Prethodni

BOSANSKI JEZIK SA ELEMENTIMA NACIONALNE KULTURE

Ključni pojmovi sadržaja: književnost, jezik, jezička kultura, medijska kultura

UPUTSTVO ZA DIDAKTIČKO-METODIČKO OSTVARIVANJE PROGRAMA

U procesu nastave Bosanskog jezika sa elementima nacionalne kulture treba uvažiti osnovnu pedagošku pretpostavku da je učenik u centru obrazovno radne kreacije, pa stoga nastavnik mora upoznati i uvažavati intelektualno-mentalne i psihološke sposobnosti učenika, kako bi pronašao didaktičku formulu koja će garantirati da će učenici moći savladati nove sadržaje.

I. PLANIRANJE NASTAVE I UČENJA

U procesu nastave i učenja treba na zanimljiv način prezentirati pažljivo odabrane jezičko-literarne vrijednosti koje će učenici bez teškoća usvojiti, jer će im biti potrebne za dalje školovanje, bogaćenje opće kulture i znanja o životu.

Pored općih metoda, u savremenoj nastavi jezika i književnosti treba primijeniti i:

- metodu čitanja i rada na tekstu,

- metodu razgovora - dijalošku metodu,

- metodu izlaganja i objašnjavanja (monološku metodu),

- metodu praktičnog rada - naučno-istraživačku metodu iz oblasti jezika, dijalektologije, uočavanje prozodijskih osobina lokalnoga govora, sakupljanja raznih oblika usmene književnosti, rad na sredstvima medijske tehnologije.

Potrebno je primijeniti različite oblike rada kao što su: rad sa pojedincima - diferencirani rad, rad u parovima, rad u grupama, rad sa cijelim odjeljenjem - učenje kroz različite vrste igara, kao što su kvizovi, recitali, imitacije, skečevi i slično, kako bi se ponavljanjem i uvježbavanjem došlo do ciljanih rezultata.

Nastava Bosanskogjezika sa elementima nacionalne kulture daje temeljna znanja iz jezika, književnosti i nacionalne kulture.

Kod učenika treba probuditi interesiranje da čitaju, zapisuju, prikupljaju i sistematizuju leksiku svoga maternjeg jezika, da upoznaju, prihvate i afirmiraju osobenosti svoje kulture, običaja i načina života.

Nastava je koncipirana na upoznavanju, njegovanju i afirmiranju kulture Bošnjaka, ovladavanju bosanskim standardnim jezikom u usmenom i pismenom izražavanju, njegovanju i bogaćenju jezičkoga i stilskoga izraza, bogaćenju rječnika, upoznavanju učenika sa bogatom riznicom narodnoga stvaralaštva Bošnjaka, sticanju znanja iz historije i tradicije Bošnjaka.

Program nastave i učenja orijentiran je na ishode. Učenje i poučavanje će, umjesto na sadržaje, biti usmjereno na ishode učenja koji upućuju na to koja će znanja i vještine učenik usvojiti na kraju školske godine. Zato će u središtu nastavnoga procesa biti učenik, a ne nastavni sadržaji. Nastavnici će samostalno, ali i u dogovoru s učenicima, na temelju predloženih kriterija, načela, smjernica i preporuka, te svoga iskustva, analiza i procjene odabirati kako će i pomoću kojih tekstova i izvora njihovi učenici ostvariti ishode učenja. Učenici će istraživati i otkrivati koristeći prethodno usvojena znanja i iskustva. To omogućava individualizaciju nastave koja će tako biti učinkovitija i zanimljivija.

Savremeni odgojno-obrazovni proces prepoznatljiv je po usmjerenosti na učenika. Pomoću ishoda učenja prilikom planiranja i programiranja aktivnosti poučavanja i učenja moguće je ostvariti takav pristup. Prednosti primjene ishoda učenja u osnovnom obrazovanju su brojne, vrednujemo ih u odnosu na to šta pružaju učenicima i nastavnicima. Učenicima pomažu da shvate šta je to što se od njih očekuje, doprinose racionalizaciji nastave i učenja i omogućavaju (samo) praćenje napredovanja. Daju im konkretnu predstavu o tome šta treba znati na kraju realizacije određene teme, cjeline, predmeta, razreda, pa i na kraju osnovne škole. Ishodi učenja mogu olakšati i pripreme učenika za pisane i usmene provjere. Predstavljaju osnov za izbor nastavnih sadržaja, što nastavniku daje slobodu da u nastavi koristi različite izvore i da učenike upućuje na to da tragaju za novim izvorima saznanja. Precizno definirani ishodi učenja omogućavaju i lakši izbor nastavih strategija, metoda i postupaka, čime se olakšava didaktičko-metodičko kreiranje procesa poučavanja i učenja. Osim toga što ishodi učenja impliciraju aktivnosti učenika u nastavi i učenju, njihovom primjenom mogu se diferencirati zadaci za vrednovanje učeničkog izraza.

II. OSTVARIVANJE NASTAVE I UČENJA

Književnost

Književnost kao područje u nastavnom predmetu ima umjetničke i književnonaučne aspekte. U razrednoj nastavi je težište na umjetničkoj, doživljajnoj komponenti. Ovo područje je u funkciji usavršavanja tehnike čitanja, razumijevanja sadržaja i ostalih segmenata, a u skladu sa zahtjevima programa. Ne bi trebalo zaboraviti da stepen razvijenosti pamćenja, mišljenja, emocionalne zrelosti kao i stepen lingvističkog razvoja utječu na percepciju kao i na recepciju književnog djela. Književno djelo ukupnim bogatstvom i ljepotom djeluje poticajno na sve navedene aspekte, posebno na rječnik, jezičke i kulturološke aspekte, senzibilitet i doživljajno- spoznajni intenzitet u procesu komunikacije sa književnim tekstom.

Književnonaučne aspekte čine osnovni pojmovi o sadržaju teksta, događaju ili događajima, toku događaja, likovima i njihovim osobinama. Posredovanje nastavnika još uvijek je veoma važno u uspostavljanju komunikacije s tekstom. Pri izbori tekstova uvažavani su sljedeći kriteriji:

- psihološki kriterij (primjerenost teksta receptivnim mogućnostima učenika drugog razreda);

- estetski kriterij (umjetnička vrijednost teksta);

- etički kriterij (afirmacija sistema vrijednosti koji je neprolazan);

- nacionalni kriterij (poštovanje nacionalnog kriterija pri izboru književnih djela);

- gnoseološki kriterij (koliko književni tekstovi služe kao osnova znanjima o jeziku i književnosti).

Učenici se upoznaju sa nacionalnom kulturom kroz sadržaje iz književnosti, jezika i jezičke kulture, kao i kroz neke izdvojene sadržaje koji su usko povezani sa tradicijom i historijom Bošnjaka.

Jezik

Jezik kao nastavno područje obuhvata sljedeće sadržaje: rječnik, gramatiku, ortoepiju i ortografiju. Ove sadržaje dijete usvaja na sadržajima drugih područja nastave bosanskog sa elementima nacionalne kulture i sadržajima drugih nastavnih predmeta. Još uvijek učenici nisu spremni za usvajanje apstraktnih sadržaja, pa i elementarne pojmove treba zasnivati na komunikaciji, situacionom govornom kontekstu, komunikacijskim tekstovima i zadržati se na nivou prepoznavanja jezičkih sadržaja.

Raznovrsnim vježbama koje mogu imati identičnu polaznu osnovu (sliku, tekst, rečenice, govornu situaciju, film), ali različito usmjerenje: jezičko, stilsko, gramatičko, raditi dalje na poboljšanju govora. Još uvijek ima vremena za poboljšanja kvaliteta govora,te za čitanje i pisanje.

Sadržaji gramatike su apstraktnog karaktera i kao takve učenici ovog uzrasta ih teže razumiju s obzirom na konkretnost njihovog mišljenja, a pored toga dijete jo nije savladalo tečno čitanje. To će biti tako sve do trenutka kada proces čitanja postane automatiziran.

Kultura izražavanja

Sadržaji kulture usmenog i pisanog izražavanja su u funkciji razvoja jezičke pismenosti, kulture komunikacije, kulture komunikacije na usmenom i pisanom nivou. Ovi sadržaji su i u sadržajima svih drugih područja. Valja znati da vježbama pisanog izražavanja uvijek prethode vježbe usmenog izražavanja. Samo kod uvođenja u situacioni razgovor i upoznavanja pravila telefonskog razgovora ostajemo na nivou usmene komunikacije. Uvijek treba planirati one oblike pismenih vježbi koji su primjereni učenicima drugog razreda(prepisivanje riječi, rečenica prema slici, pisati čestitku razglednicu, pismo.

Medijska kultura

Sadržaj medijske kulture trebalo bi posmatrati u kontekstu sadržaja drugih područja nastave Bosanskoga jezika sa elementima nacionalne kulture i sadržaja drugih nastavnih predmeta, te u kontekstu života. Ima funkciju pravovremenog preveniranja negativnog djelovanja malih i velikih ekrana i postepenog osposobljavanja učenika za selektivni pristup sadržajima filma i televizije. Posebno je važno objasniti učenicima da ono što je moguće u crtanom filmu nije moguće i u stvarnom životu (kišobran ne može zamijeniti padobran). Nije naglasak na pojmovima i na njihovom definiranju, nego na razumijevanju komunikacije i poruke, odnosno snalaženja u toj komunikaciji.

III. PRAĆENJE I VREDNOVANJE NASTAVE I UČENJA

Program nastave i učenja za predmet Bosanski jezik sa elementina nacionalne kulture za drugi razred osnovne škole koncipiran je tako da svaka nastavna tema i sadržaji koji se nalaze u okviru nje budu usmjereni na ishode koje bi učenik trebalo usvojiti. Svaka procjena bit će zasnovana na stalnom praćenju i bilježenju aktivnosti i učeničkog napredovanja. Formativno vrednovanje predstavlja savremenu metodu procjene kvaliteta znanja koje je usvojeno tokom jednog perioda nastavnoga procesa. Njegov rezultat daje povratnu informaciju i učeniku i nastavniku o tome koji dio gradiva je dobro naučen, a na kojem treba još raditi i koja metoda u nastavnome procesu je efikasna, a koju treba mijenjati. Ovakav vid vrednovanja predstavlja polaznu osnovu za koncipiranje dugoročnog planiranja nastave. Na osnovu formativnog vrednovanja, na kraju određene nastavne cjeline ili nastavnoga ciklusa, vrši se sumativno vrednovanje iskazano brojčanom ocjenom. Sumativno vrednovanje predstavlja procjenu ishoda učenja i pruža nam informacije o kvalitetu učenikovog znanja u toku i na kraju nastavnoga procesa.

BUNJEVAČKI JEZIK SA ELEMENTIMA NACIONALNE KULTURE

Ključni pojmovi sadržaja: bunjevački jezik, književnost, nacionalna kultura, kultura izražavanja

UPUTSTVO ZA DIDAKTIČKO-METODIČKO OSTVARIVANJE PROGRAMA

Učenje bunjevačkog jezika sa elementima nacionalne kulture i u drugom razredu triba da se odvija kroz sigru i da u ditetu nastavni sadržaji izazivaje zainteresovanost ko i da pridstavljaje zadovoljstvo i motivaciju za dalji rad.

I. PLANIRANJE NASTAVE I UČENJA

Nastava bunjevačkog koncipirana je tako da svakom učeniku daje mogućnost da proširi i pokaže svoje znanje i sposobnosti, zadovoljavajuć individualne karakteristike svakog učenika.

U realizaciji nastavni sadržaja u nastavi bunjevačkog, nastavnik triba da koristi savrimene oblike, metode i nastavna sridstva kako bi nastava bila kvalitetnija i olakšala učenici usvajanje nastavni sadržaja. Tokom časa se priporučiva dinamičko sminjivanje aktivnosti sa ciljom održavanja dičije pažnje. Neophodna je korelacija sa ostalim predmetima srpski jezik, muzička kultura, svit oko nas, likovna kultura, fizičko vaspitanje, virska nastava i građansko vaspitanje. Ovaka korelacija omogućiva ostvarivanje veoma uspišni rezultata rada.

II. OSTVARIVANJE NASTAVE I UČENJA

Upoznavanje elemenata nacionalne kulture Bunjevaca uglavnom se ostvariva upoznavanjom i približavanjom dila tradicionalne književnosti, običaja i tradicije. Poštujuć princip postupnosti, učenicima će se olakšat usvajanje znanja. Teme su iste u sva četri razreda, s tim da se obim gradiva povećava iz razreda u razred. U drugom razredu prema ishodima učenici pored pripoznavanja i imenovanja bunjevački narodni običaja triba da kažu i osnovne karakteristike samog običaja.

Neophodno je da nastavnik uvik primenjiva sistematsko ponavljanje. Nastava mora bit postavljena tako da omogući učeniku što češće verbalne aktivnosti.

Posebnu pažnju triba posvetit razvijanju kreativnosti, istraživačke sposobnosti, ko i kritičkog mišljenja učenika.

III. PRAĆENJE I VREDNOVANJE NASTAVE I UČENJA

Praćenje vridnovanja učenika se odvija kroz usmenu i pismenu proviru znanja najčešće primenom formativnog ocinjivanja. Ocine su brojčane i ne ulaze u prosik. Učenik se ocinjiva i na osnovu aktivnosti i zalaganja u toku časa. Bunjevački jezik pratimo i vridnujemo kroz usmeno izlaganje učenika, ko i na osnovu pismene provire koja je kombinacija slika i riči, odnosno, rečenica. Književnost pratimo na osnovu usmine provire, deklamovanja, odgovori na pitanja i dramatizacija. Jezičku kulturu pratimo i vridnujemo na osnovu pismenog izražavanja o ličnim događajima i doživljajima ko i pričanja na osnovu dati slika. Elemente nacionalne kulture pratimo i vridnujemo kroz praktične radove i na osnovu usmenog i pismenog izlaganja. Pismena provira podrazumiva imenovanje i zapisivanje naziva praznika, običaja, predmeta, odgovori na pitanja, a učenicima se pruža mogućnost da svoje znanje pokažu putom zadataka zaokruživanjom odgovara, povezivanjom, pricrtavanjom, dopisivanjom.

VLAŠKI GOVOR SA ELEMENTIMA NACIONALNE KULTURE

Terminurlji dȋ kjeaje lu sucȋnatură: vuorba vlasaskă, povăstujitu lumnji, kultura lu vuorbă, elementurlji dȋ kultură šȋ tradicȋje.

INSTRUKCȊJILJI DȊ DIDAKTIKĂ ŠȊ METUODIKĂ DȊ REALIZACȊJA LU PROGRAM

Programu dȋ edukacȋje šȋ ȋnvacatu lu Vuorba šȋ kultura Vlaha are patru tjeme: Vuorba Vlaha, Literatura Vlahilor, Kultura lu vuorbă, Elementurlji lu tradicȋje šȋ kultură.

Să porȋnśeašće asta distribucȋje lu śasuj: Vuorba Vlaha - 18 śasurj, Literatura Vlahilor - 12 śasurj, Kultura lu vuorbă - 18 śasurj šȋ Elementurlji dȋ kultură šȋ tradicȋje - 24 śasurj. Tuoaće tjemurlji ȋs ȋnpopljećiće šȋ njiśuna nu să poaće lukra skuos doparće šȋ firdă aljelalće tjemj.

VUORBA VLAHA

Edukacȋja dȋn Vuorba Vlaha să realizujeašće sȋngur, ma kuprinđe šȋ sucȋnaturj alu aljelalće tri tjemj, măjkusama dȋn Literatura Vlahilor šȋ Kultura lu vuorbă.

Ka šȋ ȋn razu aldȋntȋnj, ȋn aduojlja raz vorbitu dȋn gură să lukră prȋn źuoakă šȋ aktivnosturj ku karje să vjeažbuje komunikacȋja (pozdravitu ȋn situacȋje dȋ tuoatădzȋ: bună điminjaca, bună dzȋva šȋ nje vjeđem; izvinjitu). Škuolarji puot sȋ povȋastuje katȋnd la sljikă or rȋndurj dȋ sljiś. Puot sȋ propovȋastuje tjekstu karje a askultat, sȋ propovȋastuje aja śe a vadzut šȋ a audzȋt ȋn teatăr or ȋn teatăr ku papušă, ȋncaljes šȋ sumjearnjik. Oćitulji trȋabje sȋ ja sama dȋ sȋ fije glasurlji bun spusă šî sî fakă ku škuolarji komentarurj la aja śe sa askultat.

Vježbilji dȋ vadzut îs dȋ vadzutu lu tuot ȋntrjeag šȋ lu detaljurj, katatu la stvarurj, poiviturj šȋ okuolu. Trȋabje sȋ fije organizujiće pră tjemurj. Să ȋnśeapje dȋ la luoku ȋn škuoală unđe să ȋnvacă, pă ȋnurmă să trjeaśe šȋ la okuol. Škuolarji puot să kaće la stvarurj, uoamjenj, žuoavinje, potrivjelurj, sljiś, sljiś ȋn rȋnd, fotografije, objekturj dȋn okuol šȋ aša. Škuolarji trȋabje sȋ ja sama măjȋntȋnj la tuotalu, da prăurmă la djetaljurj. Să kată la: fuormurj, fărburj, relacȋje, miśkaturj, mimikă šȋ gjesturj, djetaljurj pitulaće šȋ aša.

Vježbilji dȋ askultat să ȋnśep ku askultatu lu vuorba lu oćitul, alc škuolarj, glumc šȋ spikjer. Vuorba śe je askultată să komentarisȋašće sȋ să vadă pră śe să aljeaźe vuorba alu vorbituorj. Askultatu trȋabje sȋ fije ȋnpreonat ku mimikă šȋ gjesturj karje petrjek vuorba. Dȋ vrjeamja śe să askultă trȋabje aljes aja śe arje vrjedujală dȋn aja śe nare, katat ku grižă šȋ koncentracȋje. Să askultă šȋ sunurlji dȋ onomatopejă, šušajelje, sunurlji artikuljisȋc šȋ njeartikuljisȋc.

Ka šȋ ȋn razu aldȋntȋnj trȋabje sȋ să fakă vježburj dȋ analjitikă kum ȋs vadzutu lu pozicȋja lu glasurj ȋn vuorbilji karje ȋs vorbiće. Kȋnd škuolarji ȋnvacă sȋ vadă pozicȋja lu glasurj ȋn vuorbj, să trjeaśe la ȋnparcȋtu lu vuorbj pră glasurj. Să ȋnśeape ku vuorbj dȋn duoa glasurj, da prăurmă dȋn tri, patru šȋ măjmulće.

Vježbilji dȋ sintjeză să organizujesk bărabar ku vježburlji dȋ analiză. Vuorbilji karje ȋs dȋsparcȋće ȋn glasurj jar să adună ȋntruuna. Să pornjeašće dȋ la al măjušor šȋ mjearźe kȋrtă tuot măjgrjeau. Škuolarji să sprimăsk sȋ śećaskă šȋ ȋncaljagă aja śe a śećit, śe o sȋ fije ȋn razurlji śe vin.

Oćitulji trȋabje sȋ ja sama kum să vorbăsk glasurlji ă, ȋ, dz, ś, ź.

Ȋn aduojlja raz škuolarji ȋnkă nu śećesk šȋ skriu ma să kunosk ku grafemurlji dȋn latinjica vlasaskă, kum ȋn razu dȋntȋnj sa kunoskut ku grafemurlji lu ćiriljica vlasaskă.

Prȋn situacȋje dȋ vuorbă lu škuolarj trȋabje aratat śe je subjektu, da śe predikatu ȋn spusurj. Sȋ lji să arȋaće śe je una, da śe alta, šȋ kum sȋ lje kunoaskă šȋ aljagă. Tuot aša lje trȋabje aratat śe je numitura da śe verbu. Lje trȋabje aratat kum să vjeađe număru šȋ ruodu lu numitura.

Prȋn povješć dȋ potrivjelurj śe să potrivăsk ȋn aăsta momjent la škuoală, aratat lu škuolarj karakteristikurlji lu verbu ku karje să spunje vrjeamja dȋ aku. Prȋn vuorba dȋ tjemurj ȋn karje să škuolarju ȋnvintă sȋ vorbaskă dȋ aja śe cȋnje minće dȋ njiskar potrivjelurj śe a fuost, să arată fuorma lu verbu ku karje să spunje vrjeamja śe a trjekut. Ku vuorba dȋ aja śe je ȋn plan sȋ fije ȋn dzȋva, stamȋna, lună, or dȋ vro lună or vrun an, aratat lu škuolarj fuorma lu verbu ku karje să spunje vrjeamja śe vinje.

Ku vuorba dȋ tjemă lu rođendanurlji lu aj dȋn kasă šȋ lumnje dȋn okuol să puoaće ušura lu škuolarj ȋnvacatu lu numaratu pȋnă la sută.

LITERATURA VLAHILOR

Aja śe je sucȋnat ȋn tjema Literatura Vlahilor să lukră prȋstă tuot anu la škuoală, dȋn karća dȋ ȋnvacat ka un instrumjent dȋ edukacȋje ka šȋ dȋn alće izvuoră kum aljeaźe nastavnjiku šȋ dȋn kȋnćikatuoarje ku sljiś, karje je ku Planu šȋ Programu lu edukacȋje šȋ ȋnvacat dată dȋ lektiră. Aluor realizacȋje oćitulu plănirjeašće ȋn rȋndu ku karakterjistika lu tuot škuolarju šȋ aluj aźunsurj dȋ ȋnvacat.

Dȋ vrjeamja kȋnd škuolarji să fak sȋ fije kadȋrj, ku aźutatu lu oćitul, sȋ ȋncaljagă povješćilji šȋ kȋnćiśilji, trȋabje luvat sama sȋ să vadă potrivjelurlji, relacȋjilji dȋ arje šȋ vrjeamje šȋ aja śe je aljes ȋn daskrisu lu stforurj šȋ priruodă. Škuolarji să ȋnvintă sȋ ujće junaśi ȋn povastă or kȋnćik, aluor karaktjeristikurj šȋ aja śe lukră; aluor emuocȋje (marjeac, trist, dȋ rȋs) šȋ sȋ aljagă al bun dȋn njebun.

Să kriśeašće kă je bun sȋ să śećaskă tjekstu la postăc, aśi să ginđeašće kă oćitulu, pră planu karje sȋngur a fakut ku dȋnamika śe a plănirjt spunje tjekstu postată dȋpa postată šȋ vorbjeašće ku škuolarji dȋ aja śe je śećit, dȋ aja vrjeamje ij motivisȋašće sȋ povȋastuje šȋ sȋngurj.

Kum ȋs tjeksturlji plănirjic ku programu pruošć, skurc šȋ fakuc pră rȋnđitu lu potrivjelurj pră hronoluogije, škuolarju trȋabje sȋ ujće kȋnd šȋ unđe sa potrivit aja śe să lukră ȋn tjekst šȋ sȋ ȋncaljagă rȋnđitu lu potrivjelurj, śe sa ȋn fabula lu tjekst potrivjit ȋntȋnj, da śe prăurmă, śe a fuost nainća lu vro potrivjală, da śe dȋpa jea vinje.

Ka šȋ ȋn razu aldȋntȋnj, šȋ ȋn aduojlja raz škuolarju trȋabje sȋ fije kadȋr sȋ ujće kum ȋs poezija ku proza aljeasă ȋn fuormă (sȋ aljagă vjersu dȋn tjekstu dȋ pruoză) šȋ aluor măjpucȋnje karaktjeristikurj (aja śe ȋn lirjikă nuje fabulă, ritmika lu vjers or rȋnđitu lu potrivjelurj ȋn epikă šȋ aša śuoava), ma nu la nivuo lu definjisȋtu la tjerminurj. Škuolarju trȋabje sȋ aljagă kȋnćiku (šȋ kȋnćiku dȋ glumă - pră tuonu kum să kȋntă) dȋn povastă (basnă), ma fȋrdă definisȋtu lu tjerminurj dȋn teorija lu literatură. Aja să lukră mjerekucȋal šȋ la postăc ȋn razurlji măjbatrȋnje.

Škuolarju trȋabje sȋ poată sȋ ȋncaljagă śe ȋnsamnă śumalka fȋrdă formuljisȋtu lu stil; sȋ kunoaskă žanru lu basnje ka povješćilji śe ȋnsamnă śuoa altăśe (fȋrdă ȋnśeputu ku tjerminu lu aleguorije), kă ȋn basnje junaśi puot sȋ fije nu numa žuoavinjilji, ma šȋ bujedzȋlji, stvarurlji, kreaturilji antropomorfizujiće (Naruoku, Nađearđa) or uoamjenji šȋ, măjprăurmă, sȋ poată sȋ ȋncaljagă aja śe basna ȋnsamnă šȋ să vadă aja śe basna nje kriśeašće. Kum dȋ aăšća anj lu kopij să adaptirjeašće, skurćadză tjekstu lu basnă nus spuš elementurlji dȋ struktură lu žanru lu basnă (fabula šȋ kriśala).

Škuolarji să sprimăsk sȋ ujće ȋn tjekst vuorbje njekunoskuće šȋ măjpucȋn kunoskuće šȋ să ȋntrȋabje oćitulu sȋ lje tulmaśaskă kum ra ȋncaljeźa tjekstu măjbun. Purtac ku ȋntrabărilji (karje? śe? unđe? kȋnd? dȋ śe?) dȋ sucȋnatu śe je spus, škuolarji ȋn rȋndu ku aluor pućearje, să sprimăsk sȋ fakă ka raspunsurlji: spusurj, pasusurj, tjeksturj skurće. Kȋnd lukră tjeksturj dȋ aja śe lumnja Vlahilor a fakut prȋn vuorbă šȋ dȋn literatura lu autorj, škuolarji să kunosk măjȋntȋnj ku estetikă ȋn skrisuoarje šȋ formirjesk aluor veđearje dȋ aja śe askultă. Oćitulu ȋj ȋnvintă să spună aja śe ginđesk.

Kȋnd lukră kȋnćiśilji dȋ lirjikă škuolarji la postăc să ȋnvacă sȋ kunoaskă šȋ asȋmće melodika lu kȋnćiśe šȋ sȋ lje recituje ku intonacȋje. Aljesu lu tjeksturj ȋn vjers dȋn aăalja ȋn pruoză nu să lukră la nivou lu teorije.

Să kriśeašće kă je bun sȋ să fakă dramatizacȋja lu povješćilji dȋn lumnje, bajkje šȋ basnje, kum sar škuolarji aduśe ȋn vuoja bună la aktivnosturj dȋ kreacȋje (ješȋtu la scjenă, źuoaka ku dramă, źuoaka ku papušă...). Aša škuolarji prȋn vaspitujitu lu škuoală ȋntruuna ȋnvacă šȋ bontuonu ȋn teatăr.

Škuolarji ȋn aduojlja raz nađesk ku sucȋnatu lu program šȋ ȋnvacă la tjerminurj dȋn literatură la postăc šȋ ku sistjem, da lu oćitulj să kriśeašće ȋn kontinuitjet sȋ să ȋnvjeacă vuorbje nuoj kum sar ȋngazda vuorbarju lu škuolarj. Supt ȋnvacatu la tjerminurj dȋ literatură nu să ginđeašće la ȋnvacatu lu aluor definicȋje, ma aluor numit šȋ dăskris, ujtatu lu aluj rolă ȋn tjekstu al spus.

KULTURA LU VUORBĂ

Tjema Kultura lu vuorbă kuprinđe ȋnvaljitu lu duoa dȋn patru părc dȋ literacȋja lu škuolarj, da aăalja ȋs vorbitu šȋ askultatu. Duoa karje uđesk, śećitu šȋ skrisu, să ȋnvaljesk ȋn aljelalće razurj lu ciklusu dȋ ȋnvăcamȋnt la škuoală. Edukacȋja šȋ ȋnvacatu ȋn asta tjemă ȋs śuśiće kȋrtă katatu lu kultura lu vuorbă, ȋngazdatu lu vuorbarj šȋ la ȋnvaljitu lu pućearja ȋn komunikacȋje lu škuolarj. Lukru la edukacȋje ȋn tjema Kultura lu vuorbă să realizujeašće ȋnpopljećit ku aljće tjemurj dȋn aăsta kurs, ka šȋ prȋn lekcȋje sȋngurje.

Vorbitu lu škuolarj să ȋnvaljeašće prȋn vuorbă ȋn karje oćitulu ȋj ȋnđirjaptă sȋ ajbje măjbună aluor komunikacȋje. Ȋn vuorba dȋ tjekstu dȋ literatură or dȋ vro tjemă, škuolarji raspund la ȋntrabărj, ȋntrabă, spun śe ginđesk. Vuorba sluobȋdă, vuorba dȋ drustvă je fundu lu komunikacȋja dȋ tuoatădzȋ šȋ dȋ aja škuolarji trȋabje ȋnđirjeptac ȋn aja parće sȋ frumuos ȋnśeapă vuorba, ȋnskimbje la informacȋje šȋ sȋ ajbje bontuon. Škuolarji să ȋnvintă sȋ formirjaskă kriśală ȋn karje o sȋ fije informacȋje dȋn vijaca škuolji. Dȋ vreamja dȋ vuorbă škuolarji să ȋnvintă sȋ vorbaskă, sȋ đea ȋnformacȋje, sȋ spună śe ginđesk, numaskă śe asȋmt ku vuorbilji aljeasă.

Foarma lu vorbit karje să kriśeašće je povăstujitu, propovăstujitu šȋ dăskrisu. Aja ȋs sucȋnuturlji lu program, sucȋnuturlji lu ȋnvacat. Ȋn aduojlja raz să nađeašće ku ȋnvacatu lu škuolarj šȋ la postăc să bagă ȋn vuorbă šȋ ȋnvacă kum sȋ propovȋastuje tjekstu, kum sȋ povȋastuje or kum sȋ dăskrije. Vuorba să realizuje prȋn vježbje dȋ vorbit ku aźutarja lu plan. Planu lu škuolarj aźută sȋ proginđaskă sucȋnutu lu vuorbă, ma nu trȋabje ȋnpeđekac aăja karje puot sȋ vorbaskă sȋngurj ku aluor plan, or fȋrdă jeal. Dȋn gură să propovȋastuje vrun tjekst skurt, aja śe a vadzut ȋn teatăr or la film. Să kriśeašće aăsta povăstujit: povăstujitu dȋ sljikă or pră rȋndu dȋ sljiś (povasta ȋn sljiś), povăstujitu dȋ petrekuće šȋ potrivjealje... Să dăskrije dȋ sezuoanje pră an, dȋ bujedz šȋ žuoavinje, dȋ drugarju or drugarjica a măjbună, dȋ aj dȋn kasă šȋ aša. Škuolarji să ȋnđirjaptă sȋ vorbaskă kum trȋabje.

Ȋnvacatu dȋn kap šȋ vorbitu lu tjeksturj aljeasă or aluor postăc je ȋnđirjeptat ȋn parća lu ȋngazdatu lu vuorbarj šȋ vuorba kum trȋabje. Să vorbăsk dȋn kap aljeasă kȋnćiśe karje ȋs ȋnvacaće odată ku ȋnvacatu lu recitujitu đirjept. Prȋnga aja, să puot ȋnvaca šȋ dȋn kap vorbi tjeksturlji skurće postăc dȋn povješć or dȋn tjeksturj dȋ dramă (junaku). Cȋlju lu asta suoartă dȋ vorbit je sȋ să vorbaskă ku ȋntonacȋje, da nu numa memorisȋtu lu tjekst. Dȋ aja trȋabje luvat sama šȋ bun aljes aja śe kopiji o sȋ ȋnvjeacă sȋ spună dȋn kap, da vrunji dȋn kriterijumurj ȋs vrjedujala lu tjekst šȋ kum aduśe ku anji lu kopij. Žuoakă dȋ scjenă măjbun je sȋ să realizuje pră tjeksturj dȋ literatură karje ȋs bunje dȋ improvizacȋje la scjenă.

Ȋngazdatu lu vuorbarj dȋspră vuorbitu ȋnđirjeptat să realizuje askultȋndu să ku vuorbje śe trȋabje la vorbit, ȋnvacȋnd šȋ askultȋnd ku vuorbje nuoj, ka šȋ larźind kuprinsu lu aja śe ȋnsamnă o vuorbă. Vuorbilji nuoj să ȋnvacă dȋn vuorbitu ȋnđirjeptat šȋ dȋn tjekstur dȋ literatură šȋ njeliteratură. Škuolarji să ȋnđirjaptă ȋn parća sȋ să askulće ku vuorbje dȋn aluor vuorbarj karje je aktivirjit šȋ ku aăla śe je pasivirjit šȋ śe poaće măjbun spună ȋnfuormacȋja karje vrjea, ma šȋ sȋ puoată sȋ fakă ku vuorba măjfrumuos vorbitu.

Kultura lu ljimbă alu škuolarj să ȋngažđeadză šȋ prȋn źuoakă, măjkusama prȋn źuoakă dȋ ljimbă. Źuoaka să aljeaźe pră interesujalu lu škuolarj or ȋn kontjekstu lu sucȋnatu dȋ edukacȋje. Aja puoaće sȋ fije źuoakă ku vuorbit (vorbitu ku papuša njekuminće, vorbitu ku junaku dȋn literatură...), dȋpa aja źuokă dȋ situacȋje, situacȋj dȋn tuotdȋuna (vorbitu ȋn prodavnjică, la stanjica dȋ autobus, la duoktuor,...). Sȋ puot aljeźa šȋ anagramurj, rebusă, palindruomurj, doȋnpluće, pruoašće vuorbje ȋnkruśišaće.

Askultatu arje marje vrjedujală ȋn komunikacȋje. Škuolarji să ȋnvacă sȋ askulće suvorbituorju ku griže šȋ kultură. Ȋn kontjekstu dȋ edukacȋje škuolarji askultă śe ajlalc vorbăsk šȋ aja prodzȋk ku reprodukujitu šȋ parafrazirjitu lu aja śe a askultat, ka šȋ lukrȋnd pră rugatu šȋ ȋnstrukcȋjilji dȋn gură a lu aj batrȋnj šȋ aluor drugarj. Askultatu ku grižă să trȋabje sȋ ja parće šȋ ȋn situacȋjilji simulirjiće (źuoaka dȋ vuorbă šȋ dȋ situacȋje). Škuolarji askultă śećitu lu oćitul šȋ spikjer.

Ka šȋ ȋn razu aldȋntȋnj, źuoaka dȋ ȋnvaljit askultatu ku grižă să lukră ȋn kontjekstu lu edukacȋje: askultatu ku grižă ku daćina, sȋ dzȋśem, Kunoašće karje vorbjeašće, askultă kum vorbjeašće (ȋn śeat, jut), Aud glasu...

ELEMENTURLJI DȊ KULTURĂ ŠȊ TRADICȊJE

Tjema dȋprăurmă karje să lukră ȋn programu dȋ edukacȋje šȋ ȋnvacat lu Vuorba šȋ kultura Vlaha, Elementurlji dȋ kultură šȋ tradicȋje, makră dȋkă să lukră băškašȋt je ljegată ku aljelalće tjemj. Ja pră număru lu śasurj numic dȋ realizacȋje arje măjmarje kuprins, da prȋn ja să škuolarji kunosk ku aluor kultură šȋ tradicȋje kum ra puća sȋ o pastrjeadză šȋ ȋnojaskă. Prȋn mulće aktivnosturj ȋn la śasur simulirjiće situacȋje škuolarji să kunosk ku aja kum să faśe Pašćilji, Aźunu šȋ Kraśunu, da šȋ ku mȋnjilji să fakă stvarurj ku karje să askultă ȋn ritualje dȋ dzȋlje marj (fȋrbujitu la uoavă dȋ Pašć, fakutu la maskje dȋ Sȋntuoađerj šȋ aša).

Škuolarji să ȋnvintă kȋnd puot sȋ arȋaće aja śe a ȋnvacat la śas šȋ ȋn situacȋje dȋ tuoatădzȋ la aluor kăš. La śas škuolarji să ȋnvintă sȋ arȋaće aja śe šćiu šȋ śe a ȋnvacat la kasă. Aša sȋ ȋntarjeašće ȋnvacamȋntu prȋn ljegatu lu aja śe škuolarju aduśe ku jeal dȋn izvuoară dȋnafară dȋ škuoală ku aja śe ȋj dȋa škuoala, nastavnjiku šȋ kercȋlji dȋ ȋnvacat.

Ȋn kultura vlasaskă mult să cjeanuje źuoku šȋ kȋnćiku, dȋspră śe škuolarji să ȋnvintă sȋ ȋnvjeacă pašurlji dȋ źuok. Prȋnga aja, školarji să kunosk šȋ ku puortu vlahilor dȋn aluor luok šȋ okuol. Kunoskutu ku puortu lumnji puoaće sȋ fije petrjekut ku lukru la fakutu lu puort dȋn arćije šȋ/or dȋn pȋndză, ku aźutarja lu nastavnjik šȋ parinc, da dȋpa aja šȋ ȋnbrakatu la papušă ȋn aja, sȋ puoaće crtaji puortu šȋ aša.

Dȋn plastelin or aša śoava škuolarji puot sȋ fakă kolaśi (zakuoanjilji) dȋ pomană šȋ aša ȋnvjeacă karje kum ȋl kjamă šȋ dȋ śe je.

Katȋnd la video or la sljiś ku tjema lu boćeadz, or ȋn besȋarikă la vrun boćeadz să puoaće ȋnvaca aja śe trȋabje dȋ boćedzatu. Aša stȋa trjaba šȋ ku nunta vlahilor šȋ ritualjilji karje mărg ku ja.

Ku dusu ȋn muzej škuolarji puot sȋ să kunoaskă ku stvarurlji dȋn kultura šȋ tradicȋja Vlahilor. Dȋka aja nu să puoaće lukra ku audio šȋ video materijal lu škuolarj să puot arata stvarurlji batrȋnje dȋn tradicȋja šȋ kultura Vlahilor.

Ka šȋ ȋn razu aldȋntȋnj, šȋ ȋn aduojlja raz măjmult trȋabje sȋ să kinuje sȋ să pastrjeadză šȋ pazaskă identitjetu šȋ marosȋja Vlahilor, ma nu prȋn frăzurj ma ȋn praksă, aratȋnd la vrjedujala lu uoamjenj šȋ etnicitjeturj, poštujala ȋntră etnij, tolerancȋje šȋ ȋnterakcȋje.

Kum să realizuje programu

Trȋabje ȋn tuotdȋuna luvat sama dȋ a măjmarje daćină alu kurs: sȋ škuolarji ȋnvjeacă frumuos sȋ vorbaskă pră vuorba vlasaskă šȋ šćije dȋ aluor kultură šȋ tradicȋje. Trȋabje bagat dȋ sama śe škuolarji šćiu ȋntȋnj, ku śe vin dȋ la aluor kăš šȋ ȋn rȋndu ku aja lukrat ku tuot škuolarju băškašȋt, purtȋnd dȋ grižă šȋ dȋ tuot kolektjivu.

Atmosfjera la śas trȋabje sȋ fije relaksirjită, sȋ kaće o relacȋje dȋ partnerj ȋntră oćitul/nastavnjik šȋ škuolarj kum sar măjušuor trjeśa barijera lu psihă la aktivizacȋja lu pućearja lu vorbit šȋ ȋnvȋacurj. Tuot śe să lukră dȋ ljimbă să demonstrirjeašće ȋn kontjekst, nu să skuoaće dȋnlăturj. Kȋnd să vjeažbuje pućearja dȋ vuorbă dominirjesk dijaluogurlji ȋn măjmulće fuoarmje ȋn interakcȋja lu nastavnjik ku škuolarju šȋ škuolarju ku škuolarj. La vuorbit să kată sȋ nu fije komplikujit, sȋ fije njeȋnsȋljit šȋ sȋ să spune kum trȋabje.

PETRJEKUTU ŠȊ VRJEDUJALA LU EDUKACȊJE ŠȊ ȊNVACAT

Petrjekutu šȋ vrjedujala lu progrjesu škuolarilor să lukră dȋ sȋ să puoată aźuns la aźunsurj, da ȋnśeapje ku ocjena dȋntȋnj lu nivou la karje je škuolarju šȋ ȋn relacȋje ku karje să ocjenjeašće kȋt progrjes a avut šȋ śe ocjenă o sȋ ajbje. Fijekarje aktivnuost arje potencijal dȋ procjenjitu lu aja kȋt sa mărs nainće šȋ dȋ sȋ să kapiće informacȋje napuoj. Tuot śasu dȋ edukacȋje šȋ aktivnuosturlji lu škuolarj je šansa dȋ sȋ să formirjaskă ocjenă, dȋ sȋ să registruje kȋt škuolarju a mărs nainće šȋ sȋj să spună śe trȋabje šȋmăj sȋ lukrje.

Formirjitu lu ocjenă je un nou princip ȋn edukacȋje karje sucȋnje procjenujitu lu aja śe să šćije, śe să puoaće, cȋnutu šȋ rȋndu la lukru, ka šȋ ȋntarjitu lu kompetencȋj dȋ vrjeamje lu eukacȋje šȋ ȋnvacat. Măsuratu la formirjitu lu ocjenă sucȋnje astrȋns la fakturj dȋ aja śe škuolarji a lukrat, a măjđeasă ȋs aăašća tjehnjike: realizacȋja lu daćinj ȋn praksă, petrekutu šȋ ȋnsamnatu lu aja śe škuolarji lukră dȋ vrjeamje dȋ edukacȋje, komunikacȋja ȋntră nastavnjik šȋ škuolarj, registru dȋ tuot škuolarju (mapa dȋ progrjes) šȋ aša. Rjezultaturlji lu vrjedujală ku formirjitu lu ocjenă la kăpatȋnju lu ciklusu dȋ edukacȋje trȋabje sȋ fije dat ȋntruuna ȋn ocjenă ku număr.

Lukră lu nastavnjik să sucȋnje dȋn plănirjit, realizujit, petrjekut šȋ vrjedujit. Nastavnjiku trȋabje ȋn kontinuitjet sȋ petrjakă šȋ ocjenjaskă diferjencirjit prȋnga aja śe škuolarji a fakut, šȋ procjesu lu edukacȋje šȋ ȋnvacat, ka šȋ pră jeal sȋngur šȋ aluj lukru. Ku tuot śe să arată bun šȋ śe aźută, nastavnjiku o sȋ să aźuće ku aja ȋn aluj praksă dȋ edukacȋje, da tuot śe să arată ka njedastul bun ar trăbuji ogođit sȋ fije măjbun.

MAĐARSKI JEZIK SA ELEMENTIMA NACIONALNE KULTURE

Kulcsszavak: nyelvi kultúra, irodalom, szövegértés, nyelvismeret, alapvető kommunikációs készség és nyelvhelyesség.

Korreláció: zenekultúra, képzőművészeti kultúra, szerb mint anyanyelv, környezetismeret.

DIDAKTIKAI-MÓDSZERTANI UTASÍTÁS

A magyar nyelv - anyanyelvápolás tanításának és tanulásának tantervi alapját a kimenet elemei, a tanulási folyamat, valamint a tanulói eredmények képezik. A kimenet magában foglalja a rendszerbe épített tudás, a készségek, álláspontok és értékek leírását, amelyeket a tanuló gyarapít, fejleszt és elmélyít a tantárgyi részterületek révén.

I. A TANÍTÁS ÉS A TANULÁS TERVEZÉSE

A tanítás és a tanulás tervezése felöleli az éves és az operatív tervek elkészítését, valamint az órára, napra/hétre való előkészületeket. Az éves tervet Gantt-diagram formájában kell elkészíteni, amely összhangban van az iskolanaptárral és az évi óraszámmal, valamint havi felbontásban tartalmazza az óraszámot részterületenként.

A magyar nyelv - anyanyelvápolás tanításának és tanulásának programstruktúrája az általános iskola második osztályában a következő három részterületet foglalja magába: nyelvi kultúra, irodalom és nyelv. Az ajánlott óraszám részterületenként: nyelvi kultúra - 30 óra irodalom - 30 óra és nyelvtan - 12. Az ajánlott óraszám tájékoztató jellegű, mivel a tanítási részterületek összefüggnek egymással, és azokat nem lehet egymástól izoláltan tanítani.

Az éves tervvel összhangban ki kell alakítani az iskolai olvasmányok szövegeinek jegyzékét, havonkénti lebontásban. A szövegek ilyen módon történő felosztása, mint eddig is, a szövegek bizonyos kritérium szerinti csoportosításán és összekapcsolásán alapul - az irodalmi mű jellege és szerepe; szövegfajta; a szöveg célja: szövegértés/elmesélés/értelmezés; évszakok; jelentős dátumok és ünnepek; a tanulói közösség; a tartalmak és a kimenetek tantárgyi és tantárgyközi kapcsolata; tantárgyközi kompetenciák stb. Vagyis a szövegek korrelációját azok rokon tematikai-motivációs egységekbe való besorolása teszi lehetővé. A szövegrokonságon alapuló funkcionális összekapcsolás lehetséges példái (semmiképpen sem egyetlen):

• barátság;

• család;

• iskola;

• humor;

• leírás;

• mesevilág stb.

Az operatív terv az operacionizált kimeneteket, a definiált tanítási egységeket, a tantárgyközi kapcsolatokat (korrelációt), a megvalósítást, az értékelést, valamint (a tanító által lényegesnek tartott) egyéb elemeket tartalmazza. Az éves és az operatív terveket az iskolanaptárral és az iskolai élettel összhangban kell elkészíteni. Az óravázlatnak tartalmaznia kell az óra célját, a kimeneteket, a tanulói és a tanári tevékenységet/aktivitást, a megvalósított kimenet ellenőrzési módját (a visszacsatolást), a kiválasztott tanítási módszereket, eljárásokat és a tanulási stratégiákat.

II. A TANÍTÁS ÉS A TANULÁS MEGVALÓSÍTÁSA

A nyelvi kifejezőkészség közvetlen kapcsolatban áll az egyén megismerő képességének a fejlődésével általában. A nyelvtanulás, a nyelv szerkezetének és szerepének megismerése sokkal eredményesebb, ha a tanító/tanár a nyelvet a kommunikáció szolgálatába állított természetes eszköznek fogja fel, mintha a nyelvi szabályokat elszigetelten, kontextusok nélkül tanítaná. Alapvető feladat az értelmes, kifejező beszédtechnika, a beszédmegértés és a nyelvi kommunikáció alakítása, a tanulók nyelvi tudásának továbbfejlesztése, melynek során lényeges a magyar nemzeti kultúra elemeinek megismerése.

A tanítási részterületek összefüggnek egymással, és nem lehet őket egymástól elkülönítve tanítaní.

NYELVI KULTÚRA (SZÓBELI KIFEJEZŐKÉSZSÉG)

Az első osztályban a nyelvi kultúra az alapvető beszédfejlesztést, valamint a beszédhallás fejlesztését foglalta magába, a második osztályban ennek a részterületnek a készségszintűvé mélyítésén van a hangsúly. A nyelvi kultúra részterületének céljai az egyéb részterületekkel összhangban, vagy önálló tanegységek keretében valósulnak meg. A második osztályban figyelmet kell fordítani a szóbeli kifejezőkészség permanens fejlesztésére. Az alapozás lényege, hogy a tanulók viszonylag fejlett beszédalap birtokába jussanak. Ezért beszédüket a szó, a mondat és a szöveg szintjén egyaránt fejlesztjük, és a fejlesztés folyamatában nemcsak a nyelvi kultúra részterületeit használjuk ki, hanem a szövegelemzés és a nyelvhelyesség nyújtotta lehetőségeket is.

A beszédfejlesztés alapozását szolgáló (szó-, illetve mondatszintű) tevékenységformák közül kiemelünk néhányat: közös szógyűjtés adott szempontok szerint, szavak csoportosítása, rokon értelmű szavak felismerése adott szóhalmazból, szópárok alkotása, mondatalkotás képek segítségével, megadott szavakkal, kifejezésekkel, hiányos mondatok kiegészítése, kérdések alapján válasz megfogalmazása. A szövegszintű beszédfejlesztés történhet kép/képsor alapján. A szóbeli megnyilvánulás része a versmondás és a drámarészletekben való hangos szereplés is. Fontos szerepet játszanak ebben a párbeszéddel kapcsolatos feladatok (párbeszéd alkotása adott szöveg dramatizálásával, adott téma alapján, megjelölt téma alapján megadott mondatok felhasználásával vagy szereplők megadásával).

A tananyagot témakörök és témák szerint ajánlott feldolgozni. Az első osztályban javasolt témákon kívül még a következő témákat lehet feldolgozni:

NAPSZAKOK: reggel, dél, este, délelőtt, délután, éjjel.

ÉTKEZÉS: Reggeli, ebéd, vacsora, uzsonna (étkezés közben az illedelmes viselkedés szabályai). Egészséges táplálkozás. Az idő mérése (óra és perc). Tőszámnevek 1-60-ig. Sorszámnevek 1‒20-ig.

VÁSÁROLUNK: A piacon. A boltban. A játékboltban.

TERMÉSZET: Az évszakok váltakozása. A hónapok.

A tanulók beszédkultúráját játékos aktivitásokkal is fejleszthetjük: nyelvi játékkal, játékos beszélgetéssel (pl. beszélgetés egy meseszereplővel), szituációs gyakorlatokkal (pl. beszélgetés az üzletben, a piacon, a szünetben, az iskolaudvaron) stb.

A befogadás (beszédhallás), a kommunikációs partner meghallgatása a kommunikáció lényeges eleme. A tanulókat arra utasítjuk, hogy az irányított és a szabadon folytatott beszélgetések során, de a valós szituációkban is, figyelmesen és kulturált módon hallgassák meg társukat. Az oktatási kontextusban (utasítások, szóbeli üzenetek közvetítésekor) a tanulók figyelemmel hallgatják mások beszédét, majd megfelelő módon reagálnak az elhangzott üzenetre, azaz a felnőttektől és a társaktól hallott szóbeli utasítás és kérés alapján cselekszenek. A szimulált helyzetben és a másokra figyelést fejlesztő játékokban, ismeretterjesztő és irodalmi szöveg bemutatásakor is figyelmesen meghallgatják az elhangzottakat. A valós beszélgetésben, a megfelelő szituációkban mind a tanító, mind a társak beszédét is figyelemmel kell kísérniük.

A nyelv gazdag szókészletéből való tudatos válogatás nem képzelhető el a tanulók szókincsének állandó bővítése nélkül. Ezért figyeltetjük meg az olvasmányok stíluseszközeit, nyelvi fordulatait, tanítjuk meg az új szavakat, kifejezéseket.

IRODALOM

Az irodalomra vonatkozóan az ajánlott szövegeket a tanulók a tanév folyamán fogadják be (a tanító/tanár felolvasása alapján), szem előtt tartva a magyar tagozatos második osztályosok számára készült tankönyvet/tankönyveket is. A tanító/tanár a gyerekek egyéni sajátosságainak és a közösség lehetőségeinek megfelelően tervez, és választja meg a felsorolt iskolai olvasmányok közül a megfelelőket.

A tanító az iskolában különböző szövegtípusokkal ismerteti meg a tanulókat, amelyeket meg is értenek, de megértik az enciklopédiák és a gyermeklapok szövegeit is. Észre tudják venni az eseményt, a cselekvésmozzanatokat, az időbeli és térbeli viszonyokat.

A tanterv egyszerű, rövid, néha adaptált szövegeket lát elő, így a tanulók könnyen felfedezhetik a szövegekben az események időrendi sorrendjét, meghatározzák az esemény helyét és idejét. A tanulónak meg kell különböztetnie a verset a mesétől.

Szoktatni kell a tanulókat arra, hogy megtalálják a számukra ismeretlen szavakat, megkérdezzék a tanítótól azok jelentését, hogy minél pontosabban megértsék a szöveg értelmét. A tanító kérdéseket tesz fel (ki?, mi?, hol?, mikor?, miért?) a felolvasott szöveg tartalmával kapcsolatosan. A tanulók válaszaikat egyéni képességeiknek megfelelően adják meg: mondatok, összefüggő mondatok vagy rövid szöveg formájában.

A verseket szavalják, a gyermekek számára írt drámaszövegek feldolgozásakor a tanulók számos kreatív tevékenységre motiváltak, amelyek a mű hatására keletkeznek (színpadi előadás, drámajáték, bábjáték, gyermekszínházi előadások, dramatizált részletek megbeszélése).

Első osztálytól a tantervi tartalmak azt sugallják, hogy az irodalomelméleti fogalmakat fokozatosan sajátítsák el. A tanítónak javasoljuk, hogy folyamatosan új szavakkal gyarapítsák a tanulók szókincsét. Az irodalmi fogalmak elsajátítása nem azt jelenti, hogy a gyerekek a definíciókat megtanulják, hanem megértik a fogalmak leíró magyarázatát, az irodalmi szövegben betöltött szerepüket.

A nyelvi kultúra keretében, valamint az irodalmi szövegek feldolgozásánál is, fejleszteni kell a szövegértés képességét. A tanító a tanév folyamán rendszeresen mond el rövid történetet (képpel vagy képsorral szemlélteve), mesét, amelyet a gyerekek hallás alapján befogadnak, beszélgetnek róla. Az aktív hallgatás során a tanulók képesek lesznek az irodalmi, az ismeretterjesztő és más szövegek befogadására.

NYELVTAN

A tanuló a tanító irányításával összehasonlítja a magyar és a szerb nyelv hangjait. Képek és indukciós szövegek kapcsán mondatokat és kérdéseket fogalmaz meg, majd egyszerű mondatokkal történetet mesél el. Megadott szavakból mondatokat alkot, a szórendre figyel, annak jelentőségét felismeri. Szavakat gyűjt adott témával kapcsolatban. A kérdésekre válaszokat fogalmaz meg.

III. A TANÍTÁSI ÉS TANULÁSI FOLYAMAT KÖVETÉSE ÉS ÉRTÉKELÉSE

A tanuló eredményeinek és tudásának értékelése és osztályozása A tanulóknak az általános iskolai oktatásban és nevelésben való osztályozásáról szóló szabályzattal összhangban kell, hogy történjen. A tanuló előrehaladásának mértékét, valamint az értékelést a tanuló kezdeti tudásszintjéhez kell viszonyítani. A tanár a tanítási-tanulási folyamat során állandó jelleggel és egyértelműen visszajelez a tanulói tudás minőségére vonatkozóan. A visszajelzésnek útmutatóként kell szolgálnia a további munkához, de ugyanakkor motiválnia is kell vele a tanulót. Minden tanulói tevékenységet értékelni kell, de az értékelés és a visszajelzés mellett fontos feladat, hogy rászoktassuk a tanulókat az önértékelésre.

NEMAČKI JEZIK SA ELEMENTIMA NACIONALNE KULTURE

Schlüsselwörter: Sprache, Sprachäußerung, Literatur, Tradition, Kultur

DIDAKTISCHE UND METHODISCHE UMSETZUNG DES CURRICULUMS

Das Curriculum für das Fach Deutsch mit Einbezihung von ethnokulturellen Komponenten besteht aus zwei Fachbereichen: Deutsche Sprache und Literatur und Ethnokultur. Die Unterrichtsstunden sollten nicht aufgrund der Fachbereichen aufgeteilt werden, aber in jeder Stunde soll der deutschen Kultur und der Kultur der Donauschwaben in Serbien, mit einem Schwerpunkt auf Volkstradition und Bräuche, Aufmerksamkeit geschenkt weden. Beide Bereiche verflechten sich, und keines kann isoliert ohne Zusammenwirken mit anderen Bereichen gelehrt werden. Wir empfehlen jedoch eine grobe Aufteilung: Deutsche Sprache - 30 Stunden und Ethnokultur - 42 Stunden.

Die deutsche Sprache wird durch die Inhalte Kinderliteratur, Naturkunde, traditionelle Kultur, Musik und Kunst gelehrt. Alle diese Inhalte sollte man gegenseitig verbinden und gleichzeitig einem bestimmten Thema (Jahreszeiten, Traditionen, Gastronomie der Donauschwaben...) den Vorrang geben. Um die vorgeschlagene Inhalte in eine Einheit verknüpfen zu könnten, wird eine Doppelstunde (90 Minuten) empfohlen.

Das Curriculum für das Fach Deutsch mit Einbezihung von ethnokulturellen Komponenten baut auf den Lernergebnissen, dem Lernprozess und dem Lernerfolg auf. Die Lernergebnisse schließen die Beschreibung von integriertem Wissen, Fähigkeiten, Einstellungen und Werten, die der Schüler entwickelt, ein.

I. UNTERRICHTSPLANUNG

Das auf Lernergebnisse eingestellte Curriculum gibt den Lehrern mehr Freiheit, mehrere Möglichkeiten bei der Gestaltung des Unterrichts. Die Rolle des Lehrers ist dieses Curriculm an die bestimmte Zielgruppe (Klasse) anzupassen und dabei die Sprachkentnisse, die Zusammensetzung der Klasse und die Merkmale der Schüler, Lehrwerke und Lehrmaterialien, die technische Ausstattung der Schule, die Ressourcen, Möglichkeiten und Bedürfnisse der lokalen Gemeinschaft, in der sich die Schule befindet, zu beachten. Von den gegebenen Lernergebnissen und Inhalten ausgehend erstellt die Lehrkraft zunächst ihren Jahresplan, aus dem er später seine operative Pläne entwickelt.

Bei der Unterrichtsplanung sollte man darauf achten, dass das Lehrwerk nicht den Inhalt des Faches bestimmt, das es auch ein Lehrmittel ist. Deswegen ist es sehr wichtig die im Lehrwerk gegebenen Inhalte selektiv einzusetzen. Neben dem Lehrwerk, als einer der Wissensquellen, soll die Lehrkraft den Schülern ermöglichen, auch andere Lernquellen zu nutzen wie Film, Musik, Besuch in einer Bibliothek. Es wird empfohlen, den Schülern keine Hausaufgaben aufzugeben, aber man könnte ihnen einige literarische Werke zum fakultativen Lesen empfehlen. Bei der Planung des Lehr- und Lernprozesses sollten das Wissen, die Erfahrung, die intellektuellen Fähigkeiten und die Interessen der Schüler berücksichtigt werden.

Lesen und Schreiben in der zweiten Klasse

Unterrichtsplanung sollte aufgrund einer Binnendifferenzierung beruhen. Die Inhalte und Methoden sollen dem Alter und den Möglichkeiten der Schüler angepasst werden.

In der zweiten Klasse sollte man den Leseübungen und Ausspracheübungen genug Raum geben. Es sollte besonders das Vorlesen geübt werden. Der individuelle Tempo der Schüler soll berücksichtigt werden. Jeder Schüler liest in seinem eigenen Tempo. Lesetechniken und Leseverstehenübungen sollten auch vertreten werden. Hier eigenen sich besonders die Laut,- und Wortspiele, Rätsel, Wortschatzrätsel usw. Die Schüler lernen auf diese Weise neue Situationen kennen, die Motivation steigt und die Lernatmosphäre ist angenehm. Es ist wichtig das Wissen der Schüler, das sie sich in dem Fach Serbische Sprache angeeignet haben, auszunutzen, besonders bei den Bearbeitung des ABCD.

Einige Schreibübungen:

Abschreiben, Ergänzungen, Satzverbindungen, Bildbeschreibungen, Diktate, freies Schreiben.

Es ist wichtig auch auf ein ordentliches Heft zu achten. Die Buchstaben werden in einer oder zwei Reihen geschrieben.

Die Texte sollen dynamisch, interessant, altersgemäß sein. Eine besondere Aufmerksamkeit gilt dem Leseverstehen.

II. DURCHFÜHRUNG DES CURRICULUMS DEUTSCHE SPRACHE UND LITERATUR

Die vorgeschlagenen Inhalte im Bereich der Literatur werden durch das ganze Jahr über mit Hilfe von Lehrbüchern, Arbeitsblättern als Grundmaterial für die Arbeit und mit Hilfe von Audio- und Videoaufnahmen bearbeitet, so dass der Lehrer entsprechend den individuellen Eigenschaften der Schülern und den Lernergebnissen entsprechend seinen Lehrplan vorbereitet.

Pflichtlektüre sind hauptsächlich Werke, die zu dem nationalen Korpus gehören, die mit Werken der zeitgenössischen Kinderliteratur angereichert werden. Die Auswahl der Werken basiert hauptsächlich auf dem Prinzip der Altersangemessenheit, so dass am häufigsten Kindergedichte und Kindergeschichten vorkommen.

DEUTSCHE SPRACHE

Im Sprachunterricht wird die mündliche Kommunikation in der deutschen Bildungssprache entwickelt.

Bei den Schülern sollte man die Verwendung von Wörtern und ihre richtige Aussprache in der deutschen Bildungssprache fördern.

Das Zuhören ist eine wichtige Tätigkeit in der Kommunikation. Im Unterricht sollte das sorgfältige Zuhören, das Verstehen des mündlichen Textes und die richtige Reaktion geübt werden. Dies wird durch Hörübungen erreicht. Im Unterrichtskontext hören die Schüler zu, was andere sagen, und das bestätigen sie durch Wiederholung oder durch Paraphrasieren des Audiotextes. Aufmerksames Zuhören wird in simulierten Situationen (Sprach- und Situationsspielen) praktiziert. Spiele für die Entwicklung des aufmerksamen Zuhörens werden im Rahmen des Unterrichts mit einer bestimmten Aufgabe ausgeführt (Erkenne, wer spricht; Hör, wie ich spreche - leise, langsam, schnell..) Die Lehrkraft sollte auch auf die richtige Aussprache der Laute achten und die Aussprache der Bildungssprache und der Sprache der Donauschwaben mit den Schülern besprichen.

Die richtige Aussprache kann man einüben auch durch:

Erzählen d.h. Nacherzählen des gehörten Textes

Beschreibung der unmittelbaren Umgebung, Tiere, Früchte, Kleidungsstücke

Reproduktion - Bildbeschreibung oder Bildgeschichten

Simulation realen Situationen -Dialoge (im Laden, beim Arzt, in der Post,

auf dem Markt, im Kino), Gespräch mit der ungehorsamen Puppe oder mit einer

literarischen Gestalt

Wortspiele - Buchstabenspiele, Rebusse

DEUTSCHE LITERATUR

Das Curriculum sieht die Bearbeitung von kurzen literarischen Texten vor. Das Curriculum ermöglicht der Lehrkraft ihrer Wahl nach ein Werk mit einem Anderen zu ersetzen oder auszutauschen (30%). Auf diese Weise wird ein flexibler und kreativer Umgang mit literarischem Inhalt angeboten. Die Lehrkraft plant die Umsetzung des Curriculums im Einklang mit den individuellen Eigenschaften der Schüler um die Lernergebnisse zu erreichen. Bei der Bearbeitung eines literarischen Textes ist seine Präsentation wichtig. Die Lehrkraft kann selbst oder mit Hilfe von authentischen Audio- und Videoaufzeichnungen den Text präsentieren.

Weiterhin kann man zur Darstellung des Inhalts Folgendes verwenden:

Pantomime (als eine Art Drama Techniken), sowie auch das komplette physikalische Antwort-Verfahren, es sehr beliebt und effektiv, nicht nur für diese Altersgruppe, sondern auch später. Sie ist besonders für Schüler mit kinästhetischem Lernstil geeignet (das Übersetzen des ausgesprochenen Wortes in Bewegung und umgekehrt). Pantomime eignet sich für die Einführung und Einübung von allen Wortarten.

Dialogmodellen (als Grundlage für "Nachahmen") sind sehr effektiv für die Sprachentwicklung. Wenn die spontane Kommunikation unter den Schülern fehlt, kann die Lehkraft Puppen verwenden - einfache Puppen oder Puppen aus Plüsch, aus Socken oder Papier - und so macht sie ein entsprechendes Dialogmodell. Die Lehrkraft kann sich mit der Puppe, die Fgragen stellt, an die Schüler wenden. Die Schüler werden schnell und einfach Antworten geben können, aber auch Fragen stellen. Natürlich ist es notwendig, eine geeignete Umgebung zu schaffen, wo die schüchterne Schüler zum Sprechen ermutigt werden können.

Neben der Korrelation zwischen den Texten ist es notwendig, dass der Lehrer eine vertikale Korrelation zustande bringt. Der Lehrer sollte mit dem Inhalt des Faches Deutsch mit Einbezihung von ethnokulturellen Komponenten vertraut sein, um das Prinzip der Stufenmäßigkeit zu respektieren.

Die horizontale Korrelation bringt der Lehrer zustande, in Verbindung vor allem mit den Fächern Naturkunde, Kunst, Musik, Religion, als auch mit den Inhalten der Ethnokultur d.h. mit der Kultur der Donauschwaben.

Mögliche Beispiele der Inhaltsverbindung aus dem Bereich Sachkunde, Ethnokultur, Kunst, Musik und Religion:

Thema: Volkstradition und Religion

- Lyrik, Prosa, Lied, was zum Thema eines der religiösen Feiertagen hat.

• Beispiel 1: Poesie: Elisabeth Borchers: November (Sachkunde) und das Gedicht: Ich gehe mit eminer latterne (Musik, Ethnokultur) Herstellung und Bemalen von latternen, St. Martinszug (Kunst, Religion).

• Beispiel 2: Prosa: Eva Simetsberger: Fasching in derSchule (Religion und Sachkunde); Fasching in den deutschsprachigen Ländern, bei den Donauschwaben und in Serbien (Sachkunde, Ethnokultur), Volkslied: Alle Masken sind schon da,

Masken, Faschingskostüme basteln, Fasching im Klassenraum/ Schule mit, Faschingsbuffet (Sachkunde, Ethnokultur) organisieren.

SOZIOKULTURELLE KOMPETENZ UND DIE ETHNOKULTURELLEN KOMPONENTEN

In dem Unterricht des faches Deutsch mit ethnokulturellen Komponenten gilt eine besondere Aufmerksamkeit der soziokulturellen Kompetenz, als einem Teil des Weltwissens über die Gemeinsamkeiten und Unterschiede zwischen den kulturellen und kommunikativen Modellen der Bevölkerungsmehrheit und der Minderheit. Die Schüler sollten allmählich die Kultur der Donauschwaben kennenlernen.

Einen besonderen Aspekt der soziokulturellen Kompetenz ist die interkulturelle Kompetenz, die die Bewusstmachung des Anderen, das Kennen und Verstehen der Gemeinsamkeiten und Unterschiede zwischen den Welten, der Sprachgemeinschaften innerhalb sich der Schüler bewegt, einschließt. Die interkulturelle Kompetenz beinhaltet auch die Toleranzentwicklung und die positive Einstellung gegenüber den individuellen und kollektiven merkmalen der Sprecher von anderen Sprachen, den Angehörigen der anderen Kulturen, die sich in einem größeren oder geringeren Maß von der eigenen unterscheiden. Also mit allmähligem Einführen von soziokulturellen Inhalten auf dem niedrigsten Sprachniveua (Kennenlernen, Singen von ensprechenden Liedern u.ä.) wird der Entwicklung einer interkulturellen Persönlichkeit beigetragen, durch das Bewusstmachen von Werten verschiedener Kulturen und Entwicklung der Fähigkeit, die erworbenen interkulturellen Erfahrungen in das eigene kulturelle Verhaltens, -und Glaubensmodell zu integrieren.

III. BEGLEITEN UND BEURTEILEN DES LERNPROZESSES UND DES UNTERRICHTS

Das Begleiten und die Beurteilung von Schülerleistungen ist in der Funktion der Ereichung von Lernergebnissen und beginnt mit der Beurteilung des Eingangsniveaus im Verhältnis zu dem was im Lernprozess beurteilt wird. Jede Aktivität ist eine gute Gelegenheit für die Beurteilung von Lernfortschritten und für Rückmeldungen. Jede Unterrichtsstunde und jede Schüleraktivität ist eine Gelegenheit für die formative Beurteilung dh. für das Registrieren von Lernfortschritten und für das Planen von weiteren Aktivitäten.

Die formative Beurteilung ist Bestandteil des modernen Unterrichts und beinhaltet die Beurteilung von Wissen, Fertigkeiten, Einstellungen und Verhalten, wie auch die Entwicklung von entsprechenden Kompetenzen im Lehr-und Lernprozess. Bei der formativen Beurteilung werden Informationen über Lernfortschritte gesammelt und die meisten Techniken, die dabei eingesetzt werden, sind: Durchführung von praktischen Aufgaben, Beobachten und Notieren von Schüleraktivitäten im Unterricht, Lehrer - Schüler Kommunikation, Führung von Schülerregister (Lernfortschritt Map) usw. Die Ergebnisse der formativen Beurteilung sollen am Ende des Unterrichtsmoduls summativ in einer Bewertung - Note zusammengefasst werden.

Die Arbeit jeder Lehrkraft besteht aus Planen, Durchführen, Begleiten und Beurteilen. Es ist wichtig, dass die Lehrkraft andauernd nicht nur die Schülerleistungen und den Unterrichtsprozess begleitet und beurteilt, sondern auch sich selbst und die eigene Tätigkeit. Alles was zu guten Ergebnissen führt, wird die Lehrkraft weiter in ihrer Unterrichtspraxis einsetzen und alles was nicht genug effektiv und effizient ist, sollte geändert werden.

ROMSKI JEZIK SA ELEMENTIMA NACIONALNE KULTURE

Klidutne svatja: grafeme, lilavnipe, čhib, čhibjake kultura, specifikane avazja

DIREKCIA VAŠ DIDAKTIKANO-METODIKANO KERIPE PROGRAMESKO

Programi sikljovipe Rromana čhibjako e elementjenca nacionalno kulturake fundomo sito pedo rezultatja, jase po procesi sikljovipe thaj sikljovnesko astaripe. Rezultatja sikavela mothovdipe integrišimo džandipasko, poziciako thaj molipasko savo siljovno lačharela, bufljarela thaj horakarela prekal sa trin sikljovimaske umalja.

I. PLANIRIPE SIKLJOVIPASKO

Planiripe sikljovipasko astarela kreiribe beršesko thaj operativno plajna, sar ini barjaripe gatisaripe vaš sati/dive/kurko. Beršesko plani kerelape ani forma gantogrami thaj adiharela gendo satjengo pedo umalja rndime pedo maseka, a ano rami e školake kalendarea, planirime fondea satjengo pedo umalja thaj beršesko fondi satjengo.

Programi sikljovipe Rromana čhibjako ani dujto klasa siton trin sikljovipaske umalja: Lilavnipe, Čhib thaj Čhibjake kultura. Dendutne siton akala satja pedo sikljovibaske umalja: Lilavnipe - 26 satja, Čhib - 24 satja thaj Čhibjake kultura 22 satja. Sa umalja khuvena maškar peste thaj nijekh našti te sikljolpe izoluimo thaj kooridnacia aver umaljenca.

Uzo beršesko plani, formirinelape lista rndome tekstjengo pedo maseka, sar ini kherutni lektira. Distribucia tekstjengi pedo maseka, sar ini dži akana, fundomi sitoj pedo grupišipe thaj phandipe tekstjengo prekal aver-aver kriterijumja - natura thar rola lilavnesko keripe, forma tekstesk, reso teksteski, sigipe anglunisaripe sikljovnesko, beršeski sezona, semne datuma thaj festja, specifikanipe sikljovnengo kolektivi, školengo thaj lokalno khupatnengo, sikljovipaski thaj maškarsikljovipasko phandipe mothovdipasko thaj rezultatjengo; tekstja ano paše tematikako-motivjenge paramisja prekal aver-aver kriterijumja. Šajipe misal funkcionalno phandipe tekstjengo pedo pašaripe keripasko šaj te oven akala:

- Rajko Đurić: Sar šaj te vazdas amen

- Themutni gili: Amari čhib

- Ljuan Koko: Abecedaki gili

- Jovan Jovanović Zmaj: Ivend

- Desanka Maksimović: Ano suno čhavore bajrona

- Ljuan Koko: Te bajrova

- Rajko Đurić: Baro, bareder, majbaro

- Alija Krasnići: E dako kamljipe

- Ljuan Koko: Amaro Beogradi

- Rajko Đurić: Gili sovimaski

- Božidar Timotijević: Grafemeski gili

- Themutni paramisi: O papo thaj i bindalako

- Themutni paramisi: Godžaver phuro

- Themutni paramisi: Paramisi kotar efta ranika

- Themutni indijaki paramisi: Kobor sito pondž thaj jekh

- Jakov Tajc: Maša thaj ruv

- Rajko Đurić: Amen džas e čhibake dromesa

- Rajko Đurić: Tikno TV dnevniko

- Dejan Aleksić, roman (kotor): Čudipaske avanture Azbučko angluno ano trianda grafeme

- Aleksandar Popović: Ni kamav sajek te ovav jekto

Operativno plani siole rubrika e operacionalizuime rezultatjenca, definišime sikljovibaske jekutne, rubrika vaš planirimo maškar sikljovibasko phandipe thaj rubrika vaš evaluacija kvaliteti planirimosko, sar ini aver elementja prekal dikhipe e sikavnesko. Kana kerelape beršesko thaj operativno planja musaj te legarole logari kotar školako kalendari thaj aktivipe save siton ano školako dživdipe. Gatisaripe vaš sati talohaljovela definišipe reso satesko, definišipe rezultati kana dikholape pedo reso satesko, planiripe aktivipe sikljovnengo thaj sikavnesko kana dikhelape pedo reso thaj pedo definišime rezultatja, planirime čhane te dikhenpe (verifikuibe) reslime rezultatja, alosaripe sikavnipaske strategije, metode thaj procedure sikljovipaske thaj talosikljovipaske.

II. RESLIPE SIKLJOVIPASKO

LILAVNIPE

Ano sikljovipe lilavnipasko majsemno ko sikljovne te bajakarolpe kamipe prekal drabaripe, te lačharolpe hačaripe vaš šukaripe thaj molipe thaj te bajakarolpe etikako hačaripe.

Školaki lektira ulavdi sito pedo lilavne forme - poezia, proza, dramatikane tekstja vaš čhavorjenge thaj baravalimi alosardutne informativno tekstjenca. Obligaciono kotor školako lektirako sito, majbut, kotar keripe save siton fundono nacionalno korpusi, numa si ini kotora kotar lumiako lilavnipe. Alosaripe keripasko adekvatno sito e sikljovnengo baripasko.

Kana dikhlarenape tekstja kotar školaki thaj kherutni lektira, ama ini popularno, informativno tekstja kotar nevipaske lila vaš čhavorenge thaj aver, manglape te dikhlarolpe tema, anglune keripe, thantune thaj vakhteske relacie ano drabarutno teksti, sikljovipe kotar odova thaj sa disave mothovdipe kotar dživutre thaj natura, te dikhenpe anglune thaj epizodno role ano lilavnipasko keripe, olenge pozitivno thaj negativno karakterja thaj procedure, olengo emocionalno pozicia thaj te ulavolpe šukaripe kotar bilačipe.

Sikljovno musaj te dikhlarolpe formalno ulavipe maškar poezia, proza thaj dramatikane tekstja thaj olenge fundone karakteristike (po misal nanipe fabula ano lirikako keripe, ritmika stihesko thaj strofako, rima jase keripe ano epikano ja dramatikano kotor), hema na pedo niveli definišibe akale formengo. Sikljovno manglape te ulavel lilavni forma: lirikani gili (sovimaski gili thaj hasaibaski gili - pedo toni gilaibasko) kotar paramisi (basna thaj bajka) thaj dramako teksti, numa bi čivipe definiciako akale lilavno teoritikake forme. Detaljno terminesko astaripe čhivelape ano pobare klase.

Sikljovno musaj te haljovel legardo semnipe garavdo lavesko, ama na anavnelpe stileski procedure savi sitoj ando leste. Sikljovne čhivenape ano dikhlaripe godaripaske lavjengo.

Kana dikhlarenape dramatikane tekstja vaš čhavorenge sikljovne motivišinenape vaš but keripaske aktivipe save ovena sebepi keribasko (scensko iklovipe - keripe dramatikano teksti, dramako kelipe, papušengo khelipe, dramatikane dijalogja, dikhlaripe čhavorengo teataresko sikavipe, lavavdipe thaj komentarišipe dramatikane kotora). Uzo odva sikljovne sikljona ini kotar lačho keripe ano teatari.

Barjaripe lilavneske forme ko sikljovno na talo haljovela te sikljonpe definicije, već anavipe thaj mothovdipasko mothovdipe formengo; te dikhlarolpe rola disave formako ano lilavnoartistikano teksti.

ČHIB

Ano sikljovipe čhibjako, sikljovne sikljona lekhaibasko thaj mujesko standardno rromani čhib. Sikljona sa grafeme, latinica rromana čhibjaki. Dikhlarena ulavdipe thaj specifikanipe disave avazjengo, labaripe disave avazjengo, sar ini pendžaripe e sa aver-averipe ano hramosaripe pi rromani čhib. Programi sito fokusirimo pedo barjaripe rezultatjengo thaj sikljovneske kompetencije vaš labaripe gramatikake regule ano lekhipaski thaj vakheribaski komunikacija.

Gramatika

Ulavipe thaj vakheripe kvašoaspirativno avazi ano svatja sar ini dujgrafeme save siton ano disave svatja. Musaj te zorakarolpe kaj ano vakheripe dikhljargona adžahar avazja thaj sar te dikhljarolpe ulavipe ano vakheripe. Aver situacije lačharenape ano pobare klase. Kotar morfologija bajarenape fundone džanipe kotar navne, verbja, prediktja thaj gendja.

Sintaksako džanipe phanenape pedo već siljime thaj bufljarenape ano ulavdipe laforutjengo pi forma thaj semnipe.

Lekhipe

Lekhipaske regulimate sikljovne lena ano faze, uzo leparibe thaj sikljovipe već odova so sikljolisalo thaj uzo leparipe e neve mothavdipa ini odova prekal drom aver-aver treningo sar ano niveli lavesko adžahar ini po niveli lavorutnako thaj po niveli tekstjengo.

Lekhipaske sikljovipe, leipa ano pherdipe standardizuimi rromani čhib resela sikljovnenge poulavdipe dikhlaren pačiv pedo lekhipaske rodipe thaj pedi olengi rola ano teksti. Sistematikano labaripe adekvatno lekhipasko treningo resela kaj teorikano lekhipasko džandipe ko vakhti nakhela ano praktikano džandipe, sar ini kaj lekhipaske regule sikljovne praktikane thaj biplanirimo labarinena. Lekhimasko treningo sito majšukar čhane kaj o lekhimaske regule sikljona, dikhljarenape sar ini odova so si doš te cidelpe. Ano akava barjaripe musaj te kerenpe čučavne lekhimaske sikljovipe save siton šukar te phagolpe numa jek lekhimaski regula kotar jek lekhimasko umal. Lekhimaske sikljovipe musaj te gatisarenpe thaj uzo odova te pačavinolpe principi kotor po kotor, sistematikanipe, jekipe teorija thaj praksa. Kana kerelape phagipe lekhimaske principja šukar sito thaj kerolpe akava treningo: dikhlarutno hramisaripe, diktati thaj korkorutno hramosaripe.

ČHIBJAKI KULTURA (MUJESKO THAJ LEKHIMASKO VAKHERIPE)

Barjaripe thaj anglunisaripe čhibjaka kulturako sikljovnenge sito jek kotar majsemne buti kotar sikljovipe rromana čhibjako. Olako agorutno reso sito kaj e sikljovne ovena kvalifikuime vaš kvalitetno thaj resutno mujeski thaj lekhimaski komunikacia.

Fundone forme mujeske thaj hramibasko sikavibe siton mothavdipe paramisako, mothovdipe thaj deskripcija.

Čhibjake kultura sikljovneski lačharelape ini prekal khelibasko aktivibe, poulavdipe prekal čhibjako treningo. Khelipe musaj te alosarolpe prekal interesuibe sikljovnengo ama ini ano konteksti sikljovibasko mothovdipe. Odova šaj te ovol vakheribaske khelipe, pomisal vakheribe e literarno persona, palem situaciako khelipe, jase čačičakani situacia, po misal, vakheribe ano dućani, vakheribe ko doktori. Šaj te alosarenpe ini rebusja, garavde lavja, pučlutne, sigutne, ulavdutne, phandipe lavorutnako, bufljaripe dende lavorutnengo.

Leksikako-semantikako treningo sito vaš te barvarolpe alavari sikljovnesko thaj te sikavolpe pedo aver-aver šajipe kana alosarenpe lavja thaj idiomja thaj kerelape olengo resutno labaripe. Labaripe leksikako-semantikako treningo ko sikljovno kerelape praksa te gndisaren thaj te roden adekvatno čhibjako lav vaš odova so mangena te mothaven (phandipa kotar komunikativno situacija) thaj te bajarolpe fondi adžahar lavjengo ano olengo alavari. Forme akale treningja, adžahar, manglape te pašarelpe e interesuiba sikljovnengo thaj e sikljovnipaske mothovdipa.

III. DIKHLJARIPE THAJ DEVIPE MOLIPE SIKLJOVIPASKE

Dikljaripe anglosaripasko thaj notiribe rezultatja sikljovnesko sito formatesko thaj sumatesko thaj realizunelape ano rami e Regulako lil vaš notiribe sikljovnengo ano fundono edukuibe. Procesi dikljaripe thaj devipe molipe jeke sikljovneske musaj te lelpe inicijalno nota kotar niveli ano savo sikljovno arakhelape. Sikavno kotar procesi sikljovipasko ano kontinuiteti thaj ano misalutno čhane sikavela sikljovneske pedo kvaliteti oleske reslipasko adžahar so inardutni informacia ovela adaptirimi, kobor manglape šuži thaj informativno vaš te ovel ola rola inicijativno inardutni informacija. Sakova aktivipe sitoj šukar šansa vaš te notirinelpe anglunisaripe thaj devipe inardutni informacija, a sikljovnenge manglape te delpe kvalifikacia thaj te delpe zorakaripe vaš korkore te notirinen poro anglunisaripe ano reslipe rezultatja sikljovipaske, sar ini anglunisaripe aver sikljovnengo.

RUMUNSKI JEZIK SA ELEMENTIMA NACIONALNE KULTURE

DOMENIILE TEMATICE ÎN ÎNSUŞIREA LIMBII ROMÂNE CU ELEMENTE ALE CULTURII NAŢIONALE ÎN ÎNVĂŢĂMÂNTUL ELEMENTAR

Notă: Domeniile tematice se întrepătrund şi sunt aceleaşi în toate cele patru clase ale primului ciclu al instrucţiei şi educaţiei elementare - în fiecare clasă în anul şcolar următor se repetă, iar apoi se lărgeşte fondul de cunoştinţe de limbă, obişnuinţe şi abilităţi, precum şi contextele extralingvistice legate de o temă concretă. Profesorii abordează temele în conformitate cu interesele elevilor, necesităţile lor şi metodele moderne care se aplică în procesul de însuşire a limbii române cu elemente de cultură naţională, cunoştinţele anterioare de limba română, astfel că fiecare temă reprezintă o anumită complexitate situaţională.

1) Identitatea personală

2) Familia şi mediul social înconjurător (prieteni, vecini, profesori etc.)

3) Caracteristicile geografice

4) România - țara de baștină; Serbia - patria mea

5) Locuirea - forme, obiceiuri

6) Lumea vie - natura, animalele de companie, protecţia mediului de viaţă

7) Experienţa în timp şi situarea în timp (trecut - prezent - viitor)

8) Școala şi viaţa şcolară

9) Tinerii - viaţa copiilor şi a tineretului

10) Sănătatea şi igiena

11) Emoţiile (dragostea faţă de familie, colegi, prieteni)

12) Mijloacele de transport

13) Condiţiile meteorologice

14) Arta pentru copii (în special literatura modernă pentru copii, cântece tradiţionale ocazionale şi cântece moderne-contemporane)

15) Obiceiurile şi tradiţia, folclorul, aniversările (zilele de naştere, sărbătorile)

16) Timpul liber - distracţia, divertismentul, hobby-urile

17) Alimentaţia şi obiceiurile gastronomice

18) Călătoriile

19) Moda şi îmbrăcămintea

20) Sportul

21) Comunicarea verbală şi non-verbală, regulile de comportament şi bunele maniere.

CONŢINUTURILE DE LIMBĂ
LIMBA ROMÂNĂ CU ELEMENTE ALE CULTURII NAȚIONALE

Noţiunile cheie ale conţinutului: acces comunicativ, utilizarea funcţională a limbii, interculturalitate.

INSTRUCŢIUNI PENTRU REALIZAREA METODICO-DIDACTICĂ A PROGRAMEI

Programa şcolară la Limba română cu elemente ale culturii naţionale, pentru primul ciclu de şcoală elementară este axată pe dezvoltarea de cunoştinţe funcţionale şi bazată pe finalităţile privind comunicarea, respectiv pe activităţile pe care elevii le realizează cu succes folosind limba română. Activităţile lingvistice de audiere, citire, vorbire şi scriere în programa de predare şi învăţare sunt considerate părţi integrante şi inseparabile în comunicarea autentică a fiecărui individ dintr-o comunitate lingvistică. Pornind de la finalităţi, adică de la aceea ce elevul este capabil să realizeze în diferite tipuri şi forme de comunicare (orală, scrisă, într-o oarecare măsură şi cea non-verbală), poziţia centrală formală şi structurală a programei predării şi învăţării o deţin funcţiile comunicative. Pe baza funcţiilor comunicative sunt definite activităţile de limbă prin care se pot realiza aceste funcţii şi care prevăd o îmbunătăţire treptată a capacităţii de înţelegere a vorbirii şi a textului scris (din clasa a treia), a exprimării orale şi scrise interactive. Datorită concepţiei continue şi ciclice a programei şcolare, funcţiile comunicative se transmit, însuşesc şi exersează pe tot parcursul ciclului de învăţământ, prin extinderea treptată a gradului de complexitate. Finalităţile, funcţiile comunicative şi activităţile lingvistice sunt definite ca şi categorii lingvistice generale. În scopul operaţionalizării finalităţilor, funcţiilor şi activităţilor, sunt oferite exemple de realizare. Acestea ilustrează unele dintre cele mai frecvente şi, raportat la vârsta elevilor, cele mai potrivite posibilităţi de realizare verbală a funcţiilor comunicative.

Programa axată pe finalităţile indică ceea ce un elev este capabil să înţeleagă şi să reproducă în procesul de comunicare. Prezentarea tabelară îl îndrumă treptat pe profesor de la finalităţi şi funcţiile comunicative ca domenii, până la activităţile care asigură elevilor capacitatea de a comunica şi utiliza limba în viaţa lor de zi cu zi, în împrejurări particulare, publice sau educaţionale. Aplicarea acestei modalităţi de abordare în predarea limbii se bazează pe eforturile de implementare şi aplicare consecventă a următoarelor aliniate:

- limba ţintă este folosită într-o sală de clasă în contexte de interes pentru elevi, bine concepute, într-o atmosferă de comuniune şi cooperare reciprocă;

- discursul profesorului este adaptat vârstei şi cunoştinţelor elevilor;

- profesorul trebuie să fie sigur că elevii au înţeles sensul mesajului, inclusiv elementele sale culturologice şi educaţionale, precum şi elementele socializării;

- este importantă semnificaţia mesajului lingvistic;

- cunoştinţele elevilor se evaluează prin criterii de exactitate relative clar definite şi din acest motiv modelul nu este întotdeauna vorbitorul original;

- pentru îmbunătăţirea calităţii şi volumului materialului lingvistic, predarea se bazează pe interacţiunea socială; lucrul în sala de clasă şi în afara acesteia se desfăşoară prin rezolvarea problemelor în grup sau individual, precum şi prin rezolvarea unor sarcini mai mult sau mai puţin complexe în condiţii reale şi virtuale, cu un context, procedură şi obiectiv clar definite;

- toate conţinuturile din gramatică sunt introduse inductiv prin diverse exemple contextualizate, în conformitate cu nivelul de cunoştinţe a elevilor şi fără explicaţii gramaticale detaliate, cu excepţia cazului în care elevii insistă asupra lor, iar cunoştinţele lor sunt evaluate şi notate pe baza utilizării lor în contexte comunicative adecvate.

- abordarea comunicativ-interactivă în predarea limbii include, de asemenea, următoarele:

- însuşirea conţinutului lingvistic prin participarea concretă şi gândită la actul social;

- conceperea programei de predare ca pe un ansamblu de sarcini şi activităţi dinamice, pregătite în comun şi adaptate vârstei elevilor;

- profesorul trebuie să permită accesul la ideile noi şi acceptarea lor, precum şi crearea de noi idei;

- elevii sunt consideraţi participanţi responsabili, creativi şi activi la actul social;

- materialele didactice reprezintă una din sursele de activitate şi trebuie îmbogăţite cu materiale suplimentare autentice;

- sala de clasă este un spaţiu care poate fi adaptat zilnic la necesităţile de predare;

- lucrul la un proiect este considerat o sarcină prin care se stabileşte corelaţia cu alte discipline şi încurajează dezvoltarea abilităţilor cognitive ale elevilor (observarea, analiza, deducţia etc.).

- pentru introducerea unui nou material lexical vor fi utilizate structurile gramaticale cunoscute şi invers, iar în mod aparte la elevii de vârstă mai mică ar trebui să se folosească cuvinte internaţionale şi cuvinte pe care le cunosc, precum şi vizualizarea ca mijloc de identificare a semnificaţiei cuvântului.

Tehnici / activităţi

În timpul orei se recomandă alterarea dinamică a tehnicilor / activităţilor care nu trebuie să dureze mai mult de 15 minute.

Ascultarea şi răspunsul la instrucţiile profesorilor în limba română sau înregistrările audio (ascultă, scrie - din clasa a treia, uneşte, determină, găseşte şi activităţile legate de activitatea în clasă: desenează, decupează, colorează, deschide / închidecaietul etc.)

Munca în perechi, grupuri mici şi mari (mini-dialoguri, joc pe roluri, simulări etc.)

Activităţi manuale (realizarea panourilor, prezentărilor, ziarelor, posterelor etc.)

Exerciţii de ascultare/audiere (după instrucţiile profesorului sau înregistrărilor audio să unească noţiunile, să adăuge părţi ale imaginii, să completeze informaţii, să selecteze enunţuri exacte şi inexacte, să determine cronologia etc.)

Jocuri potrivite vârstei şi cerinţelor didactice (de încălzire, dezvoltare a atenţiei şi concentrării, întărire a motivaţiei, introducere a unui nou material lingvistic sau consolidare a materiei).

Clasificarea şi compararea (după cantitate, formă, culoare, anotimpuri, îmi place / nu-mi place, comparaţii...).

Rezolvarea "problemelor actuale" în clasă, dezbateri şi mini-proiecte.

"Transpunera" enunţului în gest şi a gestului în enunţ.

Crearea în comun a materialelor ilustrate şi scrise (din clasa a doua) (planificarea diferitelor activităţi, raport / jurnal de călătorie, afiş publicitar, program de serbare sau altă manifestare).

STRATEGIILE PENTRU AVANSAREA ŞI EXERSAREA ABILITĂŢILOR LINGVISTICE ÎN CLASELE I ŞI A II-A ALE ŞCOLII ELEMENTARE

Avantajele predării limbii române în clasele I şi a II-a ale şcolii elementare sunt legate de specificul însuşirii limbii la o vârstă fragedă. Caracteristica de bază a învăţării timpurii nu este învăţarea analitică, ci însuşirea limbii într-un mod asemănător cu cel în care se însuşeşte o limbă- copilul foloseşte limba română exclusiv în comunicare şi în situaţii apropiate de interesele sale. Începutul timpuriu al învăţării unei alte limbi deschide calea pentru atingerea unor niveluri mai ridicate de competenţă lingvistică şi dezvoltare a multilingvismului, relevante pentru şcolarizarea ulterioară şi viaţa profesională.

Având în vedere că finalităţile se operaţionalizată prin activităţi lingvistice în situaţii de comunicare, este important ca aceasta să se exerseze permanent şi simultan. Doar în acest fel, elevii pot dobândi competenţe lingvistice care sunt în concordanţă cu scopurile date.

Deoarece programa de învăţare a limbii române cu elemente ale culturii naționale în clasa întâi şi în clasa a doua de şcoală elementară nu prevede citirea şi scrierea, dar nici explicarea mai detaliată a regulilor gramaticale, această perioadă este importantă pentru încurajarea şi formarea deprinderilor la elevi ca în situaţiile de zi cu zi, în clasă şi în afara clasei să utilizeze în mod spontan cuvintele şi expresiile învăţate în situaţiile concrete de comunicare orală (de ex. salutare profesorului în limba română în clasă, dar şi în afara acesteia). O astfel de stabilire spontană a contactelor îi ajută pe elevi să se elibereze de blocajul în vorbire, care ar putea apărea în afara condiţiilor simulate în clasă, atunci când se întâlnesc cu persoane din alt areal lingvistic. Acest fapt va crea numeroase posibilităţi ca elevii să experimenteze utilizarea limbii şi să se elibereze de teama greşelilor în comunicare. De aceea este necesar să se insiste asupra unui astfel de model de comunicare de la început, pentru că în cazul în care elevii se obişnuiesc cu un alt model, ca de ex. utilizarea exclusivă a limbii sârbe la stabilirea contactelor şi a comunicării cu un profesor sau un coleg, va fi mult mai greu să se schimbe mai târziu. Toate instrucţiile scurte şi simple date la ore, care se repetă frecvent, ar trebui să fie în limba română şi să fie în mod obligatoriu însoţite de gesturi adecvate (dacă, de exemplu, profesorul spune ascultă, este de dorit ca pe lângă pronunţarea acestui enunţ, să pună mâna în dosul urechii). Unele instrucţiuni pot fi iniţial expuse de profesor în limbile română şi sârbă, cu tendinţa de a elimina treptat limba sârbă, verificând dacă elevii cunosc semnificaţia în limba română. Pentru asemenea forme de învăţare este necesar să se utilizeze obiecte şi fiinţe din mediul înconjurător, imagini din materialele didactice, cărţi, postere etc. Pentru conţinuturile care nu reprezintă "limba clasei" şi nu se repetă la fiecare oră. se recomandă, de asemenea, activităţi de reproducere orală şi de producţie controlată. În acest fel, elevilor li se oferă posibilitatea de a repeta conţinuturile de mai multe ori pentru memorarea mai uşoară şi mai rapidă şi obţinerea încrederii că pot utiliza limba în mod independent. În acest sens, sunt preferabile exerciţii de producţie orală cu mici variaţii ale modelelor în care se schimbă şi se combină diverse conţinuturi lexicale şi gramaticale, ridicând treptat nivelul lor de complexitate. Trebuie de asemenea sprijinită interacţiunea cu alţi elevi, care poate fi realizată ca o formă uşoară de mediere, prin intermediul unor instrucţiuni în limba sârbă (de ex. întrebaţi colegul sau colega cum îl/o cheamă şi câţi ani are, ce îi place / nu-i place să mănânce etc, răspundeţi la întrebările colegului / colegei) sau prin introducerea mişcărilor ca mijloc de comunicare non-verbală.

Este necesar ca elevii să însuşească funcţiile comunicative expuse în Programă pentru un anumit nivel de învăţare, cu menţionarea că unele conţinuturi lingvistice sunt date cao recomandare şi pot fi înlocuite cu un conţinut similar sau extinse, în conformitate cu materialele didactice disponibile, dar şi cu necesităţile şi interesele elevilor.

Este important să ţinem cont de faptul că, în pofida entuziasmului iniţial cu care elevii intră în procesul de învăţare a limbii române cu elemente ale culturii naționale în şcoala elementară, pentru ei acesta este încă una din disciplinele şcolare. De aceea, la acest nivel nu se poate aştepta ca ei să dezvolte în mod spontan interesul şi entuziasmul pentru învăţarea limbii române. În planificarea activităţilor este necesar să se ţină cont de vârsta elevilor şi de caracteristicile individuale ale lor, precum și de cunoștințele de limbă anterioare. Unii elevi sunt introverţi, unii extroverţi, învaţă cu viteze diferite şi în moduri diferite - cu toate simţurile, au necesităţi şi interese diferite, au cunoştinţe prealabile. Majoritatea elevilor la această vârstă au probleme cu atenţia, concentrarea şi memorarea în cele 45 de minute. De aceea se recomandă ca ora să înceapă cu un scurt joc de inițiere care ar avea un efect pozitiv asupra capacităţii de atenţie, concentrare şi de memorare, dar ar duce şi la succesiunea activităţilor în ordine logică, care trebuie să dureze de la 5 până la 15 minute.

PREZENTAREA ŞI EXERSAREA CONŢINUTURILOR

Având în vedere diferitele stiluri de învăţare, diversitatea activităţilor este un cuvânt cheie pentru prezentarea unui material lexical nou. Este important să respectăm cunoştinţele prealabile ale elevilor, deoarece acestea pot constitui o bază bună pentru lucru şi înţelegerea mai uşoară a temei.

Mijloace vizuale de predare (cărţi, postere, filme de scurt metraj animate, obiecte reale din mediul înconjurător, aşa cum s-a menţionat deja în indicaţiile generale) sunt ideale pentru însuşirea şi exersarea vocabularului. Când se prezintă elevilor o anumită noţiune - când o văd, este important să audă de câteva ori cum se pronunţă cuvântul şi doar după aceea să îl pronunţe. Repetarea în cor este utilă pentru ca elevul să simtă siguranţă, deoarece nu este expus în public, iar teama de a fi ridicolizat (adesea prezentă la această vârstă) este redusă la minim.

Pantomima (ca un gen de tehnică teatrală), precum şi metoda de răspuns fizic complet, sunt foarte populare şi eficiente, nu numai la această vârstă, ci şi mai târziu. Se potriveşte în special elevilor cu stilul chinestezic de învăţare (transpunerea cuvintelor pronunţate în mişcare şi invers). Aceste tehnici sunt potrivite pentru însuşirea şi exersarea tuturor părţilor de vorbire: substantive - părţi ale corpului, animale, jucării...; verbe - a se ridica, a sta jos, a ridica, a da jos un obiect...; adjective calificative prin care se descriu stări şi sentimente - fericit, trist, flămând, însetoşat...

Contextul corespunzător (povestiri în imagini, poezii, jocuri etc.) este o condiţie esenţială pentru însuşirea cu succes a vocabularului, dar şi a limbii în general, şi a familiarizării cu obiceiurile româneşti. Însuşirea lexicului va fi cu atât mai eficientă dacă este realizată într-un context situaţional clar. De exemplu, dacă se însuşesc cuvinte care se referă la lumea animalelor, s-ar putea să se organizeze o vizită reală, simulată sau virtuală la grădina zoologică. Trebuie să se ţină cont de faptul că elevii, în timpul unei ore, pot însuşi 5-7 cuvinte noi.

Modelele de dialog (ca bază pentru "imitare") sunt foarte eficiente pentru dezvoltarea vorbirii. În absenţa comunicării spontane a elevilor, profesorul poate să folosească păpuşi - simple de pluş, confecţionate din ciorapi sau hârtie - şi în acest mod să facă un model adecvat de dialog. Profesorul poate să se adreseze elevilor prin intermediul păpuşii care pune întrebări. Elevii vor putea să răspundă repede şi cu uşurinţă la întrebări, dar şi să pună întrebări. Bineînţeles, este necesar să se asigure un context adecvat care să permită elevilor timizi să se încurajeze să vorbească.

Activităţile de proiect măresc motivaţia deoarece oferă elevilor posibilitatea de a lucra responsabil în perechi sau în grup pentru a realiza o sarcină într-un mod propriu, în acord cu ceilalţi, prin aceasta dezvoltând şi consolidând anumite competenţe sociale. Proiectul este potrivit pentru lucrul în secţiile de clasă cu componenţă mixtă, dă o amprentă personală, stimulează cooperativitatea în muncă şi se încheie cu un fel de prezentare a rezultatelor şi a procesului de lucru.

Activităţile dramatice permit elevilor să folosească limba într-un context adecvat şi astfel să "reînvie" folosirea acestuia. Potenţialul lor se reflectă, printre altele, în faptul că:

- elevii nu numai că învaţă limba română într-un mod distractiv, ci prin interacţiunea şi rolurile diferite pe care le iau, concep lucruri din diferite unghiuri (ceea ce contribuie la dezvoltarea gândirii critice şi divergente);

- elevii colaborează şi însuşesc limba printr-o interacţiune semnificativă în limba ţintă şi dezvoltă toate abilităţile necesare - cognitive, comunicative şi sociale;

- toţi pot să participe - fiecare îşi are un rol pe care îl pot "duce la bun sfârşit" şi de aceea este potrivit pentru munca în secţiile de clasă cu componenţă mixtă;

- sunt potrivite pentru toate modalităţile de învăţare - pe cele video le văd, pe cele auditive le aud, pe cele chinestezice le exprimă prin mişcare;

- avansează motivaţia şi încrederea în sine;

- sunt orientate spre elev - profesorul are un rol mai puţin dominant;

- dezvoltă imaginaţia şi creativitatea.

Se sugerează ca activităţile dramatice şi muzicale, cum ar fi cântecul, jocul pe roluri, mini scenetele, spectacole de păpuşi mini, improvizările şi poveştile din viaţa reală să fie cât mai mult utilizate în clasă, nu numai la această vârstă, ci şi mai târziu.

Citirea şi scrierea sunt activităţi opţionale în clasa a doua. Având în vedere că alfabetul latin este introdus în predarea limbii sârbe în semestrul al doilea al clasei a doua, scrierea iniţială şi citirea poate fi oferită ca o opţiune numai pentru elevii care doresc şi ştiu, la nivel elementar (citirea cuvintelor şi a propoziţiilor simple, completarea cuvintelor cu litere şi altele, fără scrierea independentă şi dictarea). Această activitate nu se notează şi are un rol secundar la oră.

Competenţa socio-culturală ca un ansamblu de cunoştinţe despre lume în general, despre asemănările şi diferenţele dintre modelele culturale şi comunicative în comunitatea în care trăieşte elevul şi în limba română care se învaţă, trebuie introduse de la începutul învăţării limbii române cu elemente ale culturii naţionale la cei mai mici elevi, pentru că aceste cunoştinţe sunt necesare pentru comunicarea competentă şi cu succes în activităţile concrete de comunicare în limba ţintă.

Un aspect aparte al competenţei socio-culturale îl constituie competenţa interculturală, care subînţelege dezvoltarea conştiinţei despre alţii şi cei care sunt altfel, cunoaşterea şi înţelegerea asemănărilor şi diferenţelor dintre lumi, respectiv dintre comunităţi lingvistice cu care elevul ajunge în contact. Competenţa interculturală se referă şi la dezvoltarea toleranţei şi atitudinii pozitive faţă de caracteristicile individuale şi colective ale vorbitorilor de alte limbi, ale oamenilor care aparţin altor culturi, care sunt într-o măsură mai mare sau mai mică diferite de ale elevului însuşi. Deci, introducerea treptată a conţinuturilor socio-culturale la cel mai scăzut nivel (salutul, interpetarea cântecelor ocazionale de sărbătoare şi altele) contribuie la dezvoltarea personalităţii interculturale, prin creşterea conştientizării cu privire la valoarea diferitelor culturi şi la dezvoltarea capacităţii de integrare a experienţei interculturale în propriul model cultural de comportament şi convingeri.

Conţinuturile gramaticale nu se abordează explicit la această vârstă. Fenomenele gramaticale trebuie privitedin punct de vedere funcţional (prin aplicarea elementelor gramaticale necesare pentru realizarea cu succes a funcţiei comunicative). În procesul de predare a limbii române trebuie să se urmărească însuşirea gramaticii prin activităţi lingvistice de audiere şi vorbire, în conformitate cu scopurile clar definite, cu finalităţile şi standardele de predare a limbii.

Scopul principal al predării limbii române cu elementele culturii naţionale este dezvoltarea competenţei comunicative la un anumit nivel al limbii, în conformitate cu statutul limbii şi anul de învăţare.

RUSINSKI JEZIK SA ELEMENTIMA NACIONALNE KULTURE

Ключни поняца: кнїжовносц, язик и язична култура.

УПУТСТВО ЗА ВИТВОРЙОВАНЄ ПРОГРАМИ

Наставна програма руского язика зоз елементами националней култури состої ше зоз трох предметних обласцох: литератури, язика и култури висловйованя. Розподзельованє наставних годзинох би нє требало буц зробене на основи предметних обласцох, а на каждей годзини треба окремну увагу пошвециц култури висловйованя школярох и култури Руснацог у Сербиї зоз акцентом на народну традицию и обичаї.Шицки три обласци медзисобно попреплєтани и анї єдну нє мож виучовац изоловано и бею учасци других обласцох.

Наставна програма руского язика зоз елементами националней култури фундаментуйе ше на исходох, односно на процесу ученя и школярских посцигнуцох. Исходи представяю опис интеґрованих знаньох,схопносцох, становискох и вредносцох хтори школяр формує и преглїбює през три предметни обласци того предмета.

ПЛАНОВАНЄ НАСТАВИ И УЧЕНЯ

Улога наставнїка контекстуализовац тоту програму спрам потребох конкретного оддзелєня беруци до уваги шлїдуюце: уровень знаня руского язика, состав оддзелєня и характеристики школярох; учебнїк и други наставни материял хтори буду хасновац; технїчни условия, наставни средства и медиї зоз хторима школа розполага. Од насєтавнїка ше обчекує же би за кажду наставну єдинку, у фази планованя и писаня пририхтованьох за годзину, дефиновал диференцийовани обчековани резултати на тртох уровньох:гевти хтори би шицки школяре требали досцигнуц, гевти хтори би векшина школярох требала досцигнуц и гевти хтори би лєм даєдни школяре требали досцигнуц. На тот способ посцигує ше индиректна вяза зоз стандардами на трох уровньох посцигнуцох школяра,

ВИТВОРЙОВАНЄ НАСТАВИ И УЧЕНЯ

ЛИТЕРАТУРА

Основу програми литератури творя тексти зоз лектири. Лектира подзелєна по литературних родох - лирика, епика, драма и збогацена є з вибором нєуметнїцких, науковопопуларних и информативних текстох. Обовязна часц лектири состої ше,углавним,зоз дїлох хтори спадаю до основного националного корпусу. Вибор дїлох ше у найвекшей мири фундаментує на принципе прилагодзеносци ґу возросту.

Читанє - кратших руских наодних приповедкох, текстох зоз уметнїцкей творчосци,писньох, баснох, сказко.Вежбанє чечного читаня зоз розуменьом хторе ше приблїжує ґу прирпдней бешеди. При обробку писньох треба вежбац красне читанє и рецитованє. Од школярох того возросту обчекує ше же би знали одредзиц цек подїйох, главни и побочни подоби, час и место збуваня подїї, поуки у баснох поровнац зоз подїями зоз живота. Замерковйованє елементох фантастичного у сказкох и пренєшеного значеня у баснох.

Препоручує ше же би ше школяром презентовали популарни дзецински и народни дзецински писнї, же би ше провадзел дзецински часопис(писанє кратших литературних роботох за дзецински часопис), заєднїцке патренє, анализа и бешеда о найменєй єдней театралней представи за дзеци по руски.

Язик и ортоепия - у настави язика школяре ше оспособюю за правилну усну и писану комуникацию на руским литературним язику. Нужне же би наставнїк мал на розуме пресудну улогу прилагодзених и систематичних вежбох, односно же наставна материя нє усвоєна докше добре нє увежба. То значи же вежбанє муши буц состойна часц обробку наставней маятериї, применьованя, обновйованя и утвердзованя знаня.

Правописни правила ше усвоюю з помоцу систематичного вежбаня (правописни диктати, виправянє гришкох у датим тексту, тести зоз питанями з правопису итд.) У рамику правописнигх вежбох требало би з часу на час уключиц ипитаня зоз хторима ше преверює ґрафия (правилне писанє буквох).

Ортоепия - наставнїк стално треба же би указовал на важносц правилней бешеди хтора ше пестує зоз запровадзованьом одредзених ортоепских вежбох. Ортоепски вежби нє треба запровадзовац як окремни наставни єдинки, алє у рамику одвитуюцих темох зозї ґраматики: интонация виреченя може ше з єдного боку повязац зоз културу висловйованя, вежбаня рецитованя писньох и под.Прейґ хаснованя аудио знїмкох школярох треба учиц же би репродуковали и усвойовали правилне вигварянє, мелодию и дикцию.

Даєдни ортоепски вежби можу ше витворйовац и з одвитуюцима темами з литератури:напр. Артикулацию мож вежбац з вигваряньом язиколамкох, теди кед ше вони обрабяю як чо пейц виреченя.

Опис - пейзажу, нукашнього и вонкашнього простору, людзох, животиньох, природних зявеньох.

Диялоґ - директна и индиректна бешеда. Школяре треба же би знали самостойно составиц найменєй пейц виреченя хтори маю смисла о слики лєбо увежбаней теми, и же би водзели диялоґ. Почитованє интерпункциї (точка, запята, знак питаня,викричнїк) асц народней творчосци; акцент слова, темпо, ритм,интонация виреченя и павзи можу ше вежбац з гласним читаньом виривка зоз текста (по вибору наставнїка лєбо школяра) итд. Рецитованє напамят научених виривкох у стиху и прози (з помоцу аудитивних наставних средствох) треба тиж же би ше реализовало як ортоепска вежба.

КУЛТУРА ВИСЛОВЙОВАНЯ

Култура висловйованя - преприповедовйованє: од школяра ше обчекує же би знал составиц ґрупу словох на одредзену тему, а тиж и зложиц виреченя зоз датиг словох. Школяре треба же би знали висловиц свою думку и особне становиско о пречитаним тексту (цо ше ми попачело и чом), нацесц наслов текста, автора, главну подобу и його прикмети. Треба же би знали подзековац и замодлїц за помоц. Самостойно треба же би припиведали (даскельо виреченя) о свойому братови чи шестри, товаришови, школскому пайташови, о живоце у школи, о своюм дожицу, даякей подїї у хторей особнє участвовали. Максимално три до пейц виреченя.

Опис - пейзажу,нукашнього и вонкашнього простору, людзох, животиньох, природних зявеньох.

Диялоґ - директна и индиректна бешеда.Школяре треба же би знали самостойно составиц найменєй пейц виреченя хтори маю смисла о слики лєбо увежбаней теми, и же би водзели диялоґ. Почитованє интерпункциї (точка, запята, знак питаня,викричнїк)

Драматиюация - читанє по улогох и замена улогох.

Рпзгварка - збогацованє словнїка зоз каждодньового живота у узвичаєней конверзациї. Вежби зоз пременку и дополньованьом виреченьох.

Читанє - читанє гласно и у себе, правилна дикция и интонация виреченьох. Мелодия виреченя.

Преписованє - кратших виреченьох и текстох, записованє характеристичних словох и виразох, преписованє зоз задатком (замена роду, числа, часу, складох…). Писанє винчованки и поволанки.

ВИТВОРЙОВАНЄ ПРОГРАМИ И ВРЕДНОВАНЄ НАСТАВИ И УЧЕНЯ

На каждей годзини наставнїк треба же би виберал диференцийни поступок, бо школяре розличного возросту и маю розличне язичне предзнанє. Ґраматику треба викладац у имплицитней форми, место виправяня гришкох гаснує ше формованє правилней бешедней вариянти. На годзини треба створиц приємну атмосферу, хтора оможлївює партнерске одношенє медзи наставнїком и школяром и помага же би ше звладала психична бариєра при активизациї схопносцох висловйованя. Кажде язичне средство ше демонструє у одредзеним контексту, нє изоловано. Под час увежбованя бешедних схопносцох треба же би доминофвали розлични форми диялоґох у интеракциї наставнїк - школяр и школяр - наставнїк. При висловйованю ше глєда єдноставносц, природносц, схопносц и язична правилносц.

Робота каждого наставнїка состої ше од планованя, реализациї и провадзеня и вреднованя. Важне же би наставнїк континуовано диференцийно провадзел и вредновал, попри посцигнуцох школяра, и процес настави и ученя, як и себе и свою власну роботу. Шицко цо ше укаже як добре и хасновите наставнїк вихаснує и познєйше у своєй наставней пракси, а шицко цо ше укаже як нєдосц ефикасне и ефективне требало би унапредзиц.

SLOVAČKI JEZIK SA ELEMENTIMA NACIONALNE KULTURE

Kľúčové slová: začiatočné čítanie a písanie, jazyková kultúra, ústne vyjadrovanie, literatúra

POKYNY NA DIDAKTICKO-METODICKÚ REALIZÁCIU PROGRAMU

Program vyučovania a učenia slovenského jazyka s prvkami národnej kultúry obsahuje vzdelávacie oblasti: začiatočné čítanie a písanie, literatúru a jazykovú kultúru. Rozdelenie hodín sa neodporúča podľa vzdelávacích oblastí, ba naopak, na každej hodine by sa mala venovať náležitá pozornosť ovládaniu čítania a písania, kultúre vyjadrovania žiakov, národnej tradícii, zvykom, obyčajom a kultúre Slovákov v Srbsku. Teda, všetky oblasti sa navzájom integrujú a ani jedna sa nemôže vyučovať oddelene a bez vzájomnej spätosti.

Program vyučovania a učenia slovenského jazyka s prvkami národnej kultúry založený je na vzdelávacích výkonoch, respektíve na procese učenia a žiackych výkonoch. Vzdelávacie výkony predstavujú opis zjednotených vedomostí, zručností, postojov a hodnôt, ktoré žiak buduje prostredníctvom vzdelávacích oblastí tohto vyučovacieho predmetu.

I. PLÁNOVANIE VYUČOVANIA A UČENIA

Program vyučovania a učenia slovenského jazyka s prvkami národnej kultúry zameraný na výkony umožňuje učiteľovi väčšiu voľnosť, viac možností pri plánovaní vyučovacieho procesu a učenia. Úlohou učiteľa je, aby kontextualizoval daný program potrebám konkrétnej triedy majúc na zreteli: poznávaciu úroveň slovenského jazyka, zloženie triedy a charakteristiky žiakov; učebnice a iné učebné materiály, ktoré bude používať; technické podmienky, vyučovacie prostriedky a médiá, ktorými škola disponuje; rezorty, možnosti, ako i potreby lokálneho prostredia, v ktorom sa škola nachádza. Vychádzajúc z daných výkonov a obsahov, učiteľ najprv tvorí svoj ročný globálny plán práce, z ktorého neskoršie bude rozvíjať svoje operatívne plány. Výkony definované podľa oblastí, uľahčujú učiteľovi sfunkčnenie výkonov na úrovni konkrétnej vyučovacej jednotky. Teraz má učiteľ pre každú oblasť definované výkony. Od neho sa očakáva, že pre každú vyučovaciu jednotku vo fáze plánovania a písania prípravy na hodinu definuje diferencované výsledky práce žiakov vzhľadom na predbežné vedomosti žiakov. Zároveň pri plánovaní treba mať na zreteli, že sa výkony rozlišujú, že sa niektoré ľahšie a rýchlejšie môžu realizovať, ale pre väčšinu výkonov (najmä v oblasti gramotnosti) potrebné je omnoho viac času, viac rozličných aktivít. Vo fáze plánovania vyučovacieho procesu je veľmi dôležité mať na zreteli, že učebnica je iba vyučovacím prostriedkom a že neurčuje obsah vyučovacieho predmetu. Preto k obsahu učebníc treba pristúpiť selektívne. Pritom učebnica, ako aj CD k učebnici, je len jedným z možných prameňov vedomostí a učiteľ žiakom umožňuje prehľad a vlastnú skúsenosť v používaní iných prameňov poznania. Pri plánovaní vyučovacieho procesu treba prihliadať na predbežné vedomosti, skúsenosti, intelektuálne schopnosti a na záujmy žiaka. Nevyhnutné je dať dôraz na obohacovanie slovnej zásoby a možnosti využívať jednotlivé kultúrne podujatia a sviatky, ktoré sa ponúkajú v daných prostrediach, s cieľom formovania predstáv o živote Slovákov v minulosti, o tradíciách a kultúre, ktorá slovenskú menšinu na týchto priestoroch charakterizuje. Odporúča sa porovnávať zaznamenávanie určitých sviatkov so zaznamenávaním sviatkov väčšinového národa a iných menšín, ktoré žijú spolu so Slovákmi v daných lokalitách.

II. REALIZÁCIA VYUČOVACIEHO PROCESU A UČENIA

ZAČIATOČNÉ ČÍTANIE A PÍSANIE

Didakticko-metodická organizácia vyučovania začiatočného čítania a písania závisí od mnohých činiteľov, z ktorých je najdôležitejší ten, ktorý sa vzťahuje na predbežné vedomosti žiakov. Učitelia si volia postup, akým budú vyučovať začiatočné čítanie a písanie - kombináciu analyticko-syntetickej metódy, globálnej alebo komplexnej metódy.

Vyučovanie začiatočného čítania a písania treba realizovať na viacerých úrovniach s uplatňovaním princípu individualizácie. Náplň, metódy a formy práce treba prispôsobiť schopnostiam a potrebám žiakov uplatňujúc diferencované vyučovanie.

V tomto období žiaci majú nacvičovať čítanie zodpovedajúcich textov, správne vyslovujú všetky hlásky a dávajú správny prízvuk v slovách a správny dôraz na slová vo vetách. Treba prihliadať na individuálne schopnosti žiakov. Každé dieťa číta vlastným tempom a podľa vlastných schopností. Žiaduce je často preverovať stupeň zdolanej techniky čítania a porozumenia prečítaného. V procese nácviku čítania možno využívať hry s hláskami a so slovami, jazykové hry (rébusy, doplňovačky, krížovky). Žiaci takto poznajú nové obsahy, situácie a sú väčšmi motivovaní a atmosféra je príjemná a uvoľnená. Dôležité je využiť vedomosti žiakov, ktoré nadobudli na hodinách srbčiny, pri spracovaní latinky.

Písanie treba nacvičovať odpisovaním, dopĺňaním viet, tvorením viet podľa obrázka, tvorením viet podľa skupiny obrázkov, diktátov a samostatným písaním viet a kratších textov. Okrem zdolania tvaru písmen, smeru písania samého písmena, osobitnú pozornosť treba venovať priestorovej orientácii v zošite. Samostatné písanie písmen sa obmedzuje na jeden alebo dva riadky v zošite.

Nácvik čítania a písania

V tomto období žiak má mať zvládnutú základnú techniku čítania a písania. Zdokonaľovanie čítania treba precvičovať na textoch, ktoré sú krátke, dynamické, zaujímavé a vekuprimerané žiakom, a zároveň aj na textoch školskej a domácej lektúry. Osobitný zreteľ treba klásť na porozumenie prečítaných slov, viet a textov.

LITERATÚRA

Odporúčané obsahy z oblasti Literatúra sa spracúvajú počas celého školského roka z čítanky a CD k čítanke a pracovného zošita, ako základných vyučovacích pomôcok tak, že učiteľ ich realizáciu plánuje v súlade s individuálnymi charakteristikami žiakov a možnosťami celého kolektívu, vedený vzdelávacími výkonmi.

Pri uschopňovaní žiakov, aby za pomoci učiteľa porozumeli textom zo školskej lektúry, ale aj z populárnej tvorby, informačným textom z časopisov pre deti, encyklopédií a pod., dôležité je trvať na tom, aby sa pochopili udalosti, priestorové a časové vzťahy. Povinná časť lektúry pozostáva hlavne z častí, ktoré patria do základného národného korpusu, ktorý je obohatený aj súčasnými aktuálnymi dielami. Výber diel je v najväčšej miere založený na princípe vekovej primeranosti.

PRÁCA S TEXTOM

Literárne žánre: rozprávky, bájky, básne, porekadlá a príslovia, hádanky, rečňovanky.

Čítanie - v podaní učiteľa alebo z audio vizuáneho záznamu kratších slovenských ľudových rozprávok, textov z umeleckej tvorby, piesní, básní, bájok. Čítanie sa môže nacvičovať v skupine, pri čom sa prihliada na správnu výslovnosť jednotlivých hlások, charakteristických pre slovenský jazyk. Žiakom, ktorí to dokážu, treba dať aj samostatne prečítať niekoľko viet. Pri spracovaní básní treba nacvičovať krátky umelecký prednes hlavne v skupine.

U žiakov v tomto veku treba nacvičovať postrehnúť priebeh udalosti, určiť hlavnú postavu, čas a miesto konania deja. Všímať si fantastické prvky v rozprávkach.

Odporúča sa žiakom prezentovať populárne detské a ľudové piesne, sledovať detské časopisy, spoločné pozeranie a rozbor aspoň jedného divadelného predstavenia (podľa možnosti bábkového) a filmu pre deti v slovenskej reči (podľa možnosti na námet rozprávky).

Okrem korelácie medzi textami učiteľ má umožniť vertikálnu koreláciu.

Učiteľ má poznať obsahy predmetu svet okolo nás, tradičnú a súčasnú duchovnú kultúru Slovákov s dôrazom na zvyky a obyčaje Slovákov v Srbsku.

Horizontálnu koreláciu učiteľ nadväzuje predovšetkým na vyučovanie srbského jazyka, sveta okolo nás, výtvarnej kultúry a hudobnej kultúry, náboženstva a občianskej výchovy.

Učiteľ má neustále poukazovať na dôležitosť správnej výslovnosti, ktorá sa upevňuje prostredníctvom určitých ortoepických cvičení. Ortoepické cvičenia netreba realizovať ako osobitné vyučovacie jednotky, nadväzovať na kultúru vyjadrovania, nácvik prednesu básne a pod. Používaním auditívnych záznamov žiakov treba zvykať na správnu výslovnosť, melodickosť, dikciu...

Niektoré ortoepické cvičenia sa môžu konať aj pri zodpovedajúcich témach z literatúry: napr. artikulácia sa môže nacvičovať pri jazykolamoch, keď sa spracúvajú ako časť z ľudovej slovesnosti; prízvuk, tempo, rytmus, intonácia a prestávky sa môžu nacvičovať podľa vzoru učiteľa alebo pomocou CD nahrávok podľa výberu učiteľa alebo žiaka.

JAZYKOVÁ KULTÚRA

Rozvíjať jazykovú kultúru je jedna z najdôležitejších úloh vyučovania materinského jazyka s prvkami národnej kultúry. Spracovaním literárneho textu sa prispieva k pestovaniu kultúry ústneho vyjadrovania.

V tejto vekovej kategórii od žiakov treba očakávať poznanie nasledujúcich oblastí:Rozprávanie - o zážitkoch, o tom čo videli, čo by si priali. Odporúčané témy na spracovanie: škola, rodina, moja dedina. Príbuzenské vzťahy. Osobnosť žiaka, rodina a dom, povinnosti v rodine, priatelia a spolužiaci, predstaviť svoje obľúbené zvieratko; svoju školu, školské potreby... Pracovný deň žiaka. Voľný čas. Doprava. Chráňme prírodu - zvieratá a rastliny. Láska k rodnej reči. Formy spoločenského styku: čo kedy hovoríme, pozdravy a frázy. Časopis Mravec. Významné sviatky: Vianoce (Mikuláša a Lúcia) a Veľká noc. Pesničky, dialógy, scénky, dielne na vylepšenie konverzácie. Pexeso. Ako motiváciu na obohacovanie slovnej zśoby sa odporúčajú texty ako Modré husi na zelenej tráve Viliama Klimáčeka.

Od žiakov sa naďalej očakáva tvorenie skupiny slov na určenú tému a viet zo zadaných slov. Majú vedieť vyjadriť ústrednú postavu v texte a jej zovňajšok. Majú sa vedieť poďakovať, požiadať o pomoc. Majú samostatne porozprávať niekoľko viet o sebe, svojom súrodencovi, priateľovi, spolužiakovi, o živote v škole (max. 3 - 5 jednoduchých viet).

Reprodukcia - Opísať obrázok alebo postupný dej pomocou členenej ilustrácie. Vedieť reprodukovať za pomoci osnovy sledovaný detský slovenský film, rozprávku alebo detské a bábkové divadelné predstavenie, scénku alebo oslavu.

Opis - ľudí, zvierat.

Dialóg - formy spoločenského styku.

Dramatizácia - kratšieho textu podľa výberu, zážitku alebo udalosti z každodenného života.

Rozhovor - prihliadať na rozvoj slovnej zásoby každodennej konverzácie, obohacovanie najmä aktívnej slovnej zásoby. Frekventované vety z každodenného života. Rozličné tvary vyjadrovania. Cvičenia so zmenou a dopĺňaním viet.

Ústne vyjadrovanie sa koná cez hry a aktivity, pri ktorých sa nacvičuje komunikácia (pozdravenie v konkrétnych situáciách: dobré ráno, dobrý deň a dovidenia; poďakovanie, ospravedlnenie). Žiaci môžu rozprávať na základe pozorovania obrázkov. Môžu prerozprávať počutý text, divadelné predstavenie alebo bábkové hry zreteľným prirodzeným hovorom a správnou výslovnosťou. Učitelia majú dbať na správnu artikuláciu hlások a so žiakmi viesť rozhovor o tom, čo počuli.

Cvičenia vzťahujúce sa na pozorovanie sa vzťahujú na určovanie celku a detailov, pozorovanie predmetov, javov a okolia. Treba ich tematicky organizovať. Najprv sa pozoruje učebňa a potom sa neskoršie tá aktivita rozširuje na okolie. Žiaci môžu pozorovať predmety, ľudí, živočíchy, udalosti, obrazy, skupiny obrázkov, fotografie, objekty v okolí a pod. Žiacku pozornosť treba usmerniť na celok, potom na najdôležitejšie časti a nakoniec na menej podstatné časti. Všímajú sa: tvary, farby, vzťahy, pohyby, mimika a gestá a pod.

Nácvik počúvania začína počúvaním toho, čo hovoria učitelia, iní žiaci, herci a hlásatelia. Vypočutý hovorený prejav sa analyzuje, aby sa určili hovorové vlastnosti hovoriaceho. Počúvanie má byť spojené s mimikou a gestami, ktoré sa vzťahujú na to, o čom sa hovorí. Záväzne insistovať na podporovaní správnej výslovnosti. Počas počúvania pestovať pozornosť a koncentráciu. Počúvajú sa aj onomatopoické zvuky, šumy, artikulované a neartikulované zvuky.

Analytické cvičenia majú byť zaujímavé a povzbudzujúce, lebo sú jedným z najdôležitejších predpokladov na učenie čítania a písania. Nekonajú sa izolovane, ale sú späté s cvičeniami počúvania a pozorovania.

Cvičenia na odstraňovanie nárečových a slangových prvkov vo vyjadrovaní sa konajú pomaly a systematicky. Učitelia majú osobitnú pozornosť venovať výslovnosti hlások h a ch, l a ľ, dz a dž.

Žiaci si majú osvojiť aktívne približne 200 slov a frazeologických spojení. Pasívna slovná zásoba má byť na každej úrovni vyššia ako aktívna.

Od žiakov očakávame, aby vedeli aspoň 4 básne, 5 piesní (slovenské ľudové a súčasné populárne detské pesničky), hádanky, riekanky, niektoré porekadlá a príslovia, predniesť ľudové koledy a vinše vzťahujúce sa na sviatky alebo ročné obdobia a 2 krátke dialógy alebo účasť v detskom divadelnom predstavení. Žiaci by sa podľa možnosti, mali zapojiť do vekuprimeraných detských ľudových hier a tancov, zaznamenávať sviatky (v porovnaní so srbskými), poznať tradičné slovenské zvyky a obyčaje (zaznamenávanie Mikuláša a Lucie, koledovanie, oblievačky) a k tomu priliehavé tradičné jedlá.

V prvom ročníku žiaci píšu vety a kratšie texty. Zvlášť sa dbá o individuálny prístup ku každému žiakovi, teda podnecujú sa jeho schopnosti a schopnosti v písaní. Ak dieťa má ťažkosti pri písaní, treba ho postupne a pozorne uvádzať do techniky písania, kým dieťa, ktoré postupuje rýchlejšie, podnecovať adekvátnymi, dobre zvolenými požiadavkami. Žiaci písomne odpovedajú na jednoduché otázky o vlastných skúsenostiach, bytostiach, predmetoch, javoch. Taktiež, zapisujú názov obrázku ale názvy obrázkov v slede a vety na základe obrázkov alebo slede obrázkov. Pri písaní žiakov treba upozorniť na veľké začiatočné písmeno na začiatku vety a pri písaní vlastných mien a na bodku na konci vety.

Prvky národnej kultúry a tradície

Zoznamovanie detí so základmi kultúry slovenskej menšiny v Srbsku, sprostredkovanie poznatkov, ale i pestovanie emočného vzťahu k tradícii, kultúre, obyčajom a zvykom slovenskej menšiny v Srbsku (folklór, ľudová slovesnosť, divadlo, literatúra, hudba, tradičné detské hry, obyčaje…), no nie v zmysle romantického tradicionalizmu a paseizmu, ale vždy v relácii k budúcnosti, rozvoju a modernizácii. Na minulosť sa opierať, do budúcnosti sa pozerať. Snažiť sa slovenskú identitu a sebaúctu pestovať subtílne, nie prostredníctvom hesiel a fráz, ale na konkrétnych príkladoch, spájať pritom poznatky s emočným nasadením, vždy ale so zreteľom na menšinové a ľudské práva, na európsky kontext, tiež na interetnickú úctu, toleranciu a interakciu.

DIDAKTICKÉ POKYNY

Keď ide o tento predmet, musí sa mať na zreteli podstatná úloha: naučiť žiakov pekne rozprávať po slovensky a získať zručnosť v jazykovej správnosti. Musia sa mať vždy na zreteli predvedomosti žiakov a na ne sa musí vždy sústavne nadväzovať. Na každej hodine si má učiteľ zvoliť diferencovaný prístup, lebo sú žiaci vekovo zmiešaní a prichádzajú s rozličnými jazykovými kompetenciami.

Neodmysliteľné je vytvorenie príjemnej atmosféry, ktorá predpokladá partnerský vzťah medzi učiteľom a žiakom a má pomôcť prekonať psychickú bariéru pri aktivizácii získaných rečových zručností, schopností a návykov. Každý jazykový prostriedok sa demonštruje v určitom kontexte, nie izolovane. V nácviku rečových zručností majú dominovať rozličné formy dialógov v interakcii učiteľ - žiak a žiak - žiak. K požiadavkám na spôsob vyjadrovania žiadúca je jednoduchosť, prirodzenosť, spontánnosť a jazyková správnosť.

III. SLEDOVANIE A HODNOTENIE VYUČOVANIA

Sledovanie a hodnotenie výsledkov napredovania žiaka je vo funkcii dosiahnutia výkonov a začína základným hodnotením úrovne, na ktorej sa žiak nachádza podľa toho, čo sa bude brať do ohľadu pri hodnotení procesu jeho napredovania, ako aj známka. Každá aktivita je dobrá príležitosť na hodnotenie napredovania a získavanie spätnej informácie. Každá vyučovacia hodina a každá aktivita žiaka je príležitosťou pre formatívne hodnotenie, totiž zaznamenanie postupovania žiaka a usmerňovanie na ďalšie aktivity.

Formatívne hodnotenie je zložkou súčasného prístupu vyučovaniu a znamená hodnotenie vedomostí, zručností, postojov a správania, ako aj rozvíjania zodpovedajúcej kompetencie diferencovane, počas vyučovacích hodín a v priebehu učenia. Výsledok takého hodnotenia dáva spätnú informáciu ako učiteľovi, tak aj žiakovi o tom, ktoré kompetencie sú dobre zvládnuté a ktoré nie, ako aj o účinnosti zodpovedajúcich metód, ktoré učiteľ uplatnil na uskutočnenie cieľa. Ako formatívne hodnotenie sa chápe zbieranie údajov o dosiahnutých výsledkoch žiaka a najčastejšie techniky sú: realizácia praktických úloh, sledovanie a zapisovanie aktivít žiaka v priebehu vyučovania, priama komunikácia medzi žiakom a učiteľom, evidencia pre každého žiaka, (mapa postupovania) atď. Výsledky formatívneho hodnotenia na konci vyučovacieho cyklu majú byť vyjadrené číselnou známkou.

Práca každého učiteľa je zložená z plánovania, uskutočnenia a sledovania a hodnotenia. Dôležité je, aby učiteľ sústavne sledoval a hodnotil diferencovane, okrem dosahov žiakov aj proces vyučovacích hodín a učenia, ako aj seba a svoju vlastnú prácu. Všetko, čo sa ukáže ako dobré a užitočné, učiteľ bude aj naďalej využívať vo svojej praxi vyučovania, a všetko to, čo sa ukáže ako nedostatočne účinné a efektívne, malo by sa zdokonaliť.

SLOVENAČKI JEZIK SA ELEMENTIMA NACIONALNE KULTURE

Ključni vsebinski pojmi: jezikovna kultura, branje, poslušanje in govorjenje, književnost, tradicija.

NAVODILO ZA DIDAKTIČNO-METODIČNO UDEJANJANJE PROGRAMA

Učni program Slovenskega jezika z elementi narodne kulture je naravnan tako, da pozitivno odgovori na različne kriterije in potrebe, sestavljajo ga predmetna področja: jezik, književnost, jezikova kultura, ki so osnova za uresničevanje več izhodišč udejanjanja tega programa. Po eni strani, vsebina programa zajema navedene celote, ki se ne morejo preučevati ločeno in brez prepletanja z drugimi deli programa, po drugi strani pa se program fleksibilen v meri, ki omogoča prilagajanje različnim pogojem, dodelavo in razširitev, odvisno od povratnih informacij iz prakse. V skladu s tem se priporoča, da se delitev učnih ur opravi tako, da se na vsaki uri istočasno posebna pozornost posveti pouku jezika, bogatenju jezikovne kulture ter slovenski književnosti in kulturi Slovencev v Srbiji, s poudarkom na ljudskem izročilu, navadam in običajem. V učilnici se uporablja ciljni jezik, govor učitelja pa je prilagojen znanju in starosti učenca. Učitelj mora biti prepričan, da je učenec razumel pomen sporočila, skupaj z njegovimi kulturološkimi, vzgojnimi in socializirajoči elementi, in zato je občasna raba srbskega/drugega jezika opravičena.

JEZIK

Področje Jezik zajema leksiko in slovnične modele slovenskega jezika. V vsebinah in izhodiščih tega področja se nahaja okvirno število besed in slovničnih elementov, ki naj bi jih učenec obvladal v šestem razredu. Na tem področju programa je poudarek na postopnem usvajanju sistema slovenskega jezika v komunikativnem sobesedilu od 1. razreda, ko je le-to večinoma nezavedno. Od šestega razreda naprej, vzporedno z usvajanjem jezika, se prične tudi učenje tujega jezika - gre za zavedni proces, v katerem učitelj pomaga učencem, da z opazovanjem ustreznih jezikovnih in nejezikovnih pojavov ter premišljevanjem o njih, opazijo jezikovna pravila in jih začnejo uporabljati.

Da bi učenec obvladal določeno število besed in slovničnih elementov, je nujno, da jih razume in dolgotrajno vadi. Na ta način se ustvarijo predpogoji, da jih uporabi v ustrezni komunikativni situaciji. Formalno poznavanje slovničnih pravil ne zajema tudi sposobnost njihove uporabe, in zato je takšno znanje koristno samo, če prispeva k boljšem razumevanju določenih pravilnosti sistema. Oziroma, obvladanje slovničnih pravil ni samo sebi cilj. Pojasnitev slovničnih pravil, v kolikor učitelj oceni, da je koristno, mora biti usklajeno s starostjo učenca, njegovimi kognitivnimi sposobnostmi, predznanji v maternem jeziku in zoženo na ključne informacije, ki so nujne za uporabo. Učenčevo poznavanje slovničnih pravil se ocenjuje in vrednoti na podlagi uporabe v sobesedilu, brez vztrajanja na njihovem eksplicitnem opisu.

Učenec spoštuje princip individualizacije pri delu, glede na to, da je znanje jezika med učenci zelo raznoliko, vaje pa zastavi tako, da vsakem učencu omogoči kar se da pogosteje verbalne dejavnosti. Pri učencih, ki so se začeli učiti slovenščine v prvem razredu osnovne šole, brez predznanja, je pomembno, da se razvije sposobnost razumevanja in ustvarjanja izkazov, ki vsebujejo elemente, določene s programom. V produkciji (sestavljanju in govorjenju izkazov) na tej ravni, je pomembno, da je pomen sporočila razumljiv, slovnična pravilnost pa se doseže postopoma. Na tej ravni se pričakujejo tipične napake, nastale zaradi interference in nezadostnega obvladanja gradiva. Napake niso samo znak nepoznavanja gradiva, nasprotno, kažejo, da je učenec pripravljen za začetek komunikacije, kar naj bi učitelj podprl. To ne pomeni, da napak sploh ni treba popravljati. Učitelj odloča o tem, kdaj bo, kako in katere napake popravljal, istočasno pa mora učenca motivirati za komunikacijo ter skrbeti za to, da se napake postopoma reducirajo. V primeru, da so v razredu tudi učenci, ki so že znali slovenski jezik na določeni ravni pred začetkom šolanja, je treba pričakovati možnost hitrejšega napredovanja med šolanjem. V takšnih okoliščinah se domneva, da bodo napake manj zastopane, njihovo popravljanje pa hitrejše.

Ravno ure s področja Jezika so primerne za usmerjeno, namensko usvajanje posameznih segmentov slovničnih elementov slovenskega jezika. Na teh urah se priporoča dinamična izmenjava različnih dejavnosti: različne oblike vaj poslušanja, preverjanje razumevanja poslušanega, ponavljanje, slovnično in besedilno variiranje modela, dopolnjevanje, preoblikovanje trdilnih v vprašalne in negirane oblike ipd. Jezikovno oblikovanje besedila zajema tudi spoštovanje pravopisnih pravil, pravilno rabo oblikoslovnih oblik besed, spoštovanje skladenjskih pravil, vzpostavljanje koherentnosti in kohezije v besedilu, ter rabo ustreznih besedilnih in stilnih sredstev.

Zaželeno je, da se pri pouku Slovenskega jezika z elementi narodne kulture v ustreznih priložnostih uporabi prenos znanj pridobljenih na urah srbskega jezika, in o srbskem jeziku, ter na urah tujega jezika. Pouk Slovenskega jezika z elementi nacionalne kulture naj bo v korelaciji s poukom navedenih predmetov.

KNJIŽEVNOST

Področje Književnost v okviru predmeta Slovenski jezik z elementi narodne kulture, po povratnih informacijah iz prakse, je predvsem namenjen učencem, ki pred vpisom v šolo niso znali slovenski jezik in katerih poznavanje jezika je v šestem razredu na osnovni (elementarni) ravni. Komunikacija se zato še vedno težko udejanja v slovenščini, slovnični modeli niso obvladani, saj učenci nimajo priložnosti uporabljati slovenski jezik, njihovo besedišče ne vsebuje veliko število besed, besede zelo enostavno iz aktivnega fonda preidejo v pasivnega in se hitro pozabijo, besedišče pa se usvaja počasneje, kot pa pri učencih, ki so obvladali slovenščino na določeni ravni tudi pred šolo, interferenčne napake pa se pogosto pojavijo v tolikšni meri, da motijo razumevanje stavkov; zaradi tega razloga, naj bi naglas bil na besedišču in jezikovnih obrazcih (modelih), ki jim bodo zagotovili temelj za enostavno komunikacijo v slovenščini.

V vsakem razredu je učencem ponujenih več besedil, kot je predvideno z obvezujočim številom. Osnovni kriterij za izbor besedil je raven poznavanja jezika. Poleg izbranih besedil se obdelujejo tudi besedila po prosti izbiri, pri čemer se upošteva raven poznavanja jezika in zanimanje učencev. Poleg izvirnih knjižnih besedil je načrtovana tudi obdelava konstruiranih besedil, ki naj bi bili v funkciji bogatenja leksike, ki je potrebna za vsakdanjo komunikacijo na osnovni ravni. Predlaga se, da učitelj načrtuje najmanj tri ure za obdelavo enega besedila skozi teme. Pesmi, ki se pojejo, ne zahtevajo obvezne obravnave, slovničnih in besedilnih pojasnil jezikovnih pojavov.

Področje učnega programa Književnost prispeva k doseganju naslednjih komunikativnih funkcij jezika pri obdelavi adaptiranega teksta:

- usvajanje leksike določenega tematskega kroga, potrebne za vsakdanjo komunikacijo;

- branje, oziroma poslušanje besedila v funkciji vadbe razumevanja pisnega in govorjenega jezika - vadi se tiho branje in branje z razumevanjem;

- naloge v zvezi z besedilom razvijajo sposobnost razumevanja besedila, vadi se veščina pisanja, sestavljanje in pisanje stavkov, ki vsebujejo znano leksiko, ob vadbi osnovnih jezikovnih obrazcev, ter razvijanje sposobnosti sestavljanja stavkov govorjenega jezika (ob pisnih in govornih vaj se tolerirajo interferenčne napake, ki ne motijo razumevanja stavkov);

- odgovori na vprašanja (ustni in pisni) pomagajo učencu, da razvije mehanizme sestavljanja stavkov v slovenščini, oziroma predstavitev v slovenščini, ob jasni prisotnosti interferenčnih napak - dobro je, da učitelj popravlja napake, kažoč na pravilne oblike;

- reprodukcija teksta ali povzemanje razvija sposobnost uporabe jezika - učenec naj bi se izražal z uporabo več stavkov, naj bi oblikoval in razvijal govorne sposobnosti.

Književno-umetniški, adaptirani in konstruirani teksti so primerni za tolmačenje, pri čemer se izhaja iz starosti in predznanja učenca. Besedila so istočasno izhodišče za vadbo novih besed in izrazov, jezikovnih modelov, branja, pisanja, govora; zato so tri ure namenjene enemu besedilu in istočasno zajemajo obdelavo in vadbo učne snovi.

Delo z besedilom zajema:

1. Semantizacijo novih besed: semantizacija se lahko opravi s pomočjo sopomenk, ki so znane učencem, z vizualno predstavitvijo besed, s postavitvijo besed v kontrastne pare, z opisovanjem besed z enostavnimi stavki. Učitelj mora paziti, da stavek, s katerim opisuje neznano besedo, vsebuje učencem znane besede. Prevod je opravičen le v primeru, ko ni drugih sredstev za pojasnitev pomena besed. Priporoča se uporaba slovarja pri pouku.

2. Poslušanje ali branje besedila: svetuje se, da učitelj najprej prebere besedilo - na ta način učenci slišijo pravilen izgovor besede. Priporoča se uporaba audio-vizualnih sredstev. Zahteve, ki se v programu tičejo učenja odlomkov iz poezije in proze na pamet, spodbujajo usvajanje modela govorjenja, ter intonacijo besed in stavkov.

Dramatizacija besedil se povezuje tudi z javnim nastopom, pa tudi s pogovorom o literarnem delu, saj gre za obliko njegove interpretacije. Skozi vživljanje z osebnostmi dela, učenci lahko pokažejo čustva, ki jih prepoznajo v obnašanju junakov in o katerih sklepajo.

1. Kontekstualizacija nove leksike: nujno je, da učitelj nove besede postavi v stavčni kontekst, da bi vadili besedišče vzporedno s konstruiranjem stavkov. Stavki naj bodo enostavni, da bi se izognili velikemu številu napak, do katerih nujno pride v zapletenih konstrukcijah. Če stavek vsebuje preveč napak, postane nerazumljiv za slušatelja. Kontekstualizacija novih besed je pomemben element funkcionalne uporabe jezika, saj navaja učenca, da sestavlja stavke in aktivira besedišče ter jezikovne modele.

2. Vprašanja v vezi z besedilom (v pisni obliki in ustno): proces razumevanja teksta se sestoji iz več delov. Šele, ko se novo besedišče usvoji in uporabi v stavkih, se lahko preide na raven razumevanja besedila. Raven, na kateri je učenec razumel besedilo, se lahko določi z zastavljanjem vprašanj v zvezi z besedilom. Vprašanja naj temeljijo na besedišči, ki so ga prej usvojili z rabo novih besed, obdelanih v besedilu. Vprašanja naj bodo kratka. Koristno je, da je del vprašanj v pisni, del pa v govorni obliki. Pomembno je, da se najprej vadi govor, potem pa tudi pisanje.

3. Vprašanja v zvezi z besedilom (v pisni obliki in ustno): učenci vadijo in ustvarjajo komunikacijo v slovenščini, ki temelji na znanem besedišču, ob toleriranju napak, ki ne motijo razumevanja. Vprašanja naj bodo v skladu z besediščem, ki je učencem na razpolago. To je naslednja raven v procesu usvajanja jezikovnih veščin, katerih cilj je usmerjanje učenca, da ustvari komunikacijo v slovenščini. Ta cilj se pogosto zelo težko doseže, toda potrebno je usmeriti učenca, da ustno, potem pa tudi v pisni obliki uporabi določene besede ali izraze v slovenščini.

4. Pogovor o besedilu: v skladu z besediščem, ki je učencem na razpolago, pogovor temelji na prepoznavanju glavnih osebnosti, dejavnostih, ki se nanje navežejo, na poudarjanju značilnosti osebnosti iz besedila. Kot del procesa uvajanja učenca v uporabo jezika, se priporoča, da se učenci, po modelih iz besedil spodbudijo, da tvorijo stavke, potrebne v govornih situacijah. Ob obdelavi poezije se ne vztraja na literarni teoriji, temveč na doživljanju lirske pesmi. Spodbujanje učenca, da razume motive, pesniške slike in jezikovno-stilna izrazna sredstva, se poveže z ilustriranjem pomembnih posameznosti, ter z vadbo intonacije verza in opažanjem rime v pesmi.

5. Komparativni pristop: učitelj načrtuje vključevanje besedil iz srbske književnosti, ki se primerjajo s predlaganimi deli slovenske književnosti (v kolikor je to mogoče) ter s primeri, ki so navezani na film, gledališko predstavo, različne avdio-vizualne zapise; v obdelavo knjižnega dela se vključijo tudi vsebine iz likovne in glasbene kulture, strip in različne vrste iger (rebusi, križanke, asociacije...). Ob opažanju pomembnih poetskih elementov v strukturi književno-umetniškega besedila, z uporabo znanja pridobljenega pri pouku srbskega/glavnega jezika, si učitelj prizadeva, da bi učencem (v skladu z njihovimi zmožnostmi) razložil osnovne oblike pripovedovanja (naracija, deskripcija, dialog); pojem sižeja in fabule, funkcijo pesniške slike; vlogo jezikovno-stilnih sredstev in druge osnovne poetične značilnosti besedila.

6. Oblikovanje kratkega besedila v pisni obliki ali ustno na podlagi adaptiranega knjižnega besedila: ta raven rabe slovenskega jezika v govorni ali pisni obliki je glavni cilj področja Književnost. Poskus samostojnega oblikovanja krajšega besedila iz pet ali šest stavkov (v paru ali v skupini) predstavlja višjo raven v uresničevanju komunikativne funkcije jezika. Učenci razvijajo mehanizem uporabe jezikovnega gradiva in jezikovnih modelov; tvorijo stavke iz besed, upoštevajoč slovnične strukture, potem pa iz stavkov sestavijo krajše besedilo. Proces se nanaša tako na govorjeni kot na pisni tekst.

Osnovna funkcija književno-umetniških besedil, oziroma adaptacij, je, poleg usposabljanja učencev za komunikativno rabo jezika, tudi seznanjanje učencev s književnimi deli, ki so pomembna za slovensko književnost, s kulturo, zgodovino in tradicijo slovenskega naroda. To področje zajema tudi seznanjanje z drugimi vidiki slovenske kulture, npr. praznovanje pomembnih praznikov v lokalni in narodni kulturi Slovencev. Priporoča se komparativni pristop in opažanje podobnosti in razlik s praznovanjem danih praznikov (če obstajajo) pri večinskem ljudstvu in drugih narodnih skupnostih, ki živijo skupaj v določenih mestih.

JEZIKOVNA KULTURA

Realizacija učnih vsebin Slovenskega jezika z elementi narodne kulture zajema kontinuiteto v bogatenju jezikovne kulture učenca. Gre za eno primarnih metodičnih obveznosti učitelja. Učitelj mora oceniti sposobnosti vsakega učenca za ustrezno raven komunikativne kompetence in v skladu s tem prilagoditi jezikovno gradivo. Le-to naj bi pripeljalo do funkcionalne uporabe jezika v pouku, in v vseh ostalih življenjskih okoliščinah, v šoli in zunaj nje, kjer je kakovostno jezikovno komuniciranje pogoj za popolno sporazumevanje.

Jezikovna komunikacija zajema obvladanje receptivnih in produktivnih jezikovnih veščin, in sicer: poslušanje, branje, pisanje in govorjenje. Osnovna značilnost sodobnega metodičnega pristopa k pouku jezika in jezikovne kulture, je razvijanje sposobnosti učenca v vseh štirih dejavnostih, vzporedno z njihovim prilagajanjem kognitivnim sposobnostim in jezikovnemu okolju učenca. Izhodišča na področju Jezikovna kultura so koncipirana tako, da po eni strani omogočijo uresničevanje minimuma jezikovnih kompetenc, toda po drugi strani, ne smejo omejiti učence, ki so zmožni ustvariti večji napredek. Zaradi specifičnosti tega pouka, je predvidena izhodišča treba uresničiti skozi jezikovne dejavnosti, ki so, z metodičnega vidika, bolj podobni pouku tujega jezika, kot maternega.

Poslušanje je prva jezikovna dejavnost, s katero se učenci srečajo pri pouku Slovenskega jezika z elementi narodne kulture. Omogoča učencu, da spozna melodijo jezika, potem pa tudi njegov glasoslovni sistem, intonacijo besede in stavka. Končni cilj poslušanja je razumevanje, kot predpogoj za verbalno produkcijo, oziroma - komunikacijo. Dejavnost poslušanja zajema vaje, kot so: reagiranje na zapovedi učitelja ali z avdio-zapisov, povezovanje zvočnega materiala z ilustracijo, povezovanje pojmov v priročniku, selekcija točnih in napačnih izrazov, določanje kronologije ipd.

Govorjenje je najbolj zapletena jezikovna veščina, ki zajema obvladanje vseh elementov jezika (fonetično-fonoloških, oblikoslovnih, skladenjskih in besedilnih). Govorjenje se najpogosteje realizira v dialoški obliki, in zato zajema razumevanje (sogovorca). Poleg tega, je govorjenje veščina, ki zahteva določeno hitrost in pravočasno reakcijo. Kot produktivna veščina, skupaj s pisanjem, omogoča učencu, da se izrazi v slovenščini, zastavi vprašanje, interpretira neko vsebino in sodeluje v komunikaciji z drugimi. Dejavnost govora lahko zajema vaje, kot so: petje in plesi v skupini, klasificiranje in primerjanja (po velikosti, obliki, barvi in dr.); ugibanje predmeta ali osebe; "prevajanje" gest v izkaz in dr. Dejavnosti govorjene in pisne interakcije zajemajo na pr. tudi: reševanje "tekočih problemov" v razredu, tj. dogovore v zvezi z dejavnostmi; skupno oblikovanje ilustriranih gradiv (albuma fotografij z izleta ali proslav, načrta tedenskih dejavnosti z izleta ali druženja ipd.); interaktivno učenje, spontani pogovor; delo v parih, majhnih in velikih skupinah (mini dialogi, igra vlog ipd.).

Branje je jezikovna dejavnost, ki zajema poznavanje grafičnega sistema jezika (črke), njihove glasovne realizacije, povezovanje glasov v besede in sestavljanje besed v stavke, spoštujoč ustrezna ritmična in prozodična pravila. Cilj branja mora biti razumevanje prebranega, saj samo tako le-to predstavlja jezikovno kompetenco, in ne samo ubeseditev črk. Dejavnost branja zajema vaje, kot je povezovanje glasov in črk, odgovarjanja na enostavna vprašanja v zvezi z besedilom, točno - netočno, izvršitev prebranih navodil in zapovedi; opažanje distinktivnih značilnosti, ki kažejo na slovnične specifičnosti (spol, število, glagolski čas, oseba ipd.).

Pisanje je produktivna jezikovna veščina, ki zajema izražanje jezikovne vsebine po pisni poti, z uporabo ustreznih črk in ob spoštovanju pravopisnih pravil. Posebno pozornost je treba posvetiti grafemom, za katere ne obstajajo ustreznice v maternih jezikih učencev, če jim slovenski jezik ni materni. Cilj pisanja je jezikovno izražanje po pisni poti, torej zajema tudi razumevanje. Dejavnost pisanja zajema, med drugim, tudi vaje kot so: povezovanje glasov in črk; zamenjava in iskanje manjkajoče besede (dopolnitev naštevanja, križanke ipd.); povezovanje krajšega besedila in stavkov s slikami / ilustracijami; izpolnjevanje formularjev (prijava na tečaj, naročnina na otroški časopis, nalepke za potovalko ipd.); pisanje voščil in razglednic; pisanje krajših besedil in dr.

Jezikovna kultura zajema tudi razvijanje splošnih strategij za jezikovno produkcijo (govorjenje in pisanje), in sicer z naslednjimi postopki: oblikovanje teme, iskanje gradiva, zavzemanje stališča, določevanje cilja govora/pisnega besedila, strukturiranje govora / teksta v skladu s temo, koncepcijo in ciljem. Strategije, ki so specifične za govorno produkcijo zajemajo tudi: stil govora (ustrezen izbor besed), memoriranje govora (pomnjenje skice), priprava za predstavitev (dihanje, modulacija glasu in dikcija), izraz obraza, gestikulacija, telesna drža.

V šestem razredu osnovne šole učenci delajo z več vrstami in tipi govorjenih in pisnih besedil, in sicer na: deskriptivnem besedilu, narativnem in informativnem, argumentativnem in regulativnem besedilu.

Navedene štiri veščine so skozi izhodišča dveh programov vertikalno povezane tako, da jasno opisujejo stopnjevanje dosežkov učenca na področju Jezikovna kultura. Vsebine po temah predstavljajo leksično-semantični okvir, znotraj katerega se funkcionalno realizirajo jezikovne vsebine. Tematske enote predstavljajo realne, vsakdanje okoliščine, v katerih se uresničuje komunikacija. Za vsako tematsko enoto so predlagane tematske skupine, ki jih je treba dopolniti z ustrezno leksiko, v okviru priporočenega števila novih besed. Tematske enote se ponavljajo tudi v vsakem naslednjem razredu, s širjenjem nove leksike in v novih komunikativnih situacijah; takšna horizontalna vrsta gradacije je uporabljena v vseh tematskih enotah.

Izbor besedišča je delno pogojen z vsebinami s področij Jezik in Književnost, odvisen pa je tudi od ocene učitelja o potrebi za ustreznimi leksemi in njihovi frekventnosti, zaradi doseganja informativnosti in naravnosti v komunikaciji. Mnoge besede niso povezane samo z eno tematsko enoto, temveč se preklapljajo in povezujejo v nova semantična zaporedja, kar naj bi učitelj spodbujal z dobro osmišljenimi govornimi in pisnimi vajami. Poleg selektivnega pristopa k leksiki, je treba paziti tudi na število leksemov, ki se usvajajo v eni učni enoti. Na eni uri ne bi bilo treba uvesti več kot pet novih besed, čigar pomen se bo pojasnil in vadil v tipičnih realizacijah znotraj stavka. Najbolj učinkovito bi bilo, da za novo besedo vsak učenec oblikuje (minimalni) kontekst, oziroma stavek. Na ta način ima učitelj vpogled v učenčevo razumevanje pomena besed, poleg novih vsebin pa tudi spodbuja rabo prej pridobljenih znanj iz leksike in slovnice, učenci pa pridobijo samozavest, saj lahko izgovorijo ali zapišejo stavke v slovenščini.

Funkcionalno in ekonomično povezovanje pod-področij predmeta Slovenski jezik z elementi narodne kulture (Jezik, Književnost, Jezikovna kultura) omogoča obvladovanje z njihovimi vsebinami in uresničevanje predvidenih izhodišč na naraven in spontan način, tako da ene vsebine izhajajo iz drugih, se dopolnjujejo in preklapljajo. Na izbranih delih književno-umetniških, neumetniških in konstruiranih tekstov se lahko razvijajo različne komunikativne veščine; z govornimi vajami se definirajo smernice za izdelavo pisnih sestavkov; kreativne dejavnosti v pouku pripomorejo k razvoju ustnega in pisnega izražanja, branje z razumevanjem vpliva na bogatenje leksike in fluentnost govora itn. Usklajenost izhodišč z jezikovnimi kompetencami omogoča učencu ne samo kumulativno spremljanj napredovanja vsakega učenca, temveč tudi opažanje problemov v razvijanju posameznih kompetenc, kar v marsičem olajša proces pouka in učenja jezika.

Opomba:

Premet Slovenski jezik z elementi narodne kulture lahko poučuje oseba, ki je uspešno zaključila štiriletni študij slovenskega jezika na Filološki fakulteti v Beogradu, ali učitelj/-ica, ki je uspešno opravil/-a strokovni izpit v okviru Lektorata za slovenski jezik na Filološki fakulteti v Beogradu. Potrdilo o usposobljenosti izdaja Center za stalno izobraževanje in vrednotenje (Centar za stalno obrazovanje i evaluaciju) Filološke fakultete Univerze v Beogradu (sklep Ministrstva za šolstvo, znanost in tehnološki razvoj št. 610-00-01740/2017-07 z dne 13.11.2017).

UKRAJINSKI JEZIK SA ELEMENTIMA NACIONALNE KULTURE

Ключові слова: початкове читання та писання, мовна культура, усне висловлювання, література

РЕКОМЕНДАЦІЇ ДО ДИДАКТИЧНО-МЕТОДИЧНОГО ВИКОНАННЯ ПРОГРАМИ

Програма навчання та вивчення української мови з елементами національної культури складається з предметних областей: початкового читання та писання, літератури та мовної культури. Розподіл навчальних годин повинен бути зроблений на основі предметних областей, але завжди, на кожному уроці, слід приділяти особливу увагу навчанню початкового читання та писання, культурі мовлення учнів та культурі українців у Сербії, звертаючись при цьому до народних традицій та звичаїв. Обидві області переплітаються між собою і жодна з них не може вивчатись окремо і без взаємодії з іншими областями.

Програма навчання та вивчення української мови з елементами національної культури базується на навчальних досягненнях, тобто на процесі навчання та досягненнях учня. Навчальні досягнення - це опис інтегрованої сукупності характеристик: знань, навичок, переконань та цінностей, які здобуває учень.

I. ПЛАНУВАННЯ УРОКІВ ТА НАВЧАЛЬНОГО ПРОЦЕСУ

Програма навчання, яка орієнтована на навчальні досягнення дає вчителеві більшу свободу, більше можливостей у плануванні та розробці уроків та самого навчання. Роль вчителя полягає в тому, щоб контекстуалізувати цю програму у відповідності до: потреб конкретного класу з урахуванням: рівня знань української мови, складу учнів в класі та їхніх індивідуальних особливостей; підручників та інших навчальних матеріалів, які буде використовувати; технічних умов, навчальних ресурсів та засобів масової інформації доступних у школі; ресурсів, можливостей та вимог соціального оточення, в якому знаходиться школа. Виходячи з поданих навчальних досягнень та змісту, вчитель спочатку створює свій річний глобальний план роботи, на підставі якого він пізніше буде розробляти свої оперативні плани.

Навчальні досягнення, визначені по областях, полегшують учителю подальшу операціоналізацію навчальних досягнень до рівня конкретної навчальної одиниці. Від викладача очікується, що для кожної навчальної одиниці, на етапі планування та написання плану уроку, визначить диференційовані очікувані результати щодо трьох рівнів складності результатів навчання в залежності від попереднього знання учня. При плануванні слід також мати на увазі, що очікувані результати відрізняються, що деяких з них можна досягти легше та швидше, але для більшості з них (особливо для предметної області: мова та письмо), потрібно більше часу та різних заходів та роботи. У процесі планування та навчання важливо мати на увазі, що підручник є навчальним інструментом і не визначає зміст предмету. Тому, до змісту, наведеному у підручнику, потрібно застосувати вибірковий підхід. Крім підручника, як одного із џерел знань, вчитель повинен відкрити учням й інші џерела знань і навчити їх працювати з ними. При плануванні навчального процесу слід враховувати знання, досвід, інтелектуальні здібності та інтереси учнів.

Необхідно звернути особливу увагу на збагачення словникового запасу та використати певні культурні заходи та свята, які відбуваються в певних осередках, з метою ознайомлення учнів з життям українців у минулому, їхніми традиціями та культурою, як характерними рисами української меншини на цих просторах. Рекомендується порівнювати святкування українських свят із святкуванням цих свят іншими народами та іншими національними громадами, які живуть на цих просторах.

II. ВИКОНАННЯ НАВЧАЛЬНОЇ ПРОГРАМИ

ПОЧАТКОВЕ ЧИТАННЯ ТА ПИСЬМО

Дидактико-методична організація уроків початкового читання та письма залежить від кількох факторів, з яких найважливішим є той, який стосується попередніх знань учнів. Викладачі обирають модель гавчання початкового читання та письма - поєднання аналітично-синтетичних методів, сілісного або комплексного методу.

Уроки з початкового читання та письма повинні бути реалізовані на кількох рівнях із застосуванням принципу індивідуалізації навчання. Зміст, методи та форми роботи повинні бути пристосовані до здібностей та потреб учнів, з використанням диференційованого навчання.

У цей період учні повинні формувати навички читання відповідних текстів, правильно вимовляти усі звуки, правильно наголошувати слова та інтонаційно виділяти в реченнях слова. Необхідно враховувати індивідуальні здібності учнів. Кожна дитина читає своїм темпом читання і відповідно до своїх здібностей. Бажано часто перевіряти рівень сформованості навичок читання та розуміння прочитаного. У процесі формування навичок читання, можуть використовуватися мовні ігри. Учні таким чином відкривають для себе щось нове, стають більш мотивованими, а атмосфера приємною і розслабленою. Важливо використати знання учня, набуте з сербської мови при засвоєнні кирилиці.

Для формування навичок писання слід практикувати переписування, доповнення речень, складання речень за малюнком, складання речень за групою малюнків, написання диктантів, самостійне написання речень та коротких текстів. Для формування навичок правильного писання букв особливу увагу слід приділити просторовій орієнтації в зошиті. Написання літер обмежується на один або два рядки в зошиті.

Формування навичок читання і писання

У цей період учні повинні сформувати базові навички читання та письма. Для вдосконалення навичок читання потрібно читати короткі, динамічні, цікаві, відповідні до віку тексти, а також тексти для шкільного та позакласного читання. Особлива увага повинна приділятися розумінню прочитаних слів, речень та текстів.

ЛІТЕРАТУРА

Рекомендований зміст з Літератури засвоюється протягом всього навчального року з читанки та робочих зошитів з літературного читання як основних навчальних матеріалів за планом вчителя, зробленим відповідно до індивідуальних здібностей учня, можливостей всього колективу, відповідно до запланованих навчальних досягнень.

Працюючи з учнями над розумінням творів з обов’язкової літератури, текстів на вибір з сучасної популярної літератури для дітей, інформативних текстів з енциклопедій та журналів для дітей тощо, дуже важливо щоб вчитель допоміг їм зрозуміти окремі описані в творі події, час і простір, у якому відбуваються ці події. До списку літератури для літературного читання входять переважно твори, що належать до національного корпусу, який збагачений творами сучасної літератури для дітей. Вибір творів в основному залежить від особливостей сприйняття учнем художнього твору, в залежності від його віку.

РОБОТА НАД ТЕКСТОМ

Літературні жанри: казки, байки, вірші, прислів‘я, загадки, лічилки.

Читання - виразне читання вчителя або аудіозапис коротких українських народних казок, художніх текстів, віршів, байок. Розвиток навичок читання можна практикувати працюючи в групах, зважаючи на правильну вимову окремих звуків, характерних для української мови. Учням, які швидше за інших розвивають навички читання, потрібно дати можливість самостійно прочитати кілька речень. Під час опрацювання віршів слід тренувати правильну вимову, читаючи головним чином хором.

Очікується, що учень цього віку вміє визначити хід подій, головних героїв, час і місце розгортання подій. Визначення елементів фантастики в казках.

Рекомендується, ознайомлювати учнів з популярними дитячими та народними віршами, рекомендувати їм читати дитячі журнали, подивитися, проаналізували і обговорити принаймні одну театральну виставу (бажано лялькову) та фільм для дітей (рекомендується фільм за мотивами народних казок) українською мовою.

Разом із кореляцією між художніми творами, вчителеві необхідно встановити вертикальну кореляцію. Вчитель повинен бути ознайомлений зі змістом предмету Навколишній світ, а також знати традиційну і духовну культуру українців у Сербії та їхні народні звичаї.

Горизонтальну кореляцію вчитель встановлює, насамперед, з предметами: сербська мова та література, історія, образотворче мистецтво, музична культура, релігієзнавство та громадянське виховання.

Вчитель повинен постійно вказувати на важливість правильної вимови, яка тренується за допомогою певних ортопедичних вправ. Ортопедичні вправи не повинні виконуватись на окремих уроках, їх треба пов’язати з відповідними темами з граматики; інтонація в реченні, з одного боку, може бути пов’язана з культурою висловлювання, шляхом повторення віршів тощо. З використанням аудіозаписів в учнів потрібно розвинути навички для відтворення і засвоєння правильної вимови, мелодії, дикції...

Деякі ортопедичні вправи можуть бути виконані при засвоєнні відповідних тем з літератури: напр. артикуляція може тренуватись за допомогою лічилок, скоромовок або мовних ігор, коли вони засвоюються як складова частина народної творчості; наголос, темп, ритм, інтонація та перерви можуть тренуватись на прикладі читання вчителя або прослуховування ЦД і відтворення його у мовленні, за вибором вчителя чи учня.

МОВНА КУЛЬТУРА

Розвиток мовної культури є одним з найважливіших завдань викладання рідної мови з елементами національної культури. Ця навчальна область повинна бути пов‘язана з роботою над літературними творами, які сприяють плеканню культури усного та писемного мовлення.

Від учнів цього віку потрібно очікувати знання наступних предметних областей:

Розвиток зв’язного мовлення - розмова про пригоди з власного досвіду, того, що вони бачили, того, що вони хочуть. Рекомендовані теми для опрацювання: школа, сім’я, моє місто чи село. Родинні відносини. Особистість учня, сім’я та дім, сімейні обов’язки, товариші та однокласники, розповісти про свою улюблену тварину; свою школу. Шкільні обов’язки... Робочий день учня. Вільний час. Транспорт. Ми бережемо природу - тварини та рослини. Любов до рідної мови. Форми соціальної поведінки: які слова і коли ми використовуємо, слова вітання та фрази. Дитячий журнал Соловейко. Важливі свята: Різдво, Святий Миколай та Великдень. Пісні, діалоги, п’єси, майстер-класи для вдосконалення розмовної мови. Пексесо. Для збагачення словникового запасу рекомендуються тексти українських письменників для дітей.

Учні також повинні вміти складати групи слів за значенням і складати речення з заданих слів. Учні повинні вміти визначити головного героя в тексті та описати його. Вони повинні вміти подякувати, а також попросити про допомогу. Вони повинні самостійно, в декількох реченнях розповісти про себе, про свого брата чи сестру, про свого друга / про свою подругу, про однокласників, про життя в школі (максимум 5 речень).

Відтворення - описати зображення або послідовний перебіг подій на основі ілюстрацій. Вміти переказати український дитячий фільм за заздалегідь визначеним планом, розповідь або дитячу виставу, пригоду або свято.

Опис - людей, тварин.

Діалог - правила соціальної поведінки.

Драматизація - короткий текст за вибором, про пригоду або події з повсякденного життя.

Спілкування - дбати про збагачення словникового запасу для повсякденного спілкування, збагачуючи активний словниковий запас. Часті речення з повсякденного життя. Різні форми висловлювання. Вправи з заміною слів і додаванням слів у речення.

Усне вивисловлювання реалізується через ігри та творчі заходи, якими тренується спілкування (привітання в конкретних ситуаціях: доброго ранку, добрий день і до побачення; подяка, вибачення). Учні можуть розмовляти на основі малюнків. Можуть переказати почутий текст, виставу чи лялькову виставу, невимушеною мовою з правильною вимовою.

Вправи на спостереження - це вправи на розпізнавання цілого та його частин, спостереження за об’єктами, явищами та навколишнім середовищем. Їх потрібно розділити за темами. Перш за все розглядається класна кімната, а потім ведеться спостереження навколишнього середовища. Учні можуть спостерігати за предметами, людьми, тваринами, подіями, розглядати зображення, групи зображень, фотографії, об’єкти, що їх оточують тощо. Увага учнів повинна бути спрямована на ціле, а потім на найважливіші його частини, а в кінці - і на менш важливі частини. Спостереження ведуться за: формами, кольорами, відносинами, рухами, мімікою та жестами, тощо.

Вправи на слухання починаються з слухання того, що говорять вчителі, інші учні, артисти чи ведучі. Почуте аналізується, визначаються мовні характеристики особи, яка говорить. Слухання має бути пов’язане з мімікою та жестами, які відносяться на сказане. Обов’язково наполягати на правильній вимові. Під час слухання, зосереџувати увагу та концентрацію. Слухати ономатопоетичні звуки, шум, чітку та нечітку вимову.

Аналітичні вправи мають бути цікавими та стимулюючими, оскільки вони є однією з найважливіших передумов для читання та письма. Вони не виконуються окремо, їх треба пов’язати з вправами на слухання та спостереження.

Вправи, за допомогою яких видаляються не літературні елементи з висловлювання, виконуються повільно і систематично. Вчителі повинні особливу увагу звертати на вимову голосних звуків, я, ю, є, ї ; вимову голосного и; приголосного г; і ненаголошених голосних е та и.

Учні повинні активно засвоїти 200 слів і фразеологічних одиниць. Пасивний словниковий запас повинен бути більший ніж активний, на кожному рівні.

Від учня очікується, що він: вивчить напам’ять принаймні 4 вірша для декламування, 5 українських віршів (народних або сучасних популярних дитячих віршів), загадки, деякі прислів’я, декламуватиме народні вірші, пов’язані з релігійними святами або порами року, вивчить напам’ять два коротких прозових тексти в обсязі 3 - 5 речень та 2 коротких діалога або візьме участь у дитячій виставі. Учні повинні, якщо це можливо, займатись дитячими народними танцями, відповідно до їхнього віку, повинні розрізняти елементи українського народного костюму своєї громади, відзначати релігійні свята (в порівнянні з сербскими), знати традиційні українські традиції та звичаї (Різдво - Різдвяні пісні, Святий Миколай та Великдень - звичаї: писанки) та традиційні страви.

У другому класі учні записують речення та короткі тексти. Особлива увага приділяється індивідуальному підходу до кожного учня, і в залежності від його здібностей заохочувати правильно писати. Якщо у дитина виникають труднощі у навчанні письма, їй потрібно допомогти оволодіти технікою письма поступово. Дитину, яка розвивається швидше, потрібно заохочувати і ставити перед нею завдання, які б її стимулювали. Учні письмово відповідають на прості питання про особистий досвід, істоти, предмети, явища. Вони також записують назву малюнку або назви декількох малюнків, а також речення на основі малюнку або групи малюнків. При написанні речень учням слід звернути увагу на написання великої літери на початку речення, написання власних імен, а також на ставлення крапки в кінці речення.

Ознайомлення учнів з основами історії української меншини в Сербії (доселення, культурні, освітні, релігійні та економічні заходи, найвищі культурні досягнення, відповідні організації та установи...), та з плеканням емоційного ставлення до традицій, культури, звичаїв і традицій української меншини в Сербії (фольклор, ремесла, народні прислів’я, театр, література, музика, традиційні дитячі ігри, звичаї, демонологія...), але не в сенсі романтичної традиціоналізму, а на шляху до майбутнього, до розвитку і модернізації. Покладатися на минуле, але дивитись в майбутнє. Надати учням інформації про українську громаду в Сербії (населені пункти, установи і організації, відомі особистості, імена, прізвища, похоџення...), а також про зв’язки з іншими етнічними спільнотами та культурами, про внесок українців на цих теренах (в галузі освіти, культури, мистецтва, архітектури...) прикладати зусилля, щоб українська ідентичність і самоповага виховувалась витончено, не за допомогою прислів’їв та фраз, а на конкретних прикладах, при цьому поєднати дані з емоційним спрямуванням, надаючи значення правам людини і меншин, міжетнічній повазі, толерантності і взаємодії.

ШЛЯХИ ВИКОНАННЯ ПРОГРАМИ

Необхідно завжди мати на увазі основне завдання даного предмета: учні повинні добре навчити володіти українською літературною мовою та набути навичок лінгвістичної правильності. Завжди слід мати на увазі попередні знання учнів, щоб їх можна було пов’язати зі знаннями, якими вони вже опанували. На кожному уроці вчитель повинен обирати диференційований підхід, оскільки учні різного віку і мають різні мовні компетенції.

Необхідно створити приємну атмосферу, яка вимагає партнерства між вчителем/викладачем та учнями, і потрібно допомогти учням подолати психологічний бар’єр щодо мовного спілкування та мовленнєвих навичок. Кожен інструмент мови демонструється в конкретному контексті, а не ізольовано. При тренуванні мовленнєвих навичок повинні переважати різні форми діалогу в спілкуванні вчитель - учень та учень - учень. У мовленні вимагається простота мовлення, природність й спонтанність та лінгвістична правильність.

III. СПОСТЕРЕЖЕННЯ ТА ОЦІНЮВАННЯ ПРОЦЕСУ НАВЧАННЯ

Процедура контролю і оцінювання успіху учнів ведеться для досягнення очікуваних результатів навчання, вона починається з встановлення фактичного рівня знань, на якому знаходився учень, і виходячи з цього, оцінюються його подальші навчальні досягнення, від яких залежатиме оцінка. Кожна діяльність є доброю можливістю для оцінювання навчальних досягнень та отримання зворотніх інформацій. Кожен урок і кожна діяльність учня - це нагода для формувальної оцінки, тобто реєстрації навчальних досягнень учня та його спрямовування у подальшому навчанні.

Формативна оцінка є невід’ємною частиною сучасних методів навчання та включає в себе оцінку знань, навичок, ставлення, поведінки та розвиток відповідних компетенцій протягом уроку та навчання. Як формативний вимір, вона включає в себе збір даних про навчальні досягнення учня, а найбільш поширеними є наступні методи: реалізація практичних завдань, спостереження і нотатки учнівської активності під час уроку, пряме спілкування між учнем і викладачем, реєстр для кожного учня (карта навчальних досягнень) і т.д. Результати формативного оцінювання в кінці навчального циклу повинні бути виражені підсумковою оцінкою - цифрою.

Робота кожного вчителя полягає у плануванні, досягненні результатів, спостереженні та оцінці. Важливо, щоб вчитель постійно слідкував і оцінював диференційовано не тільки навчальні досягнення учня та процес навчання, а й себе та свою роботу. Все, що виявиться хорошим і корисним, вчитель буде продовжувати використовувати в своїй практиці навчання, а все, що виявиться неефективним, потрібно буде покращити.

HRVATSKI JEZIK SA ELEMENTIMA NACIONALNE KULTURE

Ključni pojmovi sadržaja: hrvatski jezik, latinično pismo, čitanje, običaji, kolo, igre i igračke

UPUTE ZA DIDAKTIČKO-MEODIČKO OSTVARIVANJE PROGRAMA

Program Hrvatskoga jezika s elementima nacionalne kulture čine dva velika predmetna područja: Hrvatski jezik i književnost te Nacionalna kultura. Preporučena podjela sati po predmetnim područjima je sljedeća: Hrvatski jezik - 30 sati, Nacionalna kultura - 42 sata. Područja su kompatibilna i prožimaju se, te se ne mogu proučavati zasebno.

Hrvatski jezik izučava se na sadržajima iz područja književnosti, Svijeta oko nas, tradicijske kulture, Glazbene i Likovne kulture. Preporučuje se nastavu Hrvatskoga jezika s elementima nacionalne kulture izvoditi u dvosatu, tj. dva sata uzastopno, da bi se preporučeni sadržaji mogli povezati u zaokruženu cjelinu. Preporučuje se sadržaje predmeta tematski povezati. Nakon odabira okosnice sata/teme, potrebno je povezati sve dijelove programa: sadržaje iz jezika, književnosti i sadržaje iz nacionalne kulture.

Program Hrvatskoga jezika s elementima nacionalne kulture usmjeren je na ishode. Ishodi predstavljaju opis integriranih znanja, vještina, stavova i vrijednosti koje učenik gradi, proširuje i produbljuje učeći ovaj predmet.

I. PLANIRANJE NASTAVE I UČENJA

Program orijentiran na ishode, nastavniku daje veću slobodu u kreiranju i osmišljavanju nastave i učenja. Uloga nastavnika je kontekstualizirati program potrebama konkretnoga odjela ili skupine učenika, imajući u vidu sastav i karakteristike učenika, udžbenike i druge nastavne materijale kojima će se koristiti, tehničke uvjete, nastavna i medijska sredstva kojima škola raspolaže, izvore podrške, mogućnosti, kao i potrebe lokalne sredine u kojoj se škola nalazi. Polazeći od danih ishoda i sadržaja, stvara se godišnji ili globalni plan rada iz kojega se razvijaju mjesečni ili operativni planovi. Ishodi definirani po područjima olakšavaju dalje izvođenje ishoda na razini određene nastavne jedinice.

Pri planiranju treba imati na umu složenost ishoda (neki se ostvaruju brže i jednostavnije od drugih), ali je za većinu ishoda potrebno više vremena, više različitih aktivnosti, kao i uporaba različitih izvora znanja (tekstovi, film, glazba itd.). U etapi planiranja nastave i učenja važno je imati u vidu da je udžbenik nastavno sredstvo te da ne određuje sadržaje predmeta. Zato je potrebno sadržajima u udžbeniku pristupiti selektivno i u skladu s predviđenim ishodima. Osim udžbenika, kao jednog od izvora znanja, nastavnik učenicima treba omogućiti uvid i iskustvo korištenja i drugih izvora znanja, poput filma, glazbenog događaja, posjeta ustanovi kulture itd. Preporuka je da se učenicima ne zadaje domaća zadaća. Učenicima se mogu preporučiti književna djela za neobvezno čitanje u skladu s dobi i zanimanjima.

II. OSTVARIVANJE NASTAVE I UČENJA

HRVATSKI JEZIK

U nastavi jezika učenici se osposobljavaju za pravilnu usmenu i pisanu komunikaciju standardnim hrvatskim jezikom, kao i za uporabu lokalnoga materinskoga govora.

Usmeno izražavanje provodi se igrama i aktivnostima kojima se vježba komunikacija, a čitanje na kratkim prigodnim tekstovima.

Pravilan govor njeguje se provođenjem različitih govornih vježbi. Učenici mogu vježbati razgovjetan govor i pravilan izgovor na sljedeće načine:

- promatrajući predmete, ljude, životinje, događaje, slike ili niz slika i govoreći o promatranom

- prepričavajući slušani tekst, odgledanu kazališnu ili lutkarsku predstavu

- mogu se koristiti različite jezične igre (rebusi, igra riječi - kojim glasom počinje ili se završava zadana riječ), situacijske igre, odnosno stvarne situacije te razgovorne igre.

Obvezno je zahtijevati uporabu riječi hrvatskoga standardnoga jezika i poticati učenike da govore cjelovitim rečenicama. Učenici tako upoznaju nove riječi, situacije i bogate svoj rječnik.

Slušanje je važna aktivnost u komunikaciji. Učenici se u razgovoru upućuju da pozorno i kulturno slušaju sugovornike. U nastavnom kontekstu, učenici slušaju što drugi govore i to potvrđuju reproduciranjem ili parafraziranjem slušne poruke, kao i postupanjem u skladu sa zamolbama i usmenim uputama odraslih i vršnjaka. Pozorno slušanje prakticira se i u simuliranim situacijama (razgovorne i situacijske igre). Učitelji trebaju paziti na pravilnu artikulaciju glasova, s učenicima komentirati odslušano, uočavati odstupanja i razlike od hrvatskoga standardnoga jezika te ukazivati na njih.

Učenici trebaju vježbati čitanje odgovarajućih tekstova, pravilno govoriti sve glasove i pravilno naglašavati riječi i rečenice. Posebnu pozornost obratiti na razumijevanje pročitanih riječi, rečenica i tekstova. Poželjno je provjeravati stupanj ovladanosti čitanja i razumijevanja pročitanog različitim metodama (odgovori na pitanja, usmeno i pismeno, zadaci s nalozima). Usavršavanje čitanja vježba se na tekstovima koji su kratki, dinamični, zanimljivi i primjereni dobi učenika.

Pisanje vježbati dopunjavanjem rečenica, sastavljanjem rečenica na osnovu slike, sastavljanjem rečenica na osnovu niza slika i samostalnim pisanjem rečenica te kraćih tekstualnih cjelina.

KNJIŽEVNOST

Okosnicu programa književnosti čine predloženi kratki tekstovi. Program dopušta nastavniku dopunjavanje ili zamjenu jednog njegovog dijela (30%) predloženih tekstova za obradu s tekstovima po vlastitu izboru. Izbor tekstova treba biti prilagođen dobi učenika. Tako osmišljen program omogućava fleksibilan i kreativan pristup književnim sadržajima. Učitelj planira njihov ostvaraj u skladu s individualnim karakteristikama učenika radi dostizanja ishoda učenja. Predloženi sadržaji iz književnosti služe razvijanju ljubavi i njegovanja materinskoga jezika, te poticanju učenika na jezično izražavanje. Oni su okosnica usmene komunikacije koja se odvija na satu. Služe bogaćenju rječnika i jezičnog izraza učenika, te upoznavanju, razvijanju, čuvanju i poštivanju kulturnog identiteta te kulturne baštine.

Osim korelacije između tekstova i sadržaja iz različitih područja programa, neophodno je uspostaviti i vertikalnu korelaciju. Nastavnik mora biti upoznat sa sadržajima predmeta Hrvatski jezik s elementima nacionalne kulture prethodnih i narednih razreda radi poštovanja načela postupnosti i sustavnosti. Horizontalna korelacija uspostavlja se s nastavom Svijeta oko nas, Likovne kulture, Glazbene kulture i vjerske nastave. Korelativnost se postiže prikladnim kombiniranjem sadržaja (obveznih i odabranih po vlastitu izboru, u skladu sa zanimanjima skupine učenika).

Mogući primjeri funkcionalnog povezivanja programskih sadržaja iz književnosti, Svijeta oko nas, Likovne kulture, Glazbene kulture i vjerske nastave su sljedeći:

• tema Godišnja doba, Ljeto i more može obuhvaćati: Nada Zidar-Bogadi, Pismo s mora, slušanje i pjevanje pjesme Ivica Stamać Maestral, pravljenje 3D plakata na temu Morske dubine

• tema Narodni običaji i vjerovanja može obuhvaćati: Anica-Ana Kraljević Dva klauna, pjevanje pjesme Marije Matanović Fašnički ples, izrada maski za maskenbal i upoznavanje običaja koji se odnose na blagdan Poklada. Na Valentinovo se može obraditi tekst Nade Mihoković-Kumrić Zaljubljeni semafor, pjevanje pjesme Ivana Golčića - Nevenke Videk Volim Pipu, izrada licitarskih srca. Izbor "kraljičkihˮ pjesama, nošnja i običaj koji se odnosi na blagdan, elementi i vrijednosti tradicijske kulture i baštine, izrada i oslikavanje čizmica za Sv. Nikolu, Bajke (izbor iz sakupljačkog opusa Balinta Vujkova - Razlinkavi zec), Sveti Nikola Darka Cindrića, Sveti Niko s. Lujze Kosinović i Mire Preisler

• tema Blagdani može obuhvaćati: razlikovanje i korištenje hrvatskoga standardnoga jezika i zavičajnoga govora, slušanje i pjevanje hrvatskih božićnih i uskrsnih pjesama, izradu božićnih i uskrsnih ukrasa, božićne i uskrsne običaje u zavičaju i u Hrvatskoj.

III. PRAĆENJE I VREDNOVANJE NASTAVE I UČENJA

U svrhu dostizanja ishoda prate se i vrednuju rezultati napredovanja učenika. Svaka aktivnost prilika je za procjenu, bilježenje napredovanja, davanje povratne informacije, kao i za formativno ocjenjivanje i upućivanje na daljnje aktivnosti. Formativno vrednovanje dio je suvremenoga pristupa nastavi i podrazumijeva procjenu znanja, vještina, stavova i ponašanja, kao i razvijanje odgovarajuće kompetencije tijekom nastave i učenja. Rezultat takva vrednovanja daje povratnu informaciju i učeniku i nastavniku o dostizanju kompetencija, kao i o učinkovitosti primijenjenih metoda. Formativno ocjenjivanje podrazumijeva prikupljanje podataka o učeničkim postignućima, a najčešće tehnike su: ostvarivanje praktičnih zadataka, promatranje i bilježenje aktivnosti tijekom nastave, neposredna komunikacija učenika i nastavnika, dosje učenika (mapa napredovanja) itd. Rezultati formativnoga vrednovanja na kraju nastavnoga ciklusa iskazuju se i sumativno - brojčanom ocjenom.

Rad nastavnika sastoji se od planiranja, ostvarivanja, praćenja i vrednovanja. Osim postignuća učenika nastavnik kontinuirano prati i vrednuje proces nastave i učenja te vlastiti rad. Sve što se u nastavnoj praksi pokaže dobrim i korisnim treba se koristiti i dalje, a nedovoljno učinkovito i djelotvorno treba unaprijediti.

ČEŠKI JEZIK SA ELEMENTIMA NACIONALNE KULTURE

Klíčové pojmy obsahu: jazyková kultura, čtení, psaní, poslouchání a mluvení, literatura, tradice.

INSTRUKCE PRO DIDAKTICKO-METODICKOU REALIZACI PROGRAMU

Výukový program předmětu Český jazyk s prvky národní kultury v prvním ročníku základní školy skládá se z oblasti, které pokrývají kulturu českého jazyka (poslechové a mluvící činnosti) i literatury, se zpracováním prvků z české tradice. Doporučená hodinová dotace obsahových okruhů je následující: Jazyková kultura - 58 lekcí, Literatura - 14 hodin. Všechny oblasti se propletájí a žádná oblast se nemůže naučit samostatně a bez spolupráce s ostatnímí.

JAZYKOVÁ KULTURA

Oblast Jazyková kultura v prvním ročníku základní školy zahrnuje rozvoj základních komunikačních schopností studentů prostřednictvím činností poslechu a mluvení. Tyto programovací oblasti jsou zaměřeny na podporu jazykové kultury řeči a pečlivého poslechu naslouchání a zároven představují základy fonologického systému českého jazyka a obohacování slovní zásoby. V širším smyslu, zahrnují rozvoj kognitivních a intelektuálních schopností žáků, získání pozitivního přístupu k jinému jazyku, než mateřskému,lišování českého jazyka od ostatních jazyků, a respektování rozdilů.

Na této úrovni žáci vědomě nepřijíímají gramatické struktury. V počáteční fázi výuky cizího jazyka důraz se kládá na řeč a porozumění, protože je přirozeným způsobem mluvení mezi dětmi a není třeba trvat na plných odpovědích nebo na celou větu.

Mluvení žáků se uskutečňuje v rámci řízené a volné konverzace, při nichž učitel žákům pomáhá se správnou intonací vyslovovat hlásky v krátkých smyslu plných celcích, reprodukovat krátké části dramatického textu, recitovat básně a rýmovačky. V rámci řízené konverzace na známé téma žáci odpovídají na otázky, pokládají otázky, vyjadřují potřeby, zájmy, záliby, schopnosti a možnosti něco udělat.

V rámci volné, resp. společenské konverzace, jež je základem konverzace každodenní, je potřeba žáky naučit, jak mají slušně konverzaci zahájit, jak si vyměňovat informace a jak používat základní zdvořilostní formy. Během konverzace se mohou objevovat řečové šablony, jež se používají v každodenních situacích a které jsou zároveň nejjednoduššími větnými modely austálenými frázemi.

Doporučenými formami ústního vyjadřování v rámci obsahu tohoto programu jsou: pojmenování, mluvení, převyprávění a popisování. Žák se postupně orientuje v ústním vyjadřování. Doporoučenými druhy ústního vyjadřování jsou: povídání o obrázku nebo o řadě obrázků (příběh v obrázcích), povídání o zážitcích a událostech, učení se nazpaměť, vyslovování rýmovaček arecitování krátkých básní nebo částí dramatického textu, které by měly být pečlivě vybrány (s ohledem na věk žáka a uměleckou hodnotu textu).

Poslech je důležitá komunikační činnost. Žáci se učí pozorně a trpělivě poslouchat mluvčí. Během výuky poslouchají, o čem ostatní mluví, což potvrzují jak opakováním slyšené zprávy, tak i jednáním podle ústních pokynů dospělých a svých vrstevníků. Pozorné poslouchání se také používá při simulovaných situacích (konverzační a situační hry), kdy žáci poslouchají to, co učitelé, vrstevníci či hlasatelé čtou.

U žáků by se mělo rozvíjet rozpoznávání hlásek (zvláště těch, které neexistují v jejich mateřštině, pokud jejich mateřština není čeština) a porozumění významu slov v cizím jazyce.

Také by se mělo rozvíjet, aby žáci v rámci osvojeného lexika a struktur byli schopnisplnit úkoly, zadané učitelem; úkoly pomáhají vybudovat v žácích sebejistotu a ulehčit jim učení. V hodině by se měl používat cizí jazyk kdykoli je to možné, neboť jde o jedinou příležitost, kdy se cizí jazyk používá přirozeně a spontánně. Žáci nemusí porozumět každému vyslovenému slovu, pokud však znají kontext, mohou vytušit jeho význam.

Tematika v průběhu ústní výuky by měla být žákům blízká a pro ně zajímavá. Také by se měla týkat jejich bezprostředního okolí: členové rodiny, soudruzi, oblíbené hračky, dům, škola, školní potřeby, části těla, oblečení, každodenní jídlo, zvířata / oblibené zvíře atd. Žák by měl umět, sám nebo s pomocí učitele, říct několik krátkých vět se správnou výslovností a intonací a klást jednoduché "ano/ne" otázky.

Zřetelné vyjadřování se uplatňuje díky bohaté slovní zásobě: používáním vhodných slov během projevu, osvojením si a používáním nových slov. Část hodiny věnovaná novému lexiku by měla být dostatečně dlouhá, aby se žáci mohli seznámit s novými slovy a strukturami. Žákům se doporučuje, aby ze své aktivní slovní zásoby používali slova, která co nejpřesněji vystihují zamýšlenou informaci a aby jejich projev byl co nejrozmanitější.

Jazyková kultura žáků se rozvíjí prostřednictvím didaktických her. Herní aktivity by měly být vybrány podle zájmů žáků, nebo v souvislosti s výukovým obsahem. V rámci zahřívacích aktivit je možné zopakovat látku probranouv předchozí hodině, a to skupinovým zpíváním, hrou nebo pohybem, rozřazováním objektů do skupin a jejich srovnáváním (podle velikosti, tvaru, barvy aj.).

Zahřívací aktivity, které by neměly trvat déle než 10 minut, žáky motivují, uvolňují, posilují jejich sebevědomí a podporují je, aby samostatně nebo s pomocí učitele využívali to, co se v předchozí hodině učili.

Učitel může do výuky zařadit konverzační hry, např. rozhovor s neposlušnou panenkou nebo s literárním hrdinou, či situační hry, tj. reálné situace jako např. rozhovor v obchodě nebo u doktora. Učitel může využít rovněž anagramy, rébusy, palindromy, řetězení slov, doplňovačky a jednoduché křížovky.

Hry rozvíjející sluchovou pozornost využívané ve výuce: pozorné poslouchání se zadáním, např. Rozpoznej, kdo mluví, Poslouchej, jak mluvím (potichu, rychle), Slyším hlásku t... Při výuce cizího jazyka v mladším školním věku je malování další důležitou činností, stejně jako další zadané manuální činnosti: vybarvování, stříhání, výroba předmětů z hlíny nebo těsta, výroba plakátů, přání apod.

K těmto činnostem se přistupuje až poté, co si žáci dané lexikum osvojí, neboť představují pomocný metodický postup jak pro osvojení a vytváření lexikálních a morfo-syntaktických struktur, tak pro vyvolání pocitu spokojenosti a uvolnění.

LITERATURA

Doporučené obsahy v tomto okruhu si žáci osvojují během celého školního roku, a to pomocí slabikáře a čítanky jako základních učebních materiálů, jejichž využití učitel plánuje v souladu s individuálními schopnostmi žáků a celkovými možnostmi kolektivu, přičemž se řídí závěry vyplývající z výuky.

Literatura se nevyučuje na teoretické úrovni a samotný doporučený obsah je používán tak, aby učitelé rozšířili slovní zásobu žáků. Dovednost porozumění literárnímu textu, který žáci poslouchají, souvisí se závěry vyplývající z předmětu Jazyková kultura. Tabulka obsahuje výběr literárních textů, které učitelé mohou použít (v případě potřeby je přizpůsobit a zkrátit) a případně je doplnit o populárníinformativní texty z dětských časopisů, encyklopedií apod.

Vzhledem k tomu, že na této úrovni žáci stále neumějí číst, literární texty poslouchají prostřednictvím audio nebo video-záznamů, anebo poslouchají přímo učitelovo čtení. Výklad textu v tomto věku má rysy spontánního a volného rozhovoru s žáky o podstatných časových, prostorových, tematických aj. podrobnostech, o postavách a jejich emocionálních stavech (radost, smutek, smích apod.) a o rozlišování dobra od zla. Do výuky se zařazuje i čtení textu na pokračování, což znamená, že učitel podle plánu, který sám vytvořil, a s odpovídající dynamikou, čte literární text po částech a mluví o něm s žáky během několika plánovaných hodin.

Při poslechu lyrických básní se žáci učí prožívat jejich melodičnost a správně recitovat (dle výběru). Při rozebírání dětských dramatických textů jsou žáci motivováni k celé řadě tvůrčích aktivit, které vznikají v souvislosti s dílem, jako např.komentování dramatizovaných úryvků (divadelní představení, drama, loutkové divadlo, dramatické dialogy, sledování divadelních představení dětí, nahrávání a komentování dramatických výňatků). S aktivním nasloucháním jsou žáci vyškoleni, aby zahrnovali obsah ve spojení s ilustracemi, které doprovázejí literární, populární nebo informativní texty.

Co jde o aktivity vázané za výuku literatury a národní kutlury a tradice, praktické metody v této části učebních osnov, zahrnuje kontakt s předměty, které tvoří významnou část tradiční kultury, ať už jsou vyrobeny podle současných modelu, anebo se s nimi seznámíme v autentickém prostředí. Výběr obsahu je ponechán na učiteli, a doporučuje se, aby obsah této části učebního plánu byl realizován prostřednictvím hudby a tance (poslech českých písní, učení o nástroji, lidové tance), karikatury, filmy, příběhy, pohádky, legendy, významné osobností a událostí z českých dějin, zvyků a jejich prezentace jak ve škole, tak na školních akcích a podoně.

Výuka Českého jazyka s prvky národní kultury se zaměřuje především na žáky: žáci se považují za odpovědné, kreativní a aktivní učastníky ve vyučováním procesu, a doporučuje se, aby se rodiče a ostatní členové rodiny zapojili do práce, co nejvice. Například, děti aktivně zapojují do rozhovoru v rodině, nebo schromaždují informace o celé rodině temát souvisejících s lidovou tradicí, zajmená od starších členů své rodiny (prarodičů).

Učitel by měl přimět žáky k tomu, aby se aktivně zapojili do shromažd’ování materiálů, které se vztahují k určité lekci (pohlednice, obrazky, članky z novin atd.).

Nový program je založen na větší souvztažnosti literárních a neliterárních děl. Souvztažnost je umožně na adekvátní kombinací povinných a výběrových děl. Kromě souvztažnosti mezi texty a okruhy tohoto předmětu učitel stanoví vertikální souvztažnost mezi obsahem předmětu Český jazyk s prvky národní kultury a obsahem stejného předmětu z vyšších tříd tak, aby respektoval systematické a postupné zavádění učiva, k čemuž přispívají jak učitelovy znalosti o obsahu předmětu Příroda a společnost pro 2. třídu, tak i jeho vědomosti o tradiční a duchovní kultuře Čechů s důrazem na obyčeje Čechů v Srbsku, stejně tak i vědomosti o tradiční a duchovní kultuře většinové společnosti a jiných menšinových společnostech v regionu.

Učitel vytváří horizontální souvztažnost mezi výukou předmětů Srbský jazyk a literatura, Svět kolem nás, Umělecká kultura, Hudební kultura, Občanská výchova a Náboženská výchova.

MAKEDONSKI JEZIK SA ELEMENTIMA NACIONALNE KULTURE

Клучни поими на содржината: книжевност, национална култура, јазик, јазична култура, усвојување на латиницата.

УПАТСТВО ЗА ДИДАКТИЧКО-МЕТОДИЧКО ОСТВАРУВАЊЕ НА ПРОГРАМАТА

Програмата на настава и учење по предметот Македонски јазик со елементи на национална култура во второ одделение во основното училиште се состои од четири предметни области: Книжевност, Елементи на национална култура, Јазик и Јазична култура.

Програмата на настава и учење по предметот Македонски јазик со елементи на национална култура заснована е на исходите, односно на процесот на учење и ученичките постигања. Исходите претставуваат опис на интегрирани знаења, вештини, ставови и вредности што ученикот ги гради, проширува и продлабочува низ сите предметни области на овој предмет. Во процесот на наставата треба да се појде од тоа дека ученикот е во центар на воспитно-образовната работа, дека наставата е насочена кон ученикот.

I. ПЛАНИРАЊЕ НА НАСТАВАТА И УЧЕЊЕТО

Планирањето на наставата и учењето опфаќа креирање на годишните и оперативните планови, како и развивање на подготовките за час/ден/седмица. Планирањето треба да биде во координација со планот и програмата на наставата и учењето и да ги опфаќа сите програмски подрачја. Годишниот план се креира во форма на гантограм и го содржи бројот на часовите по областите распредени по месеци, а во согласност со школскиот календар, планираниот фонд на часови по областите и годишниот фонд на часови. Препорачената дистрибуција на часовите по предметните области е: Книжевност - 25 часа, Елементи на национална култура - 15 часа, Јазик - 18 часа и Јазична култура - 14 часа. Сите области се преплетуваат и ни една не може да се изучува изолирано и без содејство со другите области. Меѓутоа, на секој час треба да им се посвети посебно внимание на културата на изразувањето на учениците и на културата на Македонците со нагласок на народната традиција, навиките и обичаите. Програмата овозможува корелација со предметите Српски јазик, Ликовна култура, Музичка култура и Светот околу нас.

Оперативниот план содржи рубрика со операционализирани исходи, дефинирани со наставните единици, рубрика за планираната меѓупредметна поврзаност и рубрика за евалуација на квалитетот на испланираното, како и други елементи според проценката на наставникот. При креирањето на годишниот и оперативните планови неопходно е да се води сметка за школскиот календар и активностите кои го следат животот на училиштето. Подготовката за час подразбира дефинирање на целта на часот, дефинирање на исходите во однос на целта на часот, планирање на активностите на учениците и наставникот во однос на целта и дефинираните исходи, планираните начини за проверка на оствареноста на исходите, изборот на наставните стратегии, методите и постапките на учење и подучување.

II. ОСТВАРУВАЊЕ НА НАСТАВАТА И УЧЕЊЕТО

КНИЖЕВНОСТ

Во наставата по книжевност најважно е кај учениците да се развива љубовта кон читањето, да се гради чувството за убаво и вредно, да се воспитуваа вкусот. Со читањето на книжевноуметнички текстови и со разговорот за нив на часот се гради критичкото мисљење. Со дидактичките постапки треба учениците да се оспособуваат да донесуваат суд за постапките и карактеристиките на ликовите, како и за различни настани во текстот. Наставата по книжевност го зајакнува националниот и културниот идентитет кај учениците, со запознавање на својата книжевност и култура, како и со књижевностите и културите на другите народи.

Препорачаните содржини од областа Книжевност се совладуваат во текот на целата учебна година, од учебникот Македонски јазик со елементи на национална култура како основно наставно средство, така што наставникот ја планира нивната реализација во согласност со индивидуалните карактеристики на учениците и вкупните можности на колективот, раководејќи се со исходите на учењето.

При оспособувавањето на учениците со помош на наставникот да ги разбираат текстовите од школската лектира, но и популарните, информативните текстови од списанијата за деца, енциклопедиите и слично, важно е да се настојува учениците да се оспособуваат за самостојно одредување на структурата на содржината (планот на текстот), главните и споредните ликови, нивните карактеристики и описите; исто така да ги воочат настаните, просторните и временските односи и битните поединости во описите на суштествата и природата. Бидејќи текстовите од школска лектира се користат за усовршување на читањето, пишувањето и воведувањето на учениците во основните поими за книжевноста, така учениците се поттакнуваат да ги воочат ликовите во книжевното дело, нивните карактеристики и постапки; нивните емоционални состојби (радосно, тажно, смешно) и да ги разликуваат поимите добро и зло.

Обврзителниот дел на лектирата се состои, воглавно, од дела кои ѝ припаѓаат на македонската литература, дела на творци Македонци кои живеат и творат во Република Србија, но и на српската и светската литература. Изборот на дела во најголема мерка е заснован на принципот на прилагоденоста на возраста на учениците. Корелацијата со српски јазик овозможува полесно да се реализира наставата по литература, пред сè, кај литературните родови и видови и нивните одлики.

Ученикот треба да ги воочи формалните разлики на поезијата, прозата и драмскиот текст (разликување на стих од прозен и драмски текст напишан по улоги).

Ученикот треба да ја разликува песната од расказот (басната) и драмскиот текст, но без воведување на дефиниции на књижевнотеориските поими. Подеталното терминолошко определување се воведува постапно во понатамошните одделенија.

Ученик треба да се оспособува да разликува стих од строфа и да научи што е рима. Кај кратките народни умотворини треба да се оспособува да разликува поговорки од гатанки. Ученикот треба да биде во состојба да го разбере пренесеното значење на гатанките без формулирање на постоечките стилски постапки во неа; да го препознае жанрот на бајката; жанрот на басната како расказ со пренесено значење, да биде во состојба да го разбере нејзиното пренесено значење и да ја најде нејзината поука.

Учениците се оспособуваат да ги воочат непознатите и помалку познатите зборови во текстот и да го прашаат наставникот за нивно објаснување како би го разбрале што подобро значењето на текстот. Водени со прашањата учениците се оспособуваат ја откријат тематско-идејната основа на текстот (за што се говори во текстот/книгата) зависно од индивидуалните способности. Во текот на обработката на књижевните текстови учениците стекнуваат први литерарно-естетски искуства и формираат свои ставови за делото што го слушаат или читаат. Наставникот ги поттикнува учениците да ги искажуваат своите ставови.

При читањето на лирските песни учениците постапно учат да ја препознаваат и доживеат мелодичноста на песните и изразно да ги читаат и рецитираат (по избор).

При обработката на драмските текстови за деца учениците се мотивираат на многу творечки активности кои се случуваат по повод на делата (сценски настап, драмска игра, куклена игра, драмски дијалози, гледање на детски театарски претстави, снимање и коментирање на драматизирани извадоци). При тоа учениците ги усвојуваат и правилата на однесувањето во театар во рамките на воспитната дејност на училиштето. Со активно слушање, а потоа и со самостојно читање на поедноставни книжевни и други видови на текстови учениците се оспособуваат да ги доведуваат содржините во врска со илустрациите кои ги следат книжевниот, популарниот и информативниот текст.

Со содржините на програмата се сугерира систематско и постапно усвојување на книжевните поими, а на наставниците им се препорачува континуирано да воведуваат нови зборови во речничкиот фонд на ученикот, како тој би се обогатил. Усвојувањето на книжевните поими не подразбира учење на нивните дефиниции, туку нивно именување и описно образложување на поимот, воочување на неговата улога во книжевноуметничкиот текст.

Текстовите од домашната лектира придонесуваат да се стекнуваат читачки навики. Со намера учениците да се навикнуваат на читање на лектира од обврзителниот дел и по слободен избор, се воспоставува соработка со училишниот библиотекар, а неколку часа во текот на годината можат да се реализираат во училишната библиотека.

Вештината на читање и разбирање на прочитаното се стекнува во рамките на Јазичната култура и при обработката на книжевноуметничките текстови. Учениците се поттикнуваат да читаат текстови во сликовници (на пример, басни, бајки и раскази).

Елементи на национална култура и традиција

Запознавање на учениците со основите на културата и традицијата на македонскиот народ се врши континуирано - со основните обележја: знаме, химна; детски песни, народни умотворби, авторски уметнички дела. Учениците треба да се запознаваат со историјата на македонскиот народ, рељефните карактеристики на Република Македонија, со природните убавини, градовите и знаменитоситите користејќи го учебникот, слики и документарни филмови. Континуирано треба да се негува емотивниот однос кон традицијата, културата, обичаите и навиките на македонската малцинска заедница во Србија (фолклор, народни умотворби, литература, музика, традиционални игри, обичаи, обележување на празници, следење и учествување на манифестации…) и да се поттикнуваат врските со другите етнички заедници и култури. Македонскиот идентитет и самопочитувањето треба да се негуваат на конкретни примери, давајќи им важност на малцинските и човековите права, мултикултуралноста и толеранцијата.

Оваа подрачје се преплетува и со подрачјето литература, со читање на книжевни дела учениците сознаваат за животот на македонскиот народ во минатото и за нивните обичаи. Оваа подрачје има корелација со предметите Светот околу нас, Ликовна култура (каде што е можно со цртање и боење да се усвојат знаења низ игровни активности), Музичка култура, Граѓанско воспитување и Верска настава.

Со употреба на различни видови на дидактички игри, со слушање на песни на македонски јазик и со изучување на македонски народни ора се придонесува да се развијат љубопитноста и љубовта кон историското минато, литературата и културата на македонскиот народ. Прочитаното, слушаното и доживеаното можат да се илустрираат со цртеж или слика, во корелација со Ликовна култура.

Посебно е важно методите, што се применуваат, да бидат интерактивни, учениците активно да учествуваат во наставата. Се препорачува на учениците да им се презентираат песни од детските фестивали,,Златно славејче",,,Поточиња",,,Супер ѕвезда"...

ЈАЗИК

Во наставата од областа јазик учениците се оспособуваат правилно усно и писмено да комуницираат на македонски литературен јазик. Програмата е насочена на развивање на исходите и ученичките компетенции за примена на граматичките правила во пишаната и говорната комуникација.

Граматика

Разликувањето на глас и слог во изговорна смисла се усвојува со вежбање за одредување на бројот на слоговите врз основа на типични примери со самогласка на крајот на слогот, други примери се увежбуваат и усвојуваат во понатамошните одделенија. Пожелно е да се направи корелација со наставата по српски јазик и музичка култура да им се укажува на тоа дека песните се пеат така што се делат зборовите на слогови).

Од областа морфологија се развиваат основните знаења за именките, глаголите, придавките и броевите. За секој вид на зборови најнапред се воведува поимот, а потоа разликувањето на подвидови. Нпр. најнапред треба да се работи на сфаќањето на поимот именка како вид на зборови и тоа на типични примери на сопствени и општи именки. Придавките да се одредуваат во типични примери, како зборови кои стојат до именките и ги одредуваат. Во врска со глаголите, најнапред се обработува глаголот како вид на зборови, а потоа се воведува разликувањето на категоријата време. Броевите како вид на зборови треба да се поврзат со наставата по математика.

Синтаксичките знаења се надоврзуваат на веќе наученото и се прошируваат со разликувањето на речениците по облик и значење.

Правопис

Правописните правила учениците ги усвојуваат постепено, со повторување и вежбање на веќе наученото и со запознавање со нови содржини, и тоа по пат на различни вежбања како на ниво на зборови така и на ниво на реченици и текстови. Пожелно е да се направи корелација со наставата по математика во врска со пишувањето на кратенките за мерни единици. Потребно е учениците да усвојат правилно пишување на општите кратенки кои секојдневно се користат, и тоа само пет: ОУ, бр., итн., стр. и нпр.

Учениците треба да се оспособат правилно да ја употребуваат големата буква при пишувањето на сопствените имиња и презимиња, географските поими и празниците. Правописните вежби им овозможуваат на учениците посебно да обратат внимание на правописните барања и на нивната улога во текстот. Правописните вежби претставуваат најдобар начин правописните правила да се научат, проверат, како и воочените недостатоци да се отстранат. Во оваа возраст би требало да се применуваат прости правописни вежби кои се погодни да се совлада само едно правописно правило од една правописна област. Потребно е да се подготват правописните вежби и при тоа да се почитува принципот на постапност, систематичност, единството на теоријата и праксата. При совладувањето на правописните начела можат да бидат погодни следните правописни вежби: препишување, диктат и самостојно пишување.

ЈАЗИЧНА КУЛТУРА (УСНО И ПИСМЕНО ИЗРАЗУВАЊЕ)

Развивањето и унапредувањето на јазичната култура кај учениците претставува една од најзначајните задачи на наставата по македонски јазик. Нејзина крајна цел е учениците да бидат оспособени квалитетно и целисходно усно и писмено да комуницираат.

Основни облици на усно и писмено изразување се прераскажување, раскажување и опишување.

Прераскажување - потребно е да се поттикнуваат учениците да воочат што е битно, а што може да остане неспомнато кога прераскажуваат, да не се случи прераскажаниот текст да биде подолг од оној што го прераскажуваат. Потребно е, исто така, да се вреднува прераскажувањето, то ест на учениците да им се укаже на помалку или повеќе успешните сегменти на овој облик на изразување.

Раскажување - опфаќа раскажување на настани, раскажување врз основа на слики или низа на слики и според зададени зборови. Учениците треба постепено да се оспособуваат да зборуваат/раскажуваат на теми по сопствен избор, како и да осмислуваат крај на расказ со даден почеток.

Опишување - на овој вид на јазично изразување потребно е да му се пристапи посебно одговорно и да се почитуваат принципите на наставната условност и постапност при поставувањето на барањата: учениците да се оспособуваат внимателно да набљудуваат, воочуваат, откриваат, забележуваат, споредуваат, па после тоа дадената предметност мисловно да ја заокружат и јазички да ја вообличат. Опишувањето треба да се поврзе со обработката на книжевните дела, како спонтано би ги усвојувале техниката на опишување како вештина, потребно е постојано да се насочува вниманието на учениците на оние места во такви видови на текстови кои изобилуваат со описни елементи (опишување на природа, годишни времиња, предмети, растенија и животни, книжевни ликови...).

Јазичната култура кај учениците се негува и низ игровни активности, посебно со јазични игри. Видовите на игрите потребно е да се изберат според интересирањата на учениците или во контекстот на наставната содржина. Тоа можат да бидат разговорни игри, на пример, разговор со книжевен лик, потоа ситуациски игри, односно вистински ситуации, на пример, разговор во продавница, разговор кај лекар. Можат да се изберат и ребуси, гатанки, броенки, разбројалки, дополнувалки, едноставни крстозборки, осмосмерки, асоцијации, составување на реченици, проширување на зададени реченици.

Лексичко-семантичките вежби служат да се богати речникот на учениците и да им се укаже на различните можности при изборот на зборови и изрази и да се упатат на нивна поцелисходна употреба. Видот на овие вежби, исто така, треба да се усогласи со интересирањата на учениците и наставните содржини. Смислата за прецизно изразување и разбирање на значењата на зборовите и изразите се развива со различни вежби, на пример опишување на растенија и предмети, а за учениците на оваа возраст предизвикувачки можат да бидат и вежби со дополнување на реченици (на пример, да се дадат реченици во кои недостасува глагол).

Учење на латиница

Усвајувањето на латиницата најчесто се планира за второ полугодие, бидејќи учениците во прво одделение ја совладале кирилицата, но потребно е добро да се утврди читањето и пишувањето на кирилицата и да се работи на што подобра техника на читање.

При учењето на ракописните букви на латиница посебно внимание треба да му се посвети на графичкото поврзување на буквите во зборовите. Пишувањето може да се вежба во сите предметни области, со препишување, дополнување на реченици, составување на реченици врз основа на слика, составување на реченици врз основа на низа од слики, како и со диктати и со самостојно пишување на реченици и куси текстуални целини.

Начин на реализирање на програмата

Треба секогаш да се има во вид суштинската задача на овој предмет: учениците да научат да зборуваат на македонски литературен јазик, убаво да пишуваат, изразно да читаат и да стекнат вештина во јазичната исправност, пред сè, да ја почитуваат и вреднуваат традицијата на својот народ и да го сочуваат сопствениот идентитет. Наставата мора да биде насочена кон ученикот, треба да доминираат разни облици на дијалог во интеракции: наставник - ученик, ученик - наставник и ученик - ученик.

Наставата треба да се креира и презентира на интересен начин, да им се прилагоди на учениците, како без потешкотии би ја усвојувале во функционално знаење што ќе им користи во понатамошното школување. Наставникот мора функционално да применува разновидни методи: набљудување, забележување, метод со илустрации, текст метод, дијалошки, монолошки, компаративни, аналитичко-синтетички метод...

Потребно е да се применуваат и различни облици на работа: фронтален, индивидуален, работа во пар, работа во групи, работилничка работа. Наставата треба да се конципира така да ги развива интересирањето и љубовта кон читањето; негувањето на националната култура и традицијата, како и толеранцијата и почитувањето на другите народи, култури и традиции.

Корелација се воспоставува, пред сè, со наставата по Српскијазик, Ликовна култура, Музичка култура, Светот околу нас, Верска настава и Граѓанско воспитување.

III. СЛЕДЕЊЕ И ВРЕДНУВАЊЕ НА НАСТАВАТА И УЧЕЊЕТО

Следењето на напредувањето и оценувањето на постигањата на учениците е формативно и сумативно и се реализира согласно со Правилникот за оценување на учениците во основното образование и воспитување. Процесот на следење и вреднување на еден ученик треба да се започне со иницијална проценка на нивото на кој се наоѓа ученикот. Иницијалната проценка, следењето и вреднувањето на резултатите на напредувањето на ученикот се во функција на постигнувањето на исходите. Секоја активност е добра можност за проценка на напредувањето и давање на повратни информации, а учениците треба да се оспособуваат и охрабруваат да го проценуваат сопствениот напредок во остварувањето на исходите на предметот, како и напредокот на другите ученици. Секој наставен час и секоја активност на ученикот е можност за формативно оценување, односно регистрирање на напредокот на ученикот и упатување за понатамошните активности поради напредување. Наставникот во текот на процесот на настава и учење континуирано и на примерен начин му укажува на ученикот на квалитетот на неговите постигања така што повратната информација треба да биде прилагодена, доволно јасна и информативна како би имала улога на поттикнувачка повратна информација.

Формативното вреднување е составен дел на современиот пристап на наставата и подразбира проценка на знаењата, вештините, ставовите и однесувањето, како и развивање на соодветни компетенции во текот на наставата и учењето. Формативното мерење подразбира прибирање на податоци за постигањата на ученикот и изработка и водење на портфолио на ученикот, што подразбира:

- собирање на показатели (активности на ученикот, непосредна комуникација, реализација на задачи, детски изработки, творби, искази, опишувања, раскажувања, прераскажувања и сл.) за секој ученик посебно;

- однапред подготвени евалвациони листи за секој ученик, кои се пополнуваат по конкретна активност или студии на случај, при што наставникот ја бележи фактичката состојба;

- инструменти кои се однесуваат на секое програмско подрачје поединечно и во кои наставникот внесува податоци за постигањата на ученикот во однос на сите развојни аспекти (интелектуалните, емоционалните и психомоторичките) кои се поттикнуваат со програмата и насочени се кон проверката на остварените исходи.

Проверувањето на знаењето треба да се реализира со разни постапки и форми: усно, преку говорни, писмени, сликовно-писмени вежби, вежби со подвлекување, заокружување; практично преку презентација и сл.

Врз основа на сите податоци добиени со следењето на постигањата и формативното оценување, наставникот ја опишува развојната состојба за секој ученик одделно, во рамките на секое програмско подрачје, а на крајот на првото и второто полугодие со сумативно вреднување, со описна оценка.

Портфолиото треба, во текот на целата година, да им биде достапно на родителите за да можат да го следат напредувањето и постигањата на своите деца.

Работата на секој наставник се состои од планирање, реализирање, следење и вреднување. Важно е наставник континуирано да следи и да вреднува диференцирано, освен постигањата на учениците, и процесот настава и учење, како и себе си и сопствената работа. Сè што ќе се покаже како добро и корисно, наставник и понатаму ќе го користи во својата наставна пракса; сè што ќе се покаже као недоволно ефикасно и ефективно, би требало да се унапреди.

Кључни појмови садржаја: књижевност, национална култура, језик, језичка култура, усвајање латинице.

УПУТСТВО ЗА ДИДАКТИЧКО-МЕТОДИЧКО ОСТВАРИВАЊЕ ПРОГРАМА

Програм наставе и учења предмета Македонски језик са елементима националне културе у другом разреду основне школе чине четири предметне области: Књижевност, Елементи националне културе, Језик и Језичка култура.

Програм наставе и учења предмета Македонски језик са елементима националне културе заснован је на исходима, односно на процесу учења и ученичким постигнућима. Исходи представљају опис интегрисаних знања, вештина, ставова и вредности које ученик гради, проширује и продубљује кроз све четири предметне области овог предмета. У процесу наставе треба поћи од тога да је ученик у центру васпитно-образовног рада, да је настава усмерена ка ученику.

I. ПЛАНИРАЊЕ НАСТАВЕ И УЧЕЊА

Планирање наставе и учења обухвата креирање годишњег и оперативних планова, као и развијање припрема за час/дан/седмицу. Планирање треба бити у координацији са планом и програмом наставе и учења и да обухвата сва програмска подручја. Годишњи план креира се у форми гантограма и садржи број часова по областима распређених по месецима, а у складу са школским календаром, планираним фондом часова по областима и годишњим фондом часова. Препоручена дистрибуција часова по предметним областима је следећа: Књижевност - 25 часова, Елементи националне културе - 15 часова, Језик - 18 часова и Језичка култура - 14 часова. Све области се прожимају и ниједна се не може изучавати изоловано и без садејства са другим областима. Међутим, на сваком часу треба посветити посебну пажњу култури изражавања ученика и култури Македонаца са нагласком на народну традицију, навике и обичаје. Програм омогућава корелацију са предметом Српски језик, Ликовна култура, Музичка култура и Свет око нас.

Оперативни план садржи рубрику са операционализованим исходима, дефинисаним наставним јединицама, рубрику за планирану међупредметну повезаност и рубрику за евалуацију квалитета испланираног, као и друге елементе према процени наставника. Приликом креирања годишњег и оперативних планова неопходно је водити рачуна о школском календару и активностима које прате живот школе. Припрема за час подразумева дефинисање циља часа, дефинисање исхода у односу на циљ часа, планирање активности ученика и наставника у односу на циљ и дефинисане исходе, планиране начине провере остварености исхода, избор наставних стратегија, метода и поступака учења и подучавања.

II. ОСТВАРИВАЊЕ НАСТАВЕ И УЧЕЊА

КЊИЖЕВНОСТ

У настави књижевности најважније је код ученика развијати љубав према читању, градити осећај за лепо и вредно, васпитавати укус. Читањем књижевноуметничких текстова и разговором о њима на часу гради се критичко мишљење. Дидактичким поступцима треба оспособљавати ученике да доносе суд о поступцима и особинама ликова, као и о различитим догађајима у тексту. Настава књижевности јача национални и културни идентитет ученика, кроз упознавање своје књижевности и културе, као и књижевности и културе других народа.

Препоручени садржаји из области Књижевност савладавају се током целе школске године, из уџбеника Македонски језик са елементима националне културе као основно наставно средство, тако што наставник планира њихову реализацију у складу са индивидуалним карактеристикама ученика и укупним могућностима колектива, руководећи се исходима учења.

Приликом оспособљавања ученика да уз помоћ наставника разумеју текстове из школске лектире, али и популарне, информативне текстове из часописа за децу, енциклопедија и слично, важно је настојати да се ученици оспособљавају за самостално одређивање структуре садржаја (план текста), главних и споредних ликова, њихових особина и описа; такође да уоче догађаје, просторне и временске односе и битне појединости у описима бића и природе. Како се текстови из школске лектире користе за усавршавање читања, писања и увођење ученика у основне појмове о књижевности, тако се ученици подстичу да уоче ликове у књижевном делу, њихове особине и поступке; њихова емоционална стања (радосно, тужно, смешно) и да разликују појмове добра и зла.

Обавезни део лектире састоји се, углавном, од дела која припадају македонској књижевности, дела стваралаца Македонаца који живе и стварају у Републици Србији, али и српске и светске књижевности. Избор дела је у највећој мери заснован на принципу прилагођености узрасту. Корелација са српским језиком омогућава да се лакше реализује настава књижевности, пре свега, код књижевних родова и видова и њихових одлика.

Ученик треба да уочи формалну различитост поезије, прозе и драмског текста (разликовање стиха од прозног и драмског текста писаног по улогама).

Ученик треба да разликује песму од приче (басне) и драмског текста, али без увођења дефиниција књижевнотеоријских појмова. Детаљније терминолошко одређивање уводи се поступно у старијим разредима.

Ученик треба да се оспособљава да разликује стих од строфе и да научи шта је рима. Код краћих народних умотворина треба да се оспособљава да разликује пословице од загонетки. Ученик треба да буде у стању да разуме пренесено значење загонетке без формулисања у њој постојећих стилских поступака; да препознаје жанр бајке; жанр басне као приче са пренесеним значењем, да буде у стању да разуме њено пренесено значење и издвоји њену поуку.

Ученици се оспособљавају да уоче непознате и мање познате речи у тексту и да питају наставника за њихово објашњење како би што боље разумели значење текста. Вођени питањима ученици се оспособљавају да открију тематско-идејну основу текста (о чему се говори у тексту/књизи), зависно од индивидуалних способности. Током обраде књижевних текстова ученици стичу прва литерарно-естетска искуства и формирају своје ставове о делу које слушају или читају. Наставник подстиче ученике да своје ставове и искажу.

Приликом читања лирских песама ученици поступно уче да препознају и доживе мелодичност песама и да их изражајно читају и рецитују (по избору).

Приликом обраде драмских текстова за децу ученици се мотивишу на читав низ стваралачких активности које настају поводом дела (сценски наступ, драмска игра, луткарска игра, драмски дијалози, гледање дечје позоришне представе, снимање и коментарисање драматизованих одломака). Притом ученици усвајају и правила понашања у позоришту у оквиру васпитног деловања школе. Уз активно слушање, а потом и самостално читање једноставних књижевних и осталих типова текстова ученици се оспособљавају да садржаје доводе у везу са илустрацијама које прате књижевни, популарни и информативни текст.

Садржајима програма се сугерише систематично и поступно усвајање књижевних појмова, а наставницима се препоручује да континуирано уводе нове речи у речнички фонд ученика, како би се он обогатио. Усвајање књижевних појмова не подразумева учење њихових дефиниција, већ њихово именовање и описно образлагање појма, уочавање његове улоге у књижевноуметничком тексту.

Стицању читалачких навика доприносе текстови домаће лектире. У намери да се ученици навикавају на читање лектире у обавезном и слободном избору, успоставља се сарадња са школским библиотекаром, а неколико часова се током године може реализовати у школској библиотеци.

Вештина читања и разумевања прочитаног стиче се и у оквиру Језичке културе и при обради књижевноуметничких текстова. Ученици се подстичу да читају текстове у сликовницама (на пример, басне, бајке и приче).

Елементи националне културе и традиције

Упознавање ученика са основама културе и традиције македонског народа врши се континуирано - основним обележјима: застава, химна; упознавање са дечјим песмама, народним умотворинама, ауторским уметничким делима. Ученике треба упознавати са историјом македонског народа, рељефним карактеристикама Републике Македоније, природним лепотама, градовима и знаменитостима, користећи уџбеник, слике и документарне филмове. Континуирано треба неговати емотивни однос према традицији, култури, обичајима и навикама македонске мањинске заједнице у Србији (фолклор, народне умотворине, књижевност, музика, традиционалне игре, обичаји, обележавање празника, праћење и учествовање на манифестацијама…) и подстицати везе са другим етничким заједницама и културама. Македонски идентитет и самопоштовање треба неговати на конкретним примерима, дајући значај мањинским и људским правима, мултикултуралности и толеранцији.

Ова област преплиће се са облашћу књижевност. Читањем књижевних дела ученици сазнају о животу македонског народа у прошлости и о њиховим обичајима. Ово подручје има корелацију са предметима Свет око нас, Ликовна култура (где је могуће да цртањем и бојењем усвоје знања кроз игровне активности), Музичка култура, Грађанско васпитање и Верска настава.

Употребом различитих врста дидактичких игара, слушањем песама на македонском језику и изучавањем македонских народних кола доприноси се развијању радозналости и љубави према историјској прошлости, књижевности и култури македонског народа. Прочитано, слушано и доживљено могу се илустровати цртежом или сликом, у корелацији са Ликовном културом.

Посебно је важно да методе које се примењују буду интерактивне, да ученици активно учествују у настави. Препоручује се да се ученицима презентују дечји филмови, документарни филмови прилагођени узрасту, песме са дечјих фестивала "Златни славуј", "Поточићи", "Супер звезда"...

ЈЕЗИК

У настави језика, ученици овладавају писаним и усменим стандардним македонским језиком. Програм је усмерен на развијање исхода и ученичких компетенција за примену граматичких правила у писаној и говорној комуникацији.

Граматика

Разликовање гласа и слога у изговорном смислу усваја се вежбањем за одређивање броја слогова на основу типичних примера са самогласником на крају слога; други примери се увежбавају и усвајају у вишим разредима. Пожељно је направити корелацију са наставом српског језика и музичке културе (указати им на то да песме певају тако што деле речи на слогове).

Из морфологије се развијају основна знања о именицама, глаголима, придевима и бројевима. За сваку врсту речи најпре се уводи појам, а затим разликовање подврста. Нпр. најпре треба радити на схватању појма именице као врсте речи и то на типичним примерима властитих и заједничких именица. Придеве одређивати у типичним примерима, као речи које стоје уз именице и одређују их. У вези са глаголима, најпре се обрађује глагол као врста речи, а онда се уводи разликовање категорије времена. Бројеве, као врсту речи, треба повезати са наставом математике.

Синтаксичка знања се надовезују на већ научена и проширују разликовањем реченица по облику и значењу.

Правопис

Правописна правила ученици усвајају постепено, уз понављање и вежбање већ наученог и уз упознавање са новим садржајима, и то путем различитих вежбања како на нивоу речи тако и на нивоу реченица и текстова. Пожељно је направити корелацију са наставом математике у вези са писањем скраћеница за мерне јединице. Потребно је да ученици усвоје правилно писање општих скраћеница које свакодневно користе, и то само пет: ОШ, бр., итд., стр. и нпр.

Треба оспособити ученике да правилно употребљавају велико слово при писању властитих имена и презимена, географских појмова и празника. Правописне вежбе омогућавају ученицима да посебно обрате пажњу на правописне захтеве и на њихову улогу у тексту. Правописне вежбе представљају најбољи начин да се правописна правила науче, провере, као и да се уочени недостаци отклоне. У овом узрасту требало би примењивати просте правописне вежбе које су погодне да се савлада само једно правописно правило из једне правописне области. Правописне вежбе је потребно припремити и притом поштовати принцип поступности, систематичности, јединства теорије и праксе. Приликом савлађивања правописних начела погодне могу бити следеће правописне вежбе: преписивање, диктат и самостално писање.

ЈЕЗИЧКА КУЛТУРА (УСМЕНО И ПИСМЕНО ИЗРАЖАВАЊЕ)

Развијање и унапређивање језичке културе ученика представља један од најзначајнијих задатака наставе македонског језика. Њен крајњи циљ је да ученици буду оспособљени да квалитетно и сврсисходно усмено и писмено комуницирају.

Основни облици усменог и писменог изражавања су препричавање, причање и описивање.

Препричавање - потребно је подстицати ученике да уоче шта је битно, а шта може остати непоменуто када препричавају, како се не би догодило да препричани текст буде дужи од оног који препричавају. Потребно је, такође, вредновати препричавање, тј. указати ученицима на мање или више успеле сегменте овог облика изражавања.

Причање - обухвата причање догађаја, причање на основу слике или низа слика и према задатим речима. Ученике треба постепено оспособљавати да причају на теме по сопственом избору, као и да осмишљавају крај приче са датим почетком.

Описивање - овој врсти језичког изражавања потребно је приступити посебно одговорно и поштовати принципе наставне условности и поступности приликом постављања захтева: оспособљавати ученике да пажљиво посматрају, уочавају, откривају, запажају, упоређују, па тек онда дату предметност да мисаоно заокруже и језички уобличе. Описивање треба повезати са обрадом књижевних дела, како би спонтано усвајали технику описивања као вештину, потребно је стално усмеравати пажњу ученика на она места у овој врсти текстова која обилују описним елементима (опис природе, годишњих доба, предмета, биљака и животиња, књижевних ликова...).

Језичка култура ученика негује се и кроз игровне активности, посебно кроз језичке вежбе. Врсте игара потребно је одабрати према интересовањима ученика или у контексту наставног садржаја. То могу бити разговорне игре, на пример, разговор са књижевним ликом, затим ситуационе игре, односно стварне ситуације, на пример, разговор у продавници, разговор код лекара. Могу се одабрати и ребуси, загонетке, брзалице, разбрајалице, допуњавања, једноставне укрштене речи, осмосмерке, асоцијације, састављање реченица, проширивање задатих реченица.

Лексичко-семантичке вежбе служе да се богати речник ученика и да се укаже на различите могућности приликом избора речи и израза и упути на њихову сврсисходнију употребу. Врсте ових вежби, такође, треба усагласити са интересовањима ученика и наставним садржајима. Смисао за прецизно изражавање и разумевање значења речи и израза развија се кроз различите вежбе, на пример опис бића и предмета, а за ученике овог узраста изазовне могу бити и вежбе допуњавања реченица (на пример, дати реченице у којима недостаје глагол).

Учење латинице

Усвајање латинице планира се најчешће за друго полугодиште јер су ученици у првом разреду овладали ћириличким писмом, али је потребо добро утврдити читање и писање ћириличког писма и радити на што бољој техници читања.

Код учења писаних слова латинице посебну пажњу треба посветити графичком увезивању слова у речима. Писање се може увежбавати кроз све предметне области, преписивањем, допуњавањем реченица, састављањем реченица на основу слике, састављањем реченица на основу низа слика, као и диктатима и самосталним писањем реченица и краћих текстуалних целина.

Начин остваривања програма

Треба се увек имати у виду суштински задатак овог предмета: да ученици науче да говоре македонским књижевним језиком, да лепо пишу, изражајно читају и да стекну вештину у језичкој исправности, пре свега, да поштују и вреднују традицију свог народа и очувају властити идентитет. Настава мора бити усмерена ка ученику, треба да доминирају разни облици дијалога у интеракцији: наставник - ученик, ученик - наставник и ученик - ученик.

Настава треба да се креира и презентује на занимљив начин, да се прилагоди ученицима како би је без потешкоћа усвајали у функционално знање које ће им користи у даљем школовању. Наставник мора функционално примењивати разноврсне методе: посматрање, опажање, илустративна метода, текст метода, дијалошка, монолошка, компаративна, аналитичко-синтетичка метода...

Потребно је примењивати и различите облике рада: фронтални, индивидуални, рад у пару, рад у групама, радионички рад. Наставата треба да се конципира тако да развија интересовање и љубав према читању, неговању националне културе и традиције, те да негује и развија толеранцију, поштовање других народа, култура и традиција.

Корелација се успоставља, пре свега, са наставом Српскогјезика, Ликовне културе, Музичке културе, Верскенаставе и Грађанског васпитања.

III. ПРАЋЕЊЕ И ВРЕДНОВАЊЕ НАСТАВЕ И УЧЕЊА

Праћење напредовања и оцењивање постигнућа ученика је формативно и сумативно и реализује се у складу са Правилником о оцењивању ученика у основном образовању и васпитању. Процес праћења и вредновања једног ученика треба започети иницијалном проценом нивоа на коме се ученик налази. Иницијална процена, праћење и вредновање резултата напредовања ученика у функцији су постизања исхода. Свака активност је добра прилика за процену напредовања и давање повратне информације, а ученике треба оспособљавати и охрабривати да процењују сопствени напредак у остваривању исхода предмета, као и напредак других ученика. Сваки наставни час и свака активност ученика је прилика за формативно оцењивање, односно регистровање напретка ученика и упућивање на даље активности ради напредовања. Наставник током процеса наставе и учења континуирано и на примерен начин указује ученику на квалитет његовог постигнућа тако што ће повратна информација бити прилагођена, довољно јасна и информативна како би имала улогу подстицајне повратне информације.

Формативно вредновање је саставни део савременог приступа настави и подразумева процену знања, вештина, ставова и понашања, као и развијања одговарајуће компетенције током наставе и учења. Формативно мерење подразумева прикупљање података о ученичким постигнућима и израда и вођење портфолија ученика, што подразумева:

- прикупљање индикатора (активности ученика, непосредна комуникација, реализација задатака, дечји радови, стваралаштво ученика, искази, описивања, причања, препричавања и сл.) за сваког ученика посебно;

- унапред припремљене евалуационе листе за сваког ученика, који се попуњавају после конкретне активности или студијом случаја, при чему наставник бележи фактичко стање;

- инструменте који се односе на свако програмско подручје појединачно и у које наставник уноси податке о постигнућима ученика у односу на све развојне аспекте (интелектуалне, емоционалне и психомоторичке) који се подстичу програмом и усмерени су ка провери остварених исхода.

Проверавање знања треба да се реализује различитим поступцима и формама: усмено, преко говорних, писмених, сликовно-писмених вежби, вежби са подвлачењем, заокруживањем; практично преко презентације и сл.

На основу свих података добијених праћењем постигнућа и формативног оцењивања, наставник описује развојно стање за сваког ученика појединачно, у оквиру сваког програмског подручја, а на крају првог и другог полугодишта сумативним вредновањем, описном оценом.

Портфолио треба у току целе године да буде доступан родитељима како би могли да прате напредовање и постигнућа своје деце.

Рад сваког наставника састоји се од планирања, остваривања, праћења и вредновања. Осим постигнућа ученика, важно је да наставник континуирано прати и вреднује процес наставе и учења, себе и сопствени рад. Све што се покаже добрим и корисним, наставник ће користити и даље у својој наставној пракси, а све што се покаже као недовољно ефикасно и ефективно, требало би унапредити.

5. PREPORUKE ZA PRIPREMU INDIVIDUALNOG OBRAZOVNOG PLANA ZA UČENIKE KOJIMA JE POTREBNA DODATNA OBRAZOVNA PODRŠKA

5.1. Individualni obrazovni plan za socijalno uskraćene učenike i učenike sa smetnjama u razvoju i invaliditetom

Individualni obrazovni plan se priprema za učenike kojima je usled socijalne uskraćenosti, smetnji u razvoju, invaliditeta, kasnijeg uključivanja u školovanje, nedovoljnog poznavanja jezika i drugih razloga potrebna dodatna obrazovna podrška. Cilj individualnog obrazovnog plana jeste postizanje optimalnog uključivanja takvih učenika u redovan obrazovno-vaspitni rad i njihovo osamostaljivanje u vršnjačkom kolektivu. Za svakog učenika pojedinačno, prema njegovim specifičnim potrebama i mogućnostima, priprema se prilagođen način obrazovanja koji obuhvata individualni obrazovni plan, program i način rada koji sadrže: 1) dnevni raspored aktivnosti časova nastave u odeljenju; 2) dnevni raspored rada sa licem koje pruža dodatnu podršku i učestalost te podrške; 3) ciljeve obrazovno-vaspitnog rada; 4) posebne standarde postignuća i prilagođene standarde za pojedine ili sve predmete sa obrazloženjem za odstupanje; 5) program po predmetima, u kome je precizirano koji sadržaji se obrađuju u odeljenju, a koji u radu sa dodatnom podrškom; 6) individualizovan način rada nastavnika, izbor adekvatnih metoda i tehnika obrazovno-vaspitnog rada. Individualni obrazovni plan donosi pedagoški kolegijum na predlog stručnog tima za inkluzivno obrazovanje. Tim za inkluzivno obrazovanje čine nastavnik razredne nastave, stručni saradnik škole, roditelj/staratelj, a po potrebi pedagoški asistent i stručnjak van škole, na predlog roditelja/staratelja. Roditelj/staratelj daje saglasnost za sprovođenje individualnog obrazovnog plana. Nastavnik pri planiranju svog rada u odeljenju usklađuje svoj plan sa individualnim obrazovnim planom učenika. Sprovođenje individualnih obrazovnih planova prati prosvetni savetnik.

5.2. Individualni obrazovni plan za učenike sa izuzetnim sposobnostima

Za učenike sa izuzetnim sposobnostima priprema se individualni obrazovni plan, program i način rada kojim se utvrđuje obogaćen način obrazovanja i vaspitanja koji sadrži: 1) dnevni raspored aktivnosti časova nastave u odeljenju; 2) dnevni raspored rada sa licem koje pruža dodatnu podršku i učestalost te podrške; 3) ciljeve obrazovno-vaspitnog rada; 4) posebne standarde postignuća i prilagođene standarde za pojedine ili sve predmete sa obrazloženjem za odstupanje; 5) program po predmetima, precizirano koji sadržaji se obrađuju u odeljenju, a koji u radu sa dodatnom podrškom; 6) individualizovan način rada nastavnika, izbor adekvatnih metoda i tehnika obrazovno-vaspitnog rada.

6. NAČIN PRILAGOĐAVANJA PROGRAMA

6.1. Način prilagođavanja programa predmeta od značaja za nacionalnu manjinu

U nastavi predmeta od značaja za nacionalnu manjinu (Svet oko nas, Muzička kultura i Likovna kultura) izučavaju se dodatni sadržaji koji se odnose na istorijsko i umetničko nasleđe određene manjine. Od nastavnika se očekuje da, u okvirima definisanog godišnjeg fonda časova, obrade i dodatne sadržaje, obezbeđujući ostvarivanje cilja predmeta, standarda postignuća učenika i definisanih ishoda. Da bi se ovo postiglo veoma je važno planirati i realizovati nastavu na taj način da se sadržaji iz kulturno-istorijske baštine jedne manjine ne posmatraju i obrađuju izolovano, već da se povezuju i integrišu sa ostalim sadržajima programa koristeći svaku priliku da se desi učenje koje će kod učenika jačati njihov osećaj pripadnosti određenoj nacionalnoj manjini.

7. UPUTSTVO ZA REALIZACIJU PROJEKTNE NASTAVE

Planom nastave i učenja u prvom ciklusu osnovnog obrazovanja i vaspitanja definisana je Projektna nastava kao oblik obrazovno-vaspitnog rada kojim se razvijaju opšte međupredmetne kompetencije uz upotrebu informaciono komunikacionih tehnologija. Usmerena je na dostizanje ishoda koji se prvenstveno odnose na logičko i kritičko mišljenje kao i pripremu učenika za lako snalaženje u svetu tehnike, tehnologije i računarstva, kako u svakodnevnom životu tako i u procesu učenja. U skladu je sa opštim ishodima obrazovanja i vaspitanja i u funkciji je kognitivnog, afektivnog i socijalnog razvoja učenika.

Projektna nastava počiva na savremenim shvatanjima deteta, nastave, funkcije obrazovanja i saznavanja kao socijalne konstrukcije podržane kroz saradničko delovanje, korišćenjem različitih izvora informacija i aktivnosti. Primenom projektne nastave dolazi do povezivanja poznatog i nepoznatog, učenja pomoću primera, učenja primenjivanjem, razvoja proceduralnih znanja, korišćenja informacionih tehnologija kao i kombinovanja konvergentnog (logičkog) i divergentnog (stvaralačkog) mišljenja. Projektna nastava ima elemente problemske i istraživačke nastave ali se ovom vrstom nastave pored centralnog zahteva, koji se odnosi na traženje rešenja za neki problem, potenciraju još i procedure, planiranje, evaluiranje, prezentovanje rezultata, korišćenje savremenih tehnologija na pravilan način i naravno, timski rad, odnosno proces saradnje, koji je iznad samog rezultata u rešavanju problema.

Projektna nastava je deo celokupnog obrazovno-vaspitnog rada i prati nastavni proces uvažavajući specifičnosti nastavnih predmeta u drugom razredu. Oslonci planiranja i organizacije projektne nastave su: uvažavanje uzrasta učenika i njihove prirodne radoznalosti; korišćenje vanškolskih znanja, veština i iskustava učenika; uključivanje svih učenika uz poštovanje njihovih različitosti; povezivanje sadržaja svih nastavnih predmeta i upotreba savremenih informaciono-komunikacionih tehnologija. Zato ova vrsta nastave omogućava da nastavni predmeti budu smisleno međusobno povezani kao i dovedeni u vezu sa svakodnevnim životom učenika. Na taj način se obezbeđuje razumevanje svrhe onoga što se uči, funkcionalno povezivanje znanja, veština i iskustava i motivacija učenika.

Projektna nastava je dragocen način rada jer od učenika zahteva brojne aktivnosti, među kojima su: samostalno pronalaženje informacija; sposobnost rešavanja problema; samostalno učenje; rad u grupi, saradnju; kritički odnos prema vlastitom i tuđem radu; donošenje odluka; argumentovanje; usvajanje drugačijih, novih načina rada; planiranje; poštovanje rokova i preuzimanje odgovornosti.

S obzirom na uzrast učenika drugog razreda i činjenicu da su se sa ovakvim načinom rada susreli u prvom razredu, primereno je da se realizuju projektni zadaci gde je nastavnik i dalje glavni organizator aktivnosti, a samostalnost učenika se ispoljava u segmentima projekta gde je to moguće. Nastavnik pruža podršku svim učeničkim aktivnostima u toku projekta. Kao i u prvom razredu, i u drugom razredu je važno nastaviti sa kultivisanjem saradnje i načina na koji se komunicira u grupi što su važni ciljevi projektne nastave, jer doprinose jačanju odeljenjske kohezije.

Projektnu nastavu treba planirati i organizovati na način da sadrži sve potrebne korake:

- definisanje cilja i ishoda koji se projektom žele postići;

- planiranje aktivnosti koje odgovaraju temi projekta, odnosno cilju projekta, podela aktivnosti, izbor materijala i metoda rada, definisanje mesta i dinamike rada;

- realizaciju planiranih aktivnosti;

- prikaz dobijenih rezultata i produkata projekta;

- vrednovanje projekta (procena ostvarenosti definisanih ciljeva i ishoda, ukazivanje na uspehe i teškoće u toku realizacije projekta).

Pri planiranju nastavnik treba da definiše tip projekta, da odredi njegov cilj, očekivane ishode, oblast kojom se bavi projekat i povezanost sa nastavnim predmetima, njegove sadržaje, aktivnosti učenika, potrebna sredstva, dinamiku rada po fazama i sve što je potrebno za uspešno sprovođenje projektne nastave. Za drugi razred je, kao i za prvi, najprimereniji je polustrukturirani tip projekta gde nastavnik daje ograničen izbor tema, u velikoj meri definiše metodologiju rada i sam određuje koje će materijale dati učenicima, a koje će oni sami pronaći. Sve sadržaje treba realizovati kroz različito tematsko povezivanje u igri ili funkcionalnoj aktivnosti koja zadovoljava interesovanje i potrebe deteta na mlađem školskom uzrastu.

Kroz projektnu nastavu treba započeti sa razvijanjem osnova digitalne pismenosti. Na ovom uzrastu, upotreba IKT-a treba da bude svedena na upotrebu najjednostavnijih alata i upoznavanje sa korišćenjem interneta. Na kraju drugog razreda učenik bi trebalo da bude u stanju da:

- pravilno uključi računar, pokrene program za crtanje, koristi odgovarajuće alatke ovog programa, sačuva svoj crtež i isključi računar,

- koristi internet za učenje i pronalaženje informacija uz pomoć nastavnika,

- pravilno sedi pri radu za računarom,

- zna da navede moguće posledice na zdravlje usled nepravilnog korišćenja digitalnih uređaja.

Jedan od važnih ishoda realizacije projekta jeste osposobljavanje učenika da dobijene produkte učine vidljivim i predstave ih drugima. Brojni su načini da se to postigne (predstave, izložbe, kratki film, tekst u novinama, nastup na lokalnoj televiziji, predstavljanje za roditelje...), a njihov kvalitet nije prioritet.

Projektna nastava jeste zahtevniji oblik rada koji podrazumeva dobru pripremu nastavnika. Planom je predviđeno da se realizuje sa jednim časom nedeljno ali sam nastavnik će proceniti kakva dinamika rada najviše odgovara mogućnostima učenika i fazi u kojoj je projekat. To znači, da ukoliko je potrebno projektna nastava se može organizovati i na drugačiji način (na primer kao dvočas svake druge nedelje).

Roditelji treba da budu upoznati sa svrhom projektne nastave i njenim najvažnijim ishodima. Oni treba da podrže samostalne aktivnosti svoje dece, ili njihov zajednički rad sa drugom decom, kao i da razumeju zašto je važno da ne preuzimaju njihove zadatke u želji da imaju bolje produkte.

8. UPUTSTVO ZA OSTVARIVANJE VANNASTAVNIH AKTIVNOSTI

Škola je u obavezi da svojim Školskim programom i Godišnjim planom rada predvidi različite aktivnosti u skladu sa svojim resursima i prostornim mogućnostima. Pored organizacije izleta, poseta izložbama i saradnje sa lokalnom samoupravom, učenicima treba ponuditi veći broj društvenih, tehničkih, humanitarnih, sportskih i kulturnih aktivnosti. Te aktivnosti mogu se realizovati po programu koje je sama škola razvila, ali mogu se koristiti i programi koji su prethodno doneti kao izborni (npr. čuvari prirode, ruka u testu, narodna tradicija). Svrha ovih aktivnosti je podrška prilagođavanju učenika prvog razreda na školsku sredinu i zajednicu, kao i zadovoljavanje/proširivanje njihovih interesovanja, druženje sa vršnjacima kroz zajedničko delanje, iskazivanje sposobnosti, osamostaljivanje, razvoj nekih veština i drugo. Aktivnosti treba tako organizovati da učenici imaju što više mogućnosti za aktivno učešće, za kreativno ispoljavanje, za interakciju sa drugim učenicima, korišćenje različitih izvora informacija i savremenih tehnologija. Rezultate rada učenika u okviru slobodnih aktivnosti treba učiniti vidljivim jer se na taj način obezbeđuje motivacija i zadovoljstvo učesnika aktivnosti. Brojni su načini na koje je moguće to ostvariti, kao na primer: organizovanje predstava, izložbi, bazara, objavljivanje na sajtu škole, kroz smotre stvaralaštva, sportske susrete i drugo.

Za učenike ovog uzrasta važno je da roditelji budu upoznati sa aktivnostima koje škola nudi i pomognu da njihova deca izaberu one koje im najviše odgovaraju.

HOR

Pevanje u horu je neprocenjiva veština u kojoj deca uživaju od najranijeg uzrasta. Svaka osnovna škola je u obavezi da organizuje rad horova. U zavisnosti od broja učenika i njihovih pevačkih sposobnosti, mogu se formirati razredni hor i/ili hor mlađih, to jest starijih razreda osnovne škole.

Rad sa horom predstavlja složeniji vid vaspitno-obrazovnog rada nastavnika. Računa se kao sastavni deo obavezne nastave, a vrednuje se kao pedagoška norma nastavnika u okviru obavezne dvadesetočasovne norme sa po tri časa nedeljno, odnosno po 108 časova godišnje.

Časovi hora se izvode kontinuirano od početka do kraja školske godine i kao redovna nastava ulaze u fond časova nastavnika muzičke kulture.

Obrazovni cilj obuhvata razvijanje muzičkog ukusa, stvaralačkih sposobnosti, spontanog izražavanja, muzičkog sluha i ritma, razvijanje glasovnih mogućnosti i učvršćivanje intonacije, sposobnost za fino nijansiranje i izražajno pevanje primenom elemenata muzičke izražajnosti (tempo, dinamika...). Razvija se dečji glas, pravilno držanje, disanje, intonacija, izgovor i artikulacija.

Vaspitni cilj obuhvata razvijanje osećanja pripadnosti kolektivu - timski rad, razvijanje tolerancije, discipline, poštovanja različitosti i pravila ponašanja, razvijanje odgovornosti, sticanje samopouzdanja, savladavanje treme i pružanje pomoći u smislu vršnjačkog učenja i saradnje. Upoznavanje raznovrsnih dela domaćih i stranih autora doprinosi razvoju opšte kulture, međusobnom razumevanju, uvažavanju i poštovanju.

Uticaj muzike na zdravlje (psihološki, sociološki, emocionalni razvoj) je veoma značajan. Pevanje u horu u velikoj meri doprinosi smanjenju stresa i agresivnosti. Deca koja pevaju u horu pokazuju bolje rezultate u učenju i socijalnim veštinama. Ujedno, pevanje u horu podstiče i doživotnu ljubav prema muzici.

Repertoar školskih horova obuhvata odgovarajuća dela domaćih i stranih autora raznih epoha, kao i narodne, prigodne, pesme savremenih dečjih kompozitora i kompozicije sa festivala dečjeg stvaralaštva. U toku školske godine potrebno je sa horom izvesti najmanje deset jednoglasnih i dvoglasnih kompozicija, a cappella ili uz instrumentalnu pratnju. Pri izboru pesama, nastavnik treba da pođe od uzrasta učenika, procene glasovnih mogućnosti i primerenog literarnog sadržaja.

NAČIN OSTVARIVANJA HORA

Nastavnik formira hor na osnovu provere sluha i glasovnih mogućnosti učenika, dikcije i osećaja za ritam. Kod svakog učenika treba da pronađe njegov prirodni pevački registar i opseg. Na taj način će ih podeliti na pevačke glasove (prvi i drugi, odnosno gornji i donji) za izvođenje dvoglasnih kompozicija.

Na časovima hora, nastavnik treba da ukaže na važnost držanja tela, disanja i pravilnog izgovora glasova. Uslov pravilnog disanja je pravilno držanje tela. Krajnji cilj je prirodno i sinhronizovano pevanje i ujednačen zvuk hora.

Vežbe disanja su važne za zagrevanje glasnica, otvaranje disajnih puteva i opuštanje grla. Praktikuju se pre vežbi pevanja i značajne su za regulisanje daha u toku pevanja.

Vežbe raspevavanja doprinose kvalitetu pevanja i preciznom intoniranju, čak i u početnim fazama. Kako je pevanje tehnička veština, raspevavanje može pomoći razvoju dečjih glasova. Nastavnik treba da bude kreativan i koristiti vokalize koje će biti zabavne deci, jer osnovni cilj je da zavole pevanje. Vežbe disanja i raspevavanja moraju biti stalno zastupljene.

Obrada pesme:

- Obratiti pažnju na izbor pesme imajući u vidu mogućnosti učenika. Kod obrade nove pesme najpre se pristupa analizi teksta. Nastavnik treba da insistira na dobroj dikciji koja podrazumeva jasan i razgovetan izgovor teksta, odnosno samoglasnika i suglasnika, ali i na pravilnom akcentovanju reči. Za vežbanje dikcije preporučuje se i pevanje slogova ili odgovarajućeg teksta na istoj tonskoj visini.

- Usvajanje melodije se odvija u fragmentima. Ukoliko je kompozicija dvoglasna, ova faza pripreme zahteva odvojene probe po glasovima, sve dok svaka grupa ne bude intonativno sigurna. Pravilnom intoniranju mogu pomoći i vizuelni znakovi, na koje deca odlično reaguju. Na primer, pokretima ruku nagore i nadole možemo davati znak deci da se melodija kreće naviše ili naniže.

- Na zajedničkoj probi hora, nakon usvajanja pesme/kompozicije u celini treba obratiti pažnju na dinamiku i agogiku.

Učenici treba da usvoje pravilo međusobnog slušanja, naročito kod unisonog pevanja. Ukoliko ne čuju učenika pored sebe, znači da pevaju preglasno. Ukoliko se uz pevanje izvodi i koreografija, pokrete treba uvežbati pre teksta.

Od prve probe hora, učenike treba uputiti na pravila ponašanja: nema pričanja u toku izvođenja, žvakanja žvaka, treba da stoje pravo (mada ih ne možemo sprečiti da se vrpolje). Ako učenici pravila usvoje na probama, lakše će ih poštovati na koncertima. Nezaobilazni su i detalji vezani za odabir garderobe za nastupe, ulaska na scenu, rasporeda stajanja, poklanjanja, izlaska sa scene...

Obrađene kompozicije treba izvoditi na redovnim školskim aktivnostima (Dan škole, Svečana proslava povodom obeležavanja školske slave Svetog Save, Godišnji koncert...), kulturnim manifestacijama u školi i van nje, kao i na festivalima i takmičenjima horova.

IZBOR KOMPOZICIJA ZA PEVANJE U HORU U II RAZREDU

Himne

Državna himna
Himna Svetom Savi
Himna škole

Dečje pesme

M. Subota: Od škole i knjige
B. Milićević: Laste
M. Bajagić: Brojalica
Ž. B. Lili: Dok mesec sja
A. Korać: Molimo za finu tišinu
Pesma iz Japana: Šušti, šušti
K. Babić: Za svako čudo
K. Babić: Konjski rep
K. Babić: Vrabac
M. Šouc: Jesen
A. Korać: Al je lep ovaj svet
M. Ilić-Beli: Januarske zvezde
P. Ozgijan: Svitac
M. Đurđević: Anđeli pevaju
L. Vukomanović: Sveti Savo, mudra glavo
M. Bajagić: Mali slonovi
D. Laković: Ečke, tečke
St. Korunović: Prolećna pesma
Perpetum Džezile: Kiša

Narodne pesme

Kiša pada
Dunje ranke
Kaži meni đače, učeniče
Oj, Badnjače, Badnjače
Božićna pesma
Sedi Ćira na vrh slame

OSTALI OBLICI OBRAZOVNO-VASPITNOG RADA

U svakoj osnovnoj školi ima učenika čije interesovanje i ljubav za muziku ne može da se zadovolji samo onim što im pruža redovna nastava. Za takve učenike mogu da se organizuju slobodne aktivnosti u okviru muzičke i folklorne sekcije.

U zavisnosti od afiniteta, kreativnih sposobnosti ili izvođačkih mogućnosti učenika, rad se može organizovati kroz sledeće aktivnosti:

- solističko pevanje;

- grupe pevača (dueti, terceti...);

- "Mali kompozitor" (eksperimentisanje sa instrumentima i zvucima, zvučno oslikavanje i ritmička pratnja uz stihove, priče, brojalice, pesme i muzičke igre, komponovanje melodije...);

- "Mala škola instrumenta" (metalofon, blok flauta, melodika, Veehharfe/Melody lap harp...);

- orkestar (Orfov instrumentarijum, raznovrsni instrumenti...);

- muzičko-kreativne radionice (pravljenje muzičkih instrumenata, ilustracije vezane za nastavu muzičke kulture i školske muzičke događaje...);

- ritmičke radionice (osmišljavanje malih muzičkih igara uz pokret, moderni i tradicionalni ples, ritmičke igre, igre čašama, štapovima, ’bitboks’ - vokalne perkusije...);

- posete koncertima u školi i van nje (koncerti učenika muzičkih škola, prijatelja škole, koncerti u organizaciji Muzičke omladine ili nekog drugog udruženja, koncerti eminentnih umetnika, mjuzikli, projekcije muzičkih filmova...);

- muzički urednik (odabir odgovarajućeg muzičkog materijala prema datom sadržaju).

Program rada treba prilagoditi mogućnostima svakog učenika ili grupe.