Prethodni

V ŽIVOTNA SREDINA I PRIRODNI RESURSI

Jedan od nacionalnih prioriteta za dostizanje održivog razvoja u Republici Srbiji odnosi se na zaštitu i unapređenje životne sredine i racionalno korišćenje prirodnih resursa. To podrazumeva integraciju i usaglašavanje ciljeva i mera svih sektorskih politika, harmonizaciju nacionalnih propisa sa zakonodavstvom EU i njihovu punu primenu. Od prioritetne važnosti je usvajanje i sprovođenje nacionalnog programa zaštite životne sredine uz odgovarajuće akcione planove, kao i usvajanje i primena nacionalne strategije održivog korišćenja resursa i dobara (intersektorskog strateškog dokumenta koji se realizuje putem planova, programa i osnova za svaki pojedinačni prirodni resurs ili dobro) koje donosi Vlada. Usvajanje i primena nacionalne strategije održivog korišćenja resursa i dobara uticaće na smanjenje pritiska na prirodne resurse. Da bi politika životne sredine postala sastavni deo ostalih sektorskih politika, posebno sektora prostornog i urbanističkog planiranja, treba jačati kapacitete za primenu strateške procene uticaja na životnu sredinu politika, planova i programa, u skladu sa zakonom. Usvajanje strategije prostornog razvoja Republike Srbije jedan je od prioriteta. Potrebno je dalje jačanje kapaciteta ministarstva nadležnog za zaštitu životne sredine, Agencije za zaštitu životne sredine i Fonda za zaštitu životne sredine, kao i ostalih institucija relevantnih za zaštitu životne sredine i korišćenje prirodnih resursa.

Takođe, neophodno je ugraditi planove akcije u programska dokumenta svih ekonomskih resora, a posebno poljoprivrede, šumarstva, vodoprivrede, ribarstva, rudarstva i drugih, čije je funkcionisanje i razvoj direktno povezano sa eksploatacijom prirodnih resursa. Neophodno je usvojiti specijalizovane programe i mere, koje će omogućiti aktivniju ulogu pojedinih resornih ministarstava u održivom razvoju ekonomske oblasti za koju su nadležni (na primer, agroekološki programi).

Razvoj čistijih tehnologija, povećanje energetske efikasnosti i korišćenje obnovljivih izvora energije, svakako će uticati na smanjenje zagađenja životne sredine. Najveći potencijal za povećanje energetske efikasnosti je smanjenje potrošnje toplotne energije (po procenama za više od 50 %) poboljšanom izolacijom u zgradama i smanjenjem broja domaćinstava koja koriste električnu energiju za grejanje. Veliki potencijal za poboljšanje energetske efikasnosti postoji i u industrijskom sektoru. Energetska efikasnost u industriji trostruko je niža od svetskog proseka, a neproporcionalno je visok stepen stvaranja industrijskog otpada po jedinici proizvoda i neracionalnog korišćenja sirovina. Republika Srbija sa oko 138 kg proizvedenog industrijskog otpada na 1.000 USD bruto domaćeg proizvoda spada u red zemalja s visokom intenzivnošću stvaranja otpada. Republika Srbija je jedna od poslednjih država u Evropi u kojoj se koristi olovni benzin. Uz to Republika Srbija ima izuzetno lošu modalnu strukturu transporta, uočljiv je nekontrolisan rast drumskog saobraćaja, propadanje mreže železničkih pruga, posebno sekundarne. Promovisanje obnovljivih izvora energije zahteva uvođenje podsticajnih mera, što će ohrabriti privatne investicije u energetski sektor i ojačati konkurentnost u energetici i ekonomiji uopšte.

1. Prirodni resursi

1.1. Vazduh

Kvalitet ambijentalnog vazduha u gradskim sredinama uslovljen je emisijama SO2, NOx, CO, čađi i praškastih, organskih i neorganskih materija koje potiču iz termoenergetskih postrojenja, industrije, saobraćaja, sagorevanja u individualnim kotlarnicama itd. Veliki zagađivači su termoenergetska postrojenja u Obrenovcu, Kolubari i Kostolcu, rafinerije u Pančevu i Novom Sadu, hemijska industrija i metalurški kompleksi u Pančevu, Kruševcu, Šapcu, Boru i Smederevu. Kao rezultat koncentrisanosti petrohemijskih i rafinerijskih kompleksa i azotare u Pančevu, dolazi do kumulativnog zagađenja vazduha. Kvalitet vazduha u gradovima uslovljen je i porastom broja motornih vozila i industrijskom proizvodnjom, kao i vrstom i brojem izvora zagađivanja. Veliko zagađenje vazduha potiče i od korišćenja benzina s dodatkom olova i dizela s visokim procentom sumpora. Izmerene srednje godišnje vrednosti olova u ambijentalnom vazduhu Beograda i Niša više su 2-9 puta od dozvoljene srednje godišnje vrednosti imisije za naseljena mesta (1,0 µg/m3). U Boru i Beogradu u proteklih deset godina godišnji limit ambijentalnih koncentracija za SO2 bio je stalno iznad graničnih vrednosti.

Izvor: Agencija za zaštitu životne sredine, 2007.

Slika 16. Srednja godišnja koncentracija (µg/m3) SO2 i broj dana s prekoračenjem graničnih vrednosti imisije 2006. godine.

Izvor: Agencija za zaštitu životne sredine, 2007.

Slika 17. Srednja godišnja koncentracija (µg/m3) HO2 i broj dana s prekoračenjem graničnih vrednosti imisije 2006. godine.

Identifikovani uzroci problema su: propisi u oblasti emisije i imisije nisu usklađeni s direktivama EU; otpadni gasovi se ne prečišćavaju ili je niska efikasnost postojećih uređaja za prečišćavanje u industrijskom i energetskom sektoru; koriste se zastarele tehnologije s niskom energetskom efikasnošću; nema podsticajnih mera za smanjenje emisije; nema racionalnog upravljanja saobraćajnim sistemima; vozila koja učestvuju u saobraćaju se ne održavaju i ne kontrolišu na odgovarajući način i kvalitet motornog goriva je loš.

Osnovni zadatak je očuvanje i poboljšanje kvaliteta vazduha gde god je to moguće (posebno u gradovima i u blizini velikih termoenergetskih i industrijskih postrojenja). U skladu s tim, utvrđeni su osnovni sektorski ciljevi:

1) usklađivanje nacionalnih propisa koji se odnose na kvalitet vazduha i emisije u vazduh sa zakonodavstvom EU i usvajanje i sprovođenje međunarodnih sporazuma koji se odnose na zaštitu vazduha;

2) smanjenje zagađenja vazduha koje potiče iz energetike i industrije;

3) poboljšanje kvaliteta goriva i postepeno izbacivanje iz upotrebe olovnog benzina i dizela s visokim sadržajem sumpora;

4) unapređenje sistema praćenja kvaliteta vazduha u gradovima i povećanje kapaciteta laboratorija za ispitivanje kvaliteta vazduha;

5) unapređenje pristupa javnosti informacijama o kvalitetu vazduha i podizanje javne svesti.

Neophodno je doneti zakon o zaštiti vazduha kojim će se postaviti osnove upravljanja kvalitetom vazduha, odgovarajuća podzakonska akta koja će propisati granične vrednosti u oblasti emisije i kvaliteta vazduha i izraditi katastar zagađivača. Takođe, neophodno je uspostaviti državnu mrežu za automatsko praćenje kvaliteta vazduha, u skladu sa zahtevima direktiva EU u pogledu indikatora kvaliteta vazduha i metoda merenja. Potrebno je usvojiti nacionalni program za klimatske promene i akcioni plan za zaštitu vazduha kao podršku sprovođenju nacionalnom programu zaštite životne sredine nakon njegovog usvajanja. Neophodno je ratifikovati ključne međunarodne sporazume koji su u vezi sa prekograničnim zagađivanjem vazduha. Potrebno je uvesti diferencirane naknade na cenu olovnog i bezolovnog benzina i potpuno prestati koristiti olovno gorivo do 2010. godine imajući u vidu programe zaštite životne sredine. Prihodi od naknade bi se namenski koristili za stvaranje odgovarajućih tržišnih uslova za brži prelazak na bezolovni benzin. Potrebno je formirati nacionalnu laboratoriju za vazduh i vodu.

1.2. Vode

Republika Srbija raspolaže dovoljnim količinama vode za zadovoljavanje svojih potreba, ali samo ako ih racionalno koristi i štiti od slučajnog ili namernog zagađivanja. Složena geološka građa i povoljni hidrogeološki odnosi stvorili su na teritoriji Republike Srbije značajno bogatstvo u mineralnim i termomineralnim vodama. Po gustini tih voda i raznovrsnosti u njihovim fizičkim i hemijskim odlikama Republika Srbija se može ubrojiti u najbogatije prostore na evropskom kontinentu. Registrovano je blizu 1.200 pojava vode; u AP Vojvodini isključivo bušotina, a južno od Save i Dunava pretežno izvora.

Izuzetno visokom temperaturom vode izdvajaju se Vranjska banja (94,1 °C na izvorima, 111 °C na ustima bušotine), Jošanička banja 77,2 °C (samoizliv), bušotine u Bogatiću 75,5 °C, Sijarinska banja 72,2 °C, kao i više od deset lokaliteta u AP Vojvodini s temperaturom vode na izlasku iz bušotine 60-82 °C.

Procenjeno je da se od registrovanih toplih voda koristi neznatan deo (oko 1% obnovljivih rezervi). Do današnjih dana korišćenje se praktično svodilo na zdravstveno-balneološke potrebe i flaširanje (stone vode), a veoma malo za toplifikaciju iako se zna da taj energetski izvor ima brojne prednosti (pre svih, ekonomske i ekološke) u odnosu na klasične energetske sirovine.

Snabdevanje vodom predstavlja prioritet u sektoru voda, čemu u prilog govori i činjenica da su ulaganja u tu oblast bila najveća. Danas u Republici Srbiji, bez AP KiM, priključak na javni sistem vodosnabdevanja ima 63 % stanovništva, što nije dovoljno, dok je lokalnim vodovodima obuhvaćeno još 14 % stanovništva. Dalji razvoj javnog sistema vodosnabdevanja predstavlja prioritet. Za snabdevanje vodom iz javnih vodovoda zahvata se iz izvorišta podzemne vode oko 500 miliona m3 godišnje, a iz izvorišta površinske vode oko 200 miliona m3 godišnje, od čega stanovništvo koristi oko 45 %, industrija i javna potrošnja oko 25 %, dok ostalih 30 % predstavlja potrošnju pri preradi vode i gubitke u mreži. Prosečna specifična potrošnja vode po stanovniku u Republici Srbiji iznosi oko 350 l na dan (za gradove oko 400, a za sela oko 80 l po stanovniku na dan). Industrija se snabdeva vodom pretežno pomoću sopstvenih sistema za zahvatanje i transport vode, koje su izgradili sami korisnici i vlasnici.

Razvoj kanalizacionih sistema znatno zaostaje za razvojem vodosnabdevanja stanovništva. Kanalizaciju ima 46 % stanovništva. Postrojenja za prečišćavanje gradskih otpadnih voda, sa ukupnim kapacitetom oko 1.000.000 ekvivalent stanovnika, izgrađena su u dvadeset osam naselja, a 2006. godine radilo je samo pet. Od ukupne količine komunalnih otpadnih voda samo 5,3 % se ispušta u recipijente sa odgovarajućim prečišćavanjem. Ocena je da difuzni izvori zagađenja učestvuju sa više od 50 % u ukupnom zagađivanju voda.

Izvor: Agencija za zaštitu životne sredine, 2007.

Slika 18. Opštine u kojima postoji postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda (PPOV).

U prethodnom periodu nedovoljno pažnje i sredstava posvećeno je prečišćavanju otpadnih voda, što je doprinelo pogoršanju kvaliteta vodotokova, odnosno recipijenata. Opasnost predstavlja i nekontrolisano upuštanje neprečišćenih otpadnih voda u lokalne potoke i jaruge ili neadekvatne septičke jame, čime se ugrožava resurs podzemnih voda. Mere zaštite voda se retko primenjuju. Počinioce akcidentnih zagađenja nije uvek lako ustanoviti, a kazne za prekršioce su blage. Zbog takvog odnosa prema vodi, veći broj vodotokova je u letnjim mesecima u takvom stanju da se može koristiti samo za navodnjavanje, i to ne uvek, a u nekim vodotokovima ugrožene su i flora i fauna. Pozitivni trendovi u kaznenoj politici konstatuju se u najnovijem periodu jer se protiv zagađivača preduzimaju ozbiljnije sankcije.

Izvor: Agencija za zaštitu životne sredine, 2007.

Slika 19. Trend kvaliteta vodotokova Republike Srbije od 1991. do 2006. godine.

Kao ključni problemi u sektoru voda mogu se izdvojiti: tranzicijska regulativa je i dalje dominantna u odnosu na standardizovanu regulativu, što dodatno otežava pokretanje investicionog ciklusa u privredi, pa i sektoru voda; nije u potpunosti harmonizovana zakonska regulativa sa savremenim evropskim trendovima i standardima, nema dovoljno institucionalnih i drugih kapaciteta; nije adekvatno finansiranje upravljanja vodama, cena vode i usluga je niska i nema ekonomskih podsticaja; nije dovoljan stepen priključenosti na javne sisteme za vodosnabdevanje; voda se neracionalno koristi i njen kvalitet je na pojedinim prostorima loš; kvaliteta voda u pojedinim vodotocima je loš, nije dovoljna zaštita kvaliteta voda i zaštita od voda.

Održivi razvoj podrazumeva optimalno upravljanje vodama, očuvanje i unapređenje kvaliteta voda i njihovo racionalno korišćenje.

Sektorski ciljevi održivog korišćenja vodnih resursa obuhvataju:

1) usklađivanje nacionalnih propisa u oblasti voda sa zakonodavstvom EU, a posebno primenu Okvirne direktive o vodama EU;

2) povećanje dostupnosti kvalitetne vode tako što će se sve više stanovništva priključivati na javne sisteme za vodosnabdevanje;

3) smanjenje gubitaka u vodovodnim sistemima;

4) zaštitu i unapređenje kvaliteta vode u akumulacijama koje su namenjene vodosnabdevanju;

5) poboljšanje kvaliteta vode u vodotocima, pre svega izgradnjom postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda i efikasnijim radom postojećih, kao i kontrolisanim korišćenjem đubriva i sredstava za zaštitu bilja;

6) sanaciju i remedijaciju zagađenih vodotokova;

7) uspostavljanje ekonomskog vrednovanja vode i usluga, primenom principa "zagađivač plaća" i "korisnik plaća";

8) odgovarajuću institucionalnu i teritorijalnu organizaciju sektora voda;

9) utvrđivanje pravnog statusa i vlasničku transformaciju vodoprivrednih preduzeća;

10) rešavanje problema komunalnih voda po modelu javno-privatnog partnerstva za veće gradove, a preko državnih investicionih aktivnosti za manja naselja;

11) uvođenje regulatorne funkcije;

12) obezbeđenje učešća javnosti i uključenje korisnika u sve faze upravljanja vodama.

Donošenje novog zakona o vodama i drugih zakona kao i odgovarajućih podzakonskih akata kojima se obezbeđuje usklađivanje sa Okvirnom direktivom o vodama EU i drugim direktivama koje su u vezi s vodama, kao i stvaranje ekonomskih pretpostavki za njeno sprovođenje, predstavlja prioritetan zadatak. Najveća potreba za uvođenjem regulatorne funkcije u sektoru voda postoji u oblasti pružanja javnih usluga vodosnabdevanja i kanalisanja, a ostvarivala bi se: određivanjem standarda u pružanju javnih usluga i visine cene, merenjem i kontrolom performansi preduzeća i primenom kazni, a pre svega kontrolom smanjenja gubitaka u mreži i planom ulaganja sredstava od povećanja cena vode u obnovu infrastrukture. Potrebno je izraditi poseban plan zaštite voda, čiji deo je plan za izgradnju postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda pošto se kompletira katastar (registar) zagađivača i donesu propisi, odnosno standardi za njihovu konsekventnu primenu.

Zaštita vodnih resursa detaljno je obrađena u programima za zaštitu životne sredine. Posebno značajna za oblast zaštite voda jesu sledeća planska akta: Uredba o utvrđivanju Vodoprivredne osnove Republike Srbije (koja će, u smislu usklađivanja s pozitivnom zakonskom i stručnom praksom u EU i potrebama naše države, prerasti u vodni plan Republike Srbije, sa svim relevantnim strateškim i planskim elementima u oblasti voda, uključujući i plan za sprovođenje Okvirne direktive o vodama EU), planovi upravljanja vodama na vodnim područjima, strategija razvoja i korišćenja geoloških resursa Republike Srbije (koja će urediti i hidrogeološka istraživanja podzemnih voda). Postojeće ekonomske instrumente, odnosno naknade za korišćenje voda, treba uskladiti sa naknadama u okruženju. Takođe potrebno je uvesti diferencirane i selektivne naknade za ispuštanje otpadnih voda iz naselja i industrije i formirati nacionalnu laboratoriju za vazduh i vodu.

Pošto aluvijalne izdani predstavljaju potencijalno najznačajnija izvorišta za vodosnabdevanje stanovništva (oko 70 % ukupno ocenjenog potencijala podzemnih voda), treba ih zaštititi i očuvati da bi se održali uslovi prihranjivanja. To se može postići preduzimanjem odgovarajućih mera, na bazi relevantne regulative, ograničavanjem ili zabranom aktivnosti kojima se može narušiti vodni režim (eksploatacija šljunka i peska, izgradnja građevinskih i drugih objekata, skladištenje opasnih materija, prekomerna upotreba đubriva i pesticida i sl.). Odgovarajuće mere treba preduzeti i na ostalim područjima značajnim za snabdevanje vodom.

Očekivani porast industrijske proizvodnje u našoj zemlji pratiće određeno povećanje potrošnje vode. To povećanje se mora kontrolisati, tj. obavezno se mora smanjiti specifična potrošnja vode po jedinici proizvoda tako što će se uvesti savremene tehnologije, sistemi za recirkulaciju i smanjiti negativan uticaj na životnu sredinu. Pošto to zahteva viši nivo ekonomskog razvoja društva, masovniju zamenu tehnologija i primenu mera štednje vode, realno se može ostvariti tek posle 2015. godine. Racionalizacija potrošnje vode u industriji obezbeđuje se i odgovarajućom pravnom regulativom, kroz uvođenje standarda emisije zagađenja i drugih administrativnih mera koje na dugi rok utiču na stagnaciju pa čak i opadanje potrošnje vode. S obzirom na njihov značaj, treba ubrzati aktivnosti na ovom planu.

Pored prethodnih mera, značajno je i da buduća zahvatanja vode za potrebe industrije budu, gde god je to moguće, usmerena na površinske vode, uz obezbeđenu kontrolu količine zahvaćene i ispuštene vode i njenog kvaliteta.

Gradovi, privredni i infrastrukturni sistemi u Republici Srbiji smešteni su uglavnom u rečnim dolinama, pa je zaštita postojećih i planiranih objekata i sistema od poplava i drugih štetnih uticaja vodotokova preduslov za održivo korišćenje voda (snabdevanje stanovništva i industrije, navodnjavanje, proizvodnja hidroenergije, ribogojstvo). To podrazumeva da gde god je moguće treba izbeći izgradnju novih objekata i sistema u plavnim zonama.

Za postizanje planiranih ciljeva održivog korišćenja i zaštite voda, najznačajnija je uloga države, koja će morati da, prvenstveno zakonskom regulativom, obezbedi uslove za dugoročnu makroekonomsku stabilnost i sigurnost uloženog privatnog kapitala.

1.3. Zemljište

Udeo poljoprivrednog zemljišta na teritoriji centralne Srbije iznosi 60,2 %, a na teritoriji AP Vojvodine 82 %. U strukturi poljoprivrednog zemljišta, po kategorijama korišćenja, evidentno ima mnogo obradivih površina (83 %). U proteklih petnaest godina udeo poljoprivrednog zemljišta je smanjen za 10,6 %, dok je udeo obradivog poljoprivrednog zemljišta smanjen za 10 %. Prema načinu korišćenja poljoprivrednog zemljišta, procentualno, najviše je nestalo vinograda 20,7 %, a najmanje je nestalo ribnjaka, trstika i bara 2,5 %. Po površini, najviše je nestalo pašnjaka 179.036 ha, ili 18 % u proteklih petnaest godina. Važno je istaći da površina pod oranicama i baštama u Republici Srbiji iznosi 3.355.000 ha što čini 79 % ukupnog obradivog zemljišta. Tome treba dodati i oko 312.000 ha pod voćnjacima i vinogradima i 587.000 ha pod livadama. Ne obrađuje se oko 855.000 ha (pašnjaci, trstici, bare i ribnjaci).

Faktori smanjenja i degradacije poljoprivrednog zemljišta u Republici Srbiji su: širenje naselja, industrijski, rudarski, energetski i saobraćajni objekti, vodna erozija, eolska erozija, zaslanjivanje zemljišta, gubitak hranljivih elemenata, hemijsko zagađenje od bioindustrijskih izvora, mehaničko zbijanje zemljišta prilikom obrade teškim mašinama, zabarivanje zemljišta, poplave, gubitak plodnosti i dr.).

Strateški ciljevi održivog korišćenja zemljišta obuhvataju:

1) usklađivanje zakonodavnih akata koji su u vezi s korišćenjem i zaštitom zemljišta sa zakonodavstvom EU;

2) sprečavanje daljeg gubitka zemljišta i očuvanje i poboljšanje njegovog kvaliteta, posebno industrijskim, rudarskim, energetskim, saobraćajnim i ostalim aktivnostima;

3) zaštitu od degradacije i promene namene zemljišta, kao i uređenje poljoprivrednog zemljišta.

Da bi se ovi ciljevi ostvarili, potrebno je: uskladiti postojeće propise sa zakonodavstvom EU i UN o korišćenju zemljišta i zaštiti životne sredine; utvrditi i izabrati parametre kvaliteta zemljišta koji će se primenjivati pri praćenju i kontroli plodnosti; izraditi mreže kontrole plodnosti zemljišta, osnažiti institucije koje će se baviti zaštitom, uređenjem i korišćenjem poljoprivrednog zemljišta i formirati laboratoriju na nacionalnom nivou koja će se baviti zemljištem i mineralnim resursima. Neophodno je formirati bazu podataka o zemljištu i zemljišnim parcelama. Baza podataka bi bila rezultat dosadašnjih istraživanja u toj oblasti, ali i stalnog praćenja za koji bi bile zadužene određene postojeće stručne institucije koje se bave korišćenjem i kontrolom kvaliteta zemljišta.

1.4. Biodiverzitet i zaštita prirode

Opšta karakteristika biološke raznovrsnosti u Republici Srbiji je veliki genetički, specijski i ekosistemski diverzitet, ali su biološki resursi, kako potencijalni, tako i oni koji se u većoj ili manjoj meri koriste, relativno ograničenih kapaciteta. Ukupna površina zaštićenih prirodnih dobara iznosi oko 5.427 km2, što čini oko 6,14% od ukupne teritorije Republike Srbije. Prema učešću zaštićenih površina u ukupnim, Republika Srbija spada u zemlje sa srednje nižim stepenom zaštite. U Republici Srbiji je proglašeno pet nacionalnih parkova, 14 parkova prirode, 17 predela izuzetnih odlika, 72 rezervata prirode, 313 spomenika prirode (botaničkog, geološkog i hidrološkog karaktera) i 43 područja od kulturno-istorijskog značaja (prostori oko nepokretnih kulturnih dobara i znamenita mesta).

Izvor: EUROSTAT i Republički zavod za statistiku, 2007.

Slika 20. Površine zaštićenih područja

Takođe, utvrđeno je 35 područja za ptice od međunarodnog značaja (IBA), 59 međunarodno značajnih područja za biljke (IPA) i 13 međunarodno značajnih područja za leptire.

Izvor: EUROSTAT i P. Simonović, 2007.

Slika 21. Ugrožene žive vrste u ukupnom broju vrsta u Evropi.

Opšta karakteristika biološke raznovrsnosti u Republici Srbiji jeste da je ona po kvalitetu bogata, a po kvantitetu siromašna, tj. da se odlikuje srazmerno velikim genetičkim, specijskim i ekosistemskim diverzitetom, ali da su biološki resursi, potencijalni ili oni koji se u većoj ili manjoj meri koriste, relativno ograničenih kapaciteta.

Genofond u Republici Srbiji veoma je bogat, a sadrži i velik broj sorti i rasa autohtonih populacija domaćih biljaka i životinja. U Republici Srbiji poslednje decenije aktivno se sprovodi program očuvanja agrodiverziteta, koji podrazumeva ex-situ program očuvanja živog i zamrznutog biljnog i životinjskog materijala, semena, delova biljaka u kulturi tkiva i dr. (program uspostavljanja nacionalne banke gena u saradnji s naučnim i stručnim institucijama u oblasti poljoprivrede), kao i in-situ program očuvanja živih primeraka biljaka i životinja koje su retke ili im je ugrožen opstanak. Osnovni problemi su: nepridržavanje propisanih režima i mera zaštite biljnog i životinjskog sveta, predela i geološkog nasleđa, prvenstveno time što se neracionalno koriste prirodni resursi, što je slaba pokrivenost planskom i urbanističkom dokumentacijom i izražena protivpravna izgradnja objekata; nedovoljna ulaganja države u očuvanje i održivi razvoj najreprezentativnijih područja i ključnih vrsta biodiverziteta Republike Srbije; drastično menjanje uslova staništa, fragmentacija i/ili uništavanje prirodnih ekosistema usled različitih oblika antropogenog uticaja; promena namene šumskog i poljoprivrednog zemljišta; ilegalno i/ili nestručno sakupljanje pojedinih komercijalnih vrsta (pečurke, lekovito bilje itd.); nedovoljno sprovođenje propisa od strane nadležnih inspekcijskih službi; nedovoljna podrška za držanje ekonomski neisplativih primitivnih rasa, vrsta, sorti i sojeva domaćih životinja i gajenih biljaka u ambijentu stalne modernizacije rasnog i sortnog sastava, što dovodi do smanjenja raznovrsnosti genetičkog materijala u poljoprivredi pod pritiskom tržišta.

Sektorski ciljevi obuhvataju:

1) donošenje zakona o zaštiti prirode i ratifikacija međunarodnih ugovora;

2) izradu nacionalne strategije održivog korišćenja prirodnih resursa i dobara;

3) izradu nacionalne strategije i akcionog plana očuvanja biodiverziteta;

4) povećanje površina zaštićenih prirodnih dobara do 10 % teritorije Republike Srbije, tj. proširenje mreže zaštićenih područja, uspostavljanje ekoloških koridora i mreže ekološki značajnih područja;

5) uspostavljanje efikasnog sistema biomonitoringa;

6) uspostavljanje informacionog sistema o živom svetu i drugim prirodnim vrednostima Republike Srbije;

7) popis biološke raznovrsnosti u Republici Srbiji;

8) uspostavljanje praćenja komponenata biodiverziteta;

9) sprovođenje efektivnih mera kontrole genetički modifikovanih organizama (GMO) u skladu s praksom EU;

10) unapređenje metoda za održivo korišćenje genofonda i formiranje banke za očuvanje genetičkog materijala, uz povećanje podrške očuvanju genetičkih resursa, te povećanje broja subjekata i područja uključenih u poslove očuvanja.

Treba unaprediti planove upravljanja zaštićenim dobrima u skladu sa savremenim međunarodnim standardima i evropskim direktivama. Takođe, potrebno je dalje unaprediti praćenje biodiverziteta. Veoma je značajno unapređenje kapaciteta upravljača zaštićenih područja i podizanje efikasnosti merodavnih državnih organa na sprečavanju i kažnjavanju nepoželjnih i nepropisnih aktivnosti u zaštićenim i ekološki značajnim područjima.

1.5. Šume

U Republici Srbiji pod šumama se nalazi oko 26,6 % teritorije, na ukupnoj površini od 2.349.720 ha. Državne šume u Republici Srbiji pokrivaju 50,2 %, a privatne 49,8 %, šume visokog porekla pokrivaju površinu 44,1 %, izdanačke šume 45,5 %, plantaže 1,6 %, a šikare i šibljaci 8,8 %. Prosečna zapremina je 110 m3/ha, a prosečan tekući zapreminski prirast je 3,05 m3/ha.

Izvor: Republički zavod za statistiku, 2007.

Slika 22. Struktura zapremine i zapreminskog prirasta šuma u Republici Srbiji.

AP Vojvodina je najmanje pošumljena regija u Evropi, svega 6,4 %. Od 45 opština u AP Vojvodini, u 12 opština pošumljeno je manje od jednog procenta, a samo u pet opština pošumljenost je 15 %. Optimalna šumovitost u AP Vojvodini trebalo bi da iznosi 14,3 %, što zahteva da se podignu nove šume i zaštitno zelenilo na površini od oko 160.000 ha.

Izvor: EUROSTAT, 2007.

Slika 23. Površine pod šumama u nekim zemljama Evrope.

Osnovni problemi su sledeći: nedovoljna šumovitost, bespravne seče, neadekvatno praćenje, šumski požari itd. Prioritetne aktivnosti odnose se na: primenu Strategije razvoja šumarstva Republike Srbije; smanjenje rizika od prekomernog korišćenja šuma i postojećih faktora koji ugrožavaju šumske ekosisteme; obrazovanje i razvijanje javne svesti o značaju šuma za očuvanje i kvalitet životne sredine.

Strateški ciljevi uređenja i korišćenja šuma i šumskih zemljišta obuhvataju:

1) usklađivanje nacionalnih propisa iz oblasti održivog upravljanja šumama sa zakonodavstvom EU;

2) unapređivanje stanja šuma: prevođenjem izdanačkih šuma u visoke, melioracijom degradiranih šuma i izdanačkih šuma lošeg kvaliteta, podržavanjem prirodnog obnavljanja i zaštite šuma;

3) unapređenje održivog gazdovanja šumama i zaštićenim prirodnim dobrima;

4) povećanje površina pod šumom na 29 % teritorije Republike Srbije do 2015. godine.

Ostvarivanje osnovnih opredeljenja Strategije razvoja šumarstva Republike Srbije zahteva utvrđivanje najboljeg oblika upravljanja šumama, bez obzira na vlasništvo, kao i posebnih mera ekonomske politike. Potrebno je obezbediti zakonske i institucionalne okvire za podršku zaštitnim funkcijama šuma tako što će se regulisati i ograničiti dosadašnja praksa gazdovanja šumama da bi se zaštitili zemljište od erozije, vodni resursi i infrastruktura. Pri izradi nacionalnih, regionalnih i lokalnih prostornih planskih dokumenata potrebno je obezbediti model međusektorske saradnje koji će uvažavati i sve funkcije šuma. Poreskim podsticajima treba pospešiti aktivnosti na proširenju teritorije pod šumama, kao i podstaći ulaganje privatnog kapitala u šumarstvo i preradu drveta, takođe stimulisati pošumljavanje degradiranog zemljišta i osnivanje energetskih plantaža, povezivanjem s postojećim tržištima goriva od drvne biomase (npr. pelete, brikete i sl.). U sektoru šumarstva potrebno je organizovati šumarski savet. Vlada će podržavati i štititi sprovođenje održivog gazdovanja šumskim resursima koje podrazumeva njihovo racionalno korišćenje, povećanje, unapređenje i zaštitu uz poštovanje principa višefunkcionalnosti uz održavanje ekološke ravnoteže.

1.6. Mineralni resursi

Republika Srbija spada u red zemalja s raznovrsnim, ali ne i dovoljno bogatim mineralnim resursima. U pogledu raznovrsnosti, značajno mesto imaju energetske mineralne sirovine, pre svega ugalj, nafta i gas. Zatim slede metalične sirovine kao što su bakar, olovo, cink, antimon, nikl, a tome nizu pripadaju zlato, srebro, bizmut, kadmijum, platina, selen, molibden, titan, radijum, paladijum i drugi retki i plemeniti metali. Takođe, treba spomenuti i nemetalične mineralne sirovine s najširom primenom u industriji i građevinarstvu, poljoprivredi i zaštiti životne sredine (zeolite i dr.).

1.6.1. Metalične sirovine i industrijski minerali

Većina nalazišta metaličnih sirovina ne spada u red izuzetno bogatih, ali može doprineti ekonomskom razvoju Republike Srbije. Bakar je jedna od ekonomski najznačajnijih mineralnih sirovina, a ležišta su mu koncentrisana uglavnom u delu Karpato-Balkanida u istočnoj Srbiji (borska metalogenetska zona). Bakar se eksploatiše se u ležištima s niskim sadržajem metala (0,3-0,4% bakra): Majdanpek, Veliki Krivelj, Cerovo itd. Potencijal borske metalogenetske zone procenjen je na 8 Mt bakra i 350 t zlata u porfirskoj mineralizaciji i 1,5 Mt bakra i oko 100 t zlata u mineralizaciji sulfidnih masiva. Najznačajnije područje u Republici Srbiji za rudu olova i cinka jeste kopaonička metalogenetska zona, gde ležišta formiraju kičmu metalurškog kompleksa Trepča: Stari trg, Belo brdo, Novo brdo, Ajvalija itd. Geološke rezerve rude olova i cinka procenjene su na 45 Mt rude sa sadržajem metala od 6,3 % ili 140 Mt sa sadržajem 3,0-4,5% olova i cinka. Ležišta antimona karakteristična su za Podrinje u zapadnoj Srbiji, u blizini granice s BiH, pri čemu su najznačajnija Zajača, Rujevac i Stolice. Velika koncentracija nikla je u ležištima Ruđinci i Veluća, u gornjem delu toka Morave, s rezervama procenjenim na 17 Mt i sadržajem nikla 1,15 % do 1,20 %. Na zapadu Republike Srbije ležište Mokra gora ima veliku akumulaciju feronikla (milijarda tona sa sadržajem 26,5 % gvožđa i 0,7 % nikla). Kalaj se u Republici Srbiji pojavljuje na severozapadu zemlje, kao što su lokacije Cigankulja i Iverak. Zlata ima u mnogim ležištima u Republici Srbiji. Izdvojeno je kao nusproizvod iz ležišta u timočkoj zoni, gde predstavlja dodatnu vrednost koncentratu bakra. U toj zoni se nalaze i epitermalna žična ležišta u kojima je zlato ili slobodno u kvarcu ili vezano s piritom (Lece). Ruda aluminijuma boksit ima ograničene rezerve, a vezana je za krečnjačke dinaridske terene.

Ležišta industrijskih minerala u Republici Srbiji su brojna i raznovrsna. Nesumnjiv ekonomski značaj imaju: sirovine koje su eksploatisane ili se eksploatišu (barit, dolomit, kaolin, opekarska glina, feldspat, beli boksit, zeoliti, bentonit, keramičke i vatrostalne gline, građevinski i arhitektonski kamen, prirodni mineralni pigmenti, ekspandirajuća glina, krečnjak, gips, dijatomiti, stene za petrolurgiju, magnezit, silicijumske sirovine - kvarcni pesak, kvarcit, opalski silicijum); sirovine čije su rezerve i kvalitet utvrđeni, ali do sada nisu eksploatisane (fluorit i borni minerali); sirovine sa uslovno-bilansnim rezervama (fosfati, volastonit, alunit, aluminijum-silikati, vermikulit, graniti, pirofilit) i sirovine čija ležišta mogu da se očekuju u Republici Srbiji (kamena so i liskuni).

Magnezit se vezuje za ležište Liska u zapadnoj Srbiji, s vodoravno izduženim rudnim telima od nekoliko stotina metara i dubinom koja uobičajeno prelazi 100 m. Magnezit je povezan s malim količinama dolomita, kvarca i kalcita. Blizu Bele stene, na lokalitetima Piskanja i Pobrđski potok skoro su otkrivene nove ekstenzije u kojima dominiraju borati (7 Mt sa sadržajem 35 % do 39 % borata). Vredan pomena je i novi projekat eksploatacije bazalta na lokalitetu Vrelo, u blizini Kuršumlije. Bazaltna vlakna će zameniti azbest koji ima poznate štetne efekte. Planirana godišnja proizvodnja je 2.700 t kontinualnih bazaltnih vlakana. U Republici Srbiji postoje tri aktivne cementare - Beočin (1,2 Mt godišnje), Popovac (0,8 Mt godišnje), Kosjerić (0,5 Mt godišnje). Mineralne sirovine, laporac i krečnjak, eksploatišu se u blizini cementara. Ležište Lipnica (gips) takođe je eksploatisano za potrebe industrije cementa. Feldspat, liskun i kvarc dobijaju se iz ležišta pegmatita Vidovački krš u blizini Prokuplja. Godišnja proizvodnja je 50.000 t koncentrata feldspata, 36.000 t kvarca i 14.000 t liskunskog koncentrata. Ležište kvarcnog peska Rgotina eksploatiše se na dva površinska kopa. Tuf i opalska breča u Katalencu uglavnom se koriste u industriji cementa. Ležište volastonita Jaram (ili Duboka) nalazi se na istočnoj strani kopaoničkog granodioritskog masiva. Ruda sadrži 60-70 % volastonita, 2-16 % karbonata i 4-12 % kvarca. Iako komercijalna proizvodnja joše nije započeta, testovi pokazuju da je sadržaj volastonita odgovarajućeg kvaliteta.

Problemi su to što se neplanski i neodrživo koriste resursi, ne postoji analiza stanja i dosadašnjeg stepena istraženosti prirodnih resursa i dobara po vrstama, prostornom rasporedu, raznovrsnosti, obimu i kvalitetu i ne postoje bilansne kategorije.

Sektorski ciljevi obuhvataju:

1) usklađivanje propisa iz oblasti upravljanja resursima sa zakonodavstvom EU;

2) donošenje i primenu strateških dokumenata održivog korišćenja resursa i dobara;

3) nalaženje novih ležišta i racionalno korišćenje postojećih prirodnih resursa uz primenu čistijih tehnologija, integrisanog sprečavanja i kontrole zagađivanja;

4) ispitivanje validnosti zaostalih mineralnih sirovina u jalovištima i deponijama aktivnih i zatvorenih rudnika sa ekonomskog aspekta i aspekta zaštite životne sredine.

U toku je realizacija generalnog Projekta prognoze i geološko-ekonomske ocene resursa i rezervi mineralnih sirovina Republike Srbije, kao i Mineragenetske karte nemetaličnih mineralnih sirovina Republike Srbije. Potrebno je izraditi studiju o mineralima, otkriti odgovarajuće lokacije za investiranje, izvršiti seizmičke procene, kao i proceniti rizike za inženjersko-geološke procese i stvoriti geonaučne baze podataka, mapa i izveštaja. Formiran je Geološki informacioni sistem Republike Srbije, čiji je cilj digitalno arhiviranje geoloških podataka i informacija i obezbeđenje savremene i efikasne informacione osnove za obavljanje svih aktivnosti vezanih za planiranja, projektovanja i odlučivanja u oblasti geologije, kao i objektivno sagledavanje celokupnog mineralnog blaga države i priprema određene dokumentacije po svetskim standardima. Za zemljište kao resurs postoji Institut za zemljište, a za mineralne sirovine i geoprostor kao resurs postoji Geološki institut Srbije. Potrebno je formirati nacionalne laboratorije za zemljište i mineralne resurse da bi se stvorio referentan i akreditovan izvora informacija o kvalitetu kako domaćih tako i uvezenih resursa.

1.6.2. Fosilna goriva

Lignit čini skoro 90 % energetskih resursa zemlje, dok nafta i gas sačinjavaju preostalih manje od 10 %. Republika Srbija nema dovoljno rezervi uglja, a i to što ima mahom je lignit slabog kvaliteta. Nedostatak tog resursa može predstavljati značajan ograničavajući faktor razvoja energetike oslonjene na domaće resurse, s obzirom na to da su ekonomske rezerve lignita u rudnicima Kolubare (2,2 Gt) i Kostolca (700 Mt), a godišnji kapacitet eksploatacije je 37 Mt lignita. Rezerve u Kolubarskom i Kostolačkom basenu garantuju još 55 godina eksploatacije na sadašnjem nivou godišnje eksploatacije. Značajan je podatak da se samo na jednom površinskom kopu Kolubare otkopava ugalj koji učestvuje sa 32 % u proizvodnji električne energije u Republici Srbiji. Republika Srbija ne raspolaže značajnim rezervama nafte i gasa. Postojeća ležišta nalaze se u Panonskom basenu. Godišnja proizvodnja iznosi oko 0,7 Mt sirove nafte, što je oko 17 % potreba Republike Srbije, koja godišnje troši oko 4,13 Mt. Dalji pravci u sektoru nafte i gasa zavise od rezultata geoloških istraživanja za nalaženje novih ležišta i revitalizaciju postojećih. Mineralne sirovine uljnih škriljaca nisu bilansirane zbog ekonomski neizvesnih i ekološki neprihvatljivih tehnologija. Najznačajnije koncentracije urana vezane su za granitoidne komplekse Cera, Bukulje i dr.

Ključni problemi su sledeći: preveliko oslanjanje na upotrebu fosilnih goriva, disproporcija između geoloških i eksploatacionih rezervi uglja, nafte i prirodnog gasa, što ukazuje na moguće neizvesnosti u raspolaganju tim rezervama u narednom periodu.

Sektorski ciljevi obuhvataju:

1) eksploataciju neobnovljivih prirodnih resursa na način koji obezbeđuje najbolju dugoročnu energetsku sigurnost i pri tome najmanje degradira životnu sredinu i ne ugrožava zdravlje ljudi;

2) nalaženje novih ležišta i održivo korišćenje neobnovljivih prirodnih resursa na najefikasniji i najracionalniji način;

3) primenu savremenih metoda istraživanja nafte i gasa u domaćem istražnom prostoru uz korišćenje BAT za odlaganje istražnog otpadnog materijala, modernizaciju rafinerijskih kapaciteta da bi se zadovoljili sadašnji i planirani zahtevi u kvalitetu proizvoda, distribuciji i prometu naftnih derivata uz primenu svih ekoloških propisa u oblasti prerade, distribucije i prometa naftnih derivata;

4) zamenu fosilnih goriva obnovljivim izvorima energije, uz određene ekonomske podsticajne mere.

Treba razviti dugoročne strategije zadovoljenja energetskih potreba, odnosno eksploatacije energetskih mineralnih sirovina, procene uticaja na životnu sredinu, čišćenja postojećih jalovišta (u toku je izrada katastra jalovišta tehnogenih mineralnih sirovina), dekontaminacije voda, rekonstrukcije oštećenih brana i kolektora, te oporaviti zagađeno zemljište. Za dalju eksploataciju i preradu nafte i gasa potrebno je tehnološki modernizovati postojeće energetske izvore/objekte, uvesti energetski efikasne i ekološki prihvatljive tehnologije, izgraditi nove tranzitne infrastrukturne objekte/izvore snabdevanja, izgraditi produktovode za transport naftnih derivata, uvesti sisteme za praćenje i mere za zaštitu životne sredine.

1.7. Obnovljivi izvori energije

Energija biomase sada je najznačajniji domaći energetski potencijal iz obnovljivih izvora, naglašen i u Strategiji razvoja energetike Republike Srbije do 2015. godine. Stepen korišćenja obnovljivih izvora energije veoma je nizak, izuzev iskorišćenja velikih vodenih tokova u velikim hidroelektranama, jer su troškovi korišćenja obnovljivih izvora energije znatno viši od troškova korišćenja konvencionalnih izvora energije. Energetski potencijal obnovljivih izvora u Republici Srbiji iznosi više od 3 Mtoe godišnje, što iznosi oko 25 % godišnje potrošnje primarne energije. Potencijal biomase iznosi oko 2,4-2,6 Mtoe godišnje (tj. oko 63-80 % ukupnog potencijala), od čega oko 1,0 Mtoe čini potencijal drvne biomase (seča drveta i otpaci drvne mase pri njenoj primarnoj i/ili industrijskoj preradi), a više od 1,4 Mtoe čini poljoprivredna biomasa (ostaci poljoprivrednih i ratarskih kultura, uključujući i tečni stajnjak). U Republici Srbiji je započeta proizvodnja biodizela iz uljane repice, soje i suncokreta. Oko 0,4 Mtoe godišnje čini potencijal malih vodotokova kao vid obnovljivih izvora energije. Danas je u pogonu samo tridesetak MHE ukupne snage 35 MW. Postoji mogućnost obnove napuštenih MHE, izgradnje MHE adaptacijom vodenica, kao i revitalizacija postojećih MHE uz povećanje instalisane snage. Približno 0,2 Mtoe godišnje nalazi se u postojećim geotermalnim izvorima koji su locirani na teritoriji AP Vojvodine, Posavine, Mačve, Podunavlja i šireg područja centralne Srbije, kao i u postojećim banjama. Dosadašnja istraživanja ukazuju na to da potencijal energije vetra iznosi približno 0,19 Mtoe godišnje. Na osnovu analize, potencijal u Republici Srbiji omogućava izgradnju više od 1.300 MW vetrogeneratorskih kapaciteta ako bi se koristile zone sa srednjom brzinom vetra većom od 5 m/s. Do sada nisu urađene konkretne procene o potencijalima Republike Srbije za postavljanje solarnih kolektora i sistema, ali se može relativno pouzdano govoriti da se u iskorišćenju sunčevog zračenja nalazi približno 0,64 Mtoe godišnje.

Problemi su sledeći: loša prostorna raspoređenost voda, nezadovoljavajuća infrastruktura za korišćenje obnovljivih izvora energije, nepotpun zakonski okvir za podsticanje korišćenja obnovljivih izvora energije, nedostatak pouzdanih podataka o potencijalima obnovljivih izvora energije i nepostojanje efikasnog sistema finansijskih instrumenata radi masovnijeg korišćenja obnovljivih izvora energije.

Sektorski ciljevi obuhvataju:

1) intenziviranje istraživanja potencijala obnovljivih izvora energije radi njihove verifikacije i realnijeg bilansiranja;

2) određivanje tehnologija za koje je opravdano uvođenje podsticajnih mera i komparativna analiza mogućih podsticajnih mehanizama;

3) donošenje propisa za podsticanje korišćenja energije iz obnovljivih izvora (poreske olakšice, podsticajne cene električne energije iz obnovljivih izvora i dr.);

4) povećanje obima korišćenja obnovljivih izvora energije;

5) obrazovanje i razvijanje javne svesti radi podsticanja masovnijeg korišćenja obnovljivih izvora energije.

Novi zakonski okvir u oblasti energetike, a time i u oblasti obnovljivih izvora energije, uspostavljen je donošenjem Zakona o energetici ("Službeni glasnik RS", broj 84/04), ali podzakonski propisi još nisu doneti. Da bi se promovisalo korišćenje obnovljivih izvora energije, Zakon o energetici propisao je mogućnost da proizvođači koji električnu odnosno toplotnu energiju proizvode iz obnovljivih izvora energije mogu steći status povlašćenog proizvođača električne energije (član 84), odnosno povlašćenog proizvođača toplotne energije (član 139). Za povlašćene proizvođače energije Zakon o energetici predvideo je pravo na subvencije, poreske, carinske i druge olakšice, u skladu sa zakonom i drugim propisima kojima se uređuju porezi, carine i druge dažbine, odnosno subvencije i druge mere podsticaja, ali nije stvorio pravni okvir za uvođenje organizovanog sistema podsticaja za proizvodnju električne energije iz obnovljivih izvora kakvi postoje širom Evrope, kao što je sistem povlašćenih tarifa (Feed-in-tariff), što će biti omogućeno izmenama i dopunama Zakona o energetici. Proizvođači energije koji energiju proizvode iz obnovljivih izvora energije oslobođeni su dela troškova za priključenje na mrežu, a predviđeno je i pravo prioriteta povlašćenih proizvođača električne energije na organizovanom tržištu električne energije u odnosu na druge proizvođače koji nude električnu energiju pod jednakim uslovima. Međutim, sistem kojim se promoviše proizvodnja energije iz obnovljivih izvora još nije uveden. Nejasne propozicije ne pomažu stvaranju tržišnih uslova niti ohrabruju ulaganja u projekte obnovljivih izvora energije. Osim toga, procedura za dobijanje dozvola za postavljanje postrojenja za proizvodnju energije iz obnovljivih izvora veoma je složena i dugotrajna.

Potrebno je usvojiti podsticajne mere za proizvodnju i korišćenje energije iz obnovljivih izvora. Da bi se povećala proizvodnja biogoriva iz obnovljivih izvora, neophodno je uneti promene u poljoprivrednu politiku koje se ogledaju u odgovarajućoj finansijskoj pomoći za proizvodnju energetskih useva.

Potvrđivanje Kjoto protokola ("Službeni glasnik RS", broj 88/07) i primena direktiva EU shodno Ugovoru o energetskoj zajednici jugoistočne Evrope (Zakon o ratifikaciji Ugovora o energetskoj zajednici jugoistočne Evrope, "Službeni glasnik RS", broj 62/06), nameću Republici Srbiji odgovarajuće obaveze, ali i omogućuju pristup fleksibilnim mehanizmima iz Kjoto protokola. Tim ugovorom se potpisnici obavezuju na to da će izraditi pravni i regulatorni okvir, po evropskom modelu, za uvođenje tržišnih mehanizama u elektroenergetici i sektoru gasa, gde je to moguće, a gde nije, nediskriminatorski pristup prenosnim mrežama. Glavni ciljevi tog ugovora su podsticanje investicija u energetiku, zaštita životne sredine i obezbeđivanje sigurnosti snabdevanja, a Republici Srbiji su načinjeni krupni koraci ka ispunjavanju njegovih odredaba. Značajnu ulogu u ostvarivanju novog zakonskog okvira u oblasti energetike imaju Agencija za energetsku efikasnost, kao i Agencija za energetiku, čije kapacitete treba dalje jačati. Treba podsticati učešće privatnog sektora i razvoj javno-privatnog partnerstva u toj oblasti.

2. Faktori rizika po životnu sredinu

2.1. Klimatske promene i zaštita ozonskog omotača

Najveći deo teritorije Republike Srbije pripada umerenokontinentalnoj klimi s manje ili više izraženim lokalnim karakteristikama. Republika Srbija je sukcesor Montrealskog protokola ("Službeni list SFRJ", broj 16/90), Okvirne konvencije UN o klimatskim promenama i Bečke konvencije. Republika Srbija je ratifikovala i sva četiri amandmana Montrealskog protokola ("Službeni glasnik RS", broj 24/04) i Kjoto protokol. U Republici Srbiji se ne proizvode supstance koje oštećuju ozonski omotač. Ministarstvo nadležno za zaštitu životne sredine od 2004. godine prati i vodi evidenciju o uvozu i izvozu supstanci koje oštećuju ozonski omotač, kao i "alternativnih supstanci" koje ne oštećuju ozonski omotač, ali doprinose globalnom zagrevanju i do nekoliko hiljada puta više od ugljen-dioksida.

Republika Srbija se, na osnovu stepena industrijske aktivnosti tokom poslednjih desetak godina, ne smatra značajnim emiterom ugljen-dioksida. Na teritoriji Republike Srbije taj gas uglavnom nastaje pri sagorevanju fosilnih goriva u termoelektranama i toplanama, u saobraćaju i u jednom delu stanova koji se greju na taj način. Raspoloživi podaci predstavljaju procenu i ne mogu se smatrati relevantnim. Validni podaci biće prikupljeni za potrebe inicijalne nacionalne komunikacije, u okviru obaveza koje proističu iz članstva Republike Srbije u Okvirnoj konvenciji UN o promeni klime. Identifikovani problemi su: nepostojanje nacionalnog inventara gasova sa efektom staklene bašte, nepostojanje strateških dokumenata koji se odnose na klimatske promene (strategije primene mehanizma čistog razvoja i nacionalne strategije zaštite klime), neusklađena zakonska regulativa koja se odnosi na emisiju i imisiju sa regulativom EU.

Sektorski ciljevi obuhvataju:

1) usklađivanje nacionalnih propisa iz oblasti klimatskih promena i oštećenja ozonskog omotača s propisima EU;

2) prilagođavanje postojećih institucija potrebama aktivnog sprovođenja politike zaštite klime i ispunjavanje obaveza iz međunarodnih ugovora (UNFCCC, Kjoto protokola i dr.);

3) prilagođavanje privrednih subjekata u sektorima energetike, industrije, transporta, poljoprivrede i šumarstva, komunalno-stambene delatnosti politici zaštite klime i ispunjavanje međunarodnih ugovora;

4) izradu akcionog plana adaptacije privrednih sektora na klimatske promene;

5) koncipiranje, razradu i primenu adekvatnog odgovora zdravstvenog sistema na posledice globalnih klimatskih promena.

Ratifikacijom Kjoto protokola, kao zemlja koja nije članica Aneksa I Okvirne konvencije UN o klimatskim promenama, odnosno zemlja nečlanica Aneks B grupe Kjoto protokola, Republika Srbija je sebi otvorila mogućnosti da učestvuje u mehanizmu čistog razvoja. Preporuke za delovanja u skladu sa Okvirnom konvencijom o klimatskim promenama i Kjoto protokolom proističu i na osnovu potpisanog Ugovora o energetskoj zajednici jugoistočne Evrope. Neophodno je izvršiti analizu nacionalnih potreba i razviti institucionalnu strukturu za primenu Kjoto protokola (za proračun emisija i izradu inventara gasova sa efektom staklene bašte, učestvovanje u fleksibilnim mehanizmima Kjoto protokola, sprovođenje politike i informisanje javnosti). Takođe je neophodno utvrditi prioritete u primeni fleksibilnih mehanizama iz protokola. Republika Srbija još nije pripremila inventar gasova sa efektom staklene bašte, niti prvu nacionalnu komunikaciju uz Okvirnu konvenciju UN o klimatskim promenama, u čemu znatno zaostaje za okruženjem. Republika Srbija takođe mora da donese strategiju primene mehanizma čistog razvoja. U nacionalnoj strategiji zaštite klime, koja se neće baviti samo merama suzbijanja uzroka već i merama adaptacije na klimatske promene, nužno je jasno odrediti dimenzije i namenu "toplog vazduha". Osim toga, svi projekti suzbijanja emisije gasova sa efektom staklene bašte moraju se tretirati kao vredni nacionalni resursi kojima će Republika Srbija ispunjavati svoje buduće obaveze u pogledu smanjenja emisije gasova staklene bašte. Inače, tim efektima se može trgovati na svetskim berzama karbon-kredita kada se za to steknu uslovi, posle priključenja Republike Srbije grupi zemalja navedenih u Aneksu I Konvencije, odnosno Aneksu B Kjoto protokola. Kada će biti prihvaćeno članstvo u Aneks I grupe, predmet je strateške procene i usklađivanja s međunarodnim faktorima.

2.2. Otpad

Neadekvatno postupanje sa otpadom jedan je od najozbiljnijih problema u životnoj sredini. Organizovano se sakuplja oko 60 % komunalnog otpada i to samo u urbanim oblastima. Odlaganje na deponije koje nisu u skladu sa standardima i predstavljaju smetlišta, jedini je način organizovanog postupanja sa otpadom. Veliki je broj i "divljih" odlagališta. Glavni izazovi upravljanja otpadom u Republici Srbiji još se odnose na obezbeđivanje dobre pokrivenosti i kapaciteta za pružanje osnovnih usluga kao što su sakupljanje, transport i sanitarno odlaganje otpada. Očekuje se početak izgradnje nekoliko regionalnih deponija u skladu s Nacionalnom strategijom upravljanja otpadom sa programom približavanja EU.

Tabela 4. Udeli pojedinih vrsta otpada u ukupnoj količini komunalnog otpada.

Izvor: Agencija za zaštitu životne sredine, 2007.

Nedostaje plan upravljanja biodegradabilnim otpadom i sistem upravljanja otpadom od ambalaže, čija količina se stalno povećava zato što je sve veći udeo nepovratne ambalaže, posebno polietilen-teraftalatne ambalaže (PET) i limenki. Nema organizovanog odvojenog sakupljanja, sortiranja i reciklaže otpada. Postojeći stepen reciklaže, odnosno iskorišćenja otpada nije dovoljno visok.

Izvor: UNDP, IFC (Međunarodna finansijska korporacija) i Svetska banka.

Slika 24. Reciklaža ambalaže u Republici Srbiji.

Ne postoje pouzdani podaci o količini opasnog otpada koji stvara industrija. Na teritoriji Republike Srbije ne postoji deponija za odlaganje opasnog industrijskog otpada. Opasan otpad se privremeno skladišti u neodgovarajućim skladištima, od kojih neka postoje i više decenija. Takođe, nedovoljno je upravljanje posebnim tokovima otpada: iskorišćenim uljima, neupotrebljivim starim automobilima, baterijama i akumulatorima, otpadom od električnih i elektronskih proizvoda, otpadnim gumama itd.

Problemi su sledeći: ne postoji adekvatna infrastruktura zbog čega se otpadom zagađuju zemljište i površinske i podzemne vode, često se zajedno odlažu komunalni i opasni otpad, ne postoje podaci o sastavu i tokovima otpada, ne postoji sistem dozvola za upravljanje otpadom, ne postoje postrojenja za skladištenje, tretman i odlaganje opasnog otpada, neadekvatno se postupa s medicinskim otpadom, otpadom koji sadrži polihlorovane bifenile (PCB - polychlorinated biphenyl), otpadom iz klanične industrije itd.

Sektorski ciljevi upravljanja otpadom obuhvataju:

1) usklađivanje propisa iz oblasti upravljanja otpadom sa EU direktivama;

2) donošenje regionalnih i lokalnih planova upravljanja otpadom;

3) uspostavljanje organizovanog sistema reciklaže i podsticanje iskorišćenja otpada;

4) izgradnju infrastrukture za upravljanje komunalnim i opasnim otpadom (regionalne deponije, postrojenja za reciklažu različitih vrsta otpada, postrojenja za kompostiranje i anaerobnu digestiju, postrojenja za tretman opasnog otpada, postrojenja za iskorišćenje energije iz otpada i dr.);

5) sanaciju postojećih smetlišta komunalnog otpada i lokacija opasnog otpada;

6) obrazovanje i razvijanje javne svesti za rešavanje problema upravljanja otpadom.

Prema Nacionalnoj strategiji upravljanja otpadom sa programom približavanja EU, predviđena je izgradnja 29 regionalnih (za više opština) deponija s reciklažnim centrima i zatvaranje postojećih deponija-smetlišta u svim opštinama. Takođe, predviđena je izgradnja drugih postrojenja za tretman otpada da bi se uspostavio integralni sistem upravljanja otpadom u Republici Srbiji, kao i ponovna upotreba i reciklaža otpada i iskorišćenje otpada za dobijanje energije, u skladu su s principima održivog razvoja. Predlog zakona o upravljanju otpadom, koji je u proceduri usvajanja, treba da bude osnova uspostavljanja sistema upravljanja otpadom u skladu s međunarodnim standardima. Neophodno je jačati institucije i organe zadužene za planiranje, izdavanje dozvola, kontrolu i praćenje, kao i podsticati konkurenciju i uključiti privatni sektor u oblast upravljanja otpadom. To zahteva postepenu primenu principa pune nadoknade troškova i to na osnovu količine proizvedenog otpada, a ne veličine nepokretnosti. Uvođenje naknada za odlaganje otpada na deponije obezbediće podsticaje za smanjenje količine otpada koji se odlaže i pokrivanje troškova ulaganja u mrežu sanitarnih deponija po standardima EU. Nacionalna strategija upravljanja otpadom sa programom približavanja EU jasno navodi da postoji potreba za razvijanjem svesti svih proizvođača otpada. Treba stvoriti osećaj odgovornosti za postupanje sa otpadom na svim nivoima, osigurati uočavanje problema, obezbediti tačne i potpune informacije, promovisati principe, podsticajne mere i partnerstvo javnog i privatnog sektora u upravljanju otpadom. Inicijative imaju za cilj da podstaknu stanovništvo na odgovorniji odnos prema otpadu i na postupanje sa otpadom na održiv način, kao što je smanjenje otpada na izvoru, ponovno korišćenje otpada, reciklaža ili odlaganje otpada na bezbedan način.

2.3. Hemikalije

Hemijska industrija ima veoma značajnu ulogu u ukupnoj industrijskoj proizvodnji i spoljnotrgovinskoj razmeni Republike Srbije (18 %). Hemijska industrija danas podmiruje potrebe zemlje za širokim spektrom proizvoda počev od osnovnih baznih hemikalija, kao što su proizvodi od nafte i gasa, industrijskih hemikalija (neorganskih i organskih), preko intermedijernih proizvoda do finalnih hemijskih proizvoda čiji se broj stalno povećava (đubriva, polimeri, vlakna, pesticidi, lekovi, deterdženti, kozmetika, boje, adhezivi, eksplozivi itd.). Zakonski okvir koji se odnosi na hemikalije u Republici Srbiji nije u saglasnosti s propisima EU i ne obuhvata sve oblasti koje su predviđene evropskim propisima. Identifikovani su sledeći problemi: ne postoji baza podataka i sistematsko praćenje hemikalija, odnosno efekata koje mogu izazvati određene hemikalije na ljudsko zdravlje i životnu sredinu; nije dovoljna tehnička opremljenost laboratorija za kvalitativno i kvantitativno ispitivanje hemikalija i ne postoji sistem za praćenje usklađenosti rada laboratorija s dobrom laboratorijskom praksom; stanje postojeće infrastrukture u hemijskoj industriji je loše i nema dovoljno novca za ulaganje u čistije tehnologije; nije dovoljna međusektorska povezanost državnih organa nadležnih za različite faze u životnom ciklusu upravljanja hemikalijama i hemikalije se neuslovno skladište.

Sektorski ciljevi obuhvataju:

1) usklađivanje nacionalnih propisa iz oblasti upravljanja hemikalijama sa zakonodavstvom EU i izgradnju administrativnih i drugih kapaciteta za njihovo sprovođenje;

2) smanjenje rizika od hemikalija štetnih po zdravlje ljudi i životnu sredinu, kao i zamenu opasnih hemikalija manje opasnim, naročito postojanih bioakumulativnih i toksičnih hemikalija (PBT - Persistent Bioaccumulative and Toxic);

3) uspostavljanje i razvoj informacionog sistema za upravljanje hemikalijama;

4) sprovođenje aktivnosti na obrazovanju i razvijanju javne svesti o rizicima od hemikalija štetnih po zdravlje ljudi i životnu sredinu;

5) uvođenje mera podrške za uvođenje dobrih praksi u poljoprivredi.

Da bi se novi propisi u oblasti upravljanja hemikalijama efikasno sprovodili, potrebno je ojačati administrativne i profesionalne sposobnosti zaposlenih. Takođe, potrebno je izraditi program praćenja hemikalija s merama za smanjenje rizika, uspostaviti sistem za autorizaciju određenih opasnih hemikalija (izdavanje dozvola za korišćenje) da bi se one zamenile sa manje opasnim, kao i izraditi socio-ekonomske studije koje uključuju procenu koliko bi koštalo da se opasne hemikalije zamene sa manje opasnim. Da bi se uspostavio i razvio informacioni sistem za upravljanje hemikalijama, treba sačiniti i ažurirati baze podataka hemikalija na tržištu, njihova svojstva, kao i njihov uticaj na zdravlje ljudi i životnu sredinu. Takođe, potrebno je ojačati kapacitete nevladinih organizacija, uključujući i udruženja za zaštitu potrošača da bi se građani informisali o rizicima koje hemikalije mogu izazvati.

2.4. Udesi

Republika Srbija je opterećena nasleđem lošeg stanja brojnih hemijskih postrojenja, njihovim procesima transformacije, stihijskom urbanizacijom, neadekvatnim sprovođenjem mera prevencije i pripravnosti, kao i neadekvatnim odgovorom na udese na svim nivoima (od preduzeća do Republike Srbije). Zbog svega toga Republika Srbija je suočena s povećanim bezbednosnim rizikom po zdravlje i život ljudi i sa ugrožavanjem životne sredine.

Sektorski ciljevi obuhvataju:

1) usklađenost nacionalne regulative s međunarodnom pravnom regulativom iz ove oblasti;

2) sprovođenje mera prevencije, pripravnosti i odgovora na udes na svim nivoima (od preduzeća do Republike Srbije);

3) izgradnju sistema obaveštavanja i rukovođenja u slučaju hemijskog udesa na teritoriji Republike Srbije kao dela nacionalnog integrisanog sistema zaštite i spasavanja u slučaju prirodnih katastrofa, elementarnih nepogoda i drugih većih nesreća;

4) institucionalno, organizaciono i kadrovsko jačanje organa, organizacija i institucija u izvršavanju zakonskih obaveza iz ove oblasti;

5) pripremu i sprovođenje odgovarajućih poslova da bi se nacionalni sistem uključio u regionalni i širi međunarodni sistem reagovanja u slučaju udesa s prekograničnim efektima.

Regulatorne mere odnose se na ratifikacije međunarodnih konvencija i donošenje novih propisa usklađenih sa EU regulativom. Institucionalne mere obuhvataju uspostavljanje jedinstvenog sistema za upravljanje hemijskim udesima kroz međusektorski pristup, jačanje postojećih institucija koje učestvuju u prevenciji udesa, pripravnosti i odgovoru na udes i sanaciji posledica udesa. Ekonomsko-finansijske mere odnose se na sprovođenje principa "zagađivač plaća", obezbeđenje budžetskih sredstava za opremanje i osposobljavanje nadležnih institucija za odgovor na udes i sanaciju posledica udesa.

2.5. Jonizujuće i nejonizujuće zračenje

Od ukupnog broja izvora jonizujućih zračenja koji se koriste u Republici Srbiji, oko 80 % se koristi u medicini, oko 15 % u industriji i oko 5 % u ostalim delatnostima. Ne postoji postrojenje za tretman i skladištenje radioaktivnog otpada. Neadekvatno skladištenje radioaktivnog otpada u Institutu za nuklearne nauke "Vinča" predstavlja opasnost po zdravlje ljudi i životnu sredinu. Stanje jonizujućeg zračenja prati se prema Odluci o sistematskom ispitivanju sadržaja radionuklida u životnoj sredini ("Službeni list SRJ", broj 45/97), dok se stanje nejonizujućeg zračenja ne prati. Četiri lokacije na teritoriji Republike Srbije (bez AP KiM) koje su kontaminirane osiromašenim uranom nakon NATO bombardovanja 1999. godine, dekontaminirane su 2007. godine. U oblasti zaštite od nejonizujućeg zračenja ne postoji nacionalna zakonska regulativa. Utvrđeni su sledeći problemi: regulativa nije usklađena s regulativom EU, nije adekvatna mreža praćenja radioaktivnosti i nejonizujućeg zračenja, ne postoji baza podataka o izvorima jonizujućih i nejonizujućih zračenja, nepropisno se koriste izvori jonizujućeg i nejonizujućeg zračenja; napušteni izvori jonizujućih zračenja u industriji i izvori van regulatorne kontrole, ne postoji sistem rane najave vanrednog događaja i plan za delovanje u vanrednom događaju i ne postoji infrastruktura za propisano skladištenje radioaktivnog otpada.

Sektorski ciljevi obuhvataju:

1) harmonizaciju nacionalnih propisa iz oblasti zaštite od jonizujućeg i nejonizujućeg zračenja sa zakonodavstvom EU i propisima Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA);

2) rešenje problema skladištenja radioaktivnog otpada;

3) izgradnju i modernizaciju sistema praćenja radioaktivnosti i nejonizujućeg zračenja, informacionog sistema, baze podataka i sistema obaveštavanja i reagovanja kada se dogode vanredni događaji;

4) kadrovsko, tehničko i organizaciono jačanje na svim nivoima u sprovođenju mera zaštite od jonizujućeg i nejonizujućeg zračenja.

Treba usvojiti zakon o zaštiti od jonizujućeg zračenja i o nuklearnoj sigurnosti, kao i zakon o zaštiti od nejonizujućeg zračenja i odgovarajuća podzakonska akta. Takođe, treba uspostaviti regulatorno telo za jonizujuće i nejonizujuće zračenje i obezbediti stručni kapacitet u institucijama nadležnih organa i organizacija. Da bi se efikasnije sprovodili novi propisi u oblasti zaštite od jonizujućeg i nejonizujućeg zračenja, treba ojačati administrativne i profesionalne sposobnosti zaposlenih i obezbediti punu informisanost stanovništva o stanju zaštite od jonizujućeg i nejonizujućeg zračenja.

2.6. Buka

Buka postoji kao problem u naseljenim mestima u Republici Srbiji i predstavlja rizik po zdravlje stanovništva. Osnovni uzroci buke u životnoj sredini jesu svi vidovi saobraćaja i razna industrijska postrojenja. Poseban problem predstavlja buka lokalnih izvora (ugostiteljskih i zanatskih radnji i sl.). Problemi su sledeći: nije usklađena regulativa s regulativom EU, ne postoje savremeni propisi za merenje buke, buka se ne prati redovno osim u nekim većim gradovima, ne postoje planovi za rešavanje pitanja buke ni na jednom nivou, ne poštuju se propisi o zvučnoj izolaciji u građevinarstvu.

Sektorski ciljevi obuhvataju:

1) usklađivanje nacionalnih propisa iz oblasti buke sa zakonodavstvom EU;

2) uspostavljanje standarda za praćenje buke u naseljima i duž glavnih saobraćajnica - u fazama prema propisima EU i prema finansijskim mogućnostima;

3) određivanje ugroženih zona i mera za smanjenje buke u njima, kao i zona tišine i mera za njihovo očuvanje;

4) izradu strateških karata buke na osnovu kojih se donose akcioni planovi;

5) uspostavljanje efikasnog sistema nadzora i informisanja javnosti.

Da bi se ovi ciljevi ostvarili, potrebno je uskladiti propise o buci s propisima EU. Pre svega potrebno je doneti zakon o buci u životnoj sredini, zatim novi pravilnik o merenju buke u životnoj sredini, kao i druge pravilnike koji su neophodni za usklađivanje sa evropskim propisima i posebno je važno uskladiti standarde za buku sa evropskim ISO standardima. Takođe, potrebno je osposobiti dovoljan broj akreditovanih institucija za merenje buke i dati im ovlašćenja, kao i uspostaviti referentne laboratorije.

2.7. Prirodne katastrofe - poplave, klizišta, požari i zemljotresi

Zaštita od poplava predstavlja najznačajniji aspekt zaštite od štetnog dejstva voda. Potencijalno plavna područja u Republici Srbiji zahvataju površinu od 1,6 miliona ha i na njima se nalazi oko 500 većih naselja i 515 industrijskih objekata. Poplavama je ugroženo i 680 km železničkih pruga i oko 4.000 km puteva. Postojeći sistem za zaštitu od voda sastoji se od 3.460 km odbrambenih nasipa pored reka, 820 km regulisanih vodotoka, 930 km kanala i 39 akumulacija i retenzija za zadržavanje poplavnih talasa. U prethodnom periodu minimalno su održavani navedeni objekti, pa je funkcionalnost sistema za zaštitu od poplava bitno umanjena, a rizik od plavljenja povećan. Blizu 80 % površine ugrožene poplavama čini poljoprivredno zemljište. Oko 56.000 km2 teritorije Republike Srbije zahvaćeno je erozionim procesima različite snage, pri čemu se prosečno godišnje produkuje blizu 40 miliona m3 nanosa, što govori o ozbiljnosti te pojave. Velike poplave desile su se februara 1999, aprila 2000, 2002, 2005. i 2006. godine. Poplava koja se desila 2006. godine bila je najveća poplava ikad zabeležena (naneta šteta procenjena je na 35,7 miliona evra), s mogućnošću da se ponovno dogodi najranije za 100 godina. Procenjeno je da je 225.000 ha bilo poplavljeno, što je 5 % ukupnog obradivog zemljišta u Republici Srbiji. Poplava iz aprila 2005. godine u centralnom Banatu nanela je štete privatnoj svojini, poljoprivredi i javnoj infrastrukturi u ukupnom iznosu od oko 12,6 miliona evra. Oko tri miliona evra je utrošeno na radove za zaštitu od poplava.

Rizik od klizišta se odnosi na moguće posledice po materijalne vrednosti koje mogu biti ugrožene, odnosno moguće štete koje nastaju aktiviranjem klizišta. Na osnovu dosadašnjih saznanja, oko 25 % teritorije Republike Srbije zahvaćeno je klizištima i odronima. Aprila 2006. godine, usled velikih poplava i višegodišnje nekontrolisane seče šuma, pojavila su se klizišta na teritoriji nekoliko opština u Republici Srbiji. Šteta od klizišta 2006. godine procenjena je na 25 miliona evra. Veliki broj štabova civilne zaštite učestvovao je u spasavanju na terenu u saradnji sa organima lokalne samouprave.

Veliki šumski požari koji su se desili 2007. godine na Staroj planini, u Deliblatskoj peščari, Mačvanskom okrugu i na drugim mestima u Republici Srbiji, zahvatili su 17.500 ha šuma. Decenije će biti potrebne da se obnovi šumski fond koji je izgoreo.

Republika Srbija spada u seizmički aktivna područja. Poslednjih godina desila se serija manjih zemljotresa, ali ozbiljnija oštećenja nisu zabeležena.

Utvrđeni problemi su: nedovoljno razvijena organizacija civilne zaštite za pomoć pri elementarnim nepogodama i katastrofama; nepostojanje sistema rane najave; nedovoljno razvijena svest potrebe korišćenja osiguranja protiv štete koja može nastati od elementarnih nepogoda i od požara i nepostojanje sistema državnog osiguranja protiv vanrednih događaja.

Strateški ciljevi obuhvataju:

1) institucionalizovanje sistema civilne zaštite;

2) povećanje stepena zaštite od poplava;

3) podsticanje osiguranja protiv šteta od elementarnih nepogoda.

Opasnosti od poplava su direktno povezane sa sektorom životne sredine i svim društveno-ekonomskim sektorima. Zbog negativnih posledica plavljenja, šteta naneta licima i imovini tokom i nakon poplave velika je. Mere ublažavanja treba da obuhvate izradu detaljnih mapa oblasti koje su podložne poplavama, kao i mere podrške sistemima za ranu najavu i upozoravanje na opasnost od poplava. Takve mape bi koristile i potencijalnim investitorima koji ulažu u razvoj privrede. Osim toga, kao prioritetna aktivnost smatra se sprovođenje radova na uređenju slivova, kao i regulacionih radova na vodotocima, rekonstrukciji nasipa na Tisi i Tamišu itd. Potrebno je izraditi program procene rizika za teritoriju Republike Srbije, koji treba da obuhvati izradu karata rizika, proširenje baze podataka klizišta i procenu mera ublažavanja rizika. U toku je izrada katastra klizišta i nestabilnih padina teritorije Republike Srbije koji će biti sastavni deo geološkog informacionog sistema. Katastar klizišta i nestabilnih padina teritorije Republike Srbije omogućiće da se:

- registruju sva klizišta (aktivna, povremeno umirena i fosilna) i slične pojave - odroni, bujice i sl;

- procene uslovi i mogućnosti njihovog aktiviranja, površine i zapremine masa koje jesu ili koje bi bile zahvaćene procesom;

- procene moguće štete koje bi prouzrokovalo aktiviranje procesa;

- utvrdi prioritet za detaljna istraživanja, projektovanje i preduzimanje preventivnih ili sanacionih mera;

- predlože preventivne mere koje bi opasnost od aktiviranja svela na najmanju meru;

- utvrde neophodne mere stalnog osmatranja i kontrole procesa da bi se moglo pravovremeno reagovati kako bi se zaštitili ljudi i materijalna dobra.

Dobra organizacija sistema civilne zaštite za pomoć pri prirodnim katastrofama naglašava značaj uočavanja, procene, planiranja i rešavanja kriznih događaja na lokalnom nivou. Pošto u razvoju strukture civilne zaštite u Republici Srbiji nema promena tokom poslednjih deset godina, potrebno je civilnu zaštitu definisati kao kompleksnu međuresornu delatnost i osposobiti jedinice i ustanove za obavljanje poslova i zadataka u ovom domenu. Takođe, treba razvijati javnu svest o potrebama osiguranja imovine od elementarnih nepogoda i požara. Na osnovu iskustava zemalja u okruženju, potrebno je inicirati uvođenje državnog osiguranja od vanrednih događaja tako što će se stvoriti fond za vanredne situacije koji bi se formirao učešćem svih osiguravajućih kompanija, kao i simboličnim godišnjim učešćem svih domaćinstava u Republici Srbiji.

3. Uticaj ekonomskih sektora na životnu sredinu

3.1. Industrija

Duži period glavni nosilac privrednog razvoja Republike Srbije bila je industrijska proizvodnja, pretežno bazirana na glomaznim proizvodnim sistemima, finansirana skupim inostranim kreditima, zaštićena visokim carinskim i drugim barijerama, vođena samoupravno-etatistički, orijentisana na domaće, a mnogo manje na inostrano tržište, s velikim viškovima zaposlenih. Industrija je nespremno dočekala tehnološke i strukturne promene u svetskoj privredi, a tokom devedesetih godina prošlog veka, zajedno sa ostalim delovima privrede, zapala je u tešku krizu praćenu velikim padom proizvodnje i zaposlenosti. Industrija i dalje, u odnosu na ostale proizvodne delatnosti, najviše doprinosi stvaranju BDP-a. Za njen budući razvoj značajna je Strategija podsticanja i razvoja stranih ulaganja ("Službeni glasnik RS", broj 22/06) i strategija privrednog razvoja Republike Srbije za period do 2012. godine koja je u pripremi. Evidentan je, međutim, nedostatak sektorskih strategija za razvoj određenih grana industrije.

Izvor: Agencija za zaštitu životne sredine, 2007.

Slika 25. Nivo industrijske proizvodnje u odnosu na 1990. godinu.

Iako su poslednjih godina preduzimane značajne mere u oblasti zaštite životne sredine, stanje u industriji nije zadovoljavajuće. Industrijska proizvodnja doprinosi zagađenju životne sredine iz više razloga, od kojih se izdvajaju sledeći: tehnološki procesi su zastareli, malo se koriste sekundarne sirovine, energetska efikasnost je niska, postoji velika količina zatečenog i nezbrinutog otpada, a naročito opasnog otpada, tehnološka disciplina je slaba, ne postoje stimulativne mere koje bi rezultovale manjim zagađenjem, velika je količina otpada po jedinici proizvoda i ne postupa se na odgovarajući način sa industrijskim otpadom. Opšti je problem to što nema postrojenja i opreme za smanjenje zagađenja (posebno postrojenja za tretman otpadnih voda, otpadnih gasova kao i opasnog otpada). S tim u vezi, skoro 90 % industrijskih otpadnih voda se ispušta, a da prethodno nisu tretirane. Većina industrija nema obezbeđeno skladište za privremeno čuvanje opasnog otpada.

Sektorski ciljevi održivog industrijskog razvoja sa stanovišta zaštite životne sredine obuhvataju:

1) usklađivanje nacionalnih propisa u oblasti zaštite vazduha, voda, zemljišta, postupanja sa otpadom i hemikalijama, te harmonizaciju propisa s propisima EU;

2) izgradnju i/ili rekonstrukciju infrastrukture u industriji za zaštitu životne sredine (postrojenja za prečišćavanje otpadnih gasova i otpadnih voda, tretman otpada);

3) rekonstrukciju ili inoviranje postojećih tehnoloških procesa, uspostavljanje sistema izdavanja integrisanih dozvola za industrijska postrojenja i aktivnosti u skladu sa Zakonom o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađenja životne sredine ("Službeni glasnik RS", broj 135/04) uvođenje BAT-a i BEP-a;

4) sanaciju zagađenih industrijskih lokacija;

5) uvođenje čistije proizvodnje i povećanje energetske i sirovinske efikasnosti uz smanjeno stvaranje otpada;

6) primenu upravljanja životnom sredinom u preduzećima ISO 14.000, sistema EMAS;

7) uspostavljanje integralnog katastra zagađivača, uspostavljanje monitoringa i samomonitoringa.

Da bi se navedeni ciljevi ispunili, neophodno je revidirati postojeće zakonodavstvo u ovoj oblasti. Veoma je važna bliska saradnja ministarstva nadležnog za industrijsku politiku s ministarstvom nadležnim za zaštitu životne sredine. Takođe, značajno je i jačanje Agencije za zaštitu životne sredine. Treba uspostaviti jedinstveni katastar zagađivača i odrediti standard za baze podataka o životnoj sredini prema EEA i EIONET direktivama. Sa izradom jedinstvenog katastra zagađivača tek se otpočelo. Treba ojačati Centar za čistiju proizvodnju kao čvorište svih aktivnosti vezanih za uvođenje sistema čistije proizvodnje u industriju kao i za obučavanje svih zainteresovanih, te razviti kriterijume praćenja kroz akreditovane nacionalne laboratorije. U tom smislu, treba uspostaviti i standarde za industrijske proizvode i standarde rada u posebnim industrijskim granama, kao i akreditovati nacionalne laboratorije za kontrolu poštovanja pomenutih standarda.

Nerešen problem nasleđivanja odgovornosti za štetu pričinjenu životnoj sredini predstavlja značajan rizik za ozbiljne investitore, što može rezultovati njihovom nezainteresovanošću za privatizaciju ili veoma niskom cenom privatizovanih preduzeća. Neophodno je uvesti obavezne sveobuhvatne analize stanja životne sredine koje bi vršili nezavisni stručnjaci dok traje privatizacija i uključiti te nalaze u prospekt preduzeća koje se privatizuje - environmental due diligence.

Neophodno je, takođe, nastaviti s dogradnjom postojećeg sistema ekonomskih instrumenata i uneti fleksibilnost i stimulativnost, uz najveće poštovanje principa "zagađivač plaća".

3.2. Rudarstvo

U Republici Srbiji radi oko 200 rudnika. Poslednjih decenija znatno je opala rudarska proizvodnja. Razlozi za to su višestruki: nisu dovoljna ulaganja u razvoj novih tehnologija za eksploataciju, pripremu i preradu mineralnih sirovina na osnovu kojih bi mogle da budu valorizovane i sirovine nižeg kvaliteta; znatno je smanjen obim geoloških istraživanja i pripreme novih rezervi usled intenzivne eksploatacije mineralnih sirovina, što je uzrokovalo pad kvantiteta i kvaliteta mineralne sirovine na kojoj se bazira proizvodnja.

Najznačajniji problemi rudarstva su: zastarela i nepotpuna zakonska rešenja iz oblasti rudarstva i geoloških istraživanja; nasleđeni problemi iz prethodnog perioda vezani za način organizovanja, pravni status rudarskih preduzeća kao i netržišni način njihovog poslovanja; zastarelost tehnologije i dotrajalost postrojenja u rudnicima; nepravilno odlaganje jalovine, nedovoljno i neadekvatno praćenje, kao i degradacija zemljišta u blizini rudnika.

Iz analize postojećeg stanja rudarstva u Republici Srbiji, zaključuje se da će se održivi razvoj u ovoj oblasti ogledati u sledećim sektorskim ciljevima:

1) usklađivanju propisa iz oblasti rudarstva sa zakonodavstvom EU;

2) uspešnom završetku tranzicije u rudarskom sektoru s većim učešćem privatnog sektora i povećanju ekonomičnosti poslovanja rudarskih preduzeća;

3) racionalnom upravljanju nad neobnovljivim prirodnim resursima i suzbijanju nelegalne eksploatacije;

4) primeni tehnoloških rešenja za smanjenje, integrisano sprečavanje i kontrolu štetnog uticaja eksploatacije mineralnih sirovina na životnu sredinu;

5) održivom snabdevanju tržišta mineralnim sirovinama;

6) razvoju privrede i povećanju zaposlenosti, uz uključivanje svih zainteresovanih strana u donošenje odluka sve vreme dok rudnik radi, a i kasnije.

Strategijom razvoja mineralno-sirovinskog kompleksa Republike Srbije, koja je u izradi, bliže će se definisati instrumenti, mere i aktivnosti potrebne da bi se ostvarili dugoročni ciljevi održivog razvoja u oblasti rudarstva i privukao privatni sektor, primenili svetski standardi u upravljanju i nadzoru nad životnom sredinom, kao i pojačala saradnja rudarskih kompanija s lokalnim zajednicama.

3.3. Energetika

Energetski resursi u Republici Srbiji relativno su siromašni, imaju nepovoljan sastav jer u njima dominira lignit i geografski su neravnomerno raspoređeni. Ako se ne preduzmu ozbiljne mere obezbeđenja održivog razvoja energetskog sektora (pre svega adekvatnosti infrastrukture, povećanja racionalne, ekonomski efektivnije upotrebe energenata, uz smanjenje energetskog intenziteta i optimalnog korišćenja domaćih obnovljivih izvora energije), a imajući u vidu ograničenu mogućnost uvoza pojedinih vidova energije i energenata, sigurnost snabdevanja potrošača može biti ugrožena do te mere da će postati ograničavajući faktor ekonomskom rastu.

Imajući u vidu potrebu za izgradnjom nove i revitalizacijom i modernizacijom postojeće infrastrukture, kao i činjenicu da proizvodnja i potrošnja energije prouzrokuje glavni pritisak na životnu sredinu u Republici Srbiji, u ovom sektoru se očekuju i najveće investicije, što može podsticajno delovati na privredni razvoj. Razvoj energetske infrastrukture, uključujući zaštitu životne sredine u energetici, predstavlja jedno od značajnih polja primene ekonomije bazirane na znanju koji povećava zaposlenost i stvara širok spektar pozitivnih eksternih efekata. To je istovremeno i uslov za integraciju domaćeg energetskog sektora u regionalno i evropsko tržište energije. Republika Srbija je privržena potpisanom Ugovoru o osnivanju Energetske zajednice, koji predstavlja jedno od sredstava ostvarenja ciljeva održivog razvoja ovog sektora.

Problemi životne sredine u energetici su sledeći: ograničen kvantitet i loš kvalitet domaćih energetskih sirovina, visoka zavisnost od uvoza fosilnih goriva, od oko 32 %, tehnički sistemi za proizvodnju energije su stari i slabo opremljeni uređajima za zaštitu životne sredine, infrastruktura se više godina ne održava adekvatno, sistemi za zaštitu životne sredine zastareli su i ne održavaju se adekvatno, cenovna politika je neadekvatna i neodrživa, posebno u elektroprivredi, niska je efikasnost u proizvodnji i potrošnji energije, pravni okvir za podsticanje obnovljivih izvora nije potpun i nisu dovoljno pripremljene institucije za liberalizaciju sektora i uvođenje konkurencije.

Ciljevi održivog razvoja energetike obuhvataju:

1) znatno poboljšanje energetske efikasnosti da bi se smanjila potrošnja energije, a samim tim i uvozna zavisnost i negativan uticaj sektora energetike na životnu sredinu, povećala konkurentnost industrije i standard građana (Republika Srbija zaostaje u ovom domenu za okruženjem, a pogotovo za EU);

2) sigurnost i stabilnost snabdevanja, ostvarivanje ekonomski isplative proizvodnje dovoljnih količina energije usklađene sa standardima EU, na način i u količinama koje će pratiti dinamičan ekonomski rast;

3) podsticanje korišćenja obnovljivih izvora energije;

4) usklađivanje nacionalnih propisa iz oblasti prirodnih resursa, upravljanja otpadom i upravljanja kvalitetom vazduha s propisima EU;

5) usvajanje i primenu međunarodnih ugovora koji se odnose na zagađenje vazduha, klimatske promene i oštećenje ozonskog omotača;

6) podsticanje racionalnog korišćenja prirodnih resursa, smanjenje emisije zagađujućih materija u vazduh, smanjenje nastajanja i veće iskorišćenje otpada;

7) smanjenje rizika od zagađenja vazduha i oštećenja ozonskog omotača;

8) rešavanje problema postupanja sa otpadom u energetici;

9) obrazovanje i razvijanje javne svesti i unapređenje pristupa javnosti informacijama o životnoj sredini u energetici.

Procenjuje se da potencijal za smanjenje potrošnje energije u domaćinstvima iznosi više od 50 %. U industriji energetska efikasnost je trostruko niža od proseka država članica OECD, pa bi industrija u Republici Srbiji, pri pretpostavci da se cena električne energije iznosi sedam centi za 1 kWh, mogla da ostvari godišnju uštedu u vrednosti većoj od 70 miliona evra s povećanjem energetske efikasnosti od 10 %. Smatra se, takođe, da se pri toj ceni, investiranjem u povećanje energetske efikasnosti u industrijskom sektoru može obezbediti povraćaj investicije u roku od četiri godine.

Konkurentnost srpske privrede se ne sme zasnivati na niskim cenama energije, već na energetskoj efikasnosti. Sve dok električna energija bude potcenjena, mere za unapređenje energetske efikasnosti u Republici Srbiji neće imati pravih efekata. Da bi se stimulisali privredni subjekti na to da primenjuju mere energetske efikasnosti i uvedu sistem gazdovanja energijom, u narednom periodu treba uvesti odgovarajuće regulatorne i podsticajne mere. Podsticajne mere mogu se ogledati u smanjenju raznih taksa za zagađenje životne sredine i drugih taksa, obezbeđivanje povoljnih kredita i subvencije za primenu ovih mera itd. Veoma značajnu ulogu u tome može imati fond za energetsku efikasnost, čije se osnivanje očekuje kroz izmene i dopune Zakona o energetici, ali i drugi razvojni fondovi Republike Srbije, NIP, donacije itd. Još jedan značajan instrument za povećanje energetske efikasnosti, kako u industriji tako i u javnom sektoru, jeste i mehanizam finansiranja energetskih ušteda od treće strane, a pre svega kroz rad ESSO, čija se ulaganja otplaćuju kroz uštede energije. S pravne strane, ne postoje prepreke za primenu tog instrumenta, ali treba dalje raditi na unapređenju institucionalno-pravnih uslova za njegovu primenu, odnosno za rad ESSO. Pored navedenih mera, u narednom periodu treba obezbediti sprovođenje određenog broja demonstracionih projekata i dalji rad Agencije za energetsku efikasnost na podizanju nivoa svesti i obrazovanju potrošača energije, ali i omogućiti jačanje i dalju izgradnju kapaciteta institucija koje predlažu i sprovode energetsku politiku u delu energetske efikasnosti, kao što su Ministarstvo rudarstva i energetike, Agencija za energetsku efikasnost, regionalni centri za energetsku efikasnost itd.

Socijalni problemi se više ne mogu rešavati niskim cenama energenata, već diferenciranom i selektivnom socijalnom politikom, tako da energija bude široko dostupna, ali po punoj, ekonomskoj ceni. Cilj je da društvu i privredi energija bude što pristupačnija, uz što veći stepen internalizacije eksternih efekata njene proizvodnje, prenosa i upotrebe.

Izrada programa i dalja afirmacija korišćenja obnovljivih izvora energije radi smanjenja potrošnje fosilnih goriva, smanjenja uvozne zavisnosti i ostvarivanja proizvodnje električne i toplotne energije sa znatno nižim negativnim uticajem na životnu sredinu i dalje predstavlja izazov.

Strateški ciljevi u energetici detaljno su navedeni u Strategiji razvoja energetike Republike Srbije do 2015. godine i u Programu ostvarivanja Strategije razvoja energetskog sektora, koji je Vlada usvojila 2007. godine. Uprkos tome, kao i učinjenim velikim naporima na poboljšanju stanja u javnim preduzećima, pre svega u EPS-u, energetika u Republici Srbiji ostaje ključno polje za investiranje u unapređenje životne sredine, te glavni pravac kretanja ka održivom razvoju.

3.4. Poljoprivreda

Poljoprivreda, zajedno s prehrambenom i ostalim povezanim industrijama obezbeđuje oko 20% BDP-a Republike Srbije. Poljoprivredni proizvodi učestvuju u ukupnom izvozu sa 20-25 %. Najzastupljeniji izvozni proizvodi su šećer, jagodičasto voće i žitarice (kukuruz i žito). Postoji značajan potencijal da se izvoz mnogih proizvoda poveća.

Teška ekonomska kriza u poslednjoj dekadi XX veka uslovila je smanjenje pritiska na prirodne resurse jer je smanjena hemizacija poljoprivredne proizvodnje, ali je istovremeno doprinela i iscrpljivanju prirodnih resursa, prvenstveno poljoprivrednog zemljišta jer se nisu nadoknađivale hranljive materije koje su iznesene prinosom poljoprivrednog bilja. Početak tranzicije, međutim, doneo je tendenciju ponovne intenzifikacije poljoprivrede. Budući da se razvoj poljoprivrede odvija u ambijentu u kojem još nije dovoljno regulisano očuvanje životne sredine, stihijska intenzifikacija poljoprivrede može lako izazvati ozbiljan problem. S druge strane, depopulacija u udaljenim seoskim oblastima sve je drastičnija. Pošto sela stare, zamire stočarstvo, što uzrokuje degradaciju travnjaka, posebno visokoplaninskih pašnjaka jer na njima nema ispaše, kao i livada jer se ne neguju i ne kose. Istovremeno, bliže naseljima, primećuju se posledice prevelikog opterećenja ispašom, koje uz povećanu seču šume uzrokuju eroziju na nagibima. U pojedinim seoskim oblastima izražena je i eutrofikacija voda, u drugima pak degradacija zemljišta usled intenzivnog gaženja ili smanjenje biodiverziteta usled intenzivnog kultivisanja zemljišta i intenzifikacije poljoprivrede. Takvo nepovoljno stanje je posledica lošeg regionalnog planiranja, te neprimenjivanja dobre poljoprivredne prakse.

Po podacima za 2004. godinu, Republika Srbija raspolaže sa oko 51.120 km2 poljoprivrednog zemljišta, što pokriva oko 66 % teritorije. Od toga se pod stalnim kulturama nalazi 35.360 km2 ili oko 46 % teritorije bez AP KiM. Prema tom pokazatelju, Republika Srbija je bliska Austriji sa 41,2 %, Belgiji 46,1% i Nemačkoj sa 48,7 % poljoprivrednog zemljišta. Porodična gazdinstva karakteriše nepovoljna posedovna struktura i velika usitnjenost poseda, što uslovljava ekstenzivni način proizvodnje.

Tabela 5. Posedovna struktura zemljoradničkih gazdinstava.

Izvor: Ministarstvo poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva, 2008.

Zastupljenost stočarstva se teritorijalno razlikuje. U ravničarskim oblastima nalazi se najveći broj velikih svinjarskih, živinarskih i govedarskih gazdinstava. Farme u ostatku zemlje su manje, ali brojne, pošto se stočarstvom bave gotovo sva poljoprivredna gazdinstva. Uzgoj u kombinaciji s poluintenzivnom proizvodnjom preovlađuje na većini gazdinstava. Brojno je najzastupljenija živina (17,7 miliona), zatim svinje (3,6 miliona), ovce (1,5 miliona), goveda (1,1 milion), koze (169.000) i konji (24.000).

Ozbiljnu prepreku za dalji razvoj poljoprivrede predstavlja veličina farmi. Prosečna veličina poseda u Republici Srbiji nešto je veća od 2,5 ha. U centralnoj Srbiji prosečna veličina gazdinstva je 2,1 ha, a sa zakupom 2,11 ha, dok u AP Vojvodini prosek iznosi 3,38 ha, tj. 3,59 ha sa zakupom. U zemljama EU taj prosek iznosi 18,7 ha. Od ukupnog stanovništva Republike Srbije, 10,87 % predstavlja poljoprivredno stanovništvo (11,01 % u centralnoj Srbiji i 10,58 % u AP Vojvodini). Osim navedenog problema, izrazito nepovoljna je starosna struktura poljoprivrednog stanovništva (oko 45 % članova poljoprivrednih gazdinstava starije je od 50 godina), a stanje dodatno otežavaju i neadekvatna mehanizacija, kao i slab pristup tržištima. Konvencionalna poljoprivedna proizvodnja u Republici Srbiji nedovoljno uključuje brigu o zaštiti životne sredine i dobrobiti gajenih životinja.

U Republici Srbiji, uopšte, vlada zabluda da je domaća poljoprivreda sigurna i jaka, da su proizvodi zdravi, a životna sredina čista i očuvana. Iako je fitosanitarna i veterinarska služba znatno osnažena poslednjih godina, poljoprivreda i dalje predstavlja potencijalnu opasnost za životnu sredinu.

http://s1.paragraflex.rs/documents/Old/t/t2008_06/

Izvor: FAOSTAT i Republički zavod za statistiku, 2005.

Slika 26. Indikatori intenzivnosti poljoprivredne proizvodnje u Evropi 2005. godine.

Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede je u sklopu programa međunarodne pomoći započelo s radom na uvođenju integralne proizvodnje i uvođenju dobre poljoprivredne prakse radi smanjenja zagađenja sa stočarskih farmi, iz ratarske proizvodnje, kao i iz klanične industrije. Te aktivnosti su usklađene sa Strategijom razvoja poljoprivrede Srbije i s nacionalnim programom zaštite životne sredine, koji je u pripremi. Gubljenje tradicionalnih poljoprivrednih sistema u Republici Srbiji jako je izraženo u poslednjih 15 godina, čime se stvaraju uslovi da se intenzivnije gubi biodiverzitet.

Može se zaključiti da se, uprkos evidentnim prirodnim pogodnostima, glavni problemi poljoprivrede Republike Srbije vezuju za izrazito nepovoljnu posedovnu i starosnu strukturu ljudi na individualnim gazdinstvima, te neadekvatno prenošenje znanja iz oblasti biotehnologije, marketinga, ekonomije i ekologije. Veliki deo postrojenja za preradu u prehrambenoj industriji je zastareo i zahteva znatna ulaganja da bi se približio izvoznim standardima i uspeo da dobije akreditaciju za ISO 9001 i HACCP, što je jedan od zahteva pri izvozu na platežno jača tržišta.

Kada je reč o poljoprivredi, opšti cilj održivog razvoja jeste stvaranje ekonomski isplative i ekološki prihvatljive poljoprivredne proizvodnje - okosnice seoskog razvoja i osnova postojanja seoskog stanovništva u oblastima u kojima postoje prirodni preduslovi da se postigne odgovarajući nivo konkurentnosti za prodor na evropsko tržište i druga tržišta.

Ciljevi održivog razvoja poljoprivrede obuhvataju:

1) usklađivanje nacionalnih propisa i akcija iz oblasti poljoprivrede sa zakonodavstvom i praksom u EU;

2) podsticanje investicija u smanjenje zagađenja iz poljoprivrede, očuvanje agrodiverziteta i tradicionalnih (kombinovanih) sistema farmi radi očuvanja predeonog i specijskog biodiverziteta u osetljivim agroekološkim uslovima, razvoj sistema zaštite dobrobiti životinja, smanjenje erozije, te očuvanje i unapređenje životne sredine u celini;

3) povećanje površina pod organskom i drugim ekološki prihvatljivim sistemima poljoprivredne proizvodnje;

4) podizanje i razvijanje javne svesti poljoprivrednih proizvođača o problemima životne sredine, uz uvažavanje principa zaštite biodiverziteta i dobrobiti životinja;

5) uvođenje kodeksa dobre poljoprivredne prakse.

Ispunjenje ovih ciljeva kroz odgovarajući akcioni program otvara polje dinamičnog privrednog razvitka baziranog na znanju. Jedno od najadekvatnijih polja razvoja i primene visokih tehnologija u Republici Srbiji jeste poljoprivreda, tj. rešavanje njenih ekoloških problema. Potrebno je osnovati nacionalnu laboratoriju za bezbednost hrane koja bi bila adekvatna ustanova koja ne samo što bi doprinosila rešavanju ekoloških problema domaće poljoprivrede nego bi unapredila kvalitet domaćih proizvoda, pa time i zdravlje stanovništva, podstakla izvoz poljoprivrednih proizvoda, te poboljšala kontrolu kvaliteta uvezene hrane doprinoseći uspostavljanju ambijenta ravnopravnosti u konkurisanju domaćim proizvodima. Takođe, ta ustanova bi doprinela snažnijem razvoju poljoprivrede i uvođenju vrhunskih tehnologija u poljoprivredu i prehrambenu industriju. Stvaranje pozitivnih socijalnih efekata kroz primenu koncepcije objedinjenog seoskog razvoja stvoriće mnogostruko pozitivne eksterne efekte u političkom, demografskom, kulturnom, čak i bezbednosnom smislu.

3.5. Šumarstvo, lovstvo i ribarstvo

Problemi gazdovanja, tj. ekonomskog iskorišćavanja obnovljivih prirodnih resursa dati su kroz analizu šumarstva, lovstva i ribarstva. Specifičnosti šumarstva kao delatnosti uslovljene kako prirodno određenim kvantitetom i kvalitetom resursa, tako i društveno-istorijskim okolnostima, stvorile su niz problema s kojima se danas susreće ova delatnost i s njom povezana drvoprerađivačka industrija. Održivo gazdovanje šumama i razvoj šumarstva kao privredne grane moguće je ostvariti jedino ako se stalno prati i tačno utvrđuje stanje šumskog fonda, stručno planira na dug i kratak rok, te efikasno sprovode planovi.

Učešće sektora drvne industrije u stvaranju BDP-a, zapošljavanju i spoljnoj trgovini Republike Srbije danas je znatno manje nego što bi moglo da bude. Privatizacija velikih društvenih preduzeća za preradu drveta nije do kraja završena. Korišćenje kapaciteta je na niskom nivou, kao i organizovanost sektora u celini, pa da je zaštita interesa i uspostavljanje odnosa s lokalnim zajednicama prepušteno pojedinačnim preduzećima. Sveukupno gledano, sektor se odlikuje niskom ekonomskom efikasnošću. Izvoz proizvoda drvne industrije 2005. godine odlikuje se povećanjem finalnih proizvoda i smanjenjem proizvoda primarne prerade drveta. Konkretno, izvoz finalnih proizvoda veći je za sedam miliona USD nego 2004. godine i bio je veći od rekordne 1989. godine za četiri miliona USD. Značajno je da jedino izvoz nameštaja beleži povećanje (8,5 miliona USD), dok su ostali finalni proizvodi postigli slabije izvozne rezultate nego 2004. godine. Izvoz proizvoda primarne prerade drveta bio je manji za devet miliona USD nego 2004. godine. Pozitivno je da se povećava izvoz proizvoda na višem stepenu finalizacije, a smanjuje izvoz sirovina.

Ukupna površina lovišta u Republici Srbiji iznosi oko sedam miliona ha. Prema podacima Lovačkog saveza, u Republici Srbiji je sredinom 2007. registrovano oko 96.000 lovaca i 447.343 komada lovačkog naoružanja. Korisnici lovišta svake godine procenjuju stanje brojnosti populacija divljih životinja u lovištima.

Osnovni problemi u šumarstvu i lovstvu su to što je nizak nivo tehničko-tehnološkog i institucionalnog razvoja, ne postoje dokumenta strateškog planiranja u šumarstvu, monitoring šuma nije dovoljno razvijen i ne upravlja se adekvatno određenim vrstama divljači.

Po raznovrsnosti prirodnih i antropogeno formiranih ekosistema na ribolovnim vodama i po bogatstvu ribolovno značajnih vrsta, Republika Srbija ne zaostaje za zemljama u okruženju. Nasuprot povoljnim prirodnim potencijalima, broj registrovanih ribolovaca u ukupnom stanovništvu i produktivnost u objektima za proizvodnju ribe najniži su u Evropi, a pouzdanih podataka o ulovu ribe iz otvorenih voda, broju i strukturi objekata za proizvodnju ribe i o produktivnosti u njima nema. Ozbiljne probleme stvara krivolov, kao i upotreba zabranjenih ribolovnih sredstava i alata. Pored nepovoljnih opštih društvenih uslova koji su uticali na nastajanje ovakvog sadašnjeg stanja, evidentno je da položaj celokupnog ribarstva nije bio sistemski rešavan tokom proteklih nekoliko decenija. Prepuštanje ribolova sportskoribolovnim organizacijama ostavilo je neiskorišćen veliki prirodni potencijal, kao i potencijal razvoja mnogobrojnih pratećih usluga. I pored toga, ribolovno opterećenje približava se postojećoj prirodnoj produkciji ili je ugrožava samo u blizini velikih gradskih centara koji su najveće tržnice za plasman. Izrazita ugroženost jesetarskog fonda ispod brane HE "Đerdap II" i strateški važne proizvodnje morunskog kavijara prouzrokovana je skraćenjem lovostaja i smanjenjem veličine morune dozvoljene za izlov.

Iako je reč o potencijalno visokoprofitnoj delatnosti, na većini ribnjaka produktivna proizvodnja je mala i nedovoljna zbog zastarele tehnologije i amortizovanih proizvodnih objekata. Širenje i intenziviranje proizvodnje pastrmskih vrsta ograničeno je količinom i kvalitetom vodnih resursa. Otuda se kao uslov održivog razvoja akvakulture nameće potreba da se obavezno procenjuje uticaj na životnu sredinu i na vodne resurse koji su sada već znatno opterećeni, pogotovo veštačkih akumulacija ako se koriste za kavezne sisteme gajenja. Takođe, treba rešiti pitanje obezbeđenja adekvatnih količina i vrsta riblje mlađi, te stimulisati proizvođače hraniva i komponenata hraniva da pronađu strateške partnere radi unapređenja tehnologije proizvodnje riblje hrane.

Problemi u ribarstvu su: i dalje nizak kapacitet sektora ribarstva u nadležnom administrativnom organu (kadrovski i materijalno-tehnički), što ograničava administrativno upravljanje ribarstvom kao delatnošću; nizak stručni kapacitet korisnika ribarskih područja; neusklađenost propisa u ribarstvu i propisa o zaštiti prirode; nedisciplina profesionalnih i rekreativnih ribolovaca; institucionalna neodređenost privrednih ribara i otežani uslovi stvaranja dohotka; tehnološka nedisciplina korisnika vodnih resursa, pre svega iz industrije i poljoprivrede, loša organizacija rada i prevelik broj zaposlenih na ribnjacima, nedostatak obrtnih sredstava i skupi kreditni aranžmani, slaba zaštita domaće proizvodnje od uspešnije konkurencije iz neposrednog okruženja i neodgovarajuća sudska praksa u pogledu procesuiranja prekršaja i zloupotreba.

Ciljevi održivog razvoja šumarstva, lovstva i ribarstva obuhvataju:

1) reorganizaciju javnog sektora šumarstva i podršku privatnom sektoru;

2) održivo gazdovanje šumama i unapređenje šumarstva uz istovremeno održivo upravljanje populacijama divljači;

3) unapređenje ribolova kroz poboljšano gazdovanje ribljim resursima radi razvoja i promovisanja ribolovnog turizma;

4) povećanje ekonomskih efekata koji se mogu ostvariti racionalnim korišćenjem šumskih, lovnih i ribolovnih resursa.

U skladu sa Strategijom razvoja šumarstva Republike Srbije, podrška sektoru privatnog šumarstva odvijaće se tako što će se: podsticati ukrupnjavanje šumskih poseda u privatnom vlasništvu i onemogućiti dalje usitnjavanje šumskih poseda; obezbediti finansijska sredstava za podsticaj vlasnicima privatnih šuma za zaštitu i unapređenje šuma; stručno i finansijski podsticati osnivanje i razvoj udruženja privatnih vlasnika šuma; podržati osnivanje i razvoj malih i srednjih preduzeća u šumarstvu; izraditi katastar šuma i jedinstven informacioni sistem (uključujući kriterijume i indikatore održivog gazdovanja šumama). Održivo gazdovanje šumama i unapređenje šumarstva uz istovremeno održivo upravljanje populacijama divljači odnosi se na: stvaranje najboljih uslova u šumama za unapređivanje stanja populacija autohtone divljači; izradu strategije razvoja lovstva u i obezbeđenje regulatornih, institucionalnih i ekonomskih okvira za njeno sprovođenje.

Prvi korak u unapređenju sektora ribarstva očekuje se donošenjem zakona o zaštiti i održivom korišćenju ribljeg fonda. Potrebno je zaštititi prirodna plodišta, revitalizovati postojeće plavne zone i ekosistemskim pristupom obezbediti najveću moguću prirodnu reprodukciju ribljeg fonda. Veoma je važno povećati upravljački, kako administrativni tako i korisnički kapacitet tako što će se obrazovati stručnjaci za poslove upravljanja ribolovnim aktivnostima i poslove proizvodnje i prerade ribe. Da bi se ravnomerno razvijao rekreativni ribolov, kao preduslov razvoja ribolovnog turizma na celoj teritoriji Republike Srbije, neophodno je utvrditi jedinstvenu državnu dozvolu i fleksibilan regulacioni sistem koordinacije korisnika. Takođe, neophodno je ekonomskim mehanizmima (npr. uvođenjem individualnih transferabilnih kvota) za ugrožene vrste riba (npr. jesetrovke) i u zonama visokog ribolovnog pritiska, te pogodnostima plasmana i unapređenjem tehnologije prerade ulova u zonama nerazvijenog tržišta obezbediti održivost mogućeg obima privrednog ribolova koji je ograničen konzervacionim zahtevima i prirodnom produkcijom. Država treba da doprinese rešenju institucionalnog položaja privrednih ribara i da im omogući socijalnu zaštitu. Neophodno je da se inicijalnom državnom regulacijom i delovanjem tržišnih mehanizama poveća produktivnost akvakulture da bi ona postala konkurentna proizvodnji ribe u okruženju.

Postizanje željenih sektorskih ciljeva imalo bi pozitivne socijalne efekte jer pomenute delatnosti danas ni izbliza ne zapošljavaju onoliko radne snage koliko bi mogle na osnovama održivog korišćenja resursa. Podsticaj ruralnom i regionalnom razvoju na osnovu dobro osmišljenih investicionih programa u tim delatnostima vrlo brzo bi imao pozitivne ekonomske, socijalne i druge efekte. Posebno treba naglasiti potencijale šumarstva u primeni fleksibilnih mehanizama iz Kjoto protokola.

3.6. Saobraćaj

Uprkos nespornim prednostima položaja Republike Srbije, saobraćaj se kao delatnost karakteriše više slabostima i problemima nego pozitivnim ekonomskim efektima u poređenju sa susednim zemljama.

Izvor: Agencija za zaštitu životne sredine, 2007.

Slika 27. Razvoj saobraćaja.

Postoji više različitih podataka koji se odnose na dužinu putne mreže u Republici Srbiji: dužina putne mreže po podatku iz Referentnog sistema puteva Republike Srbije i zvanične statistike iznosi 38.300 km, dužina putne mreže na osnovu podataka iz Javnog preduzeća putevi Srbije (Direkcije za puteve) iznosi od 40.700 km do 42.900 km, a po podatku iz dokumenata Svetske banke dužina putne mreže u Republici Srbiji iznosi 49.800 km. Različiti podaci nastali su uglavnom zbog nepreciznosti propisa koji utvrđuju mrežu, nedosledne kategorizacije puteva i propusta pri legalizaciji izgradnje puteva, što bi trebalo da se ispravi preciziranjem propisa, novom kategorizacijom putne mreže koja proističe iz Zakona o javnim putevima ("Službeni glasnik RS", broj 111/05) i ažuriranjem katastarskog registra puteva što takođe što pre treba izvršiti.

Mreža železničkih pruga Republike Srbije je stara više od jednog veka (prva železnička pruga u Republici Srbiji puštena je u saobraćaj 1884. godine), a više od 55 % svih pruga izgrađeno je u XIX veku. Ukupna dužina železničke mreže u Republici Srbiji je 3.809 km, a 1.768 km predstavlja glavne pruge. Elektrificirano je 1.247 km (32,7 %), a 7 % pruga ili 276 km ima dva koloseka. Oko 25 % glavnih pruga železničke mreže u Republici Srbiji nalazi se na osnovnoj mreži Koridora 10 i njegovim ograncima 10b i 10c.

Osnovni elementi sistema unutrašnjeg vodnog saobraćaja na teritoriji Republike Srbije su reke Dunav, Sava i Tisa, kao i mreža plovnih kanala u okviru hidrosistema Dunav-Tisa-Dunav, sa ukupnom dužinom plovnih puteva oko 1.677 km. Uslovi plovidbe su različiti, pa brodovi nosivosti do 1.500 t mogu da plove na ukupnoj dužini plovnih puteva od 993 km, a brodovi nosivosti do 650 t na deonicama dužine 1.360 km.

U Republici Srbiji su registrovana četiri civilna aerodroma: u Beogradu, Nišu, Vršcu i Boru, ali zbog tehničko-tehnoloških uslova i opreme samo su beogradski i niški otvoreni za međunarodne letove. U 2004. godini broj putnika na aerodromu u Beogradu bio je 2,05 miliona (njegov kapacitet je 5,6 miliona putnika godišnje) i opsluženo je oko 16.000 aviona. Iste godine, aerodrom u Nišu je imao promet od 18.350 putnika i opslužio je 175 aviona.

Stanje transportne infrastrukture je pogoršano tokom poslednjih deset godina jer nije održavana. Glavni problemi su: transportna infrastruktura na evropskim koridorima nije harmonizovana ni izgrađena do kraja i nije opremljena savremenim tehničko-tehnološkim sistemima; nedostatak obilaznica oko gradova u Republici Srbiji, a naročito oko Beograda; nedostatak finansijskih sredstava za razvoj infrastrukture; centralizovano upravljanje transportnom infrastrukturom; nedovoljno razvijen sistem javnog prevoza putnika i stvari; nepostojanje strategije razvoja transportnog sektora; neodgovarajući zakonski okvir u drumskom transportu; neadekvatno održavanje i kontrola tehničke ispravnosti vozila koja učestvuju u saobraćaju, kao i loš kvalitet motornog goriva; prekomerno zagađenje vazduha od saobraćaja.

Postojeća praksa sistema bezbednosti saobraćaja nije omogućila odgovarajuće prikupljanje, obradu i dostupnost podataka na osnovu kojih bi se mogli proceniti društveno-ekonomski troškovi posledica saobraćajnih nezgoda. Umesto toga, oni se procenjuju na osnovu modela razvijenih u drugim zemljama. Istraživanja su pokazala da Republika Srbija godišnje gubi oko 1,71 % BDP-a zbog posledica saobraćajnih nezgoda. Prema Izveštaju o kapacitetima za upravljanje bezbednošću saobraćaja u Republici Srbiji i primenjenoj metodologiji u materijalu Svetske banke, ti troškovi se procenjuju čak i do 2,3 % BDP-a.

Prioritet se ogleda u izradi jedinstvenog informacionog sistema transporta, institucionalnom jačanju upravljanja transportnim sistemima shodno preporukama EU, obezbeđivanju stabilnih izvora sredstava za rekonstrukciju, održavanje i izgradnju transportne infrastrukture, te modernizaciji tehničke osnove da bi se povećala bezbednost svih vidova transporta.

Ciljevi održivog razvoja u sektoru saobraćaja obuhvataju:

1) smanjenje udela saobraćaja u zagađenju vazduha i emisiji buke tako što će se poboljšati kvalitet motornog goriva i vozila i smanjiti upotreba fosilnih goriva;

2) uključivanje Republike Srbije u transevropsku mrežu s većom bezbednošću u saobraćaju;

3) podizanje kvaliteta saobraćajnih usluga i usluga saobraćajne infrastrukture;

4) povećanje intermodalnog transporta u ukupnom prevozu robe i putnika tako što će se korišćenje rečnog i železničkog saobraćaja povećati za 25 % u odnosu na 2005. godinu;

5) izgradnju jedinstvenih sistema prevoza putnika koji će biti prilagođeni korisniku, na regionalnom nivou u Republici Srbiji;

6) jačanje spoljne dimenzije tržišta - tranzitnog saobraćaja, izvoza i uvoza robe i usluga.

7) dalju operacionalizaciju i razradu pomenutih ciljeva kroz strategiju razvoja saobraćaja Republike Srbije.

Za dalji razvoj sektora saobraćaja u Republici Srbiji posebno je značajno da se temeljno restrukturiraju javna preduzeća; na prvom mestu železnica i avionski saobraćaj. Danas, opterećena izuzetno lošom finansijskom situacijom, s višegodišnjim poslovnim gubicima, ta javna preduzeća ne mogu sopstvenim izvorima da modernizuju tehnička sredstva i sisteme iako je to neophodno, niti da ostvare standarde zaštite životne sredine u skladu sa evropskim. Takođe, potrebno je okončati transformaciju rečnog saobraćaja daljom privatizacijom i modernizovanjem. U drumskom saobraćaju neophodno je nastaviti modernizovanje i rekonstrukciju infrastrukture, ali i stvoriti institucionalno-pravne uslove za otvaranje sektora za međunarodnu konkurenciju u svim vidovima.

Potrebno je razviti intermodalni transport i podsticati intenzivnije korišćenje železničkog, a posebno rečnog saobraćaja, kao i privući međunarodne tokove saobraćaja i iskoristiti plovni put Dunava. Efekti sprovedenih mera i aktivnosti pozitivno bi se odrazili na razvoj i primenu domaćih informacionih tehnologija, na porast zaposlenosti, poboljšanje međunarodne konkurentnosti privrede i stvorili bi pozitivne eksterne efekte u sektoru ostalih usluga.

3.7. Turizam

Prema postojećoj statistici, sektor turizma učestvuje sa 2,5 % u BDP-u i sa 5-6 % u ukupnoj zaposlenosti Republike Srbije. Na osnovu sprovedenih istraživanja, utvrđeno je da su u Republici Srbiji najzastupljeniji hoteli s dve i tri zvezdice, da prosečno stari 42 godine, da imaju prosečno 105 soba i da su u proseku poslednji put delimično obnovljeni pre trinaest godina. Tokom 2004. godine, prosečan srpski hotel ostvarivao je oko 8.000 evra ukupnog prihoda po sobi, dok je za istu prosečnu kategoriju međunarodni standard najmanje 2,5 puta veći. Imajući u vidu realni privredni potencijal Republike Srbije za razvoj turizma, do 2015. godine trebalo bi da se ostvari blizu 20 miliona noćenja turista (polovina inostranih) i prihod od turizma do 1,5 milijarde evra. U Strategiji razvoja turizma Republike Srbije utvrđen je raspored budućih karakterističnih turističkih klastera koji će pomoći da turistička ponuda zemlje postane prepoznatljiva. To su: Beograd, AP Vojvodina, zapadna Srbija i istočna Srbija. Ta podela je zasnovana na iskustvu ekonomskog razvoja i karakterističnih potencijala za razvoj turizma, a ne na administrativno-upravnim granicama. Sektor turizma ima veliki interes za održavanje kvaliteta životne sredine jer je čista i zdrava životna sredina veoma važan preduslov za uspešan razvoj turizma.

Glavne turističke aktivnosti u Republici Srbiji uključuju turizam u velikim gradovima, banjski turizam, kulturno i prirodno blago, lov, ribolov, seoski turizam i rečni turizam. Negativni uticaji turizma na životnu sredinu uključuju pritisak na prirodne resurse, biodiverzitet i staništa i stvaranje otpada i zagađenje. Neodrživi turizam može prouzrokovati iste oblike zagađenja kao bilo koja druga industrija: emisija u vazduh, buka, otpad, ispuštanje otpadnih voda, ulja i hemikalija, čak i arhitektonsko/vizuelno zagađenje. Pravovremenim planiranjem razvoja turizma mogu se sprečiti štete i skupe greške i izbeći postepeno uništavanje vrednosti životne sredine značajne za turizam. Sadašnji negativni uticaji turističkih aktivnosti na kvalitet životne sredine uzrokovani su slabim sprovođenjem propisa o planiranju i izgradnji, nedostatkom infrastrukture za tretman otpadnih voda i nekontrolisanim odlaganjem otpada, kao i neefikasnim upravljanjem u zaštićenim prirodnim dobrima.

Ciljevi održivog razvoja turizma obuhvataju:

1) poboljšanje smeštajnih kapaciteta; razvijanje turističkog sistema kvaliteta i sistema zaštite potrošača;

2) razvijanje turističkog informacionog sistema (informativni centri, brošure, imidž, pozicioniranje itd.);

3) razvijanje dodatne turističke ponude uz postizanje ekonomske isplativosti i lokalnog prosperiteta (trgovina, gastronomija, ugostiteljstvo, aktivnosti, putničke agencije itd.) čime će se otvoriti nova radna mesta, uz najveće moguće očuvanje kulturnog bogatstva i prirodne raznovrsnosti;

4) utvrđivanje i otklanjanje aktuelnih i potencijalnih konflikata između turizma i drugih aktivnosti vezanih za korišćenje resursa.

Sektor turizma se vidi kao sektor koji ima taj potencijal i to se ogleda u činjenici da postoji vertikalna institucionalna struktura za razvoj sektora. Pored Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj, u čijoj je nadležnosti razvoj turizma, postoji Turistička organizacija Srbije i mreža turističkih organizacija u opštinama. Zakonom o turizmu planirano je osnivanje i Agencije za razvoj turizma, što bi trebalo da obezbedi odgovarajući okvir za realizaciju Strategije razvoja turizma Republike Srbije. Doprinos razvoju turizma daje i Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, koje u okviru svoje nadležnosti za seoski razvoj ima i program podrške širenju seoske ekonomije kroz razvoj agro i ruralnog turizma na seoskim poljoprivrednim gazdinstvima. U osnovi, ta podrška predstavlja razvoj domaćeg tržišta, kao i izvoza poljoprivrednih proizvoda i posebno je značajna za seoske oblasti u kojima zbog prirodnih i drugih ograničenja poljoprivreda ne može da nosi seoski razvoj, a da ne ugrozi životnu sredinu, odnosno resurse na koje se oslanja. Ispunjenje ciljeva i sprovođenje predviđenih aktivnosti impuls je razvoju područja van velikih gradova, boljem prostornom razmeštaju stanovništva i popravljanju socijalne situacije u celini.

3.8. Uvođenje čistije proizvodnje

Jedna od aktivnosti koja se odnosi na sve ekonomske sektore i delatnosti i koja objedinjuje sektorske ciljeve i prioritetne akcije, jeste uvođenje čistije proizvodnje, u skladu s međunarodno priznatim instrumentima: IPPC, BAT, BEP, BATNEEC, EIA i LCA. Ta aktivnost je u tesnoj vezi sa efikasnijim korišćenjem proizvodnih faktora, smanjenjem energetske intenzivnosti i intenzivnosti upotrebe materijala, razvojem i primenom sistema za upravljanje industrijskim otpadom, a posebno opasnim otpadom. Jasno je da Republika Srbija više ne može obezbeđivati konkurentsku prednost na međunarodnom tržištu ni jeftinom radnom snagom, ni obiljem prirodnih resursa. Prirodni resursi, kako strukturom tako i kvalitetom, ne mogu zadovoljiti sve veće potrebe dinamičnog razvoja. Nema obilja jeftine radne snage, niti je može biti. Otuda se moraju naći novi pokretači ekonomskog rasta i društvenog napretka. Jedan od njih tiče se materijalizovanog znanja i visokog kvaliteta ljudskog kapitala, drugi je, nesumnjivo, izbor i primena efikasne tehnologije koja smanjuje pritisak na prirodne resurse i životnu sredinu. Ostali problemi uključuju: nedefinisan strateški cilj politike uvođenja čistije proizvodnje; neharmonizovano zakonodavstvo i nesprovođenje postojećih propisa iz oblasti upravljanja životnom sredinom; nepostojanje propisa kojima se detaljnije uređuje status uvođenja čistije proizvodnje (subvencije, poreske, carinske i druge povlastice); nezadovoljavajuća kontrola efikasnosti korišćenja sirovina, proizvodnje i proizvoda; nedostatak katastra zagađivača; nedostatak nacionalnih BREF-ova (BAT Reference document - referentni dokument o najboljim dostupnim tehnologijama); nepostojanje razrađenih mehanizama za rešavanje problema nasleđenog zagađenja tokom privatizacije; neefikasan sistem finansiranja i podsticanja privrede za uvođenje čistije proizvodnje i sistema upravljanja životnom sredinom (EMS); nedostatak investicija za izgradnju infrastrukture; nedostatak odgovarajućeg statističkog praćenja zagađivača; tehnološka inferiornost industrija; nepostojanje odgovarajućih savremenih atestnih laboratorija za ispitivanje karakteristika postrojenja; nedovoljna informisanost i nizak nivo svesti zagađivača u pogledu zaštite životne sredine.

Opšti prioritetni programi i ciljevi u oblasti uvođenja čistije proizvodnje obuhvataju:

1) izmenu postojećih i donošenje novih propisa radi pospešivanja korišćenja čistije proizvodnje i usklađivanja sa zakonodavstvom EU;

2) uvođenje i/ili unapređenje efikasne, održive i čistije proizvodnje i efikasnije korišćenje energije;

3) izgradnju infrastrukture u oblasti čistije proizvodnje - realizaciju investicionih projekata u oblasti istraživanja (studijska i razvojna istraživanja, kao i izgradnju industrijskih postrojenja) - razvoj industrijsko-tehnoloških parkova, klastera, inovacionih centara i inkubatora;

4) uspostavljanje sistema upravljanja otpadom, s posebnim naglaskom na mogućnost smanjivanja nastajanja otpada i iskorišćavanjem otpada kao sekundarne sirovine i izvora energije;

5) ubrzan završetak restrukturiranja i privatizacije;

6) rekonstrukciju ili unapređenje postojećih tehnoloških procesa uz obavezno usaglašavanje sa odgovarajućim BAT-ovima;

7) unapređenje upravljanja životnom sredinom u preduzećima (EMS);

8) obrazovanje u oblasti zaštite životne sredine, primenu čistijih tehnologija i energetske efikasnosti.

Prioritet je donošenje podzakonskih propisa na osnovu Zakona o zaštiti životne sredine ("Službeni glasnik RS", br. 66/91, 83/92, 53/93, 67/93, 48/94, 53/95 i 135/04) koji se odnose na: standarde kvaliteta životne sredine i standarde emisije; sistem upravljanja zaštitom životne sredine; ekološki znak; uvoz i izvoz supstanci koje oštećuju ozonski omotač; uvoz, izvoz i tranzit otpada; postupanje sa opasnim materijama; monitoring, informacioni sistem i integralni katastar zagađivača; uvođenje ekonomskih instrumenata (naknade za korišćenje prirodnih resursa i naknade za zagađivanje životne sredine).

Potrebno je jačanje Centra za čistiju proizvodnju radi sprovođenja projekata čistije proizvodnje i pomoći industriji. Neophodno je akreditovati laboratorije u skladu sa JUS ISO/IEC 17025. Ekonomski instrumenti koji su neophodni za unapređenje korišćenja čistije proizvodnje jesu: naknade za zagađivanje i emisije zagađivača; subvencije za istraživanje i razvoj, subvencije za istraživačko-razvojne projekte radi korišćenja obnovljivih izvora energije i obnovljivih izvora materijala, finansijska pomoć za transfer znanja i tehnologija koje već postoje u našem okruženju, poreske olakšice za proizvođače opreme, subvencije za opremanje i akreditaciju laboratorija i stvaranje uslova za primenu i sprovođenje mera kontrole, dugoročni krediti pod povoljnim uslovima za organizovanje i unapređenje proizvodnje, uvođenje EMS-a, postojeće carinske olakšice pri uvozu neophodne opreme i sirovina, poreske olakšice potencijalnim stranim investitorima; stimulisanje privrednih subjekata za korišćenje čistije proizvodnje; uspostavljanje poreskih olakšica, subvencionisanje cena proizvoda nastalih u preduzećima s dokumentovanom čistijom proizvodnjom i onih koji ispunjavaju uslove dobijanja ekološkog znaka, subvencionisanje cena energenata dobijenih iz obnovljivih izvora energije, subvencionisanje cena registracije vozila, putarina i parkiranja za vozila koja koriste goriva dobijena iz obnovljivih izvora energije, subvencionisanje proizvođača koji su uveli EMS.

Kroz ostvarivanje ciljeva uvođenja čistijih tehnologija poboljšava se konkurentnost privrede, podstiče razvoj "ekonomije znanja", te podiže ukupno blagostanje nacije.

VI INSTITUCIONALNI OKVIR

Institucionalni mehanizmi za primenu Strategije veoma zavise od specifičnosti ustavnog uređenja svake zemlje. Mehanizmi za primenu mogu biti različiti, ali je posvećenost Vlade i politička podrška uvek neophodna. Značajno je da odgovornost za koordinaciju i sprovođenje Strategije preuzme kancelarija za održivi razvoj. Sprovođenje Strategije isto tako zavisi i od svih zainteresovanih strana, njihovog učešća u pripremi i primeni Strategije.

Najčešći izazovi u drugim zemljama bili su vođenje procesa u pravom smeru. Naime, prekomerni institucionalni i proceduralni aranžmani takođe mogu negativno uticati na uspešnost primene Strategije, kao i kada ih nema. Mnoge zemlje su bile kreativne u formiranju novih institucija, ali su nastale barijere umanjile njihovu efikasnost, pa je za potrebne strateške reforme neophodno aktivno učešće na visokom nivou ključnih ministarstava i jaka politička podrška, mada je u praksi često nema.

Ministarstva nemaju uvek potpuno ili identično razumevanje procesa održivog razvoja, pa je zadatak kancelarije za održivi razvoj da sva pitanja posmatra široko i sveobuhvatno. Veoma je važno da troškovi / koristi za društvo od primene održivog razvoja budu jasno izraženi, a građani o tome informisani, što bi donosiocima odluka omogućilo da donesu ispravne odluke za dobrobit društva u celini.

Da bi se postigli navedeni ciljevi, potrebno je izgraditi savremenu i efikasnu državnu upravu, odnosno sistem institucija koje zajednički vode održivom razvoju. Poboljšanje saradnje, koordinacije i konsultacija između sektora, kao i između državne uprave i privatnog i civilnog sektora preduslov je za ostvarenje održivog razvoja. Bez jakih, osposobljenih i stabilnih institucija neće biti moguće postići željene dugoročne rezultate održivog razvoja koji se odnose na poboljšanje kvaliteta života i životnog standarda i smanjenje siromaštva. Izgradnja efikasnog institucionalnog okvira na svim nivoima, osnov je za postizanje ciljeva održivog razvoja.

Koordinacija u sprovođenju Strategije putem međusektorske saradnje zadatak je kancelarije za održivi razvoj. Zadatak Vlade je da formira kancelariju za održivi razvoj. Kancelarija za održivi razvoj priprema odluke i koordinira rad Saveta za održivi razvoj. Kancelarija za održivi razvoj za svoj rad je odgovorna Vladi.

Savet za održivi razvoj je međuministarsko telo koje čine ministri nadležni za poslove zaštite životne sredine, ekonomije i regionalnog razvoja, finansija, rada i socijalne politike, telekomunikacija i informatičkog društva i nauke, kao i drugi ministri relevantnih ministarstava Republike Srbije.

Kancelarija za održivi razvoj treba da, u ime Vlade, obezbedi praćenje i koordinaciju sprovođenja akcionog plana za sprovođenje Strategije. Neophodno je uspostaviti mehanizam kojim će se unaprediti praćenje i ocena sprovođenja Strategije, što podrazumeva praćenje indikatora održivog razvoja. Kancelarija za održivi razvoj takođe može da prati indikatore sprovođenja nacionalnih milenijumskih ciljeva razvoja, kao i indikatore sprovođenja Strategije za smanjenje siromaštva.

Kancelarija za održivi razvoj treba da obavlja stručne, administrativne i operativne poslove koji su u vezi s koordinisanjem rada ministarstava, posebnih organizacija i službi Vlade, a odnose se na sprovođenje Strategije. Kancelarija za održivi razvoj je nadležna da, u ime Vlade, sprovodi Strategiju, realizuje projekte i aktivnosti iz akcionog plana za sprovođenje Strategije, te prati dostizanje ciljeva održivog razvoja, koordiniše međuministarske grupe i saradnju organa državne uprave u podsticanju i praćenju sprovođenja održivog razvoja, informiše javnost i promoviše aktivnosti u ostvarivanju održivog razvoja.

Da bi kancelarija za održivi razvoj mogla da radi, pored postojećih ustanova kao što su Agencija za zaštitu životne sredine, Agencija za energetsku efikasnost, Institut za javno zdravlje Srbije, Republički hidrometeorološki zavod, Republički zavod za statistiku, Republički zavod za razvoj, Zavod za zaštitu prirode Srbije, Centar za čistiju proizvodnju kao i Nacionalni centar za klimatske promene, koji je nedavno formiran u Republičkom hidrometeorološkom zavodu s namerom da brzo preraste u podregionalni centar za klimatske promene za jugoistočnu Evropu, potrebno je ustanoviti i dalje jačati nove nacionalne laboratorije i centre. To su na prvom mestu nacionalne: laboratorije za vode i vazduh, za zemljište i mineralne resurse, za bezbednost hrane. Takođe, očekuje se stvaranje i drugih institucija koje bi pored osnovnih poslova bile zadužene za praćenje određene grupe indikatora održivog razvoja. Tako se očekuje formiranje nacionalne stambene agencije, agencije za razvoj turizma, sistema za podršku seoskom razvoju, kao i nacionalne kancelarije i laboratorije za kontrolu duvana.

Prioritetni zadatak novih institucija bio bi praćenje stanja u pojedinim oblastima, prikupljanje i obrada podataka o stanju pojedinih prirodnih resursa, te praćenje indikatora održivog razvoja. Bile bi to akreditovane, jedine ovlašćene ustanove za davanje informacija iz sopstvene nadležnosti. Njihovi rezultati bili bi univerzalno dostupni, podložni svakoj proveri stručne i ostale zainteresovane javnosti, ali njihov kredibilitet i pouzdanost morali bi biti neprikosnoveni. Jedino na osnovu informacija iz takvih ustanova moguće je otvoreno i efikasno voditi delotvornu politiku održivog razvoja.

Osim navedenih institucija, za sprovođenje Strategije značajni su: Kancelarija za evropske integracije, Agencija za privatizaciju, Agencija za energetiku, Nacionalna služba zapošljavanja, Zavod za intelektualnu svojinu, Republički zavod za informatiku i internet, Agencija za mala i srednja preduzeća, Agencija za radio-difuziju, Komisija za zaštitu konkurencije, Komisija za hartije od vrednosti, Nacionalni prosvetni savet, reprezentativni sindikati i reprezentativna udruženja poslodavaca, udruženja potrošača, udruženja penzionera i druga udruženja.

Za finansiranje procesa održivog razvoja očekuje se korišćenje sredstava iz budžeta Republike Srbije, budžeta opština, namenskih fondova, na primer iz Fonda za razvoj i Fonda za zaštitu životne sredine, iz donacija, te najvećim delom sredstava iz privrede.

Vlada treba da pristupi planiranju budžeta koji će podržavati strateške razvojne prioritete, kao i da osigura veći stepen koordinacije među pojedinim sektorima u sprovođenju mera Strategije radi ostvarivanja pune racionalnosti u korišćenju budžetskih sredstava za te svrhe. Vlada takođe treba da planira rastući deo budžeta za održivi razvoj da bi se obezbedila dodatna sredstva za realizaciju akcionog plana za sprovođenje Strategije korišćenjem mehanizma partnerstva javnog i privatnog sektora, putem saradnje s donatorima i na druge načine.

Ministarstva Republike Srbije, u okviru svojih nadležnosti, pokrajinski sekretarijati, kao i ostali organi državne uprave i lokalne vlasti, ključni su nosioci aktivnosti održivog razvoja i učestvovaće u primeni Strategije. Kancelarija za održivi razvoj treba da obezbedi efikasan mehanizam praćenja ostvarivanja prioriteta, principa i ciljeva Strategije. Neophodno je obezbediti stalno praćenje tog procesa i sprovođenje prioriteta. Veliki značaj u ostvarenju ciljeva Strategije ima lokalna zajednica, civilni sektor, udruženja i sami građani, koji treba da učestvuju u razmeni informacija i prenose aktivnosti tamo gde su najpotrebnije.

Na slici 28. dat je šematski prikaz potrebnog institucionalnog okvira za sprovođenje Strategije.

Slika 28. Šema institucionalnog okvira za sprovođenje Strategije.

VII FINANSIRANJE STRATEGIJE

Osnova uspešne primene Strategije, pored izgradnje institucionalnih kapaciteta, jeste uspostavljanje efikasnog sistema finansiranja.

Izvori finansiranja su:

- budžet Republike Srbije i budžeti lokalnih samouprava;

- namenska sredstva raznih fondova Republike Srbije;

- sredstva privrednih subjekata;

- donatorski programi, pomoći i zajmovi kod međunarodnih finansijskih institucija.

Od 2001. do 2006. godine postignut je visok realni rast BDP-a po stopi od 5,4 % godišnje u proseku. U 2004. godini ostvarena je najviša stopa rasta BDP-a 8,4 %, zasnovana na industrijskom rastu, rastu poljoprivredne proizvodnje i značajnom rastu sektora usluga, posebno PTT-a i telekomunikacija i prometa u trgovini na malo. Visok rast BDP-a je nastavljen i 2007. godine. Da bi Republika Srbija ispunila ciljeve postavljene u Strategiji, neophodan je ozbiljan rad na dostizanju planiranog BDP-a.

U oblasti standarda stanovništva ostvaren je značajan napredak. Ostvaren je značajan realni rast prosečnih neto zarada sa 102 evra 2001. godine na 340 evra 2007. godine, kao i rast prosečnih penzija sa 69 evra 2001. godine na 185 evra 2007. godine. Ukupna zaposlenost je smanjena 2002. i 2003. godine kao efekat privatizacije i restrukturiranja preduzeća, dok je 2004. i 2005. godine ostvaren blagi porast zaposlenosti za 0,5 % i 0,9 % respektivno, prvenstveno u malim i srednjim preduzećima. Neophodne su dalje reforme u socijalnom sektoru za ispunjenje zadatih ciljeva.

1. Finansiranje 2008.

Značajna finansijska sredstva se ulažu u održivi razvoj i pre samog formulisanja Strategije. Veliki broj investicija određenih NIP-om za 2008. godinu u skladu je s ciljevima ove Strategije. Za potrebe nabavke kapitalne opreme za naučnoistraživačku delatnost, investicije u ustanove iz oblasti prosvete, različita investiciona ulaganja u zdravstvo, socijalno stanovanje, uvođenje e-uprave i sl. predviđena su finansijska sredstva iz NIP-a za 2008. godinu u vrednosti većoj od pet milijardi dinara, što predstavlja oko 11 % ukupnih sredstava NIP-a za 2008. godinu.

Finansijska sredstva iz pretpristupne pomoći EU (IPA - Instrument for pre-accession assistance, instrumenti za pretpristupnu pomoć) takođe su u velikoj meri usmerena ka održivom razvoju. Izdvajaju se projekti podrške izbeglicama i raseljenim licima, projekti regionalnog i socijalnog razvoja, reforme zdravstva, smanjenja emisije štetnih gasova iz termoelektrane "Nikola Tesla" i sl. Ukupna finansijska sredstva usmerena na održivi razvoj koja su već utvrđena u programu IPA 2007. godine iznose 71 milion evra ili oko 40 % svih predviđenih sredstava iz programa IPA.

Takođe, značajna finansijska sredstva raspoređena po ministarstvima usmerena su na održivi razvoj. To se pre svega odnosi na sredstva kojima raspolažu Ministarstvo za zaštitu životne sredine, Ministarstvo prosvete, Ministarstvo nauke, Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede i Ministarstvo zdravlja.

I pored napora koji se već usmeravaju ka održivom razvoju, izvesno je da je za ostvarenje ciljeva utvrđenih Strategijom, neophodno obezbediti dodatna finansijska sredstva. Na neophodnost dodatnih finansijskih ulaganja ukazuju s jedne strane ocene relevantnih institucija u vezi s kvalitetom obrazovanja, zaštitom životne sredine i sl., a s druge strane analiza sadašnjih izdvajanja za održivi razvoj, koja su znatno niža nego u uporedivim zemljama1.

_____________________
1 Zemlje EU i zemlje iz okruženja.

2. Finansiranje 2009-2011.

Procena finansijskih sredstava neophodnih za sprovođenje Strategije podeljena je na dva dela. Budući da je period od deset godina predugačak za preciznu analizu finansijskih troškova, a da bi projekcije bile u skladu s vremenskim okvirima postojećih dokumenata2, u prvom delu procenjena su finansijska sredstva za prve tri godine sprovođenja Strategije (2009-2011). U drugom delu utvrđen je pregled očekivanog povećanja izdvajanja za održivi razvoj u desetogodišnjem periodu sprovođenja Strategije u procentima BDP-a. Preciznija procena finansijskih sredstava neophodnih za sprovođenje Strategije biće utvrđena akcionim planom za sprovođenje Strategije.

____________________
2 Memorandum o budžetu i ekonomskoj i fiskalnoj politici, Strategija smanjenja siromaštva i sl.

U prvoj proceni finansijskih sredstava pošlo se od procenjene vrednosti prioritetnih projekata, čije sprovođenje se očekuje u navedenom trogodišnjem periodu. Uz određene aproksimacije iskazane su vrednosti neophodnih ulaganja u sva tri stuba održivog razvoja.

Od 2009. do 2011. godine predviđeno je sprovođenje više značajnih projekata s ciljem održivog razvoja. U tabeli 6. predstavljeni su neki prioritetni projekti po svim stubovima održivog razvoja i data ukupna okvirna procena dodatnih finansijskih sredstava usmerenih na održivi razvoj u naredne tri godine. Ta sredstva će biti obezbeđena iz republičkog budžeta, iz budžeta lokalnih samouprava, ali i od donacija i namenskih fondova, iz budžeta lokalnih samouprava i iz republičkog budžeta.

Tabela 6. Prioritetni projekti i procenjena dodatna finansijska sredstva za njihovo sprovođenje (2009-2011).

Za ostvarenje održive ekonomije zasnovane na znanju (prvi stub Strategije), potrebno je pre svega podići kvalitet obrazovanja. Planirani su programi podizanja kvaliteta obrazovanja kojima će se osigurati veća produktivnost (efektivnost) obrazovanja na svim nivoima. Takva modernizacija obrazovanja u Republici Srbiji zahteva dodatna ulaganja finansijskih sredstava u obrazovni sistem u naredne tri godine. Neke značajnije stavke su: opremanje obrazovnih ustanova - škola i fakulteta (oko 60 miliona evra u trogodišnjem periodu), usavršavanje nastavnika (oko 12 miliona evra u trogodišnjem periodu), uspostavljanje efikasnog sistema praćenja efekata obrazovnog procesa (oko pet miliona evra u istom periodu), izrada novih programa, udžbenika, nastavnih materijala (oko tri miliona evra), razvoj savetodavnih službi u poljoprivredi (planirana sredstva iz kredita Svetske banke).

Za potrebe ekonomije zasnovane na znanju, u naredne tri godine neophodno je izdvojiti sredstva i za podizanje kvaliteta naučnoistraživačkog rada, što podrazumeva pre svega: racionalizaciju mreže naučnoistraživačkih organizacija, usklađivanje standarda naučnoistraživačkog rada sa standardima koji važe u EU, povećanje primenljivosti rezultata naučnoistraživačkog rada u privredi, angažovanje novih, mladih istraživača i sl. Za sprovođenje navedenih programa treba obezbediti dodatna sredstva za reformisanje postojećeg sistema, opremljenost naučnoistraživačkih organizacija, poboljšanje materijalnog statusa istraživača i dr. Finansijska sredstva koja je neophodno obezbediti za naučnoistraživački rad u naredne tri godine procenjuju se na oko 70 miliona evra.

Neki od ostalih programa usmerenih u održivu ekonomiju zasnovanu na znanju jesu i uvođenje e-uprave, najpre na republičkom nivou, a zatim i na lokalnom nivou, podizanje informatičke pismenosti radne populacije i sl. Ukupna procenjena sredstva koja je u naredne tri godine neophodno obezbediti za usmeravanje domaće ekonomije ka ekonomiji zasnovanoj na znanju, a koja uključuju i troškove podizanja nivoa obrazovanja i troškove osavremenjivanja naučnoistraživačkog rada, iznose oko 250 miliona evra (tabela 6).

Sa stanovišta ulaganja u poboljšanje društveno-ekonomskih uslova i perspektiva postoji, takođe, više različitih aspekata ulaganja. Među njima je program osiguranja potpunog obuhvata i lakog pristupa obrazovanju svih ugroženih kategorija stanovništva. Ovaj program treba da ima dva bitna elementa. Prvi se odnosi na osiguranje potpunog obuhvata dece iz ugroženih kategorija stanovništva kao i potrebne podrške za njihovo ostajanje u sistemu obrazovanja, a drugi na postavljanje sistema završavanja osnovnog obrazovanja i obuke za kategoriju stanovništva bez kvalifikacija. Finansijska sredstva koja u naredne tri godine treba odvojiti za sprovođenje tih programa: za proširenje sistema predškolskih ustanova (oko 60 miliona evra), za pomoć deci iz ugroženih kategorija stanovništva u školovanju - besplatni obroci, besplatni udžbenici, produžena mentorska nastava, stipendije (ukupno oko 125 miliona evra), za uvođenje agencije za akreditaciju obuka stanovništva bez kvalifikacija (tri miliona evra), za vaučere za polaznike obuka (oko 70 miliona evra) i za razvijanje programa za obuku i kampanja (oko četiri miliona evra).

Ostali programi poboljšanja društveno-ekonomskih uslova i perspektiva podrazumevaju: razvoj mreže socijalnih službi za decu, mlade, stare, lica kojima je potrebna nega i sl., a koje bi se organizovale na lokalnom nivou uz finansijsku podršku Republike Srbije i donatora, inkluzivno obrazovanje invalidnih lica - stvaranje pretpostavki za "normalno školovanje", stvaranje uslova za slobodno kretanje, dostupnost visokog obrazovanja, prilagođavanje literature i sl., socijalna uključenost marginalizovanih grupa (etničkih zajednica, izbeglica, interno raseljenih lica, žena, starih i invalida). Izvori finansiranja tih aktivnosti jesu republički budžet, budžeti lokalnih samouprava i donatorska sredstva, a sredstva namenjena tim programima iznose oko 50 miliona evra u trogodišnjem periodu.

Ukupna finansijska sredstva koja je potrebno uložiti u poboljšanje društveno-ekonomskih uslova i perspektiva u naredne tri godine procenjuju se na oko 300 miliona evra. S obzirom na to da Memorandum o budžetu predviđa smanjenje izdataka iz budžeta Republike Srbije za socijalnu zaštitu, neophodno je preraspodeliti trošenje budžetskih sredstava, a istovremeno biti aktivno obezbeđivati donatorska sredstva. Takođe, treba pomenuti da se sada sprovodi Nacionalna strategija za smanjenje siromaštva koja pokriva veliki broj ciljeva održivog razvoja i utvrđuje troškove njihovog ostvarivanja.

U oblasti zaštite životne sredine u naredne tri godine prioritetni su sledeći projekti: energetika - smanjenje zagađenja, odsumporavanje dimnih gasova u TE "Kostolac" (oko 130 miliona evra), TE "Nikola Tesla B" (oko 250 miliona evra); odpepeljavanje TE "Nikola Tesla A" (40 miliona evra), povećanje energetske efikasnosti u industriji i domaćinstvima (50 miliona evra); upravljanje otpadom (oko 200 miliona evra)3, čišćenje kontaminiranih lokacija i ostalih crnih tačaka poput Velikog bačkog kanala i sl. (oko 250 miliona evra).

_____________________________
3 Najveći investicioni izdaci u upravljanju otpadom biće izgradnja sanitarnih deponija (60 miliona evra), operativni troškovi za rad sanitarnih deponija (30 miliona evra) i sanacija postojećih smetlišta (15 miliona evra). Takođe predviđaju se i ulaganja u postrojenja za kompostiranje organskog otpada. Ulaganja za reciklažu i kompostiranje u navedene tri godine procenjuju se na 60 miliona evra, a operativni troškovi na 35 miliona evra.

Izvori finansiranja navedenih projekata jesu budžet Republike i budžeti lokalnih samouprava, Fond za zaštitu životne sredine i donatorska sredstva. Za veći deo navedenih projekata već postoje razrađeni planovi, dok Strategija definiše strateški okvir u kome će oni biti realizovani, čime se navedeni projekti aktualizuju i postaju prioritet.

3. Finansiranje 2009-2017.

Procena finansijskih sredstava za sprovođenje Strategije u srednjem i dužem roku rukovodi se budućom raspodelom sredstava usmerenih na održivi razvoj u odnosu na BDP i njenom razlikom u odnosu na sadašnju raspodelu BDP-a. Ta buduća raspodela BDP-a planirana je na osnovu komparativnih iskustava zemalja centralne Evrope, zemalja koje su već uspešno realizovale sopstvene programe održivog razvoja, preporuka relevantnih institucija i sl. Finansijska sredstva neophodna za sprovođenje Strategije utvrđena su kao ona koja je neophodno dodatno izdvojiti i ne uključuju finansijska sredstva koja se već izdvajaju za iste namene (sadašnja ulaganja u obrazovanje ili zaštitu životne sredine nisu uključena). Naime, u ovim slučajevima finansijska sredstva koja se sada izdvajaju nisu dovoljna za dostizanje standarda koji su utvrđeni Strategijom, pa procenjeni troškovi predstavljaju razliku između sadašnjih i potrebnih ulaganja.

Sadašnja izdvajanja za veliki broj suštinski bitnih stavki održivog razvoja vrlo su niska su u odnosu na BDP (obrazovanje, zaštita životne sredine, istraživanje i razvoj i sl.). Samim tim i dostizanje željenih standarda podrazumeva vrlo visoka ulaganja. Prilikom planiranja perioda u kojem će biti dostignuti ciljevi koji su utvrđeni Strategijom, vodilo se računa o održanju makroekonomske stabilnosti, mogućnosti apsorpcije finansijskih sredstava, kao i potrebi da se povećanje izdvajanja usmerenog na održivi razvoj ne odrazi negativno na izdvajanje za ostale budžetske korisnike.

Na prvom mestu su ulaganja u očuvanje životne sredine. S jedne strane, postoji veliki broj međunarodno preuzetih obaveza i onih koje će država tek preuzeti, a tiču se održanja životne sredine, dok s druge strane, neaktivan pristup uz postojeći visok privredni rast znatno povećava buduće troškove zaštite životne sredine.

Sada se malo investira u životnu sredinu u Republici Srbiji (od 2001. do 2005. godine to je bilo oko 0,3 % BDP-a, dok u revidiranom Memorandumu o budžetu i ekonomskoj i fiskalnoj politici iznosi 0,4 % BDP-a u 2008. godini), a finansiranje iz industrije i privatnog sektora nije dovoljno. Nove države članice EU iz centralne Evrope pre nego što su pristupile EU, ulagale su u oblast životne sredine 1,5-2,5 % BDP-a. Sistem ekonomskih instrumenata još nije dovoljno razvijen i ne omogućava dovoljan podsticaj za smanjenje zagađenja. Ovakvo stanje nije održivo. Ekonomski rast mora biti u saglasnosti sa investiranjem u čistiju proizvodnju, energetsku efikasnost, smanjenje emisija i zaštitu životne sredine - jednom rečju, neophodno je usaglašavanje s međunarodnim standardima u oblasti životne sredine jer će u suprotnom degradacija i šteta po životnu sredinu voditi sve većem ekonomskom gubitku. Neophodno je troškove korišćenja prirodnih resursa i njihove degradacije uključiti u troškove proizvodnje. Realizacijom poznatih i prihvaćenih načela "zagađivač plaća", "korisnik plaća", kao i načela "projektovanja ukupnog životnog ciklusa proizvoda", objedinjuju se u cenu proizvoda spoljni troškovi, odnosno troškovi proizvodnje, upotrebe i odlaganja proizvoda.

Projektovano je dostizanje nivoa izdvajanja u zaštitu životne sredine od 1,5 % BDP-a 2014. godine, dok je dostizanje ciljanog izdvajanja za zaštitu životne sredine od 2,5 % BDP-a predviđeno u 2017. godini. Razlika između sadašnjih 0,4 % BDP-a i predviđenih izdvajanja u desetogodišnjem periodu predstavlja zapravo dodatna finansijska sredstva za sprovođenje Strategije, odnosno ulaganja države u održivi razvoj.

U oblasti zaštite životne sredine paralelno s povećanjem troškova, sprovođenjem Strategije višestruko će se povećati finansijski prihodi efikasnijom primenom principa "korisnik/zagađivač plaća", dok je značajan deo troškova zaštite životne sredine u nadležnosti javnih preduzeća koja bi za njih morala obezbediti i finansijska sredstva. Procena je da će oko 70 % finansijskih sredstava potrošenih za zaštitu životne sredine biti ostvareno iz sopstvenih izvora (dodatni budžetski prihodi - zagađivač plaća, kao i sredstva javnih preduzeća).

Najveće odstupanje ekonomije koje odgovara viziji Republike Srbije u 2017. godini i sadašnje ekonomske slike Republike Srbije jeste ekonomija zasnovana na znanju. Zbog toga su i potrebna ulaganja za dostizanje neophodnih standarda u toj oblasti najveća. Ekonomija zasnovana na znanju počiva pre svega na humanim, ali i materijalnim resursima kojima Republika Srbija sada ne raspolaže. Povećanje učešća visokoobrazovanog kadra u strukturi radne snage, kvaliteta obrazovanja i naučnoistraživačkog rada zahteva velika budžetska ulaganja. Finansijska ulaganja u obrazovanje moraju biti prvenstveno programski orijentisana, kao i u ulaganje u opremu, umesto, po sadašnjoj praksi, u povećanja zarada zaposlenih u navedenim delatnostima.

U 2007. godini u Republici Srbiji ulaganja u obrazovanje su bila 4,2 % BDP-a4, što je znatno niže od izdvajanja u EU, ali i od izdvajanja za obrazovanje u okruženju5. Standard zemalja OECD iznosi 6 %. Da bi se uspostavila održiva ekonomija zasnovana na znanju, Republika Srbija mora da poveća ulaganja u obrazovanje na najmanje 6 % BDP-a. Pored obezbeđivanja finansijskih sredstava, dodatni problem predstavlja i njihova efikasna upotreba. Više studija je pokazalo da veći nivo ulaganja u obrazovanje i kvalitet obrazovanja nisu u potpunoj korelaciji. U proceni finansijskih sredstava, a uzimajući u obzir postojeći nizak nivo ulaganja u obrazovanje, angažovanje sredstava iz redovnih budžetskih prihoda (zaštita životne sredine će se većim delom finansirati iz sopstvenih prihoda) i nešto slabiju apsorpcionu moć obrazovnog sistema, dostizanje cilja od 6 % učešća obrazovanja u BDP-u planirano je tek za 2017. godinu.

_____________________________
4 Izvor: revidirani Memorandum o budžetu i ekonomskoj i fiskalnoj politici za 2008. godinu s projekcijama za 2009. i 2010. godinu.
5 U Bugarskoj 4,5% BDP-a, Mađarskoj oko 5,5% i sl.

Ulaganja u istraživanje i razvoj, kao drugi temelj ekonomije zasnovane na znanju u Republici Srbiji na niskom su nivou i nisu adekvatna. Republika Srbija je nasledila veoma centralizovan birokratski model finansiranja naučnih jedinica, ne prema njihovoj naučnotehnološkoj efikasnosti i tržišnim rezultatima, već prema socijalnim i drugim kriterijumima.

Velike su razlike u ulaganjima u istraživanje i razvoj među zemaljama u okruženju, zemljama istočne Evrope i zemaljama čija je ekonomija zasnovana na znanju6. Učešće države u navedenim ulaganjima takođe je nejednako. Lisabonska strategija uspostavlja kao standard ulaganja u istraživanje i razvoj 3 % BDP-a, od čega su dve trećine privatno ulaganje, što je usvojeno i kao cilj koji će Republika Srbija dostići 2017. godine.

__________________________
6 Zemlje poput Bugarske, Malte i Turske ulažu oko 0,5% BDP-a, a u Estoniji, Hrvatskoj i Španiji oko 1% BDP-a. U SAD je izdvajanje za istraživanje i razvoj 2,6% BDP-a, u Japanu 3,2%, dok prednjače Švedska i Finska sa ulaganjem od oko 3,72%.

Analizirajući po istom principu sprovođenje socijalnih aspekata Strategije, uočeno je da je u strukturi BDP-a i budžeta Republike Srbije učešće socijalne zaštite 15 % BDP-a i zdravstva 6,4 % BDP-a u 2007. godini već na visokom nivou, te da će se ciljevi Strategije ostvariti prvenstveno kroz reformu sistema (penzioni, zdravstveni sistem), a ne kroz dodatna srednjoročna finansijska ulaganja. Navedeno ne znači da sprovođenje Strategije ne podrazumeva troškove sprovođenja većeg broja programa u navedenim oblastima, već da će se finansijska sredstva za njihovo sprovođenje obezbediti pre svega efikasnijom upotrebom raspoloživih finansijskih sredstava. Troškovi sprovođenja programa socijalnih aspekata Strategije biće bliže definisani akcionim planom za sprovođenje Strategije.

Na slici 29. prikazana je vrednost dodatnih finansijskih sredstava koja je neophodno usmeriti u održivi razvoj u procentima BDP-a od 2008. do 2017. godine da bi se ostvarili ciljevi utvrđeni u Strategiji. Naznačena su posebno i sredstva obezbeđena iz sopstvenih izvora finansiranja budući da određeni ciljevi Strategije, poput zaštite životne sredine, imaju i značajnu prihodnu stranu.

Slika 29. Dinamika povećanja izdvajanja za održivi razvoj u odnosu na BDP (2008-2011).

Dinamika finansiranja Strategije predviđa postepeno povećanje angažovanih sredstava što je u skladu sa održanjem makroekonomske stabilnosti, realnim mogućnostima finansiranja i mogućnostima apsorpcije naznačenih finansijskih sredstava. Na slici 29. takođe se primećuje da se učešće finansiranja održivog razvoja sopstvenim sredstvima povećava (44 % sredstava iz sopstvenog izvora 2014. godine, u odnosu na 24 % 2009. godine). Tako će se obezbediti održivost ostvarenih ciljeva utvrđenih Strategijom i nakon perioda njenog sprovođenja.

Od 2009. do 2013. godine programom podrške seoskom razvoju predviđena je podrška održivom razvoju sela s nizom mera, koje će se finansirati iz sredstava pretpristupne pomoći za seoski razvoj (IPARD - Instrument for pre-accession assisstence rural development, instrument za pretpristupnu pomoć za seoski razvoj). Procena je da će ta sredstva iznositi više od 35 miliona evra.

VIII PRAĆENJE SPROVOĐENJA STRATEGIJE

Sprovođenje Strategije je ključni proces koji sledi nakon usvajanja Strategije. Od ključne važnosti je izrada akcionog plana za sprovođenje Strategije, politička podrška i posvećenost Vlade, obezbeđeno finansiranje, praćenje i revizija. Nacionalni akcioni plan održivog razvoja je ključni mehanizam za sprovođenje Strategije i u njemu se ciljevi koji su postavljeni u Strategiji razvijaju se u aktivnosti.

Za praćenje preduzetih mera odabran je set indikatora održivog razvoja koji su međunarodno određeni. Za izveštavanje o napretku u sprovođenju Strategije institucionalno će biti odgovorna kancelarija za održivi razvoj i međuministarske radne grupe. Izveštaji o napretku pripremaju se jednom godišnje i zasnovani su na indikatorima održivog razvoja.

1. Indikatori održivog razvoja

Indikatori su veoma važni za uspešnu ocenu preduzetih mera i aktivnosti na sprovođenju Strategije. Izbor indikatora odražava vezu s ključnim predloženim instrumentima. Da bi bili međunarodno uporedivi, odabrani indikatori su usaglašeni s novom, revidiranom listom indikatora održivog razvoja UN koja obuhvata i indikatore sprovođenja Milenijumskih ciljeva razvoja. Svi indikatori su rodno podržani.

IX OBJAVLJIVANJE STRATEGIJE

Ovu strategiju objaviti u "Službenom glasniku Republike Srb