NACIONALNA STRATEGIJAODRŽIVOG RAZVOJA("Sl. glasnik RS", br. 57/2008) |
1. Osnovne postavke održivog razvoja
Savremeni svet je već uveliko suočen sa zajedničkom odgovornošću i nužnošću da svoj razvoj uskladi s potrebama ljudi i prirode i sa svešću da se Zemlja mora sačuvati kako za sadašnju generaciju tako i za buduće generacije ljudi. Obaveza današnje generacije da ostavi potomstvu bar onoliko šansi za razvoj koliko ih ona ima proističe iz fundamentalnog principa moralne pravde, a to je da svi ljudi imaju podjednaka prava na najšire osnovne slobode koje ne ugrožavaju slobodu drugih. Sadašnja generacija ima pravo na resurse i zdravu životnu sredinu, ali ne sme ugroziti isto takvo pravo narednim generacijama.
Nacionalna strategija održivog razvoja (u daljem tekstu: Strategija) definiše održivi razvoj kao ciljnoorijentisan, dugoročan, neprekidan, sveobuhvatan i sinergetski proces koji utiče na sve aspekte života (ekonomski, socijalni, ekološki i institucionalni) na svim nivoima. Održivi razvoj podrazumeva izradu modela koji na kvalitetan način zadovoljavaju društveno-ekonomske potrebe i interese građana, a istovremeno uklanjaju ili znatno smanjuju uticaje koji prete ili štete životnoj sredini i prirodnim resursima. Dugoročni koncept održivog razvoja podrazumeva stalni ekonomski rast koji osim ekonomske efikasnosti, tehnološkog napretka, više čistijih tehnologija, inovativnosti celog društva i društveno odgovornog poslovanja obezbeđuje smanjenje siromaštva, dugoročno bolje korišćenje resursa, unapređenje zdravstvenih uslova i kvaliteta života i smanjenje zagađenja na nivo koji mogu da izdrže činioci životne sredine, sprečavanje novih zagađenja i očuvanje biodiverziteta. Jedan od najvažnijih ciljeva održivog razvoja jeste otvaranje novih radnih mesta i smanjenje stope nezaposlenosti, kao i smanjenje rodne i društvene nejednakosti marginalizovanih grupa, podsticanje zapošljavanja mladih i lica sa invaliditetom, kao i drugih rizičnih grupa.
Održivi razvoj podrazumeva i usklađivanje različitih razvojnih aspekata i suprotstavljenih motiva sadržanih u programima pojedinih sektora. Za celishodno rešavanje takvih konflikata potrebni su politička volja i opredeljenost. Ključne pretpostavke neophodne za prihvatanje i primenu koncepta održivog razvoja privrede i društva, kao i za njegovo uspešno ostvarenje jesu odgovarajuće vođstvo, široka politička, socijalna i medijska podrška, kao i društvena saglasnost s tim da je neophodno prihvatiti taj koncept. Pri tome, jaka politička volja, posvećenost Vlade i podrška javnosti predstavljaju najneposrednije faktore uspeha. Karakteristika održivog razvoja je i veće uključivanje javnosti u donošenje odluka o rešavanju problema životne sredine. Nije dovoljno da se samo vlast deklarativno opredeli za to, već se i mora posebno podsticati javnost, pre svega pravovremeno informisati i obučavati da bi objektivno mogla da utiče na ishod rešavanja problema za koji je zainteresovana.
Cilj Strategije je da uravnoteži tri ključna faktora, tj. tri stuba održivog razvoja: održivi razvoj ekonomije, privrede i tehnologije, održivi razvoj društva na bazi socijalne ravnoteže i zaštitu životne sredine uz racionalno raspolaganje prirodnim resursima. Istovremeno, cilj strategije je da spoji ta tri stuba u celinu koju će podržavati odgovarajuće institucije.
Strategija značajno doprinosi usklađivanju mogućih suprotstavljenih ciljeva utvrđenih s različitih aspekata društveno-ekonomskog razvoja, premošćavanju jaza između sektorskih politika, kao i uspostavljanju sistema uzajamnih prednosti. To je postignuto jer su u izradi Strategije učestvovale sve ključne društvene grupe.
Strategija se sastoji od osam delova.
U prvom delu prikazana je metodologija izrade Strategije i osnovni podaci o usvojenim strateškim dokumentima Republike Srbije na kojima se zasniva Strategija. Šematski su prikazane funkcionalne veze između elemenata Strategije (ekonomije, društva i zaštite životne sredine), kao i njihovi uzajamni uticaji.
Drugi deo Strategije definiše strateško opredeljenje za održivi razvoj i obuhvata viziju razvoja, nacionalne prioritete i principe Strategije. U tom delu data je polazna SWOT analiza.
Treći deo bavi se ekonomijom, kao jednim od tri "stuba" održivog razvoja. U njemu su date osnove privrede Republike Srbije zasnovane na znanju, kao i konkretni ciljevi i prioritet u makroekonomskom upravljanju i izbor odgovarajuće ekonomske politike, tranzicionih tokova, održive proizvodnje i potrošnje, obrazovanja za održivi razvoj, informaciono-komunikacionih tehnologija i ekonomije zasnovane na znanju, održivosti naučnotehnološke politike i zaštite intelektualne svojine.
Četvrti deo Strategije bavi se društveno-ekonomskim uslovima i perspektivama koje otvara održivi razvoj u Republici Srbiji. U tom delu se navode ciljevi, mere i prioriteti koji se odnose na različite oblasti društvenog razvoja i njihove veze i uticaje na ekonomski razvoj i zaštitu životne sredine u Republici Srbiji - društvene vrednosti, kvalitet života i društveno blagostanje, populacionu politiku, socijalnu sigurnost, siromaštvo i socijalnu uključenost, politiku jednakih mogućnosti, rodnu ravnopravnost, javno zdravlje, stanovanje i stambenu politiku, regionalne i lokalne aspekte održivog razvoja, kao i informisanje i učešće javnosti u odlučivanju.
Peti deo posvećen je pitanjima zaštite životne sredine i očuvanja prirodnih resursa u Republici Srbiji, kao i uticajima ekonomskog razvoja na životnu sredinu. U tom delu dati su ciljevi, mere i prioriteti vezani za zaštitu prirodnih resursa (vazduha, vode, zemljišta, biodiverziteta, šuma, mineralnih resursa i obnovljivih izvora energije), zaštitu od delovanja različitih faktora rizika po životnu sredinu (klimatskih promena i oštećenja ozonskog omotača, otpada, hemikalija, udesa, jonizujućeg i nejonizujućeg zračenja, buke i prirodnih katastrofa), zaštitu od delovanja faktora rizika po životnu sredinu u različitim ekonomskim sektorima (industriji, rudarstvu, energetici, poljoprivredi, šumarstvu, lovstvu i ribarstvu, saobraćaju i turizmu), kao i uvođenje čistije proizvodnje.
U šestom delu strategije dat je institucionalni okvir i mehanizmi za primenu Strategije, s posebnim osvrtom na osnivanje novih institucija i jačanje postojećih za sprovođenje Strategije, kao i jasni mehanizmi međusobne podele odgovornosti i nadležnosti u sprovođenju i praćenju sprovođenja Strategije.
U sedmom delu prikazani su izvori finansiranja Strategije.
U osmom delu data je metodologija praćenja sprovođenja Strategije s jasno definisanim indikatorima održivog razvoja po pojedinim oblastima kojima se Strategija bavi i navedene su institucije koje su nadležne za praćenje tih indikatora.
Na slici 1. data je šema Strategije, dok su na slici 2. prikazane funkcionalne veze elemenata Strategije.
NACIONALNA STRATEGIJA ODRŽIVOG RAZVOJA
Slika 1. Šema Strategije.
Slika 2. Funkcionalne veze elemenata Strategije.
Skraćenice koje se koriste u tekstu Strategije imaju sledeće značenje:
ASEAN - Association of South East Asian Nations / Asocijacija zemalja jugoistočne Azije;
BAT - Best Available Technology / najbolja raspoloživa tehnologija;
BATNEEC - Best Available Technology Not Entailing Excessive Costs / najbolja dostupna tehnologija koja ne zahteva prekomerne troškove;
BER - Best environmental practice / najbolja praksa po životnu sredinu;
CEDAW - Convention on the Elimination of All Forms of Discrimination Against Women / Konvencija o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena;
CITES - Convention on International Trade in Endangered Species / Konvencija o međunarodnoj trgovini ugroženim vrstama;
CPI - Corruption Perceptions Index / indeks percepcije korupcije;
EEA - European Environmental Agency / Evropska agencija za životnu sredinu;
EIA - Environmental Impact Assessment / procena uticaja na životnu sredinu;
EIONET - European Information and Observation Network / Evropska mreža za informisanje i posmatranje stanja životne sredine;
EMS - Environmental Management System / sistem upravljanja životnom sredinom;
EMAS - Environmental Management and Audit Scheme / sistem upravljanja i provere životne sredine;
ESCO - Energy Service Company / kompanije za pružanje usluga u energetici, koje razvijaju, izvode i finansiraju tržišno zasnovane projekte energetske efikasnosti;
HACCP - Hazard Analysis Critical Control Points / standardi bezbedne hrane: analiza rizika kontrolom kritičnih tačaka u proizvodnji;
HDI - Human Development Index / indeks ljudskog razvoja;
IBA - Important Bird Areas / područje za ptice od međunarodnog značaja;
IESCR - International Covenant on Economic, Social and Cultural Rights / Konvencija Ujedinjenih nacija o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima;
IPA - Important Plant Areas / područje za biljke od međunarodnog značaja;
IPPC - Integrated Prevention and Pollution Control / integrisano sprečavanje i kontrola zagađivanja životne sredine;
LCA - Life Cycle Analysis / analiza životnog ciklusa;
MOP - materijalno obezbeđenje porodice;
NAFTA - North American Free Trade Agreement / Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini;
OECD - Organisation for Economic Co-operation and Development / Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj;
ODA - Official Development Assistance / zvanična razvojna pomoć;
PPP - Purchasing Power Parity / paritet kupovne moći;
PPP - Public Private Partnership / saradnja javnog i privatnog sektora;
SIDA - Swedish International Cooperation Agency / Švedska agencija za međunarodnu razvojnu saradnju;
SWOT - strength, weaknesses, oportunities, threats / analiza prednosti, slabosti, šansi i pretnji;
toe - tone of oil equivalent / tona ekvivalentne nafte;
UNDP - United Nations Development Programme / Program Ujedinjenih nacija za razvoj;
UNFCCC - United Nations Framework Convention on Climate Change / Okvirna Konvencija UN o klimatskim promenama;
USD - američki dolar;
BDP - bruto domaći proizvod;
EU - Evropska unija;
GMO - genetski modifikovani organizmi;
MOP - materijalno obezbeđenje porodice;
MOR - Međunarodna organizacija rada;
MSP - mala i srednja preduzeća;
MHE - male hidroelektrane;
NVO - nevladine organizacije;
NIP - Nacionalni investicioni plan;
OIE - obnovljivi izvori energije;
SZO - Svetska zdravstvena organizacija;
UN - Ujedinjene nacije.
3. Metodologija izrade Strategije
Izrada Strategije pokrenuta je kao direktan odgovor na Svetski samit o održivom razvoju, na predlog švedskog ambasadora u Beogradu, a započeta je u julu 2005. godine u saradnji Kabineta potpredsednika Vlade, UNDP i SIDA. Osnovni cilj projekta jeste da se kroz širok participativni proces izradi Strategija koja će biti sveobuhvatan strategijski razvojni dokument Vlade, zasnovan na postojećem strategijskom okviru.
Metodološki postupak koji je primenjen u izradi Strategije prikazan je i verifikovan u stručnoj međunarodnoj javnosti.
Saglasno međunarodnoj praksi, Strategija je stvarana u participativnom procesu, uz angažovanje velikog broja zainteresovanih strana u srpskom društvu. Drugim rečima, potvrđujući dosadašnja saznanja o konceptu održivog razvoja kao procesu koji se zasniva na uzajamnom učenju i povezivanju brojnih iskustava i ekspertiza u sinergiju usmerenu ka unapređenju svih aspekata života, predviđena je izrada Strategije u saradnji i interakciji brojnih relevantnih institucija i zainteresovanih strana srpskog društva, uz nesumnjivu vodeću ulogu Vlade.
Pri izradi Strategije najviše se oslanjalo na akademsku zajednicu da bi se izbegla moguća politizacija i vezivanje uspešnosti izrade (i primene) Strategije za bilo koju političku opciju. Uspešno rukovođenje izradom Strategije zahtevalo je od samog početka visok politički senzibilitet i veštinu iznalaženja opšteprihvatljivih rešenja kada su brojne zainteresovane strane imale različite, a često i suprotstavljene stavove prema ključnim segmentima izrade Strategije. Pored toga, bilo je neophodno obezbediti i kontinuitet u složenim društveno-političkim odnosima i nametnuti izradu Strategije kao jedan od prioriteta ne samo aktuelne nego i buduće Vlade, pošto se ima u vidu činjenica da je održivi razvoj dugoročan proces, duži od mandata bilo koje Vlade.
U uvodnoj fazi izrade Strategije, mnogobrojne zainteresovane strane, pojedinci i institucije upoznati su sa izvornom idejom i konceptom Strategije. Polazna osnova izrade Strategije bila je da se uz uvažavanje postojećih usvojenih strategijskih dokumenata izradi koncept održivog razvoja koji sinergijski povezuje sve tri komponente - ekonomiju, društvo i životnu sredinu. Da bi se to postiglo, prvo su analizirane postojeće sektorske i međusektorske strategije da bi se utvrdile smernice za dalji tok izrade Strategije. Usledila su još dva radna dokumenta: Povezanost ekonomskog razvoja i zaštite životne sredine i Veze između životne sredine i određenih socijalnih pitanja.
Formirane su tri radne grupe od predstavnika relevantnih institucija, a po pozivu za učešće u izradi Strategije koji je uputio Kabinet potpredsednika Vlade. Radne grupe, tri stuba projekta, odgovaraju komponentama održivog razvoja - ekonomija zasnovana na znanju, socijalna pitanja i životna sredina. Izrada Strategije je bila otvorena za sve zainteresovane strane. U saradnji s najvećim mrežama udruženja, odabrano je devet aktivnih udruženja iz oblasti održivog razvoja, koja su imala značajnu ulogu u izradi, promociji i ocenjivanju radnih verzija Strategije.
Pred početak izrade Strategije održana je Nacionalna konferencija o održivom razvoju, marta 2006. godine, sa zadatkom da se uz pomoć javnosti i na osnovu konsultacija sa zainteresovanim stranama i institucijama kreira vizija Republike Srbije 2017. godine i utvrde prioriteti pojedinačnih stubova Strategije. Konferenciji je prisustvovalo 130 učesnika - predstavnika brojnih institucija Vlade, akademske zajednice, poslovnog sveta i nevladinog sektora. Zajedničkim radom i razmenom ideja, iskustava i saznanja, utvrđeni su ključni nacionalni prioriteti i principi na kojima se zasniva Strategija.
Svaka radna grupa analizirala je polazno stanje za ostvarenje održivog razvoja za svaki utvrđeni prioritet, utvrdila ključne probleme i definisala željeno stanje. Istovremeno, radne grupe su svoj doprinos dale u utvrđivanju prioriteta i strateških ciljeva održivog razvoja, kao i načina pružanja podrške ostvarenju ciljeva i instrumenata pomoću kojih će se ta podrška pružati. Posebna pažnja posvećena je potrebnom institucionalnom okviru za sprovođenje Strategije. Utvrđen finansijski plan za primenu Strategije određuje okvirnu količinu sredstava neophodnih za primenu prioritetnih mera koje proističu iz Strategije. Time će se omogućiti dugoročno planiranje postavljenih aktivnosti u budžetu Republike Srbije i obezbediti osnova za dobijanje kredita ili za donacije. Detaljan akcioni plan za sprovođenje Strategije usmeriće aktivnosti i mere na dostizanje ciljeva koji su utvrđeni u Strategiji.
U pripremi tematskih celina Strategije učestvovao je veliki broj stručnjaka čije su specijalnosti odgovarale utvrđenim temama. Zajednička izrada, tj. učešće velikog broja zainteresovanih strana, javnosti i predstavnika državne uprave, bio je jedan od ključnih izazova u izradi Strategije. U izradi Strategije učestvovao veliki broj zainteresovanih strana: stručnjaka, predstavnika institucija, relevantnih ministarstava, civilnog društva, opština, privatnog sektora, udruženja itd. i bilo je neophodno izgraditi osećaj da ona podjednako pripada svima. Radne grupe su od septembra 2006. do februara 2007. godine održale više sastanaka da bi utvrdile elemente i okvir za izradu Strategije da bi se obezbedila platforma za širi participativni proces.
Kao što je navedeno, bila je neophodna politička podrška tom procesu jer je Vlada nosilac promena i razvoja zemlje. Novoizabrana Vlada, odnosno Kabinet potpredsednika, nastavio je maja 2007. godine saradnju sa UNDP i SIDA na kompletiranju elemenata za Strategiju. Pod političkim vođstvom iz Kabineta potpredsednika Vlade, pošto su potvrđeni nacionalni prioriteti, izrađen je prvi nacrt Strategije i o njemu je započeta javna rasprava u velikom broju gradova Republike Srbije. To je doprinelo stvaranju konsenzusa o osnovnoj viziji i prioritetima budućeg razvoja u Republici Srbiji.
Time je Republika Srbija dospela na prag ispunjenja jednog važnog uslova za pridruživanje EU. Ne treba, međutim, zaboraviti da je održivi razvoj dugoročan i neprekidan proces i da samo stalno praćenje sprovođenja Strategije i njene pravovremene revizije vode sigurnom uspehu i napretku.
Rešenja u Strategiji u skladu su sa evropskim integracijama: Strategijom održivog razvoja EU (usvojena 2001. godine i obnovljena 2006. godine) i Lisabonskom strategijom (usvojio Savet Evrope marta 2000). Strategija je usklađena s Milenijumskim ciljevima razvoja (UN) i Nacionalnim milenijumskim ciljevima razvoja u Republici Srbiji, koje je Vlada Republike Srbije usvojila 2006. godine.
Strategija se usvaja u periodu u kojem Republika Srbija sprovodi ili usvaja različite strateške dokumente i/ili akcione planove razvoja - kako one dokumente koji imaju multisektorski karakter, tako i različite sektorske razvojne dokumente.
Strategija polazi od reformskih ciljeva utvrđenih u strateškim dokumentima koje je donela Vlada. Strategija je u potpunosti usklađena s principima i ciljevima koji su utvrđeni u Nacionalnoj strategiji Srbije za pristupanje Srbije i Crne Gore Evropskoj uniji (usvojila Vlada juna 2005. godine) i Strategiji za smanjenje siromaštva (usvojila Vlada 2003), kao i strategijama koje uređuju privredni razvoj Republike Srbije i programima zaštite životne sredine.
Nacionalna strategija za pristupanje Srbije i Crne Gore Evropskoj uniji jedan je od strateških dokumenata koji opredeljuje celokupnu državnu politiku u narednom periodu i veoma je značajna za politiku održivog razvoja. Strategija za smanjenje siromaštva predstavlja srednjoročni razvojni okvir usmeren na smanjenje ključnih oblika siromaštva i sadrži analizu uzroka i karakteristika siromaštva u Republici Srbiji, kao i glavne strateške smernice za društveni razvoj i smanjenje broja siromašnih u narednim godinama. Strategija za smanjenje siromaštva predviđa privredni razvoj i rast, sprečavanje novog siromaštva usled restrukturiranja privrede i brigu o ustaljeno siromašnim grupama. Strategijama privrednog razvoja Republike Srbije predviđaju se osnovni razvojni prioriteti Republike Srbije i načini njihovog ostvarivanja, a rešenja baziraju na efikasnoj tržišnoj privredi i povećanju konkurentnosti. U programima zaštite životne sredine definisani su opšti, kratkoročni (2007-2011), kontinuirani (2007-2016) i srednjoročni (2012-2016) ciljevi politike zaštite životne sredine i instrumenti za dostizanje postavljenih ciljeva.
Strategija je usklađena i sa sledećim strateškim dokumentima:
- Nacionalnom strategijom zapošljavanja za period od 2005. do 2010. godine (usvojila Vlada 2005);
- Strategijom razvoja poljoprivrede Srbije ("Službeni glasnik RS", broj 78/05);
- Strategijom razvoja turizma Republike Srbije ("Službeni glasnik RS", broj 91/06);
- Strategijom podsticanja i razvoja stranih ulaganja ("Službeni glasnik RS", broj 22/06);
- Strategijom razvoja informacionog društva u Republici Srbiji ("Službeni glasnik RS", broj 87/06);
- Nacionalnom strategijom za rešavanje pitanja izbeglih i interno raseljenih lica (usvojila Vlada maja 2002);
- Strategijom reforme državne uprave u Republici Srbiji (usvojila Vlada novembra 2004);
- Strategijom razvoja socijalne zaštite ("Službeni glasnik RS", broj 108/05);
- Strategijom lokalnog održivog razvoja (usvojena na Generalnoj skupštini Stalne konferencije gradova i opština decembra 2005);
- Strategijom razvoja malih i srednjih preduzeća i preduzetništva u Republici Srbiji 2003-2008 (usvojila Vlada 2003);
- Strategijom razvoja šumarstva Republike Srbije ("Službeni glasnik RS", broj 59/06);
- Nacionalnom strategijom upravljanja otpadom, sa programom približavanja EU (usvojila Vlada juna 2003);
- Nacionalnom strategijom za borbu protiv HIV/AIDS-a (usvojila Vlada 17. februara 2005);
- Strategijom razvoja stručnog obrazovanja u Republici Srbiji ("Službeni glasnik RS", broj 1/07);
- Strategijom razvoja obrazovanja odraslih u Republici Srbiji ("Službeni glasnik RS", broj 1/07);
- Strategijom regionalnog razvoja Republike Srbije za period od 2007. do 2012. godine ("Službeni glasnik RS", broj 21/07);
- Strategijom unapređenja položaja osoba sa invaliditetom u Republici Srbiji ("Službeni glasnik RS", broj 1/07);
- Strategijom razvoja energetike Republike Srbije do 2015. godine (utvrdila Vlada Odlukom - "Službeni glasnik RS", broj 44/05);
- Nacionalnom strategijom za borbu protiv korupcije (utvrdila Vlada Odlukom - "Službeni glasnik RS", broj 109/05);
- Vodoprivrednom osnovom Republike Srbije (utvrdila Vlada Uredbom - "Službeni glasnik RS", broj 11/02);
- Nacionalnim planom akcije za decu (usvojila Vlada 2004).
Strategija je takođe uzela u obzir ciljeve i principe utvrđene u Nacrtu strategije za integraciju i davanje novih ovlašćenja Romima i u Nacrtu nacionalne strategije reforme sistema zdravstvene zaštite - "Bolje zdravlje za sve u trećem milenijumu".
II STRATEŠKO OPREDELJENJE ZA ODRŽIVI RAZVOJ
1. Vizija održivog razvoja Republike Srbije
Republika Srbija je 2017. godine institucionalno i ekonomski razvijena država sa odgovarajućom infrastrukturom, kompatibilna sa standardima EU, s privredom zasnovanom na znanju, efikasno korišćenim prirodnim i stvorenim resursima, većom efikasnošću i produktivnošću, bogata obrazovanim ljudima, sa očuvanom životnom sredinom, istorijskim i kulturnim nasleđem, država u kojoj postoji partnerstvo javnog, privatnog i civilnog sektora i koja pruža jednake mogućnosti za sve građane.
Ovakva vizija proistekla je iz strategijskih ciljeva održivog razvoja, na osnovu temeljne analize potencijala Republike Srbije, kao i uslova i ograničenja u kojima se ostvaruju razvojni ciljevi. Ovu viziju moguće je ostvariti ako se dosledno budu primenjivali temeljni, strateški i dosledni ciljevi koji se zasnivaju na potrebama građana Republike Srbije da se dostigne kvalitetnije življenje i bolji životni standard. Društveni konsenzus podrazumeva da svi nivoi vlasti uvide svoju ulogu u ostvarenju vizije razvoja Republike Srbije do 2017. godine i da svi zajedno utiču na institucije države da bi se postigli strateški ciljevi održivog razvoja.
Saglasno viziji, utvrđeni su nacionalni prioriteti Strategije, kao i strateški i sektorski ciljevi održivog razvoja i razvojni instrumenti i aktivnosti koji su neophodni za njihovo ostvarivanje. Strateški i sektorski ciljevi, prioritetne aktivnosti i razvojni instrumenti prikazani su u poglavljima koja slede.
2. Nacionalni prioriteti održivog razvoja Republike Srbije
Strategija nastaje kada su već usvojene: Nacionalna strategija Srbije za pristupanje Srbije i Crne Gore Evropskoj uniji, Strategija za smanjenje siromaštva i sektorske strategije i kada su već pripremljene određene nacionalne razvojne strategije i programi koji su za nju važni (Nacrt nacionalne strategije privrednog razvoja Srbije za period od 2006. do 2012. godine sa Akcionim planom i Nacrt nacionalnog programa zaštite životne sredine).
Mogućnost ostvarivanja održivog razvoja Republike Srbije je u uvođenju, prilagođavanju i primeni principa koji dominiraju u EU, odnosno u povećavanju konkurentnosti koja se zasniva na znanju, inovacijama i preduzetništvu, kao što je utvrđeno u Lisabonskoj strategiji.
Ključni nacionalni prioriteti Republike Srbije čije će ispunjenje u najvećoj meri omogućiti ostvarenje vizije održivog razvoja do 2017. godine jesu:
1) Članstvo u EU. Da bi ostvarila svoje osnovno strateško-političko opredeljenje: uključivanje u evropske integrativne tokove, pridruživanje, a potom i pristupanje EU, Republika Srbija mora da ispuni brojne složene i međusobno povezane uslove koje je EU formulisala pre više od decenije, za šta je potrebno ostvariti:
- razvoj stabilnih institucija koje garantuju demokratiju, vladavinu prava i poštovanje i zaštitu ljudskih prava i prava manjina;
- razvoj tržišne ekonomije koja može da se suoči s pritiskom konkurencije unutar EU;
- usaglašavanje s pravnim tekovinama EU i preuzimanje obaveza koje proističu iz tog članstva.
2) Razvoj konkurentne tržišne privrede i uravnotežen ekonomski rast, podsticanje inovacija, stvaranje boljih veza između nauke, tehnologije i preduzetništva, povećanje kapaciteta za istraživanje i razvoj, uključujući nove informacione i komunikacione tehnologije, za šta je potrebno ostvariti:
- unapređenje uslova za privlačenje stranih direktnih investicija;
- makroekonomsku stabilnost i povećanje izvoza;
- razvoj malih i srednjih preduzeća;
- završetak privatizacije;
- obezbeđenje sigurnosti snabdevanja energijom uz povećanje efikasnosti energetskih subjekata i energetske efikasnosti privrede;
- podsticanje inovacija i promovisanje preduzetništva;
- promovisanje informatičkog društva.
3) Razvoj i obrazovanje ljudi, povećanje zapošljavanja i socijalna uključenost, stvaranje većeg broja radnih mesta, privlačenje stručnjaka, unapređivanje kvaliteta i prilagodljivosti radne snage, veća ulaganja u ljudske resurse, za šta je potrebno ostvariti:
- sprečavanje odliva stručnjaka tako što će se stvoriti bolji radni uslovi;
- unapređenje prilagodljivosti radnika i postizanje veće fleksibilnosti tržišta rada;
- ulaganje u znanje i veštine ljudi putem kvalitetnog, efikasnog i praktično primenljivog obrazovanja i neprestano usavršavanje članova svih društvenih grupa na principima jednakih mogućnosti;
- socijalnu uključenost mladih, žena i članova marginalizovanih grupa i mere za podsticaj njihovog zapošljavanja;
- investiranje u javno zdravlje, posebno u primarnu zdravstvenu zaštitu, a pogotovo u prevenciju.
4) Razvoj infrastrukture i ravnomeran regionalni razvoj, unapređivanje atraktivnosti zemlje i obezbeđenje adekvatnog kvaliteta i nivoa usluga, za šta je potrebno ostvariti:
- proširenje i unapređenje saobraćajne infrastrukture;
- razvoj komunalne infrastrukture (vodosnabdevanje, prečišćavanje otpadnih voda i upravljanje otpadom);
- smanjenje regionalnih neravnomernosti i siromaštva i podizanje regionalne konkurentnosti;
- podsticanje ravnomernog regionalnog razvoja i lokalnih razvojnih inicijativa tako što će se otvoriti različite mogućnosti saradnje privatnog i javnog sektora uz sagledavanje rodne dimenzije i perspektive razvoja;
- adekvatno korišćenje prostora, kao važnog resursa za regionalni razvoj;
- održivi razvoj energetske infrastrukture u skladu sa očekivanim dinamičnim privrednim rastom;
- ruralni razvoj.
5) Zaštita i unapređenje životne sredine i racionalno korišćenje prirodnih resursa, očuvanje i unapređivanje sistema zaštite životne sredine, smanjenje zagađenja i pritisaka na životnu sredinu, korišćenje prirodnih resursa tako da ostanu raspoloživi i za buduće generacije, za šta je potrebno ostvariti:
- uspostavljanje sistema zaštite i održivog korišćenja prirodnih bogatstava, tj. resursa (vazduha, vode, zemljišta, mineralnih sirovina, šuma, ribe, divljih biljnih i životinjskih vrsta);
- jačanje uzajamnog delovanja i ostvarenje značajnih međusobnih efekata zaštite životne sredine i ekonomskog rasta, uključenje politike životne sredine u razvojne politike drugih sektora;
- investiranje u smanjenje zagađenja životne sredine i razvoj čistijih tehnologija;
- smanjenje visoke energetske intenzivnosti privrede Republike Srbije i efikasnije korišćenje fosilnih goriva;
- podsticanje korišćenja obnovljivih izvora energije;
- planiranje održive proizvodnje i potrošnje i smanjenje otpada po jedinici proizvoda;
- zaštitu i očuvanje biodiverziteta.
Strategija se zasniva na globalno prihvaćenim principima koji su definisani u Deklaraciji o održivom razvoju iz Johanesburga, Milenijumskim ciljevima razvoja i u Strategiji održivog razvoja EU. To su:
1) Međugeneracijska solidarnost i solidarnost unutar generacije. Zadovoljiti potrebe sadašnjih generacija, ali tako da se ne ugroze prava budućih generacija da zadovolje svoje potrebe. Solidarnost unutar generacije postići demokratski usaglašenom raspodelom raspoloživog prirodnog i stvorenog kapitala tako da se obezbede osnovne ljudske potrebe za sve društvene grupe;
2) Otvoreno i demokratsko društvo - učešće građana u odlučivanju. Garantovati građanska prava, obezbediti pristup informacijama i osigurati dostupnost pravde. Obezbediti odgovarajuće konsultacije s građanima i učešće građana u donošenju odluka. Braniti stabilnost demokratskih institucija na osnovama mira, bezbednosti i slobode;
3) Znanje kao nosilac razvoja. Promovisati prosperitetnu, inovativnu, konkurentnu i ekološki efikasnu ekonomiju zasnovanu na znanju, koja obezbeđuje visok životni standard i punu i visokokvalitetnu zaposlenost. Promovisati obrazovanje i razvijanje javne svesti o održivom razvoju;
4) Uključenost u društvene procese. Promovisati punu integraciju građana u društvo, podsticati jednake mogućnosti za svakoga tako što će se promovisati ljudska prava, posebno rodna ravnopravnost i boriti protiv svih oblika diskriminacije afirmativnim merama za marginalizovane grupe i smanjenjem siromaštva. Razlike i podeljenost među članovima društva treba svoditi na najmanju moguću meru i stalno se boriti protiv socijalne isključenosti ljudi i siromaštva;
5) Integrisanje pitanja životne sredine u ostale sektorske politike. Promovisati integraciju ekonomskih, socijalnih i ekoloških pristupa i analiza, te podržati korišćenje instrumenata kao što je strateška procena životne sredine. Podsticati socijalni dijalog, društveno odgovorno poslovanje i javno-privatno partnerstvo;
6) Predostrožnost. Zahtevati očuvanje prirodne ravnoteže kada nema pouzdanih informacija o određenom problemu. Svaka aktivnost mora biti planirana i sprovedena tako da prouzrokuje najmanju moguću promenu u životnoj sredini. Preventivno delovati da bi se sprečili mogući znatni negativni uticaji na životnu sredinu, osobito ako bi bila ugrožena dobrobit ljudi i životinja;
7) Zagađivač/korisnik plaća - uključenje troškova vezanih za životnu sredinu u cenu proizvoda. Internalizovati troškove vezane za životnu sredinu, tj. uključiti troškove uništavanja životne sredine u ekonomske troškove zagađivača/korisnika, tj. primeniti princip zagađivač/korisnik plaća. Tako se postiže puna ekonomska cena koja pokriva troškove proizvodnje, upotrebe i odlaganja proizvoda tokom čitavog njegovog "životnog" ciklusa;
8) Održiva proizvodnja i potrošnja. Poštovati uravnotežene odnose u eksploataciji prirodnih resursa i obezbediti visok nivo zaštite i poboljšanja kvaliteta životne sredine. Smanjiti zagađenje životne sredine i promovisati održivu potrošnju i proizvodnju, ali ekonomski rast ne sme da uzrokuje proporcionalni porast degradacije životne sredine.
SWOT analiza daje prikaz prednosti, slabosti, šansi i pretnji za održivi razvoj Republike Srbije. Ona omogućava da se uoče pozitivni i negativni faktori koji utiču na ostvarenje opredeljenja i uspostavlja ravnotežu između internih sposobnosti i eksternih mogućnosti.
Prednosti: |
Slabosti: |
- dobar geografski položaj zemlje; |
- nedovoljan nivo opšteg poverenja građana u institucije; |
Šanse: |
Pretnje: |
- integracija u EU; |
- rastuća netolerancija i društvena podeljenost; |
III PRIVREDA REPUBLIKE SRBIJE - ODRŽIVOST ZASNOVANA NA ZNANJU
Sadašnja privreda Republike Srbije funkcioniše na bazi ekonomske strukture, s datim prirodnim i finansijskim resursima, tehnologijom i ljudima, te je i dalje nepovoljna. Svi ti resursi su relativno oskudni. Deo ograničenja potiče od relativno slabe prirodne, tehnološke i finansijske osnove. Republika Srbija sa 7.397.651 stanovnikom (procena od 1. januara 2007. godine) i bruto domaćim proizvodom od 29,5 milijardi evra (procena za 2007. godinu) nije zemlja značajnog tržišta ili velikih ekonomskih potencijala, posmatrano na svetskom ili evropskom nivou.
Međutim, sve govori da bi uz primenu odgovarajućih strategija koje se tiču privrednog aspekta i drugih aspekata razvoja (ekoloških, tehnoloških, socijalnih itd.) mogla bitno da poboljša relativno loše mesto u odnosu na referentne zemlje u tranziciji, pogotovu u odnosu na one iz jugoistočne Evrope. Taj napredak u narednoj fazi razvoja srpskog društva, države i privrede ne bi smeo da bude kratkog daha i nepredvidivih posledica. To znači da je Republici Srbiji neophodan održiv privredi razvoj zasnovan na porastu grupe ključnih ekonomskih pokazatelja (rast BDP-a, zaposlenosti, spoljnotrgovinske razmene, konkurentnosti i izvoza, investicija, standarda stanovništva) uz smanjenje ekonomskog opterećenja po osnovu spoljnog duga, kao i uz ostvarivanje trajne makroekonomske stabilnosti, boljeg kvaliteta života, ekološkog stanja i opšteg blagostanja društva.
U opštem smislu, održivi privredni razvoj našoj državi treba da omogući stalni dugoročni ekonomski rast koji neće biti zasnovan na prekomernoj upotrebi prirodnih resursa ili s neprihvatljivim ekološkim posledicama koje bi dovele u pitanje njegovu održivost, kao i ekonomske izglede budućih generacija. To konkretno znači da se razvoj srpske ekonomije u pravcu održivosti može sagledati samo na osnovu ostvarivanja ekonomskog rasta, pre svega na osnovu znanja, informacija, ljudi, obrazovanja i kvaliteta veza među ljudima i ustanovama.
U Republici Srbiji ustanovljena su posle 2000. godine elementarna pravila igre koja važe u svetu tržišne privrede, vladavine zakona i političke demokratije. Međutim, ta pravila još nisu preovladala u realnom ekonomskom, političkom i socijalnom životu. Mnoge ekonomske tendencije koje su u vezi sa aktuelnom prekomernom potrošnjom, nedovoljne investicije, povećanje uvoza, povećanje unutrašnjeg i spoljnog duga, nezaposlenost, finansijska (ne)disciplina, ukazuju na to da pretpostavke trajnog i kvalitetnog ekonomskog rasta (i održivog razvoja) još nisu ostvarene.
Ponašanje preduzeća i građana na tržištu, u procesu ekonomskih reformi (pred državnim organima, sudom i policijom) nije uvek u skladu s potrebama zajednice. Ekonomski sistem koji je uspostavljen posle prve faze institucionalnih ekonomskih reformi nije dovoljno stabilan niti održiv. Lošu sliku o ovdašnjem ekonomskom ambijentu šalju neprimenjivanje zakona, nedovoljno poštovanje vlasničkih prava, ugovora, neplaćanje poreza i doprinosa, netransparentan sistem javnih prihoda i rashoda i finansijska nedisciplina, nedostatak socijalnog dijaloga i nepovoljne reakcije radnika i sindikata na ekonomske reforme, kršenje radnih prava, problemi s lošim privatizacijama, masovna korupcija i organizovani privredni kriminal koji i dalje postoji.
3. Kakva je ekonomija potrebna Republici Srbiji
Pitanje razvoja nacionalnih ekonomija danas, na početku XXI veka umnogome je evoluiralo i prevazišlo teorijska razmatranja koja su važila u drugoj polovini prethodnog veka. Naime, od nekadašnje teorije razvoja zasnovanog na "prirodnim" ograničenjima u ostvarivanju visokih stopa rasta u dugom vremenskom roku, na početku poslednje decenije XX veka uobličava se u danas važeći razvojni koncept - koncept održivog razvoja. Taj koncept zasnovan je na novoj teoriji rasta u čijem su centru primenjeno znanje i kompleks naučnotehnološkog razvoja. Umesto starog koncepta prirodnih komparativnih prednosti, u modernom shvatanju razvoja dominiraju ostvarene komparativne prednosti, umesto prirodnih resursa ključne odrednice brzine rasta i razvoja nacionalne ekonomije postaju brzina uvođenja inovacija i sposobnost privrede da ostvarena teorijska znanja pretvori u pronalaske i nove tehnologije. Nekadašnje shvatanje bogatstva mereno je fizičkim i finansijskim kapitalom (tone proizvedene robe i milioni stečenog novca), a danas je ključna odrednica nacionalnog bogatstva sposobnost ostvarivanja novih znanja, ideja, inovacija i tehnologija, odnosno stvaranje ljudskog kapitala i raspolaganje njime.
Paralelno sa ubrzanjem razvoja u svetskim razmerama stvaraju se globalne alijanse i povezuju se čitavi regioni da bi se stekao što jači položaj na svetskoj ekonomskoj i finansijskoj pozornici. Oni koji ne učestvuju u tim procesima, sasvim sigurno ostaju dugoročno marginalizovani, izopšteni iz glavnih tokova informacija i znanja, a propuštene šanse se sve teže nadoknađuju s protokom vremena.
Kao osnovne karakteristike svetske privrede na početku XXI veka mogu se navesti sledeće:
- globalizacija ukupnih svetskih robnih i finansijskih tokova uz koncentraciju moći globalnog odlučivanja u nekoliko svetskih centara;
- liberalizacija robnih i kapitalnih tokova na globalnoj sceni pod pritiscima najmoćnijih svetskih ekonomija, uz istovremeno zadržavanje restrikcija za slobodno kretanje radne snage;
- harmonizacija, koordinacija i regionalizacija ekonomskih politika zemalja članica različitih ekonomsko-političkih grupacija, kao što su EU, ASEAN, NAFTA i sl.
Takav razvoj globalne ekonomije omogućen je pre svega time što se u svakodnevnom životu primenjuju bazični pronalasci iz perioda tzv. treće tehnološke revolucije, koja je najburnija bila tokom poslednje tri decenije XX veka, pre svega u tehnološki i ekonomski najrazvijenijim zemljama i regionima sveta. Razvoj informacionih i komunikacionih tehnologija, proizvodnje i upotrebe novih materijala, mikroelektronike, robotike, ekspanzije biotehnologije, genetskog inženjerstva i drugih najpropulzivnijih privrednih sektora stvorio je neslućene mogućnosti umrežavanja i povezivanja robnih, a naročito finansijskih tokova, koji se doskora nisu mogli ni zamisliti. Umesto prirodnih resursa, plodne zemlje, mineralnih izvora i raspoloživog kapitala, dominantni činioci razvoja savremene ekonomije u gotovo čitavom svetu postali su primenjeno znanje, obrazovanje i nauka.
Republika Srbija danas ne može da bira hoće li se uključiti u svet globalizovane ekonomije i novih tehnologija, odnosno hoće li nastaviti započete tržišne i političke reforme. Ona se već opredelila za priključenje EU sa svim ekonomsko-pravnim, političkim, administrativnim i ekološkim posledicama takvog izbora.
Međutim, Republika Srbija može i treba da bira, tj. da pažljivo trasira strateške koordinate svog privrednog, tehnološkog i socio-kulturnog razvoja, u skladu sa zatečenim okolnostima i potrebama budućih generacija. S obzirom na to da globalne promene u strukturi proizvodnih faktora pokazuju sve veću dominaciju i superiornost tzv. nematerijalnih faktora ekonomskog rasta, kao što su znanje, informacije, organizacija, kultura, informisanje, obrazovanje, pravni sistem, Republici Srbiji ne preostaje ništa drugo nego da prihvati strategiju oslonca na razvoj ljudskog kapitala. To, prema iskustvima ekonomsko-tehnološki najnaprednijih zemalja, donosi najveću stopu dodatne vrednosti po jedinici uloženog rada i kapitala.
Zbog toga je izbor Republike Srbije danas opredeljenje za ekonomiju zasnovanu na znanju koja će već sutra dominirati njenom privredom. Našoj državi treba široko korišćenje znanja u svim aspektima života. To znanje treba da proističe, pre svega, iz tržišne ekonomije, tj. da ga finansiraju privatni izvori, a naročito konkurentski sektor usluga, ali i da ga podstiče država.
Znanje može podsticati razvoj privrede i društva u našoj zemlji i na osnovu napretka komunikacija, boljih sistemskih informacija i ustanovljenja modela elektronske vlade (e-vlade). Takvu ekonomiju Republika Srbija može da zamisli i sprovodi kao strateški zadatak, definišući sledeća područja i pravce promena radi održivog razvoja društva:
- privredu zasnovanu na znanju, kao kvalitativnu odrednicu strateškog razvojnog procesa;
- strukturu i kvalitet održive ekonomije i privrednog sistema;
- način ostvarivanja i dovršetka održivih ekonomskih reformi;
- adekvatno makroekonomsko okruženje i izbor ekonomske politike;
- sistem održive proizvodnje i potrošnje;
- unapređenje sistema obrazovanja i vaspitanja;
- razvoj i unapređenje informaciono-komunikacionih tehnologija;
- održivu naučnotehnološku politiku i sistem;
- zaštitu i unapređenje intelektualne svojine.
4. Ekonomija zasnovana na znanju - zašto i kako
Danas su "ekonomija zasnovana na znanju", odnosno "ekonomija znanja" i "društvo znanja" postali prepoznatljivi i veoma popularni termini u svetu. Ne samo u teoriji već i u većini ekonomski relevantnih međunarodnih organizacija, realizovane su brojne studije u kojima se ukazuje na njihov značaj. Danas nema skoro nijedne ekonomski razvijenije zemlje sveta koja nema posebnu politiku ili strategiju podsticanja ekonomije zasnovane na znanju.
Pošto je više puta spomenula značaj ekonomije zasnovane na znanju, EU je 2000. godine u Lisabonskoj strategiji i istakla da EU "do 2010. godine treba da postane najkonkurentnija i najdinamičnija svetska ekonomija zasnovana na znanju, sposobna za održiv ekonomski rast s više radnih mesta i s bolje plaćenim radnim mestima". EU je pri tom istovremeno osmislila i oko pedeset specifičnih mera i politika čije bi ostvarenje trebalo da vodi ka pomenutom cilju.
Međutim, sam privredni razvoj, istorijski posmatrano, bio je zasnovan najpre na dominantnom učešću prirodnih faktora i fizičkog rada u agrarnom društvu. U vreme širenja industrijskog društva, kako u proizvodnji tako i u trgovini, najvažniji proizvodni faktor bio je realni i finansijski kapital (novac, industrijska oprema, energija itd.). Usled tehnološkog razvoja postepeno se gubio značaj fizičkog rada, pa i same materijalne tehnologije, kao i prirodnih i finansijskih resursa. Zbog toga se u XX veku počelo govoriti o "postindustrijskom društvu", "informatičkom društvu" odnosno o tzv. "bestežinskoj ekonomiji" u kojoj dominiraju nematerijalni faktori. U društvu čija se ekonomija zasniva na znanju kao glavnom osloncu i komparativnoj prednosti ključni proizvodni faktor postaje čitav skup ili kompleks nematerijalnih činilaca (informacija, saznanje, veština, kultura rada i dr.) koji ostvaruju sve veći ekonomski učinak i dobijaju sve veću tržišnu vrednost.
Dominantna ekonomska delatnost zavisno od uticaja proizvodnih faktora bila je najpre poljoprivreda, a zatim industrija, a danas je gotovo svuda ključni postao treći sektor, sektor usluga, kako za ukupnu zaposlenost, tako i za ostvarivanje dohotka.
Sa širenjem sektora usluga bitno se menja nastanak, prikupljanje, stvaranje, prerada i korišćenje informacija. Masovna ponuda i sve veća dostupnost usluga na bazi informacija utiču na to da brzo pojeftinjuju, a to omogućava praktično neograničenom broju ljudi u celom svetu da ih koristi. To znači da znanje i informacije danas nisu ograničeni na sektor usluga. Naime, savremena poljoprivreda i industrija sve više zavise od istraživanja, odnosno korišćenja informacija i znanja pri utvrđivanju proizvoda, kao i robnih i finansijskih tržišta.
Promena ekonomske strukture od dominacije primarnog sektora, koji čine uglavnom poljoprivreda i ekstraktivna industrija, preko sekundarnog sektora (dominacija prerađivačke industrije), ka tercijarnom sektoru u kome dominiraju usluge, dovodi do rasta proizvodnje, zaposlenosti i životnog standarda, tj. društvenog blagostanja. Međutim, pošto je u industriji i poljoprivredi porasla produktivnost usled tehnološkog progresa i povećanja kvaliteta radne snage, u ekonomiji zasnovanoj na znanju najviše zaposlenih je upravo u trećem sektoru. Pri tome je treći sektor produktivniji od ostalih, s obzirom na to da je u njemu veća i efektivnija upotreba informacija i znanja. S druge strane, snažan treći sektor podstiče produktivnost poljoprivrede i industrije, u kojima se smanjuje relativni broj zaposlenih da bi i one postale profitabilnije i konkurentnije.
S obzirom na to da je tržišno vrednovanje ključni faktor ekonomskog učinka, sve više pažnje se poklanja prikupljanju, analiziranju i prodaji tržišno važnih informacija. Zahvaljujući tim informacijama, uticaju novih tehnologija i znanja menja se organizaciono i institucionalno izgled, veličina, struktura i funkcionisanje firmi. Rezultat toga je da firme trećeg sektora najčešće postaju manje, fleksibilnije, često sa samo elektronski povezanim radnim celinama, ali s mnogo obrazovanijim zaposlenima, koji su naročito povezani u sektoru istraživanja i razvoja.
Uporedo s povećanjem broja ekonomskih subjekata, posebno zahvaljujući širenju trećeg sektora i uticaju informacija i znanja, povećava se opšta konkurencija i konkurentnost u privredi i društvu.
Društvo znanja i ekonomija zasnovana na znanju, međutim, ne podrazumevaju rigidno, faktografsko, školsko, odnosno udžbeničko znanje, već skup veština, sposobnosti i zainteresovanosti (kompetencije) kojima se stvaraju inovacije, rešavaju problemi, sarađuje s drugima i deluje u cilju opšte dobrobiti. U tom smislu, važno je uzeti u obzir različite vrste znanja, koja odgovaraju ne samo na pitanje "šta" ili "ko" već i "zašto" i "kako". Naime, znanje može biti manje ili više ekonomski efikasno, zavisno od toga kako je postavljen odnos znanja koje predstavlja javno dobro i znanja koja su privatno dobro.
Pri tome je sa ekonomskog stanovišta bitno sledeće:
- za društvo i privredu je dobro da se znanje kao javno dobro što šire i lakše koristi u interesu opšteg napretka, da bude što više i što lakše dostupno svim potencijalnim korisnicima;
- znanje kao privatno dobro treba da bude efikasno zaštićeno kao intelektualna svojina da bi moglo biti komparativna tržišna prednost i da bi omogućilo ostvarivanje dobiti za onoga ko ga poseduje.
Korišćenje znanja uslovljeno je odgovarajućim plaćanjem. Bez takvih pretpostavki, investitori ne bi imali interesa da ulažu sredstva da bi se došlo do novih saznanja i pronalazaka.
Za efikasnu ekonomsku upotrebu znanja bitna su subjektivna i organizaciona svojstva korisnika (pojedinaca i preduzeća) i odgovarajuće institucionalno okruženje, kao što su zakoni i obezbeđenje njihovog sprovođenja, državne institucije i udruženja. Od svojstava tog okruženja najviše zavisi koliko će se efikasno koristiti ti resursi na nacionalnom i regionalnom nivou.
Da bi se iskoristile prednosti koncepta ekonomije znanja na nacionalnom nivou, nije dovoljno samo da se ostvare efekti tržišnog vrednovanja novih proizvodnih faktora i spontano restrukturiranje privrede ka sektorima u kojima se znanje najviše koristi. Da bi se taj koncept ostvario, prema iskustvima najnaprednijih ekonomija sveta u tom pogledu, najbitniji su sledeći faktori:
- moderno obrazovanje i neprekidno usavršavanje;
- sredstva za istraživanje i razvoj, posebno ulaganja u moderne industrije (računari, biotehnologije, farmakologija itd.);
- odgovarajuća naučnotehnološka i kulturna politika društva;
- adekvatno upravljanje ekonomskim promenama u skladu s promenama u svetu i okruženju;
- izbor makroekonomske politike, sistemskih i strukturnih ekonomskih rešenja;
- telekomunikacije, masovna upotreba računara i drugih savremenih tehničkih sredstava;
- sektori visokih tehnologija i definisanje podsticajnih mera za privlačenje stranih ulaganja u te sektore;
- zaštita vlasničkih prava, a posebno intelektualne svojine;
- društvena odgovornost poslovanja preduzeća.
Svakom od tih činilaca i pretpostavki ekonomije zasnovane na znanju, u daljem tekstu Strategije posvećuje se posebna pažnja.
5. Ekonomija Republike Srbije - razvoj i održivost
Ekonomski razvoj Republike Srbije u poslednjoj deceniji prethodnog veka odvijao se pod snažnim uticajem neekonomskih faktora, razorne hiperinflacije i de facto vođenja ratne ekonomije. To je dodatno pogoršalo ionako slab položaj zemlje u međunarodnom okruženju. Bitno je narušena struktura stvaranja i upotrebe BDP-a uz porast dominacije primarnog sektora, zapostavljanje i propadanje industrije i stagniranje sektora usluga. Značajan deo privredne aktivnosti prešao je u "sivu zonu" poslovanja. Od 2001. do 2006. godine ekonomija se ubrzano oporavila i ostvarena je relativno visoka stopa rasta BDP-a, ali se njegova struktura stvaranja i upotreba sporije menjala nego što se očekivalo nakon demokratskih promena u zemlji. To sugeriše potrebu da se definiše drugačija razvojna strategija Republike Srbije u narednom periodu koja bi bila orijentisana na ulazak Republike Srbije u krug zemalja koje svoj razvoj kreiraju pre svega na znanju, nauci, inovacijama i savremenim tehnologijama.
Izvor: Republički zavod za statistiku, 2007.
Slika 3. Neodrživost makroekonomskih tokova u Republici Srbiji - poređenje sa svetom (1989-2007).
U načinu upotrebe BDP-a od 2001. godine do danas, bez obzira na poboljšanja u odnosu na prethodnu praksu, postoje tendencije dominacije lične i kolektivne potrošnje, odnosno nedovoljno investiranje u odnosu na potrebe društva. Posledica toga je neadekvatna raspodela BDP-a i usporen ekonomski rast i tehnološki razvoj investicija u raspodeli BDP-a. Zvanični podaci o učešću investicija u raspodeli BDP-a nisu dovoljno pouzdani (pre svega zbog nepotpune evidencije promena u privatnom sektoru), ali se procenjuje da je to učešće između 16 % i 18 %. Za dostignuti nivo razvoja na kome se sada nalazi Republika Srbija, te da bi se dugoročno održale visoke stope rasta i sprovele neophodne strukturne promene, neophodno je da investicije u BDP-u učestvuju sa 22-25 %.
Pri tome, domaća štednja dovoljna je samo za manji deo investicija, dok se glavnina pokriva inostranom akumulacijom pribavljenom na osnovu kredita iz inostranstva. To znači da će otplata dospelih rata inostranih kredita i kamata biti dodatni teret našim budućim generacijama.
Saldo izvoza i uvoza dobara i usluga u stalnom je i visokom deficitu koji se pokriva neizvesnim i privremenim izvorima (inostranim doznakama i prihodima od privatizacije), ali i dodatnim spoljnim zaduživanjem, što opterećuje buduću ekonomsku aktivnost naše države. Ako se ozbiljnije ne poveća greenfield inostranih investicija, našoj privredi preti kriza spoljne likvidnosti.
Dodatni problem današnje faze ekonomskog razvoja Republike Srbije jeste nedovoljna integrisanost domaće ekonomije u ekonomsko-finansijske tokove evropske i svetske privrede. Neophodan stepen učešća uvoza i izvoza u BDP-u, za nivo razvoja današnje privrede trebalo bi da bude najmanje 50 %, kako na strani izvoza tako i na strani uvoza. Sve to je uzrokovalo izrazitu tehnološku zaostalost domaćih preduzeća, nisku produktivnost i nedovoljnu konkurentnost proizvoda, posebno za strana tržišta.
Izvor: Republički zavod za statistiku, 2007.
Slika 4. Neodrživost spoljnoekonomskih tokova - nedovoljan izvoz i trajan rast deficita (2001-2007).
Pri tome je stopa ulaganja u istraživanja i razvoj, kao i za obrazovanje, veoma niska i za potrebe zemlje nedovoljna, čak i u pogledu ispunjavanja obaveze izdvajanja iz BDP-a za te namene koje su predviđene usvojenim razvojnim dokumentima.
Izgradnja otvorene tržišne privrede integrisane u svoje okruženje, cilj je svih reformi koje se sprovode u Republici Srbiji od početka demokratizacije zemlje 2000. godine. Premda su ciljevi održivog razvoja u najvećoj meri kompatibilni sa otvorenom tržišnom privredom, iskustva ostalih zemalja u tranziciji pokazuju da se ispoljavaju i određene "greške" (disfunkcionalnosti) tržišnog mehanizma koje se moraju otklanjati kroz aktivnu ulogu savremene države. Sa stanovišta savremenih razvojnih strategija koje se primenjuju u svetu, uloga države ne meri se samo obimom državne intervencije već pre svega strukturom i kvalitetom obavljanja funkcija koje zahteva savremeni razvoj.
Da bi se pravilno definisali mesto i uloga savremene države u razvojnim tokovima, nužno je analizirati da li država ostvaruje osnovne funkcije u pogledu: makroekonomske stabilizacije, ispravljanja tržišnih deformacija redistribucije dohotka, otklanjanja prevelikih regionalnih dispariteta i pomoći u hvatanju koraka sa savremenim privredama.
Danas je u svetu teže uhvatiti korak u trci s naprednim ekonomijama savremenih tržišnih privreda nego u prošlosti. Ipak, barem teorijski, veruje se da je to moguće zbog sledećih okolnosti:
- informatička revolucija je učinila da je znanje danas daleko jeftinije nabaviti nego ranije;
- usled strukturnih promena koje su se odigrale u poslednjih dvadesetak godina fizički kapital je postao mnogo manje značajan faktor privrednog razvoja, naročito za najnaprednije grane sektora proizvodnje (bazirane na znanju);
- vrednost koncepta ekonomije obima danas ima mnogo manji značaj u praksi nego pre informatičke revolucije.
U tako postavljenom novom sistemu vrednosti pred državu se postavljaju sledeći ciljevi:
1) ostvarivanje dinamičke ekonomije zasnovane na znanju i obrazovanim pojedincima koji imaju jednake šanse za uspeh, ostvarivanje ekonomije u kojoj država ne zapoveda, već omogućava i podstiče, a motorna snaga razvoja je tržište koje služi jednako i privatnom i javnom sektoru;
2) razvoj sistema društvene odgovornosti poslovnog sektora, privrednih kompanija, preduzeća i ustanova, pre svega putem podsticanja društveno odgovornog poslovanja, kako na planu zaštite životne sredine tako i u smislu humanizacije i kulture rada;
3) podsticanje razvoja civilnog društva u kojem se država pojavljuje kao partner dobrovoljnih udruženja i organizacija građana;
4) stvaranje efikasne moderne državne vlasti zasnovane na saradnji, decentralizaciji i poštovanju ljudskih prava, posebno jednakih prava za sve društvene grupe.
Imajući to u vidu, Republika Srbija mora da sledi sledeće osnovne ciljeve održivog razvoja na osnovu izgradnje privrede zasnovane na znanju:
1) suštinska transformacija nacionalne ekonomije tako da jača mesto i uloga najuspešnijih sektora, što znači dominaciju sektora usluga i industrije zasnovane na inovativnoj delatnosti preduzetnih pojedinaca;
2) obezbeđivanje visokog učešća investicija u raspodeli BDP-a, pre svega na osnovu porasta nacionalne štednje, da bi se privreda u potpunosti restrukturirala;
3) izgradnja modernog i efikasnog obrazovnog sistema koji će moći da bude oslonac buduće efikasne i konkurentne privrede zasnovane na znanju;
4) realizacija Programa podsticanja inovativnog i preduzetničkog ponašanja, kao i razvoj preduzetničke kulture u najširim slojevima stanovništva.
Ovako definisani ciljevi razvoja nacionalne privrede mogu se ostvariti samo ako se uključe najširi slojevi stanovništva u razvojni proces. Tako bi veći broj građana učestvovao u odlučivanju, čime bi se obezbedio neophodni minimalni konsenzus o bitnim razvojnim pitanjima.
Privreda Republike Srbije koja ostvaruje nizak dohodak mora da pronađe novac za pomenute namene pre svega iz sledećih izvora:
- mobilizacijom neiskorišćenih sredstava stanovništva, uključujući i prilive od doznaka u legalne finansijske tokove, putem programa stimulisanja ulaganja u znanje, obrazovanje i samozapošljavanje preduzimljivih pojedinaca;
- korišćenjem inostranih izvora finansiranja, pre svega na bazi zajedničkih ulaganja sa zainteresovanim partnerima;
- preraspodelom i efikasnijim korišćenjem postojećih javnih prihoda.
6. Tranzicija i održivi razvoj privrede u Republici Srbiji
Reforme u srpskoj ekonomiji, naročito nakon 2001. godine, donele su početak vladavine institucija. Međutim, one još nisu dovoljno funkcionalne. Usvojen je novi Ustav, kao i desetine reformskih zakona, uravnotežen je budžet, uveden porez na dodatu vrednost, reformisana socijalna politika. Međutim, u Republici Srbiji tržišna privreda još ne funkcioniše na održiv način, pa čak ni na nivou naprednijih zemalja u tranziciji, budući da je mešanje politike u velikoj meri odlučujuće za ekonomski položaj, naročito preduzeća i ustanova u javnom sektoru.
Naplativost duga je veoma niska, naročito od javnog i društvenog sektora i to ne samo zbog lošeg zakonodavstva već i zbog neefikasnosti i nedovoljne osposobljenosti pravosuđa, policije i klijenata. Postignuta je veoma krhka makroekonomska stabilnost, pre svega na osnovu visokog deviznog priliva i politike "jakog" dinara, odnosno restriktivne monetarne politike, ali ne i na osnovu trajnih i održivih rešenja u privrednom sistemu, odnosno u izjednačenom položaju ekonomskih subjekata i njihovom tržišnom ponašanju.
Privatizacija društvene svojine došla je kao rezultat njene neodrživosti i potrebe da se promeni privredna struktura. Međutim, prodaja nacionalnog kapitala radi privatizacije u dosadašnjem tranzicionom periodu obavljala se dobrim delom radi popunjavanja planiranih visokih budžetskih prihoda koji su na taj način stvarali privid budžetske ravnoteže. Najveći problem je održivost tog stanja s obzirom na činjenicu da su to neponovljivi i jednokratni prihodi, koji u najvećoj meri odlaze u potrošnju.
Privreda je nedovoljno konkurentna i zbog spore deregulacije i nedovoljno efikasne privatizacije društveno-državnog kapitala, odnosno i dalje prevelikih ekonomskih intervencija koje se ogledaju posebno u visini državne pomoći (subvencija) koju dobijaju tzv. velika javna preduzeća koja prave najveće gubitke. Druga bitna činjenica koja odslikava problem nedovoljne otvorenosti i konkurencije jeste relativno visoka monopolizacija domaćeg tržišta. Konkurentnost je slaba zbog toga što je još jako prisustvo državnih monopola, naročito javnih preduzeća na nacionalnom i lokalnom nivou, kao i preduzeća sa specijalnim i isključivim pravima, zbog toga što se formiraju privatni monopoli, odnosno povezuju politička i privredna sfera javnog života. Monopolske strukture u Republici Srbiji u velikoj meri sprečavaju efikasno i održivo sprovođenje ekonomske tranzicije.
To znači da je aktuelni reformski model u dobroj meri nedovoljan i neodrživ i da se tek moraju ostvariti temeljne promene privrednog sistema, zakonodavstva, pa i ekonomskog ponašanja da bi Republika Srbija postepeno gradila održivu ekonomiju zasnovanu na znanju. Rezultati ostvarenih reformi i rasta od 2000. do 2006. godine, kao što pokazuju relevantne domaće analize i empirijska istraživanja, ukazuju na to da je "vođena strategija frontalnog napada na sve prepreke" rasta, a posledica toga je "konfuzija u ekonomskoj politici i odsustvo jasne strategije rasta".
Izvor: Republički zavod za statistiku, 2007.
Slika 5. Kolebljivi rast ekonomije i vrlo brz porast prosečnih realnih zarada (2000-2007).
Analize "dijagnoze rasta" nakon 2000. godine upućuju na veoma oskudne rezultate "prinosa na socijalni kapital". Naime, na osnovu rezultata istraživanja, konstatuje se veoma nizak nivo obrazovanosti prosečno uposlene radne snage i stanovništva, odnosno nizak kvalitet ljudskog kapitala. Najvažniji pokazatelji nedovoljnog prinosa od socijalnog kapitala (ljudi, njihovih znanja, veština i međusobnih veza) jesu: sklonost ka povećanju zarada iznad rasta produktivnosti rada, slaba fleksibilnost i teritorijalna pokretljivost radne snage, problemi sa socijalističkim nasleđem u formiranju i tretiranju radnih mesta i radnih obaveza, "mekoća" poslodavaca i političara prema širim socijalnim slojevima u reformama, kao i prema "žrtvama tranzicije", odnosno prema svima onima koji su imali privilegije u ekonomskom i socijalnom modelu društva koji je funkcionisao do 2000. godine. Ne manje važan dodatni uzrok lošeg prinosa na socijalni kapital jesu zaostala infrastruktura i nedovoljno razvijene telekomunikacije.
Među faktore koji su negativno uticali na rezultate tranzicije spadaju mnogi "mikrorizici", a pre svega korupcija, po kojoj je Republika Srbija, prema rezultatima za 2004. i 2005. godinu, zauzela 97. mesto među 145 zemalja i pri tome zabeležila najlošije rezultate u regionu. Poboljšanja na tom planu zabeležena su 2006. godine, kada smo rangirani na 90. mesto, a 2007. godine Republika Srbija je u rangu Hrvatske, koja je 2006. godine bila na 69. mestu.
Svojinska prava su veoma daleko od realizacije, ne samo u kontekstu kašnjenja i stvarnih efekata privatizacije već i posebno zato što ne postoji zakon o povraćaju imovine i zato što se ne rešava vlasništvo na zemlji.
Najopštiji uvid u predočenu stvarnost upućuje na to da su problemi, odnosno rizici održivosti sadašnjih reformi sadržani u:
- strukturi budžetskih prihoda, odnosno činjenici da se znatan deo budžeta posredno zasniva na jednokratnim i neponovljivim prihodima od privatizacije;
- prinosima od privatizacije kojima se nazire kraj iako proces privatizacije još nije dovršen, pa preostaje onaj teži deo posla u kome na red dolaze prezadužena i tržišno besperspektivna preduzeća, kao i deo nešto vrednijeg državnog sektora;
- javnoj potrošnji i budžetskom balansu u Republici Srbiji, ako se ima u vidu da javna potrošnja stalno iznosi više od 45 % BDP-a, ukupni javni rashodi i izdaci 2006. godine iznose 38,4 %, a 37,5 % po planu za 2007. godinu, pri čemu treba naglasiti da su trenutni izdaci za obrazovanje samo 4,2 % BDP-a, a za zaštitu životne sredine se izdvaja svega 0,3 % BDP-a i da je to mnogo manje nego što se izdvaja za te namene u naprednim zemljama u tranziciji;
- neodrživoj ekspanziji uvoza i daljem produbljivanju trgovinskog i platnog deficita, što se može tumačiti kao izraz nesrazmerne visine domaće neproduktivne potrošnje, ali i nedovoljne konkurentnosti srpske privrede;
- nedovoljnom investiranju, pogotovo iz domaćih izvora akumulacije, pri čemu je gotovo zanemarljiv iznos greenfield investicija u odnosu na investicije od privatizacije postojećih preduzeća, jer investicije iz budžeta koje se alimentiraju na osnovu privatizacionih prihoda, na osnovu NIP-a, nisu trajno i održivo rešenje za rast i razvoj ekonomije Republike Srbije;
- nedovoljnom razvoju tržišta kapitala, ako se ima u vidu da je ukupna tržišna kapitalizacija Beogradske berze u decembru 2006. godine iznosila svega 1,2 milijarde evra, a učešće te vrednosti u BDP-u znatno je niže nego u naprednim zemljama u tranziciji, uključujući i zemlje jugoistočne Evrope;
- nemogućnosti sticanja prava vlasništva nad građevinskim zemljištem po tržišnim uslovima, što je osnovna prepreka za poboljšanje uslova investiranja u Republici Srbiji.
Svi pomenuti rizici ukazuju na to da je neophodno strateško upravljanje ekonomskim reformama.
Ciljevi održivog razvoja privrede Republike Srbije koji su u vezi s dovršetkom ekonomskih reformi obuhvataju:
1) Ekonomski rast - pravo ljudi da žive bolje. Bez obzira na prošlost, sadašnje stanje i perspektive budućih generacija, osnovno ekonomsko polazište realistične strategije glasi: ekonomija Republike Srbije mora i treba da raste, a stanovništvo ima pravo da koristi ekonomski i tehnološki razvoj zasnovan na rastu proizvodnje, zaposlenosti i standarda. Da bi ostvarila održivi rast zasnovan na ekonomiji znanja, Republika Srbija će u narednim decenijama morati mnogo više da se oslanja na privatni sektor koji bi morao da ostvari kvalitetniji ekonomski rast i kvalitativne razvojne efekte: tehnološki napredak, strukturne promene, produktivno zapošljavanje i jačanje konkurencije. Zbog svega toga će mnoge privilegije i monopoli nastali na osnovu prethodne prakse ili interesnog spajanja privatnog i javnog sektora u periodu tranzicije doći u pitanje.
Mere za postizanje ovog cilja treba da budu orijentisane ka podsticanju domaćih i stranih investicija, ubrzanju privatizacije i restrukturiranju javnog sektora na konzistentan i socijalno odgovoran način, što znači da treba:
- usvojiti zakon o restituciji;
- pratiti sprovođenje mera finansijskog podsticanja i institucionalnog unapređenja preduzetništva;
- dalje razvijati konkurenciju na bazi odgovarajućih promena zakona i u skladu s praksom EU, kao i na osnovu jačanja kapaciteta nadležnog regulatornog tela;
- stimulisati naučnoistraživačke delatnosti u preduzetništvu i konkurenciji.
2) Rast zaposlenosti i smanjenje nezaposlenosti - mogućnost ljudi da žive od svoga rada. Ljudi u Republici Srbiji imaju pravo da žive u ekonomskom sistemu koji će im omogućiti da lakše dođu do posla i da pristojno žive od svog rada, kao i od preduzetništva, pameti, stručnosti, umetničkih i drugih kreativnih ideja. Osnovna pretpostavka za porast zaposlenosti i smanjenje stope nezaposlenosti jeste rast ekonomije, naročito u sektoru usluga, ali na osnovu primene znanja i nove tehnologije, odnosno ekonomije koja je konkurentna u međunarodnim okvirima.
Da bi se podstaklo zapošljavanje, treba preduzeti sledeće mere za:
- osmišljeno stimulisanje razvoja malih i srednjih preduzeća;
- dalje poresko rasterećenje privrede;
- poresko i administrativno olakšanje stranih investicija uz posebne stimulacije za ulaganja srpske dijaspore, ne samo putem pojednostavljenja procedure već i putem posebne promocije na međunarodnom nivou;
- stimulisanje poslodavaca radi zapošljavanja siromašnih građana i pripadnika ranjivih grupa, kao i mere aktivne socijalne politike koje su usmerene na smanjenje siromaštva;
- dalje reforme tržišta rada i povećanje njegove fleksibilnosti;
- efikasniju zaštitu radnih prava i promociju korporativne društvene odgovornosti;
- rodno orijentisanih radi ravnopravnog uključivanja oba pola kao i marginalizovanih društvenih grupa.
Izvor: Republički zavod za statistiku, 2007.
Slika 6. Broj zaposlenih i nezaposlenih lica u Republici Srbiji po mesecima (2005-2007).
3) Stabilna i reformisana privreda - održiva privredna struktura. Građani Republike Srbije žele da rade u stabilnim ekonomskim uslovima u privredi obnovljene, moderne i racionalne ekonomske strukture. Republika Srbija će morati da u krakom roku koncipira model dovršetka privatizacije društvenog kapitala i dobrog dela državnog kapitala. Novi Ustav Republike Srbije, donet 9. novembra 2006. godine, uklonio je odrednicu društvene svojine, ali ona nije prestala da na svoj način funkcioniše u praksi. Okončanje funkcionisanja društvene svojine kroz dovršetak privatizacije i preostalo restrukturiranje očekuje Republiku Srbiju sa svim izazovima u bliskom narednom periodu.
Da bi se ostvario ovaj cilj, treba sprovesti:
- doslednu primenu načela čvrstog budžetskog ograničenja ("trošiti samo zarađeno"), kako za privatni tako i za javni sektor, ali i za domaćinstva, koje treba da se uvede kao princip u raspolaganju javnim i privatnim sredstvima na svim nivoima potrošnje;
- hitno usvajanje strategije dovršetka privatizacije i reorganizacije javnog sektora, pri čemu najstručniji tim stranih i domaćih eksperata, zajedno s predstavnicima sindikata treba da koncipira restrukturiranje javnih preduzeća;
- stečajni postupak prema zakonu;
- stvaranje neophodnog pravnog okvira za uređenje mogućnosti sticanja prava (vlasništva) nad građevinskim zemljištem po tržišnim uslovima, za šta je potrebno usvojiti nove i izmeniti postojeće propise;
- brže otklanjanje preostalih cenovnih dispariteta i prelazak na ekonomske cene energije, kao i prilagođavanje evropskom tržištu električne energije.
4) Uravnotežen regionalni razvoj - smanjenje uticaja "prokletstva teritorijalnog porekla". Regionalne razlike u Republici Srbiji postaju sve veće, što je rezultat tržišnih i političkih, demografskih i drugih faktora. Jug i istok Republike Srbije su u najtežem položaju. Svi građani Republike Srbije, bez obzira na geografski položaj, nacionalnu, versku, socijalnu i kulturnu strukturu, imaju pravo da žive u Republici Srbiji koja podstiče održivi razvoj i ekonomiju zasnovanu na znanju na celoj teritoriji. Zato je potrebna posebna politika podsticaja održivog razvoja regiona. Ovi podsticaji se moraju činiti pre svega popravljanjem infrastrukture, obrazovanja, komunikacija i informisanja. Osposobljavanje i prekvalifikacija nezaposlenih treba da se organizuje prema prioritetu najviših stopa realne nezaposlenosti, odnosno prema stanju u organizovanoj i sivoj ekonomiji. U tom smislu, neophodno je da se formira savetodavno telo, u skladu sa usvojenom Strategijom regionalnog razvoja, koje bi pratilo i podsticalo uravnoteženje regionalnog razvoja Republike Srbije.
Da bi se ostvario ovaj cilj, najbitnije je da se sprovedu:
- analiza stanja razvijenosti, zaposlenosti i relativnog razvoja Republike Srbije po funkcionalnim regionima;
- komparativna analiza regionalnih komparativnih prednosti, obnovljivih i neobnovljivih resursa po regionima, s projekcijama mogućnosti promene aktuelne ekonomske strukture i održivosti razvojnih projekata;
- analiza relativnih troškova poslovanja, stanja infrastrukture, tržišta, stanja radne snage i njihovo predstavljanje stranim investitorima i potencijalnim partnerima iz srpske dijaspore;
- podsticaji regionalnog razvoja zaostalih okruga tako što će se finansirati održivi projekti zasnovani na korišćenju relativnih ekonomskih prednosti;
- realizacija posebnih projekata za osposobljavanje radne snage i njeno prilagođavanje potrebama tržišta rada, naročito okruga i opština s najvećom nezaposlenošću da bi se produktivno zapošljavala i zadržavala mlađa i kvalifikovana radna snaga;
- podsticaji koji se tiču obrazovanja i kulture nerazvijenih regiona i opština Republike Srbije;
- podsticaji daljoj izgradnji decentralizovanog sistema podrške ekonomskom razvoju u celini, kao i integralnom ruralnom razvoju, posebno u marginalnim i nerazvijenim oblastima.
5) Socijalna odgovornost, društvena ravnoteža i veća socijalna kohezija. Republika Srbija bi morala da realistično procenjuje sopstvene mogućnosti, kako u pogledu materijalnih, finansijskih, prirodnih i tehnoloških resursa kojima raspolaže, tako i u pogledu oslanjanja na ljude. Budući ekonomski razvoj Republike Srbije mora da se zasniva i na načelima socijalne pravde i socijalne odgovornosti zajednice za svakog pojedinca. U tranziciji, kada su drastično smanjena socijalna davanja to nije nimalo lako izvesti, ali se ukupno socijalno stanje može dosta unaprediti, a socijalna kohezija u dobroj meri poboljšati boljim zakonima, mehanizmima principijelne i efikasne socijalne zaštite, kao i socijalno pravičnijim sprovođenjem tranzicije.
Ovaj cilj se mora ostvarivati stalno, uporedo sa ekonomskim reformama i budućim razvojnim i socijalnim protivrečnostima, prvenstveno sledećim merama:
- Republika Srbija mora da koncipira preostale i buduće reforme u skladu sa mogućnostima privrede i stanovništva da apsorbuju viškove zaposlenih;
- one koji su bez posla jednim delom će institucionalno materijalno podržavati i privremeno izdržavati oni koji rade;
- drugi deo te pomoći nezaposlenima sastoji se od različitih programa osposobljavanja s ciljem da što pre dođu do posla;
- socijalna odgovornost društva u tranziciji sastoji se i u doslednoj kontroli isplate minimalnih zarada, odnosno ciljanom merenju i kontroli porodičnog dohotka;
- posebna pažnja neophodna je da bi se tranzicioni gubitnici prilagodili uslovima tržišne privrede, u smislu njihovog prilagođavanja tržištu rada, ali i u pogledu načina obezbeđivanja sredstava za programe podrške;
- razvijanje partnerstva i saradnje između Vladinog i nevladinog sektora i sektora privrede i horizontalno i vertikalno povezivanje svih nosilaca razvoja u državi radi podele društvene odgovornosti za održivi razvoj;
- analiza ravnopravnosti polova na tržištu rada, kao i podsticanje zapošljavanja žena, odnosno muškaraca.
Da bi se ostvario cilj socijalno odgovorne ekonomije, Republika Srbija mora da unapredi sav ekonomski ambijent i da predoči bolje šanse za nezaposlene, siromašne i socijalno osetljive kategorije, naročito da onima koji zaista hoće da rade omogući da realizuju svoje sposobnosti.
6) Život u društvu i privredi s manjim rizicima na makro i mikro planu. Građani i privreda Republike Srbije mogu i treba da žive u zemlji u kojoj su ukupni rizici manji, a šanse za ekonomski, tehnološki i kulturni razvoj veće. Za Republiku Srbiju je u tom smislu neophodno da svom ekonomskom razvoju priđe bez ideoloških odrednica, razvijajući tržišnu privredu i društvo jednakih šansi, sa ciljem uspostavljanja stabilnog poretka i perspektivne privrede. Da bi to postigla, Republika Srbija bi morala da obezbedi socijalnu saglasnost za dalje reforme. U sistemu s podnošljivim i održivim rizicima na makro i mikroplanu mora da se obezbedi trajna razvojna usmerenost ka međunarodnoj i evropskoj ekonomskoj i tehnološkoj saradnji, posebno radi integracije u EU. Naročito je važna veća politička stabilnost, brže i efikasnije smanjenje kriminala i korupcije i bolje funkcionisanje pravnog sistema.
Stoga će biti neophodno preduzeti sledeće mere:
- povećanje državnih napora da se smanji kriminal tako što će se osposobiti i modernizovati policija, pravosuđe, građani i privreda;
- tehnološko unapređivanje bezbednosti i kontrole socijalne ravnoteže;
- promene u krivičnom zakoniku, naročito u delu koji se tiče privrednog kriminala i njegovo efikasnije sprovođenje;
- u daljoj privatizaciji, naročito javnog sektora, treba promeniti zakone i obezbediti da se iz vrednosti prodatog kapitala obeštete prethodni vlasnici kojima je imovina oduzeta po raznim osnovama (izuzev ako im je oduzeta zbog kriminala);
- jačanje instituta socijalnog dijaloga, prvenstveno kroz unapređivanje zakona i trajne saradnje državnih službi, sindikata, udruženja, asocijacija potrošača i penzionera;
- razvoj obrazovanja i širenje znanja o promenama u duhu društvene i lične tolerancije i zajedništva u razlikama;
- unapređenje informisanja i širenja znanja o socijalnim konfliktima i socijalnoj patologiji, kao i o mehanizmu društvene kooperacije, socijalnog dijaloga i tolerancije.
7. Adekvatno makroekonomsko okruženje i izbor ekonomske politike
Uspešan ulazak u novu konkurentsku eru ekonomskih odnosa na globalnom, regionalnom, nacionalnom, pa i na lokalnom nivou, pretpostavlja ekonomiju zasnovanu na znanju. Za Republiku Srbiju veoma je bitno da svoju ekonomsku politiku, poslovno i makroekonomsko okruženje za aktuelne reforme i dalji razvoj privrede zasniva na odgovarajućem ekonomskom i drugom znanju.
Makroekonomski učinak privrede zasnovane na znanju predstavlja kumulativni stok koristi, veština i informacija dobijenih od primaoca koji ih koristi, odnosno od svih korisnika. Taj učinak se ne može svesti samo na sektor informaciono-komunikacionih tehnologija. Ekonomija znanja podrazumeva pozitivan i podsticajan uticaj znanja na celokupnu mrežu ekonomskih i razvojnih faktora i procesa - od proizvodnje znanja, preko prenosa, do njegovog adekvatnog korišćenja.
Prema novoj teoriji ekonomskog rasta, model ekonomije znanja razlikuje se od tradicionalne privrede po sledećem:
- ekonomiju više ne karakteriše retkost već izobilje jer, za razliku od opipljivih resursa koji su ograničeni, informacije i znanje se zajednički koriste i deljenjem uvećavaju;
- u uslovima globalizacije, znanje ne trpi tiraniju mesta, već se ubrzano širi;
- zakoni, barijere i porezi u ekonomiji znanja teško su primenljivi na nacionalnoj osnovi jer znanje ide ka ekonomskim mestima gde je tražnja najviša, a barijere za njegov transfer najniže;
- proizvodi u koje je ugrađen viši nivo znanja donose izuzetnu zaradu jer sadrže dodatnu vrednost za korisnike koja nadmašuje vrednost proizvoda sa opipljivim resursima;
- vrednovanje i ocenjivanje znanja mnogo zavisi od konteksta jer u različitim institucionalnim okruženjima i na različitim nivoima razvoja, donosi različite prinose;
- čovek i njegova kompetentnost najznačajnija su osnova ekonomije znanja.
Sama primena modela ekonomije zasnovane na znanju pretpostavlja određene strukturne makroekonomske promene. One se ogledaju u sledećim najznačajnijim tendencijama i procesima:
- rast tražnje za visokokvalifikovanim radnicima koji poseduju razvijene socijalne i saznajne veštine, koji su spremni na promene, razvoj i uvođenje novih ideja, kao i na doživotno učenje;
- veći oslonac na informacione i komunikacione tehnologije koje omogućavaju nove radne aranžmane (rad od kuće, rad sa skraćenim i fleksibilnim radnim vremenom), povećanje upotrebe i učinka kodifikovnog znanja, kao i smanjivanje troškova širenja znanja;
- sve veće otvaranje prema svetskoj privredi koje donosi enorman rast međunarodne razmene dobara i usluga, kao i trgovine znanjem, uz sve veći oslonac na strane direktne investicije;
- internacionalizacija proizvodnje koja nameće korišćenje novih formi znanja da bi se kontrolisale i integrisale poslovne jedinice kompanija;
- promena strukture proizvodnje koja podrazumeva smanjenje učešća primarnog i sekundarnog sektora ekonomije, odnosno sve veće učešće tercijarnog sektora (naročito sektora obrazovanja), kao i onih sektora u kojima raste dodata vrednost;
- povećanje značaja međunarodnih ekonomskih i tehnoloških mreža, alijansi i partnerstava među privrednim kompanijama i drugim akterima;
- sve veći značaj ulaganja u istraživanja i razvoj, inovacije i u obrazovanje.
Republika Srbija će biti prinuđena da prihvati vladavinu institucija koje treba da obezbede uspostavljanje adekvatnog makroekonomskog okruženja za razvoj ekonomije znanja. To znači da će joj biti neophodne takve institucije koje:
- uspostavljaju i šire svojinska prava u društvu;
- ograničavaju oduzimanje nečijeg dohotka ili imovine i u najvećoj mogućoj meri obezbeđuju jednake šanse za najšire slojeve društva u domenu zapošljavanja, socijalne sigurnosti i ljudskih prava.
Prema osnovnim funkcijama, institucije ekonomije zasnovane na znanju dele se na:
- tržišno nastajuće institucije koje uspostavljaju i štite svojinska prava bez kojih nema tržišta;
- tržišno regulišuće institucije koje se bave regulacijom, eksternalijama, ekonomijom obima, nesavršenim informacijama;
- tržišno stabilizujuće institucije koje umanjuju ekonomsku nestabilnost i efekte finansijskih kriza;
- tržišno legitimizujuće institucije koje obezbeđuju socijalnu zaštitu, zdravstveno i penziono osiguranje.
Sve forme institucija Republika Srbija će morati da razvija i primenjuje u svom makro i međunarodnom ekonomskom okruženju. Ekonomiju zasnovanu na znanju u međunarodnim ekonomskim odnosima karakteriše "sabijanje vremena i prostora". Zbog toga se pred Republiku Srbiju danas i sutra prirodno nameće strateška orijentacija koja podrazumeva:
- prostorno traganje za nišom koja bi se mogla najviše ekonomski i politički eksploatisati;
- vremenski fleksibilno reagovanje na izazove tehnoloških i ekonomskih promena iz okruženja, uz oslonac na opipljive i nematerijalne resurse;
- širenje, uvišestručavanje i zbijanje veza društva i državne ekonomije zasnovane na znanju;
- produbljivanje međuzavisnosti i povezanosti ekonomskih i socijalnih aktera razvoja ekonomije zasnovane na znanju;
- sabijanje prostora i vremena tako da prostor ekonomskog delovanja postaje svetski, univerzalan, a vreme reagovanja se bitno skraćuje;
- izmeštanje ekonomije zasnovane na znanju iz lokalnog okruženja i njeno restrukturisanje.
Perspektive održivog razvoja makroekonomskog okruženja u Republici Srbiji mogu se nedvojbeno sagledati pomoću modela male otvorene privrede koja svoj položaj i konkurentnost na međunarodnoj sceni treba da gradi tako što će prihvatiti teorijske postulate makroekonomije i iskustva uspešnih malih, ali efikasnih ekonomija zasnovanih na znanju. To su zemlje koje imaju do 10 miliona stanovnika i nacionalni dohodak oko 5.000 USD po stanovniku koje izvoze najmanje 50 % BDP-a i u kojima je ključni resurs znanje.
Postupno pristupanje reformama i stalno prilagođavanje globalnim ekonomskim i tehnološkim promenama elementi su Strategije bez kojih je nezamisliv održivi razvoj Republike Srbije u određenom makroekonomskom i globalnom okruženju.
Stabilnost i rast kao najvažniji pokazatelji performansi privrede, prioritet su za Republiku Srbiju. Pri tome je bitno razlikovati kratkoročne rezultate od dugoročnog blagostanja na koje najviše utiču rast, zaposlenost, strukturno prilagođavanje i stvaranje nematerijalnih resursa i odgovarajuće raspolaganje materijalnim i neobnovljivim resursima. Polazne premise u određivanju ekonomske politike treba da budu sledeće:
- s obzirom na različite posledice prema pojedinim socijalnim grupama, ne postoji superiorna politika koja obezbeđuje bolji život svim pojedincima nego što je sada;
- različite grupe prinuđene su da snose rizike, pogotovo one koji su u vezi sa gubicima i dobicima;
- s obzirom na različite posledice ekonomije zasnovane na znanju, u središtu održive makroekonomske politike mora biti parlamentarna odgovornost.
8. Održiva proizvodnja i potrošnja
Svet je već poslednje tri decenije XX veka na različite načine pokušavao da izgradi sistem održive proizvodnje i potrošnje. Koncept se zasniva na proizvodnji što veće dodatne vrednosti uz što manji utrošak materijala i energije i sa što manje negativnih posledica po životnu sredinu da bi se ostavile bolje šanse budućim generacijama. Počelo se od posledica (rešavanje pitanja otpada, smanjenje posledica štetnih emisija, "zelena" pakovanja, reciklaža postojećih nusprodukata) da bi se nešto kasnije analiza usredsredila na čistu, materijalno i energetski štedljivu proizvodnju.
Današnji globalno upotrebljiv koncept odnosi se na održivu proizvodnju i potrošnju koja uključuje ekološku, materijalnu i energetsku efikasnost u svakoj fazi proizvodnje dobara i usluga - od dizajniranja, proizvodnje, preko primarne i sekundarne upotrebe, do reciklaže i odlaganja. Taj model je poznat kao "životni ciklus proizvoda" i na njega su upućeni kako dizajneri, inženjeri, tehnolozi, tako i ekonomisti, pravnici, kulturolozi. U svakom momentu postojanja proizvoda njegovi proizvođači, distributeri i potrošači moraju biti svesni svih njegovih ekoloških, socio-kulturnih i drugih posledica i moraju biti odgovorni za njih. Pri tome, transparentnost ekoloških karakteristika proizvoda i načina njegove potrošnje, kao i široka participacija javnosti imaju prvorazredni značaj za njegovu održivost.
Republika Srbija je na veoma nezavidnom mestu kada je reč o održivoj proizvodnji i potrošnji. Dobra i usluge na njenom tržištu proizvode se i upotrebljavaju tako da proizvode prekomeran i opasan otpad (divlje deponije i velika prigradska smetlišta). Energetska efikasnost je veoma niska bez obzira na deficit energije zemlje u celini, pa se može reći da se energija u Republici Srbiji, što zbog ekonomskih, što zbog tehnoloških faktora, velikim delom rasipa. U proizvodnji robe i usluga u Republici Srbiji previše se koristi materijal, a obim reciklaže je beznačajan, što deluje negativno i na iscrpljivanje resursa i na troškove upravljanja otpadom.
Republika Srbija mora odmah da preduzme veoma oštre mere restrikcije "prljave" proizvodnje kao i mere protiv proizvodnog i potrošnog razbacivanja energije i materijalnih, naročito neobnovljivih resursa. Neke od tih mera su višeznačne, kao što je ekonomska cena električne energije sa internalizovanom ekološkom i prirodnom rentom. Druge se odnose na zaustavljanje gomilanja polietilen-teraftalatne ambalaže (PET - polyethylene teraphthalate), tj. na smanjivanje njene upotrebe radi konačnog obustavljanja korišćenja nerazgradivih polietilenskih (PE - polyethylene) i polivinilhloridnih (PVC - polyvinyl chloride) kesa, kao i olovnih benzina i drugih ekološki neprihvatljivih goriva. Uporedo s tim, potrebne su državne, poreske i druge stimulacije za "zelena pakovanja", biorazgradivi materijal, smanjivanje i separaciju otpada, povećavanje energetske i ekološke efikasnosti proizvodnje, za programe koji štede energiju. Te, pre svega kao stimulativne (a po potrebi i restriktivne) mere, moraju biti okrenute ka proizvođačima/potrošačima. To sistematski podrazumeva:
- ekonomske intervencije - plaćanje ukupne cene (uključujući eksternalije) energije, kao i prirodnih, naročito neobnovljivih resursa, dobara i usluga, pre svega na osnovu promena zakonodavne aktivnosti, u skladu s principom "zagađivač plaća" i "korisnik plaća";
- stimulativne mere - podsticanje proizvodnje, što šire upotrebe i potrošnje "zelenih" i ekološki podobnih materijala (koji se mogu reciklirati) i obnovljive energije;
- donošenje odgovarajućih zakona kojima se reguliše ekološki štetna i neprihvatljiva proizvodnja i potrošnja, odnosno uvoz i izvoz ekološki nepodobnih proizvoda i usluga;
- edukaciju i obrazovanje za održivu proizvodnju i potrošnju na širokom frontu;
- standardizaciju prihvatljivih proizvoda i usluga sa stanovišta ekološke i druge zaštite potrošača;
- široku medijsku kampanju za održivi način proizvodnje i potrošnje;
- demonstraciju zdravog života i sistema održive potrošnje korišćenjem efikasnijeg, ekonomičnijeg i čistijeg prevoza (gradski prevoz i bicikli umesto privatnih automobila);
- podsticanje ljudi na odgovarajući odnos prema potrošnji energije, vode, hrane, zaštiti prirode i očuvanja biodiverziteta, kulturnih i drugih trajnih vrednosti;
- odgovarajuću zaštitu potrošača i njihovo uključivanje u utvrđivanje mera i aktivnosti za sprovođenje koncepta održive proizvodnje i potrošnje.
9. Obrazovanje za održivi razvoj
Znanje koje je u osnovi ekonomije i društva stvaraju ljudi koji su svojim obrazovanjem osposobljeni da kreativno i kritički misle, rešavaju probleme i međusobno sarađuju i koji će moći da stvaraju novu ekonomiju, stabilan društveni sistem i održivi razvoj. Novi ekonomski sistem i savremena struktura ekonomskih faktora podrazumevaju obrazovane ljude koji brzo uče, koji su inovativni i kreativni i koji menjaju sopstvene sposobnosti u skladu s tehnološkim razvojem i globalnim trendovima razvoja.
Tako povećani zahtevi traže temeljne reforme obrazovanja čiji standardi zaostaju za evropskim, ali i odgovor na neposredne potrebe sadašnje srpske privrede.
Obrazovna politika u Republici Srbiji nije dovoljno jasno usmerena na stvaranje ljudskih resursa i ona ne odgovara ciljevima Lisabonske strategije postavljene za 2010. godinu u obrazovanju i obuci (povećan kvalitet i efektivnost, osiguranje dostupnosti znanja svima i otvorenost za širi svet). Pored toga, obrazovanje u Republici Srbiji nije u dovoljnoj meri finansijski podržano. Izdvajanje za potrebe obrazovanja u Republici Srbiji 2006. godine iznosilo je 4,2 % BDP-a, dok se u zemljama OECD preporučuje da to bude 6-8 %.
Obrazovna struktura stanovništva u Republici Srbiji je veoma nepovoljna, što direktno ugrožava razvoj Republike Srbije pošto više od petine stanovništva starijeg od 15 godina nema potpuno osnovno obrazovanje, a skoro polovina stanovništva nema kvalifikaciju za zanimanje.
Ponuda sadašnjeg obrazovnog sistema u Republici Srbiji ima mnogo manjkavosti. Znatan deo populacije i dalje nije uključen u obrazovni sistem, što se naročito odnosi na visok procenat dece iz socijalno osetljivih grupa, kao i seoskog stanovništva među kojim se oseća jaka potreba za obrazovanjem odraslih. Ne koriste se u celini prednosti ranog obrazovanja (sistem predškolskog obrazovanja nije dovoljno razvijen), osnovno obrazovanje ne pruža učenicima intelektualne veštine neophodne za samostalno učenje, kritičko mišljenje i rešavanje problema, nastava se ne oslanja u dovoljnoj meri na moderna saznanja o prirodi učenja i ne pruža dovoljno prilike za relevantne misaone aktivnosti učenika, niti za negovanje istraživanja i inovacija. Tako su rezultati osnovnog obrazovanja u Republici Srbiji, mereni 2006. godine PISA (Programme for International Student Assessment - Program međunarodnog testiranja učenika) istraživanjem jezičke, matematičke i naučne pismenosti, mnogo ispod evropskog proseka.
Takođe, odnos između opšteg i stručnog obrazovanja u srednjim školama veoma je nepovoljan na štetu opšteg, čije učešće bi trebalo povećati sa 26 %, bar na 40 %. Pored toga, ogroman je i neodrživ broj ponavljanja razreda u srednjim, pa i u osnovnim školama Republike Srbije. Mnogi neuspešni učenici srednjih škola pojavljuju se kasnije na tržištu rada kao nekvalifikovani radnici. Svaka trinaesta generacija mladih ljudi (u proseku) iz sistema školovanja izlazi bez kvalifikacija.
U sistemu visokog obrazovanja u Republici Srbiji relativno je veliki broj mladih ljudi koji studiraju ili su pokušali da studiraju, ali je veoma mali procenat onih koji završavaju studije u roku koji se može smatrati korisnim i prihvatljivim za društvo (8-10 % od ukupno upisanih). Broj studenata koji ponavljaju prvu godinu studija je blizu 30 %.
Ukupno gledano, sistem obrazovanja je neodrživ, nije dovoljno efikasan, ne obuhvata svu decu i omladinu i nema dovoljno kvalitetan ishod ni na jednom nivou. Posledica toga je nizak opšti obrazovni nivo, veliki procenat osipanja đaka iz školskog sistema na svim nivoima obrazovanja, veliki odliv školovanog kadra u inostranstvo, nedostatak standarda za osiguranje kvaliteta, rigidan i zastareo program, nedostatak složenih i savremenih veština neophodnih u obrazovnom procesu, kako među nastavnicima tako i među đacima/studentima.
U tom smislu se u ovoj strategiji pod pojmom obrazovanje za održivi razvoj podrazumeva ne samo primena sadržaja o održivom razvoju u sistemu obrazovanja već i takav (novi) sistem obrazovanja koji podržava ekonomiju zasnovanu na znanju i predstavlja neophodnu pretpostavku održivog razvoja privrede i društva u celini.
Međutim, i širenje znanja o održivom razvoju u užem smislu jeste preduslov i važno oruđe za dobro upravljanje, donošenje odluka i promociju demokratije, jačanje kapaciteta pojedinaca, grupa, zajednica, udruženja i države u prosuđivanju i prilikom izbora u korist održivog razvoja. Da bi se to postiglo, obrazovanje za održivi razvoj mora da osigura integraciju znanja iz svih relevantnih sektora (životna sredina, ekonomija, društvo) s posebnim akcentom na primeni tih znanja da bi se obezbedio kvalitetniji život za sve građane. Ono mora da ojača bazična i primenjena znanja kao pretpostavku prilagođavanja tržištu rada, da osigura dostupnost kvalitetnog obrazovanja za sve, da ojača rano obrazovanje i razvije sistem stalnog obrazovanja za očuvanje životne sredine, kao i da ostvari široke sposobnosti obrazovanih ljudi u skladu s promenama u tehnologiji i promenama ekonomskog ambijenta. Ono treba da integriše znanja i način iznalaženja najboljih tehnika i metoda u svim sferama ljudskog života, da obezbedi uslove neophodne za primenu koncepta interdisciplinarnog obrazovanja za održivi razvoj i veće učešće civilnog sektora. To znači da ono mora da osigura učešće i međusobnu saradnju svih interesnih grupa (škole, privrede, donosilaca odluka, civilnog društva itd.) i intenzivno jačanje međunarodne saradnje s relevantnim naučnoobrazovnim institucijama.
Da bi se uspostavio održiv sistem i način obrazovanja za XXI vek, Republika Srbija mora uz strogu racionalizaciju upotrebe javnih sredstava i reformu njihove upotrebe da poveća ulaganje u obrazovanje najmanje na 6 % BDP-a, da poveća opštu pismenost stanovništva, smanji broj stanovnika bez zanimanja i da uskladi obrazovni sistem s potrebama tržišta rada i reformi, ali i s potrebama budućih generacija zasnovanim na novim tehnologijama i načinu komunikacije, kao i da poboljša efikasnost samog sistema obrazovanja u celini.
Neposredni zadaci su promena sistema finansiranja, izjednačavanje privatnog i javnog sistema obrazovanja, modernizacija obrazovnih programa, uvođenje sistema osiguranja kvaliteta, stvaranje modernih kadrova koji će raditi u obrazovanju, uspostavljanje socijalnog partnerstva za obrazovanje, kao i sprovođenje licenciranja, sertifikacije i akreditacije.
U tom smislu Strategija preporučuje održivo obrazovanje u Republici Srbiji koje će biti:
- konkurentno u skladu s naučnim, privrednim i tehnološkim potencijalima Republike Srbije;
- dostupno svima, a naročito deci i pripadnicima socijalno osetljivih društvenih grupa;
- prilagodljivo i u skladu s potrebama tržišta rada;
- dovoljno atraktivno i u skladu s društveno-ekonomskim promenama;
- uključeno u evropski sistem obrazovanja;
- moderno finansirano na bazi modela evropskog sistema finansiranja;
- zasnovano na sistemu modernog upravljanja, sertifikacije, licenciranja i akreditacije.
Da bi se ostvarile pretpostavke za novi sistem održivog obrazovanja, postojeći obrazovni sistem mora što pre da se unapredi. Treba motivisati i podržati sve interesne grupe da rade na razvoju obrazovanja za održivi razvoj i na integraciji sadržaja održivog razvoja u formalni obrazovni sistem, u sve relevantne predmete, kao i u neformalne vidove obrazovanja.
Ciljevi i neposredne mere koje treba da doprinesu postizanju jedinstvenog glavnog cilja sistema održivog obrazovanja obuhvataju:
1) obezbeđivanje povoljnijih opštih uslova ekonomsko-finansijske, institucionalne i tehničke podrške reformi obrazovanja i obrazovanja za održivi razvoj;
2) promovisanje koncepta i prakse održivog razvoja i sistema održivog obrazovanja putem formalnog i neformalnog učenja;
3) odgovarajuću obuku o održivom razvoju za nastavnike svih nivoa obrazovanja;
4) sistematski razvoj istraživanja u obrazovanju za održivi razvoj;
5) stalno unapređivanje saradnje u reformi obrazovanja na nacionalnom, regionalnom i međunarodnom planu.
10. Informaciono-komunikacione tehnologije i ekonomija zasnovana na znanju
Poseban izazov u razvoju ekonomije zasnovane na znanju predstavlja stvaranje uslova u kojima savremene informaciono-komunikacione tehnologije (u daljem tekstu: IKT) omogućavaju sticanje, stvaranje, širenje i korišćenje informacija i znanja. Da bi IKT omogućile sticanje, stvaranje, širenje i korišćenje znanja za potrebe nacionalne privrede zasnovane na znanju, potrebno ih je shvatiti pre svega kao infrastrukturu za razvoj informacija i znanja koja omogućava da se otkrivaju i stiču nove komparativne prednosti i da domaća preduzeća vode prilagodljivo poslovanje zasnovano na inovacijama.
IKT ne treba shvatati samo kao alat (sredstvo za automatizaciju i tehnološku modernizaciju poslovanja, povećanje produktivnosti, jednostavnije i jeftinije čuvanje podataka, bržu obradu i prenos podataka) jer ti alati mogu da donesu određen napredak u poslovanju, ali ne i razvoj. Neophodna pretpostavka za odgovarajuće razvojne efekte IKT jeste infrastruktura za razvoj informacija i znanja koja treba da omogući nacionalnu ekonomiju zasnovanu na znanju kao deo globalne ekonomije. U tom smislu neophodno je Strategiju i Strategiju razvoja informacionog društva u Republici Srbiji usaglasiti sa iskustvima i institucionalnim rešenjima koja praktikuju zemlje EU.
Održivi razvoj i ekonomija zasnovana na znanju zahtevaju intenzivnu ulogu IKT. Međutim, same IKT predstavljaju samo infrastrukturu za ekonomiju zasnovanu na znanju. Podaci ne podrazumevaju znanje. Bitno je kako se podaci nalaze, stvaraju i koriste.
Vlada i njena nadležna ministarstva moraju da pokrenu izgradnju potrebne nacionalne infrastrukture koja bi podržala širenje i jačanje uloge IKT u budućem razvoju Republike Srbije. Pod tim se prvenstveno podrazumeva izgradnja mreže "širokog protoka", kao neophodne pretpostavke za širenje uticaja IKT u svakodnevnom životu i radu. Da bi se efikasnije pospešila uloga IKT, mora se usvojiti i zaokružiti institucionalna infrastruktura u toj oblasti koja bi bila potpuno usaglašena s regulativama EU.
Kada se bude razmatralo mesto i uloga IKT u budućem razvoju ekonomije Republike Srbije, posebnu pažnju imaće sistem obrazovanja i osposobljavanja mladih generacija za najširu i kreativnu upotrebu IKT da bi one mogle ravnopravno da konkurišu na međunarodnom tržištu znanja i informacija.
Da bi se uspostavila ekonomija zasnovana na znanju kao opšti cilj održivog razvoja, treba utvrditi listu strateških informacionih sistema koje treba razviti u Republici Srbiji, jasno odrediti vezu strateških informacionih sistema s drugim elementima i procesima informacionog društva čiji će se razvoj preduzeti npr. uslugama e-uprave.
Razvoj IKT u Republici Srbiji treba da popravi efikasnost privređivanja i konkurentnost nacionalne ekonomije tako što će se unaprediti razmena i dostupnost informacija, a naročito elektronsko poslovanje, privredna i tehnološka komunikacija uopšte.
Republika Srbija još nema dovoljno široku informacionu pismenost, čak i kada su u pitanju univerzitetsko i srednje obrazovanje. Podaci pokazuju da se IKT i internet u Republici Srbiji veoma slabo i neefikasno koriste; mnogim stanovnicima Republike Srbije nisu ni dostupni, a i ako jesu, najčešće se radi o tzv. pasivnom korišćenju, a ne o kreativnoj primeni IKT. Da bi se unapredile IKT, treba:
- utvrditi listu strateških informacionih sistema koje treba razviti;
- jasno odrediti vezu strateških informacionih sistema s drugim elementima i procesima informacionog društva čiji će se razvoj preduzeti, npr. usluge e-uprave;
- podizati informacionu pismenost u okviru razvoja ključnih kompetencija i u tom kontekstu promovisati kreativno i sistemsko razmišljanje, kao i sistem doživotnog učenja u oblasti informacionih tehnologija;
- popraviti efikasnost i efektivnost informatičkog obrazovanja;
- obezbediti sistemski pristup korišćenju javnih podataka od nacionalnog praktičnog i teorijskog značaja.
To je moguće ostvariti samo ako se obezbedi nacionalna politika za izgradnju nacionalne informacione infrastrukture koja će odgovarati potrebama privrede, građana i uspostavljanja e-vlade. U tom smislu u Republici Srbiji su neophodne akcije širokog fronta, na primer kreativne mreže "učimo da uspemo s nacionalnom informacionom infrastrukturom" i "IKT za održiv razvoj" itd.
Da bi se uključila u globalni informacioni sistem koji omogućava veću efikasnost i razvoj ekonomije zasnovane na znanju, Republika Srbija u narednom periodu prioritetno i trajno treba da omogući:
- popravljanje stanja opšte informatičke pismenosti;
- dosledno sprovođenje koncepta e-vlade;
- podsticanje šireg korišćenja i veće dostupnosti interneta na poslu, u školama i u porodicama;
- podsticanje provajdera širokog protoka;
- lokalno, privredno, nacionalno i globalno umrežavanje;
- razvoj i istraživanja u oblasti informacionih sistema, elektronskog poslovanja i IKT uopšte.
Osnovni ciljevi i zadaci u razvoju IKT u Republici Srbiji u budućem periodu obuhvataju:
1) stvaranje otvorenog i konkurentnog tržišta modernih telekomunikacija;
2) stvaranje savremene telekomunikacione infrastrukture državne uprave i lokalne samouprave;
3) realizovanje Univerzalnog servisa telekomunikacionih usluga u skladu sa Zakonom o telekomunikacijama ("Službeni glasnik RS", broj 44/03);
4) povećanje broja korisnika interneta;
5) uvođenje elektronske uprave i podsticanje razvoja elektronskog poslovanja u svim oblastima (razvoj e-trgovine, e-obrazovanja, e-zdravlja, e-bankarstva, e-plaćanja i dr.);
6) podsticanje razvoja javnih servisa i ostalih sadržaja dostupnih na internetu, namenjenih građanima i privredi;
7) širenje tržišta informacionih proizvoda i usluga informacionog društva;
8) razvoj zakonodavnog okvira radi uređivanja svih poslovnih i drugih elektronskih dokumenata, procedura, procesa i podataka i njihovo usklađivanje sa zakonodavstvom EU, uz prihvatanje međunarodno harmonizovanih standarda IKT;
9) uspostavljanje elektronskog sistema javnih nabavki;
10) promocija informacionog društva, zaštita intelektualne svojine i korišćenje licenciranog softvera u informacionim sistemima i na internetu.
11. Održivost naučnotehnološke politike
Ekonomski i ukupan razvoj Republike Srbije moraće sve više da se bazira na organizovanom istraživanju i razvoju koji treba da omogući stalni tehnološki razvoj u vidu usavršavanja postojećih i stvaranja novih tehnologija, ali i novih proizvoda, procesa i usluga. Da bi se to postiglo, neophodno je povećati izdvajanja za nauku sa sadašnjih 0,35 % na bar 1 % iz BDP-a, što je po preporuci EU najmanji procenat koji omogućava pozitivne efekte na razvoj privrede. Ta sredstva bi trebalo ulagati u razvoj, kako fundamentalnih tako i primenjenih i razvojnih istraživanja. Međutim, pretpostavka za to je da se uspostave veze između nauke i privrede koje će biti sistemske i zasnovane na tržištu.
Republika Srbija je nasledila veoma centralizovan, birokratski sistem finansiranja naučnoistraživačkih jedinica, ne prema njihovoj naučnotehnološkoj efikasnosti i tržišnim rezultatima, već prema socijalnim i drugim kriterijumima.
Privreda Republike Srbije usmerena na razvoj ekonomije zasnovane na znanju moraće iz temelja da promeni odnos prema naučnoistraživačkom i razvojnom radu. Dosadašnja praksa razvoja fundamentalnih i primenjenih istraživanja morala bi da se menja u pravcu projektnog finansiranja i reorganizacije istraživačko-razvojnog sistema. Taj sistem treba da bude zasnovan mnogo više na tržišnim principima i potrebama savremenih tehnoloških promena.
Pored reformisanog i unapređenog sistema istraživanja i razvoja, posebna pažnja mora se posvetiti praćenju i merenju stepena napretka u izgradnji ekonomije zasnovane na znanju. U tome se Republika Srbija može osloniti na iskustva i metodologiju primenjenu u zemljama OECD-a. Pokazatelji merenja ekonomije zasnovane na znanju mogu se podeliti u tri grupe:
- pokazatelji strukturnih promena - udeo proizvodnje i usluga koje su bazirane na znanju u privredi, rast dodatne vrednosti privrede bazirane na znanju, struktura i stopa rasta privrede po tehnološkom intenzitetu, uvoz po tehnološkom intenzitetu, izvoz po tehnološkom intenzitetu, ulaganje u znanje (% BDP-a) i poređenje sa ukupnim investicijama, rast intenziteta IKT, ulaganja u opremu, softver i patente, porast zaposlenosti po stepenu stručnosti radne snage;
- pokazatelji stvaranja znanja - podrazumevaju: indikatore ljudskog kapitala (procenat srednjeg i visokog obrazovanja po relevantnim starosnim grupama, učešće u svim tekućim usavršavanjima i obukama ili samo onim obukama koje su uskostručne, prosečan izdatak na strukturnu obuku po zaposlenom po industrijama, javna potrošnja na obrazovanje po stanovniku, relativna zarada u odnosu na obrazovni nivo), kao i naučne i tehnološke indikatore (potrošnja na istraživanje i razvoj u ukupnoj potrošnji BDP-a, stopa povećanja broja istraživača, priliv diplomaca iz egzaktno naučnih i inženjerskih oblasti u odnosu na ukupan broj zaposlenih, broj naučnih publikacija na broj stanovnika, stopa primene patenata po stanovniku;
- pokazatelji širenja znanja - širenje mreža znanja i organizacione promene: udeo biznisa u finansiranju istraživanja i razvoja, broj nacionalnih i internacionalnih tehnoloških udruživanja firmi, međunarodna udruživanja, svrha poslovnog povezivanja, korišćenje poslovne prakse itd.
Razvijajući ekonomiju zasnovanu na znanju i održivom razvoju privrede i društva Republika Srbija mora bitno da rekonstruiše sistem istraživanja i razvoja. Promena treba da doprinese uspostavljanju boljih funkcionalnih veza između istraživačko-razvojnih jedinica, njihovoj racionalizaciji i restrukturiranju u mnogo veći broj funkcionalnih jedinica u privredi, a nešto manji broj na fakultetima i u državnim institutima koji se bave fundamentalnim istraživanjima.
Da bi obezbedila konkurentski i napredan sistem istraživanja i razvoja, Republika Srbija mora da:
- obezbedi tehnološku revitalizaciju istraživačkih jedinica;
- izjednači privatne i javne istraživačko-razvojne jedinice u korišćenju javnih fondova;
- popravi njihovu međunarodnu konkurentnost i podstiče međunarodno povezivanje i saradnju sa eminentnim inostranim institutima;
- smanji odlazak najkvalitetnijih istraživača u inostranstvo tako što će izraditi posebne programe za najtalentovanije mlade naučnike;
- uspostavi jedinstvene informacione sisteme za sve naučnoistraživačke organizacije i poboljša mogućnosti korišćenja IKT;
- uvede sistem e-uprave;
- posebno podstiče istraživanja i razvoj u propulzivnim sektorima ekonomije zasnovane na znanju;
- podstiče širenje znanja i razmenu naučnih informacija kao javnog dobra (naučni skupovi i međunarodna razmena znanja);
- obezbeđuje (u skladu s potrebama privrede Republike Srbije) osnivanje naučnotehnoloških parkova, inkubatora i razvojno-inovacionih centara;
- uspostavlja veze sa akademskom dijasporom, kako za potrebe povratka naših naučnika, tako i radi većeg kretanja naših istraživača u zemlji i inostranstvu.
12. Zaštita intelektualne svojine i održivi razvoj
Intelektualna svojina je jedna od ključnih pretpostavki razvoja privrede zasnovane na znanju. To je skup pravnih propisa koji nekome daju ovlašćenja da na nekom objektivnom raspolaganju stekne subjektivno pravo koje obuhvata industrijsku svojinu i autorsko pravo. Zemlje koje nisu zakonski i praktično zaštitile intelektualnu svojinu ne mogu računati, ne samo na priključenje EU već ni na praktično korišćenje i produktivnost intelektualnog kapitala koji danas obuhvata brojne zaštićene elemente kao što su: književna, umetnička i naučna dela, tumačenja i izvođenja umetnika, fonogrami i radiodifuzne emisije, pronalasci iz svih oblasti ljudske delatnosti, fabrički, trgovački i uslužni žigovi, kao i trgovačka imena i trgovačke oznake, zaštita protiv nelojalne konkurencije itd.
Stanje intelektualne svojine u Republici Srbiji danas veoma je nepovoljno. Usvojen je Zakon o posebnim ovlašćenjima radi efikasne zaštite prava intelektualne svojine ("Službeni glasnik RS", broj 47/06), ali njegova primena kasni, a stepen obučenosti i opremljenosti organa zaduženih za njegovo sprovođenje daleko je od zadovoljavajućeg. Glavni problem je nedostatak razumevanja, tj. nepoznavanja teorijskih i praktičnih konsekvenci intelektualne svojine. Lica koja krše tuđa prava na intelektualnu svojinu najčešće su uverena da krađa ili zloupotreba tuđih prava na intelektualnu svojinu i nije krađa, tj. da je moralno znatno prihvatljivija nego ugrožavanje klasičnih svojinskih prava.
Kada je u pitanju zaštita i valorizacija intelektualne svojine, Republika Srbija danas mora da teži ka tri suštinska cilja:
1) dobra i sa međunarodnim instrumentima usaglašena pravna regulativa;
2) efikasni mehanizmi za primenu takve pravne regulative;
3) stalno praćenje ekonomskih, tehnoloških i društvenih promena koje bi mogle zahtevati prilagođavanje ili dopunu postojećeg pravnog okvira.
U tom smislu zaštita intelektualne svojine treba da omogući: podsticanje, obezbeđenje i zaštitu stranih investicija kroz predvidljiv, efikasan i javan sistem zaštite prava intelektualne svojine, kao i omogućavanje domaćim privrednim subjektima da ostvare legalnu prednost nad konkurencijom putem efikasne zaštite svojih prava intelektualne svojine. Propratni efekat bi bio tržišna ekspanzija domaćih privrednih subjekata bez značajnih finansijskih ulaganja. To bi značilo privlačenje dodatnog kapitala za razvoj i tržišno širenje domaćih preduzeća koja imaju znatan kapital u pravima intelektualne svojine i povećan bonitet, odnosno ukupnu tržišnu vrednost preduzeća.
Ključne strateške mere koje Republika Srbija danas treba da preduzme u zaštiti intelektualnog kapitala jesu:
- usvajanje nacionalne strategije za zaštitu intelektualne svojine, osnivanje odbora za intelektualnu svojinu u Narodnoj skupštini ili davanje intelektualne svojine u nadležnost nekom postojećem odboru;
- unapređenje intelektualne svojine da bi se zemlja učlanila u EU, Svetsku trgovinsku organizaciju i Evropsku patentnu organizaciju;
- razvoj programa stalnog obrazovanja zaposlenih u državnim organima koji su zaduženi za primenu zakonskih propisa u oblasti intelektualne svojine;
- realizacija dugoročnog medijskog plana kojim bi se privrednim subjektima, pronalazačima i najširoj javnosti, predstavile brojne i dugoročne prednosti koje se mogu steći pravilnom zaštitom i valorizacijom intelektualne svojine.
IV DRUŠTVENO-EKONOMSKI USLOVI I PERSPEKTIVE
Društvena dimenzija održivosti temelji se na premisi da jednakost i razumevanje međuzavisnosti ljudi unutar zajednice predstavljaju osnovni preduslov prihvatljivog kvaliteta života, što je u suštini prvi cilj razvoja.
Da bi razvoj bio dugoročno održiv, bogatstvo, resursi i mogućnosti moraju se raspodeliti tako da svi građani mogu da uživaju osnovne standarde bezbednosti, ljudskih prava i socijalnih privilegija kao što su hrana, zdravlje, obrazovanje, stanovanje i mogućnosti za razvoj svoje ličnosti.
Društvena jednakost znači osigurati obrazovanje svim ljudima i omogućiti im da svojim radom doprinesu napretku društva. Povezanosti unutar društva su takve da svaka društvena nejednakost utiče na njegovu stabilnost. Međusobne povezanosti u društvu takođe utiču na to da se prihvati činjenica da životni standard u društvu veoma zavisi od veličine populacije i njene sposobnosti da svoje potrebe uskladi s planetarnim resursima životne sredine i postojećom infrastrukturom.
Da bi se društvena komponenta održivog razvoja ostvarila, neophodno je voditi računa o:
- zaštiti i razvoju novih društvenih vrednosti i uvećanju društvenog kapitala;
- jednakim pravima, jednakosti i sigurnosti pred zakonom za sve, sa posebnom pažnjom na jednaka prava žena i muškaraca, dece, mladih, marginalizovanih grupa, zaštiti nacionalnih manjina i poštovanju osnovnih ljudskih prava;
- obezbeđenju i promociji sveobuhvatne zaštite zdravlja i bezbednosti ljudi;
- kvalitetnom obrazovanju kojim se stvaraju uslovi za individualni razvoj i očuvanje identiteta;
- solidarnosti unutar i između generacija, kao i solidarnosti prema marginalizovanim grupama, siromašnima i obespravljenima.
1. Društvene vrednosti, kvalitet života i društveno blagostanje
Društveno blagostanje u kontekstu Strategije podrazumeva one aspekte života ljudi oko kojih postoji sveobuhvatno saglasje u društvu da predstavljaju najznačajnije preduslove za lični osećaj sreće, kvaliteta života i dobrobiti pojedinca. Kvalitet života, premda u osnovi predstavlja subjektivan osećaj zadovoljstva sopstvenim načinom života pojedinca, na širem planu može se definisati kao odnos između pojedinca i njegovog životnog okruženja - fizičkog, zdravstvenog, društvenog i ekonomskog.
Dostizanje željenog nivoa društvenog blagostanja u Republici Srbiji zavisi u prvom redu od usvajanja održivih životnih stilova u društvu, vrednosnih orijentacija i povećanja socijalnog kapitala, od društvenog i kulturnog identiteta, kao i od dostignutog ekonomskog razvoja.
Održivost podrazumeva životni stil svakog pojedinca u društvu koji je: ekološki svestan, zdrav, bezbedan, solidaran, participativan i diferenciran.
Nivo ekološke svesti u Republici Srbiji je relativno nizak. Prosečan građanin Republike Srbije nema izgrađen pozitivan stav prema potrebi da se deluje kako bi se smanjilo zagađenje, racionalno koristila energija i promenio odnos prema neobnovljivim resursima. Mnogi građani Republike Srbije imaju zdravstveno rizične navike (pušenje, konzumacija alkohola i psihoaktivnih supstanci) koje sredina često toleriše po tradicionalnim obrascima ponašanja. Prema podacima iz ankete o zdravlju stanovništva koja je sprovedena 2000. godine pušio je skoro svaki drugi muškarac (48 %) i svaka treća žena (33,6 %), dok u mlađim grupama ima više pušača. Isto istraživanje pokazalo je da polovina studenata u Republici Srbiji puši, dok među petnaestogodišnjacima 27 % puši svakodnevno. Ukupna prevalenca pušenja među adolescentima, prema anketi iz 2000. godine, iznosi 69,8 %. Istraživanjem koje je sprovedeno među mladima 2003. godine utvrđeno je da ima 51 % pušača, a najveći broj mladih počinje da puši u svojoj 15. godini. Anketa iz 2000. godine ukazuje na to da skoro polovina odraslog stanovništva konzumira alkohol, a 3,3 % to čini svakodnevno (6,6 % muškaraca i 0,3 % žena). Prema istom izvoru, prevalenca upotrebe alkohola među adolescentima (povremeno konzumiranje alkohola) iznosi 32,8 %. Zloupotreba narkotika i psihoaktivnih supstanci postaje sve raširenija pojava među mladima. Počinje se sa marihuanom u veoma ranom uzrastu (oko trinaeste godine). Marihuana je najraširenije korišćena droga - proba je oko trećine mladih. Prevalenca upotrebe droga među adolescentima (redovna upotreba droga), prema podacima ankete iz 2000. godine, iznosi 1,8 %. Podaci istraživanja iz juna 2006. godine govore da je 11 % građana probalo drogu, 3,7 % ju je koristilo u poslednjih 12 meseci, dok je 19,2 % mlađe populacije (od 15. do 34. godine) koristilo drogu, a među njima 7,4 % u poslednjih 12 meseci. Preovladava upotreba marihuane, ali raste i zloupotreba amfetamina, kokaina i ekstazija.
U porastu su pojedini oblici nasilja (nasilje u porodici, nasilje među vršnjacima, nasilje prema životinjama), a prati ih tolerancija prema različitim oblicima verbalnog i neverbalnog agresivnog i nasilnog ponašanja. Podaci o učestalosti porodičnog nasilja iz 2001. godine alarmantni su: među anketiranim ženama 30,6 % izjavilo je da je pretrpelo fizičko nasilje, 46,1 % da trpelo je psihičko nasilje, dok je 8,7 % navelo da je bilo seksualno zlostavljano. Pretpostavlja se da je tzv. "tamna brojka nasilja" veća. Nasilje među vršnjacima takođe je veoma rasprostranjeno: 65 % učenika osnovnih škola našlo se barem jednom u poslednja tri meseca u ulozi žrtve nasilja, 24 % više puta je doživelo nasilje u istom periodu, a 28 % je učestvovalo na neki način u nasilju. Prema istraživanju koje je sprovedeno među mladima, skoro četvrtina (24 %) mladića se potuklo u poslednjih godinu dana, a to je učinilo i 4 % devojaka.
Postoji socijalna distanca prema pripadnicima drugih nacionalnih, etničkih ili verskih zajednica i primetan je njen porast među mladima. Etnocentrizam postoji, kao i opasnost od njegove radikalizacije. Oko 20 % građana Republike Srbije spremno je da prihvati etnocentričke stavove kojima se izražava nepoverenje u druge i vlastita superiornost. Najveći etnocentrizam ispoljavaju oni koji izjavljuju da su religiozni i da prihvataju u potpunosti učenje svoje crkve, a kategorije stanovništva s višim i visokim obrazovanjem pokazuju znatno manji etnocentrizam. Iako etnocentrizam mladih opada sa uzrastom, najveći se ispoljava u uzrastu od 20. do 23. godine. S obzirom na to da se najmlađa grupa u stavovima prema nacionalnim manjinama više ne izdvaja od ostalih starosnih grupa (ranije je bila tolerantnija od starije populacije), to se može protumačiti kao radikalizacija stavova mladih.
Kultura participacije u društvu nije dovoljno zastupljena: mali procenat građana učestvuje aktivno u radu političkih stranaka, udruženja i interesnih organizacija građana, a taj procenat je manji među mladima. Mogućnosti mladih da ostvare svoje potrebe za samoutvrđenim individualizovanim životnim stilovima male su zbog znatnih strukturalnih ograničenja.
Društvene vrednosti predstavljaju simbolički okvir individualnih i grupnih akcija koje na makronivou poprimaju formu određenih razvojnih ili stagnacijskih procesa. Na planu društvenih vrednosti, u Republici Srbiji u ovom trenutku dominiraju dva problema. Jedan je u prevelikim razlikama unutar političke i ekonomske elite u pogledu normativnog okvira novog društvenog poretka, što omogućuje istovremeno postojanje tri modela društvene reprodukcije: komandnog, tržišnog i divljeg (neformalnog). To samo još više otežava proces kroz koji su prošle sve tranzicione zemlje, a to je usaglašavanje vrednosnih obrazaca stanovništva s preovlađujućim normativnim okvirom. U Republici Srbiji takva neusaglašenost postoji i na makronivou i na nivou većih društvenih klasa. Drugi problem je u činjenici da otprilike podjednak procenat ljudi u Republici Srbiji smatra da bi zaštiti životne sredine trebalo dati prednost, čak i po cenu sporijeg ekonomskog razvoja i povećanja nezaposlenosti, odnosno da bi ekonomski razvoj i otvaranje novih radnih mesta morali da imaju prvenstvo, čak i po cenu izvesnog zagađivanja životne sredine. Dakle, Republika Srbija se suočava s dva zadatka: prvi je da otkloni interne normativno-vrednosne protivrečnosti koje ometaju uspostavljanje stabilne društvene forme, a drugi je da izbegne takve protivrečnosti na globalnom nivou i da se uklopi u svetski trend održivog razvoja. Nasleđene ekonomske teškoće i siromaštvo koje još postoji u Republici Srbiji utiču na to da su rasprostranjeni materijalistički ciljevi i osećaj nesigurnosti i izlaganje riziku. Posebno se ističe da je seosko stanovništvo otuđeno od prirodnih resursa u svom okruženju, što je paradoksalno i u ogromnom procentu posledica izraženog siromaštva, koje je u Republici Srbiji prvenstveno ruralni fenomen.
Socijalni kapital kao osnova obnavljanja šire društvene zajednice, u Republici Srbiji je slabo razvijen. Građani su veoma nepoverljivi prema drugim ljudima, ali i prema institucijama. Više se veruje tradicionalnim nego modernim institucijama. S druge strane, od 2000. godine primetan je trend promenljivog intenziteta koji vodi ka stabilizaciji demokratskog, tržišnog društva i integraciji u evropske i svetske institucije. Osim toga, upadljivo više je prisutna retorika tolerancije prema manjinskim i ugroženim grupama, a njihova prava su sve češće utvrđena posebnim zakonskim rešenjima.
Pored navedenih rizika, dostizanje željenog društvenog blagostanja u Republici Srbiji otežavaju i različiti bezbednosni rizici. To je posebno aktuelno otkako je pod uticajem savremenih bezbednosnih izazova i pretnji (međuetnički sukobi i rivaliteti, organizovani kriminal, ugrožavanje životne sredine itd.) koncept bezbednosti pomeren s nacionalne bezbednosti i bezbednosti država na bezbednost pojedinca i društvenih grupa koji su kao referentni objekti bezbednosti primarno ugroženi. Bezbednost više nije samo pitanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta država, već i "sloboda od straha" od kriminala i drugih pretnji (socijalnih, ekonomskih) koje pogađaju pojedinca i društvene grupe u nemoći državnih ili društvenih kolektiviteta da im pruže efikasnu zaštitu. Otuda se bezbednost sve više određuje u preseku sposobnosti države da svojim mehanizmima zaštiti prava i slobode pojedinca i društvenih grupa od pretnji koje su prema njima usmerene. Pitanje društvene bezbednosti ili sigurnosti u pravom smislu pre je pitanje održivosti socijalnih entiteta s različitim identitetom koji snažnije kreira ponašanje neke društvene grupe, odnosno pojedinca u njoj nego granice državne teritorije. Kada su u pitanju krizne situacije koje pogađaju Republiku Srbiju, organizacione i kadrovske slabosti na nacionalnom nivou preslikavaju se na lokalnu situaciju. Bez obzira na prihvaćenu politiku decentralizacije, ne postoje efektivni planovi pripravnosti na nesreće niti je utvrđena odgovornost nadležnih subjekata lokalne zajednice. Očekuje se da će se negativan trend nastanka i posledica kriznih situacija nastaviti s povećanjem ranjivosti stanovništva i infrastrukture usled urbanizacije, privrednog i društvenog razvoja u ugroženim područjima.
Osnovni konstituensi srpskog društva u istorijski veoma kratkom periodu bili su više puta dovođeni u pitanje, pa je jasno i da je kolektivni i identitet građana Republike Srbije pretrpeo duboke frustracije. Republika Srbija je kao i sva moderna društva iznutra pluralizovana po više osnova i njeni građani pripadaju različitim grupama. Pored rodnog, tu je još i etnički identitet koji uz kulturni, religijski i regionalni identitet, predstavlja osnovu pluralizacije identiteta u svim savremenim društvima. Tome treba dodati i profesionalni identitet budući da on - kao i sve ostale identitetske pripadnosti - predstavlja osnovu za povezivanje pojedinca i grupe koja se ostvaruje kroz pripadanje profesionalnim (staleškim) organizacijama. One pak predstavljaju jednu od najvažnijih osnova za razvoj civilnog društva. Najzad, tu je i jedan širi identitetski okvir čiji razvoj pripada budućnosti koju pokriva evropski indentitet. Preveliko oslanjanje na kolektivne identitete, i to u prvom redu one etničke, nosi opasnost ekskluzivizma koji se ispoljava kao etnocentrizam koji, uz potcenjivanje drugih, u prvi plan stavlja pripadnike svoje etničke grupe ili nacije. To dovodi u pitanje ne samo funkcionisanje, već i samo postojanje složenih zajednica koje čine pripadnici više nacija ili etničkih grupa. Poslednjih godina razvijen je koncept kulturnog diverziteta, ili kulturne raznolikosti koji nasuprot ekskluzivnom shvatanju svog identiteta stavlja dimenziju njegove inkluzivnosti, odnosno otvorenosti prema identitetima drugih. Tako shvaćen koncept treba dalje negovati i ugrađivati u konkretne programe, pre svega u programe razvoja kulture u Republici Srbiji.
Kulturni identitet treba shvatiti kao skup relativno trajnih identifikatora, a ne kao koherentnu i stabilnu celinu. Nacionalna religija tako postaje delom kulturne mape koja predstavlja konsenzualnu sliku društva, dakle onu o kojoj postoji opšta saglasnost. Mediji je primaju k znanju i publikuju u prvom redu vesti (i komentara) koje se uklapaju u tu mapu, dok se informacije koje dovode u pitanje konsenzualnost kulturne mape prećutkuju, marginalizuju ili tumače tako da mogu da se uklope u unapred datu značenjsku matricu i maksimalno smanje ili čak eliminišu neslaganje. Malo je verovatno, na primer, da će humanitarna akcija neke religijske zajednice (osim Srpske pravoslavne crkve) dobiti odgovarajuće mesto u medijima jer se takva akcija ne uklapa u negativni stereotip o sektama koji je već uspostavljen.
Sredstva masovnog komuniciranja su veoma značajna za oblikovanje, afirmaciju i održanje društvenog i kulturnog identiteta. To je pokazano tokom devedesetih godina XX veka, kada su državni elektronski mediji bili sistematski korišćeni kao promoteri nacionalističke politike. Nakon 2000. godine njihova uloga je umnogome izmenjena. Rezultat privatizovanja elektronskih medija koje je u toku - na šta obavezuje Zakon o javnom informisanju Republike Srbije ("Službeni glasnik RS", br. 43/03 i 61/05) - jeste profitna orijentacija i marginalizacija programskih sadržaja koji pripadaju kulturi, koliko onoj savremenoj toliko i kulturnom nasleđu. Utoliko je značajnija uloga javnog radiodifuznog servisa čiji je način finansiranja (pretplata i zarada od reklama) i programski spektar: dva nacionalna TV i dva radio kanala i pokrajinski TV i radio kanal u Autonomnoj Pokrajini Vojvodini (u daljem tekstu: AP Vojvodina) inicijalno oblikovan tako da ima pozitivnu identitetsku funkciju kako u odnosu na nacionalni identitet, tako i na identitete nacionalnih manjina.
Tabela 1. Struktura HDI u Republici Srbiji.
|
2000. |
2001. |
2002. |
2003. |
2004. |
Prosečno trajanje života |
71,4 |
72,1 |
72,5 |
72,4 |
72,4 |
Stopa pismenosti |
96,5 |
96,5 |
96,5 |
96,5 |
96,5 |
Kombinovani racio upisa (%)* |
78 |
77 |
80 |
79,5 |
82,6 |
BDP po kupovnoj moći |
3.833 |
4.040 |
4.760 |
6.305 |
7.640 |
Indeks očekivanog trajanja života |
0,77 |
0,79 |
0,79 |
0,79 |
0,79 |
Indeks edukacije |
0,90 |
0,90 |
0,91 |
0,91 |
0,92 |
BDP |
0,61 |
0,62 |
0,64 |
0,69 |
0,72 |
HDI |
0,762 |
0,768 |
0,782 |
0,797 |
0,811 |
HDI rang u svetu |
70 |
75 |
65 |
59 |
- |
* (PPP USD, per capita)
Izvor: Republički
zavod za razvoj (2005)
Konačno, društveno blagostanje u Republici Srbiji u direktnoj je vezi s pokazateljima ekonomskog razvoja. Iako je uobičajeno u globalnim okvirima da se dinamičan privredni rast direktno suprotstavlja dostizanju održivosti, uslovi u kojima se razvijala privreda Republike Srbije u prethodnom periodu implicitno nalažu stratešku usmerenost Republike Srbije ka nastavljanju politike ubrzanog privrednog rasta. Prosečna stopa rasta od 5,2 % od 2000. do 2006. godine svrstava Republiku Srbiju u grupu zemalja Evrope koja se najbrže razvija i omogućava zemlji da za 13,5 godina udvostruči prosečni životni standard na realnim osnovama, dakle bez uticaja inflacije. Međutim, i dalje postoji niz značajnih ekonomsko-socijalnih problema (inflacija, visoka stopa i rast nezaposlenosti, visok spoljni dug, visok trgovinski deficit i deficit tekućeg računa, precenjen dinar, kontrola cena, usporena privatizacija javnih i komunalnih preduzeća, odlaganje restitucije, odlaganje likvidacije firmi u stečaju u kojima je zaposleno oko pola miliona ljudi, tolerisanje monopola, visok nivo korupcije itd).
Strateški ciljevi u oblasti dostizanja društvenog blagostanja u Republici Srbiji obuhvataju:
1) stvaranje povoljnijih ekonomskih uslova na makro nivou kroz povećanje stope rasta, udela ulaganja u BDP i greenfield ulaganja;
2) promociju i razvoj održivih životnih stilova;
3) promovisanje vrednosti baziranih na političkom liberalizmu, građanskoj participativnosti, tržišnoj privredi i socijalnoj pravdi kao dominantnih u javnosti i političkom životu;
4) podizanje nivoa opšteg poverenja građana na 40 % i postizanje natpolovičnog poverenja građana u većinu modernih institucija;
5) formulisanje politike identiteta kao dela dugoročne strategije razvoja kulture;
6) uvećanje kulturnog kapitala očuvanjem, afirmacijom i prezentovanjem kulturne baštine Republike Srbije;
7) razvoj politike upravljanja rizicima na nivou Republike Srbije.
Prioritet u stvaranju uslova za postepen prelazak ka održivim životnim stilovima u Republici Srbiji jeste rešavanje nepovoljnog socio-ekonomskog položaja mladih, koji su današnji i budući nosioci održivog razvoja. Sveobuhvatan, operacionalizovan i koordinisan program zasnovan na Nacionalnoj strategiji za mlade (usvojila Vlada 9. maja 2008. godine) mora da obuhvati i podizanje svesti i promociju životnih stilova za održivi razvoj.
U povećanju socijalnog kapitala i dostizanja društvenih vrednosti koje karakterišu savremena demokratska društva prioritet je postizanje preovlađujuće društvene saglasnosti oko osnovnih elemenata pravaca društvenog i ekonomskog razvoja i integracija u evropske i globalne institucije. Neophodno je usaglasiti vidljivu i formalizovanu saglasnost svih vodećih političkih stranaka, udruženja i socijalnih aktera u utvrđivanju konkretnih nacionalnih ciljeva održivog razvoja i stvaranju mehanizama praćenja, ocenjivanja, ponovnog utvrđivanja i usklađivanja sa Strategijom održivog razvoja EU. Takođe, neophodno je postići saglasnost vodećih političkih stranaka oko osnovnih elemenata poželjnog društvenog uređenja (politički liberalizam, građanska participativnost, tržišna privreda, socijalna pravda) i vrednosne opredeljenosti većine aktivnog stanovništva ka takvom normativnom okviru.
Prioritet Republike Srbije u pogledu afirmacije društvenog i kulturnog identiteta jeste stvaranje i negovanje koncepta kulturne različitosti shvaćene kao evropska dimenzija identiteta, koja polazeći od lokalnog i regionalnog uključuje i nacionalno, ali se ne zadržava u njegovim okvirima.
Prioritet u ekonomskom razvoju je snažan privredni rast uz privlačenje stranih direktnih investicija, poboljšavanje poslovnog okruženja u Republici Srbiji, odnosno povećanje ekonomskih sloboda (potpuna zaštita svojine, uključujući intelektualnu svojinu, slobodu ugovora, oslobađanje unutrašnjeg tržišta od državne kontrole, privatizaciju, denacionalizaciju, snižavanje carina i vancarinskih barijera, nisku državnu potrošnju, niske poreze, umerenu regulaciju, uklanjanje administrativnih barijera za otpočinjanje, vođenje i okončanje biznisa, oslobađanje kapitalnih i tekućih transakcija, slobodno formiranje deviznog kursa i suzbijanje neekonomskih renti, korupcije, sive ekonomije i poreske evazije). U domenu regulatornih mera treba stimulisati mere koje se odnose na dalje snižavanje državne potrošnje, davanje prioriteta ubrzanom ekonomskom razvoju i ekonomski motivisanom zapošljavanju, regulativnom i političkom izjednačavanju preduzetnika i ostalih zaposlenih, unija poslodavaca i sindikata. Takođe u domenu regulatornih mera treba stimulisati dalje snižavanje državne potrošnje, davanje prioriteta ubrzanom ekonomskom razvoju i povećanju zaposlenosti, zaštiti interesa poslodavaca i prava zaposlenih, razvoju i jačanju socijalnog dijaloga na svim nivoima.
Fenomen nedovoljnog rađanja je danas centralni problem u demografskom razvoju Republike Srbije. Karakteriše ga manji broj živorođenih nego što je potrebno za prosto obnavljanje stanovništva.
Stanovništvo se od 1991. do 2002. godine smanjilo za 78.800 ili po prosečnoj godišnjoj stopi od -1,0 ‰. Smanjenje broja stanovnika registrovano je takođe prvi put i u centralnoj Srbiji. Stanovništvo se smanjilo za 140.600 ili po stopi od -2,3 ‰ godišnje. U AP Vojvodini je zabeležen porast stanovništva suprotno prethodnom međupopisnom periodu (1981-1991), kada je zabeleženo njegovo smanjenje. Populacija AP Vojvodine povećala se za 61.800 ili po stopi od 3,1 na 1.000 stanovnika godišnje.
Izvor: Stanovništvo 1-4 (2004 : 160)
Slika 7. Stanovništvo Republike Srbije (bez AP KiM) 1991. i 2002. godine.
Razmera depopulacije očita je na opštinskom nivou. Od ukupno 161 opštine u vreme popisa 2002. godine, samo četvrtina opština (40) imala je pozitivnu stopu rasta svoje populacije. Među njima najviše je opština (32) sa umerenom godišnjom stopom rasta, do 10 ‰. Najveća stopa rasta zabeležena je u opštini Nova Pazova (17,2 ‰). Od opština u kojima je smanjen broj stanovnika od 1991. do 2002. godine, najviše je onih sa stopom do - 10,1 ‰ (57 % od ukupnog broja opština), dok su ostale (s jednim izuzetkom) imale stopu od - 20,1‰ do - 10,0 ‰. Broj stanovnika je najviše smanjen u opštini Crna Trava, čije se stanovništvo smanjivalo po stopi od - 34,8 ‰ godišnje.
Prirodni priraštaj je u centralnoj Srbiji i AP Vojvodini neprestano opadao, kako u apsolutnom tako i u relativnom iznosu. Nasuprot tome, u Autonomnoj Pokrajini Kosovu i Metohiji (u daljem tekstu: AP KiM) prirodni priraštaj je bio u stalnom porastu, a stopa je rasla sve do prve polovine sedamdesetih, a posle počinje da opada. Niske reproduktivne norme većine stanovništva dostigle su kritične vrednosti i izazvale otvorenu depopulaciju i ubrzano demografsko starenje. Presudan uticaj na prirodni priraštaj imao je natalitet. U 2004. godini stopa ukupnog fertiliteta bila je 1,57 živorođene dece po jednoj ženi, a neto stopa reprodukcije bila je 0,74.
Izvor: Demografska statistika 2002, 2003, Saopštenje br. 306/2005.
Slika 8. Stanovništvo Republike Srbije po polu i velikim starosnim grupama (2002).
Promene u ukupnom stanovništvu Republike Srbije od 1991. do 2002. godine rezultat su i velikih nasilnih migracija tokom devedesetih, što u postojećim uslovima može da predstavlja znatnu prepreku u održivom razvoju. Praktično, migraciona komponenta je najviše doprinela ublažavanju depopulacije Republike Srbije u poslednjoj deceniji XX veka. Uticaj migracije očit je i u velikim celinama Republike Srbije, ali s različitim efektima na njihovu ukupnu brojnost. U centralnoj Srbiji je prirodnu depopulaciju (na nivo - 89.100 od 1991. do 2002) pojačala negativna vrednost rezultata migracije u iznosu od 51.500. U AP Vojvodini je pozitivan migracioni saldo od 144.400 hiljade neutralisao negativne vrednosti prirodnog priraštaja (82.600 hiljada za ceo period), pa čak uticao i na porast broja stanovnika. Otuda je na brojno stanje stanovništva Republike Srbije u vreme popisa 2002. godine ogroman uticaj imao priliv velikog broja izbeglica (5,1 % od ukupnog stanovništva Republike Srbije, bez AP KiM).
Stanovništvo Republike Srbije (bez AP KiM) prema svim obeležjima može se svrstati u grupu izrazito starih populacija. Udeo mladih je nizak i opada, dok je udeo starih visok i stalno raste. Na popisu stanovništva 2002. godine popisano je 1.177.000 lica mlađih od 15 godina, dok je starih (65 i više godina) bilo ukupno 1.241.000. To je ujedno i prvi put u Republici Srbiji da je zabeležen veći broj starih nego mladih. Situacija je drugačija u nekim etničkim grupama (Romi, Albanci na jugu) i među nasilnim migrantima (izbeglice, raseljena lica) koji imaju znatno mlađe stanovništvo.
Ako se kao indikator demografske starosti posmatra vrednost medijalne starosti, stanovništvo Republike Srbije (bez AP KiM) spadalo je sa starošću od 40,7 godina u vreme popisa 2002. u grupu najstarijih populacija na svetu. Prema podacima za 2000. godinu, u svetu su samo četiri zemlje (Japan, Italija, Švajcarska i Nemačka) imale medijalnu starost stanovništva koja je bila veća od 40 godina.
Starenje i odliv stanovništva posebno ugrožavaju seoska područja Republike Srbije, u kojima se sa smanjenjem radno sposobnog stanovništva gubi sposobnost za održivo upravljanje prirodnim dobrima i za njihovo korišćenje na gotovo 85 % državne teritorije. Koeficijenat ekonomske zavisnosti u Republici Srbiji raste jer se broj aktivnih lica sporije povećavao od zajedničkog broja izdržavanih lica i lica s ličnim prihodom.
Strateški ciljevi populacione politike obuhvataju:
1) zaustavljanje i/ili usporavanje nepovoljnih demografskih tendencija tako što će se podsticati rađanje i stvarati uslovi za stabilizovanje broja stanovnika;
2) stvaranje odgovarajuće politike rađanja i briga o mladima;
3) uvažavanje starenja u svim aspektima politike razvoja;
4) povećanje očekivanog trajanja života i povećanje broja godina u dobrom zdravlju;
5) smanjenje smrtnosti odojčadi u pravcu približavanja nivoima dostignutim u evropskim državama;
6) podsticanje unutrašnjih migracija radi uravnoteženja prostorne raspoređenosti stanovništva i ukidanje faktora koji utiču na "odliv mozgova" tako što će se stvoriti povoljni uslovi za povratak i/ili investiranje dijaspore u Republici Srbiji.
Stvaranje odgovarajućeg institucionalnog okvira i regulatornih mehanizama populacione politike predstavlja prioritet u demografskom razvoju Republike Srbije. To podrazumeva usvajanje nacionalne strategije demografskog razvoja, obrazovanje posebnih tela (na svim nivoima vlasti) koja će pratiti i sprovoditi strateška opredeljenja, trajno unapređivati zakonska rešenja i poboljšati usklađenost među sektorima, pratiti rad centara za planiranje porodice i razvijati savetovališta za biološku reprodukciju i starenje.
Za ostvarenje postavljenih ciljeva posebno je važno jačanje instrumenata finansijske podrške porodici, kao i razvoj obrazovanja i pravilno informisanje javnosti. To podrazumeva sprovođenje mera usmerenih na: direktnu finansijsku podršku porodici i deci, pomoć nepotpunim (samohranim) porodicama, uvođenje posebnih olakšica (uključujući i poreske) za najugroženije kategorije stanovništva (nezaposleni, stari, bolesni itd.), razvoj mreže za pružanje usluga u dnevnom zbrinjavanju dece, povećanje novčanih naknada roditeljima i deci. Posebnu pažnju treba posvetiti specifičnostima seoskih područja i razvoju potrebne infrastrukture. Da bi se otklonili uočeni problemi daljeg razvoja i stvorio osnov za unapređivanje populacione politike i demografski razvoj Republike Srbije izuzetno je važno da teme iz populacione politike budu u odgovarajućoj meri zastupljene u obrazovanju (na svim nivoima) i da se medijski promovišu da bi se pokrenula javnost i podstaklo rađanje (uz poštovanje osnovnih ljudskih prava).
Sistem socijalne sigurnosti Republike Srbije obuhvata socijalno osiguranje (penzijsko, invalidsko i zdravstveno osiguranje i osiguranje u slučaju nezaposlenosti) i socijalnu i dečiju zaštitu. U sprezi sa zahtevima evropske integracije i u kontekstu nacionalnih makroekonomskih trendova, osnovne postavke socijalne sigurnosti predmet su širokih reformi. Njih nalažu i aktuelna demografska kretanja, promene u radu i porodici, ali i zrelost samog sistema. Političke, ekonomske i socijalne specifičnosti otežavaju postizanje društvenog konsenzusa za utvrđivanje poželjnih ciljeva i pravaca reformi zbog čega se odlaže modernizacija sistema što se nepovoljno odražava na socijalnu sigurnost korisnika.
Penzijsko i invalidsko osiguranje organizovano je najviše po principu tekućeg finansiranja i međugeneracijske solidarnosti. Iznos sredstava koja se prikupe putem doprinosa već dugo nije dovoljan za ostvarivanje zakonom propisanih prava. Krajem 2001. godine započeta je reforma, u pravcu restrukturiranja javnog penzijskog osiguranja (I stub) i uvođenja dobrovoljnog privatnog penzijskog osiguranja (III stub).
Mere usmerene ka I stubu obuhvatile su podizanje starosne granice za odlazak u penziju; produžetak obračunskog perioda za penzijske naknade; promenu formule za obračun visine penzija, kao i za usklađivanje penzijskih naknada. Dalje izmene će biti postepeno podizanje starosne granice do 2011. godine (na 65 godina za muškarce i 60 godina za žene), jačanje mehanizama finansijske konsolidacije penzijskog fonda, uključivanje vojnih osiguranika u jedinstveni fond, kao i utvrđivanje najbolje formule za usklađivanje penzija.
Iako Svetska banka zastupa uvođenje obaveznog privatnog osiguranja (II stub), to nije realizovano. Visoki rizici njegovog uvođenja (nepovoljna makroekonomska kretanja i stabilnost, neinformisanost, nedostatak finansijskih instrumenata u privatnom vlasništvu, nepoverenje u privatne fondove) govore u prilog tome da nema pretpostavki potrebnih za izmenjenu ulogu države, ali i vrednosnog sistema, koje taj segment zahteva.
Izvor: Republički fond PIO (2008).
Slika 9. Struktura korisnika penzija (decembar, 2007).
Dobrovoljno privatno penzijsko osiguranje (III stub) je uvedeno, a mali broj korisnika u sprezi je i s nedostatkom sredstava za ulaganje u taj vid osiguranja, koji će se u perspektivi razvijati. Dugoročno se može očekivati, da se učešće države u sistemu penzijskog i invalidskog osiguranja smanji u korist kapitalizovanih fondova.
Zdravstveno osiguranje karakteriše se visokim obuhvatom stanovništva zdravstvenom zaštitom, raskorakom između široko definisanih prava i finansijskih sredstava za njihovo zadovoljenje, dominantnim državnim vlasništvom nad zgradama i opremom, centralizovanim upravljanjem sistema s republičkog nivoa, dominantnošću sekundarne i tercijarne zaštite nad primarnom i neintegrisanošću privatnog sektora u sistem. Uprkos brojnim manifestacijama problema, reforma zdravstvenog sistema i prava po osnovu zdravstvene zaštite i zdravstvenog osiguranja dugo nije bila prioritet. Kao posledica toga, jaz između realnih zdravstvenih potreba stanovništva i oskudnih sredstava za njihovo efikasno zadovoljavanje, stalno se uvećava. Privatizacija zdravstvenog sistema i privatne zdravstvene službe nisu suštinski uticale na poboljšanje položaja korisnika, niti su razrešile postojeće protivurečnosti.
Istovremeno, osim obaveznog predviđeno je i dobrovoljno zdravstveno osiguranje, koje, međutim, nije detaljnije razrađeno. U usvojenim dokumentima propisani su ciljevi zdravstvene politike i vodeći reformski principi, a pored aktivnosti na izradi strateških dokumenata, započete su i delatnosti u pravcu racionalizacije i standardizovanosti zdravstvenog sistema i usluga, kao i decentralizacije u upravljanju i finansiranju zdravstvenih ustanova.
Osiguranje za slučaj nezaposlenosti obavezno je za sve zaposlene u Republici Srbiji. Stopa zamene (replacement rate) iznosi 55,7 % i visina novčane naknade je relativno visoko postavljena. Broj korisnika novčanih naknada nije veliki ako se ima u vidu broj nezaposlenih. Bez obzira na to, postoje teškoće u njihovom finansiranju.
Pored pasivnih mera, uvedene su pretpostavke aktivne politike zapošljavanja. Ona obuhvata u prvom redu mere podsticanja novog zaposlenja, a zatim i zapošljavanje određenih ranjivih društvenih grupa: izbeglih i interno raseljenih lica, dugotrajno nezaposlenih, lica s navršenih 50 godina, pripadnika etničkih manjina, lica sa invaliditetom itd., zapošljavanje na javnim radovima i sl.
Nacionalnom strategijom zapošljavanja za period od 2005. do 2010. godine utvrđeni su prioriteti da bi se povećala zaposlenost, unapredio kvalitet i produktivnost rada, kao i obezbedila socijalna kohezija na izuzetno segmentiranom tržištu rada.
Broj korisnika MOP-a rastao je od 1999. do 2005. godine. Iako je MOP najbolje ciljani socijalni transfer u Republici Srbiji, obuhvaćeno je malo stanovništva (samo 3 % siromašnih domaćinstava ostvaruje to pravo). Uslovi za ostvarivanje tog prava su veoma strogi, a novčani iznos nije dovoljan za zadovoljenje osnovnih potreba korisnika što dovodi do socijalne isključenosti i marginalizacije u društvu. I pored promena u zakonodavstvu najveći broj korisnika čine nezaposlena lica (radno sposobni), što zahteva preusmerenje pasivnih davanja u mere koje će doprineti njihovom bržem zapošljavanju.
Postojeća mreža ustanova socijalne zaštite ne odgovara stvarnim potrebama korisnika i ne obezbeđuje odgovarajuće usluge. Uprkos brojnim izmenama regulative, suštinski reformski pomaci započeti su 2000. godine i to u kontekstu decentralizacije i deinstitucionalizacije prethodno visokocentralizovanog sistema. Najznačajnije mere usmerene su ka poboljšanju položaja najranjivijih kategorija populacije: pojedinaca i porodica koji ne ostvaruju osnovnu socijalnu sigurnost, lica sa invaliditetom, starih, dece bez roditeljskog staranja, žrtava porodičnog nasilja itd.
Izvor: Ministarstvo rada i socijalne politike (2007).
Slika 10. Korisnici materijalnog obezbeđenja (2002-2006).
Promene u sistemu socijalne zaštite kreću se ka stvaranju mehanizama pravovremene, efikasne i podesne primene ustanovljenih socijalnih prava. S tim u vezi, reforme su usmerene ka aktiviziranju korisnika socijalne zaštite, razvijanju mreže socijalnih službi, kao i uključivanju nevladinog sektora u pružanje usluga, što treba da doprinese poboljšanju položaja korisnika i podsticanju njihove socijalne uključenosti.
Neka prava u sistemu dečje zaštite (roditeljski dodatak) predstavljaju meru populacione politike, dok su druga (dečji dodatak) koncipirana tako da čine instrument socijalne politike, tj. oblik finansijske podrške i pomoći siromašnim porodicama i deci. Roditeljski dodatak predstavlja jednokratno davanje prilikom rođenja prvog deteta, dok se za drugo, treće i četvrto dete isplaćuje u 24 mesečne rate, kojim je zamenjeno više prethodno postojećih različitih, mesečnih ili jednokratnih davanja. Iznos dečjeg dodatka izjednačen je za svu decu i ukinuto je jedinstveno pravo na dodatak.
Socijalna kohezija jedno je od pitanja kojem se u EU pridaje veliki značaj pošto ekonomska politika koja ne uzima u obzir socijalne činioce ne može dovesti do povećanja konkurentnosti i produktivnosti privrede EU. To je istaknuto u Lisabonskoj strategiji, u kojoj se stavlja naglasak na integrisan pristup ekonomske, socijalne i politike zaposlenosti. Održiv ekonomski rast uz istovremeno investiranje u ljude predstavlja težište aktivnosti Evropskog komiteta za socijalnu koheziju i glavnu komponentu Strategije za razvoj socijalne kohezije, koja je ratifikovana ("Službeni list SCG", broj 18/05). Socijalna prava, kao što su navedena u Evropskoj socijalnoj povelji, jesu prava u oblasti stanovanja, socijalne zaštite, zapošljavanja, zdravstva i obrazovanja.
Bolje pristupanje socijalnim pravima i sistemu socijalne sigurnosti jeste preduslov socijalne kohezije, zajedno s njenim unapređivanjem radi uspostavljanja i dogradnje mehanizama i instituta kojima se promoviše socijalna jednakost. Iako je osnovni način obezbeđivanja socijalne kohezije adekvatno zaposlenje, suštinski su značajni i segmenti politika zaštite porodica s decom, brige o starima kao i podsticanja socijalne uključenosti (posredstvom programa stanovanja, zapošljavanja, obrazovanja i obuke, zdravstvene zaštite, materijalne pomoći i socijalnih službi). U tome, osim državnih organa, veliki udeo ima i civilno društvo, u prvom redu udruženja i sindikati.
Sa stanovišta socijalne sigurnosti i socijalne kohezije, najvažnije akcije treba da budu usmerene na rešavanje utvrđenih problema, uz balansiranje postojećih snaga i prednosti sa izraženim slabostima i pretnjama.
Strateški ciljevi obuhvataju:
1) jačanje socijalne stabilnosti i solidarnosti;
2) sprečavanje estremnih nejednakosti u raspodeli dohotka;
3) podsticanje komponente efikasnosti u sistemu socijalne sigurnosti;
4) povećanje socijalne sigurnosti korisnika sistema socijalnog osiguranja, socijalne i dečje zaštite;
5) podsticanje socijalne uključenosti.
Prioritet Republike Srbije u domenu socijalne sigurnosti i socijalne kohezije jeste modernizacija sistema socijalne sigurnosti, uz društveni konsenzus o ciljevima njegovog razvoja i osnovnim paradigmatskim promenama; obezbeđivanje minimuma socijalne sigurnosti za sve članove društva, uz jačanje odgovornosti pojedinca; stvaranje pretpostavki za finansijski održiv sistem socijalnog osiguranja, kao i izgradnja komplementarnog modela privatnog osiguranja.
4. Siromaštvo i socijalna uključenost
Aktuelni podaci o broju i strukturi siromašnih u Republici Srbiji, svrstavaju siromaštvo i socijalnu isključenost u red najznačajnijih društvenih problema i izazova, čije razrešavanje u velikoj meri uslovljava održivost njenog razvoja u budućnosti. Siromaštvo i socijalna isključenost imaju izrazito negativne posledice i uzrokuju ogromne gubitke ljudskih resursa. Istovremeno, oni obesmišljavaju sve napore i inovacije koji se sprovode u društvu pošto napredak društva ne pripada podjednako svim njegovim članovima.
Postoje različiti kriterijumi za definisanje siromaštva, kao što postoje i različite kategorije siromaštva (apsolutno siromaštvo, relativno siromaštvo, novo siromaštvo, pauperizam itd.). U Strategiji za smanjenje siromaštva, siromaštvo se definiše kao "višedimenzionalni pojam" koji pored nedovoljnih prihoda za zadovoljenje osnovnih životnih potreba podrazumeva i aspekte vezane za ljudska prava, kao što su nemogućnost zapošljavanja, neodgovarajući stambeni uslovi i neadekvatan pristup socijalnoj zaštiti, zdravstvenim, obrazovnim i komunalnim uslugama, kao i neostvarivanje prava na zdravu životnu sredinu i prirodna bogatstva, pre svega na čistu vodu i vazduh.
U vezi sa siromaštvom, počev od osamdesetih godina prošlog veka, sve više se upotrebljava pojam socijalne isključenosti, naročito u EU. Najuopštenije, socijalna isključenost predstavlja širi pojam, koji obuhvata i aspekt siromaštva, koje može biti kako uzrok tako i posledica socijalne isključenosti. Istovremeno, siromaštvo se više odnosi na distribuciju i redistribuciju, odnosno odsustvo resursa, a socijalna isključenost podrazumeva osobe i domaćinstva koja ne učestvuju na odgovarajući način u društvu i koji nisu na odgovarajući način integrisani u društvo usled nemogućnosti da ostvare određena socijalna prava. Rezultat socijalne isključenosti jeste raskidanje veza između osobe i društva.
Izvor: Drugi izveštaj o implementaciji Strategije za smanjenje siromaštva (2007).
Slika 11. Siromaštvo prema socio-ekonomskom statusu (2006).
Siromaštvo u Republici Srbiji uslovljeno je stanjem na tržištu rada i ekonomskom delatnošću, stepenom obrazovanja i kvalifikacija, starošću, tj. godinama života, polom, brojem članova porodice (domaćinstva), tipom naselja i regionalnim položajem, kao i pripadnošću određenim društvenim grupama koje su, uopšteno, više izložene siromaštvu.
Natprosečnom riziku od siromaštva izložena su i lica koja imaju više od 65 godina (pri čemu su u najtežem položaju oni bez penzijskih naknada), kao i deca. Stari čine skoro četvrtinu ukupnog broja siromašnih, a 12,7 % dece je siromašno. Među decom, povećanom riziku siromaštva posebno su pogođena ona koja imaju između sedam i 14 godina (12,71 %) i od 15 do 18 godina (10,72 %).
Žene sačinjavaju više od polovine nezaposlenih (54,7 %). One su, prema podacima Nacionalne službe zapošljavanja (2006), slabije kvalifikovane, zapošljavaju se u ekonomski neproduktivnijim sektorima i imaju niže zarade. Riziku siromaštva posebno su izložene starije žene u seoskim područjima, samohrane majke, domaćice, Romkinje, izbeglice, neobrazovane i nezaposlene žene, žene sa invaliditetom i žene žrtve nasilja. Sa stanovišta strukture domaćinstava, siromaštvo je najizraženije u petočlanim i višečlanim domaćinstvima, kao i u jednočlanim i dvočlanim staračkim domaćinstvima, pre svega u seoskim područjima.
Najveći procenat siromašnih 2003. godine (Strategija za smanjenje siromaštva), živeo je u jugoistočnoj Srbiji (23,5 %), gde je i najveći rast siromaštva (41,6 %) u odnosu na 2002. godinu. U zapadnoj Srbiji procenat siromašnih bio je iznad proseka i iznosio je 13,2 %, kao i u istočnoj Srbiji, gde je 11,4 % stanovnika bilo siromašno. Nasuprot tome, stanovnici Šumadije (9,7 %) i AP Vojvodine (7,9 %) izloženi su riziku od siromaštva ispod proseka. Najmanji procenat siromašnih zabeležen je u Beogradu (4,2 %).
Romi, interno raseljena i izbegla lica kao i osobe sa invaliditetom posebno su pogođeni siromaštvom, kao rezultat kumulacija rizika, i to pre svega visoke nezaposlenosti. Stopa nezaposlenosti Roma dva puta je veća nego u ostatku populacije (pri čemu 67 % nikada nije bilo zaposleno), a obrazovne kvalifikacije predodređuju ih ka višoj stopi siromaštva. Mali procenat Roma ostvaruje pravo na penzijske naknade zbog niske stope zaposlenosti i zbog toga što su radno angažovani u sivoj ekonomiji. Oko 67 % Roma u romskim naseljima je siromašno, a 11,2 % ekstremno siromašno (Stalna konferencija gradova i opština, 2004). Jedna četvrtina interno raseljenih lica i izbeglica živi ispod linije siromaštva, tj. oko 120.000. Istovremeno, 49 % izbegličke i raseljene populacije prethodno nikada nije bilo zaposleno (UNDP, 2006), što je izuzetno visok rizik od trajnog siromaštva. Stopa zaposlenosti osoba sa invaliditetom je niska (samo 13 %). Uzroci siromaštva osoba sa invaliditetom pre svega je to što nisu zaposlene i što nemaju mogućnosti da se obrazuju (Stalna konferencija gradova i opština, 2004).
Osim dohodovnih aspekata, siromaštvo i socijalna isključenost obuhvataju i nedohodovne aspekte koji se odnose na nemogućnost ili smanjen pristup zdravstvenim, obrazovnim, stanodavnim, socijalnim i drugim javnim uslugama i sektorima društva. To podrazumeva i garantovanje ljudskih prava, uključujući i pravo na zdravu životnu sredinu, pravo na čist vazduh, na zdravu vodu za piće, na komunalne usluge i sl. Stoga, unapređenje zaštite životne sredine i prirodnih resursa, treba i dalje da predstavlja jedno od usmerenja u borbi protiv siromaštva, koje je značajno za održiv razvoj. Neadekvatna životna sredina negativno utiče na zdravlje i na kvalitet života, pri čemu najsiromašniji trpe najveće posledice degradacije životne sredine. Po pravilu, nisu im dostupne komunalne usluge, kao drugim delovima stanovništva i žive u lošijim stambenim uslovima. Međutim, uočljivo je da nema podataka koji bi integrativno i direktno dokumentovali vezu između degradacije životne sredine i siromaštva u Republici Srbiji.
Izvor: Drugi izveštaj o implementaciji Strategije za smanjenje siromaštva (2007).
Slika 12. Siromaštvo u Republici Srbiji prema uzrastu i polu (2006)
U 2006. godini, 8,8 % stanovništva Republike Srbije svrstano je u grupu siromašnih pošto je njihova potrošnja po potrošačkoj jedinici u proseku bila niža od linije siromaštva. Na osnovu ankete o potrošnji domaćinstva koja je sprovedena 2006. godine, linija siromaštva je iznosila 6.221 dinar mesečno po potrošačkoj jedinici. Stanovništvo negradskog područja dva i po puta je siromašnije od stanovništva gradskog područja. Indeks siromaštva stanovništva negradskog područja je za oko 50 % veći od proseka cele populacije i iznosi 13,3 %.
Brojni razlozi upućuju na neodrživost rešavanja problema siromaštva unutar sistema socijalne zaštite. Osnovni pravac borbe protiv siromaštva treba da bude dinamičan privredni rast i razvoj. U skladu s tim, ciljevi Strategije, sa stanovišta borbe protiv siromaštva i socijalne isključenosti, ne mogu se izolovati od ciljeva privrednog i društvenog razvoja. Treba, međutim, politiku socijalne uključenosti integrisati u sve politike društva, a u prvom redu u politiku zapošljavanja i u obrazovnu, stambenu i zdravstvenu politiku.
Strateški ciljevi u sferi siromaštva i socijalne isključenosti obuhvataju:
1) unapređivanje ravnomernog pristupa svih građana koristima od društvenog i privrednog napretka i razvoja;
2) obezbeđivanje pretpostavki za stvaranje socijalno-inkluzivnog društva;
3) uklanjanje prepreka za prilike koje vode ka jačanju kompetencija krajnje siromašnih i siromašnih;
4) sprovođenje posebnih programa socijalnog uključivanja i povećanje podrške onima koji su naročito izloženi riziku od siromaštva.
Prioritet Republike Srbije u stvaranju ekonomskih pretpostavki za rešavanje problema masovnog siromaštva jeste proaktivna politika zapošljavanja putem koncipiranja posebnog segmenta politike zapošljavanja radi podsticanja veće uključenosti siromašnih u legalno tržište rada i smanjenja angažovanosti u sivoj ekonomiji, investiranje u poboljšanje materijalnog i nematerijalnog položaja siromašnih i obezbeđivanje materijalnih naknada za lica koja nisu sposobna za rad. Uspešnost politike socijalne uključenosti uslovljena je promovisanjem ciljeva održivog razvoja Republike Srbije da bi se probudila osećajnost javnosti i uključilo svih aktera civilnog društva u borbu protiv siromaštva. Pri tome se treba rukovoditi principima pravovremenog informisanja građana o rizicima društvenih promena koje stvaraju veći broj "gubitnika" i merama za sprečavanje novog siromaštva. Za to je neophodno otkloniti ograničenja u pristupu informacijama i sačiniti bolju statističku bazu da bi se pratile promene i primeri dobre prakse.
5. Politika jednakih mogućnosti
Pitanja jednakosti sa aspekta opšte zamisli održivog razvoja Republike Srbije treba posmatrati u sklopu opštih pitanja političkog, pravnog, ekonomskog i kulturnog razvoja radi uređenja pitanja u obrazovanju, informisanju, kulturi, socijalnom staranju, ali i putem promena izbornog sistema, pogleda na način integracije pripadnika nacionalnih manjina, te svakog vida učestvovanja građana u javnom životu.
Period od demokratskih promena u Republici Srbiji 2000. godine karakteriše unapređenje zaštite ljudskih prava, ostvareno kroz promene u zakonodavstvu i u praksi. Osim problema u sprovođenju Zakona o odgovornosti za kršenje ljudskih prava Republike Srbije ("Zakona o lustraciji") ("Službeni glasnik RS", broj 58/03), može se reći da je zakonodavni okvir zaštite ljudskih i manjinskih prava usklađen s praksom EU i Saveta Evrope. S druge strane, još postoje problemi u sprovođenju prava na dostupnost javnih informacija i pored usvojenog Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja ("Službeni glasnik RS", br. 120/04 i 54/07). Mediji rade u otvorenom i pluralističkom ambijentu uopšteno, uz određene probleme u institucionalnom organizovanju, pre svega elektronskih medija. Prava nacionalnih manjina su zagarantovana zakonskim propisima i institucionalno ustanovljena izabranim Nacionalnim savetom manjinskih i etničkih zajednica. Napredak je zabeležen kada je reč o korišćenju jezika nacionalnih manjina, uključujući i južnu Srbiju, gde je albanski jezik u zvaničnoj upotrebi. Ratifikovana je Evropska povelja o regionalnim ili manjinskim jezicima ("Službeni glasnik SCG", broj 18/05). Nastavljen je rad na integraciji Roma, uključujući mere u obrazovnom sistemu, a 2006. godine učinjen je mali napredak u sferi institucionalizacije Dekade Roma kao obaveze koju je Republika Srbija preuzela februara 2005. godine. Dodatno podsticanje na aktivniji politički život predstavnika nacionalnih manjina (gledano iz ugla kolektivnih prava) oslanja se na član 32. ratifikovane Povelje o ljudskim i manjinskim pravima ("Službeni glasnik SCG", broj 6/03), kojim se predviđa pravo na političko organizovanje, kao i na odluku Narodne skupštine da ukine cenzus od pet odsto manjinskim izbornim listama na republičkom nivou. Ipak, činjenica je da navedena prava i mogućnosti još nisu sistemski dorađena i da još postoje izolovani etnički motivisani incidenti, kao i rasistički i šovinistički ispadi na stadionima.
Položaj romske zajednice ostaje i dalje neizvestan jer nema institucije koja bi usvojila i sprovodila strategiju za integraciju Roma i akcione planove iz Dekade Roma.
Tabela 2. Izbeglice i interno raseljena lica u Republici Srbiji (2005).
0-4 / (%) |
5-17 / (%) |
18-59 / (%) |
60 i više / (%) |
Ukupno / (%) |
Izbeglice |
|
|
|
|
1.232/0,89 % |
16.402/11,78 % |
81.154/58,30 % |
40.407/29,03 % |
139.195/100% |
Interno raseljena lica |
|
|
|
|
3.009/1,45 % |
50.693/24,42 % |
120.842/58,22 % |
33.010/15,90 % |
207.554/100% |
Izvor: UNHCR (2005).
Veliki broj interno raseljenih lica dodatno otežava teške društveno-ekonomske uslove. Vlast u Republici Srbiji nastavlja s radom na njihovoj repatrijaciji i lokalnoj integraciji, na osnovu Nacionalne strategije za rešavanje pitanja izbeglih i interno raseljenih lica, uz saradnju s partnerima iz regiona. Politika rešavanja problema raseljenih lica usmerena je na njihov povratak u AP KiM. Pošto nema realnih pretpostavki za povratak, najveći broj raseljenih ne raspolaže svojom imovinom i susreće se s velikim brojem problema. U delikatnoj situaciji su i lica koja se na osnovu Ugovora o readmisiji vraćaju u Republiku Srbiju. Sa osnivanjem Kancelarije za readmisiju i prihvat povratnika, donekle je poboljšan tretman i prihvat tih ljudi i načinjen prvi korak ka njihovoj integraciji.
Poseban problem u vezi sa ostvarivanjem ljudskih prava u Republici Srbiji odnosi se na položaj osoba sa invaliditetom. Savremeni pristup toj oblasti zasniva se na činjenici da se poboljšanje položaja osoba sa invaliditetom ne postavlja više kao problem socijalne politike već kao pitanje poštovanja ljudskih prava. Aktivnostima koje vode većoj uključenosti osoba sa invaliditetom u društvene tokove direktno se doprinosi poboljšanju položaja ne samo osoba sa invaliditetom već i drugih osetljivih grupa (stari, deca, nacionalne manjine, seosko stanovništvo, talentovani učenici itd.).
U Republici Srbiji nema saglasnosti oko definicije osoba sa invaliditetom niti ima preciznijih podataka o njihovom broju (ne postoji jedinstvena baza podataka o osobama sa invaliditetom). Po procenama Svetske zdravstvene organizacije, najmanje 10 % svake populacije čine osobe sa invaliditetom (što bi u Republici Srbiji iznosilo oko 800.000), dok prema podacima EuroStat (statističkog biroa EU) 12 % populacije EU čine osobe sa invaliditetom. Položaj osoba sa invaliditetom i dalje je nepovoljan iako su određeni pomaci u poboljšanju njihovog položaja načinjeni. Tek svaka peta osoba sa invaliditetom je zaposlena. Procenat siromašnih u toj populaciji je višestruko veći nego među ukupnim stanovništvom Republike Srbije.
Od 2000. do 2006. povećano je interesovanje za probleme s kojima se suočavaju osobe sa invaliditetom u Republici Srbiji, pre svega zahvaljujući otvaranju saradnje na svim poljima s međunarodnom zajednicom, ali i intenzivnijem radu organizacija osoba sa invaliditetom. Rezultat toga je da je odbačen dosadašnji preovlađujući medicinski pristup osobama sa invaliditetom i da je usvojen socijalni model. Usvojen je Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom ("Službeni glasnik RS", broj 33/06), a u pripremi je i zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Vlada je kao svoj strateški cilj usvojila Strategiju unapređenja položaja osoba sa invaliditetom u Republici Srbiji, kao srednjoročni plan aktivnosti svih društvenih aktera u Republici Srbiji za period 2007-2015. godine, proklamujući poboljšanje položaja osoba sa invaliditetom dok ne postanu ravnopravni građani koji uživaju sva prava i odgovornosti. Vlada je uočila potrebu da razvije multisektorski i multidisciplinarni pristup u politici mera koje utiču na položaj osoba sa invaliditetom. Da bi se dugoročna zavisnost i pasivna uloga osoba sa invaliditetom promenila, treba stvoriti mogućnosti da one postanu aktivni i produktivni članovi društva.
Strateški ciljevi Republike Srbije u oblasti jednakosti, ljudskih i manjinskih prava obuhvataju:
1) završetak započetog usaglašavanja domaćeg zakonodavstva sa evropskim normama u sferi ljudskih prava i stvaranje institucionalnih mehanizama za ostvarivanje garantovanih prava;
2) ujednačavanje socio-ekonomskog standarda života nekih nacionalnih manjina (pre svih Roma) sa standardom života većinskog srpskog naroda;
3) srazmerno učešće pripadnika nacionalne manjine u pravosuđu, tužilaštvu, policiji, vojsci, lokalnoj upravi;
4) smanjenje etničke distance;
5) poboljšanje položaja osoba sa invaliditetom dok ne postanu ravnopravni građani koji uživaju sva prava i odgovornosti.
Prioritet u ostvarivanju ljudskih prava jeste nastavak započetih reformi, ukidanje strukturalnog deficita, naročito kada se radi o koordinaciji poslova koji istovremeno spadaju u nadležnost više državnih organa i jasno definisanje nadležnosti za primenu obaveza iz međunarodnih konvencija, pa time i relevantnih normi u praksi na teritoriji Republike Srbije. Neophodno je, takođe, razviti sistem za funkcionalno izveštavanje i nadzor nad sprovođenjem mera u domenu poštovanja ljudskih i manjinskih prava.
Prioritet Republike Srbije u ostvarivanju manjinskih prava vezan je pre svega za nastavak započetog zakonskog regulisanja prava i položaja nacionalnih manjina, dalje jačanje društveno ekonomskog položaja pripadnika nekih nacionalnih manjina i smanjivanje etničke distance dela većinskog srpskog naroda prema pripadnicima nacionalnih manjina.
Učešće žena u vlasti i političkom životu Republike Srbije, kao i zastupljenost žena u izvršnoj vlasti i dalje je nezadovoljavajuće. Položaj žena na tržištu rada promenjen je u poređenju s periodom socijalizma, kada su žene bile visoko zastupljene u radnoj snazi - stopa njihovog učešća je bila oko 70 %, dok je poslednjih godina oko 58 %. Stope aktivnosti i zaposlenosti žena znatno su niže od stopa aktivnosti i zaposlenosti muškaraca. Stopa nezaposlenosti žena u Republici Srbiji jedna je od najviših stopa nezaposlenosti žena u Evropi. Među nezaposlenima više ima dugoročno nezaposlenih žena nego muškaraca (61,4 % žena nezaposleno je dve godine i više, dok je 57 % nezaposlenih muškaraca dugoročno nezaposleno). Žene beleže i niže stope u ukupnom zapošljavanju. U 2005. godini, žene su činile 44,9 % od ukupnog broja lica koja su se zaposlila u toj godini, pri čemu podaci za period 2002-2005. pokazuju trend opadanja zapošljavanja žena (sa 50,1 % 2002. na 44,9 % 2005. godine). Žene zarađuju mesečno u proseku 17 % manje od muškaraca i znatno su manje zastupljene među samozaposlenima i preduzetnicima.
Na nivou osnovnog i srednjeg obrazovanja rodna nejednakost gotovo je ukinuta u većinskom stanovništvu i održava se samo u marginalizovanim društvenim grupama. U visokom obrazovanju ima čak nešto više žena nego muškaraca: 2002. godine među studentima bilo je 52,9 % žena, a 47,1 % muškaraca. Međutim, žene su zastupljene sa 30-32 % među magistrima i doktorima nauka. Rodna nejednakost u obrazovanju više se ogleda u segregaciji prema obrazovnim profilima, koja ukazuje na održavanje patrijarhalnih obrazaca o "primerenim ženskim i muškim profesijama". U tom smislu, žene su zastupljenije u obrazovanju za humanističke nauke i umetnosti. Uprkos poboljšanju trendova obrazovanja ženske populacije na različitim nivoima obrazovanja, obrazovna struktura ženske populacije prema popisu iz 2002. godine bila je nepovoljnija od obrazovne strukture muške populacije. Pored toga, nepismenost je zastupljenija u ženskoj populaciji nego u muškoj. Dok je stopa nepismenosti u muškoj populaciji, prema popisu iz 2002. godine 2,2 %, u ženskoj populaciji iznosi 10,1 %. Nepismenost je najizraženija u starijoj ženskoj populaciji, među ženama koje imaju 65 godina i više i iznosi 36 %. U tom smislu, obrazovana struktura ženske populacije još pokazuje efekte ranijeg nepovoljnog položaja žena u obrazovanju i bez obzira na novije trendove ravnopravnog uključivanja u obrazovanje na svim nivoima još se nije ujednačila obrazovna struktura žena i muškaraca.
Izvor: Republički zavod za statistiku (Anketa o radnoj snazi, 2007).
Slika 13. Stopa nezaposlenosti žena i muškaraca.
Žene iz marginalizovanih društvenih grupa (romska i izbeglička populacija, interno raseljena lica i žene sa invaliditetom) imaju izrazito nepovoljan društveni položaj. Njihova diskriminacija je dvostruka, tj. proističe istovremeno iz rodne pripadnosti i pripadnosti marginalizovanim grupama koje teže pristupaju ključnim institucijama i resursima društva. Prema podacima iz istraživanja UNDP iz 2004. godine, stope nezaposlenosti u marginalizovanim grupama znatno su veće od stopa nezaposlenosti opšte populacije u Republici Srbiji. U romskoj populaciji od četiri zaposlena Roma samo je jedna žena. Većina ekonomski aktivnih Romkinja ostvaruje prihode u neformalnom sektoru, tj. na crnom tržištu (kućne pomoćnice, spremačice, kafe kuvarice, preprodaja dobara itd.). Pored niskog stepena privredne aktivnosti i visoke stope nezaposlenosti, položaj Romkinja odlikuje i visoka stopa nepismenosti, prekid školovanja, siromaštvo i loši uslovi života u izolovanim naseljima, rano stupanje u brak, neposedovanje ličnih dokumenata itd. Prema podacima iz registracije izbeglica 2001, među nezaposlenima je više žena i izrazito ih je više među izdržavanim licima nego muškaraca. Takođe, izražene su razlike između izbeglica iz Hrvatske i BiH. Žene izbeglice iz BiH češće su nezaposlene i izdržavane nego žene iz Hrvatske.
Otežan pristup važnim resursima društva, vodi oskudnosti značajnih resursa (materijalnih, znanja i veština, socijalnog kapitala) i potiskuje prema siromaštvu posebno sledeće kategorije žena: samohrane majke (posebno majke male dece i dece sa posebnim potrebama), domaćice, stare žene, bolesne žene, žene sa invaliditetom, žene na selu (posebno stare i bez vlasništva), žene izbeglice, žene koje su pomažući članovi domaćinstva, Romkinje, neobrazovane žene, nezaposlene žene i žene žrtve nasilja.
U rodnim odnosima, u partnerskim i porodičnim odnosima i dalje dominira patrijarhalni vrednosni sistem. Održavanje patrijarhalnih obrazaca unutar domaćinstva i porodice vodi neravnopravnoj podeli rada u kojoj žene obavljaju najveći deo neplaćenog kućnog rada, a mnoge imaju ograničen pristup finansijskim resursima.
I pored napretka koji je postignut u formulisanju i sprovođenju rodne politike u Republici Srbiji, još ima problema koje treba rešavati, a pre svih:
- postojanje društvenih i kulturnih barijera, udruženih s tradicionalnom društvenom strukturom koja nije otvorena za promenu ustaljene podele moći između žena i muškaraca;
- izostanak političke volje izvršne vlasti da sprovede do kraja donošenje seta zakona o rodnoj ravnopravnosti i obavezi ukidanja svih oblika diskriminacije prema ženama;
- izostanak primene rodno određene politike, odnosno neusklađenost programa i indikatora praćenja u različitim programima i strategijama u kojima već postoji segment rodnosti.
Politika jednakih mogućnosti za žene i muškarce koju treba da promoviše ova Strategija treba da usvoji dvosmeran pristup zasnovan na principima standarda EU, koji kombinuje princip integrisanja rodno osetljive politike u celokupnu institucionalnu sferu i preduzme specifične mere za premošćavanje negativnih razlika i rodno osetljivih deficita u svim sferama javnog i privatnog života žena i muškaraca u Republici Srbiji.
Strateški ciljevi Republike Srbije u oblasti rodne ravnopravnosti obuhvataju:
1) uspostavljanje institucionalnog okvira za mere koje će obezbediti integraciju principa rodne ravnopravnosti u sve aktivnosti državnih organa i institucija;
2) ravnopravno učešće žena i muškaraca u vlasti i odlučivanju o javnoj politici;
3) poboljšanje položaja žena na tržištu rada i na poslu uz ostvarivanje ravnopravnog položaja s muškarcima;
4) socijalnu intergraciju žena i muškaraca iz marginalizovanih društvenih grupa kroz obrazovanje, tržište rada i učešće u odlučivanju o javnoj politici;
5) povećanje stope zapošljavanja i samozapošljavanja žena u gradskim i seoskim sredinama;
6) prevenciju, suzbijanje nasilja i zaštita žena od nasilja;
7) uklanjanje rodnih stereotipa i promocija rodne ravnopravnosti u javnosti.
Prioritet Republike Srbije u oblasti rodne ravnopravnosti jeste usklađivanje i dosledna primena do sada usvojenih programa, strategija i zakona koji tretiraju rodnu dimenziju (Strategija za smanjenje siromaštva, nacionalni indikatori Nacionalnih milenijumskih ciljeva razvoja u Republici Srbiji, Nacionalna strategija zapošljavanja za period od 2005. do 2010. godine, programi integralne socijalne zaštite i dr.), kao i usvajanje nacionalnog akcionog plana za poboljšanje položaja žena, donošenje zakona protiv diskriminacije i zakona o rodnoj ravnopravnosti. Pomenuti institucionalni okvir treba dosledno da prati evropske i međunarodne standarde za rodnu ravnopravnost i pravo na razvoj (Konvenciju UN o eliminaciji svih oblika diskriminacije prema ženama, CEDEW, Pekinšku platformu i principe MOR). Sprovođenjem mera neophodno je osnažiti ekonomske kapacitete žena tako što će se povećati stopa zaposlenosti i broj žena iz ranjivih grupa koje se školuju i zapošljavaju. Neophodno je unaprediti pristup žena različitim resursima u poljoprivrednoj proizvodnji da bi se obezbedila diversifikacija ruralne ekonomije i očuvanje životne sredine.
Zdravstveno stanje stanovništva Republike Srbije bilo je u proteklom periodu izloženo nepovoljnim uticajima koji su rezultat ratnih sukoba na bivšem jugoslovenskom prostoru, sankcija međunarodne zajednice, velikog broja izbeglih i raseljenih i ekonomske krize (s rekordnom inflacijom). Takva situacija se morala odraziti kako na samo zdravstveno stanje stanovništva, tako i na sposobnost zdravstvene službe i društva u celini da čuva i unapređuje zdravlje stanovništva. U sistem zdravstvene zaštite, uključujući i javno zdravlje, veoma malo je ulagano tokom devedesetih godina dvadesetog veka (sve do 2000. godine), pa su zgrade ruinirane, oprema zastarela, a nova znanja ostala nedostupna zaposlenima u zdravstvu.
Hronične nezarazne bolesti i dalje imaju dominantno mesto, što u uslovima velikih demografskih promena i ubrzanog starenja stanovništva dovodi do rasta mortaliteta i nesposobnosti. Nepostojanje preventivnih mera i usvojeni životni stilovi predstavljaju faktore rizika i za hronične nezarazne bolesti (pušenje, nepravilna ishrana, fizička neaktivnost). Povrede, infektivne bolesti i psihosomatska oboljenja (depresija) doprinose pogoršanju zdravstvenog stanja, porastu broja nesposobnih za rad i znatnih gubitaka za pojedinca i društvo u celini.
Nejednakost u pogledu pristupa zdravstvenim uslugama, neujednačenost kvaliteta, kriza u finansiranju zdravstvenog osiguranja i privatizacija zdravstva, posebno pogađaju siromašne i ostale rizične grupe stanovništva.
Ne postoji potpun uvid u stanje zdravlja stanovništva Republike Srbije u odnosu na uticaj faktora životne sredine zbog toga što se ne prikupljaju sistematski podaci o bolestima koje se direktno ili indirektno mogu povezati s kvalitetom životne sredine i zbog toga nema dovoljno istraživanja i studija koje se bave procenom uticaja faktora životne sredine na zdravlje. Podaci iz 2005. godine pokazuju da je u centralnoj Srbiji registrovano 6.719 obolelih od hroničnih opstruktivnih bolesti pluća, gde se kao faktor rizika u nastanku oboljenja navodi (i) zagađenje vazduha. Od ukupnog broja obolelih od hroničnih opstruktivnih bolesti pluća u centralnoj Srbiji i u Beogradu registrovano je 36,06 % slučajeva. Analiza perioda 1996-2005. pokazuje da se broj obolelih od hroničnih opstruktivnih bolesti pluća povećava, naročito od 2001. do 2005. godine. Stopa umiranja bila je 29,6 u 2001. godini, 38,2 % u 2005. godini sa izrazitim trendom porasta.
Tabela 3. Stope mortaliteta na 100.000 stanovnika.
Grupe oboljenja |
2001. |
2003. |
2005. |
Bolesti srca i krvnih sudova |
110,2 |
106,1 |
104,5 |
Maligna oboljenja |
92,1 |
94,1 |
97,3 |
Povrede, trovanja i spoljni faktori |
36,9 |
32,0 |
30,8 |
Izvor: Nacionalni milenijumski ciljevi razvoja u Republici Srbiji (2006).
Ne postoje, takođe, sistematski podaci o broju obolelih od methemoglobinemije, arsenoze, fluoroze, bolesti koje nastaju kao posledica hemijske kontaminacije vode za piće. U Republici Srbiji registrovane su 2005. godine četiri hidrične epidemije nastale usled mikrobiološke neispravnosti vode za piće, a od 2001. do 2005. godine ukupno je registrovano 16 hidričnih epidemija. U proteklih pet godina broj tih epidemija opada.
Od 2000. godine napravljeni su vidljivi pomaci u oblasti integralnog planiranja zaštite zdravlja. Definisana je nova zdravstvena politika koju je Vlada usvojila, usvojena je Strategija za smanjenje siromaštva i otpočeta je njena primena, a usvojeno je i niz drugih dokumenata i zakona kojima je otpočela reforma zdravstvene zaštite. Vizija sistema zdravstvene zaštite i zdravstvena politika koja je usvojena kroz dokumenta naglašavaju kao prioritet unapređenje zdravlja, smanjenje nejednakosti u zdravlju kao i značaj preventivne i primarne zdravstvene zaštite. Kada se radi o oboljenjima i najvećim faktorima rizika za održivi razvoj, izrađeni su sledeći dokumenti: Nacionalna strategija za borbu protiv HIV/AIDS-a i Strategija kontrole duvana ("Službeni glasnik RS", broj 8/07). Program zdravstvene zaštite stanovništva od tuberkuloze donet je 2005. godine. U okviru projekta unapređenja preventivnih zdravstvenih usluga koji je usmeren na jačanje kapaciteta ustanova primarne i sekundarne zdravstvene zaštite za primenu preventivnih aktivnosti za kardiovaskularne bolesti, šećernu bolest i maligne bolesti, kao i antenatalni skrining program, inicirano je osnivanje centara za preventivne usluge u domovima zdravlja u Republici Srbiji. Usvojena je i Strategija razvoja zaštite mentalnog zdravlja ("Službeni glasnik RS", broj 8/07).
Deca i mladi posebno su izloženi negativnim uticajima životne sredine. U periodima razvoja oni poseduju tzv. "prozore osetljivosti" preko kojih prodiru štetni uticaji životne sredine, što se negativno odražava na veoma osetljiv mladi organizam. Republika Srbija je na Četvrtoj ministarskoj konferenciji o životnoj sredini i zdravlju 2004. godine prihvatila obavezu proisteklu iz Budimpeštanske deklaracije da usvoji nacionalni akcioni za životnu sredinu i zdravlje dece (CEHAP). Strategija za smanjenje siromaštva je, takođe, naglasila značaj unapređenja zdravlja vulnerabilnih grupa kroz unapređenje kvaliteta zdravstvene zaštite (posebno zaštite koja se pruža tim grupama), kao i značaj poboljšanja preventivnih usluga. Potreba za boljim mehanizmima finansiranja javnog zdravlja je naznačena, ali nije detaljnije razrađena. Mehanizmi koji bi obezbedili odgovarajuće finansiranje javnih zdravstvenih aktivnosti trebalo bi da budu formulisani u okviru strategije javnog zdravlja i zakona o javnom zdravlju koji su u pripremi.
U oblasti javnog zdravlja strateški ciljevi obuhvataju:
1) jačanje preventivne zdravstvene zaštite;
2) smanjenje morbiditeta, nesposobnosti i prevremene smrtnosti od najdominantnijih hroničnih nezaraznih bolesti (bolesti krvotoka, malignih bolesti i dijabetesa);
3) smanjenje morbiditeta, nesposobnosti i prevremenog mortaliteta uzrokovanog povredama;
4) smanjenje negativnih efekata zaraznih bolesti, posebno side i tuberkuloze na zdravlje ljudi;
5) smanjenje opterećenja stanovništva bolestima usled depresije i drugih poremećaja mentalnog zdravlja;
6) smanjenje nejednakosti u zdravlju između populacionih grupa tako što će se poboljšati zdravlje osetljivih populacionih grupa.
Prioritet Republike Srbije u oblasti javnog zdravlja jeste razvoj adekvatnog informacionog sistema, praćenje osnovnih indikatora i stvaranje baze podataka na nacionalnom, regionalnom i lokalnom nivou. Mere za unapređenje zdravlja pored ostalog podrazumevaju: razvijanje kapaciteta istraživačkih i akademskih institucija za istraživanje faktora rizika, obolevanja, umiranja, opterećenja društva bolestima; razvijanje ustanova primarne zdravstvene zaštite i programa prevencije; podizanje nivoa obrazovanja u oblasti javnog zdravlja; razvoj sistema za brzo reagovanje u nepredvidivim situacijama uključujući i kontrolu i nadzor nad zaraznim bolestima. Neophodno je usvojiti sektorske strategije, pre svih strategiju javnog zdravlja, koja bi bila osnov za donošenje zakona o javnom zdravlju.
8. Stanovanje i stambena politika
Značajna deregulacija stambenog sektora, opadanje javnih subvencija i privatizacija stanova u društvenom vlasništvu (prodaja nosiocima stanarskog prava) uvedena je u Republici Srbiji, a da prethodno nisu utvrđeni neophodni elementi pravnog i institucionalnog okvira, uključujući i finansijski sistem i sistem registracije vlasništva koji je potreban za uspešno funkcionisanje održivog stambenog sistema. Gotovo ceo stambeni fond Republike Srbije je u privatnom vlasništvu (98 %).
Veliki problem u Republici Srbiji predstavlja dostupnost stana jer odnos prosečnog dohotka domaćinstva i cene stana ukazuje na to da prosečno domaćinstvo treba da izdvoji 17 godišnjih plata za kupovinu stana. Visoka cena stanova u odnosu na zaradu domaćinstava (i u novogradnji i na sekundarnom tržištu) jedan je od osnovnih motiva ilegalne gradnje, odnosno kupovine ilegalno izgrađenih stanova (čija je cena niža i do 50 %) i masovnog oslanjanje na taj mehanizam etapnog rešavanja problema dostupnosti stanovanja. Iznajmljivanje stana u privatnom vlasništvu u velikim gradovima takođe je nedostupno domaćinstvima s prosečnim dohotkom i dohotkom ispod prosečnog jer zakupnina (bez dodatnih troškova za komunalne usluge) zahvata više od 50 % mesečnih prihoda, odnosno 27 % prosečnog mesečnog dohotka svih gradskih domaćinstava u Republici Srbiji.
Izvor: Republički zavod za statistiku (2004).
Slika 14. Standard zauzetosti stanova u Republici Srbiji (2002).
Kvalitativna stambena nestašica u Republici Srbiji i dalje je znatna iako je, u poređenju s mnogim zemljama EU, stambeni fond Republike Srbije relativno nov. Očigledan je raskorak između prosečne veličine domaćinstva (od 2,9 članova) i prosečne veličine stanova (od 2,6 soba u nastanjenim stanovima). Dominacija stanova u privatnom vlasništvu kao i velike regionalne razlike u kvalitetu/vrednosti stanova onemogućavaće adekvatnu stambenu mobilnost u skladu sa očekivanim povećanjem mobilnosti na tržištu rada Republike Srbije.
Zakon o održavanju stambenih zgrada ("Službeni glasnik RS", br. 44/95, 46/98, 1/01 i 101/05). godine nije odgovarajući jer je obavezno održavanje utvrđeno samo u odnosu na bezbednost i zaštitu života ljudi, a ne i u odnosu na odgovarajući kvalitet stanovanja i življenja.
Poseban problem je održavanje oko 30 % stambenog fonda u Republici Srbiji koji čine stanovi u kolektivnim stambenim objektima koji su ranije bili u državnom i/ili društvenom vlasništvu.
Ocenjeno je da je neformalne (ilegalne) gradnje i do mogućih milion stambenih jedinica u Republici Srbiji. Ta naselja predstavljaju higijenski rizik (ako nema komunalne infrastrukture ili ako je ona neodgovarajuća) i ne obezbeđuju održivost društveno-ekonomskog razvoja stanovništva (pošto nema socijalne infrastrukture).
Kao najugroženije društvene grupe u pogledu prava na stanovanje i stanovanja uopšte izdvajaju se Romi, izbeglice i privremeno raseljena lica.
Polovina svih Roma u Republici Srbiji nema sigurno i kvalitetno stanovanje (žive u nehigijenskim naseljima ili urušenim kućama). Petnaest odsto izbegličkih i domaćinstava interno raseljenih lica nema sigurno stanovanje, 35 % nema odgovarajuću kanalizaciju, a 10 % ni zadovoljavajući pristup izvorima vode u stanovima ili dvorištima. Zamah ilegalne gradnje u neformalnim naseljima tokom 1990. godine direktno se dovodi u vezu s potrebama tih domaćinstava da reše svoje stambeno pitanje.
Strateški ciljevi u oblasti stanovanja i stambene politike obuhvataju:
1) obezbeđenje odgovarajućeg stana licima/domaćinstvima bez stana uz podizanje akcionog potencijala svih aktera u tome;
2) sprečavanje propadanja određenih naselja, odnosno otklanjanje postojećih nehigijenskih i divljih (slamova) uz najveće izbegavanje relokacije stanovništva;
3) povećanje sigurnosti stanovanja - zaustavljanje ilegalne gradnje, sprovođenje legalizacije uz najveće izbegavanje nepotrebnog rušenja i regulisanje tržišta iznajmljivanja stanova;
4) zaustavljanje propadanja stambenog fonda i približavanje prosečnih uslova stanovanja standardima EU;
5) otklanjanje velikih razlika u kvalitetu stanovanja na nivou naselja uz očuvanje regionalnih specifičnosti;
6) uvažavanje specifičnosti stambenih potreba marginalizovanih grupa, raseljenih lica i izbeglica;
7) poboljšanje uslova stanovanja u seoskim područjima.
U oblasti stanovanja i stambene politike prioritet Republike Srbije u razvoju zakonodavnog i finansijskog okvira stambene politike jeste usvajanje nacionalne stambene strategije i zakonsko uređivanje oblasti stanovanja (usvajanje novog zakona o stanovanju i odgovarajućih podzakonskih akata i usvajanje zakona o socijalnom stanovanju). U sklopu stambene politike potrebno je stvoriti neophodan institucionalni i finansijski okvir za finansiranje nove stambene izgradnje i pokrenuti programe dostupnog stanovanja u javnom/neprofitnom sektoru, programe konsolidacije slamova i ostalih neformalnih naselja, kao i program nenastanjenih stanova.
9. Regionalni i lokalni aspekti održivog razvoja
Realni tokovi razvoja u Republici Srbiji takvi su da treba zaustaviti dugoročni trend depopulacije i stvoriti politiku podrške ravnomernom regionalnom razvoju da bi se zaustavio pad i tako veoma niskog nivoa ekonomskih i ostalih razvojnih aktivnosti. Pri tome treba imati u vidu da regionalizacija danas predstavlja osnovnu tendenciju lokalne uprave i teritorijalni model evropskih zemalja. To se može odvijati na osnovama postojećih institucija ili može dati impuls novoj teritorijalnoj organizaciji koja će bolje i efikasnije doprineti ostvarivanju tih ciljeva. To je naravno uvek uslovljeno političkim i institucionalnim okruženjem zemlje koje može biti pod uticajem nekih drugih ograničavajućih faktora. Regionalizacija pretpostavlja interese koji se odnose na promociju područja pre svega s društveno-ekonomskog aspekta, ali i sa kulturnog i političkog aspekta gde to odgovara.
Ustav Republike Srbije iz 2006. godine nije postavio jasne temelje za regionalizaciju Republike Srbije po principima koje danas važe u zemljama EU. Takođe, usvojena Strategija regionalnog razvoja Republike Srbije za period od 2007. do 2012. godine nije dovoljno uvažila potrebu suštinske regionalizacije Republike Srbije koja bi se bazirala na socio-ekonomskom principu.
Lokalna samouprava u Republici Srbiji deli sudbinu svih ostalih institucija i još je u reformama. Počev od 2000. godine položaj jedinica lokalne samouprave znatno je poboljšan donošenjem Zakona o lokalnoj samoupravi ("Službeni glasnik RS", br. 9/02, 33/04, 135/04, 62/06 i 129/07), promenom odnosa centralnih vlasti prema opštinama i gradovima, kao i ostvarenim većim stepenom decentralizacije.
S druge strane, očekivanja od pune decentralizacije nisu u potpunosti ispunjena i reforma lokalne samouprave nije izvedena konsekventno i do kraja, čime je dovedena u pitanje funkcionalna i finansijska autonomija jedinica lokalne samouprave. Jedan od osnovnih razloga je u tome što su reforme u toj oblasti direktno uslovljene napretkom reformi u drugim oblastima (donošenje novog Ustava, reforme institucija centralne vlasti i javne administracije, borba protiv korupcije, regionalizacija Republike Srbije itd.). Drugi razlog vezan je za unutrašnje slabosti administracije na lokalnom nivou i za njenu nedovoljnu osposobljenost da sprovede reformske mere.
Sistem finansiranja lokalnih zajednica jedna je od najvažnijih oblasti za uspostavljanje uspešnog sistema planiranja razvoja, pri čemu je bitno obezbediti potrebna sredstva i utvrditi njihov raspored kada se ta sredstva dodeljuju.
Novim Zakonom o finansiranju lokalne samouprave ("Službeni glasnik RS", broj 62/06) izvesno je unapređen položaj lokalnih zajednica i obezbeđen je javan i znatno predvidljiviji okvir za finansiranje lokalnih zajednica, čime je omogućen lakši prenos daljih nadležnosti na gradove i opštine. Pored Zakona o finansiranju lokalne samouprave, Zakonom o javnom dugu ("Službeni glasnik RS", broj 61/05) i Zakonom o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata ("Službeni glasnik RS", broj 47/06), stvoreni su uslovi da lokalne vlasti uspešno realizuju neke mere i aktivnosti koje su predviđene Strategijom lokalnog održivog razvoja i Deklaracijom o lokalnom održivom razvoju (usvojila Stalna konferencija gradova i opština 2005. godine).
Intenzivna urbanizacija i industrijalizacija u Republici Srbiji odvijale su se na štetu seoskih područja zbog snažne migracije stanovništva iz sela u gradove, gubitka velikih površina plodnog poljoprivrednog zemljišta i zbog zaostajanja u društveno-ekonomskom i kulturnom razvoju. Zbog toga što nije bilo sistemske državne podrške integralnom seoskom razvoju, zaostajalo se u celokupnom društveno-ekonomskom i kulturnom razvoju, a posledica tog zaostajanja je velika migracija stanovništva iz sela u gradove i napuštanje velikih površina plodnog poljoprivrednog zemljišta, ali i drugih prirodnih resursa. Danas se seoska područja u Republici Srbiji odlikuju visokim stepenom izdiferenciranosti u pogledu prirodnih, infrastrukturnih i drugih uslova za poljoprivrednu proizvodnju i razvoj drugih privrednih aktivnosti, potom u pogledu blizine tržišta i uslova za tržišni plasman proizvoda, kao i u pogledu veličine i morfologije naselja. Ta izdiferenciranost pokazuje se i na planu socijalnog razvoja, demografskih karakteristika, kulturoloških osobenosti, odnosa prema tradiciji, modernizaciji, životnoj sredini itd. Stepen urbanizacije (udeo gradskog stanovništva) po popisu iz 1948. godine iznosio je 20,7 % da bi 2002. godine dostigao 56,4 %, sa očekivanim rastom u narednom periodu (za poređenje, ta vrednost u Rumuniji iznosi 55 %, u Mađarskoj 65 %, u Grčkoj 60 %, u Hrvatskoj 58 %).
Izvor: Republički zavod za razvoj
Slika 15. Siromašenje opština* od 1990. do 2005. godine.
* Pad nacionalnog dohotka veći od 70 %.
Postoje velike neravnomernosti u razvoju gradskih i seoskih sredina, koncentraciji stanovništva, ekonomskim aktivnostima i socijalnoj infrastrukturi u Beogradu, Novom Sadu i Nišu. Ne postoji jasno izražena politička volja da se ostvari hijerarhija mreže gradova prema modelu koji je ponudio Prostorni plan Republike Srbije, što je uslov za decentralizaciju. Veoma su neujednačene gustine naseljenosti gradova, struktura gradova je razvučena i raširena s delovima neizgrađenog zemljišta. Seoska područja su nenaseljena i marginalizovana, naročito planinska, slabo saobraćajno povezana i sa nedovoljno izgrađenom komunalnom infrastrukturom. Po opremljenosti putevima i infrastrukturom društvenog života, seosko stanovništvo je u nepovoljnijem položaju od urbanog, pre svega zato što je trošak uspostavljanja infrastrukture po korisniku znatno viši u područjima s nižom gustinom naseljenosti, posebno u seoskim oblastima u kojima su seoska naselja mahalskog tipa. Recimo, u seoskim područjima samo 14,4 % dece pohađa predškolske ustanove, a u urbanim 45,2 % dece. Situacija ne nešto bolja na nivou osnovne škole, jer je procenat pohađanja osnovne škole u selima skoro jednak procentu u gradskim područjima (98,4 %). Udaljenost srednje škole znatno utiče na to da manje seoske dece (79,5 %) pohađa srednju školu nego gradske (87,3 %). Prema podacima istraživanja koje je sproveo UNDP, veliki procenat seoskog stanovništva nije zadovoljno kvalitetom života (50 % ispitanika). Tome najviše doprinosi to što nemaju na raspolaganju mnoge usluge, a i one koje su im dostupne nemaju zadovoljavajući kvalitet (zdravstvene i komunalne usluge, kulturni sadržaji i drugo).
Strateški ciljevi u oblasti regionalnog i lokalnog održivog razvoja obuhvataju:
1) decentralizaciju uz primenu savremenog koncepta regionalizacije i socio-ekonomskog pristupa;
2) izgradnju i jačanje novog sistema raspodele nadležnosti između različitih vertikalnih nivoa vlasti;
3) jačanje koncepta regionalne konkurentnosti i povezivanja;
4) smanjenje neravnomernosti u regionalnom razvoju; unutar regiona i između sela i grada;
5) razvoj, kvalitetno i neprekidno unapređenje komunalne infrastrukture;
6) zaštitu i korišćenje prirodnih resursa kojima gazduje jedinica lokalne samouprave u skladu s principima održivog razvoja primenom ekonomskih instrumenata;
7) stvaranje bolje organizovane i koordinisane lokalne vlasti, lokalne administracije i javnih preduzeća, stalna promocija uključivanja javnosti u planiranje i usvajanje principa dobre prakse i održivog razvoja u urbanističko planskoj dokumentaciji;
8) razvoj lokalne ekonomije na osnovu raspoloživih prirodnih resursa i mera za podršku promocije održivog korišćenja resursa;
9) institucionalno jačanje lokalne samouprave i podizanje nivoa znanja izabranih i postavljenih lica zaposlenih u opštinskim upravama;
10) promovisanje razvoja lokalnog menadžmenta za održivi razvoj putem izrade lokalnih strateških i razvojnih planova;
11) policentričan razvoj mreže naselja i stvaranje urbanih regija s mrežom srednjih i malih gradova i seoskih naselja.
U oblasti lokalnog održivog razvoja prioritet Republike Srbije jeste uspostavljanje sistema prava na ostvarivanje lokalne samouprave koji pripada građaninu i koji je kompatibilan sa zakonodavstvom EU i sistemima lokalne samouprave u EU i zemljama u okruženju; vraćanje zakonskog prava na posedovanje imovine lokalnim samoupravama. Takođe, prioritet je i obezbeđenje preduslova za ostvarivanje održivih sopstvenih izvora prihoda lokalne samouprave u Republici Srbiji kojima će se finansirati javni poslovi neophodni za zadovoljenje osnovnih zajedničkih potreba i interesa građana, osposobljavati lokalne samouprave da uz punu i suštinsku participaciju građana razvijaju svoje strateške planove održivog razvoja i uspešno ih sprovode. Sopstvenim prihodima omogućiće se lokalnim samoupravama da ulaze u koncesione i ostale finansijske aranžmane radi izgradnje i održavanja komunalne infrastrukture.
Prioritet za rešavanje problema urbanog i ruralnog razvoja jeste reforma postojećeg nacionalnog zakonodavstva u skladu s novom generacijom evropskih dokumenata održivog prostornog razvoja i sa zakonodavstvom i praksom u EU i njeno sprovođenje u oblasti planiranja i izgradnje, a uz to i dosledna primena Zakona o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu ("Službeni glasnik RS", broj 135/04) i unapređenje njegovog sprovođenja i jačanje institucija u oblasti planiranja i zaštite životne sredine na nacionalnom i lokalnom nivou. Neophodno je uspostaviti sistem praćenja promenama u prostoru i izveštavanja o njima, sprovoditi prostorne i urbanističke planove i povećati nivo investiranja u informacione tehnologije u organima za urbanizam i prostorno planiranje na nacionalnom i lokalnom nivou, uključujući i seoska područja koja su danas u velikoj meri izolovana. Potrebno je, takođe utvrditi efikasniji sistem finansiranja izrade prostornih i urbanističkih planova, naročito u siromašnim opštinama. Pošto problem legalizacije još nije rešen, treba preispitati model finansiranja legalizacije nelegalno izgrađenih objekata.
10. Informisanje javnosti i njeno učešće u odlučivanju
Učešće javnosti u odlučivanju sastoji se iz četiri komponente: participacija u planiranju, odlučivanju, sprovođenju i kontroli; kreativna i aktivna saradnja javnog, privatnog i civilnog sektora; najšire shvaćena društvena i politička saradnja i saglasnost i pristup javnosti podacima i dokumentima, uz aktivno učešće javnog servisa, nacionalnih, regionalnih i lokalnih medija u informisanju javnosti da bi se razumeo održivi razvoj i stanje u oblasti životne sredine.
Država ima veoma važnu ulogu u uspostavljanju osnova za učešće javnosti u odlučivanju o održivom razvoju. Njena uloga je da promoviše i pokreće učešće javnosti, da podržava i stimuliše učešće javnosti i da javnost ne samo stručno i organizaciono podržava već i da je finansijski pomaže. Vlada kao izvršni organ vlasti pozitivno utiče na lokalne organe uprave da uspostave sistem zajedničke odgovornosti. Uloga države i javne uprave u uspostavljanju i unapređivanju učešća javnosti u odlučivanju određena je međunarodnim konvencijama i domaćim zakonodavstvom. Vlada je utvrdila decembra 2007. godine Predlog zakona o potvrđivanju Konvencije o dostupnosti informacija, učešću javnosti u donošenju odluka i pravu na pravnu zaštitu u pitanjima životne sredine (Arhuska konvencija) kao jedan od evropskih standarda učešća javnosti u procedurama vezanim za zaštitu životne sredine. Osim toga, usvojen je Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i izabran Poverenik za informacije od javnog značaja, ali čini se da neki nosioci javnog odlučivanja (na svim nivoima vlasti i javne uprave) imaju otpor da se taj zakon sprovede i da se postupa po nalogu Poverenika za informacije od javnog značaja.
Civilni sektor u Republici Srbiji uglavnom ima problema sa finansiranjem. Država nedovoljno stimuliše organizacije civilnog sektora i ne tretira ih kao ravnopravne aktere u političkom procesu. Sama udruženja u Republici Srbiji nedovoljno su aktivna, pa ima malo ekoloških inicijativa koje potiču od civilnog sektora. S druge strane, pojačano je interesovanje udruženja i uopšte civilnog sektora za pitanja zaštite i unapređivanja životne sredine, kao i interesovanje lokalne samouprave za povezivanje s nevladinim sektorom.
Uloga medija u informisanju javnosti jeste da daju jasne, verodostojne i istinite informacije o svim procesima održivog razvoja i o stanju životne sredine u Republici Srbiji, kao i da podstiču javnost na to da učestvuje u planiranju, primeni i kontroli sprovođenja nacionalnih i lokalnih planova. Ta uloga sredstava informisanja određena je Zakonom o javnom informisanju, Međunarodnim načelima profesionalne etike u novinarstvu (načela 1, 2 i 5) i etičkim kodeksom Udruženja novinara Srbije (UNS), Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) i Etičkim kodeksom elektronskih medija.
Izveštavanje o procesima održivog razvoja i životnoj sredini nije dovoljno zastupljeno u medijima, što je rezultat nezainteresovanosti medija, nedovoljnih stručnih znanja i svesti o neophodnosti izveštavanja o strateškim temama i relevantnim problemima. Prilozi i specijalizovane emisije se ne prikazuju u udarnim (gledanim) terminima, nisu redovni delovi programskih šema i sadržaja elektronskih medija i štampe. Strateški važne razvojne oblasti najčešće nisu ni jasno definisane uređivačkom politikom medija. Veoma često je rečnik koji se koristi previše stručan i nije razumljiv za većinu stanovništva. Razloge za takvo stanje treba tražiti u nedovoljno izgrađenoj ekološkoj svesti novinara i urednika medija, slaboj saradnji redakcija sa civilnim sektorom, ali i u nedovoljnoj spremnosti organa vlasti da o ekološkim problemima javno govore. Pošto nema odgovarajućih oblika neformalnog školovanja novinara (seminari, radionice, obuke) iz oblasti zaštite životne sredine i održivog razvoja, samo povremeno u organizaciji pojedinih nevladinih organizacija, treba šire uključiti državne organe u takve aktivnosti. Ipak, čini se da raste interesovanje medija za izveštavanje o stanju životne sredine, ali i za probleme koji su u vezi sa širim aspektima održivog razvoja. To je s jedne strane u vezi s porastom praćenja tema koje se odnose na klimatske promene u inostranim medijima, a s druge strane u vezi s porastom medijskih sloboda u državi.
Na učešće javnosti u odlučivanju uopšte, a posebno u oblasti zaštite životne sredine najviše negativno utiče to što građani nemaju iskustva i znanja o tehnikama i metodama učešća u odlučivanju, ali i to što nisu dovoljno izgrađeni mehanizmi i procedure učešća javnosti u odlučivanju (na primer, javnosti se ostavlja veoma kratak rok da se upozna s predlozima nekih propisa, akata i planova; pojedini planovi, mere, postupci nisu objavljeni i nisu predstavljeni javnosti, odnosno nisu dostupni javnosti što takođe utiče na smanjivanje učešća javnosti u odlučivanju). S druge strane, građani Republike Srbije smatraju da svoja prava u odlučivanju ostvaruju u oblicima političke demokratije, odnosno preko političkih partija na izborima, što ih na neki način koči da učestvuju u odlučivanju i na drugi način, pre svega na državnom nivou. Posle 2000. godine primetno je da se građani sve više interesuju za rešavanje komunalno-ekoloških problema, kao i za rešavanje problema izazvanih komunalnom izgradnjom (pretvaranje zelenih površina u stambene).
Strateški ciljevi u oblasti informisanja i učešća javnosti obuhvataju:
1) afirmaciju proekološkog mišljenja i svesti o održivom razvoju među građanima i u organizacijama civilnog društva i u medijima;
2) promovisanje dijaloga među proekološki usmerenim udruženjima i ekološkim pokretima i drugim građanskim inicijativama;
3) izgradnju institucija javne uprave i lokalne samouprave za podršku građanima, udruženjima, ekološkim pokretima i drugim oblicima građanskih inicijativa; saradnju s lokalnim vlastima u pristupu informacijama, učešću javnosti u odlučivanju i pristupu pravosuđu u oblasti zaštite životne sredine;
4) povezivanje proekoloških i drugih udruženja i građanskih inicijativa u jedinstvenu mrežu;
5) motivisanje građana da učestvuju u odlučivanju i ostvarivanju prava na informacije o stanju životne sredine na lokalnom nivou;
6) aktivno uključivanje medija u problematiku održivog razvoja i zaštite životne sredine, obrazovanje novinara i jasna uređivačka koncepcija, kako javnog radiodifuznog servisa tako i ostalih medija u informisanju o strateški važnim segmentima održivog razvoja i ekologije radi postizanja opšteg razvoja.
Prioritet Republike Srbije u oblasti informisanja i učešća javnosti u odlučivanju jeste stvaranje mogućnosti za dijalog i zajedničko odlučivanje, u skladu sa odredbama Arhuske konvencije. Održivi razvoj zahteva ostvarivanje takvog sistema kojem će cilj biti podizanje nivoa ekološke svesti, ekološkog znanja i ekološke odgovornosti svakog građanina i svake društvene grupe. Odgovornost mora da postoji bez obzira na to da li se radi o direktnom ili indirektnom učešću u izgradnji održivog razvoja, odnosno u koncipiranju ili primeni Strategije. Takvo okruženje se može izgraditi putem različitih programa u kulturi i obrazovanju koji promovišu održivi razvoj i zaštitu životne sredine; jačanjem sistema informisanja i dostupnosti informacija o značaju pojedinih mera, planova i akcija; jačanjem odgovornosti za održivi razvoj (upoznavanje sa alternativnim izvorima energije, načinima uštede energije u domaćinstvima, značaju recikliranja itd.) i jačanjem kapaciteta vaninstitucionalnih subjekata društvenog života (nevladinih organizacija, ekoloških pokreta, različitih građanskih inicijativa i samih građana) i neprekidnim angažovanjem medija. Što se tiče države, ona mora biti otvorena, tehnički i kadrovski spremna za sve vrste širokog društvenog učestvovanja u tom dijalogu. Treba izgraditi takav sistem učešća javnosti u odlučivanju koji će se sastojati iz četiri komponente: učešća u planiranju, odlučivanju, sprovođenju planova i kontroli njihovog sprovođenja; kreativne i aktivne saradnje javnog, privatnog i civilnog sektora; najšire shvaćene društvene i političke saradnje i saglasnosti uz aktivnu, definisanu vitalnu ulogu i odgovornost medija; pristupa javnosti podacima i dokumentima.