Prethodni

ENGLESKI JEZIK

ITALIJANSKI JEZIK

NEMAČKI JEZIK

RUSKI JEZIK

FRANCUSKI JEZIK

ŠPANSKI JEZIK

KORELACIJA SA DRUGIM PREDMETIMA
Prvi strani jezik
Srpski jezik i književnost
Maternji jezik
Srpski kao nematernji jezik

TEMATSKE OBLASTI U NASTAVI STRANIH JEZIKA ZA OSNOVNU ŠKOLU

Napomena: Tematske oblasti se prožimaju i iste su u sva četiri razreda drugog ciklusa osnovne škole. Autori udžbenika i nastavnici obrađuju ih u skladu sa interesovanjima učenika i aktuelnim zbivanjima u svetu.

1) Lični identitet

2) Porodica i uže društveno okruženje (prijatelji, komšije, nastavnici itd.)

3) Geografske osobenosti

4) Stanovanje - forme, navike

5) Živi svet - priroda, ljubimci, očuvanje životne sredine, ekološka svest

6) Istorija, vremensko iskustvo i doživljaj vremena (prošlost - sadašnjost - budućnost)

7) Škola, školski život, školski sistem, obrazovanje i vaspitanje

8) Profesionalni život (izabrana - buduća struka), planovi vezani za buduće zanimanje

9) Mladi - deca i omladina

10) Životni ciklusi

11) Zdravlje, higijena, preventiva bolesti, lečenje

12) Emocije, ljubav, partnerski i drugi međuljudski odnosi

13) Transport i prevozna sredstva

14) Klima i vremenske prilike

15) Nauka i istraživanja

16) Umetnost (naročito moderna književnost za mlade; savremena muzika)

17) Duhovni život; norme i vrednosti (etički i verski principi); stavovi, stereotipi, predrasude, tolerancija i empatija; briga o drugome

18) Običaji i tradicija, folklor, proslave (rođendani, praznici)

19) Slobodno vreme - zabava, razonoda, hobiji

20) Ishrana i gastronomske navike

21) Putovanja

22) Moda i oblačenje

23) Sport

24) Verbalna i neverbalna komunikacija, konvencije ponašanja i ophođenja

25) Mediji, masmediji, internet i društvene mreže

26) Život u inostranstvu, kontakti sa strancima, ksenofobija

UPUTSTVO ZA OSTVARIVANJE PROGRAMA

I. PLANIRANJE NASTAVE I UČENJA

Nastavni program orijentisan na ishode nastavniku daje veću slobodu u kreiranju i osmišljavanju nastave i učenja. Uloga nastavnika je da kontekstualizuje program prema potrebama konkretnog odeljenja imajući u vidu sastav odeljenja i karakteristike učenika, udžbenike i druge nastavne materijale, tehničke uslove, nastavna sredstva i medije kojima škola raspolaže, kao i resurse i mogućnosti lokalne sredine u kojoj se škola nalazi. Polazeći od datih ishoda, sadržaja i preporučenih jezičkih aktivnosti u komunikativnim situacijama nastavnik kreira svoj godišnji (globalni) plan rada na osnovu koga će kasnije razviti operativne planove. Ishodi definisani po oblastima, tj. komunikativnim funkcijama, usmeravaju nastavnika da operacionalizuje ishode na nivou jedne ili više nastavnih jedinica. Nastavnik za svaku oblast ima definisane ishode i od njega se očekuje da za svaku nastavnu jedinicu, u fazi planiranja i pripreme časa, definiše ishode imajući u vidu nivo postignuća učenika. To znači da ishode treba klasifikovati od onih koje bi svi učenici trebalo da dostignu, preko onih koje ostvaruje većina pa do onih koje dostiže manji broj učenika sa visokim stepenom postignuća.

Pri planiranju treba, takođe, imati u vidu da se ishodi razlikuju, da se neki mogu lakše i brže ostvariti, dok je za većinu ishoda potrebno više vremena, različitih aktivnosti i načina rada. U fazi planiranja nastave i učenja veoma je važno imati u vidu da je udžbenik nastavno sredstvo koje ne određuje sadržaje predmeta i zato se sadržajima u udžbeniku pristupa selektivno i u skladu sa predviđenim ishodima. S obzirom na to da udžbenik nije jedini izvor znanja, nastavnik treba da uputi učenike na druge izvore informisanja i sticanja znanja i veština.

II. OSTVARIVANJE NASTAVE I UČENJA

Komunikativna nastava jezik smatra sredstvom komunikacije. Stoga je i program usmeren ka ishodima koji ukazuju na to šta je učenik u komunikaciji u stanju da razume i produkuje. Tabelarni prikaz nastavnika postepeno vodi od komunikativne funkcije kao oblasti, preko aktivnosti koje u nastavi osposobljavaju učenika da komunicira i koristi jezik u svakodnevnom životu, u privatnom, javnom ili obrazovnom domenu. Primena ovog pristupa u nastavi stranih jezika zasniva se na nastojanjima da se dosledno sprovode i primenjuju sledeći stavovi:

- ciljni jezik upotrebljava se u učionici u dobro osmišljenim kontekstima od interesa za učenike, u prijatnoj i opuštenoj atmosferi;

- govor nastavnika prilagođen je uzrastu i znanjima učenika;

- nastavnik mora biti siguran da je shvaćeno značenje poruke uključujući njene kulturološke, vaspitne i socijalizirajuće elemente;

- bitno je značenje jezičke poruke;

- znanja učenika mere se jasno određenim relativnim kriterijumima tačnosti i zato uzor nije izvorni govornik;

- sa ciljem da unapredi kvalitet i obim jezičkog materijala, nastava se zasniva i na socijalnoj interakciji; rad u učionici i van nje sprovodi se putem grupnog ili individualnog rešavanja problema, potragom za informacijama iz različitih izvora (internet, dečiji časopisi, prospekti i audio materijal) kao i rešavanjem manje ili više složenih zadataka u realnim i virtuelnim uslovima sa jasno određenim kontekstom, postupkom i ciljem;

- nastavnik upućuje učenike u zakonitosti usmenog i pisanog koda i njihovog međusobnog odnosa;

- svi gramatički sadržaji uvode se induktivnom metodom kroz raznovrsne kontekstualizovane primere u skladu sa nivoom, a bez detaljnih gramatičkih objašnjenja, osim, ukoliko učenici na njima ne insistiraju, a njihovo poznavanje se vrednuje i ocenjuje na osnovu upotrebe u odgovarajućem komunikativnom kontekstu.

Komunikativno-interaktivni pristup u nastavi stranih jezika uključuje i sledeće kategorije:

- usvajanje jezičkog sadržaja kroz ciljano i osmišljeno učestvovanje u društvenom činu;

- poimanje nastavnog programa kao dinamične, zajednički pripremljene i prilagođene liste zadataka i aktivnosti;

- nastavnik treba da omogući pristup i prihvatanje novih ideja;

- učenici se posmatraju kao odgovorni, kreativni, aktivni učesnici u društvenom činu;

- udžbenici predstavljaju izvor aktivnosti i moraju biti praćeni upotrebom dodatnih autentičnih materijala;

- učionica je prostor koji je moguće prilagođavati potrebama nastave iz dana u dan;

- rad na projektu kao zadatku koji ostvaruje korelaciju sa drugim predmetima i podstiče učenike na studiozni i istraživački rad;

- za uvođenje novog leksičkog materijala koriste se poznate gramatičke strukture i obrnuto.

Tehnike/aktivnosti

Tokom časa se preporučuje dinamično smenjivanje tehnika/aktivnosti koje ne bi trebalo da traju duže od 15 minuta.

Slušanje i reagovanje na komande nastavnika na stranom jeziku ili sa audio zapisa (slušaj, piši, poveži, odredi ali i aktivnosti u vezi sa radom u učionici: crtaj, seci, boji, otvori/zatvori svesku, itd.).

Rad u parovima, malim i velikim grupama (mini-dijalozi, igra po ulogama, simulacije itd.).

Manuelne aktivnosti (izrada panoa, prezentacija, zidnih novina, postera i sl.).

Vežbe slušanja (prema uputstvima nastavnika ili sa audio-zapisa povezati pojmove, dodati delove slike, dopuniti informacije, selektovati tačne i netačne iskaze, utvrditi hronologiju i sl.).

Igre primerene uzrastu

Klasiranje i upoređivanje (po količini, obliku, boji, godišnjim dobima, volim/ne volim, komparacije...).

Rešavanje "tekućih problema" u razredu, tj. dogovori i mini-projekti.

"Prevođenje" iskaza u gest i gesta u iskaz.

Povezivanje zvučnog materijala sa ilustracijom i tekstom, povezivanje naslova sa tekstom ili, pak, imenovanje naslova.

Zajedničko pravljenje ilustrovanih i pisanih materijala (planiranje različitih aktivnosti, izveštaj/dnevnik sa putovanja, reklamni plakat, program priredbe ili neke druge manifestacije).

Razumevanje pisanog jezika:

- uočavanje distinktivnih obeležja koja ukazuju na gramatičke specifičnosti (rod, broj, glagolsko vreme, lice...);

- prepoznavanje veze između grupa slova i glasova;

- odgovaranje na jednostavna pitanja u vezi sa tekstom, tačno/netačno, višestruki izbor;

- izvršavanje pročitanih uputstava i naredbi.

- Pismeno izražavanje:

- povezivanje glasova i grupe slova;

- zamenjivanje reči crtežom ili slikom;

- pronalaženje nedostajuće reči (upotpunjavanje niza, pronalaženje "uljeza", osmosmerke, ukrštene reči, i slično);

- povezivanje kraćeg teksta i rečenica sa slikama/ilustracijama;

- popunjavanje formulara (prijava za kurs, nalepnice npr. za prtljag);

- pisanje čestitki i razglednica;

- pisanje kraćih tekstova.

- Uvođenje dečije književnosti i transponovanje u druge medije: igru, pesmu, dramski izraz, likovni izraz.

Predviđena je izrada jednog pismenog zadatka u toku školske godine.

STRATEGIJE ZA UNAPREĐIVANJE I UVEŽBAVANJE JEZIČKIH VEŠTINA

S obzirom na to da se ishodi operacionalizuju preko jezičkih veština, važno je da se one u nastavi stranih jezika permanentno i istovremeno uvežbavaju. Samo tako učenici mogu da steknu jezičke kompetencije koje su u skladu sa zadatim ciljem.

Stoga je važno razvijati strategije za unapređivanje i uvežbavanje jezičkih veština.

Slušanje

Razumevanje govora je jezička aktivnost dekodiranja doslovnog i implicitnog značenja usmenog teksta; pored sposobnosti da razaznaje fonološke i leksičke jedinice i smisaone celine na jeziku koji uči, da bi uspešno ostvario razumevanje učenik treba da poseduje i sledeće kompetencije:

- diskurzivnu (o vrstama i karakteristikama tekstova i kanala prenošenja poruka),

- referencijalnu (o temama o kojima je reč) i

- sociokulturnu (u vezi sa komunikativnim situacijama, različitim načinima formulisanja određenih govornih funkcija i dr.).

Težina zadataka u vezi sa razumevanjem govora zavisi od više činilaca:

- od ličnih osobina i sposobnosti onoga ko sluša, uključujući i njegov kapacitet kognitivne obrade,

- od njegove motivacije i razloga zbog kojih sluša dati usmeni tekst,

- od osobina onoga ko govori,

- od namera s kojima govori,

- od konteksta i okolnosti - povoljnih i nepovoljnih - u kojima se slušanje i razumevanje ostvaruju,

- od karakteristika i vrste teksta koji se sluša, itd.

Progresija (od lakšeg ka težem, od prostijeg ka složenijem) za ovu jezičku aktivnost u okviru programa predviđena je, stoga, na više ravni. Posebno su relevantne sledeće:

- prisustvo/odsustvo vizuelnih elemenata (na primer, lakšim za razumevanje smatraju se oni usmeni tekstovi koji su praćeni vizuelnim elementima zbog obilja kontekstualnih informacija koje se automatski upisuju u dugotrajnu memoriju, ostavljajući pažnji mogućnost da se usredsredi na druge pojedinosti);

- dužina usmenog teksta;

- brzina govora;

- jasnost izgovora i eventualna odstupanja od standardnog govora;

- poznavanje teme;

- mogućnost/nemogućnost ponovnog slušanja i drugo.

Čitanje

Čitanje ili razumevanje pisanog teksta spada u tzv. vizuelne receptivne jezičke veštine. Tom prilikom čitalac prima i obrađuje tj. dekodira pisani tekst jednog ili više autora i pronalazi njegovo značenje. Tokom čitanja neophodno je uzeti u obzir određene faktore koji utiču na proces čitanja, a to su karakteristike čitalaca, njihovi interesi i motivacija kao i namere, karakteristike teksta koji se čita, strategije koje čitaoci koriste, kao i zahtevi situacije u kojoj se čita.

Na osnovu namere čitaoca razlikujemo sledeće vrste čitanja:

- čitanje radi usmeravanja;

- čitanje radi informisanosti;

- čitanje radi praćenja uputstava;

- čitanje radi zadovoljstva.

Tokom čitanja razlikujemo i nivo stepena razumevanja, tako da čitamo da bismo razumeli:

- globalnu informaciju;

- posebnu informaciju,

- potpunu informaciju;

- skriveno značenje određene poruke.

Pisanje

Pisana produkcija podrazumeva sposobnost učenika da u pisanom obliku opiše događaje, osećanja i reakcije, prenese poruke i izrazi stavove, kao i da rezimira sadržaj različitih poruka (iz medija, književnih i umetničkih tekstova itd.), vodi beleške, sačini prezentacije i slično.

Težina zadataka u vezi sa pisanom produkcijom zavisi od sledećih činilaca: poznavanja leksike i nivoa komunikativne kompetencije, kapaciteta kognitivne obrade, motivacije, sposobnosti prenošenja poruke u koherentne i povezane celine teksta.

Progresija označava proces koji podrazumeva usvajanje strategija i jezičkih struktura od lakšeg ka težem i od prostijeg ka složenijem. Svaki viši jezički nivo podrazumeva ciklično ponavljanje prethodno usvojenih elemenata, uz nadogradnju koja sadrži složenije jezičke strukture, leksiku i komunikativne sposobnosti. Za ovu jezičku aktivnost u okviru programa predviđena je progresija na više ravni. Posebno su relevantne sledeće:

- teme (učenikova svakodnevnica i okruženje, lično interesovanje, aktuelni događaji i razni aspekti iz društveno-kulturnog konteksta, kao i teme u vezi sa različitim nastavnim predmetima);

- tekstualne vrste i dužina teksta (formalni i neformalni tekstovi, rezimiranje, lične beleške);

- leksika i komunikativne funkcije (sposobnost učenika da ostvari različite funkcionalne aspekte kao što su opisivanje ljudi i događaja u različitim vremenskim kontekstima, da izrazi pretpostavke, sumnju, zahvalnost i slično u privatnom, javnom i obrazovnom domen);

- stepen samostalnosti učenika (od vođenog/usmeravanog pisanja, u kome se učenicima olakšava pisanje konkretnim zadacima i uputstvima, do samostalnog pisanja).

Govor

Govor kao produktivna veština posmatra se sa dva aspekta, i to u zavisnosti od toga da li je u funkciji monološkog izlaganja, pri čemu govornik saopštava, obaveštava, prezentuje ili drži predavanje jednoj ili više osoba, ili je u funkciji interakcije, kada se razmenjuju informacije između dva ili više sagovornika sa određenim ciljem, poštujući princip saradnje tokom dijaloga.

Aktivnosti monološke govorne produkcije su:

- javno obraćanje (saopštenja, davanje uputstava i informacija);

- izlaganje pred publikom (predavanja, prezentacije, reportaže, izveštavanje i komentari o nekim događajima i sl.);

- Ove aktivnosti se mogu realizovati na različite načine i to:

- čitanjem pisanog teksta pred publikom;

- spontanim izlaganjem ili izlaganjem uz pomoć vizuelne podrške u vidu tabela, dijagrama, crteža i dr.;

- realizacijom uvežbane uloge ili pevanjem.

Interakcija podrazumeva stalnu primenu i smenjivanje receptivnih i produktivnih strategija, kao i kognitivnih i diskurzivnih strategija (uzimanje i davanje reči, dogovaranje, usaglašavanje, predlaganje rešenja, rezimiranje, ublažavanje ili zaobilaženje nesporazuma ili posredovanje u nesporazumu) koje su u funkciji što uspešnijeg ostvarivanja interakcije. Interakcija se može realizovati kroz niz aktivnosti, na primer:

- razmenu informacija,

- spontanu konverzaciju,

- neformalnu ili formalnu diskusiju, debatu,

- intervju ili pregovaranje, zajedničko planiranje i saradnju.

Sociokulturna kompetencija i medijacija

Sociokulturna kompetencija i medijacija predstavljaju skup teorijskih znanja (kompetencija) koja se primenjuju u nizu jezičkih aktivnosti u dva osnovna jezička medijuma (pisanom i usmenom) i uz primenu svih drugih jezičkih aktivnosti (razumevanje govora, govor i interakcija, pisanje i razumevanje pisanog teksta). Dakle, predstavljaju veoma složene kategorije koje su prisutne u svim aspektima nastavnog procesa i procesa učenja.

Sociokulturna kompetencija predstavlja skup znanja o svetu uopšte, kao i o sličnostima i razlikama između kulturnih i komunikativnih modela sopstvene govorne zajednice i zajednice/zajednica čiji jezik uči. Ta znanja se, u zavisnosti od nivoa opštih jezičkih kompetencija, kreću od poznavanja osnovnih komunikativnih principa u svakodnevnoj komunikaciji (osnovni funkcionalni stilovi i registri), do poznavanja karakteristika različitih domena jezičke upotrebe (privatni, javni i obrazovni), paralingvističkih elemenata, i elemenata kulture/kultura zajednica čiji jezik uči. Navedena znanja potrebna su za kompetentnu, uspešnu komunikaciju u konkretnim komunikativnim aktivnostima na ciljnom jeziku.

Poseban aspekt sociokulturne kompetencije predstavlja interkulturna kompetencija, koja podrazumeva razvoj svesti o drugom i drugačijem, poznavanje i razumevanje sličnosti i razlika između svetova, odnosno govornih zajednica, u kojima se učenik kreće. Interkulturna kompetencija takođe podrazumeva i razvijanje tolerancije i pozitivnog stava prema individualnim i kolektivnim karakteristikama govornika drugih jezika, pripadnika drugih kultura koje se u manjoj ili većoj meri razlikuju od njegove sopstvene, to jest, razvoj interkulturne ličnosti, kroz jačanje svesti o vrednosti različitih kultura i razvijanje sposobnosti za integrisanje interkulturnih iskustava u sopstveni kulturni model ponašanja i verovanja.

Medijacija predstavlja aktivnost u okviru koje učenik ne izražava sopstveno mišljenje, već funkcioniše kao posrednik između osoba koje nisu u stanju da se direktno sporazumevaju. Medijacija može biti usmena i pisana, i uključuje sažimanje i rezimiranje teksta i prevođenje. Prevođenje se u ovom programu tretira kao posebna jezička aktivnost koja nikako ne treba da se koristi kao tehnika za usvajanje bilo kog aspekta ciljnog jezika predviđenog komunikativnom nastavom. Prevođenje podrazumeva razvoj znanja i veština korišćenja pomoćnih sredstava (rečnika, priručnika, informacionih tehnologija, itd.) i sposobnost iznalaženja strukturalnih i jezičkih ekvivalenata između jezika sa koga se prevodi i jezika na koji se prevodi.

Uputstvo za tumačenje gramatičkih sadržaja

Nastava gramatike, s nastavom i usvajanjem leksike i drugih aspekata stranog jezika, predstavlja jedan od preduslova ovladavanja stranim jezikom. Usvajanje gramatike podrazumeva formiranje gramatičkih pojmova i gramatičke strukture govora kod učenika, izučavanje gramatičkih pojava, formiranje navika i umenja u oblasti gramatičke analize i primene gramatičkih znanja, kao prilog izgrađivanju i unapređivanju kulture govora.

Gramatičke pojave treba posmatrati sa funkcionalnog aspekta (funkcionalni pristup). U procesu nastave stranog jezika u što većoj meri treba uključivati one gramatičke kategorije koje su tipične i neophodne za svakodnevni govor i komunikaciju, i to kroz raznovrsne modele, primenom osnovnih pravila i njihovim kombinovanjem. Treba težiti tome da se gramatika usvaja i receptivno i produktivno, kroz sve vidove govornih aktivnosti (slušanje, čitanje, govor i pisanje, kao i prevođenje), na svim nivoima učenja stranog jezika, prema jasno utvrđenim ciljevima, standardima i ishodima nastave stranih jezika.

Gramatičke kategorije su razvrstane u skladu sa Evropskim referentnim okvirom za žive jezike za svaki jezički nivo koji podrazumeva progresiju jezičkih struktura prema komunikativnim ciljevima: od prostijeg ka složenijem i od receptivnog ka produktivnom. Svaki viši jezički nivo podrazumeva gramatičke sadržaje prethodnih jezičkih nivoa. Cikličnim ponavljanjem prethodno usvojenih elemenata nadograđuju se složenije gramatičke strukture. Nastavnik ima slobodu da izdvoji gramatičke strukture koje će ciklično ponavljati u skladu sa postignućima učenika, kao i potrebama nastavnog konteksta.

Glavni cilj nastave stranog jezika jeste razvijanje komunikativne kompetencije na određenom jezičkom nivou, u skladu sa statusom jezika i godinom učenja. S tim u vezi, uz određene gramatičke kategorije stoji napomena da se usvajaju receptivno, dok se druge usvajaju produktivno.

III. PRAĆENJE I VREDNOVANJE NASTAVE I UČENJA

Rad svakog nastavnika sastoji se od planiranja, ostvarivanja i praćenja i vrednovanja. Važno je da nastavnik kontinuirano prati i vrednuje ne samo postignuća učenika, proces nastave i učenja, već i sopstveni rad kako bi permanentno unapređivao nastavni proces.

Proces praćenja ostvarenosti ishoda počinje procenom nivoa znanja učenika na početku školske godine kako bi nastavnici mogli da planiraju nastavni proces i proces praćenja i vrednovanja učeničkih postignuća i napredovanja. Taj proces se realizuje formativnim i sumativnim vrednovanjem. Dok se kod formativnog ocenjivanja tokom godine prate postignuća učenika različitim instrumentima (dijagnostički testovi, samoevaluacija, jezički portfolio, projektni zadaci i dr.), sumativnim ocenjivanjem (pismeni zadaci, završni testovi, testovi jezičkog nivoa) preciznije se procenjuje ostvarenost ishoda ili standarda na kraju određenog vremenskog perioda (kraj polugodišta, godine, ciklusa obrazovanja). Formativno vrednovanje nije samo praćenje učeničkih postignuća, već i praćenje načina rada i sredstvo koje omogućava nastavniku da u toku nastavnog procesa menja i unapređuje proces rada. Tokom ocenjivanja i vrednovanja učeničkih postignuća treba voditi računa da se načini na koje se ono sprovodi ne razlikuje od uobičajenih aktivnosti na času jer se i ocenjivanje i vrednovanje smatraju sastavnim delom procesa nastave i učenja, a ne izolovanim aktivnostima koje stvaraju stres kod učenika i ne daju pravu sliku njihovih postignuća. Ocenjivanjem i vrednovanjem treba da se obezbedi napredovanje učenika u ostvarivanju ishoda, kao i kvalitet i efikasnost nastave. Svrha ocenjivanja treba da bude i jačanje motivacije za napredovanjem kod učenika, a ne isticanje njihovih grešaka. Elementi koji se vrednuju su raznovrsni i treba da doprinesu sveopštoj slici o napredovanju učenika, jačanju njihovih komunikativnih kompetencija, razvoju veština i sposobnosti neophodnih za dalji rad i obrazovanje. To se postiže ocenjivanjem različitih elemenata kao što su jezičke veštine (čitanje, slušanje, govor i pisanje), usvojenost leksičkih sadržaja i jezičkih struktura, primena pravopisa, angažovanost i zalaganje u radu na času i van njega, primena sociolingvističkih normi. Prilikom ocenjivanja i vrednovanja neophodno je da načini provere i ocenjivanja budu poznati učenicima odnosno usaglašeni sa tehnikama, tipologijom vežbi i vrstama aktivnosti koje su primenjivane na redovnim časovima, kao i načinima na koji se vrednuju postignuća. Takva pravila i organizacija procesa vrednovanja i ocenjivanja omogućavaju pozitivnu i zdravu atmosferu u nastavnom procesu, kao i kvalitetne međusobne odnose i komunikaciju na relaciji učenik - nastavnik, kao i učenik - učenik.

IZBORNI NASTAVNI PREDMETI

ČUVARI PRIRODE

Cilj i zadaci

Cilj nastave izbornog predmeta čuvari prirode jeste razvijanje funkcionalne pismenosti iz oblasti zaštite životne sredine, usvajanje i primena koncepta održivog razvoja i ostvarivanje obrazovanja o kvalitetu života.

Zadaci nastave predmeta čuvari prirode su da učenici:

razvijaju obrazovanje za zaštitu životne sredine;

razvijaju vrednosti, stavove, veštine i ponašanje u skladu sa održivim razvojem;

razvijaju zdrav odnos prema sebi i drugima;

umeju da na osnovu stečenih znanja izaberu kvalitetne i zdrave stilove života;

primenjuju racionalno korišćenje prirodnih resursa;

prepoznaju izvore zagađivanja i uočavaju posledice;

stiču sposobnost za uočavanje, formulisanje, analiziranje i rešavanje problema;

razvijaju radoznalost, aktivno učestvovanje i odgovornost;

poseduju razvijenu svest o ličnom angažovanju u zaštiti i očuvanju životne sredine, prirode i biodiverziteta.

Peti razred

SADRŽAJI PROGRAMA

POLOŽAJ I ULOGA ČOVEKA U PRIRODI

Osnovni pojmovi iz oblasti životne sredine.

Uticaji čoveka na životnu sredinu.

Koncept održivog razvoja.

Prirodna ravnoteža.

Sprovođenje akcija u zaštiti i očuvanju životne sredine (mali projekti).

Vođenje sopstvene ekonomije i ekonomije prirode (mali projekti).

Kvalitetan i zdrav stil života (mali projekti).

PRIRODNA BOGATSTVA (RESURSI)
I ODRŽIVO KORIŠĆENJE

Prirodni resursi (bogatstva) - definicija podela i značaj.

Obnovljivi i neobnovljivi prirodni resursi.

Živa bića kao prirodni resurs.

Održivo korišćenje resursa.

IZVORI I POSLEDICE ZAGAĐIVANJA ŽIVOTNE SREDINE

Pojam, izvori i vrste zagađivanja.

Globalne promene i globalne posledice.

Globalno zagrevanje i posledice.

Ozonske rupe i posledice.

Smanjenje zagađenja od otpada. Reciklaža.

BIODIVERZITET - BIOLOŠKA RAZNOVRSNOST

Definicija i pojam biodiverziteta.

Ugrožavanje biodiverziteta.

Nestajanje vrsta i zaštita.

NAČIN OSTVARIVANJA PROGRAMA

Sadržaji programa izbornog predmeta čuvari prirode imaju tendenciju pojačanog razvijanja znanja u odnosu na prvi ciklus, programski kontinuitet i dalju razvojnu koncepciju zaštite životne sredine i održivog razvoja.

Navedeni sadržaji programa pored osnovnog teorijskog pristupa poseduju i aktivan pristup koji je usmeren ka praktičnoj realizaciji van učionice i ka izradi malih projekata. Ovako koncipiran program daje velike mogućnosti nastavnicima i učenicima da ga na kreativan način realizuju shodno uslovima, mogućnostima i vremenu.

Uloga nastavnika je da uz primenu različitih metoda rada podstiču i usmeravaju interesovanje i kreativnost učenika u pokušaju da samostalno objasne uzroke i posledice čovekovog dejstva na životnu sredinu.

Operativna razrada programskih sadržaja prepuštena je nastavnicima koji sami kreiraju vreme, mesto izvođenja i broj časova za određene teme.

SVAKODNEVNI ŽIVOT U PROŠLOSTI

Cilj i zadaci

Cilj izučavanja predmeta je proširivanje znanja iz oblasti opšte kulture i osposobljavanje učenika da, kroz upoznavanje s načinom života ljudi u prošlosti, bolje razumeju svet i vreme u kome žive i razviju svest o kontinuitetu i ukorenjenosti. Učenici bi trebalo da se upoznaju sa specifičnostima dinamike kulturnih promena i da nauče kako da sagledaju sebe u kontekstu "drugog", da bi sopstveni identitet što potpunije integrisali u širi kontekst razuđene i složene sadašnjosti.

Zadaci predmeta su da učenici, kroz nastavu usmerenu ka upoznavanju s različitim elementima svakodnevnog života, kao što su odnosi u porodici, ishrana, obrazovanje, dečje igre, zabava, staništa, odevanje itd, uoče njihovu uslovljenost istorijskim procesima i događajima. Koncepcija nastave ovog izbornog predmeta naglasak stavlja na upoznavanje s osnovnim elementima svakodnevnog života u prošlosti Srbije, Jugoistočne Evrope, Sredozemlja i Evrope u celini, s namerom da se uoče njihovi zajednički imenitelji i upoznaju različitosti koje postoje u datom istorijskom kontekstu, kao i u odnosu na savremeno doba u kojem učenik živi. Podsticanjem radoznalosti, kreativnosti i istraživačkog duha u proučavanju ovog predmeta, učenici treba da se osposobe da formiraju jasniju sliku o prošlim vremenima, da ovladaju elementarnim procedurama prikupljanja istorijske građe, kao i da razviju kritički odnos prema njoj.

Peti razred

Operativni zadaci:

razumevanje pojma svakodnevni život;

razumevanje pojma prošlost;

razumevanje značaja proučavanja svakodnevnog života u prošlosti;

usvajanje i produbljivanje znanja o razlikama između svakodnevnog života danas i u prošlosti;

identifikovanje aktuelnih dečjih igara (vrste i njihova funkcija);

upoznavanje s dečjim igrama u prošlosti (vrste i njihova funkcija);

identifikovanje sličnosti i razlika između igara nekad i sad;

razumevanje značaja igre u razvoju pojedinca i društva;

upoznavanje sa svakodnevnim životom ljudi u praistoriji;

upoznavanje sa svakodnevnim životom naroda Starog istoka;

upoznavanje sa svakodnevnim životom starih Grka;

upoznavanje sa svakodnevnim životom starih Rimljana;

podsticanje učenika na samostalni istraživački rad;

razvijanje sposobnosti povezivanja znanja iz različitih oblasti;

podsticanje kreativnosti.

SADRŽAJI PROGRAMA

UVOD

Prošlost (pojam prošlosti).

Vreme (hronologija, orijentacija u vremenu).

Značaj proučavanja prošlosti.

Pojam svakodnevnog života (odnosi u porodici, ishrana, stanovanje, odevanje, školovanje, lečenje, proizvodnja, zabava, razlika između političke istorije i istorije svakodnevnog života...).

Značaj proučavanja svakodnevnog života u prošlosti (prošlost ne pripada samo vladarima, vojskovođama i državnicima, već i običnim ljudima, kojima se možemo približiti jedino istraživanjem njihove svakodnevice).

IGRE U PROŠLOSTI

Pojam i fenomen igre (mesto i uloga igre u razvoju pojedinca i društva).

Igračke (vrste i značaj).

Dečje igre u sadašnjosti (karakteristike i funkcije).

Dečje igre u prošlosti (vrste i funkcija - od našeg vremena do praistorije).

Tradicionalne igre u Srbiji (Žmurke, Skakanje u džakovima, Trule kobile, Janjine, Ćuškanje, Klis ili Pincike, Potezanje konopca, Bacanje kamena s ramena, Rvanje, Hodanje na štulama, Deri-gaće, Sardine, Motanje, Tutumiš, Štaponja, Šuge, Radibaba, Car govedar, Jelečkinje, barjačkinje, Dajem ti talir, Elem, belem, cedilo, Stari čika, Gazda i pčele, Pošto, seko, mleko, Kolariću, paniću, Ringe, ringe, raja...).

Igračke u prošlosti (vrste i funkcija - od našeg vremena do praistorije).

Dečje igre i igre odraslih (sličnosti i razlike).

Olimpijske igre u antičkoj Grčkoj (osnov sportskih igara savremenog doba).

SVAKODNEVNI ŽIVOT U PRAISTORIJI I STAROM VEKU

Svakodnevni život ljudi u praistoriji

Svakodnevni život praistorijskih zajednica (arheološki lokaliteti, uticaj pojave ribolova, zemljoradnje, stočarstva i korišćenja metala na promene u svakodnevnom životu).

Način ishrane i odevanja u praistoriji (vrste hrane, njena priprema i čuvanje, odevni materijali, alatke...).

Stanovanje u praistoriji (naselja i stambeni objekti: pećine, zemunice, nadzemni objekti, sojenice...).

Upotrebni predmeti i nakit (oruđe, oružje, posuđe, nameštaj, ognjišta, peći, način obrade, umeće izrade...).

Izumi (vatra, jedro, točak, udica, luk i strela...).

Verovanja (zagrobni život, kult predaka i plodnosti i kultni predmeti: žrtvenici, ritoni, zoomorfne i antropomorfne figurine...).

Najzanimljiviji arheološki nalazi i lokaliteti (Oci - ledeni čovek, Pazirik - čovek s tetovažama, Kostjenki - kuće od kljova mamuta, Sungir - pokojnik prekriven perlama, megaliti, Stounhendž, arhitektura na Lepenskom viru, figurine iz Vinče, organizacija naselja u Čatal Hijuku...).

Svakodnevni život naroda Starog istoka

Način ishrane u starom Egiptu i Mesopotamiji (sakupljanje i pripremanje namirnica, lov i ribolov, jelovnik, zemljoradnja, vinogradarstvo, pića).

Odevanje u starom Egiptu i Mesopotamiji (materijali, sirovine i načini obrade, nakit, bojenje, šminka i lična higijena).

Stanovanje u starom Egiptu i Mesopotamiji (građevinski materijali, način gradnje, oruđa za rad, izgled objekata i organizacija prostora).

Porodični odnosi u starom Egiptu i Mesopotamiji (položaj muškarca, žene i deteta).

Obrazovanje u starom Egiptu i Mesopotamiji (pismo, tehnika pisanja, škole...).

Obaveze stanovništva (porez, prisilni rad - izgradnja puteva, kanala za navodnjavanje, nasipa, utvrđenja, hramova, piramida...).

Društveni život u starom Egiptu i Mesopotamiji (igre na tabli - senet, ples uz muziku, muzički instrumenti - flauta, harfa, udaraljke, frula, sistrum...).

Upotrebni predmeti u starom Egiptu i Mesopotamiji (oruđe, oružje ratnika, posuđe, kućni inventar, pečati, novac, tehnika i umeće izrade).

Lečenje (bolesti i lekovite biljke).

Putovanja i trgovina kod naroda Starog istoka.

Izumi u starom Egiptu i Mesopotamiji (sunčani i vodeni časovnik, staklo, sistem za navodnjavanje, šaduf...).

Verovanja u starom Egiptu i Mesopotamiji (zagrobni život, balsamovanje, horoskopi, astrologija, ritualni obredi i predmeti).

Najzanimljiviji arheološki nalazi i lokaliteti (Tutankamonova grobnica i njen inventar, brodovi pored piramida, kraljevska grobnica u Uru, biblioteka u Ninivi...).

Svakodnevni život starih Grka

Način ishrane starih Grka (eksploatacija prirodnih resursa, uzgajanje biljaka i životinja, pripremanje i čuvanje hrane, jelovnik...).

Odevanje kod starih Grka (materijali - lan i ovčija vuna, način obrade i bojenje, nakit, parfemi...).

Stanovanje u staroj Grčkoj (materijali od kojih se gradilo, zidovi od ćerpiča, krovovi pokriveni glinenim crepovima, prozori s drvenim kapcima...).

Porodični odnosi u staroj Grčkoj (položaj muškarca, žene i deteta, svadbeni običaji, odnos prema starijima...).

Obrazovanje u staroj Grčkoj (školovanje dečaka - uloga gramatista, kitarista, sofista, pedotriba, značaj fizičke kulture i muzike, abakus, spartansko vaspitanje...).

Društveni život u staroj Grčkoj (igra kotabos, trke dvokolica, gozbe, hetere, pozorišta...).

Upotrebni predmeti u staroj Grčkoj (oruđe, posuđe, oružje ratnika, novac, zanati...).

Putovanja i trgovina.

Medicina i nauka u staroj Grčkoj (bolesti i lečenje, Hipokrat sa Kosa...).

Verovanja starih Grka (proročišta, zagrobni život, podzemni svet...).

Najzanimljiviji arheološki nalazi i lokaliteti (atinski Akropolj, Delfi, Efes, Mikena...).

Svakodnevni život starih Rimljana

Način ishrane u starom Rimu (eksploatacija prirodnih resursa, uzgajanje biljaka i životinja, pripremanje i čuvanje hrane, jelovnik...).

Odevanje u starom Rimu (materijali, toga, purpurna boja - boja carevog odela, kozmetika, frizure, lična higijena, latrine…).

Stanovanje u starom Rimu (građevinski materijal, način gradnje, izgled objekata i organizacija prostora, insule, akvadukti, kupatila…).

Porodični odnosi u starom Rimu (položaj muškarca, žene i deteta, svadbeni običaji, adopcija - usvajanje kao prilika za socijalnu afirmaciju, slavljenje rođendana oca porodice u čast njegovog duha zaštitnika - genija).

Obrazovanje u starom Rimu (školovanje dečaka - uloga "dojkinje", "pedagoga" i "gramatičara", značaj besedništva...).

Društveni život u starom Rimu (zabava, gozbe, pozorište, kolske trke, borbe gladijatora, ples, muzika, muzički instrumenti...).

Upotrebni predmeti i nakit (oruđe, oružje, novac, prstenje, narukvice, ogrlice...).

Rimska vojska (legije i oprema legionara).

Putovanja i trgovina (izgradnja puteva, pomorska trgovina...).

Verovanja i ritualni obredi u starom Rimu (sveštenici i sveštenice, prinošenje žrtve bogovima, kao i kućnim božanstvima - larima i penatima, nošenje hrane na groblje, apoteoza...).

Lečenje u starom Rimu (medicinski instrumenti i lekovito bilje - žalfija, ruzmarin, slačica, morač, beli luk...).

Najzanimljiviji arheološki nalazi i lokaliteti (Sirmijum, Singidunum, Naisus, Viminacijum - vojni logor, Gamzigrad - carska palata, Trajanov most, rimski Forum, Koloseum, Kartagina, Pompeji...).

NAČIN OSTVARIVANJA PROGRAMA

Program za peti razred je koncepcijski tako postavljen da predstavlja smisaonu celinu koja istovremeno otvara mogućnosti za dalji razvoj i nadogradnju sadržaja u programima ovog predmeta za šesti, sedmi i osmi razred. Sastoji se iz tri tematske celine.

Prva celina se može odrediti kao bazična, jer svi programi za ovaj predmet od petog do osmog razreda njome započinju. Sadržaji u okviru ove teme namenjeni su preciznijem određivanju bitnih pojmova kao što su prošlost, hronologija, svakodnevni život, kao i objašnjavanju značaja proučavanja svakodnevnog života ljudi u prošlosti.

Druga je fokusirana na samo jedan sadržaj svakodnevnog života. U petom razredu to je igra, koja se obrađuje polazeći od sadašnjosti koja je učenicima poznata, ka sve daljoj prošlosti.

Treća tematska celina se bavi različitim aspektima svakodnevnog života u određenom vremenskom periodu, u petom razredu to su praistorija i stari vek, čime se obezbeđuje veza sa proučavanjem istorijskih događaja u okviru obaveznog predmeta istorija i utire put hronološkom razvoju predmeta.

Podelom na pomenute tematske celine, učenicima je omogućeno da se u bilo kom razredu opredeljuju za ovaj izborni predmet po prvi put, a da propušteni program(i) ne predstavljaju ozbiljniju prepreku. Oni učenici koji izaberu da tokom čitavog drugog ciklusa pohađaju ovaj predmet ovladaće najvažnijim pojmovima i pojavama svakodnevnog života ljudi u rasponu od praistorije do savremenog doba, a sa sadržajima četiri teme (po jedna za svaki razred) biće detaljnije upoznati.

Iako je ceo program okrenut prošlosti, neophodno je da se tokom rada sa učenicima vrši stalna komparacija sa savremenim dobom čime se potencira shvatanje kontinuiteta u razvoju ljudi i društva. Takođe, sadržaji se obrađuju i kroz dimenziju lokalno - globalno, gde učenici imaju priliku da svoj zavičaj bolje prouče u odnosu na zadatu epohu.

U sadržaju programa date su osnovne tematske celine, a nastavnik ima slobodu da kreira konačnu verziju programa za svaku grupu sa kojom radi, uvažavajući interesovanja učenika i ciljeve i zadatke predmeta. Početni časovi, kad se učenici međusobno bolje upoznaju jer najčešće pripadaju različitim odeljenjima, pogodan su trenutak da se sa njima razgovara o izboru sadržaja. Nastavnikova je obaveza da stvori takvu atmosferu (navodeći istorijske činjenice koje pobuđuju učeničku radoznalost) u kojoj je kroz formu pitanja (kako su u prošlosti ljudi popravljali zube, kako su znali koliko je sati...?) navedeno što više potencijalnih tema, a nastavnikova je odgovornost da ih uobliči i pretvori u konkretne tematske sadržaje, koji će biti obrađivani na časovima.

Tako dobijeni materijal osnov je za dalji rad nastavnika, planiranje aktivnosti i pripremu za čas. Poželjno je da nastavnik postigne da planirane aktivnosti imaju definisanu strukturu, koju odlikuju fleksibilnost i adaptibilnost. U pripremnoj fazi nastavnik treba da prikupi dovoljan broj informacija o sadržajima na kojima će raditi sa učenicima, ali će konačni obim informacija biti određen učeničkim potrebama i mogućnostima da ih pripreme i prime. Nastavnik je taj koji ne dozvoljava da dominira preterana faktografija, a da se postigne funkcionalnost znanja i povezanost činjenica u smisaone celine. On na različite načine podstiče osamostaljivanje učenika u prikupljanju i sređivanju istorijskih podataka, usmerava ih na različite izvore informacija i podučava ih kako da se prema njima kritički odnose. Na taj način se neguje istraživački duh, ljubav prema nauci i podstiče mišljenje zasnovano na proverenim činjenicama i argumentima.

Osnovni pristup u radu je interdisciplinarnost i savlađivanje novih i nepoznatih činjenica uz pomoć bliskih i poznatih. U okviru ovog predmeta postoje velike mogućnosti za integraciju školskog i vanškolskog znanja učenika, za izlazak iz okvira školskih udžbenika i učionice, uključivanje roditelja i sugrađana koji poseduju znanja, kolekcije, knjige, filmove i drugo što može da pomogne u realizaciji programa.

Nastavnik svakoj nastavnoj jedinici pristupa kao posebnom obrazovnom i didaktičkom problemu za koji zajedno sa učenicima pronalazi odgovarajuća rešenja. Uvek treba težiti kombinovanju različitih metoda rada, koji mogu biti, na primer, kratka predavanja, gledanje filmova, čitanje knjiga, diskusije, analize slika, posete lokalitetima ili pravljenje upotrebnih predmeta iz prošlosti. Posebno je prikladno organizovati učenike u timove gde se centralni zadatak rešava tako što svako ima svoj pojedinačni radni zadatak i ulogu u timu.

U izvođenju nastave, aktivnost učenika je najvažnija, bez obzira na izabrane metode rada. Nastavnikova je uloga da organizuje nastavu, pruži pomoć učenicima u radu (od davanja informacija do upućivanja na izvore informacija) i da podstiče i održava učenička interesovanja za predmet. U toku svih aktivnosti trebalo bi podsticati stalnu razmenu informacija, kako između učenika i nastavnika, tako i između samih učenika.

Nastavu bi trebalo obogatiti različitim nastavnim sredstvima kao što su ilustracije (slike, dijapozitivi, šeme, grafikoni), dokumentarni i igrani video i digitalni materijali, arheološki materijal ili kopije nalaza, posete kulturno-istorijskim spomenicima, kompjuterske igrice koje se zasnivaju na rekonstrukciji društva iz prošlosti i dr.

Domaći zadaci imaju svoje opravdano mesto u realizaciji ovog programa. Ukoliko se dobro postave, neće dodatno opteretiti učenike, niti kod njih izazvati odbojnost. Razlog za uvođenje domaćih zadataka ne proizilazi iz malog fonda časova i obimnog gradiva, već iz samog cilja predmeta. Domaći zadaci će u velikoj meri doprineti da se učenici osamostale u istraživačkim aktivnostima i prikupljanju podataka, posebno kada se usklade s interesovanjima učenika (ne treba svi učenici da imaju isti domaći zadatak). Mnoge domaće zadatke učenici mogu raditi u paru ili manjoj grupi, uz pomoć porodice, za vreme raspusta, što su nedovoljno iskorišćeni modaliteti u radu s učenicima.

Kao i kod drugih izbornih predmeta gde ocena ne utiče na školski uspeh, ocenjivanje dobija nešto drugačiju dimenziju. Za ovaj predmet klasično pismeno i usmeno ispitivanje znanja nije pogodno. Svaka aktivnost je prilika da se učenik oceni. Nastavnik prati celokupni rad učenika i nagrađuju sve njegove aspekte. Pored stečenog znanja o svakodnevnom životu ljudi u prošlosti, nastavnik treba da nagradi i učešće i posvećenost aktivnostima nezavisno od postignuća. Ocena je odraz individualnog napredovanja deteta i podsticaj za njegov dalji razvoj.

Kako je sadržaj predmeta povezan sa svim oblastima života (ishrana, odevanje, obrazovanje, lečenje, proizvodnja, zabava...), učenici imaju priliku da obrađivanjem programa ovog predmeta dobiju brojne informacije značajne za njihov budući profesionalni razvoj. Nastavnik treba da ima u vidu i ovaj aspekt predmeta i ukoliko prepozna kod nekog učenika posebno interesovanje za određene sadržaje, treba da mu ukaže kojom profesijom bi se mogao baviti, odnosno u kojoj srednjoj školi se stiču znanja i zvanja za određenu oblast.

Da bi se zadaci nastave što potpunije ostvarili, trebalo bi da postoji korelacija s drugim obaveznim i izbornim nastavnim predmetima kao što su istorija, geografija, srpski jezik, likovna i muzička kultura, crtanje, slikanje i vajanje, šah, verska nastava i građansko vaspitanje. Učenici koji su u prvom ciklusu osnovnog obrazovanja i vaspitanja obradili programe izbornog predmeta narodna tradicija mogu biti dragoceni pomagači nastavniku jer po načinu rada, a delimično i po sadržaju, postoji srodnost između ova dva predmeta.

Na kraju školske godine, kao mogućnost da se sistematizuje i rekapitulira usvojeno znanje, može se organizovati izložba/priredba kojom bi učenici pokazali stečeno znanje, kao i materijale i predmete koje su prikupili izučavajući ovaj izborni predmet. Ovakve izložbe/priredbe zahtevaju od nastavnika da planira časove na kraju školske godine za njihovu pripremu.

Posebni zahtevi

IGRE U PROŠLOSTI

Kroz obradu tematske celine Igre u prošlosti, učenici će se upoznati sa kratkom istorijom dečje igre i najznačajnijim faktorima koji su presudno uticali na njen razvoj. Na osnovu toga, učenici bi trebalo da razumeju zašto je igra oduvek bila centralna aktivnost dečjeg života i kako se menjala sa promenama u društvima i epohama ostvarujući uvek istu važnu funkciju, vezanu za psihofizički i socijalni razvoj deteta i pripremu za svet odraslih. Analizom pojedinih tradicionalnih igara učenici bi trebalo da uoče njihovu povezanost sa društveno-ekonomskim i kulturnim sistemom iz koga potiču.

Položaj dece oba pola u društvu kroz različite epohe, pojam detinjstva i njegovo trajanje, kao i nivo privrednog razvoja u neposrednoj su vezi s transformacijom dečjih igara i igračaka. To su sadržaji od kojih treba poći u proučavanju igara u prošlosti. Dovoljno je da ih učenici analiziraju na nivou tri generacije (sopstvene, roditeljske i generacije baba i deda) i da shvate kako je detinjstvo u prošlosti kraće trajalo i da su se deca u svet rada uključivala na ranijem uzrastu, obavljajući često vrlo teške poslove. S druge strane, učenici bi, kroz obradu teme Igre u prošlosti, trebalo da shvate da je dečja igra, u suštini, i u prošlosti bila slična današnjoj i da je imala iste funkcije.

Tradicionalne dečje igre posredstvom simboličkog sistema uvek su imale ulogu posrednika između deteta i stvarnosti koja ga okružuje. Prva iskustva o predmetima dete stiče kroz igru (saznajna funkcija), određujući njihove karakteristike, razlike i sličnosti i kako se mogu upotrebljavati. U igri dete razvija različite sposobnosti kao što su opažanje, održavanje pažnje, shvatanje prostornih odnosa i uzročno-posledičnih veza. Razvoj dečijih sposobnosti i socijalnih odnosa u igri se međusobno prepliću i utiču jedni na druge. Socijalni kontakti pobuđuju dete da usavršava svoje sposobnosti, a usavršene sposobnosti omogućavaju bolje učešće u socijalnim odnosima i uključivanje u društvo odraslih. Kroz igru, dete istovremeno oslobađa i razvija svoja osećanja, uči da poštuje pravila, uzdržava se od zadovoljenja sopstvenih i poštuje tuđe potrebe. U fizičkom razvoju dece igra ima posebno mesto i zato su u svakoj epohi brojne igre koje podstiču fizičku aktivnost dece, istovremeno omogućavajući međusobno poređenje (ko je jači, brži, spretniji...), što je neophodni element odrastanja i određivanja mesta unutar grupe kojoj dete pripada. Kroz igru, dete jača samopouzdanje, potvrđuje se, uspostavlja prijateljstva, a u kasnijoj fazi igra je moćno sredstvo udvaranja. Igre od deteta često zahtevaju imaginaciju i dramatizaciju. Uloga mašte vrlo je važna u nekim igrama, a neke druge igre od deteta zahtevaju određene stvaralačke sposobnosti (pevanje, crtanje, oblikovanje itd.).

Dečju igru bi trebalo povezati sa svetom rada, jer se kroz nju ispoljavaju interesovanja koja su od značaja za kasniji izbor zanimanja. Često se može čuti da je za dete igra rad. Ona počinje neformalno na mlađem uzrastu (dete se spontano igra, bez vremenskog ograničenja, pravila i nezavisno od igračaka) i odrastanjem sve više postaje formalna (postoje pravila, prateća oprema, vremenska dimenzija, definisan broj učesnika) čime dobija svojstva koja postoje u svetu rada.

U analizi pojedinih igara učenici treba da prepoznaju njihovu funkciju u razvoju dece (saznajna, edukativna, vaspitna, ekspresivna...). Bilo bi dobro pronaći srodne igre prošlosti i sadašnjosti, i to ne samo po sadržaju i neophodnoj opremi, već i po funkciji koju imaju u psihofizičkom i socijalnom razvoju učenika. Učenici bi, takođe, trebalo da znaju da igra, u promenjenoj formi, ali sa sličnim funkcijama, traje tokom celog ljudskog života i da se mogu napraviti paralele između igara dece i odraslih.

Igre se mogu na različite načine klasifikovati (npr. igre-vežbanja, simboličke igre i igre sa pravilima ili podela tradicionalnih igara na tri osnovne grupe: takmičarske, takmičarsko-dramske i imitativno-dramske). Ukoliko su učenici zainteresovani, posebna pažnja bi se mogla posvetiti vezi između dečjih takmičarskih igara i sporta i njegovog razvoja tokom prošlosti. Ako grupu čine pretežno učenice, moguće je da njihova interesovanja budu više okrenuta imitativnim i dramskim igrama gde se preslikavaju porodični odnosi i događaji iz svakodnevnog života. Ukoliko učenici pokažu interesovanje za analizu takmičarskih društvenih igara (kao što su karte, šah i druge igre na tabli koje imaju pravila npr. monopol, riziko...) pažnju treba usmeriti ka njihovim karakteristikama, značenju i funkcijama, kao i istorijskom poreklu.

Dečja igra i igračke su tesno povezani. Učenici bi trebalo da shvate da svaka epoha i njene karakteristike bitno utiču na to kakvim igračkama će se deca igrati, kao i od kog su materijala napravljene i kakvog su kvaliteta. Za neke igračke bi se moglo reći da su univerzalne jer su se malo menjale tokom vremena i srećemo ih u različitim epohama i kulturama. Takve su npr. lutke i lopta. Neke igračke su u potpunosti namenjene dečjoj igri (klikeri, slagalice...), dok su druge umanjene kopije upotrebnih predmeta odraslih (pegle, šivaća mašina, pištolji...). Muzičke igračke su uvek bile omiljene jer deca vole da se igra odvija uz obilje zvukova. Neke igračke su striktno vezane za određene igre, a druge se mogu upotrebljavati na različite načine (npr. drvena kocka). Učenici treba da shvate zašto se običan konopac kroz vekove održao u dečjoj igri, nasuprot igračkama visoke tehnologije, koje vrlo kratko zadržavaju pažnju deteta savremenog doba.

Nove tehnologije 20. veka bitno su promenile izgled i kvalitet igračaka, kao i masovnost njihove proizvodnje i dostupnost deci. Sa decom se može raspravljati o kompjuteru kao igri/igrački, o sličnostima i razlikama sa tradicionalnim igrama i o njegovim prednostima i nedostacima.

Tematska celina Igre u prošlosti trebalo bi da počne analizom igara i igračaka sadašnjosti koja je učenicima poznata. Kada učenici ovladaju osnovnim razumevanjem njihovih karakteristika i funkcija, prelazilo bi se na igre bliže i dalje prošlosti, lokalno i globalno. Učenici mogu simulirati neke igre iz prošlosti ili napraviti igračku kojom su se nekada deca igrala.

SVAKODNEVNI ŽIVOT U PRAISTORIJI I STAROM VEKU

Nastavni sadržaji preporučeni u ovoj temi daju mogućnost učenicima da steknu jasniju sliku o praistoriji i starom veku. Najveći deo prošlosti pripada običnim ljudima, koji su nam po mnogo čemu veoma bliski. Taj "običan" i uglavnom "bezimeni" svet pojedinaca i lokalnih zajednica čini zapravo istoriju sveta koju klasična istorija, politički i događajno usmerena, predstavlja kroz istoriju država i delatnost vodećih ličnosti i organizacija u njima. Upoznavanjem sa svakodnevicom u praistoriji i starom veku učenicima će se ukazati brojne sličnosti i razlike s današnjim vremenom. Uočavajući te sličnosti i razlike, oni će moći da sagledaju neposredno okruženje i društvo u kome žive, kao i sebe same. Na taj način, doći će do proširivanja stečenih znanja, a u isto vreme proces formiranja svesti o samom sebi i okolnom svetu biće upotpunjen saznanjem o razvoju i usavršavanju kulturnih odlika različitih zajednica, koje najčešće odgovaraju promenama njihovih društveno-ekonomskih sistema. Time bi trebalo da se kod učenika podstakne razvoj veštine posmatranja, upotrebe komparativnosti i kritičkog sagledavanja njegovog sopstvenog okruženja i sadašnjice. Iako se učenici prvi put susreću sa sistematskim izučavanjem predloženih tema, u radu se mogu koristiti njihova znanja o društvenim pojavama i određenim događajima, koja su stekli u prvom ciklusu osnovnog obrazovanja i vaspitanja. Mali fond časova i uzrasne karakteristike učenika zahtevaju od nastavnika racionalnost pri izboru bitnih činjenica i definicija pojmova i socioloških kategorija.

ODABRANA LITERATURA:

S. Vederil, S. Vederil, Egipat - pročitaj i napravi, Beograd 2006.

S. Vederil, S. Vederil, Grčka - pročitaj i napravi, Beograd 2006.

T. Deri, Otkačeni Grci, Beograd 2004.

T. Deri, Pokvareni Rimljani, Beograd 2004.

T. Deri, Strašni Egipćani, Beograd 2004.

Dečja ilustrovana enciklopedija, Razvoj civilizacije, Beograd 2005.

D. B. Eljkonjin, Psihologija dečje igre, Beograd 1990.

Istorija privatnog života I, od Rimskog carstva do 1000. godine, priredili F. Arijes i Ž. Dibi, Beograd 2000.

K. Kanduri, Veliko istraživanje - Istorija, Beograd 2005.

K. Kanduri, Veliko istraživanje - Praistorija, Beograd 2005.

S. N. Kramer, Historija počinje u Sumeru, Zagreb 1966.

A. Krel, Dečije igre. Tradicionalne srpske takmičarske dečije igre u Tovariševu (Bačka), Beograd 2005.

Likovi starog Egipta, priredio S. Donadoni, Beograd 2005.

J. Miodragović, Narodna pedagogija u Srba ili kako naš narod podiže porod svoj, Beograd 1914.

E. Pirson, Stara Grčka, Beograd 2006.

Lj. Sikimić, Dečje igre nekad i sad, Beograd 2001.

Ž. Trebješanin, Predstave o detetu u srpskoj kulturi, Beograd 1991.

S. Džejms, Stari Rim, Beograd 2006.

R. Džesap, Taj divni, čudesni svet. Arheologija, Beograd 1972.

Dž. Hart, Stari Egipat, Beograd 2006.

CRTANJE, SLIKANJE I VAJANJE

Cilj i zadaci:

Cilj vaspitno-obrazovnog rada ovog izbornog predmeta jeste da dodatno podstiče razvoj i praktičnih i teorijskih znanja učenika koja su važna za njihovo slobodno, spontano i kreativno kombinovanje likovnih elemenata u oblasti: crtanja, slikanja, vajanja, grafike, primenjenih umetnosti i vizuelnih komunikacija, a u cilju razvoja njihovog kreativnog mišljenja.

Ova izborna nastava takođe:

omogućava i podstiče razvoj učenikovog spontanog i kreativnog mišljenja u oblastima likovne kulture;

omogućava i podstiče učenike na savladavanje tehnoloških postupaka likovnog rada u okviru određenih sredstava i medijuma;

motiviše učenike na upoznavanje osnovnih elemenata i zakonomernosti likovnog jezika;

razvija sposobnosti i veće osetljivosti učenika za opažanje kvaliteta svih likovnih elemenata: linija, oblika, boja;

stvara uslove da učenici na časovima u procesu realizacije sadržaja koriste različite tehnike i sredstva i da kreativnim izražavanjem bolje upoznaju njihova vizuelna i likovna svojstva;

razvija sposobnosti učenika za vizuelno pamćenje, za povezivanje opaženih informacija kao osnove uvođenja u kreativno vizuelno mišljenje;

razvija veću osetljivost za likovne i vizuelne vrednosti koje se stiču u nastavi, a primenjuju u radu i životu;

razvija motoričke sposobnosti učenika i navike za lepo pisanje;

kontinuirano podstiče i prati interesovanja za posećivanjem muzeja, izložbi i jača potrebe kod učenika za čuvanje kulturnih dobara i estetskog izgleda sredine u kojoj učenici žive i rade;

stvara uslove da se upoznavanjem likovnih umetnosti bolje razumeju prirodne zakonitosti i društvene pojave;

omogući razumevanje pozitivnog emocinalnog stava prema vrednostima izraženim u delima različitih područja umetnosti;

razvija sposobnosti za prepoznavanje osnovnih svojstava tradicionalne, moderne i savremene umetnosti.

Peti razred

SADRŽAJI PROGRAMA

CRTANJE (12)

Vrste i svojstva linije (2)

Stvaranje različitih vrednosti linija.

Crtanje, crtački materijali, meke olovke, krede, pero, trska, razni crtački materijali.

Linija kao sredstvo za stvaranje različitih kvaliteta površina (2)

Percepcija, stvaranje različitih vrednosti kvaliteta površina.

Crtanje, crtački materijali, meke olovke, krede, pero, trska, razni crtački materijali.

Estetsko procenjivanje (1)

Odnosi veličina (2)

Percepcija, opažanje ritma linija, boja, oblika.

Crtanje, crtački materijali, meke olovke, krede, pero, trska, razni crtački materijali.

Lepo pisanje sa kaligrafijom (2)

Percepcija, opažanje ritma linija, boja, oblika.

Crtanje, crtački materijali, obične olovke sa oznakom "B" pljosnato zaoštrene olovke, metalno pero, tuš i pero i penkalo, razni crtački materijali.

Komponovanje više ritmičkih celina u prostoru (2)

Percepcija, opažanje ritma linija, boja, oblika.

Crtanje, slikanje i vajanje.

Estetsko procenjivanje (1)

SLIKANJE (12)

Svojstva slikarskih materijala i podloga (2)

Percepcija.

Slikanje i crtanje raznim slikarskim i crtačkim materijalima.

Ritmičko komponovanje boja i oblika (2)

Percepcija, opažanje ritma linija, boja, oblika.

Slikanje, crtanje i vajanje, odgovarajuća sredstva i materijali.

Korišćenje raznih materijala za komponovanje (2)

Percepcija.

Slikanje, crtanje i kolaž; odgovarajuća sredstva i materijali.

Vizuelno sporazumevanje (2)

Percepcija linija, boja i oblika.

Slikanje, crtanje i vajanje; odgovarajuća sredstva i materijali.

Vremenski i prostorni nizovi (crtani film, strip) (2+1)

Apercepcija, percepcija - asocijacije u nizu pokretne slike; boje, mrlje, crteži, oblici.

Slikanje, crtanje i vajanje; odgovarajuća sredstva i materijali.

Slikanje, estetsko procenjivanje (1)

VAJANJE (12)

Vajanje, vrste vajarskog materijala (4)

Percepcija i apercepcija, stvaranje različitih vrednosti forme (konveksno, konkavno; otvoreno, zatvoreno) i čvrsti materijali.

Vajanje, glina, gips i ostala odgovarajuća sredstva i čvrsti materijali.

Vezivanje trodimenzionalnih oblika u prostoru (2)

Percepcija i apercepcija.

Vajanje, glina, keramička glina i ostala odgovarajuća sredstva i materijali.

Slobodno komponovanje (2)

Percepcija i apercepcija.

Vajanje, glina, keramička glina, gips i ostala odgovarajuća sredstva i materijali.

Oblikovanje upotrebnih premeta (sitna plastika, nakit) (2+1)

Apercepcija, percepcija.

Vajanje, glina, keramička glina, plastelin, gips i ostala odgovarajuća sredstva i materijali.

Vajanje, estetska analiza (1).

NAČIN OSTVARIVANJA PROGRAMA

Osnovni razlog za uvođenje nastavnog predmeta crtanje, slikanje i vajanje je nedovoljan fond časova na kojima daroviti i zainteresovani učenici mogu da u celosti izraze svoje kreativne potencijale i tako u potpunosti iskoriste planirane sadržaje programa likovne kulture.

Izborna nastava odmerenim zadacima sistematično razvija različite psihičke i likovne sposobnosti učenika, a naročito one sposobnosti koje podstiču njihovo individualno i kreativno izražavanje.

Ona dodatno motiviše likovne pedagoge na usavršavanje i primenu savremenih metoda učenja (oslanjajući se i na savremena iskustva dečije psihologije) radi podsticanja spontanog i slobodnog izražavanja učenika.

Zbog toga ova nastava omogućava prepoznavanje i razvoj darovitosti učenika i njihovih individualnih sposobnosti i omogućava postepeno uvođenje učenika u oblast profesionalne orijentacije ka širokom polju likovnih delatnosti.

S obzirom da postoje inicijative za većom podrškom darovite dece ovim predmetom, ostvarena je mogućnost da se na vreme podstiče prepoznavanje ove dece u čemu bi učestvovali roditelji i vaspitači (pedagozi, psiholozi) u skladu sa individualnim sposobnostima i njihovom didaktičko-metodičkom tretmanu.

Izvanredna postignuća ili mogućnosti za velika postignuća uglavnom se koriste pod nazivom darovitost (opšti potencijal) i talentovanost (manifestovana darovitost), pod kojima se podrazumeva bistrina, izuzetnost, superiornost, briljantnost, sposobnost lakog i brzog učenja. U redovnim vaspitno-obrazovnim institucijama nastavnik ima ravnopravan didaktičko-metodički odnos prema zainteresovanim i talentovanim učenicima, oslanjajući se na savremena iskustva psihologije koja insistira na razvoju individualnih sposobnosti, što se odnosi i na obrazovanje darovite dece.

Koncepcija ovog izbornog predmeta poseban naglasak stavlja na podršku darovitoj deci koja imaju mogućnost da prodube znanja u onim sadržajima koji se ne mogu realizovati u redovno-časovnom sistemu. Stoga je za izradu ovog programa stručna komisija oslonce tražila pre svega u programu obaveznog predmeta likovna kultura, kako bi se nastavila korelacija i produbila započeta realizacija sadržaja. U realizaciji ove nastave treba u skladu sa mogućnostima škole i kreativnostima nastavnika, insistirati na većoj afirmaciji primenjenih umetnosti i vizuelnih komunikacija.

Nastavnici su dužni da prate darovito dete i da ga podržavaju u radu insistirajući na formiranju zbirke radova (mape) i u saradnji sa roditeljima u vreme nastave vode dnevnik i prate razvoj deteta. Očuvanjem težnje darovitih učenika ka kreativnom izražavanju zajedno sa ovladavanjem materijalima (razvoj tehničke spretnosti i senzibiliteta) doprinosi se daljem likovnom obrazovanju.

Smisao planiranja sadržaja programa izbornog predmeta crtanje, slikanje i vajanje je da se utvrde zadaci na svakom času koji bi najpotpunije razvijali sve likovne sposobnosti učenika, naročito sposobnosti koje podstiču stvaranje, kao i one koje omogućuju stvaranje. Stoga, gradivo treba planirati tako da se postigne:

viši nivo opažanja;

osposobljenost primanja;

odgovarajući nivo razumevanja;

sposobnost postupanja;

Vrste plana:

godišnji plan;

operativni plan rada (polugodišnji, mesečni).

Godišnji plan rada treba da sadrži pregled likovnih celina i broj časova predviđenih za određene sadržaje.

Operativni polugodišnji plan rada treba da bude detaljno razrađen i da sadrži sledeće rubrike: mesec; osnovni cilj i zadatak (vaspitni i obrazovni) nastavni sadržaj; oblik rada; korelaciju sa drugim predmetima; sredstva i medije i primedbe u koje se ubeležavaju promene.

Ostvarivanje sadržaja:

Sadržaje programa likovne kulture treba ostvariti:

1. primanjem (učenjem), tako što će učenicima biti omogućeno da stiču znanja iz oblasti likovne kulture, savladavaju tehnološke postupke likovnog rada u okviru određenih sredstava i medijuma i da upoznaju zakonitosti i elemente likovnog jezika;

2. davanjem (stvaranjem) putem podsticanja učenika da se izražavaju u okviru likovnih aktivnosti i ostvaruju rezultate (uvek na višem nivou kultivisanja i jačanja likovne osetljivosti).

Za nastavu likovne kulture, na osnovu sadržaja i metodičkih oblika usmerenosti vaspitno-obrazovnog procesa u pravcu bogaćenja dečijeg estetskog iskustva, određeni ciljevi i zadaci proizašli su iz likovne umetnosti teorije stvaralaštva i razvojne psihologije.

Ovako koncipiranim programom crtanja, slikanja i vajanja naglašena je usmerenost vaspitno-obrazovnog procesa u svim njegovim vremenskim segmentima-pojedini časovi, ciklusi časova, problemski krugovi operativnih zadataka i celine programa uzrasnih zahteva - ka jačanju likovnih sposobnosti učenika, zatim ka bogaćenju likovnog jezika, a takođe ka formiranju pozitivnih navika i bogaćenju vlastite sfere estetskog iskustva.

Pretpostavka kreativnosti učenika u domenu likovnih aktivnosti podrazumeva da motivacioni sadržaji budu raznovrsni, primereni uzrastu i interesovanjima učenika. Metodske postupke i oblike rada nastavnik koncipira usaglašavajući vaspitno-obrazovne zadatke (likovne probleme) sa pobuđenim interesovanjem učenika da ove zadatke prihvati na nivou samoinicijative, odnosno formiranoj vlastitoj izraženoj potrebi. U tom smislu uloga nastavnika naglašena je u fazi izbora i didaktičke pripreme motivacionog sadržaja, dok izbor teme zavisi od suštine likovnog zadatka, odnosno konkretnog sadržaja kojim se učenik motiviše u pravcu određenog likovnog problema.

Problemski zahtevi ovog programa imaju karakter nastavnog sadržaja, a teme su u službi realizacije predviđenih zadataka. U procesu pripremanja za rad temama treba posvetiti posebnu pažnju kako ne bi ovladale sadržajima (što je do sada pokazala nastavna praksa). Kao i u mnogim drugim pristupima i u ovom slučaju se očekuje kreativan odnos nastavnika prilikom izbora tema, zavisno od likovnog problema. Teme treba pronalaziti u povezivanju sa drugim oblastima i to pomoću razgovora sa učenicima.

U strukturi sadržaja nastavnog rada koje se odnose na praktične likovne aktivnosti učenika podrazumeva se oslanjanje na širi izbor likovnih sredstava i medijuma, odnosno savremenih likovno-poetskih sadržaja i iskustava. U tom smislu, likovna osetljivost učenika ostvarivala bi se i kao pripremljenost za aktivno učestvovanje u stvaranju estetskih vrednosti koje zahteva naše vreme i kao sposobnost vrednovanja i kritičkog odnosa savremenog trenutka. Ovakav pristup doprinosi neposrednosti doživljaja likovnog čina i pospešivanju imaginativnih i kreativnih mogućnosti učenika te je od tri elementa u strukturi programa, kreativnost, koja u stvari znači sposobnost da se nađu nova rešenja za jedan problem ili novi načini umetničkog izraza.

Strukturu programa čine:

1.nastavni sadržaji koji se odnose na savladavanje likovnog jezika i upoznavanja sadržaja likovne kulture, poznavanje dela likovnih umetnosti i elemenata likovne pismenosti;

2.kreativnost - sposobnost da se nađu nova rešenja za jedan problem ili novi načini umetničkog izraza i ostvarenje proizvoda novog za individuu (ne nužno novog i za druge), za koju je pretpostavka za podsticanje, motivacioni sadržaji praktičnih likovnih aktivnosti učenika koji obuhvataju:

domen učeničkih doživljaja;

domen korelacije sa drugim vaspitno-obrazovnim područjima.

3.likovni medijumi i sredstva - korišćenje likovnih disciplina i upotreba određenih materijala u oblikovanju, prošireni medijumi.

U strukturi sadržaja nastavnog rada koje se odnose na praktične likovne aktivnosti učenika podrazumeva se oslanjanje na širi izbor savremenih likovnih sredstava i medijuma, odnosno savremenih likovno-poetskih sadržaja i iskustava. U tom smislu, likovna osetljivost učenika ostvarivala bi se i kao pripremljenost za aktivno učestvovanje u stvaranju estetskih vrednosti koje zahteva naše vreme i kao sposobnost vrednovanja i kritičkog odnosa savremenog trenutka. Ovakav pristup doprinosi neposrednosti doživljaja likovnog čina i pospešivanju imaginativnih i kreativnih mogućnosti učenika, kao i metodički kvalitet u pogledu opredeljenja komisije za izmenu i dopunu programa likovne kulture u osnovnoj školi smanjenjem opterećenosti učenika naglašavanjem savremenih medijuma u likovnoj i vizuelnoj umetnosti u skladu sa savremenim kretanjima umetnosti.

Crtanje: korišćenje svih vrsta linija kako bi se postepeno obogaćivalo linearno grafičko izražavanje i bogatstvo pojedinostima na osnovu opserviranja ili prethodnim vežbama rada po prirodi. Neophodno je analizirati perspektive, ptičje, žablje, linearne i insistiranje na preciznosima i detalju sa naglaskom na odnose veličina, proporcije.

Slikanje: obogaćivanje skale pojedinih boja i njihovog kompozicionog odnosa i uvođenje u bojene vrednosti procesom rada po prirodi i ilustrovanju. Slikarske tehnike i podloge.

Grafika: obogaćivanje linearnog izraza grafičkih površina, sa postepenim svesnijim kompozicionim rešenjima. Obrada prostora, vrste grafičkih tehnika, linorez, drvorez itd.

Vajanje: trodimenzionalno oblikovanje, osnovni trodimenzionalni oblici. Volumen i prostor, opšta orijentacija u vajarskim oblastima. Konveksno, konkavno, otvoreno i zatvoreno, napregnuta i zategnuta forma, prodor, rascep, tvrda i meka forma. Funkcija plastike u arhitekturi, eksterijeru i enterijeru, primenjeno vajarstvo, sitna plastika. Dekorativna skulptura, ornament. Vajarski materijali, čvrsti materijali. Alati i proces rada pri izradi vajarskog rada. Oblici i umnožavanje vajarskih radova. Sadržaji i ideje u vajarskim delima u istoriji umetnosti.

U realizaciji ove nastave treba u skladu sa mogućnostima škole i kreativnostima nastavnika, insistirati na većoj afirmaciji primenjenih umetnosti i vizuelnih komunikacija. U ovoj nastavi sadržaji nastavnog rada se odnose na praktične likovne aktivnosti učenika koja podrazumeva se oslanjanje na širi izbor savremenih likovnih sredstava i medijuma, odnosno savremenih likovno-poetskih sadržaja i iskustava iz oblasti primenjenih umetnosti. U tom smislu, likovna osetljivost učenika ostvarivala bi se i kao pripremljenost za aktivno učestvovanje u stvaranju estetskih vrednosti koje zahteva naše vreme i kao sposobnost vrednovanja i kritičkog odnosa prema savremenom trenutku. Stoga se preporučuju sadržaji iz oblasti primenjene grafike i keramike.

Primenjena grafika: Osnovi primenjene grafike. Korišćenje reproduktivne grafike u industriji. Grafika u jednoj boji - nacrt za etiketu. Grafika u dve boje - nacrt za plakat. Grafika u više boja - nacrt za naslovnu stranu knjige (skica u kolažu).

Grafika i grafički slog (korišćenje grafike letraset-slova). Grafika-skica za poštansku marku. Grafika i ambalaža (kutije-nacrt i finalni rad).

Plakat-izvođenje visokom štampom. Plakat - nacrt - skica kolažom.

Keramika: Uvod u keramiku. Istorija keramike, keramički proizvodi, tehnologija keramike. Sticanje prvog iskustva u radu sa glinom. Mešanje, gnječenje, dodavanje i oduzimanje mase gline. Plastične forme. Konkavne i konveksne forme, puni i prazni prostori u raznim funkcijama (opeka sa šupljinama i slično).

HOR I ORKESTAR

Cilj i zadaci

Opšti cilj nastave izbornog predmeta hor i orkestar je razvijanje interesovanja za muzičku umetnost i upoznavanje muzičke tradicije i kulture svoga i drugih naroda.

Ostali ciljevi i zadaci su:

da kod učenika razvija muzičke sposobnosti i želju za aktivnim muziciranjem/pevanjem i sudelovanjem u školskim ansamblima;

da podstiče kreativne sposobnosti učenika i smisao za kolektivno muziciranje;

da razvija navike slušanja muzike, podstiče doživljaj i osposobljenost za razumevanje muzičkih poruka;

da podstiče stvaralačko angažovanja u svim muzičkim aktivnostima (izvođenje, slušanje, istraživanje i stvaranje muzike);

da razvija kritičko mišljenje.

SADRŽAJI PROGRAMA

IZVOĐENJE MUZIKE

a) Pevanje pesama (učenje po sluhu i učenje pesme sa notnog teksta) različitog sadržaja i raspoloženja tradicionalne i umetničke muzike, koje su primerene glasovnim mogućnostima i uzrastu učenika. Poželjno je povezivanje sadržaja pesama sa sadržajima ostalih nastavnih predmeta ukoliko je moguće (učenici i škola, godišnja doba, praznici i običaji, zavičaj i domovina, priroda i okolina, životinje...).

b) Sviranje

- Sviranje pesama i lakših instrumentalnih dela po sluhu i notnog teksta na instrumentima Orfovog instrumentarija.

- Na osnovu iskustva u izvođenju muzike, prepoznati i svirati delove pesama.

v) Osnove muzičke pismenosti

Kroz obradu pesama informativno steći pojam ce-dur i a-mol lestvice, razlike između dura i mola, pojam predznaka - povisilica, pojam uzmah i predtakt, takt 6/8, šesnaestina note u grupi.

SLUŠANJE MUZIKE

Slušanje vokalno-insrumentalnih i kratkih instrumentalnih kompozicija, domaćih i stranih kompozitora, umetničkih dela inspirisanih folklorom naroda i narodnosti, različitog sadržaja, oblika i raspoloženja, kao i muzičkih priča.

U slušanim primerima prepoznati različite tonske boje (glasove i instrumente), različit tempo, dinamičke razlike, različita raspoloženja na osnovu izražajnih elemenata, kao i kompoziciju koju su slušali, a na osnovu karakterističnog odlomka.

Osposobljavati učenike da uoče vrednosti i ulogu muzike u svakodnevnom životu.

STVARANJE MUZIKE

Ritmičkim i zvučnim efektima kreiranje pratnje za pesme, stihova, koristeći pri tom različite izvore zvuka.

Kreiranje pokreta uz muziku koju pevaju ili slušaju učenici.

Smišljanje muzičkih pitanja i odgovora, ritmička dopunjalka, melodijska dopunjalka sa potpisanim tekstom, sastavljanje melodije od ponuđenih dvotaktnih motiva.

Improvizacija melodije na zadani tekst.

Improvizacija dijaloga na instrumentima Orfovog instrumentarija.

NAČIN OSTVARIVANJA PROGRAMA

U programu izbornog predmeta istaknuto mesto ima slušanje muzičkih dela i aktivno muziciranje (pevanje i sviranje). Osnove muzičke pismenosti i muzičko-teoretski pojmovi u ovakvom pristupu planirani su u funkciji boljeg razumevanja muzike i muzičkog dela.

Osnovni princip u ostvarivanju ciljeva i zadataka treba da bude aktivno učešće učenika na času. Pri tome treba obuhvatiti sva područja predviđena za taj razred i kombinovati razne metode u nastavi. Čas posvećen samo jednom području i izvođen samo jednom metodom ne može biti ni koristan ni zanimljiv za učenike, što vodi ka osiromašivanju sadržaja i smisla predmeta.

Nastava izbornog predmeta ostvaruje se kroz:

pevanje, sviranje i osnove muzičke pismenosti;

slušanje muzike;

dečje muzičko stvaralaštvo.

Grupnim i pojedinačnim pevanjem ili sviranjem razvija se sposobnost učenika da aktivno učestvuju u muzičkom životu svoje sredine.

Polazna opredeljenja pri koncipiranju programa izbornog predmeta

Slušanje muzike

Sticanje iskustva u slušnom razlikovanju zvučnih boja (ljudski glasovi, muzički instrumenti).

Navikavanje učenika na pažljivo slušanje muzike.

Podsticanje izražavanja učenika o slušanom delu.

Upoznavanje muzičkog dela umetničkog i narodnog stvaralaštva.

Pevanje pesama po sluhu i sa notnog teksta, uvođenje u osnove muzičke pismenosti

Narodne pesme i igre; običajne pesme.

Dečje pesme.

Utvrđivanje muzičkog rečnika u vezi sa jačinom (p, mp, f, mf), brzinom (adagio, andante, moderato, allegro) i postepenim dinamičkim prelazima iz tišeg u jače i obrnuto (crescendo, decrescendo).

Savlađivanje tonskih visina.

Usvajanje muzičkog pisma i pojmova: šesnaestina nota u grupi, takt 6/8, a-mol lestvica (prirodna i harmonska), pojam predznaka - povisilica, uzmah i predtakt.

Sviranje i pevanje pesama u funkciji ovladavanja muzičke pismenosti.

Izvođenje pesama na melodijskim instrumentima.

Ponavljanje zadatog melodijskog motiva (vežba pamćenja, razvijanje motorike).

Sviranje

Osposobljavanje učenika da se snalaze u jednostavnom notnom zapisu.

Stvaranje kod učenika navike praćenja i pohađanja koncertnih priredbi.

Podsticanje kod učenika želje da se aktivnije bave muzikom.

Muzičko stvaralaštvo

Stalno podsticanje učenika na što izražajnije pevanje i sviranje naučenih pesama.

Slobodno improvizovanje na instrumentima Orfovog instrumentarija.

Improvizovanje dečje melodije na vlastiti ili od strane nastavnika predložen stih.

Osmišljavanje pokreta uz muziku.

Slobodno muzičko izražavanje.

Preporučeni sadržaji izbornog nastavnog predmeta učenicima treba da pruže znanja i informacije kako bi razumeli, pratili, razlikovali, doživljavali i što bolje procenjivali muzičke vrednosti.

Za uspešnu realizaciju ciljeva i zadataka izbornog predmeta potrebno je stvoriti odgovarajuće uslove.

Usvajanje znanja učenika zavisi od dobre organizacije časa, koji mora biti dobro planiran, osmišljen i zanimljiv. Učenik treba da bude aktivan učesnik na času, a čas izbornog predmeta treba da bude doživljaj za učenike. Raznim oblicima rada, tehnikama i očiglednim sredstvima učenicima se prenose znanja i kombinuju razne metode u nastavi.

Izborni predmet treba uvek povezivati sa muzičkim životom društvene sredine i učestvovati na takmičenjima i muzičkim priredbama.

ZAHTEVI PROGRAMA PO AKTIVNOSTIMA

Izvođenje muzike

Pri izboru pesama nastavnik treba da pođe od psihofizičkog razvoja učenika, od njemu bliskih sadržaja i dostupnih melodijsko-ritmičkih celina, šireći time njihov interes i bogatiti ih novim sadržajima. Potrebno je, takođe, da oceni glasovne mogućnosti razreda pre odabira pesama za pevanje.

Nastavnik je slobodan u izboru predloženih pesama, ali mora voditi računa da u njegovom radu budu zastupljene narodne, prigodne, pesme savremenih dečjih kompozitora kao i kompozicije sa festivala dečjeg stvaralaštva.

Sviranje

U petom razredu koristiti ritmičke i melodijske instrumente. Pošto su sada učenici opismenjeni, sviranje na melodijskim instrumentima biće olakšano jer možemo koristiti notne primere pojedinih pesama koje su solmizaciono obrađene.

Potrebno je razvijati dečje predispozicije za muzičko oblikovanje i omogućiti im da dožive radost sviranja, čime se bogati ličnost u osetljivom periodu emocionalnog sazrevanja.

Putem vlastitih stvaralačkih pokušaja dati detetu da zaviri u "radionicu kompozitora" kako bi bolje shvatilo vrednost umetničkog napora u stvaranju muzičkih dela.

Slušanje muzike

Kompozicije koje se slušaju moraju svojim trajanjem, sadržajem i muzičkim izrazom da odgovaraju mogućnostima percepcije učenika. Kod slušanja dečjih pesama potrebno je da učenici uočavaju i objašnjavaju tekst, instrumentalnu pratnju i način kako je muzika dočarala tekst.

Posle slušanog dela potrebno je sa učenicima kroz razgovor raščlaniti i objasniti ulogu izvođača i instrumentalne pratnje u prikazivanju literarnog teksta.

U izboru instrumentalnih kompozicija treba biti obazriv i slušati one u kojima će biti puno izraza, karakterističnih raspoloženja i izrazitog ritma, bilo da su programskog karaktera ili ne.

Muzičko stvaralaštvo

Dečje muzičko stvaralaštvo predstavlja viši stepen aktiviranja muzičkih sposobnosti, koje se stiču u svim muzičkim aktivnostima, a kao rezultat kreativnog odnosa prema muzici. Ono ima veliku vaspitnu i obrazovnu vrednost: podstiče muzičku fantaziju, oblikuje stvaralačko mišljenje, produbljuje interesovanja i doprinosi trajnijem usvajanju i pamćenju muzičkih reproduktivnih i stvaralačkih aktivnosti i znanja.

Stvaralaštvo može biti zastupljeno kroz:

komponovanje melodije na zadani tekst;

sastavljanje melodije od ponuđenih dvotaktnih motiva.

Ove aktivnosti treba vrednovati u smislu stvaralačkog angažovanja učenika, a ne prema kvalitetu nastalog dela jer i najskromnije muzičke improvizacije su pedagoški opravdane.

Praćenje i vrednovanje učenika

Da bi se ostvario proces praćenja napredovanja i stepena postignuća učenika u nastavi izbornog predmeta, neophodno je da nastavnik prethodno upozna i identifikuje muzičke sposobnosti svakog učenika.

Praćenje učenika u nastavi mora se sprovoditi organizovano. Ono treba da obuhvati poseban razvoj svakog učenika, njegov rad, zalaganje, interesovanje, stav, umešnost, kreativnost i slično. Nastavnik treba da prati razvoj ličnosti u celini i objektivno određuje stepen na kojem je učenik savladao programske zahteve.

Smisao praćenja nastave izbornog predmeta treba sagledati tako da se svakom učeniku omogući razvoj u okviru vaspitno-obrazovnog rada.

Pevanje u razrednom horu ima obrazovni i vaspitni cilj. Obrazovni cilj obuhvata razvijanje sluha i ritma, širenje glasovnih mogućnosti i učvršćivanje intonacije. Vaspitni cilj obuhvata razvijanje osećanja pripadnosti kolektivu, razvijanje estetskih osećanja, upoznavanje novih reči, odnosa u prirodi i među ljudima.

Razredni hor obuhvata sva odeljenja istog razreda u školi.

Mogu se osnovati:

grupe pevača vokalnih solista;

grupe solista instrumentalista, sa kojima se uvežbavaju solo pesme, mali komadi, dueti, terceti, kvarteti i mali kamerni instrumentalni sastavi;

grupa ljubitelja slušanja muzike - koji će slušati razna muzička izvođenja u školi ili van nje (koncerte, radio i televizijske emisije, muzičke filmove i sl.);

grupa mladih kompozitora, sa kojima se radi na razvijanju muzičke kreativnosti;

grupa mladih etnomuzikologa, koji će prikupljati malo poznate, ili gotovo zaboravljene, pesme sredine u kojoj žive.

Vrste aktivnosti koje je moguće osnovati u školi, u odnosu na sposobnosti i interesovanja učenika, određene su interesovanjem učenika.

Nastava orkestra se odvija u grupi do četiri učenika, odnosno od pet do devet učenika kada se radi o blok flautama, tamburama, mandolinama ili Orfovom instrumentarijumu. Zavisno od mogućnosti i interesovanja učenika, u izbornoj nastavi formiraju se mali muzički sastavi, kao i hor i orkestar u većim sastavima.

Da bi se realizovao program izbornog predmeta, koriste se odgovarajući udžbenici, priručnici i zbirke za pojedine instrumente, kao i dela (u originalnom obliku ili prilagođena sastavima učenika) domaćih i stranih kompozitora iz raznih epoha, dostupna izvođačkim mogućnostima učenika.

Učenici prikazuju svoja individualna i grupna dostignuća iz izbornog nastavnog predmeta na školskim i drugim priredbama i takmičenjima.

MATERNJI JEZICI SA ELEMENTIMA NACIONALNE KULTURE

BOSANSKI JEZIK SA ELEMENTIMA NACIONALNE KULTURE

KORELACIJA SA DRUGIM PREDMETIMA
Srpski jezik i književnost
Historija
Muzička kultura
Likovna kultura
Vjerska nastava
Građansko vaspitanje

UPUTSTVO ZA OSTVARIVANJE PROGRAMA

U procesu nastave Bosanskog jezika sa elementima nacionalne kulture treba uvažiti osnovnu pedagošku pretpostavku da je učenik u centru obrazovno radne kreacije, pa stoga nastavnik mora upoznati i uvažavati intelektualno-mentalne i psihološke sposobnosti učenika, kako bi pronašao didaktičku formulu koja će garantirati da će učenici moći savladati nove sadržaje.

U nastavnom procesu treba na zanimljiv način prezentirati pažljivo odabrane jezičko-literarne vrijednosti koje će učenici bez teškoća usvojiti, jer će im biti potrebne za dalje školovanje, bogaćenje opće kulture i znanja o životu.

Pored općih metoda, u savremenoj nastavi jezika i književnosti treba primijeniti i:

- metodu čitanja i rada na tekstu,

- metodu razgovora - dijalošku metodu,

- metodu izlaganja i objašnjavanja (monološku metodu),

- metodu praktičnog rada - naučno-istraživačku metodu iz oblasti jezika, dijalektologije, uočavanje prozodijskih osobina lokalnoga govora, sakupljanja raznih oblika usmene književnosti, rad na sredstvima medijske tehnologije.

Potrebno je primijeniti različite oblike rada kao što su: rad sa pojedincima - diferencirani rad, rad u parovima, rad u grupama, rad sa cijelim odjeljenjem; učenje kroz različite vrste igara, kao što su kvizovi, recitali, imitacije, skečevi i slično, kako bi se ponavljanjem i uvježbavanjem došlo do ciljanih rezultata.

Nastava bosanskoga jezika sa elementima nacionalne kulture daje temeljna znanja iz jezika, književnosti i nacionalne kulture.

Kod učenika treba probuditi interesovanje da čitaju, zapisuju, prikupljaju i sistematizuju leksiku svoga maternjeg jezika, da upoznaju, prihvate i afirmiraju osobenosti svoje kulture, običaja i načina života.

Nastava je koncipirana na upoznavanju, njegovanju i afirmiranju kulture Bošnjaka, ovladavanju bosanskim standardnim jezikom u usmenom i pismenom izražavanju, njegovanju i bogaćenju jezičkoga i stilskoga izraza, bogaćenju rječnika, upoznavanju učenika sa bogatom riznicom narodnoga stvaralaštva Bošnjaka, sticanju znanja iz historije i tradicije Bošnjaka.

I. PLANIRANJE NASTAVE UČENJA

Nastavni program orijentiran je na ishode. Učenje i poučavanje će, umjesto na sadržaje, biti usmjereno na ishode učenja koji upućuju na to koja će znanja i vještine učenik usvojiti na kraju školske godine. Zato će u središtu nastavnoga procesa biti učenik, a ne nastavni sadržaji. Nastavnici će samostalno, ali i u dogovoru s učenicima, na temelju predloženih kriterija, načela, smjernica i preporuka, te svoga iskustva, analiza i procjene odabirati kako će i pomoću kojih tekstova i izvora njihovi učenici ostvariti ishode učenja. Učenici će istraživati i otkrivati koristeći prethodno usvojena znanja i iskustva. To omogućava individualizaciju nastave koja će tako biti učinkovitija i zanimljivija.

Savremeni odgojno-obrazovni proces prepoznatljiv je po usmjerenosti na učenika. Pomoću ishoda učenja prilikom planiranja i programiranja aktivnosti poučavanja i učenja moguće je ostvariti takav pristup. Prednosti primjene ishoda učenja u osnovnom obrazovanju su brojne, vrednujemo ih u odnosu na to šta pružaju učenicima i nastavnicima. Učenicima pomažu da shvate šta je to što se od njih očekuje, doprinose racionalizaciji nastave i učenja i omogućavaju (samo)praćenje napredovanja. Daju im konkretnu predstavu o tome šta treba znati na kraju realizacije određene teme, cjeline, predmeta, razreda, pa i na kraju osnovne škole. Ishodi učenja mogu olakšati i pripreme učenika za pisane i usmene provjere. Predstavljaju osnov za izbor nastavnih sadržaja, što nastavniku daje slobodu da u nastavi koristi različite izvore i da učenike upućuje na to da tragaju za novim izvorima saznanja. Precizno definirani ishodi učenja omogućavaju i lakši izbor nastavih strategija, metoda i postupaka, čime se olakšava didaktičko-metodičko kreiranje procesa poučavanja i učenja. Osim toga što ishodi učenja impliciraju aktivnosti učenika u nastavi i učenju, njihovom primjenom mogu se diferencirati zadaci za vrednovanje učeničkog izraza.

II. OSTVARIVANJE NASTAVE I UČENJA

KNJIŽEVNOST

Što se tiče književnih tekstova, u petome razredu čitaju se lirske pjesme (pejzažne, ljubavne, sevdalinke), basne, bajke, šaljive narodne priče, igrokazi, odlomci iz romana.

Književni tekstovi su razvrstani po književnim rodovima - lirika, epika i drama. Izbor djela je zasnovan na principu prilagođenosti uzrastu.

Pri realizaciji programa nastavnik treba da uspostavi korelaciju sa drugim nastavnim predmetima.

JEZIK I JEZIČKA KULTURA

Sadržaji iz jezika uglavnom su bazirani na usporedbi sa jezičnim sadržajima koji se obrađuju na časovima srpskoga jezika. Akcent je stavljen na razlikama u jezičnoj i pravopisnoj normi. Kroz nastavne sadržaje učenici ovladavaju standardnim bosanskim jezikom.

MEDIJSKA KULTURA

Sa pojedinim elementima medijske pismenosti učenici su već upoznati kroz nastavu srpskoga jezika. Potrebno je napraviti korelaciju da bi proširili znanja o pojmu dječjijeg časopisa, radia, televizije i filma. Kroz ove pojmove učenici se postepeno uvode u svijet medijske umjetnosti.

NACIONALNA KULTURA

Učenici se upoznaju sa nacionalnom kulturom kroz sadržaje iz književnosti, jezika i jezičke kulture, kao i kroz neke izdvojene sadržaje koji su usko povezani sa tradicijom i historijom Bošnjaka.

BUGARSKI JEZIK

Napomena

MAĐARSKI JEZIK

Napomena

RUMUNSKI JEZIK

Napomena

RUSINSKI JEZIK

Napomena

SLOVAČKI JEZIK SA ELEMENTIMA NACIONALNE KULTURE

KORELÁCIA S INÝMI PREDMETMI
Dejepis
Hudobná kultúra
Výtvarná kultúra
Náboženstvo
Občianska výchova

POKYNY NA REALIZÁCIU PROGRAMU

Učebné osnovy slovenského jazyka s prvkami národnej kultúry obsahujú tri vzdelávacie oblasti: literatúru, jazyk a jazykovú kultúru. Rozdelenie hodín sa neodporúča podľa vzdelávacích oblastí, ba naopak, na každej hodine by sa mala venovať náležitá pozornosť kultúre vyjadrovania žiakov, národnej tradícii, zvykom, obyčajam a kultúre Slovákov v Srbsku. Teda, všetky tri oblasti sa navzájom integrujú a ani jedna sa nemôže vyučovať oddelene a bez vzájomnej spätosti s inými oblasťami.

Učebné osnovy slovenského jazyka založené sú na vzdelávacích výkonoch, respektíve na procese učenia a žiackych výkonoch. Vzdelávacie výkony predstavujú opis zjednotených vedomostí, zručností, postojov a hodnôt, ktoré žiak buduje, rozširuje a prehlbuje prostredníctvom troch vzdelávacích oblastí tohto vyučovacieho predmetu.

I. PLÁNOVANIE VYUČOVACIEHO PROCESU A UČENIA

Učebné osnovy zamerané na výkony umožňujú učiteľovi väčšiu voľnosť, viac možností v tvorení vyučovacieho procesu a učenia. Úlohou učiteľa je, aby kontextualizoval daný program potrebám konkrétnej triedy majúc na zreteli: poznávaciu úroveň slovenského jazyka, zloženie triedy a charakteristiky žiakov; učebnice a iné učebné materiály, ktoré bude používať; technické podmienky, vyučovacie prostriedky a médiá, ktorými škola disponuje; rezorty, možnosti, ako i potreby lokálneho prostredia, v ktorom sa škola nachádza. Vychádzajúc z daných výkonov a obsahov, učiteľ najprv tvorí svoj ročný globálny plán práce, z ktorého neskoršie bude rozvíjať svoje operatívne plány. Výkony definované podľa oblastí, uľahčujú učiteľovi sfunkčnenie výkonov na úrovni konkrétnej vyučovacej jednotky. Teraz má učiteľ pre každú oblasť definované výkony. Od neho sa očakáva, že pre každú vyučovaciu jednotku vo fáze plánovania a písania prípravy na hodinu definuje diferencované výsledky práce žiakov: tie, ktoré by všetci žiaci mali dosiahnuť, tie, ktoré by väčšina žiakov mala dosiahnuť, a tie, ktoré by mali iba niektorí žiaci dosiahnuť. Takýmto spôsobom sa dostane nepriamy vzťah so štandardmi na troch úrovniach žiackych výkonov. Zároveň pri plánovaní treba mať na zreteli, že sa výkony rozlišujú, že sa niektoré ľahšie a rýchlejšie môžu realizovať, ale pre väčšinu výkonov (najmä v oblasti literatúry) potrebné je omnoho viacej času, viacej rozličných aktivít a prác na rôznych textoch. Vo fáze plánovania vyučovacieho procesu je veľmi dôležité mať na zreteli, že učebnica je iba vyučovacím prostriedkom a že neurčuje obsah vyučovacieho predmetu. Preto k obsahu učebníc treba pristúpiť selektívne. Pritom učebnica je len jedným z možných prameňov vedomostí a učiteľ žiakom umožňuje prehľad a vlastnú skúsenosť v používaní iných prameňov poznania. Pri plánovaní vyučovacieho procesu treba prihliadať na predbežné vedomosti, skúsenosti, intelektuálne schopnosti a na záujmy žiaka. Nevyhnutné je dať dôraz na rozširovanie slovnej zásoby a možnosti využívať jednotlivé kultúrne podujatia a sviatky, ktoré sa ponúkajú v daných prostrediach, s cieľom formovania predstáv o živote Slovákov v minulosti, o tradíciách a kultúre, ktorá slovenskú menšinu na týchto priestoroch charakterizuje. Odporúča sa porovnávať zaznamenávanie určitých sviatkov so zaznamenávaním sviatkov iných menšín, ktoré žijú spolu so Slovákmi v daných lokalitách.

II. REALIZÁCIA VYUČOVACIEHO PROCESU A UČENIA

LITERATÚRA

Základ programu z literatúry tvoria texty z lektúry. Lektúra je rozvrhnutá podľa literárnych druhov - lyrika, epika, dráma a zároveň obohatená výberom neliterárnych, vedecko poulárnych a informatívnych textov. Povinná časť lektúry pozostáva hlavne z častí, ktoré patria do základného národného korpusu, ktorý je obohatený aj súčasnými aktuálnymi dielami. Výber diel je v najväčšej miere založený na princípe vekovej primeranosti.

Práca s textom

Rozlišovanie: rozprávky (ľudové a autorské), bájky, básne, porekadlá a príslovia, hádanky, rečňovanky.

Čítanie - kratších slovenských ľudových rozprávok, textov z umeleckej tvorby, piesní, básní, bájok. Nacvičovanie plynulého čítania s porozumením, ktoré sa rovná hovoru. Pri spracovaní básní treba nacvičovať umelecký prednes.

Od žiakov v tomto veku treba očakávať, že budú vedieť postrehnúť priebeh udalosti, hlavnú a vedľajšie postavy, čas a miesto konania deja, začiatok, zauzlenie a rozuzlenie, dejovú postupnosť, opis okolia a ľudí; posolstvo prísloví; ponaučenie bájok porovnávať s udalosťami zo života. Všímať si fantastické prvky v rozprávkach a prenesený význam v bájkach.

Odporúča sa žiakom prezentovať populárne detské a ľudové piesne, sledovať detské časopisy (písanie krátkych literárnych prác do časopisov), spoločné pozeranie a rozbor aspoň jedného divadelného predstavenia a filmu pre deti v slovenskej reči.

Texty z doplnkovej časti programu majú poslúžiť učiteľovi aj pri spracovaní učiva z gramatiky, tiež na spracovanie a upevňovanie obsahov z jazykovej kultúry. Diela, ktoré učiteľ nespracuje, má navrhnúť žiakom na čítanie vo voľnom čase.

Nový program je založený na väčšej integrácii literárnych a neliterárnych diel. Korelácia je umožnená adekvátnym kombinovaním povinných a nepovinných diel.

Okrem korelácie medzi textami učiteľ má umožniť vertikálnu koreláciu. Tiež má byť oboznámený s obsahmi slovenského jazyka z predchádzajúcich ročníkov, čo umožňuje dodrdžiavať princípy postupnosti a systematickosti.

Učiteľ má poznať obsahy predmetu z prírody a spoločnosti pre 3. a 4. ročník (príklad: Sťahovanie Slovákov na Dolnú zem...), tradičnú a súčasnú duchovnú kultúru Slovákov s dôrazom na zvyky a obyčaje Slovákov v Srbsku.

Horizontálnu koreláciu učiteľ nadväzuje predovšetkým na vyučovanie srbského jazyka, dejín, výtvarnej kultúry a hudobnej kultúry, náboženstva a občianskej výchovy.

Vzdelávacie výkony späté s oblasťou literatúry založené sú na čítaní. Rôzne obmeny pri čítaní sú základným predpokladom, aby žiaci vo vyučovaní získavali vedomosti a aby sa úspešne uvádzali do sveta literárneho diela. V piatom ročníku pestuje sa predovšetkým zážitkové čítanie a žiaci sa postupne uvádzajú do bádateľského čítania.

JAZYK

Vo vyučovaní jazyka žiaci sa uschopňujú pre správnu ústnu a písomnú komunikáciu v spisovnom slovenskom jazyku.

Keď sa v obsahoch programu uvádzajú vyučovacie jednotky, ktoré žiaci už spracovali v nižších ročníkoch, stupeň osvojenosti a uplatnenosti spracovaného učiva sa overuje, opakuje a nacvičuje na nových príkladoch, ktoré predchádzajú spracovaniu nových obsahov, pričom sa zabezpečuje kontinuita práce a systematickosť v nadväzovaní nového učiva na získané vedomosti.

Nevyhnutné je, aby učiteľ vždy mal na zreteli význam priliehavých a systematických cvičení, lebo učivo sa nepovažuje za zdolané, kým sa dobre nenacvičí. To znamená, že cvičenia majú byť súčasťou spracovania učiva, uplatnenia, opakovania a upevňovania vedomostí.

Pravopis

Pravopisné pravidlá sa osvojujú prostredníctvom systematických cvičení (pravopisné diktáty, oprava textu, testy s otázkami z pravopisu atď.). V kontexte pravopisných cvičení žiaduce je občas zapojiť aj otázky, ktorými sa overuje ortografia (správne písanie písmen).

Treba podnecovať žiakov, aby sami zisťovali a opravovali pravopisné chyby, SMS komunikácií, ako aj pri rôznych typoch komunikácie prostredníctvom internetu.

Žiakov treba usmerňovať, aby používali pravidlá a príručky slovenského pravopisu. Žiaduce je, aby učiteľ mal tieto príručky na hodine vždy, najmä keď sa spracuje učivo z pravopisu a usmerňoval žiakov používať uvedené príručky.

Ortoepia

Učiteľ má neustále poukazovať na dôležitosť správnej výslovnosti, ktorá sa upevňuje prostredníctvom určitých ortoepických cvičení. Ortoepické cvičenia netreba realizovať ako osobitné vyučovacie jednotky, ale spolu so spracovaním tém z gramatiky; prízvuk vo vete sa môže nadväzovať na kultúru vyjadrovania, nácvik prednesu básne a pod. Používaním auditívnych záznamov žiakov treba zvykať na správnu výslovnosť, melodickosť, dikciu

Niektoré ortoepické cvičenia sa môžu konať aj pri zodpovedajúcich témach z literatúry: napr. artikulácia sa môže nacvičovať pri jazykolamoch, keď sa spracúvajú ako časť z ľudovej slovesnosti; prízvuk, tempo, rytmus, intonácia a prestávky sa môžu nacvičovať čítaním nahlas úryvkov z lektúry (podľa výberu učiteľa alebo žiaka) atď. Ako ortoepické cvičenia treba využívať aj prednes spamäti naučených úryvkov z poézie a prózy (pomocou auditívnych učebných prostriedkov).

JAZYKOVÁ KULTÚRA

Rozvíjať jazykovú kultúru je jedna z najdôležitejších úloh vyučovania materinského jazyka s prvkami národnej kultúry. Aj keď je táto oblasť vyučovania v programe určená ako osobitná oblasť, musí sa využívať tak pri spracovaní literárnych textov, ako aj pri vyučovaní gramatiky a pravopisu. Spracovanie literárneho textu a učenie gramatiky a pravopisu spisovného jazyka musí zahrňovať aj obsahy, ktoré prispievajú k pestovaniu kultúry ústneho a písomného vyjadrovania.

V tejto vekovej kategórii od žiakov treba očakávať poznanie nasledujúcich oblastí:

Rozprávanie - o zážitkoch, o tom čo videli, čo by si priali. Odprúčané témy na spracovanie: Širšia rodina. Príbuzenské vzťahy. Životopisné údaje. Hostia. Jedálny lístok. Návštevy. Môj priateľ - moja priateľka. Pracovný deň žiaka. Voľný čas. Záľuby. Kniha. TV a rozhlas. Rozprávky starej matere a starého otca. Časti tela - podrobnejšie. Chráňme prírodu - zvieratá a rastliny. Počasie. Ročný kolobeh v prírode. Povolania a remeslá. Rodná reč. Láska k rodnej reči. Najdôležitejšie slovenské vojvodinské manifestácie pre deti - festivaly a prehliadky. Časopis Zornička. Návšteva priateľa v Novom Sade. Telefonická konverzácia. Doprava. Športy. Kupujeme počítač. Významné sviatky a dátumy pre slovenskú menšinu. Slovenské kultúrne, informačné a náboženské inštitúcie. Planéta Zem. Kontinenty, strany sveta. Kam by som chcel(a) cestovať. Pesničky, dialógy, scénky, dielne na vylepšenie konverzácie. Komiks. Pexeso.

Od žiakov sa naďalej očakáva tvorenie skupiny slov pre určenú tému a viet zo zadaných slov. Majú vedieť vyjadriť svoj názor o prečítanom texte (čo sa mi páčilo a prečo), jeho názov, autora, ústrednú postavu a jej vlastnosti. Majú sa vedieť poďakovať, požiadať o pomoc. Majú samostatne porozprávať niekoľko viet o svojom súrodencovi, priateľovi, spolužiakovi, o živote v škole, porozprávať svoj zážitok, nejakú udalosť, v ktorej brali účasť...

Reprodukcia - počutého a prečítaného textu alebo rozprávky za pomoci osnovy alebo samostatne. Opísať obrázok alebo postupný dej pomocou členenej ilustrácie. Vedieť reprodukovať za pomoci osnovy sledovaný slovenský film, rozprávku alebo detské divadelné predstavenie, scénku alebo oslavu.

Opis - enteriéru a exteriéru, ľudí, zvierat, prírodných javov.

Dialóg - rozprávanie o udalosti prostredníctvom vynechania slov opisu; priama a nepriama reč. Majú povedať samostatne a súvisle najmenej 8 viet o obrázku, precvičenej téme a viesť dialóg.

Dávať dôraz na interpunkciu (bodka, čiarka, výkričník, otáznik).

Dramatizácia - kratšieho textu podľa výberu, zážitku alebo udalosti z každodenného života (situáciu v knižnici, v obchode, na pošte, u školského pedagóga...); čítanie podľa úloh a striedania úloh.

Rozhovor - prihliadať na rozvoj slovníka každodennej konverzácie, obohacovanie aktívnej slovnej zásoby, frazeológia. Frekventné vety z každodenného života. Rozličné tvary vyjadrovania, vynachádzavosť, dôvtip. Cvičenia so zmenou a dopĺňaním viet.

Slovník - použitie slovníka pri obohacovaní slovnej zásoby, paralela so srbským jazykom, kalky, vysvetlenie významu slov v kontexte. Obohacovanie slovnej zásoby žiakov pomocou didaktických hier z jazyka, rébusov, doplňovačiek, prešmyčiek, hlavolamov,... Písanie vlastného slovníka menej známych slov a výrazov.

Čítanie - Hlasné a tiché čítanie, správna dikcia a intonácia vety. Melódia vety. Slová, v ktorých nastáva spodobovanie spoluhlások.

Odpisovanie - kratších viet a textov, charakteristických slov a výrazov, odpisovanie so zadanou úlohou (obmena rodu, čísla, času, slabík...). Písanie krátkej slohovej práce podľa osnovy alebo zadaných otázok v rozsahu 6-8 viet; písanie pozdravu a blahoželania.

Žiaci si majú osvojiť aktívne približne 300 slov a frazeologických spojení. Pasívna slovná zásoba má byť na každej úrovni vyššia ako aktívna.

Ako mimovyučovacie čítanie sa odporúčajú časopisy pre deti a mládež, slovenská detská literatúra a ľudová slovesnosť.

Od žiakov očakávame, aby vedeli aspoň 4 básne, 5 slovenských ľudových piesní a súčasné populárne detské pesničky, hádanky, riekanky, niektoré porekadlá a príslovia, predniesť ľudové koledy a vinše vzťahujúce sa na sviatky alebo ročné obdobia, dve krátke prózy v rozsahu 6-8 riadkov a 4 krátke dialógy alebo účasť v detskom divadelnom predstavení. Žiaci by sa podľa možnosti, mali zapojiť do vekuprimeraných detských ľudových hier a tancov, mali by poznať charakteristiky slovenského ľudového odevu (s regionálnym zameraním), zaznamenávať sviatky (v porovnaní so srbskými), poznať tradičné slovenské zvyky a obyčaje (zabíjačka, Mikuláš, Lucka, oblievačky) a k tomu priliehavé tradičné jedlá.

Prvky národnej kultúry a tradície

Zoznamovanie detí so základmi dejín slovenskej menšiny v Srbsku (presídľovanie, kultúrne, vzdelanostné, cirkevné a hospodárske snahy, vrcholné kultúrne výsledky, relevantné organizačné formy a inštitúcie…), sprostredkovanie poznatkov, ale i pestovanie emočného vzťahu k tradícii, kultúre, obyčajom a zvykom slovenskej menšiny vo Vojvodine, Srbsku, ale i na celej Dolnej zemi (folklór, remeslá, ľudová slovesnosť, divadlo, literatúra, hudba, tradičné detské hry, obyčaje, demonológia…), no nie v zmysle romantického tradicionalizmu a paseizmu, ale vždy v relácii k budúcnosti, rozvoju a modernizácii. Na minulosť sa opierať, do budúcnosti sa pozerať. Sprostredkovať deťom poznatky o slovenskej komunite v Srbsku (osady, inštitúcie a organizácie, osobnosti, mená, priezviská, pôvod…), ale i o stykoch s inými etnickými skupinami a kultúrami, o prínosoch Slovákov tunajšiemu prostrediu (v školstve, kultúre, umení, architektúre…). Snažiť sa slovenskú identitu a sebaúctu pestovať subtílne, nie prostredníctvom hesiel a fráz, ale na konkrétnych príkladoch, spájať pritom poznatky s emočným nasadením, vždy ale so zreteľom na menšinové a ľudské práva, na európsky kontext, tiež na interetnickú úctu, toleranciu a interakciu.

DIDAKTICKÉ POKYNY

Keď ide o tento predmet, musí sa mať na zreteli podstatná úloha: naučiť žiakov pekne rozprávať po slovensky, čítať, písať a získať zručnosť v jazykovej správnosti. Musia sa mať vždy na zreteli predvedomosti žiakov a na ne sa musí vždy sústavne nadväzovať. Na každej hodine si má učiteľ zvoliť diferencovaný prístup, lebo sú žiaci vekovo zmiešaní a prichádzajú s rozličnými jazykovými kompetenciami.

Gramatika sa má podávať v implicitnej podobe, namiesto opravovania chýb sa využíva modelovanie správneho rečového variantu. Neodmysliteľné je vytvorenie príjemnej atmosféry, ktorá predpokladá partnerský vzťah medzi učiteľom a žiakom a má pomôcť prekonať psychickú bariéru pri aktivizácii získaných rečových zručností, schopností a návykov. Každý jazykový prostriedok sa demonštruje v určitom kontexte, nie izolovane. V nácviku rečových zručností majú dominovať rozličné formy dialógov v interakcii učiteľ - žiak a žiak - žiak. K požiadavkám na spôsob vyjadrovania žiadúca je jednoduchosť, prirodzenosť, spontánnosť a jazyková správnosť.

III. SLEDOVANIE A HODNOTENIE VYUČOVANIA

Sledovanie a hodnotenie výsledkov postupovania žiaka je vo funkcii dosiahnutia výkonov a začína základným hodnotením úrovne, na ktorej sa žiak nachádza podľa toho, čo sa bude brať do ohľadu pri hodnotení procesu jeho postupovania, ako aj známka. Každá aktivita je dobrá príležitosť na hodnotenie postupovania a získavanie spätnej informácie. Každá vyučovacia hodina a každá aktivita žiaka je príležitosťou pre formatívne hodnotenie, totiž zaznamenanie postupovania žiaka a usmerňovanie na ďalšie aktivity.

Formatívne hodnotenie je zložkou súčasného prístupu vyučovaniu a znamená hodnotenie vedomostí, zručností, postojov a správania, ako aj rozvíjania zodpovedajúcej kompetencie diferencovane, počas vyučovacích hodín a v priebehu učenia. Výsledok takého hodnotenia dáva spätnú informáciu ako učiteľovi, tak aj žiakovi o tom, ktoré kompetencie sú dobre zvládnuté a ktoré nie, ako aj o účinnosti zodpovedajúcich metód, ktoré učiteľ uplatnil na uskutočnenie cieľa. Ako formatívne hodnotenie sa chápe zbieranie údajov o dosiahnutých výsledkoch žiaka a najčastejšie techniky sú: realizácia praktických úloh, sledovanie a zapisovanie aktivít žiaka v priebehu vyučovania, priama komunikácia medzi žiakom a učiteľom, evidencia pre každého žiaka, (mapa postupovania) atď. Výsledky formatívneho hodnotenia na konci vyučovacieho cyklu majú byť vyjadrené číselnou známkou.

Práca každého učiteľa je zložená z plánovania, uskutočnenia a sledovania a hodnotenia. Dôležité je, aby učiteľ sústavne sledoval a hodnotil diferencovane, okrem dosahov žiakov aj proces vyučovacích hodín a učenia, ako aj seba a svoju vlastnú prácu. Všetko, čo sa ukáže ako dobré a užitočné, učiteľ bude aj naďalej využívať vo svojej praxi vyučovania, a všetko to, čo sa ukáže ako nedostatočne účinné a efektívne, malo by sa zdokonaliť.

UKRAJINSKI JEZIK

Napomena

HRVATSKI JEZIK

Cilj

Cilj nastave hrvatskog jezika s elementima nacionalne kulture je da učenici ovladaju hrvatskim standardnim jezikom u okviru predviđenih sadržaja te upoznaju elemente hrvatske kulture.

- Razumijevanje i međuovisnost društva i kulture zavičaja.

- Uočavanje specifičnosti hrvatskog jezika i jezika okoline.

- Osposobljavanje za samostalno učenje i istraživanje

- Osposobljavanje za kritičku uporabu informacija radi uočavanja sličnosti i razlika: jezika, religije i kulture.

Peti razred

Operativne zadaće

- Usporediti govorne vrijednosti hrvatskoga jezika s vrijednostima jezika okoline

- Proširivanje znanja o kulturi bunjevačkih Hrvata

- Njegovanje osjećaja za različite vrijednosti u vlastitoj i drugim kulturama

- Upoznati osnovne promjene svakodnevnog života

- Oplemenjivanje i bogaćenje mašte, upućivanje u simboličke forme i njegovanje osobnog izraza i komunikativnosti učenika

- Upoznati važnost interkulturalnog dijaloga

- Upoznati raznolikost kulturnih utjecaja na razvoj vlastite kulture

SADRŽAJI PROGRAMA

Rječnik:

riječ (značenje, oblik i uloga riječi);

riječ u standardnom i nestandardnom jeziku (narječjima);

pisana i usmena riječ;

jednoznačnost i višeznačnost riječi;

riječi za imenovanje pripadnosti mjestu, kraju, zemlji, narodu;

riječi za oponašanje zvukova (onomatopeje).

Gramatika:

obnavljanje gradiva o jeziku od prvog do četvrtog razreda;

rečenica kao komunikacija jedinica;

jednostavna rečenica; neproširena i proširena;

glagolski i imenski predikat;

rečenica s izrečenim subjektom;

rečenica s više subjekata;

rečenica bez subjekta;

rečenični dodaci (pojam);

promjenljive riječi: imenice, zamjenice, pridjevi, brojevi, glagoli;

nepromjenljive riječi: prilozi, prijedlozi, veznici; čestice; usklici;

promjenljive riječi: osnova i nastavak;

deklinacija: funkcija i značenje padeža; padežna pitanja, osnovna značenja padeža;

imenice: opće, vlastite, zbirne, deklinacije imenica;

zamjenice: lične, povratne, posvojne, povratno-posvojna, upitne, odnosne, pokazne, neodređene; deklinacija zamjenica;

pridjevi - značenje i vrste, rod i broj, određeni i neodređeni oblik;

deklinacija pridjeva;

komparacija pridjeva;

brojevi: osnovni, redni i zbirni; brojevna imenica;

deklinacija brojeva;

prilozi (pojam);

prijedlozi (pojam);

veznici i usklici (pojam);

samoglasnici i suglasnici;

slog, dužina sloga;

akcent: razlikovanje dugih i kratkih slogova;

glasovne promjene u deklinaciji imenica i komparaciji pridjeva (palatalizacija, sibilarizacija, jotacija, prijeglas, nepostojano a).

Pravogovor i pravopis:

rečenični i pravopisni znakovi;

veliko i početno slovo u imenima mjesta, krajeva, zemalja i naroda;

veliko početno slovo u imenima građevina, vozila, administrativnih jedinica;

usustavljivanje pisanja velikog slova u višečlanim imenima;

sastavljeno i rastavljeno pisanje imenica, zamjenica, pridjeva i brojeva (uvježbavanje);

pisanje ne uz imenice, pridjeve i glagole;

izgovor i pisanje izgovornih cjelina uz zamjeničke enklitike;

pisanje superlativa;

pisanje brojeva.

Povijest jezika:

hrvatski standardni jezik;

hr. narj. štokavko, čakav. i kajkavsko.

KNJIŽEVNOST

Školska lektira

Hans Christian Andersen, Majka

Italo Calvino, Košulja sretnog čovjeka

Dobriša Cesarić, Slavonija

Jack London, Zov divljine (ulomak)

Pere Ljubić, Podne

Ivana Brlić Mažuranić, Šuma Striborova (ulomak)

Ivan Goran Kovačić, Pada snijeg, pada snijeg

Krilov, Pčele i muve

Gustav Krklec, Val

Ivan Kušan, Uzbuna na zelenom vrhu

Dositej Obradović, Basne

Luko Paljetak, Stonoga u trgovini

Veljko Petrović, Jabuka na drumu

Dušan Radović, Kapetan Džo Piplfoks (odlomak)

Dinko Šimunović, Srna

Dragutin Tadijanović, Nosim sve torbe a nisam magarac

Grigor Vitez, Ptičja pjevanka

Krešimir Zimonić, Šuma Striborova (strip)

Usmena književnost: Ero s onoga svijeta; Ive vara duždeva sina.

Domaća lektira

Ivan Kušan, Koko u Parizu

Mark Twain, Tom Sojer

Grigor Vitez, Pjesme

Balint Vujkov, Zlatni prag

Književnoteorijski pojmovi:

Poezija

- kompozicija: suodnos dijelova - stihova i kitica;

- motiv;

- akustički i vizulani elementi pjesničke slike;

- ritmičko ustrojstvo pjesme;

- vrste stihova: peterac, šesterac, sedmerac, osmerac, deseterac, dvanaesterac;

- vrste strofa: dvostih, trostih, četverostih;

- vezani i slobodni stih;

- epitet (pojam, određenje);

usporedba (pojam, određenje);

onomatopeja (pojam, određenje);

epska pjesma (osnovna obilježja);

lirska pjesma (osnovna obilježja);

pejzažna i rodoljubna lirska pjesma;

himna (osnovna obilježja);

usmeno i pisano pjesništvo.

Proza:

pripovjedač u prvom i trećem licu;

dijelovi fabule: uvod, zaplet; vrhuna, rasplet;

opis vanjskog i unutarnjeg prostora;

glavni i sporedni likovi;

etička karakterizacija lica; odnos prema drugima;

portret kao sredstvo karakterizacije;

crtica - mali epski oblik;

roman za mladež (osnovna obilježja).

Drama:

igrokaz (osnovna obilježja);

vrste igrokaza (kazališni, televizijski, radijski);

likovi u dramskom djelu.

JEZIČNO IZRAŽAVANJE

Govorenje:

prepričavanje;

stvaralačko prepričavanje;

razgovor (spontani, humoristični, telefonski);

izvješćivanje prema planu;

usmeni dijalog i monolog;

objašnjavanje;

raspravljanje.

Slušanje:

razvijanje kulture slušanja različitih vrsta tekstova.

Čitanje:

govorne vrednote pri čitanju lirskog, proznog i dramskog teksta;

pravilna intonacija izjavne, upitne i usklične rečenice;

glasno čitanje;

čitanje po ulogama;

usmjereno čitanje;

čitanje u sebi sa određenom zadaćom.

Pisanje:

pismeno prepričavanje;

stvaralačko prepričavanje;

opisivanje (prema planu);

pisanje pisma (intimno, poslovno);

objašnjavanje;

dokazivanje;

četiri školske pismene zadaće sa ispravcima tijekom školske godine.

NAČINI OSTVARIVANJA PROGRAMA

Hrvatski je jezik osnovno sredstvo sporazumijevanja, najsveobuhvatniji je predmet osnovnoškolskoga obrazovanja i temelj je za razumijevanje i usvajanje drugih predmeta. Tijekom osnovnoškolskoga obrazovanja predmet se ostvaruje kroz četiri nastavna područja: hrvatski jezik, jezično izražavanje, književnost i medijsku kulturu. Sadržaji i zadaće unutar predmeta međusobno se prožimaju, a prema načelu međupredmetnog povezivanja funkcionalno se nadopunjuju s ostalim nastavnim predmetima.

Svrha je nastave hrvatskoga jezika:

ovladavanje hrvatskim standardnim jezikom na razini osnovnoga obrazovanja;

razvoj jezičnih komunikacijskih sposobnosti i vještina;

razvijanje literarnih sposobnosti, čitateljskih interesa i kulture;

stjecanje osnovnih književnoteorijskih znanja te poznavanje najznačajnih hrvatskih i svjetskih pisaca i njihovih djela;

osvješćivanje važnosti znanja hrvatskoga jezika kao općeg kulturnoga dobra;

razvijanje jezičnih sposobnosti u govornoj i pisanoj uporabi jezika;

poticanje učenika na usvajanje sadržaja medijske kulture, stjecanje znanja o medijima koji obilježavaju svijet današnjeg čovjeka.

Uz preporučene obrazovne zadatke nastava hrvatskoga jezika trebala bi:

u učenicima razviti zanimanje za zavičajne književnike, njihova djela i kulturnu baštinu zavičaja;

na primjerima iz književnih djela prepoznati moralne, duhovne, socijalne, vjerske i ljudske vrijednosti;

poticati učeničko zanimanje, razumijevanje i prihvaćanje različitih kultura, jezika i govora kako bi kvalitetnije surađivali i živjeli u multietničkom društvu;

na književnim predlošcima potaknuti učenike na razmišljanje i raspravu o razlozima rasne i vjerske mržnje, toleranciji, ljudskim pravima, prihvaćanju različitosti među ljudima;

razvijati učeničko usmeno i pismeno izražavanje, poticati ih da prepoznaju i izraze svoje misli i osjećaje.

БУЊЕВАЧКИ ГОВОР СА ЕЛЕМЕНТИМА НАЦИОНАЛНЕ КУЛТУРЕ

BUNJEVAČKI GOVOR SA ELEMENTIMA NACIONALNE KULTURE

ПЕТИ РАЗРЕД
PETI RAZRED

Cilj nastave Bunjevačkog govora sa elementima nacionalne kulture je proširivanje stečenih znanja iz prethodnih razreda o bunjevačkom govoru u okviru predviđenih sadržaja, proučavanje književnosti na maternjem jeziku, osposobljavanje učenika za nove forme usmenog i pismenog izražavanja, stalno bogaćenje rečnika izvornim bunjevačkim rečima, kao i negovanje i razvijanje multikulturalnosti u našoj, multietničkoj sredini.

Operativni zadaci

- negovanje bunjevačkog govora u svakodnevnoj komunikaciji;

- osposobljavanje učenika za tečno čitanje i prepričavanje;

- bogaćenje sopstvenog rečnika izvornim bunjevačkim rečima uz pomoć Rečnika bačkih bunjevaca;

- proširivanje znanja o prostoproširenoj rečenici i njenim delovima;

- proširivanje znanja o promenljivim vrstama reči;

- sticanje znanja o nepromenljivim vrstama reči;

- sticanje osnovnih znanja o padežima i uočavanje razlika u deklinaciji srpskog jezika i bunjevačkog govora;

(odsustvo sibilarizacije, instrumentalni nastavak - om)

- sticanje osnovnih znanja o glagolskom rodu i glagolskom vidu;

- uvođenje učenika u tumačenje motiva, pesničkih slika i stilskih izražajnih sredstava u lirskoj pesmi;

- uvođenje učenika u strukturu epskog književnog dela, njegovu kompoziciju i likove;

- uvođenje učenika u tumačenje dramskog dela, likove, obrte u radnji, elemente kompozicije;

- savladavanje tehnike u pisanju poetskih i proznih radova;

- proširivanje znanja o istoriji, kulturi i tradiciji Bunjevaca;

- razvijanje ljubavi prema bunjevačkom govoru sa naglaskom na potrebi njegovog očuvanja, negovanja i usavršavanja.

I. BUNJEVAČKI GOVOR

- podela rečenica prema komunikativnoj funkciji;

- uočavanje razlike između prostoneproširene i prostoproširene rečenice;

- razlikovanje i prepoznavanje imenskog i glagolskog predikata;

- subjekatski skup u rečenici (subjekat, atribut, apozicija);

- predikatski skup u rečenici (objekat i glagolske odredbe);

- promenljive vrste reči, obnavljanje i proširivanje stečenih znanja;

- nepromenljive vrste reči;

- osnovna značenja padeža i uočavanje razlika u deklinaciji srpskog jezika i bunjevačkog govora;

(odsustvo sibilarizacije, instrumentalni nastavak - om)

- glagoli, glagolski vid i glagolski rod;

- uvežbavanje pravilne dikcije bunjevačkog govora;

- uočavanje i prepoznavanje razlika bunjevačkog govora u odnosu na standardni srpski jezik;

- pravilna upotreba velikog i malog slova;

- tri modela upravnog govora;

- pravopisni znaci.

II. KULTURA IZRAŽAVANJA

Usmeno izražavanje

- svakodnevno bogaćenje rečnika izvornim bunjevačkim rečima;

- pričanje o događajima i osećanjima;

- pričanje na osnovu zadate teme;

- prepričavanje pročitanog teksta prema utvrđenom planu;

- dovršavanje priče na zadati početak;

- razvijanje konverzacije na osnovu novousvojenih reči.

Pismeno izražavanje

- statičko opisivanje (portret, pejzaž, enterijer, eksterijer)

- dinamičko opisivanje (događaj)

- pisanje pisma;

- diktat, autodiktat;

- pravilna upotreba znakova interpunkcije;

- uključivanje učenika u nagradni konkurs "Bunjevačka lipa rič"

(prozni i poetski radovi na maternjem jeziku)

- pisanje 2 školska pismena zadatka;

(po jedan u svakom polugodištu)

- pisanje 2 domaća pismena zadatka i njihova analiza na času.

III. KNJIŽEVNOST

Školska lektira

- bunjevačke narodne pripovetke, bajke i basne - izbor;

- epske narodne pesme GROKTALICE - izbor;

- lirske narodne pesme KRALJIČKE I KOLEDARSKE - izbor;

- kraće narodne prozne vrste - poslovice, izreke;

- Gabrijela Diklić - "Veliki dan"

- Ana Popov - "Nediljom"

- Tomislav Kopunović - "Kad smo kadgod gazde bili"

- Alisa Prćić - "Moja nana"

- Stipan Šarčević - "Napušteni salaš"

- Gabrijela Diklić - "Božić u jednom danu"

- Vinko Janković - "Srića"

- Ana Popov - "Zagrljaj reka" (igrokaz)

- Alisa Prćić - "Dužijanca"

- Geza Babijanović - "Đeram"

Domaća lektira

- izbor iz "Tandrčkovog blaga 1"

- čitamo "Bunjevačku lipu rič 1" - zbornik radova školske dece na maternjem jeziku.

IV. ELEMENTI NACIONALNE KULTURE

- istorija - poreklo i ime Bunjevaca;

- verski običaji kod Bunjevaca vezani za Božić, Korizmu i Uskrs;

- narodni običaji kod Bunjevaca vezani za Božić, Uskrs, Kraljice, Dužijancu, svatove i prela;

- arhitektura - prvobitne nastambe Bunjevaca i prvi bunjevački salaši;

- muzika - prve bunjevačke umetničke, preljske pesme "Podvikuje bunjevačka vila", "Kolo igra, tamburica svira", "Kad zasvira tamburica jasna"

- savremene dečije pesme na maternjem jeziku;

- slikarstvo - Pavle Blesić - Slika salaša;

- filmska umetnost - dokumentarni film o Ivanu Sariću;

- domaća radinost - slamarstvo, ljuskura;

- bunjevačka nošnja - ženska i muška svakidašnja, radna nošnja;

- bunjevačke institucije i nacionalni praznici;

- bunjevačka jela - listići.

NAČIN OSTVARIVANJA PROGRAMA

Program Bunjevačkog govora sa elementima nacionalne kulture u 5. razredu ostvaruje se u nekoliko jasno definisanih etapa.

U oblasti govora stavljamo akcenat na veći unos izvornih bunjevačkih reči u svakodnevno izražavanje, u njihovo pravilno naglašavanje, kao i u poseban oblik rečeničkog iskaza koji je karakterističan za bunjevački govor.

Kultura usmenog i pismenog izražavanja se nadovezuje na pravilan bunjevački govor i predstavlja osnovu za svaku dobru, bilo usmenu, bilo pismenu, komunikaciju. Posebno treba insistirati na dečijem proznom i poetskom izražavanju i uzimanju što masovnijeg učešća na nagradnom konkursu "Bunjevačka lipa rič" koji kontinuirano sprovodi Bunjevačka matica i koji okuplja decu osnovnih i srednjih škola sa prostora Subotice i Sombora, koja rado pišu bunjevačkom ikavicom. Kao krajnji rezultat svakog sprovedenog konkursa krajem tekuće godine objavljuje se zbornik sa najoriginalnijim radovima učenika.

U oblasti književnosti proučavaju se dela savremenih bunjevačkih autora, ali se kroz sve naredne četiri godine ne zanemaruje i obimno narodno stvaralaštvo, kao i u starijim razredima, starija bunjevačka umetnička književnost. Razvija se logičko mišljenje putem razumevanja i tumačenja poetskih, proznih i dramskih tekstova koji obogaćuju dečiju maštu i doprinose većoj kreativnosti na maternjem jeziku.

Upoznavanje i negovanje nacionalne kulture ostvaruje se postupnim usvajanjem znanja o bunjevačkoj istoriji, kulturi i tradiciji. U oblasti verskih i narodnih običaja svake godine obrađuju se iste teme proširivanjem i usvajanjem novih znanja. Posebna pažnja u ovom segmentu posvećuje se razvijanju kreativnosti učenika, kao i posetama bunjevačkim institucijama koje su organizatori mnogobrojnih kulturnih manifestacija.

Nastava se izvodi putem sledećih metoda:

- interaktivna, nastavnik - učenik;

- radioničarska metoda;

- ambijentalna metoda;

- grupni rad;

- problemska metoda itd.

ČEŠKI JEZIK SA ELEMENTIMA NACIONALNE KULTURE

CILJ I ZADACI

Cilj nastave češkog jezika jeste da učenici ovladaju zakonitostima češkog književnog jezika na kom će se pismeno i usmeno pravilno izražavati, da upoznaju, dožive i osposobe se da tumače odabrana književna dela, pozorišna, filmska i druga umetnička ostvarenja iz češke kulturne baštine.

Zadaci nastave češkog jezika su sledeći:

- razvijanje ljubavi prema maternjem jeziku i potrebe da se on neguje i unapređuje;

- opismenjivanje učenika na temeljima književnog češkog jezika;

- postupno i sistematično upoznavanje gramatike češkog jezika;

- osposobljavanje za uspešno služenje književnim jezikom u različitim vidovima njegove pismene i usmene upotrebe u okviru tema iz svakodnevnog života (slušanje, čitanje, usmena i pisana produkcija i interakcija);

- usvajanje pravilnog izgovora i intonacije pri usmenom izražavanju i čitanju;

- savladavanje pisma i osnova pravopisa radi korektnog pismenog izražavanja u granicama usvojenih jezičkih struktura i leksike;

- razvijanje osećanja za autentične estetske vrednosti u češkoj književnoj umetnosti;

- upoznavanje, čuvanje, razvijanje i poštovanje češkog nacionalnog i kulturnog identiteta na delima češke književnosti, pozorišne i filmske umetnosti, kao i drugih umetničkih ostvarenja;

- razvijanje poštovanja prema češkoj kulturnoj baštini i potrebe da se ona neguje i unapređuje;

- vaspitavanje u duhu mira, tolerancije, kulturnih odnosa i saradnje među ljudima;

- sticanje svesti o interkulturalnosti.

PETI RAZRED

(2 časa nedeljno, 72 časa godišnje)

Ciljevi predviđeni nastavnim programom češkog jezika i književnosti sa elementima nacionalne kulture kao ishod imaju razvijanje sledećih kompetencija kod učenika:

- upoznavanje sa materijalnom i duhovnom kulturom češkog naroda;

- sticanje osnovnih znanja, umenja i navika od kojih zavisi opšta i književna kultura učenika, izgrađivanje potrebe za književnoumetničkim tekstovima, poštovanje nacionalnog, književnog i umetničkog nasleđa;

- uvođenje u osnovne pojmove o književnosti;

- upoznavanje sa književnoumetničkim tekstovima;

- aktivno slušanje čitanja teksta (audio i video zapisi);

- kazivanje napamet naučenih kraćih tekstualnih formi;

- upoznavanje osnovnih praznika i čeških običaja vezanih za te praznike;

- razvijanje osećanja za autentične estetske vrednosti u češkoj književnoj umetnosti;

- upoznavanje, čuvanje, razvijanje i poštovanje češkog nacionalnog i kulturnog identiteta na delima češke književnosti, pozorišne i filmske umetnosti, kao i drugih umetničkih ostvarenja;

- razvijanje poštovanja prema češkoj kulturnoj baštini i potrebe da se ona neguje i unapređuje;

- vaspitavanje u duhu mira, tolerancije, kulturnih odnosa i saradnje među ljudima;

- sticanje svesti o samom sebi i svom mestu u svetu sličnih i različitih, formiranje predstave o sopstvenom kulturnom identitetu, čime se u multinacionalnoj i multikonfesionalnoj sredini Srbije čuvaju prava i osobenosti manjina i njihov identitet;

- poznavanje čeških običaja vezanih za važne datume u životu pojedinca i kolektiva;

- poznavanje češke narodne nošnje;

- poznavanje geografskih pojmova (važni gradovi i turistički centri u Češkoj);

- poznavanje istorije i formiranja češkog naroda;

- poznavanje čeških folklornih pesama;

- poznavanje čeških folklornih plesova;

- poznavanje arhitekture (specifične kuće u češkim selima) i dr.

Operativni zadaci

U toku nastave Češkog jezika sa elementima nacionalne kulture u petom razredu osnovne škole, učenici treba da:

- usvoje predviđene jezičke strukture, komunikativne funkcije i leksički fond od oko 250-400 novih reči i izraza;

- razumeju na sluh povezanu složeniju sadržinu sa više leksičkih jedinica od onih koje učenici koriste produktivno;

- dalje se osposobe za razgovor o predviđenim temama, kao i za monološko izlaganje sa novim zahtevima u skladu sa predviđenom povećanom jezičkom građom;

- koriguju greške, i gramatičke i u domenu izgovora, koje se javljaju pod uticajem maternjeg jezika učenika;

- dalje se osposobe za samostalno, informativno čitanje lakših tekstova različitog žanra (literarnih, naučno-popularnih, publicističkih - listova za decu) i da upoznaju elemente kulture naroda koji govori češkim jezikom;

- dalje se osposobe za pismeno izražavanje na osnovu složenijih pitanja, zadatog plana i dr., uz savladavanje propisanih pravila koja se razlikuju u pravopisu jezika učenika, kao i za pisanje kraćih poziva, obaveštenja i dr.;

- steknu znanja iz jezika i o jeziku putem nastave gramatike, što će doprineti bržem razvijanju jezičke kompetencije;

- osposobe se za korišćenje jezičkih priručnika i dvojezičnih rečnika.

SADRŽAJI PROGRAMA

1. Češki jezik (jezička materija), jezičko izražavanje (veština slušanja, čitanja, pisanja, govorenja i govorne interakcije) i tematika.

1.1. Ishod nastave i kompetencije učenika na nivou jezičkog izražavanja (veština komunikacije) nastavlja korišćenje vežbi iz prethodnog razreda i uvođenje novih.

1.1.1. Veština slušanja (razumevanje govora). Učenik treba da:

- razume kraće dijaloge (do 7 replika - pitanja i odgovora), priče i pesme predviđene nastavnim programom, koje čuje uživo ili sa audio-vizuelnih zapisa;

- razume opšti sadržaj i izdvoji ključne informacije iz kraćih i prilagođenih tekstova posle 2 - 3 slušanja;

- razume i reaguje na odgovarajući način na usmene poruke u vezi sa ličnim iskustvom i sa aktivnostima na času (poziv na igru ili neku grupnu aktivnost, zapovest, uputstvo, događaj iz neposredne prošlosti, planovi za blisku budućnost, svakodnevne aktivnosti, želje i izbori itd.).

1.1.2. Veština čitanja. Učenik treba da:

- razume kraće tekstove (do 80 reči), koji sadrže veliki procenat poznatih jezičkih elemenata, strukturalnih i leksičkih, a čiji sadržaj je u skladu sa razvojnim i saznajnim karakteristikama, iskustvom i interesovanjima učenika;

- razume i adekvatno interpretira sadržaj ilustrovanih tekstova (stripove, TV program, raspored časova, bioskopski program, red vožnje, informacije na javnim mestima itd.) koristeći jezičke elemente predviđene nastavnim programom;

- može da izrazi utiske i osećanja o kratkom prilagođenom književnom tekstu (pesma, skraćena verzija priče, muzička pesma) koristeći verbalna i neverbalna sredstva izražavanja (crteži, modeliranje, gluma).

1.1.3. Veština pisanja. Učenik treba da:

- piše rečenice i kraće tekstove (do 50 reči) čiju koherentnost i koheziju postiže koristeći poznate jezičke elemente u vezi sa poznatim pisanim tekstom ili vizuelnim podsticajem;

- izdvaja ključne informacije i prepričava ono što je video, doživeo, čuo ili pročitao;

- koristi pisani kod za izražavanje sopstvenih potreba i interesovanja (šalje lične poruke, čestitke, koristi elektronsku poštu itd.).

1.1.4. Veština govorenja (usmeno izražavanje). Učenik treba da:

- usklađuje intonaciju, ritam i visinu glasa sa sopstvenom komunikativnom namerom i sa stepenom formalnosti govorne situacije;

- pored informacija o sebi i svom okruženju, opisuje u nekoliko rečenica poznatu radnju ili situaciju u sadašnjosti, prošlosti i budućnosti, koristeći poznate jezičke elemente (leksiku i morfosintaksičke strukture);

- prepričava i interpretira u nekoliko rečenica sadržaj pisanih, ilustrovanih i usmenih tekstova, na teme predviđene nastavnim programom, koristeći poznate jezičke elemente (leksiku i morfosintaksičke strukture);

- u nekoliko rečenica daje svoje mišljenje i izražava stavove (dopadanje i nedopadanje, itd.), koristeći poznate jezičke elemente (leksiku i morfosintaksičke strukture).

1.1.5. Govorna interakcija (uloga sagovornika). Učenik treba da:

- u stvarnim i simuliranim govornim situacijama sa sagovornicima razmenjuje iskaze u vezi sa kontekstom učionice, kao i o svim ostalim temama predviđenim nastavnim programom (uključujući i razmenu mišljenja i stavova prema stvarima, pojavama, koristeći poznate morfosintaksičke strukture i leksiku);

- učestvuje u komunikaciji i poštuje sociokulturne norme komunikacije (traži reč, ne prekida sagovornika, pažljivo sluša druge i dr.).

1.2. Ishod nastave i kompetencije učenika na nivou jezičke materije. Učenik treba da:

- prepoznaje i koristi gramatičke sadržaje predviđene nastavnim programom;

- poštuje osnovna pravila smislenog povezivanja rečenica u šire celine;

- koristi jezik u skladu sa nivoom formalnosti komunikativne situacije (npr. forme učtivosti);

- razume značaj upotrebe internacionalizama, primenjuje kompenzacione strategije, i to tako što: usmerava pažnju na ono što razume; pokušava da odgonetne značenje na osnovu konteksta i proverava pitajući nekog ko dobro zna (druga, nastavnika itd.); obraća pažnju na reči i izraze, koji se više puta ponavljaju, kao i na naslove i podnaslove u pisanim tekstovima; obraća pažnju na razne neverbalne elemente (gestovi, mimika, u usmenim tekstovima; ilustracije i drugi vizuelni elementi u pismenim tekstovima); razmišlja da li neka reč koju ne razume liči na neku koja postoji u maternjem jeziku; traži značenje u rečniku; pokušava da upotrebi poznatu reč približnog značenja umesto nepoznate (npr. automobil umesto vozilo); pokušava da zameni ili dopuni iskaz ili deo iskaza adekvatnim gestom ili mimikom; uz pomoć nastavnika kontinuirano radi na usvajanju i primeni opštih strategija učenja.

1.3. Tematika sadrži nekoliko tematskih oblasti:

- škola: zajedničke aktivnosti i interesovanja u školi i van nje (izlasci, dogovori, preuzimanje odgovornosti u dogovorenoj situaciji); novi nastavni predmeti; rad učenika u okviru slobodnih aktivnosti; služenje bibliotekom i medijatekom; upotreba informacija iz medija; služenje alatom u školskoj radionici; izleti; listovi za decu;

- porodica i blisko okruženje: dogovor i uzajamno poštovanje među članovima porodice, privatne proslave (rođendani, godišnjice i dr.);

- moj dom: priprema, organizacija, podela poslova; obaveze u kući; uređenje prostora u kom se živi, promene u sopstvenom kutku (posteri, nove boje...);

- okruženje - grad i selo: razvijanje pozitivnog odnosa prema životnoj sredini i drugim živim bićima; održavanje čistoće; stambena naselja, kako stanujemo (kuća, zgrada, blok, naselje i dr.); tipični kvartovi u velikim gradovima (u Češkoj); zgrade u kojima se obavlja neka funkcija: opština, pozorište, muzej; fabrika, specijalizovana prodavnica; poljoprivredni radovi; kulturni spomenici u bližoj okolini; svakodnevni život: putovanje, bioskopska predstava; zoološki vrt; lična interesovanja učenika;

- ishrana: sličnosti i razlike sa ishranom u Češkoj i Srbiji;

- odeća, obuća: kupovina odeće i obuće (veličina, boje, moda, trendovi, stilovi);

- tradicija i običaji u češkoj kulturi (proslave, karnevali, manifestacije...); razvijanje kritičkog stava prema negativnim elementima vršnjačke kulture (netolerancija, agresivno ponašanje i sl.); aktuelne teme iz kulturne istorije Čeha;

- komunikativne funkcije su iste kao u prethodnom razredu, samo se usložnjavaju novim leksičkim i gramatičkim aspektima: pozdravljanje; predstavljanje sebe i drugih; identifikacija i imenovanje osoba, objekata, delova tela, životinja, boja, brojeva itd. (u vezi sa temama); razumevanje i davanje jednostavnih uputstava i komandi; postavljanje i odgovaranje na pitanja; molbe i izrazi zahvalnosti; primanje i davanje poziva za učešće u igri / grupnoj aktivnosti; izražavanje dopadanja / nedopadanja; izražavanje fizičkih senzacija i potreba; imenovanje aktivnosti (u vezi sa temama); iskazivanje prostornih odnosa i veličina; davanje i traženje informacija o sebi i drugima; traženje i davanje obaveštenja; opisivanje lica i predmeta; izricanje zabrane i reagovanje na zabranu; izražavanje pripadanja i posedovanja; traženje i davanje obaveštenja o vremenu na časovniku; skretanje pažnje; traženje mišljenja i izražavanje slaganja/ neslaganja; iskazivanje izvinjenja i opravdanja.

2. Češka književnost. Elementi nacionalne kulture (praznici, običaji, važni događaji)

Integrisanje nastave jezika sa nastavom književnosti i elementima nacionalne kulture omogućuje ostvarivanje efikasnih rezultata u svakoj od navedenih oblasti. U petom razredu osnovne škole već čitaju na češkom jeziku, te se usvajanje književnoumetničkih sadržaja, kao i elemenata nacionalne kulture, pored slušanja sprovodi i kroz čitanje na glas i u sebi. Tumačenje teksta ima za cilj sticanje sledećih kompetencija kod učenika:

- prepoznavanje rime, stiha i strofe u lirskoj pesmi;

- određivanje karakterističnih osobina, osećanja, izgleda i postupaka likova;

- uočavanje veze između događaja;

- razlikovanje pripovedanja od dijaloga i opisivanja;

- povezivanje naslova pročitanih književnih dela sa imenima autora tih dela;

- razlikovanje tipova književnog stvaralaštva (usmena i autorska književnost);

- razlikovanje osnovnih književnih rodova (lirike, epike i drame);

- prepoznavanje različitih oblika kazivanja u književnoumeničkom tekstu: naracija, deskripcija, dijalog i monolog.

Nastavni program Češkog jezika sa elementima nacionalne kulture je osmišljen tako da pozitivno odgovori na različite kriterijume i potrebe. Drugim rečima, program ima mnogostruku upotrebu i podrazumeva: učenje češkog jezika, književnosti i kulture, s tim što je fleksibilan u meri koja omogućava prilagođavanje različitim uslovima, dorađivanje i proširivanje u zavisnosti od povratnih informacija iz prakse. Budući da sadržaj predmeta obuhvata češki jezik, književnost i elemente nacionalne kulture, korelacija ovih sadržaja može se iskoristiti kao prednost pri integrisanom tematskom planiranju u realizaciji razredne nastave, koje je prepušteno nastavniku.

Izbor sadržaja se prepušta nastavniku, a preporuka je da se sadržaji ovog dela nastavnog programa ostvare i kroz muziku i ples (slušanje čeških pesama, upoznavanje sa instrumentima, narodnim plesovima), crtane filmove, filmove, priče, bajke, legende, značajne ličnosti i događaje iz češke istorije, običaje i njihovo predstavljanje kako na času, tako i na školskim priredbama i sl. Na taj način učenici bi stekli i sledeće kompetencije:

- upoznavanje, čuvanje, razvijanje i poštovanje češkog nacionalnog i kulturnog identiteta na delima češke književnosti, pozorišne i filmske umetnosti, kao i drugih umetničkih ostvarenja;

- razvijanje poštovanja prema češkoj kulturnoj baštini i potrebe da se ona neguje i unapređuje;

- vaspitavanje u duhu mira, tolerancije, kulturnih odnosa i saradnje među ljudima;

- sticanje svesti o samom sebi i svom mestu u svetu sličnih i različitih, formiranje predstave o sopstvenom kulturnom identitetu, čime se u multinacionalnoj i multikonfesionalnoj sredini Srbije čuvaju prava i osobenosti manjina i njihov identitet;

- poznavanje čeških običaja vezanih za važne datume u životu pojedinca i kolektiva;

- poznavanje češke narodne nošnje;

- poznavanje geografskih pojmova (važni gradovi i turistički centri u Češkoj);

- poznavanje istorije i formiranja češkog naroda;

- poznavanje čeških folklornih pesama;

- poznavanje čeških folklornih plesova;

- poznavanje arhitekture (specifične kuće u češkim selima) i dr.

Preporučena lektira: - Zpívánky - filmy, texty, noty (S Pájou, Komáři se ženili, Holka Modrooká, Travička zelená); - Renata Frančiková - Říkadla pro nejmenší (Kolo, kolo mlýnský, Skákal pes přes oves, Á, BÉ, CÉ, DÉ kočka přede, Tiše děti, ježek spí); - Helena Zmatlíková - Dětem (v první částí jsou verše pro nejmenší, ve druhé klasické pohádky K. J. Erbena i B. Němcové, ve třetí moderní pohádky českých autorů - Edvarda Petišly, Hany Doskočilové či Miloše Macourka); - Iva Maráková - Pranostiky a hry na celý rok; - Josef Václav Sládek - Dětem (Dětská poezie); - Časopisi - Sluníčko, Mateřídouška.

NAČIN OSTVARIVANJA PROGRAMA

- Pristup. U domenu književnosti cilj je da se učenik uvede u razumevanje književnog dela, što podrazumeva prepoznavanje i razlikovanje poetskog, proznog i dramskog teksta, razumevanje konstrukcije teksta, kao što su uvod, zaplet, rasplet.

U domenu nastavnog programa koji se fokusira na elemente nacionalne kulture, preporučuje se komparativni metod, kao pristup koji omogućava sagledavanje elemenata kulture u užem ili širem kontekstu.

Kad je reč o jeziku, primenjuje se komunikativno-interaktivna nastava, kao i u prethodnim razredima.

- Učenici. U nastavi češkog jezika sa elementima nacionalne kulture težište rada prenosi se na učenike: oni se tretiraju kao odgovorni, kreativni, aktivni učesnici u nastavnom procesu, koji svojim zalaganjem i radom treba da stiču i razvijaju jezička umenja, da usvajaju jezik i stečena znanja primenjuju u komunikaciji.

Kada je reč o književnosti i elementima nacionalne kulture, deca mogu da aktivno učestvuju u spontanom razgovoru na času ili sakupljanjem obaveštenja, istraživanjem i saznanjem od starijih članova porodice (posebno baka i deda) o nizu tema koje se tiču narodne tradicije.

- Nastavnik planira, vodi i organizuje nastavni proces (odabira sadržinu rada, leksiku, metode rada, oblik rada, tipove i broj vežbi i dr.), koordinira radom učenika kako bi se što uspešnije ostvarili postavljeni ciljevi. Nastavnik poštuje princip individualizacije u radu, s obzirom da je znanje jezika među učenicima veoma heterogeno i vežbe postavlja tako da svakom učeniku omogući što češće verbalne aktivnosti. Kada je reč o aktivnostima vezanim za sticanje znanja o elementima nacionalne kulture i književnosti, praktični vid nastave u ovom segmentu nastavnog programa podrazumeva aktivan dodir sa predmetima koji čine materijalnu komponentu tradicijske kulture, bilo da se izrađuju prema postojećem modelu, bilo da se sa njima upoznaje u autentičnom ambijentu.

U učionici se koristi ciljni jezik, a govor nastavnika prilagođen je znanju i uzrastu učenika. Nastavnik mora biti siguran da je shvaćeno značenje poruke uključujući njene kulturološke, vaspitne i socijalizirajuće elemente. Počev od petog razreda, očekuje se da nastavnik učenicima skreće pažnju i upućuje ih na značaj gramatičke preciznosti iskaza. Počev od petog razreda, nastavnik upućuje učenike na zakonitosti usmenog i pisanog koda i njihovog međusobnog odnosa. Svi gramatički sadržaji uvode se bez detaljnih gramatičkih objašnjenja, osim ukoliko učenici na njima ne insistiraju.

- Nastavna sredstva: visok nivo motivacije učenika nastavnik postiže upotrebom odgovarajućih audio-vizuelnih sredstava, kompakt-diskova, udžbenika i vežbanki, slika, fotografija, emisija, filmova i sl. Nastavnik mora da podstiče učenike da se i oni angažuju na prikupljanju nastavnih sredstava vezanih za temu koja se obrađuje (razglednice, čestitke, slike, članci iz novina i sl.). Kada je reč o podučavanju književnosti i elemenata nacionalne kulture, navedena je preporučena literatura, iako se izbor sadržaja u određenoj meri prepušta nastavniku;

- Ocenjivanje: Ostvaruje se kao sastavni deo procesa nastave i učenja, a ne kao izolovana aktivnost. Evaluacija treba da obezbedi napredovanje učenika u skladu sa operativnim zadacima i kvalitet i efikasnost nastave. Ocenjivanje se sprovodi sa akcentom na proveri postignuća, i savladanosti radi jačanja motivacije, a ne na učinjenim greškama. Ocenjuje se razumevanje govora, razumevanje kraćeg pisanog teksta, monološko i dijaloško usmeno i pismeno izražavanje, usvojenost leksičkih sadržaja, usvojenost gramatičkih sadržaja (poznavanje se evaluira i ocenjuje na osnovu upotrebe u odgovarajućem komunikativnom kontekstu), pravopis, zalaganje na času, izrada domaćih zadataka i projekata (pojedinačnih i u paru). Načini provere moraju učenicima biti unapred poznati i usklađeni sa tipom vežbi koje su primenjivane na času.

- Tehnike:

- Veština čitanja: povezivanje glasova i slova; odgovaranje na jednostavna pitanja u vezi sa tekstom, tačno-netačno, višestruki izbor izvršavanje pročitanih uputstava i naredbi; uočavanje distinktivnih obeležja koja ukazuju na gramatičke specifičnosti (rod, broj, glagolsko vreme, lice i sl.);

- Veština pisanja: povezivanje glasova i slova; zamenjivanje pronalaženje nedostajuće reči (upotpunjavanje niza, pronalaženje "uljeza", osmosmerke, ukrštene reči i sl.); povezivanje kraćeg teksta i rečenica sa slikama/ilustracijama; popunjavanje formulara (prijava za kurs, pretplata na dečji časopis ili sl., nalepnice za putnu torbu i sl.); pisanje čestitki i razglednica; pisanje kraćih tekstova;

- Veština slušanja: reagovanje na komande nastavnika ili sa audio-zapisa; povezivanje zvučnog materijala sa ilustracijom; povezati pojmove u vežbanki, selektovati tačne i netačne izraze, utvrditi hronologiju i sl.;

- Veština govorenja: igre, pevanje u grupi, klasiranje i upoređivanje (po veličini, obliku, boji i dr.); pogađanje predmeta ili lica; "prevođenje" gesta u iskaz;

- Veština govorne i pisane interakcije: rešavanje "tekućih problema" u razredu, tj. dogovori u vezi sa aktivnostima; zajedničko pravljenje ilustrovanih materijala (albuma fotografija sa izleta ili proslava; plan nedeljnih aktivnosti sa izleta ili druženja i sl.); interaktivno učenje, spontani razgovor; rad u parovima, malim i velikim grupama (mini dijalozi, igra po ulogama i dr.);

- Transponovanje dečje književnosti u druge medije: igru, pesmu, dramski iskaz, likovni izraz i sl.

- Literatura:

- Mluvnice současné čaštiny. 1, Jak se píše a jak se mluví / Václav Cvrček a kolektiv. Praha: Karolinum, 2010. - 353 str.

- Remediosová Helena, Do you want to speak Czech?: workbook, volume 1 = Wollen Sie Tschechisch sprechen?: Arbeitsbuch zum 1. Teil / Helena Remediosová, Elga Čechová, Harry Putz; [ilustrace Ivan Mraček-Jonáš]. - 2. vyd. - Liberec: H. Putz, 2001. - 224 str.

- M. Hádková, J. Línek, K. Vlasáková, Čeština jako cizí jazyk = Češki jezik kao strani jezik, Úroven A1 = nivo A1, Univerzita Palackého v Olomouci Katedra bohemistiky Filozofiché fakulty, podle "Společného evropského referenčního rámce pro jazyky. Jak se učíme jazykúm, jak je vyučujeme a jak v jazycích hodnotime" - vydáni prvni, vydalo Ministerstvo školstvi, mládeže a tělovýchovy České republiky / nakladatelstvi TAURIS, 2005. - 320 str.

- Koprivica Verica, Češko-srpski, srpsko-češki rečnik = Česko-srbský, srbsko-český slovník: [izgovor, gramatika] / [priredila] Verica Koprivica. - 1. izd. - Beograd: Agencija Matić, 2008 (Beograd: Demetra). - 540 str.; 20 cm. - (Nova edicija);

Jeníková Anna, Srpsko-češki, češko-srpski rečnik = Srbsko-český, česko-srbský slovník / vydalo nakladatelstvi LEDA spol. s.r.o. - vydáni prvni, Voznice (Czech), 2002. - 592 str.

ČESKÝ JAZYK S PRVKY NÁRODNÍ KULTURY

CÍLE A ÚKOLY

Cílem výuky českého jazyka je to, aby žáci získali schopnost vyjadřovat se spisovným jazykem správně, a to jak v projevech ústních tak i písemných.Aby byli schopni interpretovat vybraná literární díla, divadelní hry, filmy a další umělecká díla týkající se českého kulturního dědictví.

Úkoly výuky českého jazyka jsou:

- probudit v dětech lásku k mateřskému jazyku, aby ho poznali ve všech jeho složkách;

- naučit se číst a psát na základě spisovné podoby českého jazyka;

- postupně a systematicky se seznamovat s pravopisem českého jazyka;

- získané vědomosti a dovednosti umět využít v různých situacích každodenního života (poslech, čtení, ústní a písemné projevy, interakce);

- v mluveném projevu ovládat zásady spisovné výslovnosti a jazykového projevu;

- učit se a procvičovat základy pravopisu, což je základem pro správný písemný projev v rámci přijatých jazykových struktur i slovní zásoby;

- utvářet zájem a vkus pro autentické, estetické hodnoty literárního umění;

- seznámit, uchovat, rozvíjet a respektovat vlastní národní a kulturní identitu za pomoci české literatury, divadla, filmu a jiných uměleckých děl;

- rozvíjet úctu ke svému kulturnímu dědictvé a potřebu aby se ono chránilo a rozvíjelo;

- výchova v duchu míru, tolerance, dobrých mezilidských vztahů a spolupráce mezi lidmi;

- seznámit se s interkulturní komunikací.

PÁTÁ TŘÍDA

(2 hodiny týdně, 72 hodin ročně)

Cílem učebních osnov vyučovacího předmětu: český jazyk s elementy národní kultury je rozvoj odpovídajících kompetencí žáků.

- seznámí se s hmotnou a duchovní kulturou českého národa;

- rozpozná základní literární druhy, učí se vnímat jejich specifické znaky, žáci dospívají k takovým poznatkům a prožitkům, které mohou pozitivně ovlivnit jejich postoje a životní hodnotovou orientaci, učí se respektovat své kulturní dědictví;

- učí se základní literární druhy;

- odliší jednotlivé literární pojmy;

- čte litetrární texty, pozorně naslouchá čtení (audioorální metoda);

- stručně reprodukuje obsah literárního textu;

- seznámí se z nevýznamnějšími českými svátky a zvyky které se k nim vztahují;

- ííská povědomí o sobě, o svém místě ve světě, pochopí význam českého jazyka jako prvku své národní identity, naučí se chránit si v multinacionálním a multikonfesionálním prostředí jako je Srbsko svou národní identitu;

- seznámí se zvyky v České Republice, které jsou spojeny s významnými daty v životě jednotlivce i kolektivu;

- seznámí se s českým lidovým krojem;

- seznámí se s zeměpisnými údaji (významná místa a turistická centra v České republice);

- seznámí se s českými dějinami;

- seznámí se s českými lidovými písněmi;

- seznámí se s českými lidovými tanci;

- seznámí se s arhitekturou (typické stavby českého venkova) atd.

ZADANÉ ÚKOLY

V rámci výuky Českého jazyka s prvky národní kultury v páté třídě základní školy, žák by měl:

- rozvijí čtenářské a komunikační dovednosti, jeho slovní zásoba obsahuje zhruba 250-400 slov a nových výrazů;

- spojuje krátké věty do souvětí a užívá k tomu vhodné spojovací výrazy;

- i dále si zvyšuje své komunikační dovednosti, vytvoří a osvojí si pravidla vedení diskuse, zapojuje se aktivně do diskuse;

- koriguje gramatické a fonetické chyby, které se vyskytují pod vlivem mateřského jazyka;

- čte plynule a s porozuměním jednoduché texty různých žánrů (literárních, populárně vědeckých, publicistických - dětských časopisů), seznamuje se s kulturními prvky národa, který hovoří češtinou;

- správně aplikuje pravopisné a gramatické jevy ve složitějších písemných projevech, napíše vzkaz, pozdrav, vyplní správně jednoduché formuláře v tištěné podobě a podobně;

- pro vyjádření používá adekvátních gramatických struktur, lexikálních a jiných jazykových prostředků;

- naučí se pracovat s dvojjazyčným slovníkem.

NÁPLN’ PROGRAMU

1. Český jazyk (jazyková látka), jazykový výraz (poslech, psaní, čtení hovor a hovorová interakce) a tématika.

1.1. Na výsledek výuky a dovednosti žáka na úrovni jazykového projevu (komunikační dovednost) navazuje cvičení správné výslovnosti nových jazykových tvarů. Opakování hlasových cvičení z minulého ročníku a zavedení nových.

1.1.1. Náslech (porozumí mluvenému projevu). Žák by měl:

- porozumí krátkým dialogům (do 7 replik, otázky a odpovědi), povídky a básničky, předepsané učebním plánem, reprodukuje obsah slyšeného projevu;

- porozumí obsahu slyšeného projevu a vybere z něj podstatné informace po 2 - 3 násleších;

- porozumí a adekvátně reaguje na jazykové sdělení v souvislosti s osobní zkušeností a činností ve třídě (výzva ke hře nebo skupinové činnosti, příkaz, návod, událost z blízké minulosti, plány do budoucna, každodenní činnost, přání, volby atd.).

1.1.2. Čtení. Žák by měl:

- porozumí kratšímu textu (do 80 slov), který obsahuje velké procento známých jazykovývh prvků, strukturálních a lexikálních, jejihž obsah je v souladu se stupněm rozvoje, zkušenosti a zájmu žáka;

- správně interpretuje obsah ilustrovaných textů (komiks, televizní program, rozvrh hodin, program kina, jízdní řád, informace na veřejných místech atd.) za pomoci jazykových prvků předepsaných učebním plánem;

- při četbě literárního textu vyjádří své pocity a dojmy (básen, kratší verze povídky, hudební skladba), za pomoci verbálních a neverbálních prostředků (kresby, modelování, hra).

1.1.3. Psaní. Žák by měl:

- píše věty a kratší texty (do 50 slov) jejíž soudržnosti dosáhne s použitím známých jazykových prvků;

- vyčlení základní informace a převypráví co viděl, zažil, slyšel nebo četl;

- používá lexikální a jiné jazykové prostředky (posílá zprávy, blahopřání, jak v tištěné tak v elektronické formě.).

1.1.4. Hovor (ústní projev). Žák by měl:

- správně dýchá a volí vhodné tempo řeči, v připravených i nepřipravených školních projevech;

- kromě informací o sobě a svém okolí, stručně popíše situaci v čase minulém, přítomném a budoucím, a při tom aplikuje znalosti osvojené v jazykové výchově (slovní zásoba a morfosintaktická struktura);

- stručně interpretuje obsah psaných a ilustrovaných textů, podle učebních osnov, a při tom aplikuje znalosti osvojené v jazykové výchově (slovní zásoba a morfosintaktická struktura);

- stručně vyjádří svůj názor (líbí se, nelíbí se, atd.), a při tom aplikuje znalosti osvojené v jazykové výchově (slovní zásoba a morfosintaktická struktura).

1.1.5. Hovorová interakce (role partnera). Žák by měl:

- vyjadřuje se o současné a hypotetické situaci v minulosti, aktivně diskutuje na známé téma a vyjadřuje svůj názor (s použitím známé slovní zásoby a morfosintaktické struktury);

- během rozhovoru respektuje společenské normy komunikace (hlásí se o slovo, neskáče druhému do řeči, pozorně naslouchá ostatním apod.).

1.2. Výsledky výuky žáků na úrovni jazykové látky. Žák by měl:

- ve svém projevu dbá na to, aby byl gramaticky a věcně správný;

- správně aplikuje gramatické a pravopisné jevy, spojuje krátké věty do souvětí a užívá k tomu vhodné spojovací výrazy;

- používá jazyk v souladu s komunikační situací (například formy zdvořilosti);

- chápe význam multikulturní výchovy, používá kompenzační strategii a to tak, že: věnuje pozornost tomu, čemu rozumí; snaží se najít význam na základě kontextu a přesnost si ověří u toho kdo zná (spolužáka, učitele atd..); věnuje pozornost výrazům a frázím, které se stále opakují, jako jsou například titulky a podtitulky textech, věnuje pozornost neverbálním prostředkům (gesty a mimika v ústním projevu; ilustrace a druhé vizuální prostředky v písemném projevu); přemýšlí o tom, zda se výraz kterému nerozumí nepodobá nějakému výrazu v jeho mateřském jazyce; hledá jeho význam ve slovníku; pokouší se použít podobný výraz (například vůz místo automobil); pokusí se svůj projev doplnit, nebo nahradit adekvátním gestem nebo mimikou; za pomoci učitele dále rozvijí své kompetence.

1.3. Tématické okruhy:

- škola: společné aktivity a zájmy ve škole a mimo ni (vycházky, přejímání odpovědnosti v dané situaci); nové učební předměty; mimoškolní aktivity; knihovna; informace z médií, nářadí ve školní dílně, výlety, dětské časopisy;

- rodina a okolí: domluva a vzájemný respekt mezi členy rodiny, vzájemná úcta v rodině, rodiné oslavy (narozeniny, výročí atd.);

- můj domov: příprava, organizace a dělba práce; domácí povinnosti; uspořádání životního prostoru, změny ve vlastním pokoji (plakáty, nové barvy...);

- okolí - město a venkov: pozitivní vztah k životnímu prostředí a jiným živým bytostem; čištění; obytné prostory, jak bydlíme (byt, dům, sídliště, část města atd.); typické městské čtvrti ve velkých městech (v Česku); veřejné budovy: magistrát, divadlo, muzeum, továrna, specializovaná prodejna; zemědělské práce; kulturní památky v okolí; každodenní život: cestování, kino; zoologická zahrada; osobní zájmy žáka;

- výživa: stravovací návyky v Česku a Srbsku;

- oděvy a obuv: nakupování oděvů a obuvy (velikost, moda, barvy, styl, trendy);

- tradice a zvyky v české kultuře (oslavy, karnevaly, manifestace...); rozvoj kritického postoje vůdči negativním jevům (nesnášenlivost, agresivní chování); aktuální témata z oblasti kulturních dějin Čechů;

- komunikační funkce jsou stejné jako v předchozím ročníku, jedině jsou obohaceny o nové lexikální a gramatické aspekty: pozdrav, představení, představení sebe a druhých (jméno, věk, bydliště) pojmenování a popis lidí, částí těla, jiných živých bytostí, objektů, místností, atd.. ve vztahu k jejich fyzickým vlastnostem (velikost, barva, tvar), ptát se a dávat informace o jiné osobě nebo předmětu, popsat polohu a místo, kde se nachází osoba nebo objekt; vyžádat si a dávat informace, vyžádat si a dávat povolení, poděkovat, omluvit se, přimout omluvu, dát jednoduché pokyny a příkazy, poprosit, zdvořile požádat, zakázat, vyjádřit své pocity a potřeby, vyjádřit sounáležitost, čísla a číslovky, zeptat se kolik je hodin); část dne, dny v týdnu, měsíce, roční období, popsat počasí spojené s ročním obdobím, vyjadřit schopnost / neschopnost, vyjádřit zálibu, odpor, poblahopřát (narozeniny, svátky atd.), dát návrh ke spolupráci, přijmout návrh, nabízet, přijímout nabízené.

2. Česká literatura. Prvky národní kultury (svátky, zvyky, významné události)

Integrace výuky jazyka s výukou literatury a prvky národní kultury nám dává možnost dosažení dobrých výsledků v každé jednostlivé oblasti. V páté třídě základní školy se žáci naučili číst česky, prvky národní kultury, naslechu, čtení nahlas a potichu. Interpretace textu mu dává možnost získat určité kompetence:

- v básni rozpozná literární pojmy, verš, rým;

- v literárním díle určí vlastnosti, pocity a jednání postav;

- identifikuje vztahy mezi událostmi;

- rozliší vyprávění od dialogu a popisu;

- spojí název literárního díla s jejím autorem;

- odliší vyjadřování v proze a ve verších (lyriku, epiku a drama);

- identifikuje různé formy žánru a vyjadřování: vyprávění, popis, dialog a monolog

Vyučovací předmět Český jazyk s prvky národní kultury je koncipován tak, aby vyhověl různým potřebám. Jinými slovy, program má vícenásobné použití, což znamená: výuku českého jazyka, literatury a kultury, s tím, že se přizpůsobuje různým podmínkám, vylepšuje a doplnuje, v závislosti na zpětnou vazbu. Vzhledem k tomu, že obsah výuky zahrnuje český jazyk, literaturu a prvky národní kultury, korelace těhto jednotlivých částí, se může využít při plánování integrální tématické výuky v hodině.

Výběr obsahu necháváme na učiteli, ale doporučuje se, aby se výuka této části učebních osnov realizovala prostřednictvím hudby a tance (poslech českých dětských písniček, seznámení s hudebními nástroji, lidovými tanci), kreslené filmy, filmy, povídky, pohádky, pověsti, významné osobnosti a události z české minulosti, staré zvyky a jejich interpretace jak ve třídě tak i na školních besídkách. Tímto způsobem si žáci osvojí tyto kompetence:

- definují svou národní a kulturní identitu pomocí děl české literatury, divadelní a filmové tvorby a jiných uměleckých forem;

- rozvíjí úctu ke svému kulturnímu dědictví a potřebu aby se ono chránilo a rozvíjelo;

- rozvíjí smysl pro spravedlnost, solidaritu a toleranci;

- získá povědomí o sobě, o svém místě ve světě, pochopí význam českého jazyka jako prvku své národní identity, naučí se chránit si v multinacionálním a multikonfesionálním prostředí jako je Srbsko svou národní identitu;

- seznámí se zvyky v České republice, které jsou spojeny s významnými daty v životě jednotlivce i kolektivu;

- seznámí se s českým lidovým krojem;

- seznámí se s zeměpisnými údaji (významná místa a turistická centra v České republice);

- seznámí se s českými dějinami;

- seznámí se s českými lidovými písněmi;

- seznámí se s českými lidovými tanci;

- seznámí se s arhitekturou (typické stavby českého venkova) atd.

Doporučená literatura: - Zpívánky - filmy, texty, noty (S Pájou, Komáři se ženili, Holka Modrooká, Travička zelená); - Renata Frančiková - Říkadla pro nejmenší (Kolo, kolo mlýnský, Skákal pes přes oves, Á, BÉ, CÉ, DÉ kočka přede, Tiše děti, ježek spí); - Helena Zmatlíková - Dětem (v první částí jsou verše pro nejmenší, ve druhé klasické pohádky K. J. Erbena i B. Němcové, ve třetí moderní pohádky českých autorů - Edvarda Petišly, Hany Doskočilové či Miloše Macourka); - Iva Maráková - Pranostiky a hry na celý rok; - Josef Václav Sládek - Dětem (Dětská poezie); Doporučené časopisy - Sluníčko, Mateřídouška.

METODIKA VÝUKY

- Metodika. Sdělí své dojmy z přečteného literárního textu, rozliší poezii, prozu, drama, rozpozná základní literární druhy, úvod zápletku.

V oblasti vyučovacích osnov, které se soustředí na prvky národní kultury, se doporučuje komparativní metoda, zde jazykový materiál musíme neustále umist‘ovat v užší nebo širší kontext.

Ve výuce jazyka se uplatnuje komunikativně-interaktivní metoda, stejně tak, jako v předchozích ročnících.

- Žáci. Výuka českého jazyka s prvky národní kultury se zaměřuje především na žáky: žáci se považují za odpovědné, kreatvní a aktivní účastníky ve vyučovacím procesu, kteří vynakládají značné úsilí pro získání jazykových znalostí a potom je aplikují v komunikaci. Během výuky literatury s prvky národní kultury, se děti aktivně zapojují do rozhovoru v hodině, nebo schromaždují informace o celé řadě témat souvisejících s lidovou tradicí, zejména od starších členů své rodiny (prarodičů).

- Vyučující. plánuje, vede a organizuje vyučovací proces (výběr obsahu, lexiky, metody, druhu a počtu cvičení atd.), řídí práci žáků tak, aby mohli úspěšně zvládat učivo. Učitel zadává cvičení tak často, jak je potřeba, aby každý žák měl možnost si cvičit hovor, protože jednině tak se může kvalitně naučit jazyk. Učitel respektuje to, že znalost jazyka u žáků není na stejné úrovni a tak pracuje s žáky i jednotlivě. Co jde o aktivity vázané za výuku literatury a národní kultury, praktické metody v této části učebních osnov, zahrnuje kontakt s předměty, které tvoří významnou část lidové kultury, at’ už jsou vyrobeny podle současných modelů, anebo se s nimi seznámíme v autentickém prostředí.

Ve třídě se používá cílový jazyk, a hovor učitele musí být přizpůsoben znalosti a věku žáků. Učitel musí mít jistotu, že žáci jeho výklad správně pochpopili a to včetně jeho výchovných a socializačních prvků. Počínajíc od páté třídy, od učitele se očekává, že seznámí žáky s významem gramatické správnosti textu. Od páté třídy, učitel seznámí žáky s rovnoceností ústního a psaného kodu a jejich vzájemném vztahu..Tyto gramatické popisy se zavádí bez podrobného vysvětlení gramatiky, jedině jestli žák na vysvětlení netrvá.

- Didaktické prostředky: vysokou motivaci žáků učitel zvyšuje pomocí vhodných audio-vizuálních prostředků, CD, ilustrací v učebnicích,obrázků, fotografií, pořadů, filmů a podobně. Učitel by měl přimět žáky k tomu, aby se aktivně zapojili do shromažd‘ování materiálů, které se vztahují k určité lekci (pohlednice, obrázky, články z novin atd.). Ve výuce literatury s prvky národní kultury, se doporučuje literatura i když výběr obsahu je do jisté míry ponechán na učiteli.

- Hodnocení: Hodnocení není oddělená činnost, ale nedílná součást výuky. Učitel se při veškerých činnostech cíleně zaměřuje také na rozvíjení a hodnocení klíčových kompetencí žáků. Hodnotí se komunikační kompetence, řečové dovednosti, slovní zásoba pravopis, pozornost v hodině, vypracování domácích úkolů a projektů, (jednotlivých nebo skupinových). Způsob ocenování musí žák znát předem, a musí být v souladu s cvičebními postupy v hodině.

- Technika:

- Čtení: v souvislosti s textem se zeptá i jednoduše odpoví na dotaz, dobře - špatně, výběr z více možností, provádí metodické pokyny a příkazy; určí základní charakteristiku která určuje gramatické kategorie (rod, číslo, slovesný čas atd.);

- Psaní: rozlišuje zvukovou a grafickou podobu slova; nahradí literární text jednoduchými výtvarnými technikami komixem nebo obrázkem, doplní text o chybějící část (doplní řadu, najde "vetřelce", křížovky, osmisměrky atd.); podle svých schopností ztvární obsah textu jednoduchými obrázky, ilustracemi; vyplní formulář/ přihláška na kurz, předplatné dětského časopisu, jmenovka na kufru/, psaní blahopřání a pohledů, psaní krátkých textů;

- Náslech: reaguje na příkazy učitele nebo z audio záznamu; seřadí ilustrace podle dějové posloupnosti, podle obzázkové osnovy vypráví jednoduchý příběh, pochopí obsah a smysl jednoduchého dialogu a nahrávky; v novém krátkém textu odvodí význam některých neznámých slovíček a slovních spojení za pomoci obrázků; stanoví chronologii;

- Hovor: hra, zpěv ve skupině, porovnání a třídění (podle velikosti, tvaru, barvy atd.) pozná předmět nebo osobu; "utvoří" z gesta výklad;

- Hovorová a písemná interakce: řešení "aktuálních otázek" ve třídě, respektive dohoda ohledně činnosti; společná práce s ilustrovanými materiály (fotoalba, fotografie z výletu nebo nějaké slavnosti, týdenní plán aktivit,); interaktivní učení, spontánní rozhovor, práce vedvojicích, malých a velikých skupinách (mini dialog, výměna rolí atd..);

- převedení dětské litaratury do jiného media: tanec, zpěv, divadlo, výtvarná výchova.

- Literatura:

- Mluvnice současné čaštiny. 1, Jak se píše a jak se mluví / Václav Cvrček a kolektiv. Praha: Karolinum, 2010. - 353 str.

- Remediosová Helena, Do you want to speak Czech?: workbook, volume 1 = Wollen Sie Tschechisch sprechen?: Arbeitsbuch zum 1. Teil / Helena Remediosová, Elga Čechová, Harry Putz; [ilustrace Ivan Mraček-Jonáš]. - 2. vyd. - Liberec: H. Putz, 2001. - 224 str.

- M. Hádková, J. Línek, K. Vlasáková, Čeština jako cizí jazyk, Úroven A1, Univerzita Palackého v Olomouci Katedra bohemistiky Filozofiché fakulty, podle "Společného evropského referenčního rámce pro jazyky. Jak se učíme jazykům, jak je vyučujeme a jak v jazycích hodnotíme" - vydání první, vydalo Ministerstvo školství, mládeže a tělovýchovy České republiky / nakladatelstvi TAURIS, 2005. - 320 str.

- Koprivica Verica, Česko-srbský, srbsko-český slovník: [výslovnost, gramatika] / [autor] Verica Koprivica. - 1. vyd. - Bělehrad: Agentůra Matić, 2008 (Bělehrad: Demetra). - 540 str.; 20 cm. - (Nova edicija)

Jeníková Anna, Srbsko-český, česko-srbský slovník / vydalo nakladatelstvi LEDA spol. s.r.o. - vydáni prvni, Voznice (Czech), 2002. - 592 str.

ŠAH

Cilj i zadaci

Cilj nastave šaha jeste da učenici ovladaju osnovnim i naprednim zakonitostima i principima šahovske igre radi formiranja njihovih radnih sposobnosti, savesnosti, istrajnosti, upornosti, urednosti, radoznalosti, kreativnosti, originalnosti i spremnosti na saradnju uz uvažavanje tuđeg mišljenja i načela lepog ponašanja, da se kod učenika izgradi kultura rada, da se rad obavlja u određeno vreme u predviđenom radnom prostoru, kao i da se razvija svesna potreba da se započeti posao dovrši do kraja.

Zadaci nastave šaha su:

izgrađivanje interesovanja za šahovsku igru;

igranje šaha;

stimulisanje mašte, kreativnosti i radoznalosti tokom učenja šaha;

povezivanje znanja o šahu sa životnim situacijama;

izgrađivanje logičkog shvatanja šahovske igre kao osnove za logičko mišljenje;

osposobljavanje učenika da samostalno donose odluku kroz igranje šaha;

jačanje tolerancije na frustraciju kao bitnog faktora emocionalne inteligencije;

razvijanje svesti o sopstvenom napredovanju i jačanje motivacije za dalje učenje šaha.

Peti razred

Operativni zadaci

Učenici treba da se:

kroz veći broj zanimljivih i atraktivnih primera, koji se odnose na veštinu igranja šaha, zainteresuju za šahovsku igru;

kroz veći broj zadataka osposobe da samostalno donose odluke u toku šahovske igre.

SADRŽAJI PROGRAMA

UVOD (1+0)

Upoznavanje sa ciljevima i zadacima programa i načinom rada (po­smatranje, vežbanje).

SREDIŠNJICA (5+10)

1. Privremene i trajne prednosti. Koncept i primeri: (1+2)

način realizacije trajnih prednosti;

način realizacije privremenih prednosti; faktor vremena.

2. Taktika u igri i njen značaj: (1+2)

realizacija prednosti u središnjici putem kombinatornih motiva;

utvrđivanje kroz primere iz prakse.

3. Kombinatorna igra kroz praktične primere. Napad na kralja: (2+4)

napad na zaostalog kralja u centru; otvaranje linija, uništavanje odbrane;

utvrđivanje kroz primere iz prakse;

velikani šaha: Adolf Andersen; njegov doprinos žrtvenom stilu igre. Andersenove partije: "besmrtna", "večito zelena";

napad na rokadni položaj kralja (žrtva na polju h7, itd.);

utvrđivanje kroz primere iz prakse i aktivno rešavanje zadataka;

napad pešacima pri suprotnosmernim rokadama;

utvrđivanje kroz primere iz prakse i aktivno rešavanje zadataka.

4. Poziciona igra sa primerima iz prakse (1+2):

koncept blokade;

utvrđivanje kroz primere iz prakse;

povoljna i nepovoljna izmena figura;

utvrđivanje kroz primere iz prakse.

ODIGRAVANJE PARTIJA (0+2)

Turnir učenika.

ZAVRŠNICA (2+4)

1. Način realizacije prednosti ili spasavanja iz teške situacije u završnici putem kombinatornih motiva: (1+2)

kombinacije u završnicama lakih figura;

kombinacije u završnicama lake figure sa topom;

kombinacije u pešačkim završnicama.

2. Primeri sa jednim pešakom na tabli: (1+2)

dama protiv pešaka; poseban slučaj: pešak na ivičnoj ili lovčevoj liniji;

top protiv pešaka;

"odbacivanje ramenom" protivničkog kralja;

skakač protiv pešaka;

poseban slučaj: ivični pešak.

TEORIJA OTVARANJA (2+3)

Ravnoteža u otvaranju. Osnovne teorijske varijante i njihova primena u praksi.

Otvorene igre:

Španska partija:

varijanta izmene (ideje za obe strane, osnovne teorijske varijante, poučna partija);

otvorena španka (ideje za obe strane, osnovne teorijske varijante, poučna partija);

praktična igra u tematskim varijantama;

klasični nastavci: Čigorinova i Brajerova varijanta (ideje za obe strane, osnovne teorijske varijante, poučna partija);

praktična igra u tematskim varijantama.

PRELAZAK IZ OTVARANJA U SREDIŠNJICU (2+2)

Narušavanje ravnoteže u otvaranju:

faktor vremena u otvaranju; značaj tempa;

igra na inicijativu; gambitna igra;

utvrđivanje kroz primere iz prakse;

velikani šaha: Pol Morfi; njegov značaj za borbu za inicijativu u otvaranju;

Morfijeve minijature (oko 20 poteza, klasični primeri) u kojima jedna strana brzo zahvata inicijativu i stiče odlučujuću prednost.

ODIGRAVANJE PARTIJA (0+3)

1. Turnir učenika (0+2).

2. Simultanka predmetnog nastavnika protiv učenika (0+1).

NAČIN OSTVARIVANJA PROGRAMA

Da bi se organizovala kvalitetna nastava, primerena potrebama i mogućnostima učenika petog razreda osnovne škole, neophodno je voditi računa o tri grupe osnovnih parametara:

Predmetni parametri

Sadržaji koji se proučavaju u okviru ovog predmeta deo su opšte šahovske kulture, koja afirmiše ovu drevnu igru kao društveno prihvatljiv model za sagledavanje životnih zakonitosti kroz simboliku šahovskog nadmetanja dveju suprotstavljenih strana. Trinaesti svetski prvak i možda i najveći šampion svih vremena Gari Kasparov govorio je o tome da su "kreativnost, imaginacija i intuicija nezamenljivi, baš kao i čvrst karakter, ali pobeda dolazi samo kroz borbu." Na taj način pregnuće i voljni momenat izbijaju u prvi plan, pružajući oslonac mladoj osobi koja se nalazi u delikatnoj životnoj fazi, u kojoj se od nje očekuje da odgovori zahtevima koje pred njega/nju postavlja školski sistem.

Proučavanje šaha trebalo bi da podstakne napredak logičkog mišljenja i sposobnosti generalizacije, a posebno je dragocena pouka legendarnog svetskog šampiona Emanuela Laskera, doktora filozofskih nauka, koji je naglašavao da putem šaha treba "podučavati o nezavisnom razmišljanju i prosuđivanju". Već pomenuto jačanje karaktera stvara neophodne preduslove za preuzimanje odgovornosti prilikom donošenja teških odluka pred koje nas stavljaju situacije koje nastaju tokom šahovske igre, ali i okolnosti koje donosi sam život. Gradi se i odnos prema greškama putem njihovog razumevanja i prihvatanja kao neizbežnih pratilaca nastojanja da se nešto postigne, ali i razvija navika da se uči i na sopstvenim i na tuđim greškama, i ulaže svestan napor da se one ne ponavljaju.

Nastavni parametri

Teorijska nastava iz šaha pruža skup fundamentalnih znanja koja predstavljaju nadgradnju onih koja su stečena tokom prve četiri godine učenja šaha. Kako je već oformljena baza osnovnih znanja, stiču se preduslovi za njihovu neposredniju primenu u praktičnim uslovima. Stoga, kad god je to moguće, predmetni nastavnik u ulozi moderatora treba da izdvoji dovoljno vremena za praktičnu nastavu u vidu rešavanja primera na demonstracionoj tabli i kroz testove, ali i kroz proigravanje u parovima. Na kraju svakog polugodišta predviđa se održavanje šahovskog turnira za učenike, koji će biti u prilici da tom prilikom zajedno sa svojim vršnjacima neposredno testiraju primenljivost stečenih znanja. Prelazak u više razrede podrazumeva i uzrast u kojem se može, uz povišen oprez i senzibilnost predmetnog nastavnika, raditi i na građenju tolerancije na frustraciju (koja je neminovan pratilac bilo kojeg oblika odmeravanja snaga, makar i u pažljivo kontrolisanim uslovima), kao jednog od osnova emocionalne inteligencije.

Parametri okruženja i ostali parametri

U zavisnosti od neposrednog okruženja u kojem se nalazi škola, poželjno je koristiti prednosti lokalnih resursa i negovati kontakte sa obližnjim šahovskim klubovima. Ukoliko postoje mogućnosti, prirodno je najmotivisanije uključiti u rad šahovske sekcije, organizovati gostovanja nekog od takmičarski aktivnih šahista iz neposrednog okruženja, uz mogućnost odigravanja simultanke protiv zainteresovanih učenika. Preporuka je da se na kraju školske godine, kao mogućnost da se sistematizuje i rekapitulira usvojeno znanje u ovom izbornom nastavnom predmetu, organizuje takmičenje među učenicima istog razreda, gde bi oni u uslovima odigravanja šahovskih partija, uz poštovanje turnirskih pravila, pokazali koja su znanja stekli tokom nastave.

Polazna opredeljenja pri koncipiranju programa šaha

Pri izradi programa šaha dominantnu ulogu imale su sledeće činjenice:

- osnovno obrazovanje je obavezno za celokupnu populaciju učenika;

- škola je dužna da, pored obaveznih izbornih nastavnih predmeta sa liste B, ponudi još najmanje četiri izborna predmeta sa liste V, za svaki razred, od kojih učenik bira jedan predmet, prema sklonostima, na početku školske godine;

- grupa učenika za realizaciju sadržaja programa nastavnog predmeta šah broji od 10 do 16 učenika.

4. UPUTSTVO ZA OSTVARIVANJE PROGRAMA, PREPORUČENE VRSTE AKTIVNOSTI I NAČINI OSTVARIVANJA PROGRAMA

Preporučene vrste aktivnosti u obrazovno-vaspitnom radu date su u nastavnim programima za svaki obavezni i izborni predmet u delu Uputstvo za ostvarivanje programa

5. PREPORUKE ZA PRIPREMU INDIVIDUALNOG OBRAZOVNOG PLANA ZA UČENIKE KOJIMA JE POTREBNA DODATNA OBRAZOVNA PODRŠKA

5.1. Individualni obrazovni plan za socijalno uskraćene učenike i učenike sa smetnjama u razvoju i invaliditetom

Individualni obrazovni plan se priprema za učenike kojima je usled socijalne uskraćenosti, smetnji u razvoju, invaliditeta, kasnijeg uključivanja u školovanje, nedovoljnog poznavanja jezika i drugih razloga potrebna dodatna obrazovna podrška. Cilj individualnog obrazovnog plana jeste postizanje optimalnog uključivanja takvih učenika u redovan obrazovno-vaspitni rad i njihovo osamostaljivanje u vršnjačkom kolektivu. Za svakog učenika pojedinačno, prema njegovim specifičnim potrebama i mogućnostima, priprema se prilagođen način obrazovanja koji obuhvata individualni obrazovni plan, program i način rada koji sadrže: 1) dnevni raspored aktivnosti časova nastave u odeljenju; 2) dnevni raspored rada sa licem koje pruža dodatnu podršku i učestalost te podrške; 3) ciljeve obrazovno-vaspitnog rada; 4) posebne standarde postignuća i prilagođene standarde za pojedine ili sve predmete sa obrazloženjem za odstupanje; 5) program po predmetima, u kome je precizirano koji sadržaji se obrađuju u odeljenju, a koji u radu sa dodatnom podrškom; 6) individualizovan način rada nastavnika, izbor adekvatnih metoda i tehnika obrazovno-vaspitnog rada. Individualni obrazovni plan donosi pedagoški kolegijum na predlog stručnog tima za inkluzivno obrazovanje. Tim za inkluzivno obrazovanje čine odeljenjski starešina i predmetni nastavnici, stručni saradnik škole, roditelj/staratelj, a po potrebi pedagoški asistent i stručnjak van škole, na predlog roditelja/staratelja. Roditelj/staratelj daje saglasnost za sprovođenje individualnog obrazovnog plana. Nastavnik pri planiranju svog rada u odeljenju usklađuje svoj plan sa individualnim obrazovnim planom učenika. Sprovođenje individualnih obrazovnih planova prati prosvetni savetnik.

5.2. Individualni obrazovni plan za učenike sa izuzetnim sposobnostima

Za učenike sa izuzetnim sposobnostima priprema se individualni obrazovni plan, program i način rada kojim se utvrđuje obogaćen način obrazovanja i vaspitanja koji sadrži: 1) dnevni raspored aktivnosti časova nastave u odeljenju; 2) dnevni raspored rada sa licem koje pruža dodatnu podršku i učestalost te podrške; 3) ciljeve obrazovno-vaspitnog rada; 4) posebne standarde postignuća i prilagođene standarde za pojedine ili sve predmete sa obrazloženjem za odstupanje; 5) program po predmetima, precizirano koji sadržaji se obrađuju u odeljenju, a koji u radu sa dodatnom podrškom; 6) individualizovan način rada nastavnika, izbor adekvatnih metoda i tehnika obrazovno-vaspitnog rada.

6. NAČIN PRILAGOĐAVANJA PROGRAMA

6.1. Način prilagođavanja programa predmeta od značaja za nacionalnu manjinu

U nastavi predmeta od značaja za nacionalnu manjinu (istorija, muzička kultura i likovna kultura) izučavaju se dodatni sadržaji koji se odnose na istorijsko i umetničko nasleđe određene manjine. Od nastavnika se očekuje da, u okvirima definisanog godišnjeg fonda časova, obrade i dodatne sadržaje, obezbeđujući ostvarivanje cilja predmeta, standarda postignuća učenika na sva tri nivoa i definisanih ishoda. Da bi se ovo postiglo veoma je važno planirati i realizovati nastavu na taj način da se sadržaji iz kulturno-istorijske baštine jedne manjine ne posmatraju i obrađuju izolovano, već da se povezuju i integrišu sa ostalim sadržajima programa koristeći svaku priliku da se desi učenje koje će kod učenika jačati njihov osećaj pripadnosti određenoj nacionalnoj manjini.

6.2. Način prilagođavanja programa za dvojezično obrazovanje

Škola, u skladu sa neophodnim uslovima za rad u dvojezičnoj nastavi i kvalifikovanim stručnim kadrom, određuje predmete, fond časova koji će se realizovati na stranom jeziku kao i način ostvarivanja nastave koja se odvija na stranom jeziku.

7. DRUGA PITANJA OD ZNAČAJA ZA OSTVARIVANJE NASTAVNIH PROGRAMA

7.1. Uputstvo za ostvarivanje slobodnih nastavnih aktivnosti

Slobodne nastavne aktivnosti škola planira Školskim programom i Godišnjim planom rada. One mogu biti iz prirodnih ili društvenih nauka, umetnosti i kulture, tehnike, kao i drugih oblasti u skladu sa interesovanjima učenika, prostornim i ljudskim resursima. Škola je u obavezi da učenicima ponudi listu od tri slobodne nastavne aktivnosti, a učenik obavezno bira jednu od njih i pohađa tokom cele školske godine. Slobodne nastavne aktivnosti realizuju se po programu koji priprema škola ili po programima koji su prethodno doneti kao izborni (npr. svakodnevni život u prošlosti, crtanje, slikanje, vajanje, čuvari prirode i sl.). Svrha ovih aktivnosti je osnaživanje učenika da prepoznaju svoja interesovanja i sposobnosti koje su važne za profesionalni razvoj i donošenje odluka za nastavak školovanja i zato učenici mogu svake godine birati različite slobodne nastavne aktivnosti. Nastavu treba tako organizovati da učenici imaju što više mogućnosti za aktivno učešće, za interakciju sa drugim učenicima, korišćenje različitih izvora informacija i savremenih tehnologija.

7.2. Uputstvo za ostvarivanje vannastavnih aktivnosti

Škola je u obavezi da svojim Školskim programom i Godišnjim planom rada predvidi različite programe vannastavnih aktivnosti u skladu sa interesovanjima učenika, resursima i prostornim mogućnostima. Pored organizacije izleta, ekskurzije, poseta izložbama i saradnje sa lokalnom samoupravom, učenicima treba ponuditi veći broj društvenih, tehničkih, humanitarnih, sportskih i kulturnih aktivnosti. Nastavnici, odeljenske starešine i stručni saradnici kroz svoj neposredni rad sa učenicima upoznaju ih sa ponudom vannastavnih aktivnosti, njihovim sadržajem, načinom rada i svrhom. Takođe, potrebno je da i roditelji budu upoznati sa ponudom škole i motivisani da njihova deca izaberu one aktivnosti koje im najviše odgovaraju.

Plan i program vannastavnih aktivnosti škola sama priprema u skladu sa iskazanim interesovanjima učenika i svojim mogućnostima. Izbor načina rada treba da bude u funkciji podsticanja aktivnog učešće učenika i njihove samostalnosti. Neke aktivnosti mogu biti tako organizovane da ih zajednički vode dva i više nastavnika (na primer: drama, pokret, muzika).

Učešće učenika u društvenim, tehničkim, humanitarnim, sportskim i kulturnim aktivnostima doprinosi mnogim važnim ishodima obrazovanja i vaspitanja, kao što su:

- zadovoljenje različitih obrazovnih potreba i interesovanja učenika;

- prepoznavanje profesionalnih sposobnosti i interesovanja, upoznavanje sa svetom rada;

- nadogradnja ishoda koji se ostvaruju u okviru redovne nastave i doprinos razvoju međupredmetnih ishoda;

- unapređivanje različitih sposobnosti (intelektualne, fizičke, kreativne, radne...);

- jačanje kapaciteta učenika za razlikovanje bezbednog od nebezbednog ponašanja i zaštitu od rizičnog ponašanja;

- podsticanje humanog i odgovornog odnosa prema sebi, drugima i okruženju, jačanje osetljivosti za one kojima je potrebna pomoć (npr. stari i bolesni);

- unapređivanje različitih vrsta pismenosti (jezičke, medijske, kulturne, naučne...);

- kultivisanje korišćenja slobodnog vremena;

- podsticanje interkulturalnog dijaloga;

- razumevanje koncepta inkluzije i jačanje osetljivosti za različitost;

- jačanje generacijskih veza između učenika različitih odeljenja bez kompetitivnosti;

- relaksacija, rasterećenje napetosti učenika, samoiskazivanje;

- jačanje veze sa lokalnom zajednicom;

- razvoj osećanja pripadnosti svojoj školskoj zajednici;

- podsticanje samostalnosti, proaktivnosti i preduzimljivost;

- priprema za rešavanje različitih životnih situacija;

- promocija škole i njenog identiteta.

Škola treba da nastoji da rezultati rada učenika u okviru vannastavnih aktivnosti postanu vidljivi kako u okviru škole tako i šire kao što su organizovanje predstava, izložbi, bazara, objavljivanje na sajtu, smotre stvaralaštva, sportski susreti i dr.