2.2.42

Klasa 4.2: Samozapaljive materije

2.2.42.1

Kriterijumi

2.2.42.1.1

Pojam klase 4.2. obuhvata:

-

piroforne materije; su materije, uključujući smeše i rastvore (tečne ili čvrste), koje se čak i u malim količinama pale u dodiru sa vazduhom u roku od pet minuta. Ove materije klase 4.2 su najviše sklone samozapaljenju.; i

-

samozagrevajuće materije i predmeti; su materije i predmeti, uključujući smeše i rastvore koji su podložni samozagrevanju u dodiru sa vazduhom, bez dodatne energije. Ove materije se mogu zapaliti samo u većim količinama (više kilograma) i nakon dužeg vremenskog perioda (sati ili dani).

2.2.42.1.2

Materije i predmeti Klase 4.2 se dele kako sledi:

S

Samozapaljive materije bez sporedne opasnosti:

S1

Organske materije, tečne;

S2

Organske materije, čvrste;

S3

Neorganske materije, tečne;

S4

Neorganske materije, čvrste;

S5

Organometalne materije;

SW

Samozapaljive materije, koje u dodiru sa vodom razvijaju zapaljive gasove;

SO

Samozapaljive oksidirajuće materije;

ST

Samozapaljive otrovne materije;

ST1

Organske otrovne tečne materije;

ST2

Organske otrovne čvrste materije;

ST3

Neorganske otrovne tečne materije;

ST4

Neorganske otrovne čvrste materije;

SC

Samozapaljive nagrizajuće materije;

SC1

Organske nagrizajuće tečne materije;

SC2

Organske nagrizajuće čvrste materije;

SC3

Neorganske nagrizajuće tečne materije;

SC4

Neorganske nagrizajuće čvrste materije;

Osobine

2.2.42.1.3

Samozagrevanje materija, koje dovodi do samozapaljenja, je prouzrokovano reakcijom materije sa kiseonikom iz vazduha, a razvijena toplota se nedovoljnom brzinom odvodi u okolinu. Samozagrevanje nastupa, ako je količina nastale toplote veća od količine odvođene toplote, i kada je postignuta temperatura samozapaljenja.

Klasifikacija

2.2.42.1.4

Materije i predmeti klasifikovani u klasu 4.2, navedeni su u Tabeli A Poglavlja 3.2. Razvrstavanje materija i predmeta koji nisu poimenično navedeni u Tabeli A Poglavlja 3.2 u odgovarajuća specifična naimenovanja N.D.N. u 2.2.42.3 u skladu sa odredbama Poglavlja 2.1, se može vršiti na osnovu iskustva ili na osnovu rezultata ispitivanja prema Priručniku za ispitivanja i kriterijume, Deo III, odeljak 33.3. Razvrstavanje u opšta naimenovanja N.D.N. klase 4.2 treba da se vrši na osnovu rezultata ispitnog postupka prema Priručniku za ispitivanja i kriterijume Deo III odeljak 33.3; pri tom se takođe moraju imati u vidu iskustva, ako ona vode do strožijeg razvrstavanja.

2.2.42.1.5

Ako se materije i predmeti koji nisu poimenično navedeni svrstavaju u neko od naimenovanja navedenih u 2.2.42.3 na osnovu ispitnog postupka prema Priručniku za ispitivanja i kriterijume, Deo III, odeljak 33.3, primenjuju se sledeći kriterijumi:

(a)   

samozapaljive (piroforne) čvrste materije svrstavaju se u klasu 4.2, ako se upale pri padu sa visine od 1 m ili u roku od pet minuta nakon pada;

(b)  

samozapaljive (piroforne) tečne materije svrstavaju se u klasu 4.2;

(i)

ako se, nanete na inertan noseći materijal, upale u roku od pet minuta ili

(ii)

u slučaju negativnog rezultata ispitivanja prema (i), ako se, nanete na hrapav suv filter papir (Whatman-filter br. 3), upale ili ugljenišu u roku pet minuta;

(c)  

Materije, kod kojih u uzorku u obliku kocke, zapremine 10 cm3, na temperaturi ispitivanja od 140 °C , nastupi samozapaljenje ili porast temperature na preko 200 °C u roku od 24 časa, svrstavaju se u klasu 4.2. Ovaj kriterijum se zasniva na temperaturi samozapaljenja drvenog uglja, koja iznosi 50 °C za uzorak u obliku kocke, zapremine 27 m3. Materije sa temperaturom samozapaljenja od preko 50 °C za zapreminu od 27 m3 ne svrstavaju se u klasu 4.2.

Napomena: 1:

Materije, koje se transportuju u ambalažama zapremine od najviše 3 m3 su izuzete iz klase 4.2, ako prilikom ispitivanja uzorka u obliku kocke, zapremine 10 cm3 na 120 °C u roku od 24 sata ne nastupi samozapaljenje ili porast temperature na preko 180 °C.

2:

Materije, koje se transportuju u ambalažama zapremine od najviše 450 litara su izuzete iz klase 4.2, ako prilikom ispitivanja uzorka u obliku kocke, zapremine 10 cm3 na 100 °C u roku od 24 sata ne nastupi samozapaljenje ili porast temperature na preko 160 °C.

3:

Pošto organometalne materije u zavisnosti od svojih osobina, mogu biti klasifikovane u klasu 4.2. ili 4.3 sa dodatnom sporednom opasnošću, u odeljku 2.3.6 je naveden poseban algoritam za klasifikaciju ovih materija.

2.2.42.1.6

Ako materije klase 4.2 zbog primesa spadaju u različite kategorije opasnosti od onih u koje spadaju materije poimenično navedene u Tabeli APoglavlja 3.2, ove smeše se svrstavaju u naimenovanja, u koje one spadaju na osnovu njihove stvarne opasnosti.

Napomena:

Za klasifikaciju rastvora i smeša (kao što su preparati i otpaci) vidi i odeljak 2.1.3.

2.2.42.1.7

Na osnovu postupka ispitivanja prema Priručniku za ispitivanja i kriterijume, Deo III, odeljak 33.3 i kriterijuma u 2.2.42.1.5 može se takođe utvrditi, da li je neka poimenično navedena materija takva, da ne podleže odredbama ove klase.

Razvrstavanje u ambalažnu grupu

2.2.42.1.8

Materije i predmeti klasifikovani pod različita naimenovanja Tabele A poglavlja 3.2 svrstavaju se u ambalažnu grupu I, II ili III na osnovu postupka ispitivanja prema Priručniku za ispitivanja i kriterijume, Deo III, odeljak 33.3, a u skladu sa sledećim kriterijumima:

(a)   

Samozapaljive (piroforne) materije svrstavaju se u ambalažnu grupu I;

(b)   

Samozagrevajuće materije i predmeti, kod kojih u uzorku u obliku kocke, zapremine 2,5 cm3, na temperaturi ispitivanja od 140 °C nastupi samozapaljenje ili rast temperature na preko 200 °C, u roku od 24 sata, svrstavaju se u ambalažnu grupu II;

Materije sa temperaturom samozapaljenja od preko 50 °C za zapreminu od 450 litara ne svrstavaju se u ambalažnu grupu II.

(c)   

Manje samozagrevajuće materije, kod kojih u uzorku u obliku kocke, zapremine 2,5 cm3, ne nastupi pojava navedena pod (b) i pod tamo navedenim uslovima, ali u kojem u uzorku u obliku kocke, zapremine 10 cm3 na temperaturi ispitivanja od 140 °C nastupi samozapaljenje ili porast temperature na preko 200 °C u roku od 24 sata, svrstavaju se u ambalažnu grupu III.

2.2.42.2

Materije koje nisu dozvoljene za transport

Sledeće materije nisu dozvoljene za transport:

-

UN-broj 3255 terc-BUTIL HIPOHLORIT;

-

Samozagrevajuće čvrste materije, oksidirajuće, koje su svrstane u UN-broj 3127, izuzev ako odgovaraju zahtevima klase 1 (vidi 2.1.3.7).

2.2.42.3

Spisak zbirnih naziva

Fusnote
______________

(a)

Prašina i prah metala, u obliku u kome nisu otrovni i nisu samozapaljivi, ali koji u dodiru sa vodom razvijaju zapaljive gasove, su materije klase 4.3.

2.2.43

Klasa 4.3:

Materije koje u dodiru sa vodom razvijaju zapaljive gasove

2.2.43.1

Kriterijumi

2.2.43.1.1

Pojam klase 4.3 obuhvata materije, koje pri reakciji sa vodom razvijaju zapaljive gasove koji sa vazduhom stvaraju eksplozivne smeše, kao i predmete koji sadrže takve materije.

2.2.43.1.2

Materije i predmeti klase 4.3 podeljeni su kako sledi:

W

Materije, koje u dodiru sa vodom razvijaju zapaljive gasove, bez sporednih opasnosti, kao i predmeti koji sadrže takve materije;

W1

tečne materije;

W2

čvrste materije;

W3

predmeti;

WF1

Materije, koje u dodiru sa vodom razvijaju zapaljive gasove, zapaljive, tečne;

WF2

Materije, koje u dodiru sa vodom razvijaju zapaljive gasove, zapaljive, čvrste;

WS

Materije, koje u dodiru sa vodom razvijaju zapaljive gasove, samozagrevajuće, čvrste;

WO

Materije, koje u dodiru sa vodom razvijaju zapaljive gasove, oksidirajuće, čvrste;

WT

Materije, koje u dodiru sa vodom razvijaju zapaljive gasove, otrovne;

WT1

tečne materije;

WT2

čvrste materije;

WC

Materije, koje u dodiru sa vodom razvijaju zapaljive gasove, nagrizajuće;

WC1

tečne materije;

WC2

čvrste materije;

WFC

Materije, koje u dodiru sa vodom razvijaju zapaljive gasove, zapaljive, nagrizajuće.

Osobine

2.2.43.1.3

Određene materije mogu u dodiru sa vodom da razviju zapaljive gasove, koji sa vazduhom mogu stvoriti eksplozivne smeše. Takve smeše se lako pale sa uobičajenim izvorom paljenja, kao na primer, otvorenom vatrom, iskrom iz nekog alata ili nezaštićenom sijalicom. Talas pritiska i plamen, koji pri tome nastaju, mogu da ugroze ljude i životnu sredinu. Ispitni postupak, na koji se poziva u 2.2.43.1.4 koristi se za utvrđivanje, da li reakcija materije sa vodom vodi do razvijanja opasne količine potencijalno zapaljivih gasova. Ovaj ispitni postupak se ne sme koristiti za piroforne materije.

Klasifikacija

2.2.43.1.4

Materije i predmeti koji su svrstani u klasu 4.3 navedeni su u Tabeli A Poglavlja 3.2. Razvrstavanje materija i predmeta, koji nisu poimenično navedeni u Tabeli A poglavlja 3.2, u odgovarajući naziv pododeljka 2.2.43.3 u skladu sa odredbama Poglavlja 2.1, vrši se na osnovu rezultata ispitnog postupka prema Priručniku za ispitivanja i kriterijume, Deo III odsek 33.4; pri tom se moraju uzeti u obzir i iskustva, ako to dovodi do strožijeg razvrstavanja.

2.2.43.1.5

Ako su materije, koje nisu poimenično navedene, svrstane u neko od naimenovanja u spisku 2.2.43.3 na osnovu ispitnog postupka prema Priručniku za ispitivanja i kriterijume, Deo III, odeljak 33.4, primenjuju se sledeći kriterijumi:
Materija se svrstava u klasu 4.3, ako;

(d)  

se u bilo kojoj fazi ispitivanja, gas koji se razvija spontano zapali;

(e)  

je količina gasa koji se razvija za jedan sat veća od 1 litra po kilogramu materije.

Napomena:

Pošto organometalne materije mogu biti klasifikovane u klasu 4.2 ili 4.3 sa dodatnom sporednom opasnošću, u zavisnosti od njihovih osobina, u odeljku 2.3.6 je naveden poseban algoritam za klasifikaciju ovih materija.

2.2.43.1.6

Ako materije klase 4.3 zbog primesa spadaju u različite kategorije opasnosti od onih u koju spadaju materije poimenično navedene u Tabeli APoglavlja 3.2, ove smeše treba razvrstati u naziv u koji one spadaju na osnovu njihove stvarne opasnosti.

Napomena:

Za klasifikaciju rastvora i smeša (kao što su preparati i otpaci) vidi i odeljak 2.1.3.

2.2.43.1.7

Na osnovu postupka ispitivanja prema Priručniku za ispitivanja i kriterijume, Deo III, odeljak 33.4 i kriterijumima u 2.2.43.1.5 može se takođe utvrditi da li je osobina poimenično navedene materije takva da ne podleže odredbama ove klase.

Razvrstavanje u ambalažnu grupu

2.2.43.1.8

Materije i predmeti klasifikovani u različita naimenovanja Tabele A Poglavlja 3.2 se svrstavaju u ambalažnu grupu I, II ili IIIna osnovu postupka ispitivanja po Priručniku za Ispitivanja i kriterijume, Deo III, odeljak 33.4 u skladu sa sledećim kriterijumima:

(a)   

U ambalažnu grupu I treba svrstati svaku materiju, koja žestoko reaguje sa vodom na temperaturi okoline i ima tendenciju da se razvijeni gas spontano pali ili koja lako reaguje sa vodom na temperaturi okoline, pri čemu je količina razvijenog zapaljivog gasa jednaka ili veća od 10 litara po kilogramu materije u toku jednog minuta;

(b)  

U ambalažnu grupu II treba svrstati svaku materiju, koja lako reaguje sa vodom na temperaturi okoline, pri čemu je najveća količina razvijenog zapaljivog gasa jednaka ili veća od 20 litara po kilogramu materije na sat, a koja ne ispunjava kriterijume za grupu ambalaže I;

(c)   

U ambalažnu grupu III treba svrstati svaku materiju, koja lagano reaguje sa vodom na temperaturi okoline, pri čemu je najveća količina razvijenog zapaljivog gasa jednaka ili veća od 1 litra po kilogramu materije na sat i koja ne ispunjava kriterijume za ambalažnu grupu I ili II.

2.2.43.2

Materije koje nisu dozvoljene za transport

Čvrste materije, koje reaguju sa vodom, zapaljive, svrstane u UN-broj 3132, čvrste materije koje reaguju sa vodom, oksidirajuće, svrstane u UN-broj 3133, i čvrste materije, koje reaguju sa vodom, samozagrevajuće, svrstane u UN-broj 3135 nisu dozvoljene za transport, izuzev ako odgovaraju zahtevima klase 1 (vidi i 2.1.3.7).

2.2.43.3

Spisak zbirnih naziva

Fusnote

(a)

Metali i metalne legure, koji u dodiru sa vodom ne razvijaju zapaljive gasove, nisu piroforni ili samozagrevajući, ali su lako zapaljivi, su materije klase 4.1. Zemno-alkalni metali i zemno-alkalne metalne legure u pirofornom obliku su materije klase 4.2. Prašina i prah metala u pirofornom stanju su materije klase 4.2. Metali i metalne legure u pirofornom stanju su materije klase 4.2. Jedinjenja fosfora sa teškim metalima kao što su gvožđe, bakar itd. ne podležu odredbama ADR.

(b)

Metali i metalne legure u pirofornom stanju su materije klase 4.2.

(c)

Hlorsilani sa tačkom paljenja manjom od 23°C, koji u dodiru sa vodom ne razvijaju zapaljive gasove, su materije klase 3. Hlorsilani sa tačkom paljenja jednakom ili većom od 23°C, koji u dodiru sa vodom ne razvijaju zapaljive gasove, su materije klase 8.

2.2.51

Klasa 5.1: Oksidirajuće materije

2.2.51.1

Kriterijumi

2.2.51.1.1

Pojam klase 5.1 obuhvata materije, koje iako same po sebi nisu neophodno sagorive, mogu u principu razvijanjem kiseonika, prouzrokovati ili podsticati sagorevanje drugih materija i predmeta koji takve materije sadrže.

2.2.51.1.2

Materije klase 5.1 kao i predmeti koji sadrže takve materije, podeljene su kako sledi:

O

Oksidirajuće materije bez sporedne opasnosti ili predmeti, koji takve materije sadrže:

O1

tečne materije;

O2

čvrste materije;

O3

predmeti;

OF

Oksidirajuće čvrste materije, zapaljive;

OS

Oksidirajuće čvrste materije, samozagrevajuće;

OW

Oksidirajuće čvrste materije, koje u dodiru sa vodom razvijaju zapaljive gasove;

OT

Oksidirajuće materije, otrovne;

OT1

tečne materije;

OT2

čvrste materije;

OC

Oksidirajuće materije, nagrizajuće;

OC1

tečne materije;

OC2

čvrste materije;

OTC

Oksidirajuće materije, otrovne, nagrizajuće;

2.2.51.1.3

Materije i predmeti klasifikovani u klasu 5.1. navedeni su u Tabeli A Poglavlja 3.2. Razvrstavanje materija i predmeta koji nisu poimenično navedeni u Tabeli A Poglavlja 3.2. u odgovarajući naziv iz 2.2.51.3., u skladu sa odredbama Poglavlja 2.1, može se vršiti na osnovu ispitivanja, metoda i kriterijuma iz 2.2.51.1.6. do 2.2.51.1.9 i Priručnika za ispitivanja i kriterijume, Deo III, odeljak 34.4. Ukoliko se rezultati ispitivanja razlikuju od poznatih iskustava, odluka bazirana na poznatim iskustvima mora imati prednost u odnosu na rezultate ispitivanja.

2.2.51.1.4

Ukoliko materije klase 5.1, zbog primesa, spadaju u različite kategorije opasnosti od onih u koje spadaju materije poimenično navedene u Tabeli A poglavlja 3.2, ove smeše ili rastvori se razvrstavaju unaziv u koji one spadaju na osnovu njihove stvarne opasnosti.

Napomena:

Za klasifikaciju rastvora i smeša (kao što su preparati i otpaci) vidi i odeljak 2.1.3.

2.2.51.1.5

Na osnovu postupka ispitivanja prema Priručniku za ispitivanja i kriterijume, Deo III, odeljak 34.4. i kriterijuma utvrđenih u 2.2.51.1.6 do 2.2.51.1.9 može se takođe utvrditi i da li je osobina neke poimenično navedene materije u Tabeli A poglavlja 3.2 takva da ne potpada pod odredbe za ovu klasu.

Oksidirajuće čvrste materije

Klasifikacija

2.2.51.1.6

Ako se oksidirajuće čvrste materije koje nisu poimenično navedene u Tabeli A Poglavlja 3.2, svrstavaju u neki od naziva a navedenih u 2.2.51.3, na osnovu postupka ispitivanja prema Priručniku za ispitivanja i kriterijume, Deo III, pododeljak 34.4.1, primenjuju se sledeći kriterijumi:
Čvrsta materija se svrstava u klasu 5.1, ako se ona u smeši sa celulozom u odnosu masa uzorak prema celulozi 4:1 ili 1:1 pali ili sagoreva ili ima isto ili kraće prosečno vreme sagorevanja nego smeša kalijum bromata i celuloze u odnosu masa 3:7.

Razvrstavanje u ambalažnu grupu

2.2.51.1.7

Oksidirajuće čvrste materije klasifikovane u različite nazive u Tabeli A Poglavlja 3.2 se razvrstavaju u ambalažnu grupu I, II, III na osnovu postupka ispitivanja Priručnika za ispitivanja i kriterijume, Deo III, pododeljak 34.4.1, u skladu sa sledećim kriterijumima:

(a)   

Ambalažna grupa I: materija, koja u smeši sa celulozom u odnosu masa uzorak prema celulozi 4:1 ili 1:1 ima kraće prosečno vreme sagorevanja nego smeša kalijumbromata i celuloze u odnosu masa 3:2;

(b)  

Ambalažna grupa II: materija, koja u smeši sa celulozom u odnosu masa uzorak prema celulozi od 4:1 ili 1:1 ima isto ili kraće prosečno vreme sagorevanja, nego što je prosečno vreme sagorevanja smeše kalijum bromata/celuloze u odnosu masa 2:3 i ne ispunjava kriterijume za ambalažnu grupu I;

(c)  

Ambalažna grupa III: materija, koja u smeši sa celulozom u odnosu masa uzorak prema celulozi od 4:1 ili 1:1 ima isto ili kraće prosečno vreme sagorevanja, nego što je prosečno vreme sagorevanje smeše kalujumbromata/celuloze u odnosu masa 3:7 i ne ispunjava kriterijume za ambalažne grupe I i II.

Oksidirajuće tečne materije

Klasifikacija

2.2.51.1.8

Ako se oksidirajuće tečne materije poimenično nenavedene u Tabeli A Poglavlja 3.2 razvrstavaju u neke od naziva u 2.2.51.3 na osnovu postupka ispitivanja prema Priručniku za ispitivanja i kriterijume, Deo III, pododeljak 34.4.2., primenjuje se sledeći kriterijum:
Tečna materija se svrstava u klasu 5.1, ako u smeši sa celulozom u odnosu od 1:1 (odnos masa) ima pritisak od najmanje 2070 kPa (nadpritisak) i kraće ili isto prosečno vreme rasta pritiska kao smeša 65 %-ne azotne kiseline u vodenom rastvoru/celuloza u odnosu masa 1:1.

Razvrstavanje u ambalažnu grupu

2.2.51.1.9

Oksidirajuće materije klasifikovane pod raznim nazivima Tabele A poglavlja 3.2 razvrstavaju se u ambalažnu grupu I, II ili III na osnovu postupka ispitivanja prema Priručniku za ispitivanja i kriterijume, Deo III, pododeljak 34.4.2 u skladu sa sledećim kriterijumima:

(a)   

Ambalažna grupa I: materije, koje se u smeši sa celulozom u odnosu masa 1:1 spontano pale ili imaju manje prosečno vreme rasta pritiska nego smeša 50 %-ne perhlorne kiseline/celuloze u odnosu masa 1:1;

(b)  

Ambalažna grupa II: svaka materija, koja u smeši sa celulozom u odnosu od 1:1 (mase) ima manje ili isto prosečno vreme rasta pritiska nego smeša 40 %-nog natrijumhlorata u vodenom rastvoru/celuloza u odnosu masa 1:1 i ne ispunjava kriterijume za ambalažnu grupu I;

(c)  

Ambalažna grupa III: svaka materija, koja u smeši sa celulozom u odnosu od 1:1 (mase) ima manje ili isto prosečno vreme rasta pritiska nego smeša 65 %-ne azotne kiseline u vodenom rastvoru/celuloza u odnosu masa 1:1 i ne ispunjava kriterijume za ambalažne grupe I i II.

2.2.51.2

Materije koje nisu dozvoljene za transport

2.2.51.2.1

Hemijski nestabilne materije klase 5.1 dozvoljene su za transport, samo ako su preduzete neophodne mere za sprečavanje njihove opasne reakcije raspadanja ili polimerizacije u toku transporta. U tom cilju, mora se posebno voditi računa o tome, da posude i cisterne ne sadrže materije, koje bi mogle da podstiču ove reakcije.

2.2.51.2.2

Sledeće materije i smeše nisu dozvoljene za transport:

-

oksidirajuće čvrste materije, samozagrevajuće, koje su svrstane pod UN-broj 3100, oksidirajuće čvrste materije, reaktivne sa vodom, koje su svrstane pod UN-broj 3121 i oksidirajuće čvrste materije, zapaljive, koje su svrstane pod UN-broj 3137, izuzev ako odgovaraju zahtevima klase 1 (vidi i 2.1.3.7);

-

nestabilizovani vodonikperoksid ili nestabilizovani vodeni rastvori vodonikperoksida, sa više od 60% vodonik peroksida;

-

tetranitrometan, koji nije oslobođen zapaljivih nečistoća;

-

rastvori perhlorne kiseline sa preko 72% mase kiseline ili smeše perhlorne kiseline sa bilo kojom tečnom materijom izuzev vode;

-

rastvor hlorne kiseline sa preko 10% hlorne kiseline ili smeše hlorne kiseline sa bilo kojom tečnom materijom izuzev vode;

-

halogenovana jedinjenja fluora različita od: UN-broj 1745 BROMPENTAFLUORID, UN-broj 1746 BROMTRIFLUORID i UN-broj 2495 JODPENTAFLUORID klase 5.1, kao i UN-broj 1749 HLORTRIFLUORID i UN-broj 2548 HLORPENTAFLUORID klase 2;

-

amonijumhlorat i njegovi vodeni rastvori kao i smeše hlorata sa nekom soli amonijuma;

-

amonijumhlorit i njegovi vodeni rastvori kao i smeše hlorita sa nekom soli amonijuma;

-

smeše hipohlorita sa nekom soli amonijuma;

-

amonijumbromat i njegovi vodeni rastvori kao i smeše bromata sa nekom soli amonijuma;

-

amonijumpermanganat i njegovi vodeni rastvori kao i smeše permanganata sa nekom soli amonijuma;

-

amonijumnitrat sa preko 0,2% sagorljivih materija (uključujući sve organske materije ekvivalentne ugljeniku), izuzev kao sastavni deo neke materije ili predmeta klase 1;

-

đubrivo sa sadržajem amonijumnitrata (za utvrđivanje sadržaja amonijumnitrata, svi joni nitrata, za koje u smeši postoji molekularni ekvivalent jona amonijuma, moraju se računati kao amonijumnitrat) ili sagorivih materija preko vrednosti navedenih u posebnom odredbom 307, izuzev pod uslovima koji se primenjuju za klasu 1;

-

amonijumnitrit i njegovi vodeni rastvori i smeše neorganskog nitrita sa solima amonijuma;

-

smeše kalijumnitrata i natrijumnitrita sa nekom soli amonijuma.

2.2.51.3

Spisak zajedničkih naziva

2.2.52

Klasa 5.2:

Organski peroksidi

2.2.52.1

Kriterijumi

2.2.52.1.1

Pojam klase 5.2 obuhvata organske perokside i preparate organskih peroksida.

2.2.52.1.2

Materije klase 5.2 su podeljene kako sledi:

P1

Organski peroksidi, za koje nije potrebna kontrola temperature;

P2

Organski peroksidi, za koje je potrebna kontrola temperature (nisu dozvoljeni za transport u železničkom saobraćaju).

Definicija pojma

2.2.52.1.3

Organski peroksidi su organske materije, koje sadrže dvovalentni -O-O-strukturni element i mogu se smatrati kao derivati vodonikperoksida u kojem su jedan ili oba atoma vodonika zamenjeni organskim radikalima.

Osobine

2.2.52.1.4

Organski peroksidi su podložni egzotermnom raspadanju na normalnoj ili povišenoj temperaturi. Raspadanje može da bude izazvano toplotom, kontaktom sa nečistoćama (npr, kiselinama, jedinjenjima teških metala, aminima), trenjem ili udarom. Brzina raspadanja raste sa temperaturom i zavisna je od sastava organskog peroksida. Prilikom raspadanja može doći do razvijanja štetnih ili zapaljivih gasova ili para. Za određene organske peroksida je tokom transporta neophodna kontrola temperature. Određeni organski peroksidi naročito ako su zatvoreni mogu se eksplozivno raspasti. Ova osobina se može menjati dodavanjem sredstava za razblaživanje ili korišćenjem odgovarajuće ambalaže. Mnogi organski peroksidi sagorevaju žestoko. Treba izbeći, da organski peroksidi dođu u dodir sa očima. Već nakon vrlo kratkog dodira, neki organski peroksidi mogu izazvati ozbiljne povrede rožnjače ili kože.

Napomena:

Postupci ispitivanja radi utvrđivanja zapaljivosti organskih peroksida sadržani su u Priručniku za ispitivanja i kriterijume, Deo III, odeljak 32.4. Pošto organski peroksidi prilikom zagrevanja mogu žestoko reagovati, preporučuje se, da se za utvrđivanje njihove tačke paljenja koriste mali uzorci, prema standardu ISO 3679:1983.

Klasifikacija

2.2.52.1.5

Svaki organski peroksid se svrstava u klasu 5.2, izuzev ako preparat organskog peroksida:

(a)

ne sadrži više od 1,0% aktivnog kiseonika pri najviše 1,0% vodonikperoksida;

(b)

ne sadrži više od 0,5% aktivnog kiseonika pri više od 1,0%, ali ne više od 7,0% vodonikperoksida.

Napomena:

Sadržaj aktivnog kiseonika (%) nekog preparata organskog peroksida se utvrđuje formulom

pri čemu je:

ni = broj grupa peroksida po molekulu i-tog organskog peroksida;

ci = koncentracija (% mase) i-tog organskog peroksida;

mi = molekularna masa i-tog organskog peroksida.

2.2.52.1.6

Organski peroksidi se na osnovu njihovog stepena opasnosti dele na sedam tipova. Tipovi se kreću od tipa A, koji nije dozvoljen za transport u ambalaži u kojoj je ispitan, do tipa G, koji ne podleže odredbama klase 5.2. Klasifikacija u tipove B do F direktno je povezano sa najvećom dozvoljenom količinom u jednoj ambalaži. Principi koji se primenjuju za klasifikaciju materija, koje nisu navedene u 2.2.52.4, navedeni su u Priručniku za ispitivanja i kriterijume, Deo II.

2.2.52.1.7

Organski peroksidi, za koje je već izvršena klasifikacija i koji su već dozvoljeni za transport u ambalaži navedeni su u 2.2.52.4, oni koji su već dozvoljeni za transport u IBC, navedeni su u 4.1.4.2, uputstva za pakovanje IBC520, a oni koji su već dozvoljeni za transport u cisternama, u skladu sa Poglavljem 4.2. i 4.3, navedeni su u 4.2.5.2 uputstva za prenosive cisterne T23. Svaka navedena dozvoljena materija je svrstana u nazive po vrstama u Tabeli A Poglavlje 3.2 (UN-brojevi 3101 do 3120), takođe su navedene i odgovarajuće sporedne opasnosti i napomene koje daju odgovarajuće transportne informacije.
Ovi nazivi po vrstama navode:
- tip (B do F) organskog peroksida, (vidi 2.2.52.1.6);
- agregatno stanje (tečan/čvrst); i
- kontrola temperature (prema potrebi), vidi 2.2.52.1.15 do 2.2.52.1.18
Smeše ovih preparata mogu se klasifikovati kao isti tip organskog peroksida, kao što se klasifikuje najopasniji sastojak i transportovati pod transportnim uslovima koji važe za taj tip. Međutim, ako dva stabilna sastojaka mogu formirati jednu termički manje stabilnu smešu, onda je potrebno utvrditi temperaturu samoubrzavajućeg raspadanja (SADT) smeše.

2.2.52.1.8

Klasifikaciju organskih peroksida, preparata i smeša organskih peroksida, koji nisu navedeni u 2.2.52.4, 4.1.4.2 uputstvo za pakovanje IBC520 ili u 4.2.5.2, uputstvo za prenosive cisterne T23, kao i njihovo razvrstavanje u neki zajednički naziv treba da izvrše nadležni organi zemlje porekla. Dozvola mora da sadrži klasifikaciju i odgovarajuće uslove transporta. Ako zemlja porekla nije Ugovorna stana ADR, klasifikacija i uslovi transporta moraju biti priznati od strane nadležnih organa prve države Ugovorne stane ADR, na koju pošiljka nailazi.

2.2.52.1.9

Uzorak organskog peroksida ili preparata organskih peroksida koji nisu navedeni u 2.2.52.4, za koje ne postoje potpuni podaci o ispitivanju i koji se transportuju radi daljeg ispitivanja i procene, treba razvrstati u odgovarajući naziv organskih peroksida tipa C, pod uslovom da:

-

iz raspoloživih podataka proističe, da uzorak nije opasniji od organskog peroksida tipa B;

-

je uzorak upakovan u skladu sa metodom pakovanja OP2, i da masa po transportnoj jedinici nije veća od 10 kg.

-

iz raspoloživih podataka proizilazi, da je kontrolisana temperatura, ukoliko je neophodna, dovoljno niska da spreči svako opasno razlaganje (dekompoziciju), i dovoljno visoka da spreči svako opasno razdvajanje faza.

Desenzitizacija organskih peroksida

2.2.52.1.10

Da bi se postigla bezbednost tokom transporta, organski peroksidi se u mnogim slučajevima desenzitizuju organskim tečnim ili čvrstim materijama, neorganskim čvrstim materijama ili vodom. Ako je utvrđen procentualni sadržaj neke materije, to se odnosi na sadržaj mase, zaokruženo na sledeći ceo broj. U principu, desenzitizacija se vrši, da u slučaju oslobađanja ne dođe do opasnog povećanja koncentracije organskog peroksida.

2.2.52.1.11

Ukoliko za pojedinačni preparat organskog peroksida nije određeno ništa drugo, primenjuju se sledeće definicije pojmova za sredstva za razblaživanje, koja se koriste za desenzitivisanje:

-

sredstva za razblaživanje tipa A su organske tečne materije, koje su kompatibilne sa organskim peroksidom i koje imaju tačku ključanja od najmanje 150 °C. Sredstva za razblaživanje tipa A mogu se koristiti za desenzitizaciju svih organskih peroksida;

-

sredstva za razblaživanje tipa B su organske tečne materije, koje su kompatibilne sa organskim peroksidom i koje imaju tačku ključanja ispod 150 °C, ali ne ispod 60 °C i tačku paljenja koja nije ispod 5 °C.

Sredstva za razblaživanje tipa B mogu se koristiti za desenzitizaciju svih organskih peroksida, pod uslovom, da je tačka ključanja tečne materije najmanje za 60 °C viša nego SADT u komadu za otpremu od 50 kg.

2.2.52.1.12

Sredstva za razblaživanje, koja ne spadaju u tip A ili B, mogu se dodavati preparatima organskih peroksida navedenim u 2.2.52.4 pod uslovom da su sa njima kompatibilna. Međutim, zamena svih ili samo dela sredstava za razblaživanje tipa A ili tipa B sa nekim drugim sredstvom za razblaživanje sa različitim osobinama, zahteva da se preparat organskog peroksida ponovo proceni u skladu sa normalnim postupkom za svrstavanje u klasu 5.2.

2.2.52.1.13

Voda se može koristiti za desenzitizaciju samo organskih peroksida koji su navedeni u 2.2.52.4 ili koji su u dozvoli nadležnih organa prema 2.2.52.1.8 označeni kao "sa vodom" ili kao "stabilna disperzija u vodi". Uzorci organskih peroksida i preparati organskih peroksida, koji nisu navedeni u 2.2.52.4, mogu se takođe desenzitizovati vodom, pod uslovom, da su ispunjeni zahtevima iz 2.2.52.1.9.

2.2.52.1.14

Organske i neorganske čvrste materije mogu se koristiti za desenzitizaciju organskih peroksida pod uslovom da su sa njima kompatibilne. Tečne i čvrste materije se smatraju kompatibilnim, ako nemaju štetan uticaj na termičku stabilnost, a ni na vrstu opasnosti preparata organskog peroksida.

2.2.52.1.15

Zahtevi za kontrolu temperature

Određeni organski peroksidi se smeju transportovati samo na kontrolisanoj temperaturi. Kontrolna temperatura je najveća temperatura, na kojoj se organski peroksid može bezbedno transportovati. Predpostavlja se, da temperatura u neposrednoj okolini komada za otpremu tokom transporta prekoračuje 55 °C samo u toku relativno kratkog vremenskog perioda u okviru svaka 24 časa. Pri izostanku kontrole temperature može biti neophodno preduzeti mere za slučaj vanrednih okolnosti. Temperatura za slučaj vanrednih okolnosti je temperatura, na kojoj se ove mere moraju preduzeti.

2.2.52.1.16

Kontrolna i temperatura za slučaj vanrednih okolnosti se izračunava iz SADT (vidi tabelu 1), koja je najniža temperatura na kojoj može da nastupi samoubrzavajuće raspadanje materije u ambalaži koja se koristi u toku transporta. SADT se određuje, da bi se moglo odlučiti, da li se materija mora transportovati na kontrolisanoj temperaturi. Odredbe za određivanje SADT sadržani su u Priručniku za ispitivanja i kriterijume Deo II poglavlje 20 i odeljak 28.4.

Tabela 1: Određivanje kontrolne i temperature za slučaj vanrednih okolnosti

a SADT materija koja je upakovana za transport

2.2.52.1.17

Sledeći organski peroksidi podležu kontroli temperature u toku transporta:

- organski peroksidi tipa B i C sa SADT ≤ 50 °C;

- organski peroksidi tipa D, koji zatvoreni, pri zagrevanju pokazuju umerenu reakciju, sa SADT ≤ 50 °C, ili koji zatvoreni, pri zagrevanju pokazuju slabu ili nikakvu reakciju, sa SADT ≤ 45°C, i

- organski peroksidi tipa E i F sa SADT ≤ 45 °C;

Napomena:

Odredbe za određivanje reakcijezatvoreni prizagrevanju navedeni su u Priručniku za ispitivanja i kriterijume Deo II poglavlje 20 i odeljak 28.4.

2.2.52.1.18

Ukoliko je primenjivo, kontrolne i temperature za slučaj vanrednih okolnosti navedene su u 2.2.52.4. Stvarna temperatura tokom transporta sme da bude niža od kontrolne temperature, ali mora biti tako odobrena da ne nastupi opasno razdvajanje faza.

2.2.52.2

Materije koje nisu dozvoljene za transport

Organski peroksidi, tipa A nisu dozvoljeni za transport pod odredbama klase 5.2 (vidi Priručnik za ispitivanja i kriterijume, Deo II, stav 20.4.3 (a)).

2.2.52.3

Spisak zajedničkih naziva

2.2.52.4

Spisak već klasifikovanih organskih peroksida u ambalaži

U rubrici "Metod pakovanja" navedeni kôdovi "OP1" do "OP8" se odnose na metode pakovanja u 4.1.4.1 Uputstva za pakovanje P520 (vidi i 4.1.7.1). Organski peroksidi koji se transportuju moraju odgovarati navedenim klasifikacijama i temperaturama datim od SADT (kontrolna i za slučaj vanrednih okolnosti). Za materije, dozvoljene za transport u IBC, vidi 4.1.4.2 uputstvo za pakovanje IBC520, a za materije, koje su dozvoljene za transport u cisternama prema poglavlju 4.2 i 4.3, vidi 4.2.5.2 uputstvo za prenosive cisterne T 23.