obrazovanja će u prvom redu, usmeravati strukturu svojih obrazovnih i istraživačkih aktivnosti ka zadovoljenju razvojnih potreba privrede i društva u Republici Srbiji;

2) Visoko obrazovanje je otvoreno prema svima koji žele da ih sistem kvalitetno pripremi za zaposlenje i dalji razvoj, pri čemu sistem preuzima obavezu da im pomogne, kroz savremeno i kvalitetno obrazovanje, da ostvare svoje životne ambicije;

3) Sistem visokog obrazovanja će unaprediti svoje performanse s ciljem da se poveća učešće populacije s visokim obrazovanjem u ukupnoj populaciji Republike Srbije;

4) Sistem visokog obrazovanja i svaki njegov deo podrediće svoju delatnost, funkcionisanje i razvoj doslednom ispunjavanju misije koju ima u kontekstu celoživotnog učenja i razvojnih potreba zajednice;

5) Sistem visokog obrazovanja razvijaće do 2020. godine svoje resurse i poboljšati svoje rezultate tako da se mogu preuzeti obaveze ostvarivanja ambicioznih ciljeva u vezi s njegovim regionalnim i međunarodnim ugledom i konkurentnom pozicijom;

6) Finansiranje visokog obrazovanja je ulaganje u budućnost. Povećan nivo ulaganja i sistem finansiranja u potpunosti usmeriti prema formiranju kreativnih, inovativnih, odgovornih visokoobrazovanih ljudi koji su neophodni da bi se ostvario ekonomski rast, smanjila nezaposlenost i ostvarila opšta demokratizacija društva. Finansiranje visokog obrazovanja obavljaće se prema novom sistemu koji će uvažiti sve dobre strane postojećeg. Novi sistem finansiranja će simultano i eksplicitno podržavati (a) kvalitetne ishode, relevantnost i efikasnost upotrebe resursa i vremena studiranja; (b) odgovornost studenata i visokoškolskih ustanova (u daljem tekstu: VŠU) za uspešnost studiranja; (c) omogućavanje studiranja onima koji žele da studiraju, bez obzira na socijalni, ekonomski i drugi status; (d) transparentnost troškova i cena studiranja, pribavljanja, alokacije i potrošnje prihoda VŠU. Uvešće se elementi koji na osnovu ukupnih indikatora kompetentnosti omogućuju VŠU pristup dodatnim finansijama;

7) Tekuće stanje, ispoljene tendencije spontanog razvoja i očekivana uloga visokog obrazovanja nalažu da se pristupi radikalnom unapređenju visokog obrazovanja u svakom njegovom segmentu;

8) VŠU će razvijati svoju organizacionu strukturu usmerenu ka jačanju integracije i saradnje osnovnih jedinica (fakulteti, visoke škole), integrisanom univerzitetu i integrisanim akademijama strukovnih studija, radnoj i organizacionoj integraciji s institucijama i delovima istraživačkog sistema, posebno u osnovnim istraživanjima, stvaranju zajedničkih studija, posebno doktorskih, sve do formiranja jedinstvenih nacionalnih ili regionalnih centara za doktorske studije i saradnji s proizvodnim i drugim sistemima;

9) Visoko obrazovanje će preuzeti ulogu inicijatora bržeg podizanja kvaliteta obrazovanja na svim nivoima tako što će visok kvalitet doktorskih studija delovati na podizanje kvaliteta obrazovnog sistema od ovih studija naniže.

2. Republika Srbija u evropskom prostoru visokog obrazovanja

Visoko obrazovanje će svoj rad, razvoj i ponašanje i dalje usklađivati sa principima na kojima se formira Evropski prostor visokog obrazovanja (u daljem tekstu: EHEA) i Evropski istraživački prostor (u daljem tekstu: ERA). Za ostvarenje ovog opredeljenja neophodno je:

1) osigurati da se ovi procesi odvijaju uz poštovanje institucionalne autonomije i akademskih sloboda i uz puno učešće studenata, nastavnog osoblja, VŠU, naučne, stručne javnosti i poslodavaca;

2) u fokus implementacije Bolonjskog procesa postaviti ishode učenja, znanja, veštine i kompetencije studenata. Promovisati paradigme "Student u centru učenja" i "Celoživotno učenje";

3) sistem visokog obrazovanja harmonizovati i konsolidovati kroz: (a) finalizaciju strukturnih reformi; (b) unapređenje sistema osiguranja kvaliteta obrazovnog procesa koji obuhvata istraživanje, celoživotno učenje i promoviše mogućnost zapošljavanja (c) širu dostupnost studiranja (d) mobilnost;

4) usvojiti i primeniti NOK koji je usklađen sa Okvirom kvalifikacija za evropski prostor visokog obrazovanja i sa Evropskim okvirom kvalifikacija za celoživotno učenje, a koji se zasnova na ishodima učenja i jedinstvenom sistemu osiguranja kvaliteta;

5) ostvariti kontinualnu koordinaciju s evropskim institucijama u svim procesima koji se odnose na priznavanje kvalifikacija i potpunu implementaciju Lisabonske konvencije;

6) dalju harmonizaciju sa EHEA s ciljem povećanja fleksibilnosti sistema visokog obrazovanja ostvarivati i kroz uvođenje "kratkog ciklusa";

7) prateći pravce razvoja EHEA razviti institucionalne i druge strateške mere koje će talentovanima omogućiti veću dostupnost visokog obrazovanja u sva tri ciklusa studija;

8) u sistem visokog obrazovanja uvesti mobilnosti kao element kvaliteta i faktor koji utiče na zapošljavanje i prihvatiti strategiju "Mobilnost za bolje učenje", a na nacionalnom nivou usvojiti strategiju koja će obuhvatiti mobilnost inostranih i domaćih studenata i nastavnika;

9) neprekidno razvijati mere koje vode povećanju zapošljavanja svršenih studenata, uključujući samozapošljavanje kroz preduzetništvo, koristiti ishode učenja kao alat za unapređenje dijaloga između visokoškolskih ustanova, studenata i poslodavaca u procesu prilagođavanja studijskih programa zahtevima tržišta rada.

3. Struktura i mesto visokog obrazovanja u celoživotnom učenju

U okviru sistema visokog obrazovanja ostvaruju se dva tipa studija, akademske (koje se ostvaruju kroz tri ciklusa) i strukovne studije (koje se ostvaruju kroz dva ciklusa), a radi osiguranja boljeg kvaliteta, fleksibilnosti i transparentnosti visokog obrazovanja, VŠU će dodatno precizirati razlike između strukovnih i akademskih studija u ishodima učenja, veštinama i kompetencijama koje se stiču na tim tipovima studija tako što će dosledno poštovati misije tih studija.

Univerziteti i fakulteti će realizovati oba tipa studija, akademske i strukovne, ako objedinjuju naučno-istraživački, primenjeno-istraživački, stručni, odnosno umetnički rad i obrazovanje.

Akademije strukovnih škola i visoke škole strukovnih studija usmeriće se na razvoj profesionalnog obrazovanja za određene struke, a fokus će biti na razvoju dugoročne saradnje s potencijalnim korisnicima u oblasti privrede i javnog sektora i biće usklađivan s potrebama regiona u kojima su te institucije, pri čemu će ustanove koje sprovode strukovno obrazovanje pri osnivanju i akreditaciji demonstrirati spremnost i uslove za praktični trening studenata.

Na akademijama strukovnih studija koje imaju organizovana i zapažena primenjena i razvojna istraživanja mogu se organizovati master strukovne studije (120 ECTS, strukovni master) u čijoj realizaciji učestvuju isključivo nastavnici koji imaju doktorate i odgovarajuća zvanja stečena na akademiji strukovnih studija ili na univerzitetu.

Kao poseban oblik svoje delatnosti u okviru svojih obrazovnih oblasti, VŠU će organizovati i sprovoditi celoživotno obrazovanje prateći opšti tehnološki napredak, razvoj oblasti i potrebe tržišta radne snage, a celoživotno obrazovanje prilagodiće se sistemu ECTS, i u njega će se uključiti elementi koji se odnose na neformalno obrazovanje.

U obrazovanju odraslih VŠU treba da nude obrazovne programe koji omogućavaju brzo preorijentisanje zaposlenih na nove oblasti rada, i to naročito na one koji omogućavaju samozapošljavanje.

VŠU će, svojim studijskim programima, drugim aktivnostima i ponašanjem, biti stalan aktivan činilac očuvanja kulturne tradicije, nacionalnih i kulturnih specifičnosti i razvoja nacionalnog identiteta.

Studijski programi, istraživanja, procesi domaće i međunarodne saradnje, socijalni, kulturni, sportski i zabavni život studenata, nastavnika i drugih zaposlenih u ustanovama visokog obrazovanja zasnivaće se na razumevanju i saradnji različitih kultura, interkulturalnosti, toleranciji te pozitivnom vrednovanju i očuvanju kulturnih raznolikosti i međusobnog uticaja i obogaćenja različitih kultura.

4. Restrukturiranje ustanova visokog obrazovanja

Polazeći od osobenosti strukture visokog obrazovanja sledećim akcijama prevesti dotičnu strukturu u buduću, valjaniju strukturu, na sledeći način:

1) mrežu VŠU prilagoditi potrebama i mogućnostima Republike Srbije;

2) razviti i primeniti modele integracije kojim se unapređuje nastavni i istraživački proces, ostvaruje veća efikasnost i racionalnost u korišćenju resursa, zadržava autonomija i povećava društvena odgovornost VŠU;

3) svi univerziteti treba da integrišu svoje funkcije pre svega u sledećim domenima: strateško planiranje, donošenje studijskih programa, obezbeđenje i kontrola kvaliteta, politika upisa studenata, izbor u zvanja nastavnika, izdavanje diploma i dodatka diplomi, međunarodna saradnja, investicije, politika zapošljavanja i angažovanja nastavnika, razvoj jedinstvenog informacionog sistema, izvođenje nastave iz zajedničkih nastavnih predmeta, ostvarenje izborne nastave, politika i standardi ostvarivanja prihoda, zastupanje interesa članica u javnosti i prema drugim akterima iz okruženja univerziteta;

4) osnažiti ustanove strukovnih studija, formirajući akademije strukovnih studija, na principima disciplinarnog ili regionalnog povezivanja i ostvariti integraciju u domenima: strateškog planiranja, donošenja studijskih programa, obezbeđenja i kontrola kvaliteta, politici upisa studenata, izboru nastavnika, izdavanju diploma i dodatka diplomi i međunarodnoj saradnji;

5) redefinisati uslove za osnivanje i akreditaciju samostalnih VŠU, a pre svega univerziteta, imajući u vidu neophodnost kritične mase u stručnim telima koja donose odluke o studijskim programima i pravilima studiranja, izboru i zapošljavanju nastavnika i sl;

6) omogućiti formiranje univerziteta kao ustanove koja ostvaruje obrazovni i istraživački proces na sva tri nivoa u minimalno tri obrazovna polja i/ili jeste aktivna i produktivna u minimalno četiri naučne discipline (FRASCATI) i u najmanje pet obrazovnih oblasti (ISCED).

5. Ulaz u visoko obrazovanje

Osnovni ciljevi promena u sistemu ulaska u visoko obrazovanje su: unaprediti kvalitet prijema i selekcije kandidata i ujednačiti proceduru upisa u VŠU, što se postiže visokim kvalitetom završnih ispita - mature u srednjem obrazovanju. S obzirom na ovo, uslovi za ulazak u visoko obrazovanje su sledeći:

1) opšta matura daje pravo upisa na sve VŠU (strukovne i akademske studije) bez polaganja prijemnih ispita (izuzetak je ulazak u one studijske grupe koje zahtevaju specijalne sposobnosti, tj. posebne talente (umetničke i slične);

2) umetnička matura daje pravo upisa na odgovarajuće studijske programe na fakultetima umetnosti. Fakulteti umetnosti, pored uzimanja u obzir rezultata umetničke mature, mogu uvesti i proveru posebnih sposobnosti (talenata). Srednjoškolci sa umetničkom maturom mogu se upisivati i na druge VŠU ako polože dodatne ispite iz pojedinih predmeta koje odrede VŠU za koje konkurišu;

3) stručna matura daje pravo upisa bez prijemnog ispita u matičnim disciplinama na strukovnim i akademskim studijama.

Osnovni uslov za uspešno uvođenje novog sistema ulaska u visoko obrazovanje jeste to da završni ispiti (mature) budu visokog kvaliteta, tako da su svedočanstvo o usvojenosti svih osnovnih standarda učeničkih postignuća u čitavom četvorogodišnjem srednjem obrazovanju.

6. Obuhvat u visokom obrazovanju

Projekcija obuhvata visokim obrazovanjem na ulazu u ovaj sistem i projekcija učešća visokoobrazovanih u posmatranoj generaciji, najčešće u populaciji starosti 30 - 34 godine starosti, data je u Delu prvom u glavi: "Ciljevi razvoja obrazovanja".

Struktura upisa na osnovne akademske i strukovne studije određena je brojem mesta za upis koji je utvrđen i odobren akreditacijom visokoškolskih ustanova. Struktura upisa na studijske programe reguliše se i finansijskim instrumentima tako što se više podržavaju studijski programi koji obrazuju za prioritetnije ili značajnije potrebe. Tim instrumentom se više ili manje podržavaju postojeći studijski programi i inicira razvoj onih studijskih programa čiji kapaciteti su nedovoljni ili pak uopšte ne postoje (otvaranje novih studijskih programa).

7. Osiguranje i kontrola kvaliteta

Kvalitet visokog obrazovanja, koji obuhvata akademski i stručni rad i vrednuje kvalitet nastave, istraživanja, uspeha zaposlenih, studenata i svršenih studenata u zemlji i inostranstvu, nužno je značajno unaprediti, što će se postići na sledeći način:

1) Sistem osiguranja kvaliteta u visokom obrazovanju će potpuno prilagoditi svoje standarde Evropskim standardima u visokom obrazovanju (European Standards and Guidelines, ESG), i pratiti njihova poboljšanja. U sistem ugraditi etičke norme i principe, usvojiti etički kodeks istraživanja i visokog obrazovanja;

2) Kvalitet obezbeđivati kroz jedinstvo unutrašnjeg i spoljašnjeg sistema osiguranja i kontrole kvaliteta i kroz primarnu odgovornost VŠU, sistem ojačati uvođenjem dodatnih mera, mehanizama i indikatora, a ustanove obavezati da rezultate svoga rada javno publikuju;

3) VŠU su obavezne da unapređuju procedure samovrednovanja, da angažuju zaposlene i studente u neprekidnom poboljšanju nastavnog procesa, pri čemu se sledi princip "student u centar učenja";

4) U svakom studijskom programu koji se izvodi poštuju se akademski standardi a ishodi učenja i veštine su u skladu s NOK i ključnim kompetencijama;

5) Što pre razviti posebne standarde i mere kojima se unapređuje i osigurava kvalitet u oblasti doktorskih studija i obrazovanja nastavnika, jer su ove oblasti suštinska osnova razvoja celokupnog obrazovnog sistema;

6) Unapređenje nastavnog procesa obezbediti kroz poboljšanje kompetencija nastavnog osoblja u stručnom, naučnom i didaktičkom pogledu. Osnivač VŠU će obezbediti uslove za naučni i stručni napredak i didaktički trening nastavnika, a izbore nastavnog osoblja reformisati tako što će se: obavezno primenjivati jedinstveni, javno publikovani kriterijumi, izborna tela formirati od dovoljnog broja nastavnika u naučnoj oblasti i s odgovarajućim zvanjem, u komisije referenata uključiti nezavisne eksperte u oblasti iz drugih VŠU (domaćih i/ili inostranih), izbori nastavnika i istraživača sprovoditi transparentno i oglašavati preko EURAXESS mreže;

7) Odnos broja studenata i nastavnika poboljšati, naročito u polju društveno-humanističkih nauka gde taj odnos sada višestruko nadmašuje uobičajene evropske standarde i za svako obrazovno naučno i umetničko polje definisati obavezna gornju granicu tog odnosa;

8) Komisija za akreditaciju i proveru kvaliteta (u daljem tekstu: KAPK) unaprediće svoj rad tako što će: (a) uz puno učešće akademske zajednice, studenata i poslodavaca pristupiti neophodnim izmenama standarda; (b) u proces akreditacije uključiti nezavisne (domaće i inostrane) eksperte, studente i poslodavce (c) javno objavljivati izveštaje o nalazima recenzenata i KAPK koji su relevantni za donošenje odluke o akreditaciji;

9) Sve VŠU koje izvode studijske programe na teritoriji Republike Srbije obuhvatiti procesom akreditacije;

10) Spoljašnju proveru kvaliteta i proces akreditacije u narednom periodu trebalo bi da sprovodi nacionalno telo koje deluje potpuno nezavisno od akademske zajednice i ministarstva i koje bi bilo punopravni član međunarodnih asocijacija ENQA i EQAR. Polazeći od pozitivnih iskustava drugih zemalja, potrebno je razmotriti mogućnost, odnosno celishodnost da se KAPK transformiše u Nacionalnu akreditacionu agenciju koja bi zadovoljavala navedene kriterijume;

11) Razviti i dopuniti informacione sisteme na VŠU i u relevantnim državnim organima, koji će pružiti podršku definisanim ciljevima, a posebno kontinualno praćenje indikatora kvaliteta i kompetentnosti, veći stepen elektronske administracije kao i praćenje uspeha i zapošljivosti studenata.

8. Modernizacija studijskih programa i novi vidovi nastave

Modernizacija studijskih programa je obavezan kontinuirani proces kojim će se obezbediti saglasnost između očekivanih ishoda učenja i potrebnih kompetencija svršenih studenata. U te svrhe će se primenjivati sledeće:

1) studijski programi biće usklađivani sa savremenim tokovima naučnog, tehnološkog, ekonomskog, socijalnog i kulturnog razvoja tako da krajnji ishod obrazovanja, meren kvalitetom naučne i stručne osposobljenosti svršenih studenata, potpuno odgovara zahtevima tržišta radne snage;

2) u studijske programe uvesti elemente istraživanja, sadržaje kojima se podstiče preduzetništvo, unapređuju praktične veštine i kompetencije;

3) VŠU će sprovoditi reformu postojećih studijskih programa, razvoj novih studijskih programa, kao i harmonizaciju modela studija tokom prva dva ciklusa uz neposredno učešće studenata i poslodavaca;

4) relevantna javnost (predstavnici poslodavaca, strukovnih organizacija i dr.) i asocijacije srodnih fakulteta uspostaviće ekspertska tela sa zadatkom da na nacionalnom nivou definišu jezgra struke poštujući dobru praksu evropskih i drugih univerziteta u svetu;

5) postojeće studijske programe dodatno podesiti, u svim oblicima studentskog angažovanja, uskladiti opterećenje studenata, ishode učenja i metode ocenjivanja, uz obavezno poštovanje maksimalnog opterećenja studenata (1ECTS = 30sati);

6) studijske programe kroz koje se obrazuju nastavnici na nivou celokupnog sistema harmonizovati u pogledu dužine studiranja, identičnog definisanja jezgra odgovarajuće struke i zvanja koja se stiču završetkom studija;

7) u realizaciju postojećih i razvoj novih studijskih programa uvoditi nove metode i informacione tehnologije, a VŠU podržati u modernizaciji, nabavci i implementaciji najsavremenijeg softvera i hardvera;

8) podržati veće korišćenje metodologije i tehnologija e-učenja kao dopunu tradicionalnom učenju, kroz razvoj studijskih programa koji se izvode paralelno (u klasičnom obliku i kao studije na daljinu) i studijskih programa koji se realizuju samo kao studije na daljinu i standarde kvaliteta za studije na daljinu uskladiti s praksom u svetu i EU, posebno vodeći računa o standardu kojim se definiše opterećenje nastavnika.

9. Istraživačka, inovaciona i preduzetnička komponenta

Visoko obrazovanje bazirano na istraživanjima osnovni je preduslov za socijalni, ekonomski i kulturni napredak i razvoj društva. Da bi se ovo ostvarivalo treba učiniti sledeće:

1) Povećati udeo visokoobrazovanih koji se bave istraživanjima i inovacijama u VŠU, institutima i preduzećima;

2) Promenom organizacionih struktura, načinom finansiranja i podsticajnim merama za integracije osigurati da istraživanja i razvoj inovacija u odgovarajućoj meri uvek budu sastavni deo visokog obrazovanja;

3) Podržati primenjena istraživanja koja se oslanjaju na osnovna istraživanja usmerena prioritetima i koja pružaju osnov za nastanak inovacija i podsticati integralne programe koji objedinjuju usmerena osnovna i primenjena istraživanja te razvoj inovacija i neophodne preduzetničke aktivnosti novih i postojećih privrednih društava;

4) Organizovanim istraživačkim radom na svim univerzitetima, bez obzira na veličinu i vlasničku strukturu, obuhvatiti znatno veći broj saradnika (nastavnika i asistenata), a strateškim merama za poboljšanje istraživačkog rada na univerzitetima obuhvatiti izvore i načine finansiranja, obavezno vlastito ulaganje u istraživanja srazmerno visini sopstvenih prihoda, međunarodnu saradnju, saradnju s privredom, uslove za napredovanje i izbor nastavnika i organizaciju istraživanja u okviru doktorskih studija;

5) Uspostaviti primenjena istraživanja na akademijama strukovnih studija kao jedan od oslonaca za njihovo formiranje i razvoj, a primenjena istraživanja na ovim akademijama sprovoditi u saradnji s privredom, preko budžetski sufinansiranih projekata u oblasti tehnološkog razvoja i u okviru podrške inovacionim projektima;

6) Sve VŠU treba da kroz nastavu ili projekte koje će studenti raditi, osposobljavaju studente za razvoj inovacija i preduzetništvo, a VŠU treba da osposobljavaju studente za samozapošljavanje i da stvaraju uslove za celoživotnu podršku njihovom obrazovanju, inovativnom pregalaštvu i preduzetništvu;

7) Podržati koncept "preduzetničkog univerziteta" jer omogućava da takvi univerziteti budu nukleusi stvaranja nove industrije zasnovane na znanju;

8) Posebnim programom pomoći i podstaknuti VŠU da osnivaju poslovne inkubatore u kojima nastavnici i diplomirani studenti mogu da osnivaju firme radi komercijalizacije svojih ideja i razvoja inovacija. Država će podsticati osnivanje fondova rizičnog kapitala zbog neophodne podrške preduzetničkim inicijativama u okviru VŠU, davati podsticajna nepovratna sredstva, plaćati bar deo neophodnih savetodavnih usluga i razvijate druge podsticaje, posebno one koji su provereni u praksi sličnih zemalja;

9) Kako bi se privukle inostrane kompanije da otvaraju svoje istraživačko-razvojne centre u Republici Srbiji, ili da sarađuju s VŠU i njihovim istraživačkim centrima, neophodan je poseban program podrške razvoju centara istraživačko-obrazovne-privredne izvrsnosti koji uključuju, prema dobroj praksi u svetu, ustanove visokog obrazovanja i to putem umrežavanja i drugih organizacionih oblika saradnje.

10. Intra-univerzitetsko i inter-univerzitetsko povezivanje i saradnja

Radi povećanja istraživačke izvrsnosti, unapređenja nastavnog procesa i racionalnog korišćenja resursa uspostaviti institucionalne i druge oblike saradnje, formirati intra-univerzitetske i inter-univerzitetske mreže.

Unutrašnju organizaciju univerziteta prilagoditi kako bi fakulteti mogli da formiraju, akredituju i realizuju zajedničke interdisciplinarne, multidisciplinarne i transdisciplinarne studijske programe i naučno-istraživačke projekte, a određene oblike povezivanja finansijski stimulisati.

Podsticati državne univerzitete da pored fakulteta u svoj sastav uključuju i istraživačke i istraživačko-razvojne institute i tako jačaju istraživački i obrazovni potencijal i harmonizovati izbore u naučno-istraživačka i nastavnička zvanja i tako omogućiti razmenu nastavnog i istraživačkog osoblja.

Posebnim merama obavezivati i podsticati međuuniverzitetsku saradnju u formiranju zajedničkih doktorskih studija u oblastima u kojima je to značajno za naciju, tamo gde se očekuje značajna međunarodna afirmacija i posebno, kada su pojedinačni resursi nedovoljni za postizanje visokog kvaliteta doktorskih studija.

VŠU koje realizuju strukovne studije (Akademije strukovnih studija, Visoke škole strukovnih studija) podsticati da pored saradnje s privrednim i javnim sektorom ostvare saradnju s naučno-istraživačkim organizacijama kroz zajednička primenjena i razvojna istraživanja i formiranje zajedničkih istraživačkih centara i mreža.

Strategijom mobilnosti obuhvatiti sve aspekte mobilnosti nastavnika i za razvoj pravila za horizontalnu i vertikalnu mobilnost studenata unutar sistema visokog obrazovanja čime će se ostvariti veća fleksibilnost studija.

11. Modernizacija upravljanja, menadžmenta i poslovne administracije

VŠU u uslovima kada jačaju tržišni elementi njihovog poslovanja, internacionalizacija i globalizacija visokog obrazovanja, treba da razviju i primenjuju moderno upravljanje, efektivan menadžment i efikasnu poslovnu administraciju. U te svrhe treba učiniti sledeće:

1) Postojeći sistem upravljanja ustanovama visokog obrazovanja, koji je veoma sličan u zemljama EHEA, unaprediti u pogledu kvaliteta i efikasnosti odlučivanja i prilagođavanja specifičnostima VŠU koje najvećim delom proističu iz njihovih misija i veličine, odnosno organizacione složenosti;

2) Usled promena u okruženju VŠU i ustanova nastaće različiti modeli upravljanja i menadžmenta. Izbor, adaptacija i razvoj modela za svaki konkretan slučaj najbolje je potpuno ostaviti odnosnoj VŠU. Jedini uslov koji se pri tome ima poštovati jeste to da modeli upravljanja i menadžmenta osiguravaju sled misije i dostizanje ciljanih nivoa obuhvata, kvaliteta, efikasnosti i relevantnosti njihovog rada;

3) Odluku o svojoj organizacionoj strukturi potpuno samostalno donose univerziteti i akademije strukovnih studija, u uverenju da će to garantovati formiranje društveno odgovorne, efikasne i efektivne strukture. VŠU svojim aktima definišu odgovornosti, način izbora, kontrolu rada i nagrađivanje organa izvršnog menadžmenta (rukovođenja);

4) Obavljanje menadžment funkcija profesionalizovati u najvećoj mogućoj meri, a upravljanje učiniti društveno reprezentativnim i odgovornim;

5) Obezbediti da studenti u svim telima u kojima učestvuju budu ravnopravni akteri u donošenju odluka;

6) Na univerzitetima koji u svom sastavu pored fakulteta imaju institute, biblioteke i druge organizacione jedinice, uspostaviti korporativno upravljanje i menadžment uz potpuno poštovanje akademskih sloboda;

7) Administrativne procedure u svim područjima rada i poslovanja VŠU jasno, dovoljno i kvalitetno definisati zakonskim normama, statutima ustanova i standardima kvaliteta, u administrativnom poslovanju primenjivati savremene metode i tehnike organizacije rada i obavljanja administrativnih poslova i veoma modernizovati informacione tokove unutar ustanove i prema spoljnom svetu, izradu, čuvanje, pretraživanje i distribuciju dokumentacije, administrativnu podršku upravljanju, menadžmentu, istraživačkom i obrazovnom procesu, studentima i svima koji komuniciraju i/ili sarađuju sa VŠU.

12. Međunarodna otvorenost i mobilnost

Međunarodna saradnja VŠU, mobilnost nastavnika i studenata je element koji doprinosi boljem kvalitetu visokog obrazovanja, povećava kompetencije kako nastavnika tako i studenata i daje im veće šanse za zaposlenje. O ovoj oblasti će se odvijati sledeće aktivnosti:

1) Sve ustanove i institucije sistema visokog obrazovanja u Republici Srbiji prateći akcije i trendove usko sarađuju s odgovarajućim institucijama EHEA i ERA;

2) Ustanove visokog obrazovanja će, radi svog usavršavanja i razvoja, internacionalizovati svoje aktivnosti kroz zajedničke studijske programe, međunarodne istraživačke projekte i mobilnost studenata, nastavnika i istraživača;

3) Politiku mobilnosti zasnovati na različitim merama kojima se obezbeđuje finansiranje mobilnosti, dostupnost infrastrukturi, potpuno priznavanje rezultata studiranja i podrška tokom studiranja, a inostranim studentima omogućiti efikasno odobrenje studentskih viza i rešavanje drugih pitanja značajnih za njihov život u Republici Srbiji (zdravstvena zaštita, smeštaj, ishrana i dr.);

4) Mogućnosti za mobilnost kreirati u sva tri ciklusa obrazovanja, u strukturi studijskih programa i programa za sticanje zajedničkih diploma s inostranim univerzitetima i obavezati VŠU da svakom studentu izdaju uz minimalnu nadoknadu Dodatak diplome na engleskom ili nekom drugom svetskom jeziku;

5) Što pre sasvim konkretizovati politiku obaveznog usavršavanja nastavnika (kroz post-doktorske boravke) i studenata-doktoranata na stranim univerzitetima. Ova politika mora biti veoma selektivna i sa osiguranim finansiranjem. Sva budžetska sredstva namenjena stipendiranju, nagradama i stručnim usavršavanjima nastavnika i studenata, objediniti radi vođenja valjane i odgovorne državne politike u ovoj oblasti;

6) Akreditovati, po posebnoj proceduri, studijske programe koji se nude inostranim studentima (na engleskom, nekom drugom svetkom jeziku ili na srpskom) kako se ne bi desilo da za to nespremna VŠU ponudi neprimerene programe za strane studente i time ugrozi renome Republike Srbije u visokom obrazovanju;

7) Visoko obrazovanje u Republici Srbiji ima potencijal da svojim kvalitetom i kapacitetima privuče veliki broj studenata iz okruženja jer za većinu studenata ne postoje jezičke barijere, a za korišćenje te mogućnosti treba organizaciono i finansijski podržati oblasti obrazovanja u kojima već imamo zadovoljavajući konkurentni status, odnosno ona u kojima će se taj status tek razviti;

8) Do 2020. godine formulisati i sprovesti sasvim konkretne politike, akcije i mere kojima se poboljšava internacionalna konkurentnost i prepoznatljivost srpskog visokog obrazovanja, usled čega se kao posledica ovakve politike očekuje poboljšanje položaja univerziteta iz Republike Srbije na kredibilnim međunarodnim rang listama ili u regionu.

II. AKADEMSKE STUDIJE - OSNOVNE I MASTER

Misija akademskog visokog obrazovanja jeste da formira vrhunski obrazovanu i kreativnu populaciju koja zadovoljava potrebe razvoja Republike Srbije zasnovanog na humanim vrednostima i naučnom znanju i koja doprinosi jačanju društvene kohezije i promovisanju društvenih i kulturnih vrednosti.

1. Vizija razvoja akademskih studija

Za određenje vizije koriste se sledeća ključna obeležja: Kvalitet, Relevantnost, Efikasnost, Obuhvat, Internacionalizacija, Mobilnost studenata i Osavremenjavanje organizacije akademskih studija.

Obrazovanje na akademskim studijama značajno doprinosi tehnološkom razvoju, demokratizaciji zemlje, socijalnoj inkluziji i smanjenju siromaštva, podizanju kulturnog nivoa stanovništva, održavanju i razvoju nacionalnog i kulturnog identiteta srpskog naroda i nacionalnih manjina, negovanju kulturne raznolikosti i tolerancije.

Obuhvat

1) Republika Srbija do 2020. godine ima najmanje 38,5% (a kasnije najmanje 40%) visokoobrazovanih građana starosti od 30 do 34 godine, sa strukturom kvalifikacija koja je usaglašena s potrebama privrede i društva u Republici Srbiji u periodu od 2020. godine;

2) Najmanje 70% studenata koji upisuju prvu godinu osnovnih studija, upisuje akademske studije;

3) Planirani porast proporcije akademski obrazovanih građana trebalo bi ostvariti u onim akademskim područjima koja su prioritetno značajna za ukupni razvoj Republike Srbije, pre svega na polju tehničkih i prirodnih nauka;

4) Akademske studije su dostupne svim građanima koji ostvare neophodne preduslove za upis, pri čemu se obezbeđuje ravnopravnost svih građana u pravu i na mogućnost studiranja. Posebnu podršku treba da imaju studenti iz socijalno ugroženih grupa ili lica sa smetnjama u razvoju. Svako ko ispunjava uslove upisa i želi da studira, treba da ima pravo na neki od vidova finansijske podrške iz budžeta, a posebno ako je slabijeg imovnog stanja, sem u slučaju upisa studijskih programa u oblastima u većem broju nego što je u interesu društva;

5) Na master akademske studije se upisuje najmanje 50% studenata koje završe osnovne akademske studije.

Efikasnost

1) prosečno studiranja je najviše za godinu dana duže nego što je predviđeno studijskim programom i u tom periodu najmanje 70% završava upisane studije;

2) studije ne napušta više od 15% studenata;

3) efikasnost se postiže bez ugrožavanja kvaliteta obrazovanja studenata.

Kvalitet

1) struktura i kvalitet diplomiranih studenata odgovara potrebama tržišta radne snage i društva zasnovanog na znanju;

2) diplomirani studenti poseduju savremena znanja, sposobni su da ih primene, spremni su da stalno uče i traže kreativna rešenja problema, imaju preduzetničke sposobnosti i inicijativni su, a oni promovišu humane vrednosti koje doprinose kulturnom i nacionalnom razvoju i svojim profesionalnim delovanjem doprinose konkurentnosti privrede, odnosno efikasnom i kvalitetnom radu organizacija u kojima su zaposleni;

3) kvalitet akademskih studija ostvaruje se primenom jedinstvenog sistema osiguranja kvaliteta Republike Srbije, koji je harmonizovan sa sistemom kvaliteta u EHEA.

Internacionalizacija i saradnja

1) akademske studije u Republici Srbiji primenjuju principe i standarde koji važe na univerzitetima EHEA i prilagođene su i inostranim studentima, tako da najmanje 10% studenata bude iz inostranstva;

2) tržište visokog obrazovanja je otvoreno i za ponudu programa i inostranih univerziteta, pod istim uslovima koji važe za domaće univerzitete (akreditacija, dozvole rada i dr.);

3) univerziteti iz Republike Srbije aktivno sarađuju s inostranim univerzitetima, prvenstveno s područja EHEA, nudeći zajedničke studijske programe (prvenstveno na nivou drugog stepena visokog obrazovanja), podržavajući razmenu studenata i nastavnika, i realizujući zajednička istraživanja u skladu sa istraživačkim programima ERA.

Mobilnost studenata

1) horizontalna i vertikalna mobilnost studenata kako unutar sistema akademskih studija (u sva tri stepena obrazovanja), tako i između akademskih i strukovnih studija (na prva dva stepena obrazovanja) mogućna je, uz eventualno dodatne uslove uslove koje definišu VŠU;

2) razmenom ili na druge načine nastojati da do 20% studenata učestvuje u mobilnosti tako što će domaći studenti deo svog obrazovanja obavi na nekom inostranom univerzitetu i inostrani studenti studirati na našim univerzitetima.

Organizacija akademskih studija

1) akademske studije (prvi i drugi stepen, tj. ciklus visokog obrazovanja) slede principe Bolonjskog procesa visokog obrazovanja koji su primenjeni u EHEA i ERA;

2) OAS mogu da traju od tri do četiri godine (obezbeđujući 180-240 ECTS), a MAS mogu da traju od jedne do dve godine (60-120 ECTS). Neophodno je da se utvrdi model odvijanja akademskih studija koji će važiti za određene profesije na nivou cele države; to će se postići izborom modela 3+2 (180 + 120ECTS), 4+1 (240+ 60 ECTS) ili IAS (300 - 360 ECTS);

3) po planiranoj brzini studiranja postoje dve vrste studenata: oni koji studiraju normalnom brzinom (ostvaruju 60 ECTS godišnje) i oni koji sporije studiraju (ostvaruju manje od 60 ECTS godišnje), što je prilagođeno zaposlenim studentima (koji studiraju na daljinu). Obe vrste studenata stiču na studijama ista znanja, veštine i kompetencije, te samim tim, dobijaju iste diplome;

4) pored programa OAS sa 180/240 ECTS i MAS sa 60/120 ECTS, studenti mogu da završe i kratke programe (short cycle) koji obezbeđuju uža i funkcionalno povezana znanja sa 30 - 120 ECTS, u skladu sa primenom kratkih programa na univerzitetima u EHEA;

5) režim studija je prilagođen specifičnostima tipova studija i oblika studiranja, pri čemu se posebno vodi računa o studentima koji su zaposleni;

6) pored obrazovne, značajnu komponentu akademskih studija, a naročito na drugom stepenu, predstavljaju istraživačke aktivnosti, koje kod studenata razvijaju kreativnost, inventivnost i znatiželju, tj. sposobnost za istraživački rad.

Relevantnost

1) OAS osposobljavaju studente da se uspešno prilagođavaju promenama koje nastaju na radnim mestima, da uspešno obavljaju određene poslove, ali i razvijaju njihovu kreativnost te daju neophodne teorijske i metodološke osnove za nastavu na drugom stepenu visokog obrazovanja;

2) MAS spremaju studente za obavljanje najsloženijih stručnih poslova, ali i podstiču razvoj kreativnosti, preduzetništva, sposobnosti istraživanja i rešavanja složenih problema, te time daju osnovu za studiranje na doktorskim studijama i bavljenje naukom;

3) ishodi studijskih programa usaglašeni su s NOK;

4) akademske studije su otvorene za obrazovanje odraslih u okviru koncepta celoživotnog učenja, a s ciljem njihovog dodatnog obrazovanja ili sticanja novog obrazovanja radi promene kvalifikacija ili profesije;

5) pored obrazovanja za potrebe razvoja Republike Srbije, akademske studije omogućuju i lični razvoj građana (obogaćivanje ličnosti, osposobljavanje za lični prosperitet, formiranje ličnosti s razvijenim socijalnim i kulturnim potrebama).

2. Sadašnje stanje akademskih studija

Kvalitet

Znanja s kojima se studenti upisuju na prvu godinu OAS nisu na neophodnom nivou. S druge strane, neke VŠU, u nastojanju da imaju što veći broj studenata i povećaju svoje prihode, imaju isuviše niske kriterijume ocenjivanja, što se nepovoljno odražava na kvalitet njihovih diplomiranih studenata. Ne postoji sistem za praćenje i merenja kvaliteta znanja, veština i kvalifikacija diplomiranih studenata.

Sprovedena akreditacija imala je određeni pozitivan efekat na stepen sređenosti akademskih studija. Proces obezbeđenja kvaliteta nastave najčešće još nije integrisan s procesom nastave i nije uspostavljen na potrebnom nivou.

Relevantnost

Postoji neusaglašenost ishoda učenja pojedinih studijskih programa i strukture diplomiranih studenata s potrebama Republike Srbije i stanjem na tržištu rada (što se vidi iz strukture kvalifikacija nezaposlenih lica). Ne postoji profesionalno određivanje potreba za akademski obrazovanim građanima (nijedna institucija ne bavi se time kvalifikovano i profesionalno) i nema detaljnih analiza o tome u kojoj meri je potreban određeni stepen obrazovanja zaposlenih. Nedostaje institucija koja bi sistemski pratila i pouzdano utvrđivala trenutne neusklađenosti kvalifikacione strukture diplomiranih studenata i kvalifikacija koje se traže, a uz to i predviđala potrebe Republike Srbije. Prilikom akreditacije, svi studijski programi su definisali svoje ishode, ali ostaje problem s njihovom neusklađenošću sa zahtevima tržišta rada i dugoročnim potrebama Republike Srbije.

Efikasnost

Efikasnost studiranja je niska (slika 1). Prosek studiranja pre primene Bolonjske deklaracije iznosio je od sedam do osam godina. Stepen napuštanja studija od 2000. do 2004. godine kretao se od 43% do 24% (s povoljnim trendom opadanja). Odnos broja diplomiranih posle četiri godine od upisa (OAS i OSS) pokazuje rast od 28% do 53% u periodu od 2003. do 2008. godine. U 2008. godini na univerzitetima je diplomirao (OAS) 25.931 student. Godine 2009. 13.545 studenata je završilo OSS i OAS sa 180 ECTS, a 27.682 - OAS sa 240 ECTS, MAS i magistarske studije (po starom sistemu). Međutim, uspeh iste generacije upisanih studenata (bez zatečenih studenata), izražen relativnim brojem diplomiranih posle četiri godine, znatno je niži.

Slika 1: Broj studenata po godinama studija u periodu od 2000. do 2006. godine
(Izvor podataka: RZS)

Obuhvat

Procenjuje se da nešto manje od 23% građana starosti od 30 do 34 godine ima visoko obrazovanje. U 2009. godini četvorogodišnju srednju školu je završilo 56.843 učenika, a na prvu godinu OAS upisalo se 37.417 studenata (65,8% maturanata), i to 80,74% na državnim VŠU, a 19.26% na privatnim VŠU. Na slici 2. prikazani su ti podaci i za upis u 2010, 2011. i 2012. godini. Oni pokazuju trend povećanja broja upisa studenata na OAS na državnim VŠU u odnosu na privatne.

Slika 2: Broj novoupisanih studenata na OAS
(Izvor podataka: RZS)

Procenjuje se da se u poslednjih par godina oko 40 - 42% građana starih 19 godina upisuje na OAS. Ukupni upisni kapaciteti na prvom stepenu akademskih studija (OAS i IAS) iznose 42.445 studenata, što je zadovoljavajuće, jer su za oko 14% veći od potreba, tj. na broj upisanih u 2010. godini. Akreditovani kapacitet upisa na MAS je upola manji od akreditovanog kapaciteta upisa na OAS (slika 3).

Slika 3: Akreditovani kapacitet osnovnih, master i doktorskih studija
(Izvor podataka: KAPK)

U 2009. i 2010. godini na 32 fakulteta upisano je 4.258, odnosno 4.110 studenata više od dozvoljenog broja, čime je dozvoljeni broj "probijen" za 43%, odnosno za 42%, a to predstavlja 10,7% broja upisanih u prvu godinu OAS, ili oko 60% broja upisanih na privatnim univerzitetima, koji su najviše oštećeni ovom pojavom.

Tabela 1: Ukupan broj studenata po područjima u 2008/9.

Izvor: Republički zavod za statistiku Srbije

Na slici 4. prikazano je učešće budžetskih i samofinansirajućih studenata prve godine OAS u poslednje tri školske godine. Vidi se da skoro polovina studenata plaća svoje studije, s tim da oko 2/3 njih studira na državnim, a 1/3 na privatnim univerzitetima.

Slika 4: Učešće budžetskih studenata i samofinansirajućih studenata u prvoj godini OAS
(Izvor podataka: RZS)

Besplatno studiranje dobijaju kandidati za upis na studije na bazi uspeha u srednjoj školi i ocena s prijemnih ispita. Socijalni kriterijumi se ne koriste, što čini akademske studije nedostupnim studentima iz socijalno ugroženih grupa, koji zbog okolnosti u kojima žive i ne postižu uspeh u srednjoj školi na osnovu koga bi im bilo omogućeno besplatno studiranje.

Internacionalizacija i saradnja

Po uvođenju Zakona o visokom obrazovanju ("Službeni glasnik RS", br. 76/05, 100/07, 97/08 i 44/10) univerziteti u Republici Srbiji su primenili Bolonjski proces visokog obrazovanja. To omogućava bližu saradnju s univerzitetima iz zemalja EHEA. I saradnja u oblasti istraživanja takođe se odvija u okviru programa FP7 - ERA. Malo je studenata iz inostranstva jer je malo studijskih programa na engleskom jeziku ili drugom stranom jeziku, ali ima studenata iz bivših jugoslovenskih republika koji mogu da prate nastavu na srpskom jeziku. Studenti iz inostranstva imaju dosta administrativnih barijera (vize, dozvola boravka, osiguranje i dr.) što dodatno ometa njihov dolazak na studije u Republiku Srbiju. Retki su zajednički studijski programi s inostranim univerzitetima. Priznavanje inostranih diploma je vrlo otežano na nekim VŠU jer one primenjuju svoje kriterijume i standarde (za priznavanje doktorata, na primer), ili izjednačavaju studijske programe (što nije u saglasnosti sa zakonskom procedurom priznavanja inostranih diploma), zahtevajući od studenata s validnim diplomama s inostranih univerziteta da polažu dodatne ispite.

Mobilnost studenata

Horizontalna i vertikalna mobilnost studenata u okviru akademskih studija moguća je i primenjena je. Najveći broj VŠU do izvesne mere omogućavaju ovu mobilnost pa upisuju studente sa završenim ili nezavršenim OSS na OAS uz određivanje diferencijalnih ispita, kako bi se otklonile veće razlike u nastavnim programima. Studenti s diplomom OSS ne mogu direktno da se upišu na master studije. Organizovani odlazak studenata sa srpskih univerziteta na univerzitete zemalja EHEA radi završavanja dela studija vrlo je retka pojava, jer Republika Srbija do sada nije bila deo Erasmus programa EU. Takođe, postoje i finansijske teškoće za odlazak studenata iz Republike Srbije u inostranstvo radi studija (finansiranje boravka). S druge strane, sve je izraženiji trend studiranja u inostranstvu, pre svega u zemljama EHEA, ali to nije u okviru međuuniverzitetske saradnje, već je to rezultat samostalne odluke studenta da studije u celosti završi u inostranstvu. Kako je u nekim zemljama EHEA participacija u plaćanju školarine, tj. cene obrazovanja (simbolična) niska, to studiranje u tim zemljama postaje prihvatljiva mogućnost svim studentima koji mogu sami, ili pomoću stipendija, pokriti troškove boravka u inostranstvu za vreme studija.

Organizacija akademskih studija

Oba modela visokog obrazovanja (3+2 i 4+1) primenjena su u Republici Srbiji, čak i u istoj oblasti ili disciplini obrazovanja. To otežava nastavak studija na drugom stepenu studija (master studije), kada studenti prelaze s modela 3+2 na 4+1 i suprotno. Studenti koji su zaposleni imaju probleme da studiraju. Studije na daljinu (on-lajn) koje im najviše odgovaraju, ograničene su jer je odlukom Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje rešeno da studenata na daljinu ne sme biti više od 30% od ukupnog broja studenata VŠU. S druge strane, režim studija nije prilagođen mogućnostima zaposlenih studenata, jer oni imaju poteškoća da ostvare brzinu studiranja od 60 ECTS za godinu dana. Uz to formalnim gubitkom godine gube motivaciju i imaju dodatne finansijske troškove (ponovno plaćanje dela školarine). Zbog finansijskih motiva većina VŠU (oko 80%) prešla je na model 4+1, i u slučajevima kada im je model 3+2 bio potpuno prikladan.

Nedostaje veća primena aktivnog učenja, kao i učenja za praktičnu primenu stečenog znanja, a istraživački rad studenata, i na master nivou, nedovoljno se primenjuje u nastavi. Dominira klasičan način nastave, u kome je student uglavnom pasivan subjekt koji treba da shvati i nauči ono što mu je dato, i da na ispitu to pokaže. Iako je primena Bolonjske deklaracije doprinela da se sa studentima više radi u toku semestra, to je na nekim fakultetima ipak svedeno na minimum i na formalnost. Značajan deo nastave drže saradnici (drže vežbe i rade sa studentima na predispitnim obavezama), dok je vremensko angažovanje nastavnika u nastavi i u radu sa studentima malo (jer je svedeno samo na predavanja). Na nekim fakultetima bilo je i pojava korupcije (kupovina ocena). Ima pojava prepisivanja projektnih, domaćih i ispitnih zadatka i testova, a javljaju se i druge nepravilnosti u studentskom obavljanju predispitnih obaveza (npr. ima sajtova na kojima se nudi izrada projekata, domaćih zadataka i dr.). Veliki broj ispitnih rokova (šest) u toku godine, remeti nastavni proces.

U školskoj 2008/09. godini u punom radnom odnosu na VŠU je bilo 7.878 nastavnika i 5.461 saradnik. Od 2002/03. do 2009/10. školske godine (sem 2007/08. godine) povećavao se broj nastavnika na VŠU. Prosečan broj studenata po nastavniku je oko 35, uz napomenu da je na fakultetima s velikim brojem studenata broj studenata po nastavniku vrlo veliki (preko 100 i više). Oko 85% nastavnika je u punom radnom odnosu (slika 5). Na pojedinim univerzitetima reizbor nastavnika najčešće se ne odvija u uslovima konkurencije, te biva da se biraju nastavnici i bez zadovoljenja kriterijuma koje je usvojio Nacionalni savet za visoko obrazovanje, a ti kriterijumi su odgovarajući broj naučnih radova određene kategorije, učešće u istraživačkim i industrijskim projektima i dr. Najveći broj univerzitetskih nastavnika nije u svojoj karijeri stekao obrazovanje iz metodike nastave, didaktike, pedagogije i dr. ili nije imao obuku u tim domenima. To negativno utiče na pedagoški rad pojedinih nastavnika i na rezultate tog rada.

Slika 5: Broj nastavnika i saradnika od školske 2002/03. do 2008/09. godine
(Izvor podataka: RZS)

3. Nalazi SWOT analize

Unutrašnje snage/potencijali

1) tradicija i iskustvo u visokom obrazovanju;

2) razvijena mreža VŠU;

3) kvalitet pojedinih fakulteta ili katedri i visok kvalitet znatnog broja nastavnika;

4) razvijene akademske studije u velikom broju obrazovnih oblasti.

Unutrašnje slabosti

1) nedovoljan rad jednog broja nastavnika, istraživački i vannastavni rad nastavnika (malo prisustvo i rad na fakultetu, malo angažovanje u radu van časova nastave, nedovoljno organizovan istraživački rad i dr.);

2) nastavno osoblje se drži tradicija, nespremni su na promene, a vlada i dugogodišnja navika da se promene prividno uvode, ali da se u suštini ništa ne menja;

3) neusaglašenost standarda kvaliteta (koji se postavljaju po svetskim uzorima) s nivoom finansiranja akademskih studija koji je mnogo niži od zemalja koje pokušavamo da sledimo, što dovodi VŠU u tešku finansijsku situaciju (ako poštuju standarde) ili ih navodi na nepoštovanje standarda kvaliteta (npr. veličina nastavnih grupa, opterećenje nastavnika);

4) način izbora nastavnika - nepostojanje konkurencije, neretko nepoštovanje definisanih kriterijuma, a sami kriterijumi često ne obuhvataju i pedagoške rezultate i sposobnosti nastavnika;

5) zbog finansijskih interesa, na pojedine VŠU se upisuje previše studenata, a ne obezbeđuje se potreban nivo kvaliteta obrazovanja (nedovoljan prostor za nastavu, prevelike nastavne grupe i dr.)

Povoljnosti u okruženju/Spoljne prilike

1) visoko interesovanje mladih za sticanje diploma i dalje školovanje (jer nemaju mnogo mogućnosti za zapošljavanje);

2) studenti iz susednih bivših jugoslovenskih republika rado dolaze na studije u Republiku Srbiju jer, uz ostalo, nemaju jezičkih barijera u praćenju nastave (ako su iz Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Hrvatske);

3) povoljno iskustvo i tradicija studiranja u Republici Srbiji studenata iz Afrike i s Bliskog istoka;

4) ulazak Republike Srbije u EHEA i u evropske programe mobilnosti studenata i nastavnika.

Nepovoljnosti u okruženju/Spoljne neprilike/rizici/opasnosti

1) povoljni uslovi studiranja u nekim zemljama EU (naročitu na drugom i trećem stepenu visokog obrazovanja) - odlazak mladih u inostranstvo (često i trajno);

2) otvaranje centara inostranih univerziteta i ponuda njihovih usluga građanima Republike Srbije, a njihov rad nije ograničen standardima koji važe za domaće VŠU, te mogu imati povoljnije uslove za uspešno poslovanje;

3) pad standarda i slaba zaposlenost diplomiranih studenata destimuliše mlade da studiraju ili da ozbiljno pristupe svojim obavezama prilikom studiranja.

4. Strategija razvoja akademskih studija

Glavni izazovi

1) opšte podizanje kvaliteta akademskih studija u skladu sa svetskim i evropskim standardima, kao i njihovo ujednačavanje;

2) usaglašavanje ishoda studijskih programa sa zahtevima tržišta i potrebama Republike Srbije;

3) povećanje efikasnosti akademskih studija: prosečno vreme studiranja je najviše za godinu dana duže nego što je predviđeno studijskim programom i u tom periodu najmanje 70% završava upisane studije; od ukupnog broja studenta, više od 70% studenata upisuje akademske studije;

4) internacionalizacija akademskih studija: 10% studenata iz inostranstva.

Glavna opredeljenja

1) kvalitet studija povećati uvođenjem sistema održavanja kvaliteta i većom konkurencijom VŠU;

2) pristup akademskim studijama i efikasnost povećati finansijskim podsticajima podstičući studente;

3) ishode studijskih programa prilagoditi zahtevima tržišta i procenjenim budućim potrebama Republike Srbije;

4) podržavati strateška partnerstva između VŠU u Republici Srbiji i u svetu, kao i partnerstva između VŠU i privrede, administracije i drugih aktera u ekonomiji znanja.

Strategija dostizanja vizije - politike, akcije i mere

Ovde se za ostvarenje postavljenih strateških ciljeva navode neophodne akcije i mere za njihovo ostvarenje i mogući indikatori za prikaz napretka u ostvarivanju ciljeva. Strateški ciljevi se navode grupisano u okviru sledećih strateških pravaca:

1) povećanje kvaliteta;

2) usaglašenost studijskih programa s potrebama tržišta;

3) povećanje efikasnosti studija;

4) povećanje obuhvata i dostupnosti akademskih studija;

5) internacionalizacija akademskih studija;

6) povećanje mobilnosti studenata;

7) osavremenjavanje organizacije akademskih studija.

Ovde se navode mere kojima se ostvaruju navedeni ciljevi, a u okviru karakterističnih obeležja. Pojedine mere utiču na više obeležja i ciljeva, ali se navode kod onih gde daju najveći efekat.

5. Potrebne promene u okruženju akademskih studija

1) usmeravati ekonomski razvoj Republike Srbije ka ekonomiji baziranoj na znanju, u kojoj akademski obrazovani ljudi mogu sebi obezbediti odgovarajuće poslove;

2) posebna institucija će profesionalno i kvalifikovano pratiti zahteve tržišta rada i vršiti procene budućih potreba Republike Srbije za kvalifikacijama zaposlenih i objavljivaće periodične izveštaje sa svojim nalazima kako bi se na osnovu njih VŠU usmeravale svoje obrazovne usluge, tj. studijske programe i obrazovne kapacitete;

3) pripremiti i primeniti NOK, uskladiti klasifikaciju delatnosti, nomenklaturu zanimanja, listu kvalifikacija za pojedina zanimanja i dr;

4) potrebno je prilagoditi propise za dolazak stranaca u Republiku Srbiju na studije i na rad (pojednostavljenje viznog režima, dozvola, zdravstvenog osiguranja i drugih uslova iz oblasti radnih odnosa);

5) zakonsku regulativu u oblasti radnih odnosa treba promeniti kako bi se podržale specifičnosti rada na univerzitetima (rad doktoranata, rad i posle sticanja prava na penziju i dr.);

6) dosledno sprovesti promene zakonske regulative u skladu s potrebama realizacije ove strategije.

6. Strateške relacije akademskih studija s drugim sistemima

Najvažnije su relacije akademskih studija sa srednjim obrazovanjem, strukovnim studijama, istraživačkim sistemom i privredom.

Akademske studije - srednje obrazovanje:

1) povećati kvalitet srednjeg obrazovanja, povećati broj učenika u četvorogodišnjim srednjim školama, a pre svega u gimnazijama (jer one primarno obrazovno pripremaju učenika za akademske studije);

2) zajednička organizacija različitih oblika dodatne nastave za zainteresovane učenike (kursevi, radionice, projekti i dr.);

3) zajednička organizacija takmičenja učenika u znanju.

Akademske studije - strukovne studije:

1) omogućiti horizontalnu i vertikalnu prolaznost između akademskih i strukovnih studija, na različitim nivoima studija;

2) saradnja u usaglašavanju studijskih programa, uz jasnije isticanje specifičnosti akademskih i strukovnih studija, kako bi novi studenti imali jasan izbor pri određivanju puta svog obrazovanja;

3) izrada programa mobilnosti studenata (uslova za prohodnost studenata) radi prelaska sa strukovnih studija na akademske studije i suprotno, te ugovaranje saradnje radi pružanja podrške studentima koji žele da pređu s jednih studija na druge;

4) zajednička primenjena i razvojna istraživanja, uz učešće i privrede, odnosno nosilaca razvojnih projekata.

Akademske studije - istraživački sistem:

1) doktorske studije i istraživački projekti doktoranata dobijaju odgovarajuću finansijsku podršku iz javnih izvora i imaju značajnu ulogu u istraživačkom sistemu Republike Srbije;

2) razvoj i umrežavanje nastavnika i istraživača na VŠU radi stvaranja zajedničkih laboratorija, kako bi dobili status centara izvrsnosti i privlačenje domaćih i inostranih kompanija u razne oblike saradnje (zajedničko osnivanje i vođenje centara ili laboratorija, dugoročni programi zajedničkih istraživanja i dr.).

Akademske studije - privreda:

1) usaglašavanje studijskih programa akademskih studija s potrebama privrede, kao i saradnja u realizaciji stručne prakse studenata, kako bi studenti na studijama stekli što više znanja, veština i kompetencija koje su relevantne potrebama poslodavaca;

2) dodatno formalno i neformalno obrazovanje zaposlenih u privredi kako bi mogli da zadovolje nove zahteve poslova kojim se bave ili onih kojima žele da se bave;

3) angažovanje u nastavi na VŠU istaknutih stručnjaka, ne samo kao gostujućih predavača, već i u zvanju spoljnog profesora, s tim da spoljni profesor može biti izabran u ovo zvanje i ako nije doktorirao, a za potrebe vođenja nastave na jednom predmetu u oblasti u kojoj ima značajne rezultate u praksi;

4) zajednički rad na inovacionim projektima koji se realizuju u inovacionim centrima pri VŠU, a na kojima su angažovani studenti i stručnjaci iz Privrednih društava, s ciljem realizacije ideja koje mogu dovesti do razvoja inovacija;

5) zajednička primenjena i razvojna istraživanja, u kojima se na odgovarajući način angažuju resursi univerziteta (dodatno obrazovanje, istraživačke aktivnosti, zajedničke laboratorije, angažovanje nastavnika i studenata i dr.);

6) radi na obezbeđivanju uslova koji će omogućiti da svaki univerzitet može da osnuje bar jedan poslovni inkubator da bi pomogao preduzetničke inicijative svojih diplomiranih studenata i time doprineo stvaranju nove industrije zasnovane na naučnom znanju.

III. DOKTORSKE STUDIJE

Misija doktorskih studija je da kroz nova znanja obezbedi primarnu ulogu nauke na univerzitetima, razvije i unapredi istraživački potencijal, formira nastavni kadar za visoko obrazovanje i vrhunski stručnjaci za sve druge oblasti, i da se time doprinese opštem razvoju znanja, bržem naučnom i tehnološkom razvoju, unapređenju kulturnog i očuvanju nacionalnog identiteta.

Doktorske studije su dugoročna investicija u intelektualni potencijal, njihova je funkcija da od nadarenih studenata stvore obučene istraživače, osposobljene za obavljanje poslova u kojima se zahteva najviši nivo znanja i veština.

1. Vizija razvoja doktorskih studija

Ključna strateška obeležja Doktorskih studija su obuhvat, kvalitet, relevantnost i efikasnost, a specifična obeležja po kojima se ovaj nivo obrazovanja razlikuje od svih ostalih nivoa obrazovanja u Bolonjskom procesu su ishodi istraživanja, istraživačko okruženje i međunarodna otvorenost.

Razvoj društva zasnovanog na znanju te realizacija opštih i specifičnih strateških opredeljenja Republike Srbije baziraju se na unapređenom istraživačkom potencijalu zemlje koji se realizuje kroz doktorske studije.

Obuhvat

1) studenti se upisuju u skladu sa istraživačkim kapacitetima univerziteta, utvrđenim prioritetima naučnog i tehnološkog razvoja i iskazanim zahtevima poslodavaca;

2) najmanje 10% studenta koji završe master studije nastavlja studiranje na doktorskim studijama;

3) daroviti studenti imaju uslove za istraživački rad i napredak.

Efikasnost

1) godišnje najmanje 200 doktoranata na milion stanovnika završi studije u predviđenom roku;

2) minimalno 60% studenata doktorskih studija završava studije u vremenu njihovog trajanja.

Kvalitet

1) za kvalitet doktorskih studija odgovorne su ustanove koje ih realizuju;

2) kvalitet se utvrđuje na osnovu standarda koji važe u zemljama EHEA i unapređenih Standarda za akreditaciju i samovrednovanje doktorskih studija;

3) kvalitet doktorskih studija se bazira na razvijenim indikatorima za svaku pojedinačnu disciplinu, na usvajanju profesionalne etike i razvijanju svesti o odgovornosti naučnika prema vrednostima humanizma i prirodne sredine;

4) vrednuje se ukupni istraživački rezultat ustanove/institucije i studenata doktorskih studija;

5) sistematično se prati i podstiče napredak studenata doktorskih studija;

6) studijski programi doktorskih studija ostvaruju potpunu transparentnost.

Ishodi istraživanja

1) svi univerziteti i fakulteti u sastavu univerziteta imaju organizovana istraživanja (sopstvene, nacionalne i/ili međunarodne projekte), s tematikom koja pokriva oblasti doktorskih studija, a u okviru njih studenti realizuju svoj istraživački rad;

2) naučne i umetničke vrednosti doktorskih disertacija zadovoljavaju standarde utvrđene na nacionalnom i međunarodnom nivou, a svaka doktorska disertacija ima originalni naučni ili umetnički doprinos, koji ocenjuju nezavisni eksperti (domaći ili međunarodni) u oblasti u kojoj je student obavljao svoja istraživanja;

3) sve naučno-istraživačke ustanove koje realizuju doktorske studije ostvaruju rast istraživačke izvrsnosti kroz publikacije, citiranost, broj patenata i njihovu realizaciju;

4) u polju umetnosti razvijen je novi koncept doktorskih studija koji prati savremena kretanja u svetu.

Istraživačko okruženje

1) doktorske studije obuhvataju sve istraživačke i materijalne resurse univerziteta i instituta;

2) u realizaciji doktorskih studija angažovani su nastavnici i istraživači koji imaju internacionalno prepoznatljive rezultate u oblastima u kojima studenti rade svoje doktorske disertacije;

3) svaki student ima odgovarajuće istraživačko okruženje i kompetentnog mentora i u doktorske studije su uključeni naučnici iz naše naučne dijaspore;

4) organizovane "doktorske škole" su prepoznatljive u evropskom sistemu obrazovanja;

5) posebnim merama će se podsticati interuniverzitetske doktorske studije u cilju objedinjavanja resursa i podizanja kvaliteta doktorskih studija.

Međunarodna otvorenost

1) najmanje 10% studijskih programa doktorskih studija zajednički su s inostranim univerzitetima;

2) inostrani nastavnici učestvuju u nastavi i mentorstvu;

3) strani studenti studiraju na našim univerzitetima;

4) kroz međunarodne istraživačke projekte obezbeđena je mobilnost nastavnika i studenata, a svaki peti student učestvuje u programu mobilnosti;

5) na svakom međunarodnom projektu su angažovani studenti doktorskih studija;

6) najmanje 10% studijskih programa realizuje se na engleskom ili nekom drugom svetskom jeziku.

Relevantnost

1) studijski programi su modifikovani i usaglašeni s poslovima i potrebama u javnom sektoru, industriji, trgovini i uslugama;

2) razvijeni su interdisciplinarni ili multidisciplinarni studijski programi koji doprinose usmeravanju mladih doktora nauka na poslove koji nisu istraživački, a zahtevaju visok nivo inventivnosti i kompetentnosti;

3) do 2020. godine postići da oko 40% svršenih studenata doktorskih studija bude osposobljeno za nastavak karijere u neakademskom sektoru;

4) obavezno je postdoktorsko usavršavanje za kandidate koji žele da nastave karijeru u visokom obrazovanju, što podrazumeva privremeno angažovanje mladih doktora nauka na istraživačkim projektima u određenom vremenu i omogućiti postdoktorsko usavršavanje kao novi vid usavršavanja mladih doktora nauka.

2. Sadašnje stanje doktorskih studija

Obuhvat i efikasnost

1) upis studenata nije usklađen sa istraživačkim kapacitetima univerziteta i utvrđenim prioritetima naučnog i tehnološkog razvoja;

2) broj lica koja godišnje završavaju doktorate kreće se između 65 i 75 na milion stanovnika, što je višestruko manje od proseka u ERA;

3) izrada doktorskih disertacija je u prethodnom periodu (pre uvođenja doktorskih studija po Bolonjskom procesu) trajala znatno duže od tri godine.

Ishodi istraživanja

Studijski programi doktorskih studija realizuju se na fakultetima u okviru 18 akreditovanih univerziteta, a istraživački rad u okviru domaćih i međunarodnih projekata je organizovan na 70% fakulteta koji pripadaju akreditovanim univerzitetima, s tim da je od ukupno 5.000 studenata koji trenutno studiraju na akreditovanim univerzitetima, 47% je uključeno u istraživačke projekte koji su finansirani iz budžeta.

Trenutno samo deo odbranjenih doktorskih disertacija ima originalni naučni ili umetnički doprinos, i ocene nezavisnih domaćih ili međunarodnih eksperata. Postoje standardi za ocenu kvaliteta doktorske disertacije, ali ih mnogi univerziteti ne poštuju. Ne postoje mehanizmi kojim se može uticati na ovu pojavu.

U prethodnih nekoliko godina značajno je porastao broj publikacija u međunarodnim časopisima s recenzijom, ali one stižu iz manjeg broja naučnoistraživačkih ustanova, pa tako od ukupnog broja publikacija, 70% radova objavljuju istraživači iz 25 ustanova, a njih ima 176. Trenutno je vrlo malo patenata i inovacija. Naši univerziteti se ne nalaze ni na jednoj listi rangiranih univerziteta jer još uvek imaju nedovoljnu naučnu produkciju, imaju generalno mnogo studenata po nastavniku i ne dostižu druge kvantitativne parametre koji se vrednuju pri rangiranju.

U polju umetnosti su postavljene doktorske studije za sve oblasti, što nije zabeleženo u drugim obrazovnim sistemima zemalja koje pripadaju EHEA.

Istraživačko okruženje

Sadašnjim studentima nije uvek obezbeđeno odgovarajuće istraživačko okruženje, a često ni kompetentno mentorstvo što je posledica malog istraživačkog kapaciteta pojedinih ustanova, nedovoljnog razvoja nekih oblasti i razjedinjenosti istraživanja, pri čemu su doktorske studije organizovane na fakultetima koji samo u nekim slučajevima sarađuju s institutima.

Na određenom broju studijskih programa angažovani su nastavnici koji ne ispunjavaju minimum propisanih standarda, nemaju odgovarajući broj publikacija u internacionalnoj periodici. Određen broj (20% - 30%) studijskih programa doktorskih studija organizovan je s veoma malim brojem mentora (tri do pet) ili s većim brojem mentora koji jedva ispunjavaju zahteve minimalnih standarda za akreditaciju, tako da studenti doktorskih studija nemaju odgovarajuće istraživačko okruženje.

Naša naučna dijaspora broji nekoliko hiljada istraživača koji rade na poznatim naučnim institucijama u svetu, ali je malo njih angažovano na doktorskim studijama u našoj zemlji.

I pored toga što se u pojedinim oblastima postižu izuzetni rezultati istraživanja koje se sprovode u institutima, ta istraživanja nisu sistemski uključena u doktorske studija, a pojedini univerzitetski centri nemaju kritičnu istraživačku masu za organizaciju kvalitetnih doktorskih studija u određenim oblastima.

Međunarodna otvorenost

Sistem visokog obrazovanja u Republici Srbiji je zatvoren, zanemarljiv je broj zajedničkih studijskih programa sa stranim univerzitetima i broj stranih studenata, a mobilnost kako nastavnika, tako i studenata, veoma je malog obima.

Izuzetno mali procenat (manje od 0,5%) studijskih programa doktorskih studija akreditovan je za izvođenje na engleskom jeziku i nema zajedničkih studijskih programa između naših univerziteta i renomiranih inostranih univerziteta, a trenutno se u našoj zemlji realizuje veći broj inostranih projekata, na nekima su angažovani studenti doktorskih studija, ali je obim i broj međunarodnih projekata još uvek nedovoljan, pri čemu ni mobilnost nastavnika i studenata nije sistemski rešena, nema strateških opredeljenja, ne postoje finansijski i administrativni preduslovi za realizaciju neophodne mobilnosti.

Relevantnost

U ovom trenutku studijski programi doktorskih studija skoro su potpuno izolovani u okviru jednog fakulteta i jedne naučne discipline. Zanemarljiv je broj studijskih programa s interdisciplinarnim ili multidisciplinarnim ishodom, koji obrazuju studente za šira područja rada i razvoja karijere. Studijski programi koji doprinose usmeravanju doktora prema poslovima u neakademskom sektoru, a zahtevaju visok nivo znanja, veština i inventivnosti, nisu formirani ni na jednom univerzitetu. Sada se sa završetkom doktorskih studija ne dostiže dovoljan nivo istraživačkih i drugih profesionalnih veština, neophodnih za izbor u nastavnička zvanja u visokom obrazovanju.

Razvoj studijskih programa doktorskih studija nije povezan s tržištem rada i zahtevima poslodavaca.

Osiguravanje kvaliteta

VŠU su, rukovodeći se principom ispunjavanja minimalnih zahteva iz akreditacije, na studijske programe upisivale studente, ne vodeći pri tome računa da li oni imaju stvarno obezbeđene uslove za rad i mentora, i kakve su šanse svršenih studenata doktorskih studija da se zaposle.

Kvalitet doktorskih studija se zasniva na nekoliko osnovnih standarda za akreditaciju i samovrednovanje i nisu razvijeni specifični indikatori za svaku pojedinačnu disciplinu, a posebno su izraženi problemi u oblasti društveno-humanističkih nauka i umetnosti.

Vrednovanje istraživačkih rezultata ustanova sprovodi se samo na osnovu standarda za akreditaciju naučno-istraživačkih ustanova koji su uopšteni i nedovoljno precizni, a kako su doktorske studije tek nedavno uvedene, još uvek nisu razvijene metode i kriterijumi za kompletno vrednovanje rada studenata doktorskih studija.

Studijski programi doktorskih studija su ograničeni na 180 ESPB i na tri godine, a opšte je mišljenje da je to vreme veoma kratko.

Na većem broju univerziteta doktorske studije nemaju potpunu transparentnost, ne objavljuju se podaci o disertacijama, mentorima itd.

3. Nalazi SWOT analize

Unutrašnje snage

Akademska zajednica Srbije ima veliko iskustvo u obrazovanju doktora.

Po uvođenju doktorskih studija kao trećeg ciklusa Bolonjskog procesa znatno je poraslo interesovanje studenata za nastavak studija na doktorskim studijama.

U Republici Srbiji neprekidno raste istraživačka izvrsnost koja se ogleda u broju radova na SCI, SSCI i AHSCI i citiranosti.

U prethodnim godinama je unapređena istraživačka infrastruktura, u toku je značajna nabavka najsavremenije opreme i izgradnja kapitalnih infrastrukturnih objekata u svim univerzitetskim centrima.

Unutrašnje slabosti

1) Republika Srbija je među zemljama s najvećim "odlivom mozgova";

2) Istraživački kapaciteti su razjedinjeni;

3) Istraživanja u veoma maloj meri vode prema patentima i inovacijama;

4) Mala je zastupljenost primenjenih istraživanja;

5) Fakulteti ne poštuju postojeće standarde, a spremnost za prihvatanje unapređenja kvaliteta kroz uvođenje strožih standarda na nezavidnom je nivou;

6) Doktorske studije nisu usmerene prema poslovima u neakademskom sektoru i na tržištu rada.

Spoljne prilike

1) Dalji razvoj i intenziviranje međunarodne saradnje kroz učešće naših istraživačkih timova u inicijativama FP7 i Horizont 2020 i u bilateralnim projektima, doprineće kvalitetu istraživanja, međunarodnoj konkurentnosti i poboljšanju doktorskih studija;

2) Značajna ulaganja u infrastrukturne objekte i naučno-tehnološke parkove (Beograd, Niš, Kragujevac, Novi Sad, Centar za nanonauke, Centar za matične ćelije), kao i sredstva koja će se realizovati kroz Fond za inovacionu delatnost, stvoriće bolju osnovu za angažovanje u istraživanjima i tehnološkom razvoju i studenata doktorskih studija i mladih doktora nauka;

3) Korišćenje mogućnosti za usavršavanje kroz programe Erazmus, Erazmusmundus, Leonardo da Vinchi i Marie Ciriei akcija.

Spoljne neprilike/rizici/opasnosti

1) Nije dovoljno razvijena društvena svest o potrebi da se kroz doktorske studije obrazuju specijalisti najvišeg nivoa obrazovanja potrebni u svim oblastima života i rada;

2) Tržište rada ne prepoznaje doktorske studije, kao najviši obrazovni nivo;

3) U drugim sektorima nisu iskazane potrebe za doktorima nauka;

4) Zemlje EU imaju strategiju da privlače najtalentovanije studente na doktorske studije, pa uvode SCI vizu i omogućuju izvanredne uslove za istraživanje - to će dodatno uticati na odlazak studenata iz Republike Srbije.

4. Strategija razvoja doktorskih studija

Glavni izazovi i opredeljenje strategije su:

1) Istraživanja svakog studenta tokom doktorskih studija uvrstiti u istraživački projekat, domaći ili međunarodni i to pravilo treba ugraditi u strateška dokumenta VŠU, standarde za akreditaciju i unutrašnju proveru kvaliteta;

2) Objediniti visoko obrazovanje i istraživanje, sprovesti funkcionalnu integraciju univerziteta i ostvariti vezu sa istraživanjima u institutima i mrežno povezivanje određenih oblasti između univerziteta.

5. Strategija dostizanja vizije - politike, akcije i mere

6. Potrebne promene u okruženju doktorskih studija

1) Ustanoviti odgovarajuće i održivo finansiranje koje obavezno treba da obuhvati: finansiranje istraživanja (što uključuje istraživačku opremu i troškove istraživanja), finansiranje nastave, supervizije i mentorskog rada, i finansiranje samog studenta doktorskih studija pomoću stipendija ili plata - za doktorante zaposlene na VŠU;

2) Studentima doktorskih studija obezbediti osnovna prava koja proističu iz rada - pravo na zaradu, zdravstveno i penziono osiguranje - te autorska i patentna prava koja proističu iz njihovih istraživanja, jer su oni istraživači početnici koji čine osnovnu radnu snagu u poslovima istraživanja, sredstva iz javnih izvora selektivno upućivati u određene prioritetne oblasti, određenim olakšicama stimulisati privredni sektor da ulaže u doktorske studije i kroz partnerstvo univerziteta i drugih institucija i fondova ustanoviti i druge oblike finansiranja;

3) Reformom ukupnog preduniverzitetskog obrazovanja smanjiti udeo reproduktivnih znanja, a povećati sadržaje koji kod učenika razvijaju kreativnost, kritičko mišljenje i sklonost istraživanjima, a na svim nivoima obrazovanja stvoriti uslove za eksperimentalnu nastavu i trening nastavnika;

4) Neprekidno razvijati i unapređivati rad s talentima, s tim da univerziteti treba da uspostave specijalne programe namenjene talentovanim učenicima i da u najvećoj mogućoj meri intenziviraju saradnju sa ustanovama kao što su Matematička i Filološka gimnazija, sa istraživačkim stanicama (Istraživačka stanica Petnica) i Centrom za promociju nauke uz objedinjenje svih fondova koji podržavaju talente;

5) Studentima osnovnih i naročito onima s master studija obezbediti uslove da se kroz samostalne projekte neposredno susretnu sa istraživačkim radom, a na nivou univerziteta ustanoviti fond iz koga će izvanredni studenti osnovnih studija dobijati podršku za naučno-istraživački rad tokom studija;

6) Na nivou fakulteta formirati istraživačke projekte i u njih, kroz javni poziv, uključivati studente, a istraživački rad studenata afirmisati, podsticati i nagrađivati, omogućiti im učešće na domaćim i međunarodnim naučnim skupovima.

7. Strateške relacije doktorskih studija s drugim sistemima

Opšte relacije doktorskih studija i drugih sistema

Podsticati neprekidnu razmenu studenata i zaposlenih između VŠU, privrede, kulturnih i drugih sektora. Uspostaviti strukture i procedure u kojima šira društvena zajednica učestvuje u različitim aktivnostima vezanim za doktorske studije, što uključuje dizajniranje modula i studijskih programa, njihovu reviziju i akreditaciju. Doktori nauka moraju biti prepoznati na tržištu radne snage, za poslove najvišeg nivoa znanja i veština. U svakom sektoru predvideti kvalifikaciju ISCED (6 (1997), (8 2011)) nivoa.

Doktorske studije - privreda

Podizanje nivoa konkurentnosti zemlje i razvoj inovativnosti jeste neposredna veza između doktorskih studija i privrede. Kroz saradnju privrednih društava, države i akademskog sektora u oblastima: fabrike budućnosti, energetska efikasnost i obnovljivi izvori energije, razvoj agrara, tj. tehnološke platforme za proizvodnju hrane - stvoriti novu generaciju doktora nauka osposobljenih i za razvoj novih tehnologija i za efikasni transfer tehnologija i njihovu inkorporaciju u proizvodni sistem Republike Srbije.

Doktorske studije treba da budu jedan od oslonaca za postavljanje nacionalne tehnološke platforme Republike Srbije. Malim i srednjim preduzećima i drugim privrednim subjektima treba omogućiti da pod povoljnim poreskim olakšicama zapošljavaju doktore nauka i ulažu u istraživanje kroz doktorske studije. Usloviti da se u projekte koji se direktno odnose na razvoj proizvoda i usluga a finansiraju se iz fondova (kao što je Fond za inovacionu delatnost) obavezno uključuju studenti doktorskih studija.

Doktorske studije - zdravstvo

U oblasti medicinskih nauka treba uvesti potpuno novi sistem organizacije koji objedinjuje obrazovanje, istraživanje i zdravstvo, i na taj način omogućiti funkcionalnu vezu između različitih institucija sistema i različitih ministarstava. Posebnim propisima i standardima regulisati doktorske studije iz oblasti kliničke medicine, uvodeći regulativu koja važi u zemljama EU.

Doktorske studije - kultura

Istraživanje u oblasti umetnosti, društvenim i humanističkim naukama fundamentalno je bitno za razvoj društva, unapređenje kulturnog identiteta i očuvanje nacionalnog identiteta. Konkretni primer socijalnog i ekonomskog uticaja istraživanja u oblasti umetnosti, društvenih i humanističkih nauka vidi se u direktnom uticaju na izvođačke umetnosti, kreativnu industriju, finansijske servise i turizam.

Doktorske studije - zaštita čovekove sredine

Potreba za multi-disciplinarnim znanjima najizraženija je u oblasti zaštite životne sredine. Država treba da što više podržava doktorske studije u ovoj oblasti upravo zbog neophodnih promena koje prate neprekidni razvoj standarda za kontrolu, poznavanje ekoloških standarda, razvoj novih tehnologija za reciklažu, i sve zastupljenije potrebe za proizvodnim procesima i proizvodima koji su neškodljivi za životnu sredinu. Državne institucije zadužene za oblast zaštite životne sredine neposredno bi iskazivale potrebe za istraživanjima u ovoj oblasti, kroz doktorske studije usmeravale svoje kadrove da doktoriraju i postavljale univerzitetima zahteve za obrazovanje istraživača u specifičnim oblastima.

Doktorske studije - javna uprava

Savremena javna uprava zahtevaće da na svim profesionalnim mestima rade stručnjaci najvišeg nivoa znanja i obrazovanja. To je neophodno ostvariti, ne samo zbog razvoja državne administracije i rukovođenja u njoj, već i u vođenju i razvoju javnih preduzeća, i drugim poslovima koji će zahtevati savremeno obrazovane stručnjake. Za zadovoljenje ovih potreba treba ustanoviti strateško partnerstvo državnih organa i institucija i univerziteta koji imaju istraživački kapacitet da ponude interdisciplinarna istraživanja (iz oblasti prava, ekonomije, političkih nauka, menadžmenta, etike, informacionih tehnologija). Unapređenje i osavremenjavanje državne uprave treba ostvariti kroz unapređeni kadrovski potencijal stvoren kroz prilagođeni i savremen koncept doktorskih studija.

IV. STRUKOVNE STUDIJE

Misija strukovnih studija jeste da unapređenjem, prenosom i razmenom znanja, pružaju mogućnosti društvu i pojedincu da ostvare koristi od znanja i veština usmerenih ka svetu profesije i tržištu radne snage.

1. Vizija razvoja strukovnih studija

Razvoj visokog strukovnog obrazovanja usmeren je na ostvarenje željenog stanja opštih strateških obeležja - obuhvat, kvalitet, efikasnost i relevantnost - i specifičnih strateških obeležja - društvena prepoznatljivost, saradnja s okruženjem, istraživačka delatnost i razvoj nastavnog kadra. U periodu do 2020. godine razvoj visokog strukovnog obrazovanja će ostvariti viziju koja se iskazuje sledećim stanjem strateških obeležja:

1. Obuhvat:

(1) najmanje 30% studenata koji upisuju prvu godinu osnovnih studija, upisuje strukovne studije,

(2) obim obuhvata je utemeljen na geografskoj pokrivenosti mrežom visokih strukovnih škola, usaglašenoj sa strukturom privrede na regionalnom i nivou lokalne samouprave i zasnovanoj na diversifikaciji i fleksibilnosti studijskih programa;

2. Efikasnost:

(1) prosečno studiranje je najviše za godinu dana duže nego što je predviđeno studijskim programom, i u tom periodu najmanje 70% završava upisane studije,

(2) studije napušta najviše 15% studenata,

(3) veći broj visokih škola strukovnih studija integrisan je u akademije strukovnih studija;

3. Kvalitet:

(1) NOK definisane su kompetencije svršenih studenata strukovnih studija,

(2) strukovni studijski programi obezbeđuju stručne kompetencije diplomiranim studentima zasnovane na ishodima učenja i utemeljene na dugoročnoj saradnji s potencijalnim korisnicima njihovih znanja, a nastava je orijentisana ka postizanju praktičnih znanja i profesionalnih veština i sposobnosti, s nastavnim planom u kome značajno mesto zauzima praktična obuka,

(3) značajno unapređene kompetencije nastavnika, tako što svi nastavnici imaju vrhunska praktična znanja, veštine i ostvarene rezultate u oblasti koje su relevantne za studijski program,

(4) organizacija obrazovnog procesa zasnovana je na kvalitetnom didaktičko-metodičkom pristupu,

(5) uspostavljen je sistem merenja performansi zasnovan na evropskim indikatorima,

(6) unapređeni resursi koji omogućavaju studentima sticanje neophodnih praktičnih znanja i veština, a u oblastima u kojima se izvode master studije organizovana su primenjena istraživanja;

4. Relevantnost:

(1) relevantnost strukovnih studija (usklađenost broja i vrste studijskih programa s potrebama na tržištu radne snage, zahtevima profesije i interesima studenata) povećana je kroz snažnije povezivanje ovih studija s privredom i javnim sektorom regiona i lokalne samouprave,

(2) udeo strukovnih studija u visokom obrazovanju podržava se kroz uravnotežen broj i strukturu studenata finansiranih iz budžeta;

5. Saradnja:

(1) strukovne studije su uključene u evropske asocijacije EURASHE (European Association of Institutions in Higher Education), UAS (European Network for Universities of Applied Sciences) i Kopenhaški proces i ostvaruju međunarodnu saradnju u obrazovanju i obuci,

(2) povećano je učešće u projektima međunarodne saradnje i u korišćenju pretpristupne pomoći (pre-accession assistance - IPA, MIFF, MIPD),

(3) uspostavljena je dugoročna saradnja s poslovnim svetom,

(4) u prostoru visokog obrazovanja ostvaren je institucionalni dijalog s akademskim studijama i uspostavljena saradnja u oblasti obrazovanja i istraživačkog rada;

6. Društvena prepoznatljivost:

(1) razvijen je veći broj zajedničkih programa sa VŠU iz inostranstva,

(2) uspostavljena je koherentna struktura dvostepenog studiranja usklađena s Bolonjskom deklaracijom - osnovne, specijalističke i master strukovne studije, a horizontalna i vertikalna mobilnost studenata između akademskih i strukovnih studija moguća je, uz dodatne uslove koje definišu VŠU,

(3) usklađena su stručna zvanja u zakonskoj regulativi koja definiše radne odnose,

(4) konferencija akademija strukovnih studija postala je okosnica organizovanja, reprezentovanja, promovisanja i afirmacije,

(5) studentska konferencija akademija strukovnih studija značajno utiče na status i razvoj strukovnih studija,

(6) usaglašena su zvanja nastavnog osoblja sa svetskom praksom i kriterijumima za izbor nastavnika;

7. Istraživačko-inovaciona delatnost:

(1) istraživačka delatnost se obavlja u primenjenim istraživanjima, koja se pretežno izvode u saradnji sa privredom,

(2) istraživačka delatnost je postala strukturni element ugrađen u organizaciju visoke strukovne škole, povezana je s programima strukovnih specijalističkih i master studija,

(3) povećan je obim istraživačke i stručne delatnosti i broj aktivnog istraživačkog kadra;

8. Nastavni kadar:

(1) postoji više nastavničkih zvanja i sva su reizborna i redefinisani su uslovi za izbor, zapošljavanje, ocenjivanje i reizbor nastavnika ovih studija, specifično diferencirani od uslova koji važe za akademske studije,

(2) više od 50% nastavnika ima doktorate, relevantne naučne ili stručne rezultate u oblasti koju predaju, a ostali nastavnici imaju vrhunska praktična znanja, veštine i ostvarene rezultate tokom rada od najmanje tri godine u oblasti koje su relevantne za studijski program,

(3) evaluacija, izbor i reizbor nastavnika predmet je autonomije VŠU koje imaju "kritičnu masu" za ove poslove, u skladu sa odrednicama navedenim u Zajedničkom okviru i obezbeđena je javnost izbora i primena ujednačenih standarda i kriterijuma,

(4) angažovanje stručnjaka iz realnog i javnog sektora u realizaciji studijskih programa, s jedne strane, i boravak nastavnog osoblja na usavršavanju i obuci, s druge, omogućavaju dvosmernost saradnje s privredom i povećan kvalitet stručne nastave;

(5) uspostavljen je sistem stručne i pedagoške obuke i usavršavanja nastavnog kadra.

2. Sadašnje stanje strukovnih studija

Obuhvat

Strukovne studije se oslanjaju na relativno brojnu bazu učenika SSOV. Broj učenika u srednjem stručnom obrazovanju iznosi 285.596 što je 80,1% ukupnog broja srednjoškolaca. Za razliku od učenika gimnazija, znatan broj učenika strukovnog srednjeg obrazovanja ne nastavlja školovanje te, stoga, u strukturi nezaposlenog stanovništva starosti do 29 godina života, 68,6% čine lica sa srednjim obrazovanjem.

Upisna kvota akreditovanih studijskih programa strukovnih studija iznosi oko 18.684 studenata. Pošto upisna kvota akademskih studija iznosi oko 32.500, to je oko 35% ukupne upisne kvote studenata godišnje. Ukupan broj diplomiranih studenata u 2008. godini je iznosio 40.330. Od toga je 36,1% (14.399 studenata) diplomirao na strukovnim studijama. U ukupnom broju budžetski finansiranih studenata (2009/2010. godine) strukovne studije su zapostavljene. Na univerzitetima se školuje 183.065, a na strukovnim školama 43.707 studenata. Od toga, na univerzitetima je budžetski finansirano školovanje 83.528 studenata (45%), a na strukovnim studijama 15.081 student (35%). Jedan od razloga za ovakvo stanje jeste nedovoljno definisana politika o broju i strukturi budžetskih studenata. Praksa je da se broj studenata određuje prema višegodišnjem nasleđenom stanju koje se godišnje koriguje na osnovu predloga VŠU.

Visoko strukovno obrazovanje ima razvijenu mrežu od 65 škola, 47 državnih i 18 privatnih, lociranih u većini gradova, odnosno opština. U mnogim opštinama one su jedine ustanove visokog obrazovanja (Šabac, Požarevac Aranđelovac, Ćuprija, Aleksinac, Prokuplje, Pirot, Trstenik, Sremski Karlovci i Sremska Mitrovica). Izuzetak čine mesta u kojima nema ustanova visokog strukovnog obrazovanja ali postoje ustanove akademskih studija (Pančevo, Sombor, Bor, Kraljevo, Novi Pazar i Jagodina). Broj i geografska distribucija škola usklađeni su s potrebama javnog i realnog sektora.

Kvalitet

Studijskim programima osnovnih strukovnih studija obuhvaćeno je svih pet naučnih, stručnih i umetničkih polja, u oblastima u kojima na tržištu rada postoji potreba za visokoobrazovanim stručnjacima.

Strukovne studije se odvijaju u okviru dva ciklusa: osnovne strukovne studije (180 ECTS, strukovni BSc) i specijalističke strukovne studije (minimalno 60 ECTS, strukovna specijalizacija), završavaju se četvorogodišnjim obrazovanjem, trenutno nemaju mogućnost ni horizontalne ni vertikalne prohodnosti prema akademskim studijama.

Visoke škole strukovnih studija su samostalne VŠU koje autonomno donese studijske programe, izdaju diplome, biraju nastavnike nemaju uvek kritičnu masu nastavnog osoblja, što se odražava na kvalitet nastavnog procesa.

Visoke škole strukovnih studija nisu u proteklom periodu iskoristile mogućnost formiranja Akademija strukovnih studija.

Efikasnost

Efikasnost studiranja karakteriše i značajno odustajanje od studija, što važi za oko 30% upisanih studenata, i relativno dugo studiranje - oko pet godina. Jedan od izvora niže efikasnosti je fragmentiranost ovih obrazovnih institucija - 65 relativno malih ustanova - koja vodi nedovoljno efikasnom korišćenju nastavnog i administrativnog kadra, bibliotečkih i laboratorijskih resursa itd.

Relevantnost

Visoko strukovno obrazovanje je relevantan podsistem obrazovanja stanovništva jer, u strukturi ukupnog broja stanovnika Republike Srbije starih 15 i više godina, 5,5% su lica sa završenom višom školom, 7,5% s fakultetom, akademijom ili visokom školom, 48,5% sa srednjom školom, 22,6% sa osnovnom i 15,9% bez osnovne škole ili s nepotpunom osnovnom školom. U strukturi zaposlenih 5,6% je s višom školom, 7,5% s fakultetom, akademijom ili visokom školom, 55,9% sa srednjom školom, 23,9% sa osnovnom i 6,3% bez osnovne škole ili s nepotpunom osnovnom školom. Ovakva kvalifikaciona struktura radne snage nije u skladu s potrebama tržišta. Tako je u Evropi, u proseku, 30% studenata na institucijama profesionalno usmerenog visokog obrazovanja dok je u Republici Srbiji od ukupne studentske populacije samo 19,3% studenata strukovnih studija (školska 2008/09. godina).

Saradnja

Visoke škole strukovnih studija u znatnijoj meri imaju uspostavljenu saradnju sa privredom, ali zbog gašenja mnogih privrednih subjekata ta saradnja nije ostvarena u meri koja je potrebna za kvalitetno strukovno obrazovanje. Dosadašnja saradnja s akademskim studijama je veoma malog obima. Pojedinačni slučajevi razmene nastavnog osoblja, učešća u istraživačkim projektima, korišćenja zajedničkih prostornih i laboratorijskih resursa nisu dovoljni za ostvarenje ukupne misije visokog obrazovanja.

Strukovne studije ne ostvaruju u dovoljnoj meri međunarodnu saradnju niti koriste pomoći koje postoje u EU za projekte u oblasti obrazovanja (Tempus, Erasmus, Erasmus mundus, IPA, MIFF, MIPD i dr.). Ostvareni su skromni rezultati u mobilnosti nastavnika i studenata, razvoju istraživačkog i umetničkog rada i nastavnog kadra, povećanju atraktivnosti i prepoznatljivosti u nacionalnim i međunarodnim okvirima, poboljšanju materijalnih resursa te unapređenju i razvoju studijskih programa.

Društvena prepoznatljivost

Najveći broj ustanova visokog strukovnog obrazovanja spada u naslednice viših škola koje baštine poluvekovnu tradiciju profesionalnog višeg obrazovanja i koje su kroz postupak akreditacije i dobijanja dozvola za rad prevedene u prostor visokog obrazovanja Republike Srbije. U početnoj fazi reforme visokog obrazovanja učinjen je prvi korak ka institucionalnoj diversifikaciji. Međutim, nije došlo do dalje razrade, programske diversifikacije i usaglašavanja s dobrom praksom u EHEA. Pravilnicima o akreditaciji i obezbeđenju kvaliteta, uputstvima i tumačenjima Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje i KAPK, proces je usmeren ka uobličavanju strukovnih studija po ugledu na akademske studije. Ima više razloga za ovakvo stanje. Prvo, reforma visokog obrazovanja je sprovedena uz dominantan uticaj akademske zajednice. Drugo, sistem strukovnih studija je bio nedelotvoran u sopstvenom organizovanju, reprezentovanju, promovisanju i afirmaciji. Konferencija akademija strukovnih studija konstituisana je tek 2011. Godine, a Studentska konferencija akademija strukovnih studija 2010. godine. Institucionalna povezanost i organizovanost ustanova strukovnih studija nalazi se početnoj fazi razvoja. Konferencija akademija strukovnih studija nije uspostavila sve potrebne funkcije za integrisanje, reprezentovanje i saradnju na nacionalnom i evropskom nivou. Stoga nisu u potpunosti ostvareni ciljevi diversifikacije vezani za povećanje broja visokoobrazovanih mladih ljudi, fleksibilniji obrazovni sistem usaglašen s potrebama tržišta rada, efikasnije i ekonomičnije visoko obrazovanje, veći prodor primenjenih istraživanja u svet profesije itd.

Dosadašnja primena binarnog sistema visokog obrazovanja je dovela do znatnih problema s prepoznatljivošću strukovnih studija u političkoj, društvenoj i akademskoj sredini, u svetu rada i među mladima. Tržište radne snage nedovoljno prepoznaje stručna zvanja i kvalifikacije koje nose svršeni studenti, naročito oni sa strukovnih studija. Neadekvatna je klasifikacija novih struka, jer se u službama za zapošljavanje koriste klasifikacije delatnosti prilagođene strukama od pre deset i više godina. Tako se u NSZ koristi klasifikacija delatnosti iz 1996. godine, a za podatke o područjima rada, zanimanjima i stepenu stručne spreme, jedinstvena nomenklatura zanimanja iz 1990. godine i šifarnik zanimanja i stručne spreme iz 1998. godine. U tom pogledu, eklatantan je slučaj strukovnih specijalističkih studija koje se i u EHEA ne prepoznaju kao drugi stepen formalnog visokog obrazovanja.

Istraživačka delatnost

U pogledu zastupljenosti i uređenja istraživačkog rada, sistem strukovnih studija je u značajnoj meri neusaglašen s praksom u evropskom i svetskom neuniverzitetskom sektoru. Istraživačka delatnost se ostvaruje u manjem obimu dok je njen sadržaj uglavnom izdavanje naučnih publikacija, održavanje naučnih skupova, objavljivanje naučnih i istraživačkih radova i, nešto manje, primenjena i razvojna istraživanja. Precizni podaci o ovoj delatnosti ne postoje. Izuzetno je bitan problem to što istraživačka delatnost nije uspostavljena kao strukturni element ugrađen u organizaciju ustanova pa samim time izostaje: saradnja s profesionalnim svetom koja omogućuje integraciju znanja i veština u nastavni proces; kontakt s profesionalnim svetom u kome bi ustanove strukovnih studija mogle biti značajan partner u oblasti inovacija te primena rezultata naučno-istraživačkog rada i unapređenje kvaliteta nastavnog kadra i formiranje nastavnog podmlatka. Formalna isključenost iz naučno-istraživačke delatnosti umanjuje i konkurentsku sposobnost strukovnih studija na tržištu usluga.

Nastavni kadar

Problematika nastavnog kadra u strukovnim studijama iskazuje se sledećim trima pitanjima: (a) da li se dovoljno prepoznaju specifičnosti potrebnih kompetencija nastavnika strukovnih studija; (b) gde, kako i da li se generiše dovoljan broj potrebnog nastavnog kadra; (v) koje su metode i instrumenti raspoloživi u regrutovanju nastavnika potrebnih profila?

Kompetencija nastavnika svodi se na naučno zvanje i rezultate naučno-istraživačkog rada, kako je to definisano u postojećim standardima i normativnoj praksi obezbeđenja kvaliteta. Specifičnost strukovnih studija u odnosu na akademske studije jeste to što su, uporedo sa istraživačkim i pedagoškim sposobnostima, izuzetno značajne i stručne kompetencije u određenoj oblasti i praktično iskustvo u rešavanju problema iz sveta profesije. Pitanje o kompetenciji nastavnika potrebnih za organizovanje efikasnog procesa učenja u vezi je s metodikom nastave. Zanemariv broj ustanova je realizovao neke oblike obuke nastavnog kadra u ovoj oblasti.

Obnavljanje i razvoj nastavnog kadra je jedno od značajnih iskušenja s kojim se ove studije suočavaju. Do sada su izvori nastavnog kadra bili istraživački instituti, razvojni sektori u okviru velikih privrednih sistema, sopstveni kadar i kadar s univerziteta. Kao posledica drastične izmene strukture privrede Republike Srbije, mogućnosti za izbor novog nastavnog kadra s relevantnim iskustvom u struci su izrazito smanjene. U narednom periodu jedinu realnu osnovu za popunu kadra činiće naučnoistraživački kadar koji se školuje na doktorskim studijama. Trenutno 50% nastavnog kadra čine nastavnici koji su magistri nauka, stepen obrazovanja koji u novom sistemu visokog obrazovanja ne postoji.

Na visokim školama strukovnih studija nema organizovanog naučnoistraživačkog rada, niti su nastavnici uključeni u projekte koji imaju budžetsko finansiranje.

Regrutovanje kvalitetnog nastavnog osoblja nailazi na ograničenja jer je za stručnjaka privlačniji realni sektor nego visoko strukovno obrazovanje. Mogućnost napredovanja nastavnog kadra je ograničena uskim izborom zvanja (predavač i profesor strukovnih studija). Ta zvanja su u direktnoj vezi s naučnim zvanjem magistra ili doktora nauka. Zvanje višeg predavača, koje je do reforme postojalo i široko je zastupljeno u svetu, ne postoji u zakonskoj nomenklaturi.

3. Nalazi SWOT analize

Unutrašnje snage su:

1) relevantnost podsistema u pogledu akreditovanih kapaciteta, mreže škola te broja studenata i diplomiranih studenata;

2) poluvekovna tradicija visokog strukovnog obrazovanja u Republici Srbiji;

3) dobra saradnja u izvođenju nastave s privredom i javnim sektorom;

4) međunarodno uporedivi studijski programi.

Unutrašnje slabosti su:

1) nedostatak kvalitetnog nastavničkog kadra s praktičnim znanjima i ograničene mogućnosti za regrutovanje takvog kadra;

2) visoke škole strukovnih studija i nastavno osoblje nisu uključeni u organizovan istraživački rad;

3) nedovoljna ulaganja u održavanje i razvoj objekata, infrastrukture i nastavnih sredstava;

4) nizak nivo znanja s kojim srednjoškolci ulaze u visoko strukovno obrazovanje.

Spoljne prilike/pogodnosti su:

1) obrazovna politika EU uvažava i podržava značaj neuniverzitetskog visokog obrazovanja i podstiče međunarodnu saradnju i razmenu;

2) oslonjenost na široku bazu srednjih stručnih škola;

3) politika MP o upisu populacija sa srpskog životnog prostora.

Spoljne neprilike/opasnosti su:

1) ekonomska kriza i nerazvijenost Republike Srbije;

2) demografski trendovi, pad brojnosti populacije mladih;

3) sistemski i zakonski nedefinisana istraživačka i umetnička delatnost ustanova visokih strukovnih studija;

4) neusaglašenosti sistema visokog obrazovanja s evropskom praksom u pogledu vertikalne i horizontalne prohodnosti studenata i to što drugi stepen (specijalističke strukovne studije) nije prepoznat u evropskom obrazovnom prostoru;

5) nedovoljno efikasan sistem nadzora u visokom obrazovanju.

4. Strategija razvoja strukovnih studija

Glavni izazovi i opredeljenja strategije

Kao i u prethodnom periodu, razvoj strukovnih studija će se suočiti sa izazovima koji su prevashodno vezani za otpor promenama iz okruženja i sukobljenost interesa pojedinih grupa VŠU (akademske - strukovne studije, privatne - državne ustanove).

Za razvoj strukovnih studija važna je opšte prihvaćena saglasnost u sledećim stavovima i opredeljenjima. Prvo, sistem strukovnih studija mora biti usaglašen s principima jedinstvenog obrazovnog prostora Evrope i zasnovan na međunarodno uporedivim osnovama binarnog sistema visokog obrazovanja. Drugo, neophodno je uspostaviti jasnu programsku i institucionalnu određenost i nepreklapanje akademskih i strukovnih studija.

Strukovne studije, svojim ishodima, moraju biti u funkciji ostvarenja misije, usaglašene s potrebama tržišta radne snage i profesije i snažno povezane s privredom i javnim sektorom.

Kvalitet obrazovne delatnosti strukovnih studija zasnovan je na konceptu ishoda učenja i potrebnim kompetencijama svršenih studenata.

Strategija dostizanja vizije - politike, akcije i mere

Vizija visokog strukovnog obrazovanja ostvariće se kroz dosledno zalaganje na realizaciji sledećih strateških pravaca:

1) saradnja s okruženjem;

2) istraživačka i umetnička delatnost kao osnova daljeg razvoja;

3) uređeno okruženje;

4) atraktivan i konkurentan sistem visokog strukovnog obrazovanja.

5. Potrebne promene u okruženju visokog strukovnog obrazovanja

Za ostvarenje strateških ciljeva primarno je uspostavljanje efikasnog i delotvornog sistema nadzora preko koga bi se relativno dobro definisan obrazovni sistem Republike Srbije dosledno primenjivao ali i očistio od velikog broja devijacija i loše prakse. Uporedo, realizaciju strateških ciljeva i akcionog plana mora podržati uspostavljeni sistemom praćenja i vrednovanja napretka čiji sastavni deo mora biti i dopunjena i modifikovana metodologija RZS.

Sa stanovišta strukovnih studija, neophodno je temeljno preuređenje zakonske regulative iz domena radnih odnosa. Prihvatanje i prepoznavanje stručnih naziva u NSZ, na tržištu rada i u javnosti, neophodno je rešiti i stoga valja uskladiti normative iz oblasti radnih odnosa (klasifikacija delatnosti, jedinstvena nomenklatura zanimanja, šifrarnik zanimanja i stručne spreme i sl.). U skladu s tim, neophodno je urediti i prepoznatljivost zvanja sa strukovnih studija u sistemu komorâ i drugim profesionalnim asocijacijama.

Neophodne su dopune u sistemu naučno-istraživačke delatnosti kako bi se sektor strukovnih studija sistemski uključio u ovu oblast.

6. Strateške relacije s drugim sistemima

Dve su strateške relacije koje se moraju uspostaviti ili unaprediti, a odnose se na veze strukovnih studija sa susednim obrazovnim podsistemima i sa svetom poslodavaca i profesije.

Priroda delatnosti i postojeće stanje upućuju na snažniju vezu strukovnih studija sa SSOV obrazovanjem i akademskim studijama. Osnova saradnje sa srednjim obrazovanjem mora biti unapređenje kvaliteta nastavnih programa po pojedinačnim oblastima i usmerenjima, a na osnovama međusobnog usaglašavanja i integrisanja u koherentni višestepeni proces obrazovanja mladih. Podjednako je značajan i zajednički razvoj i racionalnije korišćenje nastavnih i laboratorijskih kapaciteta. U tom pogledu moguća su znatna unapređenja kvaliteta i savremenosti, podjednako kao i racionalnije korišćenje ionako ograničenih materijalnih resursa. Inicijatori i nosioci procesa uspostavljanja strateških relacija su Konferencija akademija strukovnih studija, sa jedne strane, i Zajednica srednjih stručnih škola, sa druge strane.

Značajno je usklađivanje nastavnih programa u zajedničkim oblastima sa akademskim studijama te zajednički razvoj i korišćenje laboratorijskih kapaciteta i resursa za podršku nastave. I dalje, kao značajni sadržaji saradnje navode se: razmena nastavnika, međusobno usaglašavanje sistema horizontalne i vertikalne prohodnosti, saradnja u oblasti naučno-istraživačkog rada, zajedničko učešće u međunarodnim projektima i sl. Inicijatori i nosioci procesa uspostavljanja strateških relacija su Konferencija akademija strukovnih studija i Konferencija univerziteta Srbije.

Sa svetom poslodavaca i profesije neophodno je ostvariti strateške relacije u onim oblastima gde se strukovne studije javljaju kao izvor visokoobrazovane profesionalne radne snage. U tom pogledu podjednako su značajni privreda, zdravstvo, kultura, javna uprava, vojska, policija i ostali segmenti društva. Osnovni sadržaj saradnje treba da bude rad na razvoju i usavršavanju studijskih programa u skladu s potrebama tržišta rada i definisanje kompetencija svršenih studenata. Moguća područja saradnje su: primenjena istraživanja, korišćenje tehnoloških i organizacionih resursa za potrebe nastave, angažovanje kadra za potrebe nastave, stručno usavršavanje nastavnog kadra i dr. U ovoj saradnji neophodno je i aktivno učešće NSZ, Privredne komore Srbije i predstavnika profesionalnog sistema komorâ.

Za strukovne studije posebno je značajno ostvarenje saradnje i povezanost sa svetom rada i tržištem radne snage na regionalnom i nivou lokalne samouprave. Time bi se usaglasio razvoj infrastrukture i obrazovnih politika koje su povezane s tržištem rada u okviru politika regionalnog razvoja.

V. OBRAZOVANJE NASTAVNIKA

Misija obrazovanja nastavnika je izgradnja nacionalnog sistema profesionalnog razvoja nastavnika na svim nivoima obrazovanja i osposobljavanje nastavnika tako da se garantuju visoki vaspitno-obrazovni standardi.

Funkcije sistema obrazovanja nastavnika jesu sticanje nastavničkih kompetencija koje se odnose na: nastavnu oblast (predmet iz koga izvode nastavu), metode nastave/učenja i sisteme ocenjivanja postignuća učenika, što će obezbediti visoke standarde obrazovnih postignuća onih koje uče, mereni na objektivan način, zatim saradnju s drugim nastavnicima i lokalnom samoupravom, razumevanje prirode obrazovnog sistema u kome deluju i na razumevanje kulturnog konteksta u kome se odvijaju procesi vaspitanja i obrazovanja.

1. Vizija razvoja obrazovanja nastavnika

Najkasnije do 2020. godine, sa svim predškolcima, učenicima, studentima i polaznicima svih sistema kasnijeg neformalnog obrazovanja rade kvalitetno i savremeno obrazovani i pripremljeni nastavnici. Kvalitetno znači da nastavnici poznaju i razumeju svoju struku i imaju sve relevantne nastavničke kompetencije (potrebne za podršku u učenju, afektivnom i socijalnom razvoju, za saradnju u okviru i izvan ustanove itd.). Priprema kvalitetnih nastavnika podrazumeva i razvijanje kompetencija za vaspitni rad. Savremeno znači da je koncept te nastave/učenja naučno zasnovan (u skladu s najnovijim naučnim dostignućima i saznanjima struke, psihologije učenja, psihologije razvoja i motivacije te metodike nastave), da je fleksibilan, da se nastavnik uspešno prilagođava novim tendencijama u obrazovanju i usavršava u skladu s novinama koje će biti neophodne u budućnosti.

Nastavnici su sposobni da uspostave kritički odnos prema propisanom i izbornom gradivu, da izaberu relevantnu građu i povežu različite predmete. Nastavnici imaju značajnu autonomiju u radu kroz koju uspešno povezuju programske sadržaje s realnim situacijama i životnim okolnostima; ona je praćena potpunom odgovornošću za uspeh u učeničkim/studentskim postignućima.

Profesija nastavnika, koju karakterišu dostojanstvo i integritet, prepoznata je i uključena je u NOK s jasno definisanim nivoima kvalifikacija i odgovarajućim kompetencijama, visoko je cenjena i dobro plaćena. Tako je stvorena klima u kojoj će sposobne i kvalitetne kandidate privlačiti nastavnička profesija.

Selekcija studenata - budućih nastavnika znatno je kvalitetnija jer je uspostavljen sistem po kome su najbolji u struci motivisani da uđu u sistem obrazovanja za nastavnički poziv i postoji usklađenost broja kandidata za nastavnike s nivoom potreba za njima.

Studijski programi za inicijalno obrazovanje nastavnika tokom redovnih studija obezbeđuju sticanje svih profesionalnih kompetencija na modelu refleksivne prakse. To je postignuto preuređenjem postojećeg sistema obrazovanja za nastavničku profesiju tako da je rezultat toga profesionalizacija profesije nastavnik.

U inicijalnom obrazovanju nastavnika uzimaju se u obzir specifičnosti potreba na svim nivoima obrazovanja, od predškolskog, preko osnovnog i srednjoškolskog, do visokoškolskog. Obrazovanje, pored vrhunskog teorijskog znanja, obezbeđuje i odgovarajuće praktično znanje koje se stiče kroz kvalitetnu školsku praksu.

Nacionalna doktorska škola obrazovanja u kojoj dominantno mesto zauzima metodike nastave uspešno formira visokokvalitetne kadrove za istraživačke centre i projekte kojima se obezbeđuje dostizanje kvalitetnog inicijalnog obrazovanja i profesionalnog razvoja nastavnika prvenstveno na osnovu potreba obrazovanja u Republici Srbiji. Istraživanja iz oblasti metodike, koncipirana na visokim naučnim i stručnim standardima, definisana su kao ključni pokretač razvoja obrazovanja na svim nivoima, ona su temelj kvalitetnog obrazovanja nastavnika i značajno utiču na definisanje obrazovne politike.

Selekcija budućih studenata, kvalitetni studijski programi za obrazovanje nastavnika i usklađenost broja studenata s potrebama ostvaruju značajnu efikasnost; ukupan broj studenata koji završavaju studije premašuje 80%.

Nakon završetka studija nastavnici, u proceduri prijema u radni odnos, prolaze kroz niz razvojnih i kontrolnih faza koje su zakonom predviđene: od pripravničkog staža do sticanja licence nastavnika. Stručno-metodički deo ispita za dobijanje licence je organizovan na univerzitetima. Merila kvaliteta u tom procesu ujednačena su za celu teritoriju Republike Srbije i tako se sprečavaju lokalne razlike zasnovane na nestručnim merilima.

Stručno usavršavanje nastavnika obavlja se na osnovu akreditovanih kvalitetnih i proverenih programa kroz koje se ostvaruje obrazovna politika Republike Srbije. Nastavnik (aktiv nastavnika, škola) bira među tim programima one koji najviše doprinose unapređivanju njegove nastavne prakse.

Profesionalna promocija i vrednovanja nastavnika temelje se na rezultatima obuhvatne i sistematske kontrole kvaliteta profesionalnog rada nastavnika (prosvetna inspekcija, stručno-pedagoški nadzor, savetodavna služba, objektivni pokazatelji novina koje je nastavnik uveo u nastavnu praksu, bolja postignuća njegovih učenika u odnosu na njihov početni nivo, stručni radovi itd.) tj. izvode se na osnovu kriterijuma za napredovanje koji su zasnovani na standardima profesionalnih kompetencija i profesionalnog razvoja nastavnika. Kriterijumi za sve vrste napredovanja nastavnika su jasni, a procedure njihove primene transparentne.

2. Sadašnje stanje sistema obrazovanja nastavnika

Svi nastavnici u obrazovanju formiraju se na nivou visokog obrazovanja (strukovne ili akademske studije) osim sestara-vaspitačica (koje rade u jaslama i drugim ustanovama u kojima se sprovode programi za rani uzrast) i majstora u srednjim stručnim školama, koji se formiraju na nivou srednjih škola.

Postoji značajan višak svršenih učitelja i nedostatak nastavnika za neke predmete (matematika, fizika, engleski jezik) pre svega zbog njihovog odliva u traženije (bolje plaćene) delatnosti.

Zbog neodgovarajuće pravne regulative, odnosno zbog nedostatka standarda za profesiju nastavnika, sadašnji sistem obrazovanja nastavnika ne daje kvalitetno rešenje jer, s jedne strane, učiteljski fakulteti stavljaju akcenat na pedagoške kompetencije budućih učitelja i to uz značajan nedostatak stručnih kompetencija, a s druge, fakulteti na kojima se obrazuju predmetni nastavnici razvijaju, pre svega, stručne kompetencije, zanemarujući PPM kompetencije.

3. Sadašnje stanje ključnih obeležja

U Republici Srbiji postoji mreža fakulteta za obrazovanje nastavnika i visokih škola strukovnih studija za obrazovanje vaspitača koja je po kapacitetu dovoljna za potrebe Republike Srbije, čak je u nekim segmentima i preobimna. Fakulteti su raspoređeni na sedam državnih univerziteta. Specifičnost su fakulteti za obrazovanje učitelja kojih ima i u manjim sredinama, dok su fakulteti za obrazovanje nastavnika gotovo u potpunosti locirani u većim gradovima, odnosno u sedištima univerziteta.

Na univerzitetima ili ne postoje ili su u povoju specijalizovani interdisciplinarni master programi za stručnjake koji bi se bavili razvojem obrazovnih politika ili drugim značajnim segmentima za razvoj obrazovanja osim obrazovanja nastavnika

U tekućem vremenu kvalitet svršenih srednjoškolaca koji upisuju studijske programe za obrazovanje nastavnika za rad u školi veoma je nizak, jer je celokupni sistem obrazovanja (finansijski i statusno) veoma potcenjen. Programi nastave i pristupi u radu s budućim nastavnim osobljem ne prate savremene tokove obrazovanja u toj oblasti. Ne postoji korelacija između broja odobrenih budžetskih mesta i realnih potreba za odgovarajućim profilom nastavnika. Ne primenjuju se validne projekcije potreba za kadrovima, pa otud ne postoji ni odgovarajući način planiranja.

U sadašnjoj situaciji, koja je nastala nakon primene Zakona o visokom obrazovanju i primene Bolonjske deklaracije, normativno postoje tri osnovna modela za inicijalno obrazovanje za profesiju nastavnika: model 1 - simultani model, u kome nastavnik stiče nivo mastera akademskih studija u nekoj nastavnoj oblasti, a istovremeno i u tesnoj povezanosti s tom oblašću stiče pedagoške i druge kompetencije koje su važne za nastavničku profesiju; model 2 - konsekutivni model ima iste zahteve u pogledu stručnih i pedagoških kompetencija ali dozvoljava da se te kompetencije steknu u različito vreme; u model 3 - prelaznom modelu (važi za nastavnike koji su već zaposleni) osoba koja ima master diplomu iz određene struke posle studija mora steći i dodatno obrazovanje od 36 ESPB bodova (6 ESPB iz školske prakse) iz pedagoško-psihološko-metodičkih oblasti. Ovi modeli zasad nisu primenjeni u praksi (sem sporadično). U akreditaciji koja je pokrenuta 2006. godine i kroz koju su prošli svi fakulteti na kojima se obrazuju nastavnici nisu na odgovarajući način sagledani zahtevi za obrazovanjem nastavnika. To se pre svega ogleda u nedostatku interdisciplinarnosti, odnosno obrazovanje nastavnika je vezano isključivo za standarde obrazovno-naučnog polja kojem pripada. To što nije sačinjen NOK u procesu akreditacije, dodatno je nepovoljno uticalo na definisanje studijskih programa tako da zasad ne postoji formalno definisana profesija nastavnik.

Posledica sadašnjeg sistema uvođenja u posao nastavnika jeste to da oni koji se zapošljavaju kao nastavnici tokom studija ne stiču osnovne kompetencije koje su potrebne za profesiju nastavnika. U slučaju deficitarnog kadra veoma se često zapošljavaju kao predmetni nastavnici nesvršeni studenti, koji nedovoljno poznaju i samu oblast, a posebno PPM sadržaje. U stručnim školama nastavu iz stručnih predmeta po pravilu izvode ili fakultetski obrazovani ljudi ili oni stručni (majstori), bez pedagoških kompetencija.

I dalje se primenjuje ista praksa u obrazovanju visokoškolskih nastavnika: niti je ustanovljena niti je sistemski definisana obuka za nastavničku ulogu. Značajno se više vrednuje osnovno znanje struke (sadržaji) nego kako se to znanje posreduje drugima. Na univerzitetima, u okviru sprovođenja izbora/reizbora nastavnika ne postoje pravi indikatori za ocenu kvaliteta nastavnika (sem za struku, što se iskazuje brojem naučnih/stručnih radova). U minimalne kriterijume za izbore spadaju i precizno definisani pokazatelji naučnog, odnosno umetničkog rada, dok se obrazovni rad uopšte ne vrednuje. On se sad ili procenjuje kroz nedovoljno relevantne pokazatelje kao što su studentske ankete, ili potpuno nedostaju objektivni pokazatelji za procenu kvaliteta načina i metoda izvođenja nastave.

Ovo je pogotovo važno od kada je počela Bolonjska reforma, a veoma otežano zbog činjenice da u Republici Srbiji univerziteti ne funkcionišu kao celina jer se ta aktivnost ne može razvijati na pojedinačnim fakultetima. U Republici Srbiji se metodika nastave bilo kog pojedinačnog predmeta po pravilu ne doživljava kao deo te naučne oblasti već samo kao deo (opšte) metodičke (pedagoške) struke, pa se i ne razvija u matičnim naukama. Istraživanja iz oblasti metodike nastave sprovode se samo sporadično i često su nedovoljno kvalitetna ili ne poboljšavaju nastavni proces u Republici Srbiji.

U okviru sistema daljeg profesionalnog razvoja nastavnika svih nivoa ne postoji sistem napredovanja nastavnika u preduniverzitetskom obrazovanju i ne postoji sistem za evaluaciju profesionalnog rada nastavnika (stručno-pedagoški nadzor, ocenjivanje nastavnika). Za stručno usavršavanje postoje programi, ali veliki broj nije dovoljno selektivan, i uz to mnogi uopšte ne služe unapređivanju kvaliteta nastave i realizaciji obrazovne politike. Postojeći propisi ne definišu pokazatelje praktične primene onih znanja koja su stečena u procesu stručnog usavršavanja. Otud se o kvalitetu nastave (i nastavnika) može samo posredno zaključivati na osnovu obrazovnih postignuća učenika osnovnih škola na nacionalnim i internacionalnim testiranjima učenika (PISA, TIMMS).

Neke odredbe krovnog zakona o obrazovanju dale su mogućnosti za popravljanje kvaliteta obrazovanja, tako da postoje sporadične mere čiji je cilj unapređivanje kvaliteta obrazovanja: Standardi kvaliteta rada obrazovno-vaspitnih ustanova za eksterno ocenjivanje škola (koji je uveden u probni rad), Standardi profesionalnih kompetencija i profesionalnog razvoja nastavnika, Standardi kvaliteta udžbenika. Uvođenje ovih skoro usvojenih standarda u praksu je tek započelo, pa je potrebno vreme za procenu njihove primene i značaja.

U obrazovnim ustanovama, počevši od osnovnih škola, pa do univerziteta, ne postoje unutrašnje snage za sprovođenje odgovarajućeg postupka samovrednovanja na osnovu kojeg bi se pravili razvojni planovi i koji bi podizao kvalitet nastavnog procesa. Sistem kvaliteta je najčešće formalno definisan, dok njegova implementacija nije započela u poželjnom obimu.

4. Nalazi SWOT analize

Unutrašnje snage/potencijali su:

1) Relativno je duga tradicija obrazovanja nastavnika;

2) Postoji razgranata mreža državnih visokih škola za obrazovanje i fakulteta na kojima se realizuju studijski programi za obrazovanje nastavnika, tako se državi pruža mogućnost da značajno utiče na podizanje kvaliteta obrazovanja;

3) Postoji značajan broj stručnih društava u kojima se održavaju stručni susreti univerzitetskih profesora i nastavnika u školama.

Unutrašnje slabosti/mane su:

1) Profesija nastavnika je izgubila društveni status i društveno-ekonomski položaj nastavnika je loš, posledice su to da nema dovoljno kvalitetnih kandidata zainteresovanih za nastavnička zvanja, te da postoji nekontrolisana hiperprodukcija kadra u jednoj oblasti (razredna nastava/učitelji) i nedostatak nastavnika u drugim oblastima (predmetna nastava za određene predmete);

2) Univerziteti su neintegrisani, što povlači za sobom nedovoljno kvalitetnih interdisciplinarnih studijskih programa za obrazovanje nastavnika i istraživanja koja se odnose na obrazovanje i nastavnike;

3) Jezgra struke ni u jednoj oblasti nisu jedinstveno definisana, tako da svaka VŠU individualno i samostalno formira svoj studijski program, često uslovljen trenutno raspoloživim nastavničkim kadrom;

4) U kriterijumima za akreditaciju studijskih programa koji su primenjeni u periodu od 2007. do 2011. godine nisu uzete u obzir specifičnosti obrazovanja nastavnika;

5) Stručna društva nisu dovoljno aktivna i njihov rad, pre svega, zavisi od entuzijazma grupe nastavnika i profesora, ne postoje preporuke za rad stručnih društava u domenu obrazovanja; nema profesionalnih udruženja nastavnika;

6) NOK nije usvojen, pa ne postoje definisani ishodi učenja koji se očekuju od svake kvalifikacije, a upravo je to potreban uslov (temelj) za definisanje posebnih znanja, veština i kompetencija za profesiju nastavnik.

Spoljne prilike su:

1) ZOSOV uveden je potreban uslov od najmanje 30 ESPB iz PPM predmeta i šest ESPB iz školske prakse i uvedena su četiri nivoa za napredovanje kao oblik profesionalnog napredovanja nastavnika;

2) U novijim dokumentima evropskih institucija koje se bave obrazovnom politikom (OECD, EU, UNESKO) veoma je naglašena uloga nastavnika i kvaliteta nastavnika kao ključnog faktora kvaliteta obrazovanja, u Republici Srbiji se realizuje značajan broj međunarodnih projekata za podizanje kvaliteta obrazovanja nastavnika.

Spoljne neprilike su:

1) Ključna prepreka (neprilika) jeste društveni položaj profesije nastavnik;

2) Još uvek ne postoje presudni nacionalni dokumenti (na primer NOK) u kojima bi bila definisana profesija nastavnik;

3) U postupku akreditacije ustanova i studijskih programa nisu izdvojeni i jasno definisani standardi za studijske programe za obrazovanje nastavnika;

4) Postoji velika neusklađenost finansiranja broja studenata na osnovnim i master studijama;

5) Nije urađeno na odgovarajući način polaganje stručnih ispita (ispita za licencu), koje je MP preuzelo od fakulteta (a oni bi trebalo da su matično zainteresovani za svoj kadar);

6) Ne postoje odgovarajući podaci o potrebama za nastavničkim zvanjem, niti o broju studenata koji se školuju za rad u obrazovanju jer ne postoji odgovarajući informacioni sistem i ne postoji dobro definisana metodologija prikupljanja podataka vezanih za obrazovanje nastavnika;

7) Paralelno se formiraju vaspitači i na akademskim studijama i na strukovnim studijama;

8) Učiteljski fakulteti upisuju veliki broj studenata (što znatno premašuje potrebe), a uz to su učiteljski fakulteti pretežno izmešteni u manje sredine, čime je ugrožen kvalitet nastavničkog kadra i realizacije nastave.

5. Strategija razvoja sistema obrazovanja nastavnika

Glavni izazovi i opredeljenja u strategiji

Loši rezultati učenika na PISA i TIMMS međunarodnim testiranjima i na nacionalnim testiranjima otvorili su pitanje kakvi su nam nastavnici, jer je svima jasno da su oni ključni faktor uspeha učenika.

U najvišim organima koji se bave obrazovanjem nema uvida da je profesija nastavnika - posebna profesija. U Listi stručnih, akademskih i naučnih zvanja koju je usvojio Nacionalni savet za visoko obrazovanje skoro da ne postoji zvanje nastavnik/profesor. S druge strane, važeći pravilnici o vrsti stručne spreme nastavnika i stručnih saradnika za rad u školi, unosi dodatne probleme jer u njemu veoma često nisu navedene precizne nastavničke kompetencije (nastavu jezika po tim pravilnicima može da izvodi diplomirani filolog, nastavu biologije diplomirani biolog-istraživač i sl.).

Pri akreditaciji studijskih programa (sem izuzetaka) nisu bili akreditovani programi čija je nedvosmislena misija bilo obrazovanje nastavnika, a bilo je velikih dilema da li se nastavnici obrazuju na osnovnim ili master studijama (tu dilemu je kasnije razrešio krovni zakon o obrazovanju). Nastavnici koji rade u visokoškolskom obrazovanju nikad nisu imali nikakvu podršku za pedagoški rad i sistemsku obuku za realizaciju nastavnog procesa na univerzitetima i visokim školama.

Osnovno opredeljenje strategije razvoja obrazovanja nastavnika jeste zahtev za potpunu profesionalizaciju profesije nastavnik u svim fazama profesionalnog života nastavnika. Ona će biti dostignuta kroz:

1) dobro inicijalno obrazovanje svih nastavnika i kontinuitet u razvoju profesionalnih kompetencija nastavnika kako bismo imali nastavnike sa značajnom autonomijom u radu i visokim stepenom odgovornosti;

2) kvalitetna naučna i stručna istraživanja u oblasti metodike nastave;

3) formiranje interdisciplinarnih univerzitetskih centara.

Strateške politike, mere i akcije

Osnovna politika je izgradnja nacionalnog sistema profesionalnog razvoja nastavnika za sve nivoe obrazovanja, a politika je uspostavljanje (u nekim delovima obrazovnog sistema samo dogradnja) izgrađenog sistema evaluacije kvaliteta nastavnika koji treba da daje jasne pokazatelje na osnovu kojih se prepoznaje dobar nastavnik, tj. onaj koji daje ključni doprinos ostvarivanju visokih obrazovnih postignuća kod onih koji uče.

Strateška politika omogući će da sistem celovito reši probleme sa: (a) regrutovanjem studenata koji upisuju studijske programe za obrazovanje nastavnika; (b) inicijalnim obrazovanjem nastavnika; (c) uvođenjem novih nastavnika u posao (pripravnički staž, dobijanje licence); (d) profesionalnim usavršavanjem nastavnika; (e) ocenjivanjem kvaliteta rada nastavnika; (f) profesionalnim napredovanjem nastavnika.

Sistem će biti efikasan kako bi se obezbedilo nagrađivanje kvalitetnih nastavnika i postepeno eliminisanje loših nastavnika iz nastave sistemom reizbora, i to za sve nivoe obrazovanja. Stalno praćenje kvaliteta, donošenje i primena preventivno-korektivnih mera obezbediće da su u nastavnom procesu u svakom trenutku najkvalitetniji nastavnici. Kako bi se postigli najbolji rezultati, nastavnici će se stalno usavršavati, usavršavaće se normativi, ispiti za licencu, kriterijumi za izbore, postupci samovrednovanja i spoljašnje provere kvaliteta. Preduslov za dostizanje najboljeg rešenja je depolitizacija rada svih obrazovnih ustanova i uvođenje obaveze da svaki zaposleni ima isključivo stručne kompetencije.

Strateška politika biće detaljnije razrađena i konkretizovana u odgovarajućem Akcionom planu, a biće sprovedena pomoću sledećih strateških mera:

1) U NOK za sve nivoe obrazovanja definisati, što pre, profesiju nastavnik (različitih nivoa kao što su sestra-vaspitač, vaspitač u predškolskom vaspitanju, učitelj, predmetni nastavnik u osnovnoj i srednjoj školi, te različita zvanja nastavnika u visokom obrazovanju), a u tim dokumentima će se definisati različiti nivoi kvalifikacija za nastavničku profesiju i odgovarajuće profesionalne kompetencije;

2) U procesu revizije sistema za akreditaciju (naročito standarda za akreditaciju) biće precizno definisane kompetencije koje studenti treba da steknu za profesiju nastavnik na svakom studijskom programu za obrazovanje nastavnika. Pored pet naučno-obrazovnih polja definisanih u Zakonu o visokom obrazovanju, biće definisano i polje obrazovanja sa posebnim standardima za akreditaciju studijskih programa za obrazovanje nastavnika. Formiraće se odgovarajuća podkomisija u akreditacionoj komisiji koja će biti odgovorna za primenjivanje novih standarda;

3) Nacionalni prosvetni savet usvojio je standarde profesionalnih kompetencija i profesionalnog razvoja nastavnika za nastavnike u preduniverzitetskom obrazovanju; oni će, posle analize početne primene, biti obnovljeni i unapređeni. Profesionalne kompetencije nastavnika sadrže sledeće komponente: stručne kompetencije iz predmeta (discipline) iz koje nastavnik treba da izvodi nastavu, pedagoške kompetencije (poznavanje metoda nastave/učenja, metoda ocenjivanja učeničkih postignuća, podrška razvoju ličnosti, komunikacije i saradnje, poznavanje obrazovnih resursa i načina njihovog korišćenja, poznavanje informacione tehnologije i njene upotrebe u obrazovanju, poznavanje obrazovnog i kulturnog konteksta u kome se izvodi nastava);

4) Preduzeće se mere za privlačenje najboljih kandidata na studijske programe za obrazovanje nastavnika, i to:

(1) MP će praviti projekciju potreba za zapošljavanjem nastavnika na svim nivoima obrazovanja, a popravljanje kvaliteta učenika koji dolaze da studiraju na fakultetima koji školuju za nastavnička zvanja (za rad u predškolskom, razrednom i predmetnom delu osnovne škole i u srednjoj školi), kao element pozitivne selekcije, postići će se usklađivanjem broja potrebnih nastavnika s brojem mesta finansiranih iz budžeta na studijskim programima za univerzitetsko obrazovanje nastavnika (nalik sistemu gde zdravstvo propisuje potreban broj lekara odgovarajućih specijalnosti, zavisno od potreba),

(2) veća konkurencija na upisu, uz određenu sigurnost zapošljavanja, podići će kvalitet upisanih studenata,

(3) kvalitet upisanih će se dalje značajno poboljšati davanjem stipendija za studente koji studiraju za deficitarne nastavničke profile;

5) U zakonskim i podzakonskim aktima precizno će se definisati tri osnovna modela za inicijalno obrazovanje za profesiju nastavnik (ranije navedena u ovom tekstu).

Za nastavnike opšteobrazovnih predmeta u osnovnoj školi i u gimnaziji te za nastavnike opšteobrazovnih predmeta u srednjim stručnim školama i u umetničkom obrazovanju najefikasniji je model 1, tj. sistematski povezano sticanje stručnih i pedagoških kompetencija u inicijalnom obrazovanju. Usavršavanjem i širenjem tog modela, kroz definisanje petogodišnjih integrisanih studija, na najbolji način će se obezbediti sve potrebne profesionalne kompetencije nastavnika, pri čemu bi poželjan odnos sadržaja naučnih/stručnih sadržaja predmeta prema predmetima koji nastavnicima obezbeđuju ostale nastavničke kompetencije (uključujući i stručno-metodičke predmete i hospitovanje u školama), izražen u ECTS bodovima, bio 180: 120.

U okviru inicijalnog obrazovanja za razrednu nastavu posebnu pažnju treba obratiti na osposobljavanje nastavnika za rad u malim grupama (s obzirom na jako veliki broj malih škola u Republici Srbiji) i/ili na jezicima nacionalnih manjina, kao i inkluzivno obrazovanje. Isto važi i za predmetnu nastavu u nekim delovima Republike Srbije, gde je potrebno osmišljeno rešiti problem tako što će se uvesti dvopredmetne studije koje bi se realizovale na matičnim fakultetima za svaki predmet. Na ovaj način može se rešiti i problem sa školovanjem nastavnika za učenje srpskog kao nematernjeg jezika za manjinske narode i manjinskih jezika za učenike kojima je srpski jezik maternji.

Problemi s koncepcijom inicijalnog obrazovanja i njegovom realizacijom rešavaće se u veoma tesnoj saradnji s univerzitetima u Republici Srbiji, s Nacionalnim savetom za visoko obrazovanje i MP. U rešavanju tih problema treba se osloniti i na standarde za akreditaciju visokoškolskih programa koji, pored ostalog, traže veoma precizno definisanje misije i ciljeve svakog programa (za koju vrstu poslova i radnih zadataka priprema dati program), odnosno potrebno je razraditi standarde akreditacije programa za sticanje nastavničkih kompetencija.

Definisaće se indikatori i procedure prikupljanja podataka o kvalitetu nastavnika u školama za potrebe ustanova koje obrazuju nastavnike. Na osnovu analize povratnih informacija iz škola, fakulteti će razvijati i korigovati studijske programe. Na taj način uspostaviće se povratna sprega između fakulteta na kojima se obrazuju nastavnici i institucija u kojima se zapošljavaju svršeni studenti;

6) Uvođenje u posao (koncepcija pripravničkog staža, uslovi za sticanje i održavanje licence) regulisaće se zakonskim odredbama. Postupak sticanja licence za nastavnike dodatna je prilika za usavršavanje sistema profesionalnog razvoja nastavnika. Polaganje stručno-metodičkog dela za sticanje nastavničke licence valja vratiti kompetentnim matičnim VŠU, tj. fakultetima na kojima se nastavnici tog profila inicijalno obrazuju. Jer, samo se na tim mestima mogu pratiti tokovi savremene nauke o nastavi, vršiti naučna istraživanja iz kojih bi proisticali doktorati nauka, a nešto od toga prenosiće se u školski život i učionice;

7) Profesionalni razvoj nastavnika i saradnika u toku rada ostvaruje se kroz akreditovane i kvalitetne programe stručnog usavršavanja u cilju sticanja profesionalnih kompetencija koje su potrebne za efikasno obavljanje nastavničke funkcije u određenoj obrazovnoj ustanovi i za profesionalno napredovanje nastavnika.

Sistem odobravanja i izbora ovih programa je unapređen i zasniva se na potrebama obrazovnog sistema koji su određeni na osnovu stručne analize. Akreditovani programi, između ostalog, imaju za cilj i otklanjanje uočenih nedostataka, tj. koristiće se i kao korektivne mere u postizanju kvalitetnog obrazovnog procesa u školama.

Izuzetno je značajno stručno usavršavanje trenutno zaposlenih nastavnika, od kojih će najveći broj raditi još nekoliko decenija. Ono treba da nužno uvede one novine u proces nastave/učenja koje mogu da povećaju obrazovna postignuća učenika. Izbor prioritetnih programa za stručno usavršavanje koje određuje MP mora maksimalno da bude u službi izgradnje nacionalnog sistema obrazovanja i profesionalnog razvoja nastavnika. Kroz akreditovane programe (koji zahtevaju posebnu analizu) treba pomeriti ka interdisciplinarnosti nastavnički kadar koji je već u nastavnom procesu;

8) Profesionalno napredovanje nastavnika u preduniverzitetskom obrazovanju ostvaruje se na osnovu zakonskih odredbi o nivoima i vrstama napredovanja, uz odgovarajuće povećanje plata. Za realizaciju profesionalne promocije vrednovanja svih nastavnika i njihovog napredovanja u karijeri neophodno je uspostaviti obuhvatnu sistematsku kontrolu profesionalnog rada i definisati kriterijume za napredovanje nastavnika. Ocena stečenosti kompetencija za profesionalno napredovanje vrši se na osnovu objektivnih merila (učešće u programima za stručno usavršavanje i pokazatelji praktične primene tako stečenih znanja i kompetencija, novine u nastavnoj praksi, primena sistema za evaluaciju nastavnika, objavljeni stručni radovi i slično).

Izuzetno je bitno da se već od naredne budžetske godine počne primenjivati zakonom predviđen sistem napredovanja nastavnika u osnovnim i srednjim školama. Napredovanje treba da bude zasnovano pre svega na uvođenju u praksu inovacija i poboljšanja procesa nastave/učenja koji daju bolje obrazovne rezultate učenika (primena novina koje se uvode u sistem obrazovanja, nalaženje novih rešenja za učenje onih delova gradiva koji stvaraju teškoće, smisleni proces učenja, ocenjivanje učenika prema standardima postignuća, nalaženje rešenja za bolji uspeh učenika iz socijalno-kulturno nepovoljnih sredina, stvarno uvođenje inkluzivnog obrazovanja i sl.).

MP će odmah započeti razvoj službe stručno-pedagoškog nadzora. Ovaj razvoj obuhvata i formalno usavršavanje stručnjaka iz stručno-pedagoškog nadzora;

9) Obrazovanje sestara-vaspitača (za rad u jaslama) ostaje specifično obrazovanje na nivou srednje škole, uz mogućnost specijalizacija. I za ovaj kadar važi adekvatan sistem profesionalnog napredovanja. Vaspitači za rad u predškolskom vaspitanju i obrazovanju formiraju se na visokim školama strukovnih studija na programima od 180 ESPB bodova, sa mogućnošću kasnijih specijalizacija;

10) Preduzeće se mere za privlačenje najboljih kandidata za rad u VŠU. Prekinuće se praksa da se za rad u određenoj VŠU biraju studenti koji su tu diplomirali. Bude li se akreditacija doktorskih studija omogućila samo za najbolje univerzitete u Republici Srbiji, omogućiće se da svi nastavnici u Republici Srbiji imaju minimalni garantovani kvalitet. Tamo gde je moguće (s obzirom na broj i vrstu fakulteta) može se iskoristiti odlično rešenje (na primer, britansko ili nemačko) prema kome student na jednom univerzitetu doktorira, na drugom se bira u prvo zvanje, a na trećem u naredno zvanje itd. Alternativa je formiranje zajedničkih doktorskih studija; na primer, doktorske studije iz metodike nastave kao zajedničke studije državnih univerziteta;

11) Radi inicijalnog formiranja nastavnika za tercijarno obrazovanje (akademske i strukovne studije) formiraće se univerzitetski centri za razvoj obrazovanja. U tim centrima izradiće se i primeniti standardi kompetencija i profesionalnog razvoja univerzitetskih nastavnika kao realno ostvarivi profesionalni portret visokoškolskog nastavnika budućnosti, uz definisanje posebnih indikatora za kvalitet. Nastavnici u visokom obrazovanju sticaće pedagoške kompetencije najkasnije po izboru za prvo nastavničko zvanje. To će se regulisati zakonom o visokom obrazovanju. U statute VŠU treba predvideti odredbe o tome i pri izboru i napredovanju nastavnika treba konkretizovati merila za utvrđivanje pedagoških kompetencija;

12) Sistemski obavezati nastavnike u visokoškolskom obrazovanju na dopunsko obrazovanje u PPM oblastima, uz povezivanje napredovanja nastavnika i s profesionalnim nastavničkim kompetencijama (a ne samo s naučnim i stručnim, kao do sada). Formirani univerzitetski centri za razvoj obrazovanja i nastave/učenja na integrisanim univerzitetima i na većim univerzitetima obavljaju tu funkciju za manje (i privatne) univerzitete i visoke strukovne škole;

13) MP će zadužiti kompetentne organizacije (zavode i institute) za razvoj pouzdanog sistema evaluacije kvaliteta nastavnika. U izgradnju nacionalnog sistema procene kvaliteta nastavnika na svim nivoima obrazovanja valja uložiti višegodišnji profesionalni rad. Za te svrhe treba koristiti i mogućnosti međunarodne saradnje;

14) Definisaće se skup relevantnih indikatora za svaku fazu razvoja nastavnika;

15) Za podizanje kvaliteta obrazovanja neophodno je obezbediti finansiranje istraživanja iz metodike kao nezavisno projektno finansiranje. Potrebno je oformiti bazu podataka iz te oblasti, učiniti strana iskustva dostupnim i koristiti stručnu podršku iz onih stranih univerzitetskih sredina koje u tome imaju dobre rezultate i više iskustva od nas.

6. Potrebne promene u okruženju obrazovanja nastavnika

Kako bi se prevazišao problem zbog nedovoljnog broja kompetentnih nastavnika i nastavak njihovog stručnog usavršavanja, potrebno je formirati kvalitetne doktorske studije iz oblasti metodike nastave svih pojedinačnih predmeta. Zajedničke studije na nivou svih zainteresovanih univerziteta ili nacionalna doktorska škola, jesu najefikasnije i najkvalitetnije rešenje. Treba sačiniti mrežu univerzitetskih centara koja će razvijati zajedničke studijske programe na sva tri nivoa (osnovne, master i doktorske studije).

Treba preuzeti odgovarajuće korake u podizanju naučnih istraživanja u oblasti obrazovanja. Valja insistirati na što većem broju projekata iz ove oblasti i značajnijem povezivanju s institucijama iz regiona i EU. Važna je interdisciplinarnost ovakvih projekata tj. zajednički rad pedagoga, psihologa i istraživača iz struke. Jezgro istraživanja treba da ostane u domenu struke, uz stručnu podršku istraživača iz oblasti pedagogije i psihologije.

Neophodno je pojačati postojeće standarde za akreditaciju studijskih programa, odnosno uvesti dodatne koji će se odnositi na postizanje stručnih i PPM kompetencija. Procena ovakvih studijskih programa mora biti ekspertska i rezultat moraju biti studijski programi za obrazovanje nastavnika na svim univerzitetima usklađeni po sadržaju. Neophodno je prekinuti praksu da sadržaji studijskih programa zavise od raspoloživih nastavnika na fakultetu.

Univerzitetima treba omogućiti fleksibilnost u pristupu obrazovanju nastavnika, za šta postoje sledeće nekolike mogućnosti:

1) uvesti integrisane studijske programe za obrazovanje nastavnika čime bi se postigao veći kvalitet te izbegao problem s finansiranjem i velike razlike u broju mesta na osnovnim i master studijama;

2) uvesti mogućnost da se u višim razredima osnovnog obrazovanja zaposle dvopredmetni nastavnici koji bi bili jednako kompetentni za oba predmeta;

3) uvesti module ili dvostruke diplome za nastavnike stručnih predmeta u srednjim stručnim školama.

Univerziteti treba da preuzmu obavezu da će podići kvalitet svojih nastavnika. To će postići tako što će prilikom reizbora uvesti dodatne kriterijume koji su u vezi s nastavničkim radom i definisati indikatore kojima će se meriti pedagoški rad univerzitetskih nastavnika. Tek posle toga može se očekivati da se na univerzitetu napravi pomak u promeni (dosadašnjeg) pristupa profesionalnom razvoju univerzitetskih nastavnika.

Lokalna samouprava treba da preuzme deo odgovornosti za razvoj osnovnog obrazovanja, delom i srednjoškolskog. Plan razvoja svake lokalne samouprave (grada, opštine) mora uključivati ulaganje u obrazovanje kao primarni zadatak.

Potrebno je povezati stručna društva s univerzitetima i MP. Stručna društva treba da preuzmu deo odgovornosti za praćenje stanja nastave u svojoj oblasti i za njen dalji razvoj.

Zakonsku regulativu o napredovanju nastavnika treba usaglasiti sa zakonom kojim su regulisana pitanja o radnim odnosima. Treba otvoriti mogućnost gubitka radnog mesta u obrazovanju u slučaju neispunjavanja minimalnih nivoa pokazatelja uspešnosti i zbog nedostatka kompetencija. Na univerzitetima to je i do sada postojalo kao mogućnost kroz sistem reizbora (inače, neiskorišćen).

7. Strateške relacije obrazovanja nastavnika s drugim sistemima

Sa školama

1) omogućiti kvalitetno hospitovanje (realizaciju školske prakse) u svim vrstama škola radi sticanja praktičnih znanja (škole treba da budu vežbaonice za studente nastavničkih fakulteta, za realizaciju vežbi, obavljanje studentske prakse, izradu seminarskih radova, malih projekata, završnih radova na studijama) uz izbor izuzetnih nastavnika za mentore studentima nastavničkih fakulteta, uz stručni nadzor i savetovanje;

2) obavljati kvalitetnu kontrolu opšte i stručne mature, završnih ispita na kraju školovanja, kako bi se obezbedio kvalitetan ulaz na univerzitet;

3) osigurati kontinuitet u razvoju karijernog vođenja nastavnika;

4) uskladiti standarde obrazovanja za završetak srednje škole i studijskih programa na fakultetima koji obrazuju nastavnike, te ishode celih studija;

5) znatno ojačati vezu univerziteta s gimnazijama kao najvećom bazom budućih studenata, a univerziteti treba da ozbiljno utiču na razvijanje kvaliteta obrazovanja u gimnazijama;

6) povećati kvalitet nadzora u školama, razmotriti mogućnost dodatnog obrazovanja nadzornika u vidu specijalističkih studija;

7) uspostaviti mehanizam za dobijanje podataka o kvalitetu svršenih studenata u institucijama, odnosno školama, u kojima su se zaposlili i to, pre svega, kroz ankete za poslodavce (direktore) i diplomirane studente.

Sa institucijama kulture i medijima

1) promocija učenja i sticanja znanja i veština treba da postane primarni cilj svih zaposlenih u obrazovanju;

2) osigurati zajednički nastup nastavnika sa svih nivoa obrazovanja u svim vrstama medija u cilju razvijanja svesti o značaju kvalitetnog obrazovanja (trenutno se najjači mediji koriste, pre svega, zarad iznošenja negativnih primera - male plate, tuče u školama, korupcija i sl.), akcenat staviti na pozitivne stvari.

Deo četvrti

PROŽIMAJUĆE STRATEGIJE RAZVOJA SISTEMA OBRAZOVANJA

I. OBRAZOVANJE ODRASLIH

Misija obrazovanja odraslih jeste da omogući odraslim građanima pravo na obrazovanje i učenje tokom čitavog života i da time doprinese njihovom ličnom i profesionalnom razvoju, boljem zapošljavanju i socijalnoj participaciji.

Obrazovanje odraslih, kao integralni deo celovitog sistema obrazovanja i manifestacija koncepta celoživotnog učenja, ima sledeće funkcije: odgovoriti na potrebe tržišta rada i pojedinaca za novim znanjima i veštinama; unaprediti mogućnosti za zapošljavanje; omogućiti profesionalnu mobilnosti i fleksibilnost radno sposobnog stanovništva; povećati vrednost ljudskog kapitala i mogućnost održivog socio-ekonomskog razvoja zemlje i njene integracije u globalnu ekonomiju; doprineti smanjivanju siromaštva, povećanju inkluzije i međugeneracijske solidarnosti te kvalitetu života, razvoju demokratije, interkulturalnosti i tolerancije.

1. Vizija razvoja obrazovanja odraslih

Ključna strateška obeležja obrazovanja odraslih u kontekstu celoživotnog učenja su: obuhvat, kvalitet, relevantnost, efikasnost, priznavanje prethodnog učenja i karijerno vođenje i savetovanje odraslih.

Obuhvat

U 2020. godini najmanje 7% populacije odraslih u Republici Srbiji obuhvaćeno je programima obrazovanja odraslih. Obrazovanje odraslih je dostupno svim kategorijama odraslih nezavisno od njihovih socio-ekonomskih, fizičkih, uzrasnih, intelektualnih, regionalnih, nacionalnih, jezičkih, etničkih, verskih i drugih karakteristika.

Kvalitet

Obezbeđen je visok kvalitet sredine/uslova, programa (kurikuluma), procesa nastave/učenja i ishoda učenja. Razvijen je i primenjen sistem akreditacije ustanova/institucija i programa obrazovanja odraslih u skladu s međunarodnim standardima. Uspostavljena je međunarodna saradnja u oblasti monitoringa i evaluacije kvaliteta sistema obrazovanja odraslih.

Relevantnost

Obrazovanje odraslih je postalo jedna o značajnih snaga razvoja ne samo pojedinaca, već i društva, i to svih njegovih aspekata - ekonomskih, socijalnih, građanskih, političkih. Obrazovanje odraslih doprinosi unapređenju znanja i veština radno sposobnog stanovništva u skladu sa zahtevima tržišta rada i time pozitivno utiče na ekonomski i društveni razvoj zemlje i na kvalitet života njenih građana. Doprinos obrazovanja odraslih je prepoznat i u suočavanju sa izazovima starenja društva, migracijama i potrebama posebno osetljivih grupa.

Efikasnost

Povećana je efikasnost obrazovnog procesa kroz unapređenje svih parametara kvaliteta ishoda obrazovanja i racionalnu upotrebu resursa. Raznovrsna ponuda formalnih i neformalnih oblika obrazovanja odraslih prilagođena je potrebama pojedinaca i oslanja se na racionalno korišćenje diversifikovanih izvora finansiranja. Ulaganje pojedinaca, države i poslodavaca u programe celoživotnog učenja shvaćeno je kao isplativa dugoročna investicija u razvoj ljudskih resursa.

Sistem priznavanja prethodnog učenja

Razvijen je i u potpunosti se primenjuje sistem priznavanja prethodnog učenja koji kompetencije i kvalifikacije stečene neformalnim i informalnim obrazovanjem prepoznaje i sertifikuje u skladu sa NOK i evropskim okvirom kvalifikacija. Uveden je sistem koji priznaje ECVET i ESPB bodove na osnovu kompetencija i kvalifikacija pojedinaca, bez obzira na to kako su stečeni.

Sistem karijernog vođenja i savetovanja

Razvijen je i potpuno se primenjuje sistem karijernog vođenja i savetovanja, koji savetodavno pomaže odraslima u boljem zapošljavanju i većoj socijalnoj participaciji kao i u sticanju znanja, veština i kompetencija za donošenje valjanih odluka u svim područjima života i rada odraslih.

2. Sadašnje stanje obrazovanja odraslih

Obuhvat

U nedostatku pouzdanih podataka, služimo se podacima Eurostata iz 2008. godine, prema kojima je u Republici Srbiji samo 3% odraslih (25 - 64 godine starosti) učestvovalo u nekom programu obrazovanja odraslih. Institucionalni okvir kroz niz akata (ZOSOV, Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, Strategija za smanjenje siromaštva, Strategija za unapređivanje položaja Roma u Republici Srbiji i dr.) predviđa ili propisuje dostupnost, nediskriminaciju i kvalitetne uslove za obrazovanje za sve državljane Republike Srbije nezavisno od njihovih fizičkih, intelektualnih, uzrasnih, verskih, kulturnih, nacionalnih i ostalih karakteristika. Međutim, i dalje u velikoj meri postoji problem sa uključenošću svih u programe dodatnog obrazovanja i učenja, a naročito najsiromašnijih i pripadnika osetljivih grupa. Jedan od problema jeste i mala participacija starih u obrazovanju. Teritorijalni raspored kapaciteta za obrazovanje odraslih veoma je nepovoljan, posebno za populaciju koja živi u seoskim područjima, jer je većina ustanova u gradovima - 90% škola za obrazovanje odraslih nalazi se u Centralnoj Srbiji i Autonomnoj Pokrajini Vojvodini, dok su ostali delovi Republike Srbije nedovoljno pokriveni tim ustanovama. Broj ustanova u oblasti formalnog obrazovanja odraslih smanjivan je od početka devedesetih godina prošlog veka i sveden je na mali broj škola za osnovno obrazovanje odraslih. Očekivalo se da će postojeće institucije formalnog obrazovanja razviti programe obrazovanja odraslih. Primetna je tendencija povećanja obuhvata odraslih u neformalnim oblicima obrazovanja, pre svega u programima obrazovanja i učenja koje nude nevladine organizacije i privatni pružaoci usluga obrazovanja. Tekući neformalni pružaoci usluga obrazovanja odraslih su: centri za profesionalni razvoj zaposlenih; narodni, radnički i otvoreni univerziteti; Privredna komora Srbije; agencije i institucije za regionalni, privredni i ekonomski razvoj i preduzetništvo; profesionalna udruženja i asocijacije; organizacije civilnog društva; privatne obrazovne ustanove i firme (trening centri, konsalting firme i sl.); fondacije i humanitarne organizacije; muzeji, biblioteke, čitaonice, pozorišta, bioskopi i galerije; naučne i stručne institucije; kazneno-popravne ustanove; institucije za društvenu brigu o starima i NVO za treće doba. Najistaknutija je uloga i obim delatnosti NSZ koja nudi različite obuke, i to: prekvalifikacije i dokvalifikacije za potrebe tržišta rada i poznatog poslodavca i funkcionalno osnovno obrazovanje odraslih.

Kvalitet

Ne postoji adekvatan sistem kontrole, evaluacije i unapređenja kvaliteta obrazovanja odraslih, niti sistem nacionalnih standarda kvaliteta. Iako je mnogo pružalaca usluga obrazovanja, još uvek ne postoje jasni kriterijumi za procenu kvaliteta obrazovnih usluga. Izražen je nedostatak odgovarajuće opreme, didaktičkih sredstava a nema ni dovoljno prostora za izvođenje procesa obrazovanja. Postojeći obrazovni planovi i programi nisu modifikovani na osnovu potreba i ciljeva obrazovanja odraslih. Postoji problem s raspoloživošću, brojnošću i kvalitetom nastavnog osoblja i drugog osoblja u oblasti andragogije. Ne postoji posebno razvijena metodologija za monitoring i evaluaciju obrazovanja odraslih, već se primenjuju isti instrumenti i kriterijumi kao i za obrazovanje dece i omladine. Glavna stručna i referentna ustanova za evaluaciju kvaliteta obrazovanja je Zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja, koji u okviru formalnog sistema ne prepoznaje odrasle kao posebnu ciljnu grupu.

Relevantnost

Postojeći sistem obrazovanja odraslih ne obezbeđuje znanja i veštine koje korespondiraju s potrebama potencijalnih korisnika, tržišta rada i društvene zajednice. Ne postoji dovoljna ponuda programa obrazovanja odraslih, iako se stanovništvo Srbije svrstava u grupu izrazito starih populacija, s prosečnom starošću od 41 godine, s tendencijom da se učešće starije populacije (+65 godina života) do 2050. godine poveća na 23,2%. Pored toga, zbog nepovoljne obrazovne i kvalifikacione strukture i zaposlenog stanovništva i ukupnog stanovništva, neophodna je veća ponuda programa prekvalifikacija i profesionalnih obuka. Postoji velika potreba za obrazovanjem odraslih iz osetljivih grupa, posebno najsiromašnijeg stanovništva, jer 71% nije završio osnovnu školu, ili od obrazovanja imaju samo osnovnu školu. Nedostaje sistemski pristup razvoju obrazovanja i učenja odraslih koji bi bio u skladu s politikom celoživotnog učenja i pružio raznovrsnu i fleksibilnu ponudu formalnog i neformalnog učenja.

Efikasnost

Postojeći sistem ne ispunjava potrebe pojedinaca i/ili poslodavaca u odgovarajućem vremenskom periodu i s odgovarajućom ponudom programa i obuka. Neefikasnost je posledica neravnoteže u alokaciji resursa tokom životnog ciklusa pojedinca, jer se u obrazovanje uglavnom ulaže do uzrasta od 25 godina. Nije prepoznata neophodnost i značaj stalnog usavršavanja radne snage kroz inovaciju znanja, dokvalifikacije i prekvalifikacije. Obrazovanje odraslih se ne posmatra kao isplativo ulaganje. Nije utvrđeno koliko se sredstava izdvaja u Republici Srbiji za sve oblike obrazovanja odraslih i celoživotnog učenja, od direktnih izdvajanja iz budžeta po osnovu aktivnosti različitih ministarstava, zatim izdvajanja lokalnih samouprava i javnih preduzeća, izdvajanja poslodavaca, izdvajanja pojedinaca i stranih donacija.

Priznavanje prethodnog učenja

Ne postoji jasno definisan zakonski okvir priznavanja prethodnog učenja. Osnovu za razvoj sistema priznavanja neformalnog i informalnog učenja čini evropski okvir kvalifikacija i NOK. U Republici Srbiji je još u toku proces definisanja i usvajanja NOK-a. Priznavanjem znanja i veština stečenih u neformalnom i informalnom procesu učenja poštuje se pravo pojedinca i istovremeno ostvaruje značajna ekonomska i društvena korist za pojedince, zajednicu i državu.

Karijerno vođenje i savetovanje odraslih

Sistem karijernog vođenja i savetovanja delimično je razvijen, jer je 2010. godine doneta Strategija karijernog vođenja i savetovanja u Republici Srbiji ("Službeni glasnik RS", broj 16/10) i Akcioni plan za njeno sprovođenje. Predviđen je dalji razvoj postojećih i otvaranje novih centara za informisanje i profesionalno savetovanje za sve korisnike NSZ-a, u cilju boljeg obuhvata nezaposlenih lica i korisnika koji pripadaju osetljivim ciljnim grupama. Od 2005. godine NSZ organizuje radionice za aktivno traženje posla, učešće u klubovima za traženje posla, treninge za osobe koje se teže zapošljavaju, dugoročno nezaposlene, povratnike na tržište rada te za one koji spadaju u višak zaposlenih. Korisnici usluga su prevashodno nezaposleni odrasli ili pojedinci koji hoće da promene zaposlenje. Tokom poslednje dekade osnovani su centri za razvoj karijere i savetovanje studenata na VŠU. Ti centri su prevashodno okrenuti pružanju usluga studentima i nisu usmereni prema široj populaciji odraslih.

3. Nalazi SWOT analize

Unutrašnje snage - Nizak procenat populacije koji prerano napušta obrazovanje (10%) u poređenju s drugim zemljama jugoistočne Evrope. Povećan je broj pružalaca usluga obrazovanja i obuke. Budući da je 2006. godine usvojena Strategija razvoja obrazovanja odraslih u Republici Srbiji ("Službeni glasnik RS", broj 1/07) i Akcioni plan za njeno sprovođenje, tako su preduzeti važni koraci u institucionalnom razvoju sistema obrazovanja odraslih.

Unutrašnje slabosti - Nerazvijenost neformalnog i nefleksibilnost formalnog sistema obrazovanja. Obrazovni sadržaji su nedovoljno orijentisani na razvoj ključnih kompetencija radne snage. Nedovoljan broj obrazovnih institucija i nizak nivo njihove tehničke opremljenosti te nedostatak kadrova u oblasti obrazovanja odraslih. Neusklađenost obrazovnih programa s potrebama tržišta rada. Ne postoji NOK koji bi omogućio priznavanje prethodnog učenja. Nema jasnog sistema interne i eksterne provere kvaliteta niti modela za finansiranje obrazovanja odraslih.

Mogućnosti - Prepoznati značaj koncepta doživotnog učenja i obrazovanja odraslih za socio-ekonomski razvoj države. Usklađivanje obrazovnih programa s potrebama tržišta rada za novim znanjima, veštinama i kompetencijama. Harmonizacija nacionalnih normativnih akata s referentnim okvirom EU i s drugim međunarodnim organizacijama. Uključivanje u međunarodne projekte kroz programe celoživotnog učenja i razvoj saradnje kroz umrežavanje s transnacionalnim institucijama.

Pretnje - Nedostatak finansijskih sredstava za dodatno obrazovanje i obuke. Neadekvatna promocija kulture učenja. Povećanje obrazovnog jaza između pripadnika različitih socijalnih grupa. Otpori sprovođenju neophodnih reformi i reorganizacije procesa unutar ustanova formalnog obrazovanja. Nepostojanje sistema za priznavanje kompetencija i kvalifikacija dobijenih kroz neformalno obrazovanje ili informalno učenje.

4. Strategija razvoja podsistema obrazovanja odraslih

Strategija obrazovanja odraslih u kontekstu celoživotnog učenja odnosi se na sve oblike i nivoe obrazovanja i obuhvata sve starosne uzraste, od rane mladosti do trećeg doba, i različite ciljne grupe. Ova strategija obuhvata:

1) osnovno obrazovanje odraslih koji nisu bili obuhvaćeni formalnim obrazovanjem;

2) odrasle koji su napustili formalno obrazovanje - osnovno, srednje opšte ili stručno, visoko - i potrebno je da dobiju drugu šansu;

3) kontinuirano obrazovanje odraslih u različitim profesijama u cilju unapređenja znanja i veština, prekvalifikacije i dokvalifikacije;

4) obrazovanje odraslih koji su prethodno izašli iz formalnog sistema visokog obrazovanja a žele da nastave obrazovanje (kratki ciklusi, specijalističke strukovne studije, specijalističke akademske studije, master studije);

5) obrazovanje nezaposlenih radi većih mogućnosti zapošljavanja;

6) profesionalno obrazovanje seoskog stanovništva s ciljem unapređivanja poljoprivrednih delatnosti (na primer, osposobljavanje za ekološku poljoprivrednu proizvodnju, za razvijanje seoskog turizma u domaćoj radinosti, obnavljanje starih zanata itd.);

7) obrazovanje odraslih radi sticanja ključnih kompetencija definisanih evropskim okvirom kvalifikacija za celoživotno učenje;

8) obrazovanje odraslih za uloge aktivnih građana;

9) obrazovanje za treće doba.

Glavni izazovi i opredeljenja ove strategije

Strategija razvoja podsistema obrazovanja odraslih zasniva se na konceptu celoživotnog učenja koji obuhvata sve podsisteme obrazovanja i omogućava svima, od osoba s predškolskim obrazovanjem do visokoobrazovanih, da pod istim uslovima steknu ključne kompetencije zasnovane na znanju, potrebne za uključivanje u društvo i ekonomiju.

U uslovima ubrzanog razvoja nauke i procesa globalizacije, uz istovremeno starenje stanovništva, obrazovanje odraslih svojim kvalitetom direktno utiče na stepen iskorišćenosti ljudskog potencijala jedne zemlje. Obrazovanje odraslih mora odgovoriti na potrebe tržišta rada i potrebe pojedinaca, biti korektiv redovnog sistema obrazovanja, biti dovoljno fleksibilan i inovativan podsistem koji se prilagođava zahtevima novih tehnologija i održivog razvoja.

Primena koncepta celoživotnog učenja zahteva povezivanje i saradnju svih socijalnih partnera i relevantnih interesnih grupa. U razvoju strategije korišćena su iskustva iz dobre prakse zemalja članica EU, uz poštovanje kulturnih i nacionalnih specifičnosti Republike Srbije. Ova strategija se zasniva na politici EU u oblasti celoživotnog učenja, iskazanoj u dokumentu Evropske komisije "ET 2020", tj. na programu "Nove veštine za nove poslove".

Strategija dostizanja vizije - politike, akcije i mere

Obuhvat

Svakom pojedincu se mora omogućiti pristup procesu učenja na svim nivoima i oblicima obrazovanja, pod jednakim uslovima i na način koji najbolje odgovara njegovim mogućnostima i potrebama. Zbog toga je neophodno obezbediti institucionalnu i programsku raznovrsnost obrazovnih mogućnosti i učiniti da odrasli mogu odabrati različite puteve i načine sticanja ključnih kompetencija. U formalnom sistemu obrazovanja, od osnovne škole do VŠU, potrebno je ponuditi programe obrazovanja odraslih. Neformalni sistem obrazovanja mora postati deo ukupnog sistema obrazovanja.

Akcije su:

Razviti široku mrežu pružalaca usluga obrazovanja odraslih koji će za određene programe obrazovanja raditi pod istim uslovima i standardima. Izdvojiti sledeće kategorije pružalaca usluga:

1) formalni sistem obrazovanja - ustanove od osnovnog do visokoškolskog obrazovanja;

2) neformalni sistem obrazovanja - ustanove, institucije i organizacije specijalizovane za obrazovanje odraslih (narodni, radnički, otvoreni univerziteti), NVO u oblasti obrazovanja;

3) neformalni sistem obrazovanja - privredne komore, strukovna udruženja, privredna društva i njihove asocijacije;

4) neformalni sistem obrazovanja - ostale ustanove, institucije i organizacije, poput kulturnih i sportskih ustanova, institucija i organizacija, lokalne samouprave, političkih organizacija i sl.

Formalne i neformalne ustanove, institucije i organizacije za obrazovanje odraslih prolaze proces akreditacije po istim standardima.

Celovita ponuda programa obrazovanja odraslih u kontekstu celoživotnog učenja mora obuhvatiti:

1) ekonomski orijentisane obrazovne programe (nezaposleni, lica bez kvalifikacija, tehnološki viškovi, zaposleni, preduzetnici i lica koja započinju sopstveni posao, seosko stanovništvo);

2) socijalno orijentisane obrazovne programe (za nepismene i lica bez potpunog osnovnog obrazovanja, lica s posebnim potrebama, etničke manjinske grupe, žene, stare);

3) personalno orijentisane programe obrazovanja radi razvoja ličnosti tj. znanja, stavova i veština pojedinaca u skladu s njegovim željama i interesovanjima.

Mere za sprovođenje su:

1) ukinuti specijalizovane osnovne škole za obrazovanje odraslih i osnovati centre za učenje u postojećim obrazovnim ustanovama sa novim programskim sadržajima prilagođenim potrebama obrazovanja odraslih kako bi se što ekonomičnije iskoristila postojeća mreža (u popodnevnim časovima i tokom vikenda) i ostvarila dobra geografska raspoređenost;

2) razviti i primeniti programe osnovnog obrazovanja odraslih;

3) razviti programe stručnog usavršavanja odraslih u skladu s potrebama tržišta rada;

4) razviti ponudu profesionalnog usavršavanja za odrasle kroz programe kratkih kurseva i obuka na VŠU, kojima se ostvaruju ESPB bodovi i omogućavaju fleksibilne putanje učenja;

5) razviti programe učenja na daljinu i elektronskog učenja;

6) osnovati univerzitete za treće doba.

Indikatori progresa su:

1) broj formalnih i neformalnih ustanova/institucija za obrazovanje odraslih;

2) broj i struktura polaznika u formalnom i neformalnom sistemu obrazovanja odraslih;

3) broj i raznovrsnost programa za obrazovanje odraslih;

4) geografska rasprostranjenost ponude programa i ustanova/institucija za obrazovanje odraslih.

Kvalitet

Raznovrsnost programa, brojnost pružalaca usluga obrazovanja odraslih i potreba za fleksibilnošću programa i procesa nastave zahtevaju obezbeđenje kvaliteta tako što će se definisati standardi kvaliteta, jasne procedure primene standarda i njihovo usavršavanje. Kvalitet obrazovanja odraslih najbolje se procenjuje kroz ishode obrazovanja izražene standardima kvaliteta postignuća. Evropski okvir kvalifikacija za celoživotno učenje zajednički je referentni okvir za sve nivoe kvalifikacija ostvarene kako u opštem, stručnom i akademskom obrazovanju, tako i u inicijalnom i kontinuiranom obrazovanju.

Akcije:

1) razviti sistem za praćenje i vrednovanje kvaliteta sredine/uslova, procesa nastave/učenja i obrazovnih postignuća (ključne kompetencije) u obrazovanju odraslih;

2) definisati standarde za programe obrazovanja, za profesionalno usavršavanje nastavnika i facilitatora za obrazovanje odraslih i za nastavni proces;

3) obezbediti kvalitet nastavnih programa - povezati sa obezbeđivanjem obrazovnih postignuća u skladu s nacionalnim i evropskim okvirom kvalifikacija za celoživotno učenje i ključnim kompetencijama;

4) intenzivirati međunarodnu saradnju u oblasti monitoringa i evaluacije kvaliteta sistema obrazovanja odraslih i celoživotnog učenja, kroz učešće Republike Srbije u međunarodnom programu za procenu kompetencija odraslih - PIAAS.

Mere:

1) razviti sistem za akreditaciju organizacija u formalnom i neformalnom obrazovanju odraslih;

2) osnovati nezavisnu instituciju koja će biti nadležna za definisanje i uvođenje sistema kvaliteta, akreditaciju i sertifikaciju neformalnog obrazovanja odraslih u skladu s međunarodnim instrumentima i standardima za istraživanje, praćenje i evaluaciju u obrazovanju odraslih;

3) stvoriti stimulativnu sredinu za učenje kroz implementaciju programa rekonstrukcije te adaptacije postojećih prostora i njihovo opremanje savremenom audio-vizuelnom opremom;

4) doneti zakon kojim će se urediti obrazovanje odraslih i podzakonske akte koji će omogućiti primenu tog zakona i formiranje odgovarajućih tela i organizacija na nacionalnom i regionalnom nivou i nivou lokalne samouprave.

Indikatori:

1) nivo razvijenosti, funkcionalne osposobljenosti i stvarnog funkcionisanja sistema za akreditaciju institucija;

2) osnovana nezavisna institucija za akreditaciju i proveru kvaliteta obrazovanja odraslih;

3) stepen implementacije programa rekonstrukcije i adaptacije postojećih prostora i njihovo opremanje savremenom audio-vizuelnom opremom;

4) primenjuje se zakon kojim će se regulisati pitanja o obrazovanju odraslih i podzakonska akta donetih na osnovu tog zakona.

Relevantnost

Poboljšanje relevantnosti sistema obrazovanja odraslih postiže se kroz praćenje i istraživanje tržišta rada i usklađivanje obrazovnih programa s uočenim potrebama. Neophodno je obezbediti visok stepen uticaja svih zainteresovanih aktera (socijalnih partnera) na sistem obrazovanja odraslih, tj. na obrazovnu politiku, definisanje i sprovođenje programa i verifikacije stečenih kompetencija i kvalifikacija.

Akcije:

Relevantnost sistema se postiže kroz fleksibilnost, odnosno sposobnost organizacija i institucija za obrazovanje odraslih da pravovremeno i adekvatno reaguju na potrebe za novim znanjima i veštinama:

1) fleksibilnost obrazovanja - obavezna izgradnja sistema neformalnog obrazovanja i priznavanje kompetencija i kvalifikacija stečenih neformalnim programima;

2) fleksibilnost nastavnih planova - modularizacija nastavnih planova i izrada modela NOK. U Evropi se u takvim okvirima posebno naglašava strukovno obrazovanje i oni olakšavaju mobilnost radnika i pristup procesu obrazovanja;

3) fleksibilnost sadržaja - umesto orijentacije prenos/sticanje što veće količine znanja, neophodno je fokusirati se na sticanje veština: učenje učenja, kreativnost, preduzetničke veštine, sposobnost rešavanja problema;

4) fleksibilnost na nivou metodike/didaktike - sve veći naglasak na samoorganizovanom i samostalnom učenju.

Mere:

1) praćenje i istraživanje tržišta rada i usklađivanje obrazovnih programa;

2) razvoj obrazovnog sistema koji obezbeđuje fleksibilne putanje učenja;

3) izborni moduli moraju da obezbede kvalifikacije koje omogućavaju dalji razvoj ili promenu karijere.

Indikatori:

1) učešće socijalnih partnera u definisanju kurikuluma;

2) postoji sistem praćenja potreba na tržištu rada;

3) fleksibilne putanje učenja na svim nivoima obrazovanja.

Efikasnost

Neophodno je podizanjem zahteva za kvalitet obrazovanja odraslih obezbediti maksimalnu iskorišćenost postojećih kapaciteta i resursa. Primenom standarda obezbediće se svrsishodno korišćenje kapaciteta i napora (finansijskih, materijalnih, institucionalnih i ljudskih). Efikasnost sistema će se uspostaviti kroz maksimalnu iskorišćenost postojećih ustanova formalnog obrazovanja - redovnih škola za osnovno, srednje i visoko obrazovanje, kao i ustanova i institucija za obrazovanje odraslih iz neformalnog sistema obrazovanja. Usluge savetovanja i karijernog vođenja doprineće boljoj informisanosti o značenju i funkcijama celoživotnog učenja, vrstama programa, uslovima i mogućnostima profesionalnog i ličnog razvoja. Definisaće se model održivog sistema finansiranja obrazovanja, odraslih, prilagođen potrebama svih interesnih grupa, koji će koristiti različite izvore finansiranja od budžetskih, preko direktnih ulaganja poslodavaca i pojedinaca, do međunarodnih donatorskih projekata.

Akcije:

1) usvojiti standarde za proveru kvaliteta uslova, procesa i postignuća u oblasti obrazovanja odraslih;

2) napraviti jedinstven registar svih ustanova, institucija i organizacija u oblasti formalnog i neformalnog obrazovanja od nacionalnog do lokalnog nivoa i proceniti njihove raspoložive kapacitete;

3) organizovati usluge savetovanja i karijernog vođenja u centrima za učenje u okviru postojećih formalnih i neformalnih obrazovnih institucija, filijala NSZ-a, socijalnih institucija i privrednih društava;

4) uspostaviti sistem finansiranja obrazovanja odraslih.

Mere:

1) definisati standarde za proveru kvaliteta u oblasti obrazovanja odraslih;

2) sredstva iz budžeta prvenstveno usmeriti ka potrebama osetljivih grupa;

3) uvesti poreske olakšice koje će podstaći poslodavce da ulažu u stručno usavršavanje zaposlenih;

4) ustanoviti finansijske podsticaje za pojedince u korišćenju usluga obrazovanja odraslih;

5) podsticati napore obrazovnih institucija i ministarstava u apliciranju za strane donacije.

Indikatori:

1) usvojeni standardi za akreditaciju i proveru kvaliteta u oblasti obrazovanja odrasli;

2) iz budžeta izdvojen iznos za razvoj podsistema obrazovanja odraslih;

3) poslodavci izdvajaju sredstva za programe stručnog usavršavanja i obuku;

4) zakonska regulativa;

5) broj donatorskih projekata.

Priznavanje prethodnog učenja

Do 2020. godine neophodno je razviti jedinstven sistem za priznavanje prethodnog učenja koji će kompetencije i kvalifikacije stečene kroz praksu i dodatne obuke priznati i sertifikovati u skladu s kompetencijama koje će biti definisane u NOK, tako da one budu priznate na nacionalnom nivou. Sistem priznavanja prethodnog učenja mora biti zasnovan na sledećim glavnim principima:

1) jedinstveno pravo svakog pojedinca - odnosi se na priznavanje neformalnog i informalnog učenja. Neophodno je obezbeđenje jednakog pristupa i postupka prema svakom pojedincu u procesu priznavanja, uz obavezno poštovanje privatnosti i prava pojedinaca;

2) obaveza interesnih grupa - u skladu s svojim pravima, odgovornostima i kompetencijama interesne grupe moraju uspostaviti sistem za identifikovanje i priznavanje neformalnog i informalnog učenja;

3) pouzdanost - procesi, procedure i kriterijumi za identifikovanje i priznavanje neformalnog i informalnog učenja moraju biti fer, transparentni i utemeljeni na mehanizmima kontrole kvaliteta;

4) kredibilitet i legitimnost - sistem mora biti priznat na nacionalnom nivou i zasnovan na međunarodnim standardima.

Akcije:

1) definisati NOK i Nacionalni okvir stručnih kvalifikacija;

2) usvojiti ECVET sistem (European Credit System for VET) u cilju davanja kredita za prethodno stečene stručne kompetencije, bez obzira na to gde i kako su dobijene;

3) sistem univerzitetskog celoživotnog učenja (kratki kursevi i obuke, posebni programi za zaposlene, programi na daljinu, programi elektronskog učenja, itd.) zahteva uvođenje ESPB i sertifikovanje stečenih kompetencija;

4) priznavanje prethodnog učenja zahteva učešće u zajedničkim međunarodnim programima radi sagledavanja dobre prakse u zemljama EU i formulisanja odgovarajućih modela u skladu sa specifičnostima obrazovnog sistema Republike Srbije.

Mere:

1) Usvojiti NOK i Nacionalni okvir stručnih kvalifikacija u 2012. godini;

2) Promeniti Zakon o visokom obrazovanju tako što će se u njega uključiti razni oblici univerzitetskog celoživotnog učenja kroz kratke kurseve - do 30 ESPB - modularizaciju, uvođenje profesionalnih mastera i mastera za potrebe poslodavaca;

3) Razviti model priznavanja prethodnog učenja prilagođen obrazovnom sistemu Republike Srbije;

4) Akreditovati institucije koje će sprovoditi proces priznavanja prethodnog učenja.

Indikatori:

1) Usvojen NOK i Nacionalni okvir stručnih kvalifikacija;

2) novi zakon o visokom obrazovanju;

3) model priznavanja prethodnog učenja;

4) broj institucija za priznavanje prethodnog učenja;

5) početak procesa priznavanja prethodnog učenja i izdavanja Europass-a.

Karijerno vođenje i savetovanje odraslih

U skladu s konceptom celoživotnog učenja, a u cilju boljeg razvoja veština i znanja potrebnih za tržište rada i adekvatnu socijalnu participaciju odraslih, neophodno je dalje razviti i unaprediti sistem karijernog vođenja i savetovanja odraslih u obrazovanju i zapošljavanju. Proces vođenja i savetovanja odraslih pomaže pojedincima u ispravnom sagledavanju mogućnosti i donošenju pravih odluka o načinu sticanja znanja, veštine i kompetencije koje će im koristiti u individualnom i profesionalnom razvoju. Sistem je posebno važan za socijalno isključene pojedince, koji su u nepovoljnom položaju zbog starosti, pola, klasne, etničke i verske pripadnosti, radnog statusa i nepismenosti.

Akcije:

1) pružanje informacija i pomoći u razumevanju i tumačenju informacija, u otkrivanju želja, mogućnosti i potreba prilikom izbora karijere;

2) vođenje i savetovanje o načinu sticanja veština neophodnih za donošenje važnih odluka o profesionalnom usavršavanju;

3) prikupljanje informacija o stepenu zadovoljstva korisnika i socijalnih partnera, prvenstveno poslodavaca.

Mere:

1) neophodno je osnivanje centara za karijerno vođenje i savetovanje odraslih u ustanovama i institucijama formalnog i neformalnog obrazovanja;

2) savetovanje u oblasti dodatnog obrazovanja i zapošljavanja odraslih;

3) stvaranje jedinstvene baze podataka o odraslima koji su zainteresovani za dodatne profesionalne obuke (prekvalifikaciju i dokvalifikaciju);

Indikatori:

1) broj centara za karijerno vođenje i savetovanje;

2) broj korisnika usluga u centrima;

3) organizovanje seminara, treninga, radionica i drugih oblika edukacije za odrasle u skladu s njihovim potrebama.

5. Potrebne promene u okruženju

1) Sačiniti institucionalni okvir koji bi podržao uspostavljanje i razvoj podsistema obrazovanja odraslih, jer su se do sada zakonske regulative sporo definisale i neefikasno primenjivale. Zbog toga se u praksi pojavljuje niz fragmentiranih akcija i mera pojedinih ministarstava, a one su međusobno nedovoljno sinhronizovane i sa zanemarljivim efektima u odnosu na potrebe za obrazovanjem odraslih;

2) Uspostaviti socijalni dijalog između relevantnih partnera (poslodavci, sindikati, država) i interesnih grupa (privredne komore, stručna društva, zajednice stručnih škola, profesionalna udruženja) kako bi se identifikovale potrebe za obrazovanjem, definisao program i vrednovali ishodi. Partnerstvo valja razvijati na svim nivoima - od lokalnog, preko regionalnog do internacionalnog;

3) Na republičkom i lokalnom nivou osnivati, u skladu sa zakonom, savetodavna tela za razvoj ljudskih resursa u kojima bi bili podjednako zastupljeni predstavnici poslodavaca, zaposlenih, građana i obrazovnih institucija formalnog i neformalnog sektora. Tako će predstavnici poslovnog sveta i sindikata i sami građani uticati na formiranje ponude za obrazovanje odraslih. Kako bi se ponuda prilagodila potrebama lokalnog tržišta rada, na lokalnom nivou partnerstvo valja ostvariti između potencijalnih studenata i obrazovnih institucija, filijala NSZ-a, centara za karijerno vođenje i savetovanje odraslih, istraživačkih centara, preduzeća, lokalne samouprave i NVO. Pravnu prirodu, nadležnosti i procedure osnivanja saveta formulisati u akcionom planu;

4) Ostvariti saradnju s međunarodnim organizacijama (EU, OECD, UNESCO) i učešće u zajedničkim programima i projektima posredstvom mreže institucija i centara. Za Republiku Srbiju je najvažnije da usaglasi zakonske regulative sa EU, kako bi imala pristup fondovima koji su specijalno namenjeni razvoju podsistema obrazovanja odraslih i konceptu celoživotnog učenja. Za ovaj tip partnerstva neophodno je i učestvovanje u međunarodnim sistemima kontrole kvaliteta, na primer u Programu za procenu kompetencija odraslih - PIAAS;

5) Diversifikovati izvore finansiranja - Uključiti privatni sektor, poslovni svet i pojedince u finansiranje programa celoživotnog učenja. Fiskalnom politikom omogućiti fiskalne olakšice za pojedince i poslodavce ukoliko ulažu u programe obrazovanja odraslih. Kroz razvoj međunarodne saradnje obezbediti pristup raznovrsnim fondovima vezanim za obrazovanje npr. strukturnim fondovima EU u oblasti obrazovanja - Tempus, Leonardo da Vinci, Lifelong Learning Programs, Grundtvig, Comenius;

6) Menjati medijski odnos prema obrazovanju - Potrebno je definisati nacionalni program podrške i promocije koncepta celoživotnog učenja. Uvesti naučno-obrazovni kanal i specijalizovane emisije koje promovišu i naglašavaju neophodnost obrazovanja odraslih.

6. Strateške relacije podsistema obrazovanja odraslih s drugim sistemima

1. obrazovanje odraslih - privreda:

(1) definisanje programa i obuka na svim nivoima obrazovanja u skladu s potrebama tržišta rada i privrede, kao i sa željama i potrebama pojedinaca,

(2) saradnja u karijernom vođenju i savetovanja na svim nivoima obrazovanja, naročito u savetovanju odraslih pri izboru odgovarajućih programa za unapređenja znanja i veština;

2. obrazovanje odraslih - profesionalna udruženja:

(1) zajednička istraživanja u oblastima međuresorne saradnje, učestvovanje u zakonodavnim aktivnostima,

(2) zajedničko učestvovanje na međunarodnim projektima,

(3) definisanje potrebnih veština i znanja,

(4) saradnja pri definisanju obrazovnih profila,

(5) razvoj sistema za priznavanje prethodnog učenja,

(6) dijalog i partnerstvo na različitim nivoima planiranja, razvoja i ostvarivanja obrazovanja odraslih;

3. obrazovanje odraslih - fiskalni sistem:

(1) uvođenje poreskih olakšica na ulaganja poslodavaca u dodatno obrazovanje i obučavanje zaposlenih,

(2) fiskalne olakšice za pojedince koji ulažu u sopstveno obrazovanje;

4. obrazovanje odraslih - kultura:

(1) programi obrazovanja odraslih mogu doprineti povećanju nacionalnog i kulturnog identiteta populacije u celini, kao i poštovanju individualnih vrednosti pojedinaca,

(2) neophodno je da programe finansiraju MP i ministarstvo nadležno za kulturu, informisanje i informaciono društvo.

II. FINANSIRANJE OBRAZOVANJA

Misija finansiranja obrazovanja je efikasno usmeravanje budžetskih i drugih sredstava, u skladu s obrazovnim strategijama, radi postizanja željenih efekata. Funkcije finansiranja vezane su za svaki nivo obrazovanja pojedinačno, dok se odnosi među nivoima regulišu u skladu s definisanom opštom obrazovnom strategijom. Finansiranje obrazovanja predstavlja jedan od najvažnijih instrumenata realizacije obrazovnih strategija i unapređenja obrazovnog sistema.

1. Vizija sistema javnog finansiranja

Polazeći od činjenice da obrazovanje predstavlja vrstu produktivnog javnog rashoda, osnov na kome se razvija vizija sistema obrazovanja je povećanje učešća ukupnih javnih rashoda za obrazovanje na nivo od 6% bruto domaćeg proizvoda do 2020. godine. Ovo povećanje mora da bude kontinualno, kao strateško opredeljenje države.

Povećanje javnih rashoda za obrazovanje mora da postigne četiri ključna efekta:

1) povećanje kvaliteta obrazovanja;

2) unapređenje dostupnosti, tj. obuhvata obrazovanja;

3) povećanje efikasnosti sistema obrazovanja;

4) povećanje relevantnosti obrazovanja, tj. osiguravanje podrške onim nivoima, oblicima i programima obrazovanja koji daju najveći doprinos razvoju društva i privrede.

Povećanje kvaliteta predstavlja najvažniji cilj obrazovnog procesa. Sistem finansiranja obrazovanja na svim nivoima mora da postane snažan instrument obrazovne strategije koji doprinosi povećanju kvaliteta.

Unapređenje dostupnosti kod predškolskog i osnovnog obrazovanja predstavlja povećani obuhvat dece predškolskim vaspitanjem, osigurava potpuni obuhvat pripremnim predškolskim programom i osnovnim obrazovanjem, predupređuje osipanje tokom osnovnog obrazovanja i povećava broj učenika koji upisuju srednje obrazovanje. U srednjoškolskom i visokom obrazovanju sistem finansiranja mora kroz dodatno finansiranje i sistem stipendiranja i kreditiranja učenika i studenata nižeg socioekonomskog porekla obezbediti kvalitet i jednakopravnost. Sistem finansiranja akademskih i doktorskih studija mora da obezbedi pokrivanje svih troškova naučno-obrazovnog procesa čime se obezbeđuje univerzalna dostupnost i primena načela izuzetnosti na najvišem nivou formalnog obrazovanja. Celoživotno obrazovanje mora postati sastavni deo procesa rada i napredovanja svakog radno sposobnog građanina i stoga mora biti posebno stimulisano.

Povećanje efikasnosti mora da obezbedi bolje upravljanje obrazovnim sistemom uz smanjenje neracionalnosti i skraćenje prosečnog trajanja studiranja. Međutim, povećanje ekonomske efikasnosti ne sme ugroziti kvalitet obrazovanja niti sme smanjiti dostupnost.

Povećanje relevantnosti obrazovanja ostvaruje se tako što se finansijska sredstva u većoj meri usmeravaju ka onim oblicima obrazovanja, pre svega u visokom obrazovanju, koji formiraju kadrove u oblastima prioritetnim za razvoj Republike Srbije.

Dalji tekst konkretno razrađuje gore navedene principe i sadrži dve celine, prvu posvećenu preduniverzitetskom obrazovanju, i drugu - visokom obrazovanju. S obzirom da se od visokog obrazovanja i naučno-istraživačkog rada očekuje da postanu istinski generatori razvoja celokupnog društva, jedan od najvažnijih instrumenata za realizaciju tog cilja je model finansiranja visokog obrazovanja i nauke. Zbog toga je neophodno da se kroz izradu Akcionog plana formuliše u ovom smislu konzistentna politika finansiranja. Model prikazan u daljem tekstu jedan je od mogućih modela jednog od segmenata tog sistema, koji tek kroz celovitu stručnu evaluaciju treba proveriti i verifikovati.

2. Finansiranje preduniverzitetskog obrazovanja i vaspitanja

Kratak opis postojećeg sistema po nivoima obrazovanja

U postojećem sistemu finansiranja nisu definisani odnosi i prioriteti na tri nivoa na kojima se može posmatrati sistem finansiranja preduniverzitetskog obrazovanja, a to su:

1) makronivo - nivo učešća izdvajanja za obrazovanje u bruto domaćem proizvodu;

2) mezonivo - odnosi u ulaganjima u pojedine nivoe obrazovanja;

3) mikronivo - odnosi unutar pojedinih nivoa obrazovanja.

Na makronivou potrebno je sprečiti smanjenje učešća javnih ulaganja, a u uslovima privredne ekspanzije obezbediti povećanje učešća javnih ulaganja za obrazovanje u bruto domaćem proizvodu, i to kroz propisavanje fiskalnih pravila kojima se ograničava diskreciona vlast nosilaca fiskalne i obrazovne strategije te omogućava stabilan nivo finansiranja obrazovanja u srednjem i dugom roku.

Na mezonivou potrebno je otkloniti sistemske nedostatke i usmeriti sredstva ušteđena na nekom nivou, ka nivou obrazovanja za koji se ustanovi da su mu neophodna dodatna ulaganja. Primer unapređenja upravljanja na mezonivou je smanjenje broja srednjih stručnih škola, transformacija određenog broja srednjih stručnih škola i otvaranje većeg broja gimnazija. Ušteđena sredstva se mogu preusmeriti ka unapređenju uslova u kojima se odvija obrazovni proces, kupovini savremene opreme i učila i dr.

Na mikronivou potrebno je utvrditi prioritete u okviru određenog nivoa obrazovanja i preusmeriti ušteđena sredstva radi postizanja definisanih ciljeva. Stoga je, ako uzmemo za primer osnovno obrazovanje, sredstva koja će se generisati usled smanjenja broja odeljenja i spajanja škola moguće uložiti u unapređenje rada s decom kojoj je potrebna dodatna obrazovna podrška.

Upravljanje finansijama na tri navedena nivoa mora se sprovoditi dvojako:

1) usvojene odluke moraju imati dugoročan karakter i predstavljati strateško opredeljenje države u određenom sektoru obrazovanja;

2) upravljanje finansijama postaje instrument za sprovođenje razvojnih obrazovnih strategija.

Postojeći sistem finansiranja predškolskog obrazovanja je decentralizovan i zasnovan je na modelu u kome su sufinansijeri lokalna samouprava i roditelji. Po postojećem modelu, lokalna samouprava obezbeđuje sredstva koja pokrivaju 80% troškova, a roditelji obezbeđuju 20% troškova (prosečan nivo, dok nivo učešća u pojedinačnom slučaju zavisi od socioekonomskog statusa roditelja). Nadalje će se razvijati modeli javno-privatnog partnerstva sa ciljem obezbeđivanja većeg obuhvata dece predškolskog uzrasta.

Sredstva za pripremni predškolski program obezbeđuju se u republičkom budžetu i prenose se lokalnim samoupravama na osnovu broja formiranih grupa. Navedeni sistem je pokazao različite efekte, u zavisnosti od načina upravljanja sredstvima na nivou lokalne samouprave. Jedan od značajnih primera neefikasnosti je izgradnja novih predškolskih ustanova u lokalnim samoupravama gde postoji višak prostora u školama u kojima je broj učenika drastično smanjen. Preuređenjem prostora u školama za potrebe predškolskog obrazovanja, postigle bi se značajne uštede:

1) ne bi se zidao novi objekat;

2) administrativno osoblje škole bi moglo da obavlja iste poslove i za predškolsku ustanovu.

Pošto u prethodnom periodu nije bilo planiranja i koordinacije republičkog nivoa i nivoa lokalne samouprave, nastala je neadekvatno razvijena mreža predškolskih ustanova, posebno u ruralnim sredinama i nerazvijenim lokalnim samoupravama. Samim tim, u postojećem sistemu nije zastupljena dostupnost i jednakopravnost za ugrožene grupe dece i učenika, čije je socioekonomsko poreklo niže od republičkog proseka, pa se povećavaju šanse za rano napuštanje školovanja i nastavak reprodukcije kruga siromaštva.

Sistem finansiranja osnovnog i srednjeg obrazovanja zasnovan je na više ulaznih varijabli, pri čemu je najvažnija varijabla broj odeljenja. Kako je demografski trend negativan, direktori škola se bore da dobiju odobrenje za održavanje postojećeg broja odeljenja ili što je moguće manje smanjenje tog broja. Time, zbog neadekvatnog smanjenja broja odeljenja, nastaje fundamentalna neefikasnost u osnovnom obrazovanju. U periodu od školske 1990/91. godine do školske 2008/09. godine, broj učenika u osnovnom obrazovanju smanjen je za oko 215 000 (RZS). U istom periodu, broj odeljenja smanjen je za samo oko 2300, a broj školskih objekata (centralne škole i izdvojena odeljenja) za 86. Može se zaključiti da je realno ulaganje po učeniku značajno povećano, ali i to da sredstva nisu ulagana u razvoj obrazovanja već u zadržavanje postojećeg broja zaposlenih. Smanjenje broja učenika nije bilo praćeno odgovarajućom optimizacijom mreže osnovnih škola. U srednjoškolskom obrazovanju uočava se dominacija srednjeg stručnog obrazovanja, koje je značajno skuplje od gimnazijskog. Kad se ima u vidu činjenica da najveći broj učenika po završetku srednjeg stručnog obrazovanja upisuje visoko obrazovanje, nastaje dodatna neefikasnost, jer su učenici srednjeg stručnog obrazovanja pohađali skuplje nastavne planove i programe, i spremali se za tržište rada, a ne za upis na VŠU. Sledi da je neophodno optimizovati mrežu srednjih škola i povećati broj učenika u gimnazijama, čime se mogu otkloniti prikazane neefikasnosti i uštedeti određena sredstva. Takođe, postojeći sistem finansiranja nije na odgovarajući način regulisao profesionalno usavršavanje nastavnika za čije finansiranje su nadležne lokalne samouprave. U praksi postoje velike razlike u primeni, koje u najvećoj meri koreliraju s ekonomskim razvojem lokalnih samouprava jer siromašnije lokalne samouprave nisu imale dovoljno sredstava da bi ispunile postavljene zakonske uslove.

Glavni nedostaci postojećeg sistema

Pored navedenih problema, u postojećem sistemu gde se 95% budžetskih sredstava za preduniverzitetsko obrazovanje troši na plate zaposlenih u okviru pripremnog predškolskog, osnovnog i srednjeg obrazovanja, nije moguće utvrditi strateško opredeljenje države niti je upravljanje finansijama moguće. Postojeći dualni sistem finansiranja preduniverzitetskog obrazovanja, prema kome je republika nadležna za isplatu plata a lokalne samouprave za obezbeđivanje kapitalnih ulaganja, materijalnih troškova i drugih rashoda, pokazao je i druge značajne nedostatke. Negativni efekti postojećeg sistema finansiranja ogledaju se u činjenici da ne postoje odgovarajuća sredstva na nivou lokalne samouprave za razvojne projekte (izgradnja novih predškolskih ustanova, finansiranje profesionalnog usavršavanja nastavnika, kupovine savremene opreme i učila), što je posebno izraženo u siromašnijim lokalnim samoupravama koje imaju simbolične izvorne prihode. Zbog toga je postojeće stanje vaspitno-obrazovnih objekata u datim lokalnim samoupravama lošije od republičkog proseka, te se s vremenom razlike između najrazvijenijih i najnerazvijenijih lokalnih samouprava samo povećavaju. Posledično, povećanje razlika u opremljenosti objekata, stručnim znanjima nastavnika i dostupnosti savremene opreme i učila dovodi do lošijih obrazovnih postignuća učenika iz nerazvijenih lokalnih samouprava i osipanje tokom trajanja osnovnog i srednjeg obrazovanja. Takođe, u osnovi postojećeg sistema finansiranja je održavanje postojeće mreže obrazovnih ustanova.

Nov model finansiranja

Opisane manjkavosti postojećeg sistema predstavljaju osnovni generator ideja za uvođenje novog modela finansiranja preduniverzitetskog obrazovanja, sa zadatkom da doprinese prebacivanju fokusa s postojeće statičke dimenzije (odslikane u održavanju iste mreže ustanova i broja zaposlenih), na novu - dinamičku dimenziju, usmerenu ka planiranju mera razvoja obrazovanja i ka podizanju njegovog kvaliteta i efikasnosti. Ispunjavanje ovih ciljeva može se ostvariti jedino uvođenjem sistema finansiranja prema broju učenika, u okviru koga će se nivo finansiranja učenika razlikovati u zavisnosti od obrazovnih potreba i socioekonomskih osobenosti sredina u kojima učenik pohađa nastavni proces.

Osnovni instrument finansiranja preduniverzitetskog obrazovanja je uvođenje sistema finansiranja prema broju dece, odnosno učenika.

Pritom, sistemu preduniverzitetskog obrazovanja se pristupa kao jedinstvenom (a ne kao zbiru tri razdvojena sistema - predškolskog, osnovnog i srednjeg obrazovanja) u kome se definišu principi, ključna obeležja i nadležnosti centralnog i lokalnog nivoa.

Preduslov za uvođenje novog sistema finansiranja je postojanje informacinog sistema, iz koga će se prikupljati podaci i na nivou lokalne samouprave i na nivou svake pojedinačne škole.

U novom modelu finansiranja preduniverzitetskog obrazovanja kreiraju se tri ključna elementa:

1) centralna formula - u okviru koje se cena po detetu, odnosno učeniku diferencira na osnovu razlika utvrđenih nastavnim planom i programom;

2) sistem podele troškova - određivanje učešća centralnog i lokalnog nivoa u finansiranju deteta i učenika;

3) lokalne formule - pravila određivanja nivoa sredstava na lokalnom nivou.

Uloga centralne formule je prevashodno izračunavanje cene obrazovnog procesa za tipično dete i učenika, dok je svrha sistema podele troškova i lokalne formule obezbeđivanje adekvatnog nivoa finansiranja u skladu sa specifičnim obrazovnim potrebama deteta i učenika u određenoj lokalnoj samoupravi. Sistem podele troškova mora obezbediti pravednost i različit (ili jednak) procenat učešća centralnog i lokalnog nivoa. Ceo sistem mora uzeti u obzir razlike u ekonomskoj moći lokalnih samouprava i na taj način obezbediti veće učešće centralnog nivoa u finansiranju učenika koji nastavu pohađaju u školama koje pripadaju lokalnim samoupravama s manjom ekonomskom moći. Nakon primene modela podele troškova radi izjednačavanja nivoa sredstava, lokalne samouprave moraju razviti modele lokalnih formula u okviru kojih će kvantitativno izraziti sve specifičnosti obrazovnog procesa i uz to se moraju imati u vidu različite lokalne okolnosti (mreža škola, broj izdvojenih odeljenja, različiti oblici dodatnih obrazovnih potreba). Ispunjenje ciljeva obrazovnih strategija jedino je moguće uz koordinaciju sva tri elementa novog modela finansiranja.

U centralnoj formuli sistem utvrđivanja plata zaposlenih je centralizovan i jedinstven za sve zaposlene. S obzirom na to da fiskalna decentralizacija implicira i decentralizaciju u određivanju plata, potrebno je definisati nivo autonomije koju će lokalne samouprave imati u određivanju plata. Sigurno je da bi potpuna deregulacija mogla dovesti do velikog broja negativnih, neželjenih efekata (veliki raspon plata između razvijenih i nerazvijenih opština, nastavnici napuštaju opštine s manjim nivoom plata i dr.), pa se stoga nameće određeni vid ograničene samostalnosti opština u definisanju plata. Prema tom rešenju, lokalne samouprave bi, u skladu sa sistemom podele troškova, mogle da plate zaposlenih u školama povećaju najviše do određenog procenta, čime bi plate u tim lokalnim samoupravama mogle biti veće od propisanih na nivou republike za određeno zvanje.

Proces definisanja formule na centralnom nivou potrebno je zasnovati na utvrđivanju specifičnosti programa obrazovanja, vodeći računa o indikatorima i definisanim kriterijumima koji utiču na cenu, po određenoj kategoriji učenika:

1) obrazovni ciklus i profili (pripremni predškolski program, osnovno obrazovanje od prvog do četvrtog razreda, osnovno obrazovanje od petog do osmog razreda, osnovne muzičke škole, gimnazije - opšte, filološke i matematičke ili druge specijalizovane - različiti profili u srednjim stručnim školama i dr.);

2) obrazovanje na manjinskim jezicima;

3) broj dece s posebnim potrebama;

4) gustina populacije na teritoriji lokalne samouprave;

5) kvalitet puteva;

6) stanje socioekonomskih indikatora u lokalnoj samoupravi u odnosu na republički prosek.

Novi sistem finansiranja mora uključiti u tekuće rashode i rashode neophodne za profesionalno napredovanje nastavnika predviđene ovom strategijom i zakonskim propisima. Iako u strogo fiskalnom smislu povećanje plata nastavnika predstavlja deo tekućih rashoda, određeno procentualno povećanje sredstava u budžetu za finansiranje povećanja plata nastavnika koji su stekli više zvanje, suštinski će predstavljati oblik jasne obrazovne strategije države kojom se nastavnici stimulišu da kontinualno rade na svom usavršavanju i sticanju novih znanja i veština.

Navedeni indikatori predstavljaju smernice za definisanje i izračunavanje koeficijenata u okviru centralne formule koji opredeljuju nivo dodatnih sredstava u odnosu na cenu jediničnog učenika (učenik od prvog do četvrtog razreda osnovne škole). To konkretno znači da će se u okviru centralne formule iznos sredstava koji lokalna samouprava dobija za preduniverzitetsko obrazovanje izračunavati množenjem cene jediničnog učenika sa brojem učenika i zbirom svih koeficijenata, koji odražavaju specifičnost obrazovnog procesa u lokalnoj samoupravi. Samim tim, cena učenika istog obrazovnog nivoa neće biti ista u svim lokalnim samoupravama, već će odražavati realne razlike koje postoje u realizaciji obrazovnog procesa.

Na pravila o centralnoj formuli se naslanja i mogućnost da lokalne samouprave razvojem posebnih modela lokalnih formula izvrše dodatna prilagođavanja i uvrste dodatne indikatore i izračunaju dopunske koeficijente, čijom primenom će sredstva biti transferisana do svake pojedinačne škole.

Težište finansiranja u novom modelu potrebno je prebaciti s finansiranja postojeće mreže ustanova na finansiranje programa obrazovanja koji se definišu republičkim propisima, kao i na finansiranje razvoja obrazovanja. Kroz novi sistem finansiranja moraju da se obezbede sredstva za finansiranje:

1) tekućih rashoda vezanih za obrazovni proces;

2) kapitalnih izdataka;

3) sredstava za razvoj obrazovanja.

Finansiranje tekućih rashoda

Principi novog modela finansiranja tekućih rashoda su:

1) fiskalna decentralizacija;

2) efikasnost;

3) efektivnost;

4) jednakopravnost.

Navedeni principi međusobno su povezani i čine koherentnu celinu. Dok princip fiskalne decentralizacije predstavlja opredeljenje da je potrebno podeliti nadležnosti vezane za finansiranje obrazovanja između centralnog i lokalnog nivoa, ostala tri principa stvaraju vezu između modela finansiranja i ciljeva obrazovne strategije. Princip fiskalne decentralizacije podrazumeva dve osnovne vrste nadležnosti centralnog nivoa:

1) definisanje centralne formule i propisivanje obavezujućih pravila u vezi sa strukturom modela finansiranja i vrednostima koeficijenata za različite kategorije ulaznih varijabli - dece i učenika;

2) kontrola prenosa sredstava s nivoa lokalne samouprave ka školama i kontrola strukture alociranih sredstava u skladu s jasno definisanim pravilima na osnovu principa obrazovne strategije.

Ovime se uloga lokalne samouprave povećava kroz upravljanje sredstvima i resursima na mikronivou, a to su: mreža predškolskih ustanova, osnovnih i srednjih škola, formiranje odeljenja u skladu s propisanim maksimalnim brojem učenika po odeljenju, zavisno od vrste škole i odeljenja, razvoj sistema prevoza učenika, stipendiranje učenika iz socijalno ugroženih porodica i dr.

Za povećanje efikasnosti, efektivnosti i jednakopravnosti, i smanjenje tekućih jediničnih troškova po detetu, odnosno učeniku te povećanje ulaganja u opremu i razvoj obrazovnog sistema, moguća su sledeća sredstva:

1) optimizacija mreža osnovnih i srednjih škola;

2) povećanje radnog angažovanja nastavnika u školama;

3) smanjenje broja učenika u srednjim stručnim školama i povećanje broja učenika u gimnazijama;

4) smanjenje broja časova neposredne nastave u srednjim školama.

Efikasnost i efektivnost su osnovni kriterijumi za usmeravanje sredstava koja koja mogu biti ušteđena na određenom nivou obrazovanja ka drugim nivoima ili drugim ciljevima finansiranja u okviru istog nivoa obrazovanja.

Svrha kriterijuma jednakopravnosti jeste obezbeđivanje dodatne obrazovne podrške deci i učenicima na osnovu dodatnih obrazovnih potreba koje proističu iz ličnih potreba i mogućnosti, ili iz socioekonomskog porekla deteta i učenika. U praksi, ovaj princip mora da se ispuni tako što će se uvesti različiti korektivni faktori.

Veza između efikasnosti, efektivnosti i pravednosti ima uzročno-posledični sled: efikasnija upotreba sredstava i resursa (efikasnost) stvara uslove za definisanje i sprovođenje mera kojima se postižu poželjni efekti (efektivnost), što u krajnjoj instanci smanjuje socijalne i druge razlike nastale zbog socioekonomskog porekla ili ličnih karakteristika deteta i učenika. Time se i doprinosi smanjenju socijalnih razlika između najugroženijih delova stanovništva i populacije u proseku i smanjuje se potreba za različitim oblicima socijalne pomoći u budućnosti.

Finansiranje razvoja obrazovanja

Sredstva za finansiranje razvoja obrazovanja deo su budžeta MP i imaju karakter programskog dela budžeta. Programski deo budžeta funkcioniše po sistemu spojenih sudova s delom budžeta koji je alociran za tekuće troškove obrazovnog procesa. Time se obezbeđuje održivost nivoa finansiranja preduniverzitetskog obrazovanja u bruto domaćem proizvodu i u slučaju smanjenja broja učenika u odnosu na prethodnu godinu ili smanjenja određenih varijabli koje određuju nivo tekućih rashoda. Dakle, za isti ukupni budžet (ne računajući usklađivanje za inflaciju), nivo tekućih izdvajanja će se smanjivati, a nivo sredstava za razvoj obrazovanja povećavati.

Sredstva za razvoj obrazovanja obezbediće uslove za sprovođenje školskih razvojnih planova, koji obuhvataju različite aktivnosti vezane za unapređenje funkcionisanja i kvaliteta nastavnog procesa (profesionalno usavršavanje nastavnika, realizacija seminara, radionica, sekcija za učenika, nabavka opreme i savremenih učila i sl.). Lokalna samouprava će zajedno sa školama na svojoj teritoriji definisati predloge školskih razvojnih planova i predlagati nivo procentualnog učešća u finansiranju realizacije razvojnih planova. MP će na osnovu definisanih prioriteta donositi odluke o prihvatanju i nivou finansiranja pojedinačnih školskih razvojnih planova.

Kao dodatni oblik finansiranja razvoja obrazovanja, MP će alocirati određena sredstva, u okviru programskog dela budžeta, namenjena za sprovođenje određenog razvojnog prioriteta značajnog za naciju. U tom slučaju, MP će raspisivati konkurs za finansiranje razvojnog prioriteta, i škole koje ispune definisane uslove dobiće sredstva za realizaciju određenog programa.

Izuzeci od modela finansiranja prema broju učenika

Kad se imaju u vidu negativni demografski trendovi i migracije prema većim centrima, sistem finansiranja prema broju dece i učenika ne može se primeniti u određenom broju lokalnih samouprava. Naime, u pojedinim lokalnim samoupravama (posebno u osnovnom obrazovanju), zbog malog broja dece, kroz novi sistem finansiranja obrazovanja ne bi se alocirao dovoljan nivo sredstava za nesmetano i kvalitetno odvijanje nastavnog procesa. U tim slučajevima predviđaju se sledeći mehanizmi:

1) definisati kriterijume na osnovu kojih se određene lokalne samouprave, odnosno vrste škola (četvorogodišnje, osmogodišnje, male seoske škole sa izdvojenim i kombinovanim odeljenjima), izuzimaju iz sistema finansiranja prema broju dece i učenika;

2) pored varijabilnog dela finansiranja na osnovu broja upisane dece i učenika, prilagoditi novi sistem finansiranja uvođenjem fiksnog dela - institucionalnog granta, čija će visina zavisiti od broja izdvojenih odeljenja, broja kombinovanih odeljenja i drugih faktora.

Nov sistem finansiranja će predstavljati pravilo, dok su predložena dopunska rešenja samo potvrda da nijedan sistem finansiranja nije idealan i da je neophodno uočiti izuzetke. Održivost sistema finansiranja je moguća samo ukoliko se obezbedi ispunjenje proklamovanog cilja da povećanje efikasnosti ne sme ugroziti efektivnost, kvalitet i jednakopravnost.

Potrebni uslovi za implementaciju novog modela finansiranja

Uvođenje novog modela finansiranja već je, u načelu, propisano ZOSOV te će u narednom periodu biti neophodno usvajanje izmena i dopuna tog zakona, kojima će biti detaljnije definisan način usvajanja centralne formule, sistema podele troškova i uloge lokalnih formula. Takođe, nakon izmena i dopuna navedenog zakona, uslediće i usvajanje novih podzakonskih akata, kojima će biti obezbeđeno zaokruživanje novog modela finansiranja i time stvoreni preduslovi za uspešnu primenu u praksi.

3. Finansiranje visokog obrazovanja

Kratak opis postojećeg sistema

Tekući model finansiranja regulisan je Uredbom o normativima i standardima uslova rada univerziteta i fakulteta za delatnosti koje se finansiraju iz budžeta ("Službeni glasnik RS", br. 15/02, 100/04, 26/05, 38/07 i 110/07), čiji su elementi vezani za stari sistem studija (nebolonjski), pa je samim tim neophodno tu uredbu uskladiti s novim sistemom studiranja ili zameniti drugim modelom finansiranja. S druge strane, Zakonom o visokom obrazovanju predviđeno je zaključivanje posebnih ugovora o finansiranju između MP i svake samostalne VŠU, što, takođe, još uvek nije realizovano u praksi. Zato u široj, a i užoj javnosti vlada uverenje da je potrebno kritički preispitati i poboljšati sistem finansiranja.

Uredba u najvećoj meri alocira sredstava u srazmeri s brojem prvi put upisanih budžetskih studenata, uz uzimanje u obzir i drugih elemenata kao što su: veličina nastavne grupe, broj grupa, broj nastavnog osoblja za te grupe, površina zgrade, broj određenih nenastavnih pozicija itd. Na taj način određuje se ukupan nivo sredstava (iskazan i kroz broj potrebnih zaposlenih), koji se koriguje u zavisnosti od stvarnog stanja zaposlenih na VŠU. Na osnovu godišnjeg obračuna, određeni nivo sredstava mesečno se uplaćuje svakoj VŠU za plate, bez obzira na to da li je svako zaposleno lice finansijski pokriveno. Svaka VŠU iz te sume (i eventualnih sopstvenih prihoda) određuje nivo plata svojih zaposlenih.

Sredstva za materijalne troškove određuju se na osnovu utvrđenih normativa i završnih računa VŠU i u tekućim troškovima predstavljaju procenat učešća budžetskih sredstava u ukupnim sredstvima VŠU primenjen na svaki realan račun. Troškove za opremu i investiciono održavanje budžet, zbog nedostatka sredstava, praktično ne isplaćuje iako je po Uredbi na to obavezan (sredstva za te namene MP koristi samo interventno).

Država već više godina ne isplaćuje materijalne troškove na nivou definisanom prema formuli iz Uredbe. To stvara velike probleme državnim VŠU kad treba da obezbede sredstava za grejanje i druge operativne troškove svog poslovanja, a posledica je ugrožavanje odvijanja i kvaliteta nastave.

Sadašnji sistem obezbeđuje jednom delu studenata finansiranje obrazovanja na državnim VŠU na teret republičkog budžeta (oko 50% upisanih studenata). Pritom su nekima pokriveni i troškovi života, dok drugima nisu, što otežava situaciju studentima koji studiraju van mesta u kome žive a nisu u studentskim domovima. Jedan deo studenata državnih VŠU (koji nisu u kategoriji budžetskih studenata) i svi studenti na privatnim VŠU sami plaćaju svoje školarine.

Naučno-istraživački rad na univerzitetima nije sastavni deo Uredbe, već se realizuje putem projektnog finansiranja, na osnovu Strategije naučnog i tehnološkog razvoja Republike Srbije za period od 2010. do 2015. godine. Tako formalno postoji razdvojenost u finansiranju istraživanja i visokog obrazovanja, što ne odgovara suštini misije akademskog obrazovanja gde su ove dve oblasti nerazdvojivo povezane.

Realizacija doktorskih studija, koje objedinjuju obrazovnu i naučnoistraživačku delatnost, na nekim univerzitetima započela je još 2006. godine, a još ne postoji definisan sistem finansiranja. Sami studenti doktorskih studija u najvećem broju nadoknađuju školarine koje su ustanovili univerziteti. Nešto iznad 50% procenata studenata doktorskih studija uključeno je u projekte preko kojih se finansiraju troškovi istraživanja, i kroz koje su studenti angažovani ili kao stipendisti (obezbeđeno samo zdravstveno osiguranje) ili kao mladi istraživači sa statusom istraživača pripravnika u institutima ili asistenata na univerzitetima (obezbeđeno zdravstveno i penziono osiguranje).

Školarine na svim nivoima studija, koje su ustanovili univerziteti, na pojedinim fakultetima veoma su visoke i nisu zasnovane na transparentnim kalkulacijama stvarnih troškova studiranja.

Glavni nedostaci postojećeg sistema

Primenu postojećeg modela finansiranja visokog obrazovanja u Republici Srbiji prate sledeći problemi:

1) VŠU, ponekad vođene kratkoročnim finansijskim interesima, prevelikim upisom i nekontrolisanim otvaranjem svojih odeljenja širom zemlje, ugrožavaju kvalitet i efikasnost studija;

2) Dosadašnja državna upisna strategija i delom način finansiranja doveli su do neadekvatnog broja upisanih (i posledično diplomiranih) studenata po stručnim i naučnim oblastima u odnosu na potrebe razvoja zemlje. Manji broj studenata upisuje fakultete prirodnih i tehničkih nauka, a veći broj fakultete društvenih nauka. Zbog toga je neophodno sprovesti planski upis studenata na fakultete, usklađen sa prioritetima privrednog i društvenog razvoja;

3) Sadašnji sistem finansiranja pravi veliku razliku između budžetskih i samofinansirajućih studenata. Deo budžetskih studenata, nakon ispunjenja odgovarajućih uslova, dobija i dodatnu budžetsku podršku koja obezbeđuje vrlo povoljan smeštaj i ishranu, te druge studentske beneficije. Samofinansirajući studenti sami plaćaju školarinu i nemaju nikakvo pravo na korišćenje navedenih beneficija;

4) Istraživanja su pokazala da učenici boljeg materijalnog stanja postižu i bolji uspeh tokom srednjoškolskog obrazovanja, tako da se primenom rangiranja samo po uspehu studentima koji su slabijeg materijalnog stanja smanjuje dostupnost studijama;

5) Sistem finansiranja je netransparentan - javnost ne zna se koliko košta školovanje jednog studenta na nekom fakultetu. Studenti takođe ne znaju koliko država izdvaja za njihovo obrazovanje;

6) Nije postavljen valjan celovit sistem finansiranja doktorskih studija. Sistem prijema studenata doktorskih studija na finansirane istraživačke projekte nije u dovoljnoj meri transparentan. Studentima nisu javno dostupne informacije o mogućnostima uključivanja u projekte;

7) Gledano u celini, postojeći sistem finansiranja visokog obrazovanja ne rešava probleme ni ravnopravnosti u dostupnosti obrazovanja, ni efikasnosti studiranja, ni kvaliteta studija, niti podržava studiranje u onim oblastima koje su posebno važne za razvoj privrede i društva u Republici Srbiji.

Navedeni nedostaci pokazuju da finansiranje visokog obrazovanja nije na adekvatan način postavljeno, pa se kao posledica javlja socijalno nezadovoljstvo i među studentima, i među nastavnicima, i u segmentima društva koja se oslanjaju na visoko obrazovanje.

Socijalni, ekonomski, obrazovni i drugi razlozi za formulisanje novog modela finansiranja

Smernice za usvajanje novog sistema finansiranja proističu iz pobrojanih uočenih slabosti sadašnjeg sistema finansiranja.

Važan i uvek prisutni parametar svakog dobrog sistema finansiranja je podizanje kvaliteta obrazovanja. Postojeći sistem finansiranja podstiče sve VŠU na što veći upis studenata, a implicitno i na veću efikasnost studiranja, tj. prolaznost na ispitima. To, samo po sebi, nisu neprihvatljivi ciljevi, jer i novi sistem treba da ih ostvaruje. Međutim, postojeći sistem nije obezbedio mehanizme koji bi sprečavali da se ti ciljevi ostvare na račun kvaliteta obrazovanja. Novi sistem bi takve korektivne mehanizme trebalo da obezbedi, jer kvalitet obrazovanja je primarni cilj, a iz njega se izvode dva sekundarna cilja - povećanje broja studenata i povećanje efikasnosti studiranja.

Model unapređenja finansiranja visokog obrazovanja na državnim fakultetima

Novi model finansiranja mora i dalje jedinstveno obuhvatati različite nivoe i vrste studija (akademske i strukovne) i ustanovljavati jedinstvena pravila. Strateški cilj je dostizanje evropskog proseka relativnog izdvajanja za visoko obrazovanje iz javnih sredstava njegovim povećanjem na 1,25% BDP. Ispunjenje datog cilja može se postići postepeno, sledećom dinamikom: u 2014. godini povećanje na 0,9%, u 2016. godini povećanje na 1,05%, u 2018. godini povećanje na 1,15% i u 2020. godini povećanje na 1,25%. Ovde su uračunate sve vrste sredstava koja se izdvajaju - školarine, subvencionisanje kredita i školarina, studentski standard, i sva druga sredstva koja se iz budžeta, po bilo kom osnovu, usmeravaju u visoko obrazovanje za finansiranje tekućih troškova i za razvoj.

Osnovna ideja novog modela finansiranja je javno utvrđivanje iznosa troškova studiranja po pojedinim oblastima i institucijama i za najveći broj studenata (sufinansirajući) uvođenje obaveze da i država i studenti plaćaju po deo školarine. Tako raspodeljena državna i studentska participacija ima za cilj ukidanje sadašnje nepravedne velike razlike među onim studentima koji ništa ne plaćaju i onim koji plaćaju sve. Osnovu sistema finansiranja i dalje predstavlja broj studenata, ali će na VŠU čiji je osnivač Republika Srbija sada postojati:

1) budžetski studenti (samo uspešni i nadareni studenti slabijeg imovnog stanja koji znaju koliko košta njihovo studiranje, a država u potpunosti pokriva utvrđene troškove studiranja);

2) sufinansirajući studenti (kojima deo troškova studiranja pokriva država, a drugi deo do punog iznosa školarine plaćaju sami, uz mogućnost da ako žele koriste subvencionisani kredit od države);

3) samofinansirajući studenti (koji pun iznos školarine plaćaju sami, takođe uz mogućnost da ako žele koriste subvencionisani kredit od države).

Rang-liste studenata, po kojima će država definisati kvote za budžetske i sufinansirajuće studente, kao i kvote po oblastima i ustanovama visokog obrazovanja, biće jedinstvene za neku instituciju i za prvu godinu studija formirane ne samo na osnovu pokazanog uspeha (kakvo je sadašnje stanje), već i na osnovu socijalnog statusa studenta. Svake školske godine država utvrđuje navedene kvote i striktno kontroliše njihovu primenu u skladu sa uslovima akreditacije.

Svake godine država donosi odluku o nivou sredstava i o strukturi raspodele tih sredstava po oblastima, u zavisnosti od procene prioriteta. Stoga je potrebno pažljivo planirati kvote za upis budžetskih i sufinansirajućih studenata po pojedinim oblastima na osnovu kriterijuma kvaliteta i relevantnosti VŠU i njihovih studijskih programa. Kvote moraju da budu usklađene s utvrđenim strateškim prioritetima i s potrebama javnog i privatnog sektora. U početnom trenutku ovom strategijom se predviđa da bi odnos upisanih budžetskih i sufinansirajućih studenata trebalo da bude oko: 15% - prirodne, 35% - tehničko-tehnološke, 15% - medicinske i 35% - društveno-humanističke nauke. Osim toga, u novi model finansiranja potrebno je ugraditi i posredne podsticaje za studiranje prirodnih i tehničko-tehnoloških nauka.

Novi model finansiranja se dalje oslanja na postojeću Uredbu, gde je posebno značajan način utvrđivanja potrebnog broja nastavnog i nenastavnog osoblja, kao i princip postojanja i raspodele sopstvenih prihoda. Pored potrebnog inoviranja u pogledu usaglašavanja sa studiranjem po Bolonjskim principima (modeli finansiranja OAS, OSS, MAS, MSS i doktorskih studija), Uredbu je potrebno posebno doraditi na sledeći način:

1) Utvrditi iznose troškova studiranja po pojedinim oblastima i institucijama uzimajući u obzir normative Uredbe, pritom vodeći računa o kvotama broja studenata koje MP planira da odobri u skladu s akreditacionim uslovima. Utvrditi faktore koji utiču na nivo potrebnih rashoda, uraditi neophodne korekcije nivelisanja po ustanovama i odrediti iznos troškova studiranja koji bi studentu služio kao referentni iznos u odnosu na koji će mu se tražiti sufinansiranje. Pojedine VŠU mogu propisati školarinu i veću od iznosa troškova studiranja, uračunavajući i javno prikazujući i ostale troškove koji nisu obuhvaćeni normativima Uredbe;

2) Ukinuti nepravednu razliku između budžetskog i samofinansirajućeg studenta, što se odnosi na ekstremne slučajeve potpunog neplaćanja školarine i plaćanja u celini, i to uvođenjem linearne skale sufinansiranja školarine svakog sufinansirajućeg studenta. Dakle, za neku visokoškolsku instituciju bi se formirala jedinstvena rang-lista studenata rangiranih po uspehu, i samo za prvu godinu studija kombinovana i sa kriterijumom socijalnog stanja (odnos kriterijuma može biti na primer 50:50%, uz striktnu kontrolu validnosti socijalnog statusa). Na osnovu nje, postojali bi potpuno budžetski studenti (najbolje plasirani na rang-listama), dok bi se za ostale studente uvela lična participacija u školarini (do maksimalnog iznosa kvote za sufinansirajuće studente). Iznos participacije bi se utvrđivao prema mestu koje student zauzme na rang-listi. Studenti iz gornjeg dela liste imali bi manje učešće u finansiranju školarine, dok bi oni pri dnu imali veće. Sredstva za sufinansiranje školarine studenti bi obezbeđivali ili gotovinskim uplatama (kako je u sadašnjem sistemu) ili iz kredita koje bi nudila Nacionalna razvojna banka i zainteresovane komercijalne banke (i koje bi svi takvi studenti po završetku studija vraćali), a sve te kredite bi subvencionisala država. U iznos kredita mogu da se dodaju i životni troškovi, posebno za one studente koji studiraju van mesta u kome žive, a nisu dobili mesto u studentskom domu. U tom cilju, država bi pregrupisala raspoloživa budžetska sredstva i stvorila poseban budžetski konto za te namene. Akcionim planom će se detaljnije definisati različiti načini su - i samofinansiranja kroz ugovore i kredite;

3) Novi sistem finansiranja će i dalje stimulisati VŠU da deo sredstava ostvaruju kroz saradnju s privredom i učešće u različitim tipovima projekata. U tom smislu, uz striktno poštovanje normativa kvaliteta nastave i istraživanja, VŠU bi se omogućilo:

(1) da samostalno (uz aktivno delovanje saveta VŠU gde radi uticaja i kontrole postoje državni predstavnici) raspolažu imovinom koju su stekle iz sopstvenih prihoda, da samostalno raspolažu sopstvenim prihodima, uključujući njihovo ukamaćivanje, kao i da samostalno odlučuju, bez postojećih ograničenja, o raspodeli tih prihoda za plate zaposlenih i sl;

(2) da pokriju sve fiksne materijalne troškove (npr. grejanje i sl.), a delimično i ostale troškove (struja, komunalije, telefoni i sl.) i to primenom postojećeg principa iz Uredbe o procentu kojim sopstveni prihodi učestvuju u pokriću ukupnih materijalnih troškova (tj. VŠU pokrivaju materijalne troškove iz sopstvenih prihoda u procentu kojim njihovi prihodi učestvuju u ukupnim prihodima). Takođe bi se, u značajnoj meri, povećali troškovi za tekuće i investiciono održavanje, troškovi za rad biblioteka, laboratorija i sl. i to prema zahtevima Bolonjskog procesa;

4) Koeficijente za složenost posla zaposlenih na državnim VŠU postepeno povećavati, do odnosa 1:7 od najniže do najviše kvalifikovanog, a tzv. vrednost boda povećati, u skladu s budžetskim mogućnostima;

5) Razviti i u model finansiranja ugraditi indikatore kojima se meri kvalitet obrazovnog procesa i podstiče izvrsnost nastavnog kadra. Pritom, posebnu pažnju posvetiti pooštravanju uslova za izbor nastavnika i postojanju i primeni stvarne ocene njihovog pedagoškog rada;

6) Ako novi model finansiranja (na primer, zbog malog broja upisanih studenata) ugrožava rad i poslovanje nekih državnih VŠU koje su posebno značajne za naciju, ili posebno bitne za nacionalnu kulturu, država treba da primeni institucionalno budžetsko finansiranje. Pritom, svi studenti mogu imati status budžetskih;

7) Za pojedine discipline MP može od državne ili privatne VŠU da naruči poseban obrazovni program koji će posebno i da finansira;

8) Model finansiranja doktorskih studija mora da obuhvati: školarinu (troškove nastave, mentorstvo, administrativne troškove); troškove istraživanja (materijalni i režijski troškovi, oprema za istraživanje, mobilnost, učešće na naučnim skupovima, podrška za publikovanje); rad studenta doktorskih studija - mladog istraživača početnika (lična primanja, zdravstveno i/ili penziono osiguranje). Statusi studenata su analogni s onim statusima na osnovnim i master studijama, i potrebno je definisati prava i obaveze kako studenta, tako i VŠU korisnika budžetskih sredstava. Broj studenata doktorskih studija, kao i kvote budžetskih i sufinansirajućih studenata, zasnivati na potrebi za razvojem neophodnih akademskih disciplina na univerzitetima i prioritetnih oblasti naučnog, tehnološkog, privrednog, društvenog i kulturnog razvoja. Broj budžetski finansiranih i sufinansiranih studenata doktorskih studija treba da raste kako bi do 2020. godine dostigao 10% studenata koji završavaju master studije;

Pored toga, potrebno je uspostaviti i druge modalitete finansiranja doktorskih studija kroz delimično finansiranje iz javnih izvora, uz učešće privatnog sektora, fondacija, pri čemu je neophodno osigurati da svaki student doktorskih studija bude uključen u organizovan naučno-istraživački rad. Potpuno finansiranje doktorskih studija od strane studenata omogućiti samo u onim slučajevima kada VŠU studentu garantuje organizaciju istraživačkog rada koji je obuhvaćen školarinom. Posebnim aktom potrebno je odrediti pravila finansiranja doktorskih studija, čije će odrednice biti sprovođene javno i konsekventno. Njime je potrebno predvideti sredstva za podsticanje mobilnosti studenata i profesora, posebno dolazaka studenata i profesora iz inostranstva. Po mogućstvu uvesti poreske podsticaje za privredna društva koja šalju svoj mladi kadar na doktorske studije;

9) Definisati pravila alokacije sredstava za investiciono održavanje (prostor, infrastruktura), kao i za finansiranje razvoja visokog obrazovanja - nabavka didaktičke opreme (audiovizuelnih sredstava, informatičke opreme za nastavu, opremanje laboratorija za nastavu u VŠU), izvora za učenje (literature, pretplata na časopise i baze podataka), podrška osnivanju centara za unapređenje i evaluaciju nastave, finansiranje nezavisnih recenzenata nastavnog procesa, itd;

10) Potrebno je uraditi stručnu ekonomsku analizu efikasnosti postojeće mreže VŠU i jasno definisati kriterijume za gašenje nekih institucija i za otvaranje novih. Naročito se mora voditi računa o održivosti pojedinih institucija i cele mreže, uz jasnu ideju o uključivanju kvalitetnih naučno-istraživačkih instituta u akademsku mrežu;

11) Intenzivirati stručni i finansijski nadzor nad radom VŠU, uključujući i angažovanje eksternih evaluatora, uz striktno praćenje usklađenosti rada po akreditacionim i finansijskim normativima;

12) Uslove akreditacije i standarde kvaliteta treba uskladiti s metodologijom obračuna cene obrazovanja, kako bi se odredio optimalni odnos kvalitet/troškovi, pri čemu je gornji nivo troškova ograničen mogućnostima finansiranja, a donji nivo - troškovima koji obezbeđuju minimalno prihvatljiv kvalitet obrazovanja (koje se najčešće definiše standardima akreditacije);

13) Novi način finansiranja uskladiti sa finansiranjem naučno-istraživačkog rada, kao i uvođenjem elemenata koji se odnose na: opremanje, naučno i stručno usavršavanje nastavnika, podsticanje razvoja nastavno-naučnog i nastavno-umetničkog podmlatka; rad sa darovitim studentima; međunarodnu saradnju i mobilnost; informacionu podršku istraživanjima; finansiranje opreme i uslova za studiranje studenata sa hendikepom, itd.

Efekti uvođenja novog modela finansiranja bili bi:

1) veća pravednost u dostupnosti studiranja;

2) transparentnost: za svakog studenta je poznato koliko košta njegovo obrazovanje i koliko država u to ulaže;

3) studenti imaju ista prava, tj. pravo na državnu pomoć, zavisno od svog materijalnog stanja, uspeha u studiranju i oblasti studiranja;

4) unapređenje strukture diplomiranih studenata (po oblastima/disciplinama), putem finansijskih podsticaja za usmeravanje studenata pri izboru studija;

5) ostvarenje veće efikasnosti studiranja (studiranje u roku), zbog gubljenja prava na budžetsko (su)finansiranje u slučaju slabih rezultata u studiranju i odgovornost studenta za sredstva koja su uložena u njegove studije, jer ima obavezu da vrati ta sredstva ako ne završi studije;

6) zadovoljstvo studenata (i njihovih roditelja), jer svako može da dobije i budžetsko (su)finansiranje (u meri definisanoj određenim uslovima) i povoljan studentski kredit, čime se može pokriti ceo iznos školarina, a deo se mora vratiti kroz otplatu kredita nakon zapošljavanja.

S druge strane, najosetljivije je pitanje reakcije studenata koji su do sada u mnogo većoj meri imali potpuno besplatno studiranje, a koji s novim sistemom to sebi ne uspeju da obezbede. Procena je da bi mnogo veći broj studenata trebalo da prihvati s odobravanjem ovaj novi sistem finansiranja, jer on svim budžetskim i sufinansirajućim studentima obezbeđuje delimično besplatno finansiranje, uz mogućnost da, korišćenjem povoljnog studentskog kredita, plaćaju deo školarine koji nije pokriven iz budžeta. Studentski kredit se otplaćuje po završetku studija, tako da tokom studija studenti nisu opterećeni otplatom kredita.

Potrebni uslovi za implementaciju novog modela finansiranja

Neophodno je da se formira nacionalna razvojna banka i da se predvidi fond sredstava za subvencionisanje kredita studenata. Nacionalna razvojna banka i zainteresovane komercijalne banke bi sa studentom ugovorali uslove kreditiranja radi plaćanja školarina. Iz predviđenog fonda sredstava bi se kroz subvencije bankama obezbedili posebno povoljni kreditni uslovi (dugi poček, niske kamate).

Neophodno je da Vlada usmerava VŠU na racionalnije poslovanje, uz bolje korišćenje svih resursa kojim VŠU raspolažu, ali nikako na način koji bi prouzrokovao da VŠU zbog toga umanjuju kvalitet obrazovanja.

Radi ostvarivanja i praćenja potrebne strukture visokokvalifikovanog kadra, trebalo bi razmotriti mogućnost osnivanja nove ili osposobljavanja neke od postojećih nacionalnih institucija, s kvalifikovanim i nezavisnim stručnjacima, za razmatranje pitanja i predlaganje mera na osnovu kojih bi Vlada donosila odluke o prioritetima i o broju studenata (po oblastima) za koje se obezbeđuje budžetsko finansiranje s različitim nivoom sufinansiranja. Ta institucija mogla bi biti i u sastavu NSZ, ili u okviru neke druge postojeće organizacije koja raspolaže kapacitetima za blagovremeno i kontinualno praćenje kretanja u društvu i potreba za kadrovima, trendove razvoja u svetu i u Republici Srbiji, i na osnovu toga pravi procene potrebnih kadrova i njihovih kompetencija.

4. Finansiranje obrazovanja odraslih

Model finansiranja celoživotnog učenja, odnosno posebno obrazovanja odraslih, nije sistemski utvrđen, pa u ovom trenutku i ne postoji. Dodatno obrazovanje i usavršavanje nije usklađeno s potrebama društva i tržišta, pa finansiranje bilo iz javnih, bilo iz privatnih izvora nije kontinualno, već sporadično, od slučaja do slučaja.

Hroničan nedostatak sredstava u budžetu i njihovo usmeravanje za osnovne vrste obrazovanja, čini da za obrazovanje odraslih ne postoje posebni javni fondovi. Tako je nastala velika nesrazmera u izdvajanju sredstava za obrazovanje mlađih i odraslih, kao i ostale nesrazmere opisane u delu strategije posvećene obrazovanju odraslih. S druge strane, kao blaga (jer ulaganja nisu velika) kompenzacija, u ovoj vrsti obrazovanja najizraženije je samofinansiranje privatnih kompanija i lica.

Stoga, u ovom trenutku odmah treba primeniti sledeće mere:

1) U skladu s budžetskim mogućnostima, tamo gde država (na republičkom ili lokalnom nivou) ima interes da finansira one oblike obrazovanja odraslih koji su joj potrebni (razne dokvalifikacije, inovacije znanja, sticanje novih potrebnih kompetencija itd.), naročito u javnom sektoru, primeniti opisani model finansiranja visokog obrazovanja. Dakle, kombinovati javno i individualno finansiranje (participaciju odraslih koji se obrazuju, pošto će oni od toga imati dobit u vidu lakšeg zapošljavanja ili novog i bolje plaćenog posla), pri čemu to uključuje i pravo odraslih koji se obrazuju na podizanje subvencionisanih kredita;

2) Uvoditi mere koje očigledno dovode do povećanja finansijskih ulaganja u ovu vrstu obrazovanja i to naročito iz privatnog sektora, npr. usvajanjem određenih oblika poreskih podsticaja. Naime, kad postoje poreski podsticaji, kompanije bi sredstva alocirale u profesionalno usavršavanje i trening zaposlenih, umesto da uplaćuju sredstva u budžet. Time bi se stvorila i pozitivna povratna sprega jer bi kompanije direktno sagledavale pozitivne efekte ulaganja u zaposlene i poboljšanje svog poslovanja. Podsticaje treba uvesti i za pojedince koji sami žele da nastave svoje obrazovanje, kao i za formiranje tržišta ponude i potražnje u ovoj vrsti obrazovanja.

Na osnovu primera dobre prakse, postepeno se može ustanoviti održiv sistem finansiranja obrazovanja odraslih i doživotnog učenja, uz korišćenje svih vrsta izvora finansiranja - budžeta, privatnih ulaganja poslodavaca i pojedinaca, kao i međunarodnih donatorskih projekata.

5. Finansiranje učeničkog i studentskog standarda

Tekući model finansiranja učeničkog i studentskog standarda vrlo je dobar, ali ne i dovoljan. Nivo izdvajanja, kao i pravila za dobijanje povlastica, godinama su razrađeni i uhodani. S obzirom na ukupnu ekonomsku situaciju, nivo izdvajanja omogućava relativno širok obuhvat učenika i studenata kojima se dodeljuju povlastice, ali sve više se oseća nedostatak kapaciteta. Zato u ovom segmentu s takvom praksom obavezno treba nastaviti, uz povećanje kapaciteta i time dostupnosti obrazovanju.

Važnost održanja postignutog nivoa finansiranja, kao i njegovog podizanja, naročito će se ogledati u odnosu na novi model finansiranja školarina. Dakle, kako će veliki broj studenata morati da plaća školarinu, to će sigurno porasti zahtevi za boljim (za studenta jeftinijim, a za državu skupljim) standardom (smeštaj, hrana, prevoz, džeparac itd.). U odnosu na sadašnji sistem, moraće nastati promene, što znači da se povlastice dele svaka posebno (a ne nekom sve, a nekom ništa), a takođe i da se deo tih troškova vraća kroz kredit koji student podiže (analogno sa školarinom). Dakle, kao što se procentualna participacija države predviđa u školarinama, tako će se ona vršiti i kod studentskog standarda.

6. Finansiranje obrazovanja iz drugih izvora

U odnosu na finansiranje iz javnih izvora (kome je dominantno bila posvećena pažnja), finansiranje obrazovanja mora sve više da uključuje i druge izvore kao što su privatni (lično, porodično, kompanijsko i drugo nevladino) i međunarodni (donatorski i drugi projekti). U sistemima i preduniverzitetskog i visokog obrazovanja prikazani su načini privatnog ulaganja, i oni se uglavnom ogledaju kroz samofinansiranje i sufinansiranje. Ako se samo za visoko obrazovanje uzme u obzir da je broj studenata na privatnim univerzitetima oko 20% ukupno upisanih, a da je na državnim univerzitetima odnos budžetskih i samofinansirajućih približno pola-pola, to znači da u sistemu visokog obrazovanja pored prikazanog nivoa sredstava iz javnih prihoda, postoji još približno 40 - 50% sredstava iz privatnih izvora.

Nivo ulaganja javnih sredstava meren procentom BDP predstavlja jasan cilj ove strategije a to je dostizanja proseka razvijenih zemalja i zemalja u razvoju, dok što većim podsticajima (od kojih su neki opisani ranije) treba podići i nivo ulaganja iz privatnih izvora. Takođe, do 2020. godine visina sredstava koja se može dobiti iz međunarodnih projekata uopšte nije mala, i zadatak svih obrazovnih ustanova na svim nivoima obrazovanja jeste da se uključe u te projekte. Ovo je sigurno bitno s finansijske strane, ali još više s obrazovne, kako bi se oni koji upravljaju finansijama kroz te projekte bolje obučili i usaglasili s borbom za finansije koja se svuda vodi.

III. OBRAZOVANJE I VASPITANJE POJEDINIH KATEGORIJA UČENIKA

1. Obrazovanje i vaspitanje pripadnika nacionalnih manjina

Obrazovanje pripadnika nacionalnih manjina je integralni deo sistema obrazovanja Republike Srbije. Iz toga sledi da i za obrazovanje pripadnika nacionalnih manjina važe sva strateška opredeljenja iz SROS, uz uvažavanje svih prava koje manjine imaju u oblasti obrazovanja na osnovu ustavnih i zakonskih odredbi.

U tom smislu misija obrazovanja nacionalnih manjina je da osigura, s jedne strane, pravo na kvalitetno obrazovanje, kao i za sve građane Republike Srbije, i time omogući integraciju pripadnika manjina u društvenu zajednicu, a s druge starne, da osigura pravo na očuvanje i razvijanje nacionalnog i kulturnog identiteta svih nacionalnih manjina.

Posebne strateške mere kojima se ostvaruje takva misija obrazovanja nacionalnih manjina su sledeće:

1) dodatno finansiranje specifičnih troškova obrazovanja nacionalnih manjina (npr. štampanje niskotiražnih udžbenika na jezicima nacionalnih manjina);

2) razvijanje obrazovnih programa u onim disciplinama (školskim predmetima) koje su od posebnog značaja za očuvanje i razvoj nacionalnog i kulturnog identiteta;

3) posebno pravo na negovanje maternjeg jezika svake nacionalne manjine, pravo na izvođenje nastave na maternjem jeziku, a u slučajevima kada je to moguće i obezbeđivanje obrazovanja nastavnika na maternjem jeziku za izvođenje nastave na maternjem jeziku i obezbeđivanje obrazovnih resursa na maternjem jeziku;

4) odgovarajuće predstavljanje u organima upravljanja i rukovođenja obrazovno-vaspitnim ustanovama;

5) pravo na učešće u donošenju odluka o mreži obrazovno-vaspitnih ustanova kada je to važno za prava nacionalnih manjina na obrazovanje;

6) posebne mere za povećanje dostupnosti obrazovanju i druge mere podrške, posebno za one nacionalne manjine čiji pripadnici u većoj meri pripadaju obrazovno defavorizovanim socijalnim grupama (Romi, Vlasi);

7) u obrazovanju pripadnika nacionalnih manjina treba, gde god je to moguće, razvijati prave dvojezične institucije i programe koji obuhvataju pripadnike i manjinskih zajednica i većinskog naroda u cilju razvijanja dobrih međuetničkih odnosa i bolje socijalne kohezije i integracije.

2. Obrazovanje i vaspitanje obdarenih i talentovanih učenika i studenata

Obdareni/talentovani učenici, odnosno učenici i studenti koji postižu izuzetno visoka obrazovna postignuća predstavljaju onaj deo populacije dece i mladih koji imaju potencijale da postanu vodeći resurs u stvaranju novih vrednosti u različitim oblastima. Ovim kategorijama učenika i studenata treba omogućiti obrazovanje koje će podsticati puni razvoj njihovih sposobnosti uz vođenje računa o njihovom celovitom razvoju. Da bi se izašlo u susret njihovim potrebama i mogućnostima u okviru svih vaspitno-obrazovnih podsistema, obezbediće se mere za kontinuiranu podršku radu i razvoju ovih učenika i studenata:

1) Razvijanje sistema za identifikaciju talentovane i obdarene dece bez obzira na sredinu u kojoj žive. Posebno je važno prepoznavanje te dece u nerazvijenim, siromašnim i socijalno defavorizovanim sredinama, gde lokalna zajednica, seoski učitelji i saradnici u odeljenjima MP mogu da imaju ključnu ulogu. Veće uključivanje dece iz osetljivih kategorija u predškolsko vaspitanje i obrazovanje omogućiće i bolju ranu identifikaciju talentovanih;

2) Primenom modernih koncepcija nastave/učenja i metoda aktivnog učenja/nastave, istraživačke nastave i slično u pred-univerzitetskom i univerzitetskom obrazovanju obezbeđuje se veći stepen individualizacije nastave i prilika da obrazovanje izađe u susret različitim tipovima dece i mladih;

3) Postojanjem izborne nastave i bogate ponude vannastavnih aktivnosti u školi otvara se prostor za razvoj specifičnih interesovanja, sposobnosti i talenata učenika i uvođenje široke palete različitih aktivnosti prema vrstama i složenosti. Vannastavne aktivnosti koje uključuju saradnju škole sa naučnim, kulturnim, sportskim, tehničko-tehnološkim i drugim institucijama i organizacijama poseban su prostor za talentovane i obdarene učenike;

4) Jednosmenski rad i dobri uslovi za rad u školi (oprema, knjige, materijali za učenje i rad) omogućavaju višenamensko korišćenje školskih prostora i opreme i stvaranje uslova za grupni rad, vršnjačku edukaciju, razmenu i saradnju sa referentnim stručnjacima i institucijama u okviru malih istraživanja i projekatske nastave, što sve zajedno daje mogućnosti da se na različite načine uključe svi koji imaju posebna interesovanja, sposobnosti i talente;

5) Postojanje mogućnosti modularizacije nastave i da se različitim trajektorijama učenik kreće kroz opšte srednje obrazovanje daje priliku da se biraju različiti programi i izazovnije metode nastave/učenja (istraživačka nastava, projekatsko-mentorski sistem rada, uključivanje u projekte istraživačkih institucija, individualni projekti);

6) Razvijeni standardi postignuća definišu i postignuća u najvišim kategorijama, a mere i akcije planirane u okviru ove strategije usmerene su na značajno povećanje broja učenika u tim najvišim kategorijama postignuća;

7) Razvijeni sistem karijernog vođenja i savetovanja u školama i visokoobrazovnim ustanovama;

8) Razvoj aktivnog učenja u vanškolskim aktivnostima (istraživačke, umetničke, sportske i druge letnje škole, kampovi, ekskurzije, nastava u prirodi, i sl.) daje mogućnost da se školska i akademska znanja povežu, osmisle i praktično primene, što je dodatni izazov za školski i akademski uspešne mlade;

9) Pored podsticanja intelektualnog razvoja i razvoja određenih talenata, jednaka pažnja se posvećuje i drugim aspektima razvoja ove kategorije učenika. U radu sa talentovanom i obdarenom decom i mladima posebna pažnja će se obraćati na vaspitni aspekt: na podsticanje njihove saradnje sa drugima; na odnos prema vlastitoj sredini; na razvoj svesti o međusobnoj međuzavisnosti; na razumevanje prava i obaveza; i na psiho-socijalnu podršku toj grupi učenika u razvoju realne slike o sebi, sposobnosti samoevaluacije, metakognitivnih znanja i veština, radi boljeg i efikasnijeg upravljanja vlastitim životom i karijerom;

10) Razvijanje etosa škole i VŠU mora uključivati stvaranje klime u kojoj se podržavaju i vrednuju: uloženi trud i istrajan rad, inicijativnost, konstruktivna saradnja sa drugima, široko i raznovrsno znanje i umenje koje se ume povezati i primeniti u svakodnevnom životu, težnja ka izvrsnosti i vrhunskim postignućima, participacija i svest o vlastitoj odgovornosti, briga o dobrobiti vlastite zajednice i održivom razvoju, humanitarni rad i rad u zajednici. Takva sredina koja podržava i ukazuje na sve dobre i kvalitetne aktivnosti i produkte podiže opšti nivo i kvalitet rada u školi i stvara plodnu osnovu i za razvoj vrhunskih dostignuća;

11) U obrazovanju i vaspitanju obdarenih/talentovanih treba izbegavati tendenciju trke za nagradama, naročito u takmičenjima koja se fokusiraju na jednostrane i uprošćene pokazatelje uspešnosti koji potiskuju obrasce učenosti koju karakteriše dubina i širina znanja, umenja, umešnosti i stvaralačkih rezultata i unutrašnja motivacija. Potrebno je koncipiranje novih oblika takmičenja koji podržavaju zaista vrhunska postignuća u učenju i stvaralačko učenje, koji podržavaju istinske produkte stvaralaštva mladih;

12) U vrednovanju rada škola, i specijalizovanih i redovnih, ključno merilo je procena pedagoške dodate vrednosti škole, tj. specifičnog doprinosa škole razvoju, vaspitanju i obrazovanju učenika, a ne ono što je efekat sposobnosti i talenata učenika, dobrih kućnih, socio-kulturnih i ekonomskih okolnosti, ili rada sa privatnim nastavnicima;

13) Razviti celoviti sistem podrške i podsticaja obdarenim i talentovanim učenicima i studentima. Osnovna misija tog sistema je da formira vrhunske stručnjake koji se dokazuju kvalitetom rezultata, da uvede standarde izvrsnosti u naš obrazovni sistem koji na najvišim nivoima obrazovanja (master i doktorske studije, postdoktorski programi) stvara nove vrednosti inovacije, istraživačke i umetničke produkte;

14) Sistem podsticaja obdarenim/talentovanim učenicima i studentima, odnosno učenicima i studentima koji postižu izuzetne rezultate u učenju čine: razne nagrade, posebne stipendije, fondovi i fondacije za naučni i umetnički podmladak, centri izvrsnosti, centri za talente, specijalizovane škole i programi, istraživačke stanice, regionalni centri za talentovane, umetničke kolonije, letnje škole, itd. Svi ti oblici podsticaja obdarenih /talentovanih koji se finansiraju iz javnih izvora treba da budu usklađeni u pogledu funkcija koje imaju, da budu povezani sa društvenim prioritetima, da budu zasnovani na istim principima davanja finansijske podrške. Svi ti sistemi podrške moraju biti u okviru MP, jer su važan deo sistema obrazovanja i vaspitanja i treba da budu usklađeni sa misijom obrazovanja u celini;

15) Država treba da podstiče (putem poreskih olakšica, isticanjem onih koji pokazuju društvenu odgovornost u ovoj oblasti) formiranje sistema podrške obdarenim/talentovanim učenicima i studentima od strane privrednih društava, lokalnih samouprava, privatnih osnivača koji treba da imaju punu slobodu da definišu oblasti u kojima se postižu vrhunski rezultati i načine podsticaja i podrške.

3. Obrazovanje i vaspitanje osoba sa invaliditetom i smetnjama u razvoju, osoba sa teškoćama u učenju i osoba iz defavorizovanih sredina

Osobe sa invaliditetom i smetnjama u razvoju, osobe sa teškoćama u učenju i osobe iz defavorizovanih sredina i socijalnih grupa (deca, adolescenti i odrasli) imaju puno pravo na kvalitetno obrazovanje i vaspitanje uz uvažavanje njihovih specifičnosti (OECD klasifikacija).

Osnovno strateško opredeljenje u obrazovanju ovih osoba je inkluzivni pristup u obrazovanju koji obezbeđuje njihova prava i omogućava njihovu socijalnu inkluziju.

Uzimajući u obzir karakteristike ovih osoba u realizaciji obrazovanja primenjivaće se sledeća dva modela obrazovanja:

1) inkluzivno obrazovanje;

2) specijalno obrazovanje (obrazovanje u specijalnim vaspitno-obrazovnim ustanovama i programima).

Model inkluzivnog obrazovanja će se primenjivati po pravilu za sve osobe koje spadaju u kategorije osoba iz defavorizovanih sredina (društvenih grupa), za sve osobe sa teškoćama u učenju i za sve osobe sa smetnjama u razvoju za koje je to rešenje najpovoljnije.

Odluke o tome koji od dva modela će se primenjivati treba da se zasniva na stručnoj proceni koje rešenje je u najboljem interesu osoba sa invaliditetom i smetnjama u razvoju, osoba sa teškoćama u učenju i osoba iz defavorizovanih sredina, ali i procene efekata inkluzije i za ostale osobe u inkluzivnim grupama.

Odluke o tome koji model obrazovanja je najpovoljniji za osobe sa invaliditetom i smetnjama u razvoju, za osobe sa teškoćama u učenju i za osobe iz defavorizovnih sredina u praksi će se donositi na osnovu mišljenja stručnjaka (lekara, pedijatara, dečjih psihijatara, psihologa, defektologa i pedagoga). Uvođenje modela inkluzivnog obrazovanja i postepeno prevođenje pojedinih kategorija iz modela specijalnog obrazovanja u model inkluzivnog obrazovanja, naročito za osobe sa smetnjama u razvoju, donosiće se na osnovu mišljenja stručnjaka i pošto se obezbede svi uslovi za to prevođenje: osiguranje dodatnog finansiranja, priprema ustanova i posebna pomoć ustanovama koje imaju veći broj takvih osoba, obuka kadrova, obezbeđivanje adaptiranih prostornih i drugih uslova, razvijanje odgovarajućih programa (uključujući i individualnih obrazovnih planova), resursa za učenje i tehničkih pomagala, obezbeđivanje posebnih sistema podrške (uključujući i personalne/pedagoške asistente).

Uvođenjem inkluzivnog modela i ustanove za specijalno obrazovanje nužno menjaju svoj karakter (u pogledu osoba koje obuhvataju, načina rada, dobijaju i novu ulogu specifičnog resursnog centra).

Napredovanje u učenju osoba u inkluzivnom obrazovanju treba redovno da prate stručni timovi i da na osnovu praćenja određuju koje vrste specifične podrške treba pružati tim osobama u daljem radu.

S ciljem obezbeđivanja dostupnosti obrazovanja za osobe sa smetnjama u razvoju, pored opštih uslova, moraju se osigurati i posebni uslovi, kao što su: obezbeđivanje prevoza kada su obrazovne institucije na većoj udaljenosti, fizička dostupnost prostora u kojima se odvija vaspitno-obrazovni proces, obezbeđivanje tehničkih pomagala, mogućnost korišćenja adaptiranih informaciono-komunikativnih sredstava i učenja na daljinu, pomoć personalnog asistenta, itd.

U pogledu standarda obrazovnih postignuća osoba sa smetnjama i teškoćama u razvoju koje se mogu obrazovati potrebno je da se razmotre sledeće alternative: da za njih važi osnovni nivo standarda koji su urađeni za odgovarajući nivo obrazovanja u redovnim školama ili da se definišu posebni standardi (ili da to bude zavisno od kategorije i stepena smetnji u razvoju). Programi obrazovanja ovih osoba moraju da se razvijaju polazeći od tako definisanih standarda postignuća.

Prednosti inkluzivnog pristupa u obrazovanju ne ogledaju se samo u realizaciji prava na obrazovanje za sve, povećanju socijalne inkluzije i smanjenju siromaštva, već on ima značajne vaspitne efekte. Inkluzivni pristup u školama i u VŠU stvara osnovu za formiranje i razvoj saradnje, solidarnosti i uzajamnog poštovanja, tolerancije na različitost, otvorenosti prema drugom i drugačijem i preventive za sprečavanje predrasuda i stereotipa u mišljenju i ponašanju.

Deo peti

IMPLEMENTACIJA

1. Akcioni plan

Dalje aktivnosti na razradi dokumenta SROS uključiće izradu akcionog plana i definisanje konkretnih mera, nosilaca aktivnosti, rokova za realizaciju aktivnosti i potrebnih sredstava.

Sprovođenjem akcionog plana realizovaće se ciljevi postavljeni ovim dokumentom.

Sredstva za realizaciju SROS biće predviđena akcionim planom u skladu sa sredstvima obezbeđenim u budžetu Republike Srbije.

2. Odnos SROS i ranije donetih strateških dokumenata

Strategija razvoja stručnog obrazovanja u Republici Srbiji ("Službeni glasnik RS", broj 1/07) i Strategija razvoja obrazovanja odraslih u Republici Srbiji ("Službeni glasnik RS", broj 1/07) primenjivaće se do isteka perioda na koji su donete, s tim što će se Akcioni plan za sprovođenje Strategije razvoja stručnog obrazovanja u Republici Srbiji, za period 2009 - 2015. godine ("Službeni glasnik RS", broj 21/09) primenjivati do početka školske 2013/2014. godine, do kada će se doneti akcioni plan za sprovođenje SROS, kojim će biti obuhvaćene i mere i aktivnosti relevantne za realizaciju Strategije razvoja stručnog obrazovanja u Republici Srbiji i Strategije razvoja obrazovanja odraslih u Republici Srbiji.

3. Prilozi

Ova strategija sadrži: Prilog 1. - Srbija 2020+: Vizija razvoja i zahtevi prema sistemu obrazovanja i Prilog 2 - Razvoj i upotreba obrazovne statistike i informacionog sistema u obrazovanju, koji su odštampani uz ovu strategiju i čine njen sastavni deo.

4. Objavljivanje

Ovu strategiju objaviti u "Službenom glasniku Republike Srbije".

Prilog 1:

SRBIJA 2020+: VIZIJA RAZVOJA I ZAHTEVI PREMA SISTEMU OBRAZOVANJA

Opšti trendovi dugoročnih strukturnih promena u privređivanju, javnim delatnostima, nauci i tehnologiji, kulturi i stilu života u širem okruženju Republike Srbije

Uvažavajući opšte trendove dugoročnih strukturnih promena u širem okruženju primarni razvojni cilj Republike Srbije jeste podizanje konkurentnosti srpske privrede. Opšti trendovi ukazuju da dinamičan razvoj srpske privrede nije moguć bez strukturnih promena, čiji će tempo prevashodno zavisiti od tri faktora: (1) povećanja investicija; (2) reforme obrazovnog sistema; (3) unapređenja poslovne klime. Samo nova ulaganja mogu da stvore konkurentnu proizvodnju i održivi privredni rast zasnovan na otvaranju novih radnih mesta. Pod ulaganjima se ovde smatraju i privatna ulaganja, koja u značajnoj meri zavise od poslovne klime, ali i ulaganja države, posebno u infrastrukturu. Ulaganje u javnu infrastrukturu moguće je ostvariti i bez ozbiljnog povećanja zaduženosti ukoliko se unapredi efikasnost javnog sektora; to podrazumeva uspostavljanje programskog budžeta, suzbijanje korupcije i restrukturiranje javnih preduzeća.

Pored negativnih demografskih trendova, tehnološkog i industrijskog zaostajanja i velikih regionalnih razlika, uporedna analiza razvojnog jaza, posebno ukazuje na trend obrazovnih razlika:

Tabela 1. Obrazovne razlike

Izvor: UNDP, HDR 2011.

Vizija sistema obrazovanja u Srbiji u 2020. godini oslanja se na usvojeni strateški koncept novog modela privrednog rasta Srbija 2020: Koncept razvoja Republike Srbije do 2020. godine, koji pretpostavlja nekoliko bitnih promena u okruženju: makroekonomski rizici biće sve izraženiji, regulatorni zahtevi na nacionalnom i međunarodnom planu će se pooštriti, a rast javnih rashoda najvećeg broja zemalja u svetu koji je sprečio drastično smanjenje tražnje privremenog je karaktera. Pored navedenih spoljnih faktora, privredni rast Republike Srbije u ovoj deceniji biće uslovljen i domaćim nasleđenim problemima i budućim izazovima. Ključni nosilac ekonomskog razvoja Republike Srbije u prethodnoj dekadi bilo je unapređenje produktivnosti rada, ali prevashodno na osnovu smanjivanja broja zaposlenih, a u strukturnom smislu to je bilo praćeno naglim razvojem sektora usluga i proizvodnje nerazmenljivih dobara, uz nagli pad učešća industrije, posebno prerađivačke i poljoprivrede. Globalni razvojni trendovi nedvosmisleno ukazuju da ovakav karakter rasta nije održiv i ta se tendencija mora preokrenuti u pravcu povećanja zaposlenosti i reindustrijalizacije.

Reindustrijalizacija će se u Republici Srbiji odvijati kroz dva uporedna procesa:

1) revitalizaciju i modernizaciju prerađivačke industrije i za nju vezane usluge;

2) razvoj niza industrija zasnovanih na znanju, a posebno kreativnih industrija.

Obrazovni sistem mora pružiti ovim procesima snažnu podršku. Suština reforme obrazovanja ogleda se u prilagođavanju celog sistema obrazovanja potrebama ukupnog razvoja Republike Srbije, a posebno budućeg tržišta rada, zadovoljavajući tražnju koju će formirati poslodavci krajem ove decenije.

Uvažavajući globalne trendove dugoročnih strukturnih promena vizija razvoja Republike Srbije u ovoj deceniji treba da bude izrastanje u društvo u kome obrazovani i kreativni ljudi stvaraju visokokvalitetne inovativne robe i usluge. Težište se mora staviti na podizanje konkurentnosti, odnosno na povećanje produktivnosti i bolje korišćenje svih raspoloživih resursa, kao i na transformaciju privrede ka oblastima sa višom produktivnošću, a koje podržavaju rast kreativnog potencijala privrede Republike Srbije. Jedino tako je moguće smanjiti apsolutni i relativni jaz u razvoju u odnosu na druge zemlje. Uloga obrazovanja u Republici Srbiji, kao poluge privrednog rasta i društvenog napretka, jeste da razvija sposobnosti razumevanja i kritičkog razmišljanja, kao i da podstiče inicijativu, stvaralaštvo i preduzetnički duh, uz timski rad i pozitivne društvene vrednosti. Slobodno, otvoreno i kvalitetno obrazovanje, svima dostupno kao osnovno demokratsko pravo, ono koje se proteže na ceo život i koje uključuje i etički i estetski odnos prema svetu, treba da predstavlja okvir za razvijanje naših potencijala i za pomeranje našeg društva na lestvici kompetencija i aktivnog učešća na svetskom tržištu. Stvaranje nove klase mladih ljudi, dobro obrazovanih, kreativnih, energičnih, uz vrednosti individualne slobode i društvene odgovornosti koju odlikuje posvećenost radu, racionalno postizanje dobiti, zdrava konkurencija i takmičenje na tržištu, štednja i investicije, biće odrednica budućeg ekonomskog rasta. Istovremeno treba napraviti jednako veliki napor da se prekvalifikuje i usavršava sadašnja radna snaga, sticanjem znanja i veština koje iziskuje nova privredna struktura.

Očekivane promene u zahtevima tržišta rada u Evropi koje proizlaze iz strategije "Evropa 2020"

Osnovna pretpostavka strategije Evropa 2020 jeste da buduće tržište rada u Evropi treba učiniti obrazovanijim, inovativnijim i preduzetnijim s ciljem održavanja i podizanja konkurentnosti u globalnom kontekstu. S obzirom na to da cena rada u našoj zemlji raste, zaključak je da Republika Srbija treba da pokrene istu inicijativu, stremeći razvoju obrazovane radne snage koja će privući ulaganja u proizvodnju više dodate vrednosti, a istovremeno biti podloga za podsticanje stvaranja i rast inovativnog preduzetništva.

Jačanje znanja i inovacija kao pokretača budućeg "pametnog" rasta podrazumeva napređivanje kvaliteta obrazovanja na svim nivoima, slobodno kretanje ljudi, veću mobilnost studenata i radne prakse, učenje stranih jezika, sticanje iskustva kroz studiranje i život u inostranstvu, izgradnju mreža, podizanje istraživačke infrastrukture i kvaliteta istraživanja, promovisanje inovacija i prenosa znanja, maksimiziranje praktične koristi od istraživanja za mala i srednja preduzeća, razvoj javno-privatnih partnerstava, podsticanje karijere istraživača, pristup povoljnim kreditima za inovativne proizvode, kvalitetan pristup internetu itd.

EU je odredila ključne kompetencije opisane u Evropskom okviru kvalifikacija koje treba steći: 1) komunikacija na maternjem jeziku; 2) komuniciranje na stranim jezicima; 3) poznavanje matematike i osnovnih znanja iz nauka i tehnologije; 4) poznavanje rada na računaru; 5) naučiti kako se uči; 6) društvena i građanska osposobljenost; 7) smisao za inicijativu i preduzetništvo; 8) svest o kulturi i kulturno izražavanje. Sa ciljem podizanja nivoa kvaliteta rada na univerzitetima u EHEA utvrđeni su sledeći standardi: odgovornost za kvalitet; interes društva za visoki standard; kvalitet akademskog programa; efikasna organizacija; transparentnost i spoljna ekspertiza za osiguranje kvaliteta; odgovornost prema privatnim i državnim investicijama; otvorenost za raznolikost, kreativnost i inovacije.

Proces prilagođavanja promenama u Evropi Republika Srbija je započela sa iniciranjem Bolonjskog procesa reforme univerziteta kao ravnopravan partner, ali i uz određenu nedoslednost. Posebnu brigu predstavljaju činjenice da i danas imamo veliki broj studenata po profesoru, da veliki broj studenata ne diplomira u roku, da je niska interaktivnost na nastavi, da profesori i dalje napreduju u zvanju bez objavljenih radova itd. Zatvorenost univerziteta prema novim ljudima i novim idejama smatra se ključnom preprekom za ostvarenje potrebnih reformi i pored mnogih TEMPUS i drugih univerzitetskih programa EU koji su za cilj imali veću integraciju srpskih univerziteta sa tokovima reformi i unapređenih obrazovnih programa i standarda nastave u EU. Proces prilagođavanja promenama u Evropi podržan je u Republici Srbiji i uključivanjem u istraživačke projekte poput Okvirnog programa 7 (u daljem tekstu: FP7) sa više uspeha u odnosu na prosek u regionu Zapadnog Balkana. Ovo je posebno značajno, zbog toga što oko polovine srpskih FP7 projekata imaju za cilj podizanje istraživačkih kapaciteta. Međutim, do reforme naučnoistraživačkih organizacija i vrednovanja naučnoistraživačkog rada instituta nije došlo, imajući u vidu da je finansiranje samo po imenu projektno jer prolaznost iznosi oko 90%, a zarade svih istraživača su slične (samo delimično utiče uspeh u objavljivanju), čime se ne podstiču najbolji već prosečni. Sticanjem statusa zvaničnog kandidata za članstvo u EU, Republici Srbiji se otvaraju dodatne prilike za naučne i obrazovne evropske integracije uz značajnu podršku EU.

Predviđanje demografskih kretanja

Demografsku tranziciju Republike Srbije, posebno u poslednje dve dekade, odlikuje izražena demografska regresija: ukupan broj stanovnika se u periodu 2002 - 2011. godine smanjio za 377.335 ili za više od 5%. Regionalno posmatrano, broj stanovnika manji je u 146 opština, a veći samo u njih 22. Prirodni priraštaj konstantno opada od 1992. godine, što se odrazilo na apsolutni pad broja stanovnika, bez obzira na pozitivan migracioni saldo. Zabeležen je pad stope fertiliteta sa 1,6 na 1,4 deteta po ženi, čime se Republika Srbija svrstala u grupu zemalja koje nisu obezbedile ni prostu reprodukciju stanovništva.

Indeks starenja Republike Srbije se za poslednjih 50 godina udvostručio. U strukturi ukupnog stanovništva Republike Srbije u 2010. godini mladi do 14 godina starosti učestvuju sa svega 15%, što je manje od učešća stanovništva starijeg od 65 godina (17%). Radnosposobno stanovništvo čine svega 67,6% ukupnog stanovništva u 2010, što je manje nego u većini tranzicionih država. Očekivano trajanje života muškog stanovništva Republike Srbije u 2010. godini iznosilo je 71,4, a ženskog 76,6 godina. U proteklih 60 godina srednje trajanje života ženskog stanovništva Republike Srbije produženo je za 20 godina (sa 56,9 na 76,6).

Trend regionalnog demografskog pražnjenja nerazvijenih i prigraničnih područja vodi ka njegovom potpunom demografskom gašenju. Prostorno, preovlađuju naselja sa malim brojem stanovnika, odnosno, naselja do 300 stanovnika. Unutrašnje migracije se i dalje odvijaju ustaljenim pravcima, tj. iz područja nerazvijenih, izolovanih u privredno razvijenija, sa boljim uslovima za život i višim životnim standardom (prednjače Grad Novi Sad sa stopom migracionog salda od 9,4‰ i Grad Beograd sa stopom od 7,8‰).

Karta 1. Regionalna demografska tipologija područja

Demografske projekcije, zasnovane na aktuelnim pretpostavkama, ukazuju na to da će ukupno projektovano stanovništvo Srbije do 2020. biti manje u svim varijantama u odnosu na 2011. godinu. Pod pretpostavkom ostvarenja niske varijante, broj stanovnika u Srbiji 2052. godine bio bi za oko dva miliona manji nego u 2002. godini. U periodu 2010 - 2050. godine učešće mladog stanovništva (15 - 24) u ukupnom stanovništvu palo bi sa 12,1% na 11,2% (prema srednjoj varijanti).

Tabela 2. Projekcija demografske strukture Srbije do 2050. godine

Izvor: RZS

Sve varijante demografskih projekcija pokazuju značajan rast učešća starijih osoba (65+) u ukupnoj populaciji, sa 16,9% u 2010. na 23,2% u 2050. godini. Stopa aktivnosti u Republici Srbiji, usled relativno niskog nivoa (62% u 2010. godini) u poređenju sa državama članicama EU, postepeno će se povećavati, na šta upućuju i projekcije Evropske komisije. Za oba pola u starosnoj grupi 15 - 24 godina stope aktivnosti će se tokom čitavog perioda smanjivati, što odražava trend očekivanog povećanja vremena trajanja obrazovanja.

Porast prosečne starosti, povećanje očekivanog trajanja života i učešća starijeg stanovništva uzrokovaće promene u starosnoj strukturi radne snage. Očekuje se određeno povećanje učešća starijih radnika (55+) u ukupnoj radnoj snazi, sa 13% u 2010. godini na 14% u 2040. godini. Međutim, ukoliko dođe do porasta aktivnosti osoba starijeg uzrasta oba pola, a posebno žena, učešće starijih radnika bi se u intervalu 2010 - 2050. godine moglo uvećati za 3%.

Izvor: RZS

Najveći broj radnika u 2010. godini nalazio se u starosnoj grupi 30 - 34 godine, a u 2020. godine najviše potencijalno zaposlenih se može očekivati u starosnoj grupi 35 - 39. Predviđa se da će za 20 godina polovina zaposlenih u nekoj organizaciji u svetu biti angažovana na osnovu nepunog radnog vremena (što direktno utiče na način obrazovanja). Takvi trendovi će značiti rast imigracija, a za Republiku Srbiju opasnost od još većeg odliva talenata i stručnjaka i nemogućnost privlačenja stručnjaka iz inostranstva, ukoliko se proizvodni sistem, društveni ambijent i kultura ne promene. Kao što je gore prikazano, fundamentalne promene na tržištu rada, pre svega smanjenje učešća mlađih generacija, dovešće do nove strukture zapošljavanja koja treba da privuče i zadrži stariju populaciju u radnom statusu. Intenzitet ove promene neposredno će zavisiti od nivoa i kvaliteta stečenog obrazovanja, ali i od uspostavljanja veće rodne ravnopravnosti i veće socijalne uključenosti svih marginalizovanih grupa.

Otuda su od posebnog značaja razvoj celoživotnog obrazovanja i masovnije obrazovanje odraslih kao mehanizama strukturnog prilagođavanja radne snage novim zahtevima tržišta rada. Ti procesi se mogu podstaći inovacijama znanja, prekvalifikacijama, dokvalifikacijama itd.

Struktura budućeg proizvodnog sistema Republike Srbije i vrsta tehnologija koje će se koristiti - promene u strukturi tražnje na tržištu rada

Industrija i obrazovni sistem su povezani i funkcionalno komplementarni sistemi, a njihov razvoj u stabilnom društvenom okruženju je uvek koevolutivni proces. Zato SROS u jednom svom značajnom delu, mora da bude usklađena sa strategijom razvoja industrije i aktivno doprinese ostvarivanju ključnih ciljeva industrijske politike.

Industrijski sistem Republike Srbije nalazi se u stanju duboke krize. Razvojni diskontinuitet koji se dogodio početkom devedesetih godina prošlog veka, u svojim osnovama održava se do današnjih dana i samo delimično je nadomešćen novim ulaganjima koja su pokrenuta tranzicijom započetom krajem 2000. godine. Svetska ekonomska kriza iz 2008. godine dodatno je otežala situaciju, ograničavajući ulaganja a istovremeno pooštravajući konkurenciju. Ovaj proces je imao velike posledice na stanje tržišta rada i na tehnološki profil aktivnog dela privrede. Danas je težište tehnološkog profila Republike Srbije u sektorima niskih i srednjeniskih tehnologija u kojima je zaposleno preko 80% industrijskih radnika i u okviru kojih se ostvaruje isti toliki udeo od ukupnog obima industrijskih aktivnosti. Industrijska proizvodnja, kao i struktura izvoza, najvećim je delom zasnovana na proizvodima male dodate vrednosti.

U strateškom dokumentu Srbija 2020: Koncept razvoja Republike Srbije do 2020. godine, prepoznaje se ovo stanje i konstatuje da "nastavak privrednog rasta po postojećem modelu osim što nije poželjan, više nije ni moguć", pri čemu se izričito navodi neophodnost uspostavljanja "nove industrijske politike zasnovane na proizvodnji industrijskih dobara, podsticanju izvoza, štednji resursa i energetskoj efikasnosti" (2010). U ovom kontekstu, Strategija i politika razvoja industrije Republike Srbije za period od 2011. do 2020. godine dalje razrađuje postavljene okvire i detaljno ih kvantifikuje (2010).

Tabela 4: Projekcija broja zaposlenih do 2020. godine u privredi Srbije

Izvor: Strategija i politika razvoja industrije Republike Srbije od 2010. do 2020. godine

Privrede zasnovane na uslugama uspešne su ukoliko u svojoj strukturi imaju razvijenu prerađivačku industriju. Zbog toga su Republici Srbiji potrebni:

1) revitalizacija i tehnološki reinženjering prerađivačke industrije, koja je tesno povezana sa razvojem klastera, otvorena za saradnju sa univerzitetima i naučnoistraživačkim institutima, konkurentna i izvozno orijentisana;

2) razvoj širokog spektra uslužnih delatnosti koje prate tu proizvodnju.

U skladu sa aktuelnom industrijskom politikom, osnove budućeg proizvodnog sistema Republike Srbije do 2030. godine biće određene procesom obnove i transformacije tehnoloških osnova u oblasti tradicionalnih (nižih i srednjih), odnosno LMT (Low and middle technologies) industrijskih sektora. Nova industrijska strategija određuje da će ovaj proces biti ostvaren primenom tri transformaciona instrumenta (3R paket): revitalizacija (2011 - 2015. godine), reinženjering (2015 - 2020. godine) i razvojna ekspanzija (2020 - 2030. godine), pri čemu se neki od ovih instrumenata mogu vremenski preklapati.

U ovom kontekstu, transformacioni procesi i vrste tehnologija budućeg proizvodnog sistema Srbije biće dominantno određeni uticajem tri ključna faktora, koja su povezani sa opštim trendovima razvoja proizvodnih tehnologija u globalnim okvirima i globalnim društvenim megatrendovima povezanim sa inženjerstvom:

1) nova proizvodna paradigma personalizovane, odnosno multivarijantne proizvodnje;

2) standardi energetske efikasnosti, obnovljivih izvora energije i efikasnosti u korišćenju prirodnih resursa;

3) standardi zaštite životne sredine i klimatske promene.

Tehnološku osnovu nove proizvodne paradigme čine industrijske ICT tehnologije, osnažene kognitivnim funkcijama ugrađenim u proizvodnu opremu: inteligentni roboti, inteligentne numerički upravljane mašine, inteligentna automatizacija, inteligentni proizvodni sistemi. Sa aspekta inženjerstva u decenijama koje dolaze od značaja su strateški programi koje je uspostavila Evropska komisija pod nazivom Factories of Future (FoF), koji obuhvata tri ključne komponente:

1) pametne fabrike (Smart Factories) - tehnološka platforma za agilnu proizvodnju i personalizaciju, uključujući automatsko upravljanje proizvodnim procesima, planiranje proizvodnje, simulaciju i optimizaciju, robotiku i kompleks alata za održivi razvoj;

2) virtuelne fabrike (Virtual Factories) - tehnološka platforma za stvaranje nove vrednosti u okvirima globalno umreženog poslovanja, uključujući menadžment globalnih lanaca snabdevanja;

3) digitalne fabrike (Digital Factories) - tehnološka platforma za projektovanje proizvodnih procesa i sistema za efektivno upravljanje životnim ciklusom proizvoda, uključujući simulaciju, modeliranje i druge ICT CAx inženjerske tehnike, koje zahvataju kompletan životni ciklus proizvoda.

Bez obzira na aktuelno stanje domaće industrije i njenu objektivnu distancu od ovakvih proizvodnih koncepata, za Republiku Srbiju je od egzistencijalne važnosti da kroz obrazovni sistem stvori potrebne resurse, posebno u delu inženjerstva i istraživanja s ciljem da u bliskoj budućnosti stvori jaku i dovoljnu bazu za efikasan transfer proizvodnih tehnologija ove vrste i njihovu inkorporaciju u industrijski sistem Republike Srbije.

Energetska efikasnost i obnovljivi izvori energije stvoriće vrlo širok korpus proizvodnih aktivnosti kroz tehnološke promene koje će zahvatiti LMT industrijske sektore i kroz osvajanje novih proizvoda. S tim u vezi, pojaviće se potreba za sasvim novim zanimanjima / kompetencijama / veštinama, koje u ovom trenutku u industriji Republike Srbije ne postoje. Na primer, vrlo veliki prostor se otvara u delu obnovljivih izvora energije: energija vetra, solarna energija i energija izvedena iz biomase, što predstavlja potpuno novi prostor za razvoj novih industrijskih sektora i stvara novu tražnju radne snage specijalizovanog profila. Energetska efikasnost takođe nosi velike potencijale, pre svega za građevinarstvo, koje kroz različite RJR programe može da dobije veliki razvojni zamah u izgradnji transsektorskog korpusa industrijske proizvodnje proizvoda visoke dodate vrednosti. Ovde je posebno značajan program energetski efikasnih i ekološki neutralnih zgrada, uključujući i pametne zgrade koje povlače razvoj novih, visokovrednih građevinskih tehnologija sa mehatronskim osnovama, novim materijalima i novim proizvodnim procesima (industrijska fabrikacija zgrada). U sektoru saobraćajnih sredstava, posebno automobilska industrija, različiti aspekti energetske efikasnosti i uticaja na životnu sredinu u narednim decenijama dominantno će uticati na tehnološki razvoj.

Standardi zaštite životne sredine i klimatske promene, kao odgovor na korespondentni globalni megatrend, imaju veliki potencijal tehnološkog razvoja sa izuzetno širokim transsektorskim zahvatom u kompletnom LMT domenu, uključujući i kapacitet individualnog razvoja specifičnih i sada nepoznatih tehnologija i industrijskih sektora. Industrija Republike Srbije će u sklopu evropskih integracionih procesa morati da se prilagodi tim standardima, a taj proces mora da započne odmah, jer će standardi ove vrste morati da budu primenjeni na izvozne proizvode. Industrija reciklaže će u narednoj deceniji imati značajan razvojni prostor, pri čemu će se pojam reciklaže značajno izmeniti u tehnološkom smislu, na primer kroz intenzivni razvoj tehnologije demontaže (minimalna degradacija materijala) sa masovnom primenom industrijskih robota na ovim zadacima. Paralelno, standardi u ovoj oblasti drastično će izmeniti industrijske proizvode kroz uvođenje novog konceptualnog okvira za projektovanje, danas poznatog kao sustainable/environmental design, sa fokusom na primenu ekološki neutralnih materijala, funkcionalni kvalitet i trajnost, ponovnu upotrebljivost, pogodnost za recikliranje, energetsku efikasnost sa niskom emisijom ugljenika, biomimikriju i slično. Korpus ovih tehnologija mora da bude široko zastupljen na svim nivoima obrazovanja, uz paralelno izgrađivanje svesti o značaju uticaja tehnologije na okruženje i sa tim u vezi posledica na kvalitet života.

U kontekstu LMT tehnoloških sektora posebno su značajni agrar i prehrambena industrija. Republika Srbija poseduje ogroman prirodni potencijal za razvoj agrara, ali se on ne može valorizovati bez: 1) radikalne promene tehnoloških osnova (mehanizacija, automatizacija procesa i digitalizacija procesa kroz ekstenzivnu primenu ICT u organizacionom korpusu); 2)ekstenzivni razvoj i primenu biotehnologija; 3) izgradnju jakog sektora industrije hrane, sa dva osnovna cilja: proizvodnja zdrave hrane i proizvodnja proizvoda visoke dodate vrednosti. Zato SROS u ovom kontekstu mora da bude opredeljena tako da razvoj agrara treba imperativno posmatrati u okviru razvoja šire tehnološke platforme za proizvodnju hrane, a ne kao izolovanu privrednu granu. Za Republiku Srbiju bi bilo korisno da strane investicije budu orijentisane ka izvoznim sektorima.

Iz navedenog, očigledna je velika tehnološka i programska distanca između postojećeg stanja proizvodnog sistema, odnosno industrije Republike Srbije i stanja u koje taj sistem treba da se prevede do 2020. godine. S tim u vezi, pred obrazovni sistem postavljaju se vrlo obimni i kompleksni zadaci. Bez obzira na stereotip kojim se kao komparativna prednost Republike Srbije navodi visokokvalitetna radna snaga, zbog stanja u kome se industrija nalazi, odnosno enormnog razvojnog diskontinuiteta i enormnog gubitka industrijskih radnika, Republika Srbija u ovom trenutku objektivno ne raspolaže kvalifikacionom strukturom zaposlenih koja je usklađena sa zahtevima koje će planirani industrijski razvoj u procesu revitalizacije i tehnološkog reinženjeringa proizvodnih osnova postaviti pred tržište rada u narednim decenijima. Erozija intelektualnog kapitala za domen proizvodnih tehnologija i industrijske proizvodnje je enormnih razmera i taj proces ima stabilan negativan trend. Sličan stav se može izvesti i za obrazovni sistem, posebno na nivou SSOV i na kompletnom nivou tercijarnog obrazovanja, gde su očigledne neusaglašenosti aktuelne ponude kompetencija, znanja i veština, sa očekivanim stvarnim potrebama industrijskih kompanija u LMT industrijskim sektorima.

Intenzivan razvoj proizvodnih tehnologija neminovno povlači za sobom promene na tržištu rada u smislu pomaka njegovog težišta ka kvalifikacijama tercijarnog nivoa obrazovanja (u modernim fabrikama inženjeri upravljaju cnc mašinama, robotima i fleksibilnim linijama). U tom smislu, indikativno je opredeljenje EU koja je kao svoj primarni cilj postavila da u oblasti proizvodnih tehnologija najmanje 40% industrijskih radnika mora da poseduje kvalifikacije nastale na tercijarnom nivou obrazovanja do 2030. godine (projektovana struktura za 2020. godinu EU27 + Norveška + Švajcarska: visoko - 34.9%, srednje - 50.1%, nisko - 15%). Polazeći od ovih činjenica Republika Srbija mora da uskladi svoj industrijski i obrazovni sistem, ne samo zbog procesa priključivanja EU, već pre svega zbog podizanja konkurentnosti ekonomskog sistema na globalnom tržištu. U tom smislu revitalizacija inženjerstva je od suštinskog značaja. Transfer tehnologija, transfer tehnološkog znanja, kao i postepeno jačanje sopstvenih razvojnih aktivnosti ne mogu se ostvariti bez jakog inženjerskog korpusa. Za industrijski razvoj od suštinskog značaja je postojanje preduzetničkog duha kao nacionalnog obeležja i usmerenost preduzetništva ka proizvodnji i proizvodnim tehnologijama. Mlade generacije, počev od osnovnog obrazovanja, moraju da se usmeravaju u ovom pravcu, sa posebnim fokusom na sistematski razvoj sledećih osobina: inovativnost, agilnost, sklonost ka riziku, spremnost suočavanja sa neuspehom i kreativnost u stvaranju poslovnih ideja koje mogu da se komercijalizuju i donesu profit. U procesu stvaranja preduzetničkog duha i veština koristiti multidiciplinarne pristupe. Tehnički, ekonomski i pravni fakulteti su posebno značajni za razvoj preduzetništva. Pored obrazovnih sadržaja, neophodno je stvaranje opšteg ambijenta u društvu koji će afirmisati i podsticati preduzetništvo i samoinicijativu ove vrste.

Usklađivanje tehnološkog razvoja industrije i obrazovnog sistema ostvaruje se kroz interakciju koja nastaje na tržištu rada. Polaznu tačku u ovom procesu predstavlja međusobno razumevanje industrije i obrazovnog sistema, odnosno uspostavljanje zajedničkog jezika kroz izgradnju usaglašenog klasifikacionog sistema veština/kompetencija, kvalifikacija i zanimanja. Takav klasifikacioni sistem stvara osnove za dublje razumevanje potreba tržišta rada i tako omogućava uspostavljanje nastavnih programa i planova koji efektivnije povezuju ishode obrazovnog procesa sa poslovima koji se obavljaju na industrijskim radnim mestima (fokus produktivna umesto pasivnih znanja). U tom smislu, Republika Srbija treba da iskoristi okvir EU 2020 inicijative "Nove veštine za nove poslove" i uz neophodna prilagođenja primeni evropski standard ESKO (European Skills/Competences, Qualifications and Occupations standard - ESCO).

Politika međunarodne konkurentnosti Republike Srbije

Tranzicija Srbije od 2000. godine bila je praćena strukturnim promenama koje su izmenile osnovne karakteristike srpske privrede, smanjujući učešće poljoprivrede i industrije u korist uslužnih delatnosti u strukturi kako BDP, tako i dodate vrednosti. Ostvareni rast je bio zasnovan na prilivu stranih ulaganja koja su, koristeći relativno jeftinu i kvalifikovanu radnu snagu, prevashodno bila usmerena na kupovinu domaćeg tržišta. Efekat priliva stranog kapitala nije se odrazio na povećanje zaposlenosti i rast izvoza u meri koja bi obezbedila viši privredni rast i razvoj.

Nivo BDP Republike Srbije u 2010. godini iznosio je 36,5 mlrd USD (27,6 mlrd €), dok je u 2008. godini, pre krize, iznosio 47,7 mlrd USD (32,7 mlrd €). Svetski BDP danas se kreće oko 63.000 mlrd USD, tako da Republika Srbija zauzima 82. mesto u svetu po nivou BDP, sa učešćem od 0,058% u svetskoj privredi. Nivo BDP po stanovniku (BDPpc), iskazano po paritetu kupovnih snaga, koji se smatra najboljom osnovom za poređenje zemalja, u Republici Srbiji u 2010. godini iznosio je oko 10.500 USD, dok je 2008. godine iznosio preko 11.000 USD. Po ovom pokazatelju Republika Srbija se nalazi oko 75. mesta u svetu, a ovaj nivo odgovara svetskom proseku. Ostvareni izvoz roba i usluga od 16 mlrd USD u 2011. učestvuje u ukupnom svetskom izvozu (12.650 mlrd USD) sa 0,126%. Po nivou konkurentnosti, iskazano po metodologiji Svetskog ekonomskog foruma i Svetske banke, Republika Srbija je 2011. godine bila na 95. mestu, dok je 2008. godine bila na 85. mestu. Republika Srbija je skromno popravljala svoju ocenu konkurentnosti; tempo popravljanja bio je znatno sporiji od tempa koji su ostvarili naši ključni konkurenti tako da su nas u međuvremenu pretekli, zbog čega je rang pogoršan za čitavih 10 mesta. Radi podizanja rasta i životnog standarda građana Republike Srbije potrebno je ostvariti srednjoročni rast od 4,5 - 5% godišnje, što u današnjim okolnostima iziskuje značajna sredstva iz inostranih izvora i efikasnije reforme poslovne klime i javnog sektora, pored ključne reforme obrazovanja. Makroekonomske nestabilnosti nas upozoravaju da je ostvareni rast u Republici Srbiji nedovoljan. Mikroekonomske slabosti, pre svega one vezane za funkcionisanje pravne države i kvalitet poslovnog okruženja, ukazuju na to da postoji ogroman prostor za unapređenje konkurentnosti. Postoji veliki raskorak između ranga Republike Srbije prema GDPpc na bazi pariteta kupovnih snaga (75. mesto) i nivou konkurentnosti (95. mesto), što govori da je produktivnost upotrebe raspoloživih resursa (ljudskih, kapitalnih, finansijskih) na niskom nivou, a tekuća potrošnja previsoka.

Velike slabosti u konkurentskom položaju Republike Srbije predstavljaju neefikasna antimonopolska politika i nedostatak domaće konkurencije, problem svojinskih prava i izdavanja građevinskih dozvola, loši odnosi poslodavaca i zaposlenih itd. Veoma zabrinjavaju i podaci o obrazovnoj strukturi stanovništva. Najveća stopa nezaposlenosti je kod onih koji su završili srednju školu (pogotovo stručnu), te se postavlja pitanje njihovih kompetencija, a verovatno i potrebe za nekim od tih zanimanja. Istovremeno se ne smanjuje broj profila koji su godinama višak, poput lekara, gde je i dalje veoma visoka budžetska podrška, čime se na kraju paradoksalno podstiče "odliv mozgova".

U teoriji konkurentnosti određena su tri stanja razvoja nacionalne konkurentnosti: privrede vođene faktorima, investicijama vođene privrede i inovacijama vođene privrede. Republika Srbija se nalazi u ovoj drugoj fazi, gde ključne poluge razvoja predstavljaju unapređenje kvaliteta ljudskog kapitala, pre svega podizanjem kvaliteta obrazovanja, posebno visokog; jačanje lokalnog rivaliteta; otvaranje tržišta; napredna infrastruktura; snažni podsticaji za jačanje produktivnosti i osnivanje i aktiviranje klastera. Suština ove faze jeste podizanje nivoa produktivnosti u proizvodnji roba i usluga. Osnovno obeležje nivoa konkurentnosti Republike Srbije predstavlja činjenica da je ona u središnu fazu ušla sa nedovoljno razvijenom osnovnom (putevi, pruge, aerodromi, luke i dr.) i administrativnom infrastrukturom (pravna država, javna uprava, suzbijanje korupcije i sl.), što je bitno uticalo na nizak nivo konkurentnosti u svetu. Iz toga proizlazi da se Republika Srbija mora ozbiljno baviti ostvarivanjem nezavršenog posla iz prethodne faze, a da istovremeno stvara uslove za jačanje onih elemenata konkurentnosti u kojima ima dobru poziciju, a koji joj u perspektivi mogu biti osnov za prelaz u višu, inovacionu fazu konkurentnosti. U tom procesu veoma je značajno stvoriti što kvalitetnije uslove za razvoj inovativnosti. Snažan podsticaj ovim procesima treba da pruži država. Institucionalno okruženje koje podstiče kulturu učenja, kreativnost, inovativnost i preduzetništvo ključni su činioci ekonomije zasnovane na znanju.

Suština nove industrijske politike, tj. reindustrijalizacije, u potpunosti se razlikuje od starih industrijskih politika vezanih za granske i sektorske politike koje su unapred proglašavale pobednike. Taj model tzv. vertikalnog usmeravanja resursa napušten je u svetu pre više od 20 godina.

Nova industrijska politika se povezuje sa unapređivanjem konkurentnosti horizontalnim merama, tj. merama koje su usmerene ka svim proizvođačima. Cilj ovih mera jeste da se ublaže nesavršenosti tržišta, uz istovremeno izbegavanje rizika administrativnog usmeravanja resursa.

Nova industrijska politika ne treba da ulazi u tzv. vertikalne politike usmeravanja resursa ka specifičnim podsektorima ili privrednim društvima. Umesto toga, potrebno je uklanjati eventualne propuste tržišta ali i propuste regulatornog okvira koji sprečava održiv razvoj. Bolje je podsticati potrošače da kupuju automobile iz "zelenog" programa nego stimulisati proizvođača "zelenih" automobila; razlika je u tome što ovo jača konkurentnost i podstiče sve proizvođače, a ne samo jednog, na inoviranje proizvoda. Država stoga treba da podstiče, recimo "zelene" tehnologije uvođenjem tzv. horizontalnih mera koje podržavaju istraživanje i razvoj u tim tehnologijama, kao i razvoj potrebnih veština koje vode inovacijama.

U okviru analize konkurentnosti Republike Srbije, Američka agencija za međunarodni razvoj - USAID, pored prehrambene industrije, utvrdila je sledećih 12 privrednih aktivnosti kao izuzetno značajnih za privredu Republike Srbije: turizam, obrazovanje, odevna industrija, građevinske usluge, film i produkcija, medicinski materijali i uređaji, logistika i saobraćaj, obnovljiva energija, građevinski materijali, informacione i komunikacione tehnologije, auto-delovi, obrada drveta i nameštaj.

Institucionalno okruženje koje podstiče kulturu učenja, kreativnost, inovativnost i preduzetništvo ključna je determinanta ekonomije zasnovane na znanju. Sve više uticaja treba da preuzimaju kreativne industrije koje su intenzivne znanjem (npr. računarsko programiranje, inženjering, privredna istraživanja i razvoj, medicina i biotehnologija, hemijska industrija, energetika, univerzitetsko obrazovanje i istraživanje itd.), ali i mikrobiznis, umetnost, arhitektura, zanati, grafički, kompjuterski i industrijski dizajn, marketing, moda, vizuelne i scenske umetnosti, film, internet, muzika, sport, turizam, proizvodnja zdrave hrane, kulturna baština, usluge (finansije, zdravstvo, obrazovanje, državna uprava). Kreativnoj industriji su potrebni ljudi sa znanjem, ličnim idejama i iskustvom, pa se ona oslanja na obrazovanje, istraživanje i razvoj.

Republika Srbija trenutno nema posebne mere za podsticanje razvoja kreativne industrije. Svojevremeno je bilo potrebno da mere za podsticanje stranih ulaganja i zapošljavanje idu u tom pravcu. Međutim, ta zamisao nije sprovedena u delo jer se podstiče i zapošljavanje niskokvalifikovane radne snage, a mere za podršku izvozu su ograničene. Politika konkurentnosti, kako je definisana Akcionim planom za jačanje konkurentnosti Republike Srbije iz 2010. godine, prevashodno predviđa unapređenje poslovne klime dok se investicije u infrastrukturu i obrazovanje navode kao srednjoročni prioriteti. Nažalost najveći broj mera, čak i onih koje ne zahtevaju nova ulaganja već samo dobru volju za izmenu propisa, nije sproveden u delo. Percepcija korupcije je i dalje visoka i predstavlja ozbiljnu prepreku za investitore.

Bez promene privredne strukture, u kojoj će nove industrije sa visokim sadržajem znanja dobiti na značaju, Republika Srbija bi na dugi rok ostala u tzv. zamci srednje razvijenosti bez mogućnosti da pređe u višu fazu razvijenosti.

Politika socijalne kohezije i skladnog regionalnog razvoja uključujući decentralizaciju i ruralni razvoj

Stvaranje kreativne preduzetničke i inovativne tržišne privrede treba da bude praćeno brigom o socijalnoj sferi društva. Borba protiv siromaštva i socijalne isključenosti predstavlja ključnu komponentu socijalne politike država članica EU i svakako Republike Srbije. Politika socijalne uključenosti ima za cilj otklanjanje uzroka siromaštva, obezbeđenje adekvatnog nivoa životnog standarda i stvaranje uslova za aktivno učešće stanovništva u ekonomskom, socijalnom i kulturnom životu. U evropskom socijalnom modelu, socijalna kohezija predstavlja sredstvo za postizanje ekonomskog razvoja.

Snažni recesioni talasi, uz nedovršen proces transformacije srpske privrede i veliki tranzicioni zaostatak, doprineli su povećanju socijalnih nejednakosti u Republici Srbiji. Na to ukazuju svi ključni ekonomsko-socijalni parametri: najniža stopa učešća i najniža stopa zaposlenosti radnosposobnog stanovništva u Evropi, visoko učešće zaposlenih u poljoprivredi, jedna od najviših stopa nezaposlenosti u Evropi, posebno izuzetno visoke stope nezaposlenosti mladih i dugoročne nezaposlenosti. U strukturi nezaposlenih prema nivou obrazovanja Republika Srbija ima u poređenju sa državama EU najvišu stopu nezaposlenih sa srednjim obrazovanjem (15,9% u 2011. godini, Bugarska 9,6%, itd.), dok je u 2011. godini stopa nezaposlenih sa visokim obrazovanjem od 3,3% ispod proseka EU (5,7%) i jedna od najnižih u regionu (u Hrvatskoj 9,3%, Rumuniji 5,9%, itd.).

Siromaštvo je snažno povezano sa statusom na tržištu rada i nivoom obrazovanja. Sve je izraženiji trend povećanja koeficijenta ekonomske zavisnosti: na jednog zaposlenog dolaze dva stanovnika koja pripadaju jednoj od socijalnih kategorija (nezaposleni, penzioneri i mladi do 15 godina starosti) i taj se odnos iz godine u godinu povećava:

1) 670.000 siromašnih (9,2%);

2) 670.000 nezaposlenih (prema Anketi o radnoj snazi);

3) 120.000 dece nema osnovne potrebne stvari za normalan život;

4) 1,7% visokoobrazovanih je siromašno;

5) ruralno stanovništvo je dvostruko više izloženije siromaštvu od urbanog;

6) romska populacija je najugroženija grupa stanovništva.

Tranzicioni proces smanjio je stepen ionako niske regionalne kohezije u Republici Srbiji. Ekonomske neravnomernosti na nivou makroregionalnih celina (NSTJ-2) iznose 3:1, na nivou regionalnih oblasti (NSTJ-3) iznose 4:1 (Grad Beograd u odnosu na Topličku, Jablaničku ili Pčinjsku oblast), dok su na nivou opština iznose 11:1 (Grad Novi Sad u odnosu na Opovo, Lebane ili Bojnik).

Tabela 4: Stepen regionalne kohezije 2010. godine

Izvor: RZS, Agencija za privredne registre

Razmere regionalnih neravnomernosti dodatno odlikuju sledeći procesi:

1) Intenzivan proces demografskog pražnjenja ruralnog, prigraničnog, nerazvijenog i industrijski devastiranog područja. Prema indeksu demografskih resursa čak 110 opština je demografski ugroženo: 73 pripada grupi krajnje ugroženog, a 37 grupi već ugroženog područja;

2) Od ukupno 145 opština, u čak njih 85 stanovništvo se nalazi u stadijumu duboke demografske starosti, dok je u 51 opštini zabeležen stadijum najdublje demografske starosti;

3) Tranzicioni trend koncentracije privrednih aktivnosti u dunavsko-savskom pojasu, odnosno gradovima Beogradu i Novom Sadu;

4) Prema zakonskim rešenjima, nerazvijeno područje čini 46 opština u kojima živi nešto više od 813.000 stanovnika, ili 11% ukupnog stanovništva.

Problem regionalne distorzije kulminirao je nakon nakon razornih efekata globalne recesije na zaposlenost i devastiranost prerađivačke industrije. Pored tridesetak hronično nerazvijenih opština, grupi nerazvijenih opština priključila se i nova grupa od petnaestak opština, uzrokovana tzv. novim tranzicionim siromaštvom - opštine koje su izgubile više od 70% dohotka ("gradovi fabrike") u protekle dve decenije.

Regionalna ekonomska polarizacija je sve dublja, proces koncentracije privrednih aktivnosti u dunavsko-savskom pojasu, odnosno gradovima Beogradu i Novom Sadu, sve je intenzivniji (više od 2/3 svih ekonomskih aktivnosti), dok je, sa druge strane, nerazvijeno područje (sa više od 800.000 stanovnika) prostorno sve veće.

Imajući u vidu opisano stanje potrebno je prilagoditi regionalni raspored VŠU, regionalnu mrežu srednjih stručnih škola i postaviti sistem finansijske podrške siromašnim slojevima kako bi se obezbedila socijalna inkluzija.

Proces regionalizacije i decentralizacije

Republika Srbija je danas 2012. godine, visokocentralizovana, ekonomski zatvorena i infrastrukturno slabo povezana sa okruženjem. Uspostavljeni statistički makroregioni (2009. i 2010. godine) nefunkcionalni su, ekonomska regionalizacija, kao sistemski instrument upravljanja državnim resursima (prirodnim, kulturnim, ekonomskim, obrazovnim, demografskim) i kao instrument interregionalne alokacije resursa, nalazi se na samom početku. Samim tim, zaustavljen je proces decentralizacije i prenosa nadležnosti na nove teritorijalne jedinice, njihovo približavanje građanima, kako bi se racionalnije donosile odluke. U Republici Srbiji danas ne postoji srednji nivo planiranja razvoja (izuzimajući asimetričan položaj Autonomne Pokrajine Vojvodina).

Proces decentralizacije nadležnosti do 2020. godine mogao bi da se razvija po sledećem modelu: regulaciona funkcija ekonomskih aktivnosti pripada centralnom nivou, privatni sektor je nadležan za proizvodnju i distribuciju javnih dobara i usluga. Generalno, regulaciona i nadzorna funkcija pripada višim nivoima (državi i regionima), dok je izvršenje prepušteno nižim nivoima državne organizacije (regionu i opštini) i privatnom sektoru.

Kvalitetan obrazovni sistem nije moguć bez rešavanja problema finansiranja obrazovanja, odnosno smanjivanja jaza između obrazovnih potreba i finansijskih mogućnosti države. Izlazi se traže u tržišnim mehanizmima. S obzirom na to da je obrazovanje javna potreba i da tržišne mehanizme finansiranja obrazovanja treba aktivirati u svim mogućim segmentima obrazovnog sistema (tržišne mogućnosti finansiranja tercijarnog obrazovanja nesumnjivo su veće od finansiranja osnovnog i srednjeg obrazovanja), ključni zadatak jeste uspostavljanje efikasnog modela finansiranja obrazovanja. Neophodno je uspostaviti pokazatelje uspeha koji prate finansiranje državnih obrazovnih ustanova kao što su zapošljavanje diplomaca, vreme koje je potrebno da se zaposle i drugi pokazatelji koji će voditi ka usklađivanju studijskih programa sa potrebama tržišta rada i podsticati obrazovne reforme.

SROS treba da uvažava regionalne specifičnosti Republike Srbije i da, u skladu sa mogućnostima, reformski potezi u ključnim segmentima (standardizacija, fleksibilniji parcijalni nastavni programi, motivacija, individualizacija) uključe regionalnu i socijalnu dimenziju.

Očekivane promene u zahtevima tržišta rada u drugim sektorima u Republici Srbiji - zdravstvo, obrazovanje, kultura, javna uprava itd.

Reforma niza društvenih službi, zdravstva, obrazovanja, kulture ali i javne uprave, podrazumeva decentralizaciju, depolitizaciju, profesionalizaciju, racionalizaciju i modernizaciju. U Republici Srbiji je neophodno uspostaviti uređen sistem koji podrazumeva demokratski poredak, poštovanje pravila i zakona. Taj zahtev podrazumeva efikasnu borbu protiv korupcije. Uporedne analize ukazuju na to da javna uprava u Republici Srbiji nije prevelika ali da na nekim poslovima postoji prekomeran broj zaposlenih, dok na drugim nema dovoljno stručnjaka. Očekivana tražnja na tržištu rada u oblasti javnog sektora biće prvenstveno vezana za znanja koja iziskuju evropske integracije (posebno znanje pravnih tekovina EU, tehničkih standarda) i veštine savremenog poslovanja, kao što su efikasna komunikacija (uključujući poznavanje stranih jezika, rad na računaru, izradu prezentacija), upravljanje kadrovima i dr.

Upotreba informacionih tehnologija kao što su elektronsko vođenje sudskih predmeta ili elektronsko vođenje sednica, unapredila je rad javne uprave i povećala njenu produktivnost, ali je takođe nametnula potrebu za dodatnim usavršavanjem zaposlenih.

Pored privlačenja novih stručnjaka obrazovanih u evropskom pravu i stranim jezicima, ili onih koji su se usavršili u tehničkim oblastima koje zahtevaju evropske integracije (npr. poznavanje ekoloških standarda), neophodno je podsticati usavršavanje, obučiti zaposlene u dodatnim znanjima i veštinama i nagrađivati ih. Od 2001. godine u mnogim institucijama u Republici Srbiji sproveden je veliki broj obuka, ali još uvek nedostaje njihova sistematska organizacija. Strategija stručnog usavršavanja državnih službenika u Republici Srbiji za period 2011 - 2013. godine ("Službeni glasnik RS", broj 56/11), usvojena u julu 2011, usmerena je na unapređenje ovog procesa i pretpostavlja izmene u Zakonu o državnim službenicima ("Službeni glasnik RS", br. 79/05, 81/05 - ispravka, 83/05 - ispravka, 64/07, 67/07 - ispravka, 116/08 i 104/09) i jačanje Službe za upravljanje kadrovima i uspostavljanje posebne, centralizovane vladine institucije za organizaciju obuka.

Određeni broj zaposlenih u društvenim službama treba podstaći i na akademsko usavršavanje. U Republici Srbiji se, recimo, javna uprava izučava na pravnim, ekonomskim i politikološkim fakultetima, ali ne interdisciplinarno. Za izučavanje javne uprave neophodno je da obavezni programi sadrže predmete iz oblasti prava, ekonomije i menadžmenta (poslednje podrazumeva veštine komunikacije).

Važan segment razvoja su primarna zdravstvena zaštita i preventiva jer omogućavaju zdraviji život, smanjuju troškove bolovanja i povećavaju produktivnost ljudi. Zdravstveni sistem može da podrži i viši nivo razvoja u smislu pružanja usluga van granica zemlje u oblasti estetske hirurgije, banjskog turizma ili stomatologije. Danas je u zdravstvu Republike Srbije raskorak između potreba tržišta rada i stanja u prosveti posebno izražen. Godinama se upisuje veoma visok broj studenata medicine iako je broj specijalizacija izuzetno ograničen. Istovremeno medicinski fakulteti nisu dovoljno napredovali u dostizanju bolonjskih standarda nastave.

Značajna komponenta napretka društva jeste i razumevanje svoje kulture i drugih kultura, što podrazumeva: znanje o kulturi i o osnovnim načelima interakcije među različitim kulturama, svesnost da se opažaju i tumače posebne situacije; i, veštine potrebne da svoje ponašanje učinimo primerenim i uspešnim u mnogim različitim situacijama Kulturne potrebe su sastavni deo razvoja društva jer se pomoću njih izgrađuje čovekova ličnost i aktivno se deluje, stvaraju se nove duhovne i materijalne vrednosti. To su potrebe za jezičkim izražavanjem i komunikacijom, saznavanjem, stvaralačke, estetske i umetničke potrebe. Obrazovne institucije treba da budu na prvom mestu u usvajanju kulturnih vrednosti. To podrazumeva poboljšanje saznajnih i stvaralačkih potencijala, kulturnih sadržaja u školama (organizovanje priredaba, predstava, likovnih radionica i izložbi, književnih večeri i muzičkih predstava), organizovanje periodičnih poseta pozorišnim predstavama, bioskopima, muzejima, umetničkim izložbama, spomenicima kulture, književnim večerima, sajmovima itd. Pritom je izuzetno značajan multidisciplinarni pristup, koji povezuje kreativno stvaralaštvo sa drugim predmetima, tako da se u osnovnoj školi na likovnom crta ili vaja ono što se uči o istoriji ili o nekoj prirodnoj pojavi, a kasnije se koriste filmovi kao dodatak nastavi, uz visok nivo interaktivnosti.

Zaključak - pretpostavke reformi

Razvoj Republike Srbije biće usmeren ka reindustrijalizaciji, i to u dva pravca:

Prvo, ka revitalizaciji i tehnološkoj modernizaciji prerađivačke industrije kao osnovne privredne aktivnosti za stvaranje materijalnih proizvoda velike dodate vrednosti, uključujući i širok korpus pripadajućih usluga; posebno industrija hrane (zdrava hrana i organska proizvodnja), metaloprerađivačka industrija, industrija proizvoda za široku potrošnju (industrija nameštaja i prerade drveta, tekstilna i industrija modnih proizvoda), industrija poljoprivrednih mašina, autoindustrija; zatim sektor energetike sa fokusom na alternativne i obnovljive izvore energije (uključujući energiju biomase u sprezi sa agrarom i industrijom hrane, energiju vetra itd.), građevinarstvo (zelena arhitektura i inteligentne zgrade), širi korpus automobilske industrije i industrije transportnih sredstava sa fokusom na ekološku komponentu;

Drugo, ka razvoju niza privrednih aktivnosti zasnovanih na intenzivnoj primeni znanja, a posebno: (a) usluge zasnovane na znanju - komunikacije, obrazovni i istraživački projekti, vodeni i vazdušni transport, nekretnine, finansijsko posredovanje, osiguranje i penzioni fondovi, zdravstvo i rekreativne, kulturne i sportske aktivnosti; (b) kreativne i kulturne industrije - oglašavanje, arhitektura, film, video, izrada računarskih programa, muzičke, vizuelne i scenske umetnosti, izdavaštvo, televizija, dizajn (modni i komunikacioni); (v) nauke o živim bićima - proizvodnja lekova i farmacija, kozmetika, ekologija, proizvodnja medicinskih uređaja i pomagala, sport itd;

Treće, ka razvoju industrijske informaciono-komunikacione infrastrukture i široke primene u upravljanju proizvodnim i poslovnim procesima industrijskih kompanija, uključujući i interakciju sa akademskom, istraživačkom i širom obrazovnom zajednicom.

Republika Srbija danas nema potrebnu kvalifikacionu strukturu koja zadovoljava zahteve tržišta rada, a sasvim je sigurno da postojeći sistem neće moći da zadovolji potrebe tržišta rada koje će postojati za deset i više godina imajući u vidu gore pomenuta dva ključna pravca budućeg razvoja. Očekivane promene u strukturi tražnje na tržištu rada zahtevaju duboke promene u obrazovnom sistemu Republike Srbije. Suština promena treba da bude u prilagođavanju sistema obrazovanja zadovoljavanju potreba poslodavaca i bitnom smanjivanju broja onih koji ne mogu da se zaposle na bazi stečenih kvalifikacija i kompetencija.

Zbog toga je ključ razvoja Republike Srbije u sledećim decenijama u ostvarenju trougla znanja koji čine obrazovanje, istraživanje i inovacije. Srž stvaranja ekonomije zasnovane na znanju, kao razvojnog okvira Republike Srbije, upravo leži u trouglu znanja koji treba da sledi gore pomenuta dva osnovna razvojna pravca Republike Srbije.

Osnovni parametri za unapređivanja sistema obrazovanja Republike Srbije su sledeći:

1) stalno podizanje kvaliteta sistema obrazovanja i povećanje investicija u obrazovanje, ali uz sistemske promene koje neće često menjati koncept reforme, kao što se dešavalo od 2001. godine do danas i uz unapređen sistem finansiranja koji vodi računa o ishodu;

2) uspostavljanje obrazovnog sistema koji obezbeđuje veću fleksibilnost i sigurnost na tržištu rada, na osnovu temeljnog opšteg obrazovanja koje pruža mogućnost izbora oblasti dodatnog usavršavanja;

3) jačanje veza između obrazovnih institucija, istraživačkih centara i privrede podsticanjem programa saradnje, što podrazumeva i izmene regulatornog okvira sa ovim ciljem; usklađivanje obrazovnih profila sa potrebama poslodavaca; donošenje nacionalnog okvira kvalifikacija u skladu sa potrebama tržišta rada u Republici Srbiji; razvoj klastera koji povezuju privatni i javni sektor i obuhvataju grupu preduzeća, dobavljača, uslužnih delatnosti i povezanih institucija (obrazovne i istraživačke institucije, instituti, fakulteti, škole).

Radi boljeg određivanja potreba za odgovarajućim strukovnim profilima neophodno je da univerziteti i srednje škole počnu da prate pokazatelje kao što su procenat zaposlenih, procenat studenata koji nastavljaju drugu vrstu studija, vreme koje je potrebno da se oni zaposle, gde se zapošljavaju (u zemlji ili inostranstvu i u kom sektoru), kao i da se redovno sprovodi nezavisno anketiranje relevantnog dela privrede u vezi sa osposobljenošću radne snage koju proizvodi određena škola ili određeni fakultet. S tim ciljem, neophodno je institucionalno ojačati saradnju obrazovnih institucija i privrede:

1) ojačati centre za razvoj karijere na obrazovnim ustanovama (osnovati ih tamo gde ne postoje);

2) osnovati savete za reformu planova rada pri obrazovnim ustanovama (posebno fakultetima) u kojima će biti predstavnika privrednika;

3) unaprediti rad NSZ da poput institucije EU CEDEFOP može da predviđa potrebe tržišta rada.

Prilog 2:

RAZVOJ I UPOTREBA OBRAZOVNE STATISTIKE I INFORMACIONOG SISTEMA U OBRAZOVANJU

Vođenje statistike pomaže nam da bolje upoznamo i pratimo obrazovanje i njegovo funkcionisanje, da dobijemo dobre uvide u kakvom je stanju sistem i da li je i na koji način potrebno intervenisati u njemu da bi se obezbedila dostupnost, relevantnost, efikasnost i kvalitet obrazovanja. Dakle, ona značajno utiče na mogućnost izvođenja sigurnih zaključaka i preporuka za obrazovnu politiku.

U Republici Srbiji postoje dobri preduslovi za vođenje validne obrazovne statistike: postoji duga tradicija prikupljanja, obrade i analize statističkih podataka, razvijena infrastruktura, obučeni kadar, tehnička podrška i pravna regulativa. Za vođenje obrazovne statistike ključna su dva sistema, sistem prikupljanja i obrade podataka o obrazovanju u RZS (uključujući i DevInfo bazu) i sistem prikupljanja i analize podataka o obrazovanju u MP. Ova dva sistema nisu usaglašena i dosta često daju različite informacije.

U obrazovnoj statistici u Republici Srbiji postoje brojni nedostaci, pa su ograničene i mogućnosti za izvođenje pouzdanih zaključaka. Postoje višestruki ozbiljni problemi u vođenju obrazovne statistike: od problema s indikatorima, prikupljanjem i kontrolom kvaliteta prikupljenih podataka, preko izbora metodologije koja se primenjuje, neadekvatnog izvlačenja zaključaka iz raspoloživih podataka, do manjka koordinacije između različitih institucija koje prikupljaju podatke u zemlji i neusaglašenosti s evropskim načinima vođenja obrazovne statistike. Po obrazovnim nivoima gledano, što je viši obrazovni nivo, to je manje podataka. Najviše podataka i najpouzdanije analize imamo za predškolsko vaspitanje i obrazovanje i osnovnu školu, a najmanje imamo za visoko obrazovanje.

Rešavanje problema vođenja obrazovne statistike u Republici Srbiji podrazumeva više važnih mera, a među ključnima su sledeće:

1) Uspostavljanje jedinstvenog informacionog sistema koji može da obezbedi relevantne podatke o celini sistema, njihovo redovno unošenje u sistem, ažuriranje i kontrolu njihovog kvaliteta. Da bi sistem dobro funkcionisao neophodno je njegovo redovno održavanje i administriranje po svim vaspitno-obrazovnim ustanovama;

2) Praćenje generacije (godišta) u kretanju kroz obrazovni sistem (umesto proseka, npr. računanje stope završavanja osnovne škole u odnosu na ukupan broj dece koja su se upisala u OŠ bez obzira na eventualne promene u osipanjima ili prilivima dece iz različitih razloga). Praćenje generacije daje mogućnost da tačno znamo šta se zbiva u obrazovnom sistemu, kao i razloge za ta zbivanja. Uz to, omogućava vrlo fokusiranu socijalnu i prosvetnu akciju (na primer, akcije za prevenciju siromaštva i za preduzimanje pravih mera za popravljanje nastalog stanja);

3) Svi podaci moraju se voditi raščlanjeno (dezagregisano) da bi se omogućile celovite analize dostupnosti, efikasnosti i kvaliteta obrazovanja (kako izgleda obrazovanje u specifičnim podgrupama, npr. na selu, u siromašnim porodicama, za romsku decu, decu sa smetnjama i teškoćama u razvoju, itd.). Važna je i dubina do koje se ide u prikupljanju podataka (nivo regiona, okruga, opštine ili naselja), jer republički proseci mogu da zamagle i zakrive sliku o obrazovanju i pokriju probleme koji se dešavaju na nivou lokalne samouprave;

4) Odgovarajući broj kvalifikovanih ljudi koji se u bave vođenjem obrazovne statistike i potrebnim analizama u RZS i MP. Za praćenje statističkih obrazovnih indikatora redovnost i ažurnost su od izuzetne važnosti, pa prekidi praćenja, "gašenje" aktivnosti i njihovo ponovno uspostavljanje nanose veliku štetu celom poslu i znatno povećavaju finansijska ulaganja;

5) Definisanje međusobnih odnosa institucija koje vode obrazovnu statistiku i usaglašavanje metodologije računanja i praćenja odabranih indikatora s međunarodnim standardima;

5) Definisanje sistema statističkih pokazatelja koji su neophodni za praćenje realizacije usvojenih strateških dokumenta i obrazovne politike u zemlji;

6) Razvijanje sistema indikatora u obrazovanju na takav način da omogućava međunarodne komparacije (sa Eurydice sistemom EU, sa zajedničkim indikatorima UNESCO, OECD i EU);

7) Usaglasiti informacione sisteme u prosveti i referentnim državnim organima, što će omogućiti kontinuirano praćenje indikatora kvaliteta i efikasnosti sistema i njegovih pojedinih nivoa. Pored toga, to bi omogućilo praćenje specifičnih aspekata, pitanja kroz sistem, kao i veći stepen elektronske administracije u obrazovanju.