(c)

Količina se može odrediti merenjem stope raspada ili merenjem intenziteta zračenja na propisanom odstojanju od izvora.

(d)

Ove vrednosti važe samo za jedinjenja uranijuma, koja su, kako u normalnim transportnim uslovima tako i u uslovima nesreće prilikom transporta, u hemijskom obliku UF6, UO2F2 i UO2(NO3)2.

(e)

Ove vrednosti važe samo za jedinjenja uranijuma, koja su, kako u normalnim transportnim uslovima tako i u uslovima nesreće prilikom transporta, u hemijskom obliku UO3, UF4 i UCI4 i u šestovalentnim jedinjenjima.

(f)

Ove vrednosti važe za sva jedinjenja uranijuma, koja nisu navedena pod gornjim tačkama (d) i (e).

(g)

Ove vrednosti važe samo za neozračeni uranijum.

2.2.7.7.2.2

Za pojedine radionuklide, koji nisu navedeni u tabeli 2.2.7.7.2.1, za određivanje osnovnih vrednosti radionuklida navedenih u stavu 2.2.7.7.2.1 potrebno je multilateralno odobrenje. Dozvoljeno je koristiti vrednost A2, koja seizračunava koristeći koeficijent zračenja za odgovarajući tip apsorbovanja kroz pluća prema preporuci Međunarodne komisije za zaštitu od zračenja (International Commission on Radiological Protection), ukoliko se hemijski oblici oba radionuklida uzimaju u obzir, kako pod normalnim uslovima tako i pod uslovima nesreće prilikom transporta. Alternativno se mogu koristiti vrednosti radionuklida iz tabele 2.2.7.7.2.2 bez odobrenja nadležnih organa.

Tabela 2.2.7.7.2.2. - Osnovne vrednosti radionuklida za nepoznate radionuklide ili smeše

2.2.7.7.2.3

Pri izračunavanju A1 i A2 za neki radionuklid koji nije sadržan u tabeli 2.2.7.7.2.1, radioaktivni lanac raspadanja u kom se radionuklidi nalaze u svom prirodnom odnosu i u kom nijedna ćerka nuklid nema vreme poluraspada, koje je ili veće od deset dana, ili veće od izvornog radionuklida, treba smatrati kao pojedinačan radionuklid; aktivnost, koju treba uzeti u obzir i vrednost A1 i A2 koje se moraju koristiti, su vrednosti koje odgovaraju izvornom nuklidu ovog lanca. U slučaju radioaktivnih lanaca raspadanja u kojima ćerka nuklid ima vreme poluraspada, koje je ili veće od deset dana ili veće od izvornog nuklida, izvorne nuklide i ćerke nuklide treba smatrati kao smeše različitih nuklida.

2.2.7.7.2.4

Za smeše radionuklida, određivanje osnovnih vrednosti radionuklida navedenih u 2.2.7.7.2.1 može se vršiti na sledeći način:

pri čemu je,

f(i)

udeo aktivnosti ili koncentracija aktivnosti radionuklida i u smeši;

X(i)

odgovarajuća vrednost A1 ili A2, ili koncentracija aktivnosti za izuzete materije ili granične vrednosti aktivnosti za izuzetu pošiljku za odgovarajući radionuklid i; i

Xm

u slučaju smeša, je izvedena vrednost A1 ili A2, ili koncentracija aktivnosti za izuzete materije ili za graničnu vrednost aktivnosti za izuzetu pošiljku.

2.2.7.7.2.5

Ako je poznat identitet svakog radionuklida, ali su nepoznate pojedinačne aktivnosti nekih radionuklida, radionuklidi se mogu grupisati, a najniža odgovarajuća vrednost radionuklida može se koristiti za radionuklide u svakoj grupi uz korišćenje formule u 2.2.7.7.2.4 i 2.2.7.7.1.4.2. Osnova za podelu u grupe, mogu biti ukupne alfa aktivnosti ili ukupne beta/gama aktivnosti, ukoliko su ove poznate, pri čemu treba koristiti najniže vrednosti radionuklida za alfa izvore zračenja, odn. beta/gama izvore zračenja.

2.2.7.7.2.6   

Za pojedinačne radio nuklide ili smeše radionuklida, za koje ne postoje odgovarajući podaci, koriste se vrednosti iz tabele 2.2.7.7.2.2

2.2.7.8

Granične vrednosti transportnog pokazatelja (TI), pokazatelja kritične bezbednosti (CSI) i intenzitet zračenja za komade za otpremu i zbirnu ambalažu

2.2.7.8.1

Sa izuzetkom pošiljki pod isključivom upotrebom, transportni pokazatelj za svaki pojedinačni komad za otpremu ili zbirnu ambalažu ne sme da premaši 10, niti pokazatelj kritične bezbednosti svakog pojedinačnog komada za otpremu ili sabirne ambalaže sme da premaši 50.

2.2.7.8.2

Sa izuzetkom komada za otpremu ili zbirne ambalaže, koji se transportuju pod isključivom upotrebom u drumskom transportu pod uslovima navedenim u odeljku 7.5.11, posebni propisi CV 33 (3.5) (a), najveći intenzitet zračenja ni na jednoj tački spoljne površine komada za otpremu ili zbirne ambalaže ne sme da premaši 2 mSv/h.

2.2.7.8.3

Najveći intenzitet zračenja ni na jednoj tački spoljne površine komada za otpremu ili zbirne ambalaže, koji se transportuju pod isključivom upotrebom ne sme da premaši 10 mSv/h.

2.2.7.8.4

Komadi za otpremu i zbirna ambalaža svrstavaju se u jednu od kategorija I-BELO, II-ŽUTO ili III-ŽUTO u skladu sa uslovima utvrđenim u tabeli 2.2.7.8.4 i prema sledećim zahtevima:

(d)

Pri određivanju pripadajuće kategorije za komad za otpremu ili zbirnu ambalažu moraju se imati u vidu transportni pokazatelj i površinski intenzitet zračenja. Ako transportni pokazatelj ispunjava uslov za jednu kategoriju, ali površinski intenzitet zračenja ispunjava uslov za neku drugu kategoriju, tada se komad za otpremu ili zbirna ambalaža razvrstava u višu kategoriju. U tom smislu, kategoriju I-BELO treba smatrati kao najnižu kategoriju;

(e)

Transportni pokazatelj se određuje prema postupku navedenom u 2.2.7.6.1.1 i 2.2.7.6.1.2;

(f)

Ako je površinski intenzitet zračenja veći od 2 mSv/h, komad za otpremu ili zbirna ambalaža mora se transportovati pod isključivom upotrebom i prema odredbama odeljka 7.5.11, posebni propis CV 33 (3,5) (a).

(g)

Sa izuzetkom odredbi iz 2.2.7.8.5, komad za otpremu, koji se transportuje na osnovu posebnog sporazuma, svrstava se u kategoriju III-ŽUTO.

(h)

Sa izuzetkom odredbi iz 2.2.7.8.5, zbirna ambalaža, koja sadrži komade za otpremu koji se transportuju na osnovu posebnog sporazuma, svrstava se u kategoriju III - ŽUTO.

Tabela 2.2.7.8.4 - Kategorije komada za otpremu i zbirne ambalaže

(a)

Ako izmereni transportni pokazatelj TI nije veći od 0,05, njegova vrednost se može prema 2.2.7.6.1.1 (c) izjednačiti sa nulom.

(b)

Takođe se transportuje pod isključivom upotrebom.

2.2.7.8.5

U međunarodnom transportu komada za otpremu, za koji je potrebno odobrenje za konstrukciju ili transport od strane nadležnih organa i za koji važe različiti tipovi odobrenja u različitim državama koje su uključene u transport, razvrstavanje u kategorije se mora vršiti prema 2.2.7.8.4 u skladu sa odobrenjem zemlje porekla konstrukcije.

2.2.7.9

Zahtevi i kontrolne mere za transport izuzetih komada za otpremu

2.2.7.9.1

Izuzeti komadi za otpremu, koji mogu da sadrže radioaktivne materije u ograničenim količinama, instrumente, proizvode prema 2.2.7.7.1.2 i praznu ambalažu prema 2.2.7.9.6, mogu se transportovati pod sledećim uslovima:

(a)

primenjivi zahtevi navedeni u 2.2.7.9.2, 3.3.1 (posebna odredba 290, ako je primenjiv), 4.1.9.1.2, 5.2.1.2, 5.2.1.7.1, 5.2.1.7.2, 5.2.1.7.3, 5.4.1.1.1. (a), 7.5.11, poseban propis CV 33 (5.2) i ako su primenjivi u 2.2.7.9.3 do 2.2.7.9.6;

(b)

zahtevi za izuzete komade za otpremu navedeni u 6.4.4;

(c)

ako izuzeti komad za otpremu sadrži fisione materije, mora biti primenjen jedan od kriterijuma za izuzeće naveden u 6.4.11.2 za fisione materije i ispunjen propis u 6.4.7.2.

2.2.7.9.2

Intenzitet zračenja ni na jednoj tački spoljne površine izuzetog komada za otpremu ne sme da prekorači 5 µSv/h.

2.2.7.9.3

Radioaktivne materije, koje su sadržane unutar ili su sastavni deo nekog instrumenta ili drugog proizvoda čija aktivnost ne premašuje granične vrednosti utvrđene u tabeli 2.2.7.7.1.2.1, rubrika 2, odn. 3 za pojedinačne komade i za komad za otpremu, može se transportovati u jednom izuzetom komadu za otpremu, pod uslovom, da:

(a)

intenzitet zračenja, na odstojanju od 10 cm od svake tačke spoljne površine svakog neupakovanog instrumenta ili proizvoda, nije veći od 0.1 mSv/h; i

(b)

je svaki instrument ili proizvod obeležen oznakom "RADIOAKTIVNO" izuzev:

(i)

radioluminescentnih časovnika ili aparata;

(ii)

potrošačkih proizvoda, koji niti imaju propisana odobrenja/dozvole prema 2.2.7.1.2 (d) niti pojedinačno premašuju vrednosti aktivnosti za izuzetu pošiljku u rubrici 5 Tabele 2.2.7.7.2.1, pod uslovom da se takvi proizvodi transportuju u komadu za otpremu, i da su obeleženi na unutrašnjoj površini oznakom "RADIOAKTIVNO", na način, da je pri otvaranju komada za otpremu uočljivo upozorenje na prisutnost radioaktivnih materija; i

(c)

su aktivne materije u potpunosti zatvorene neaktivnim sastavnim delovima (aparat, čija je jedina funkcija pakovanje radioaktivne materije, ne smatra se instrumentom ili proizvodom).

2.2.7.9.4

Radioaktivna materija u drugačijem obliku, nego što je navedeno u 2.2.7.9.3, sa aktivnošću koja ne premašuje granične vrednosti utvrđene u Tabeli 2.2.7.7.1.2.1, rubrika 4, sme se transportovati u jednom izuzetom komadu za otpremu, pod uslovom, da:

(a)

komad za otpremu drži zatvoren radioaktivni sadržaj, pod rutinskim uslovima transporta; i

(b)

je komad za otpremu na unutrašnjoj površini obeležen oznakom "RADIOAKTIVNO", na način, da je pri otvaranju komada za otpremu uočljivo upozorenje na prisutnost radioaktivne materije.

2.2.7.9.5

Proizvod, u kome su neozračeni prirodni uranijum, neozračeni osiromašeni uranijum ili neozračeni prirodni torijum jedine radioaktivne materije, može se transportovati kao izuzet komad za otpremu, pod uslovom, da spoljna površina uranijuma ili torijuma ima neaktivnu oblogu od metala ili nekog drugog otpornog materijala.

2.2.7.9.6

Prazna ambalaža, u kojoj su prethodno bile sadržane radioaktivne materije, može se transportovati kao izuzet komad za otpremu, pod uslovom, da:

(a)

je ambalaža u dobro održavanom stanju i bezbedno zatvorena;

(b)

spoljna površina uranijuma ili torijuma u konstrukciji ambalaže ima neaktivnu oblogu od metala ili nekog drugog otpornog materijala;

(c)

nivo unutrašnje nevezane kontaminacije ne premašuje stostruku vrednost utvrđenu u 4.1.9.1.2; i

(d)

sve listice opasnosti, koje su eventualno bile postavljene na praznu ambalažu u skladu sa 5.2.2.1.11.1, ne smeju više biti vidljive.

2.2.7.9.7

Sledeće odredbe ne važe za izuzete komade za otpremu ni za kontrolne mere za transport izuzetih komada za otpremu:
Poglavlje 1.10, stavovi 2.2.7.4.1, 2.2.7.4.2, 4.1.9.1.3, 4.1.9.1.4, 5.1.3.2, 5.1.5.1.1, 5.1.5.1.2, 5.2.2.1.11.1, 5.4.1.1.1 sa izuzetkom (a), 5.4.1.2.5.1, 5.4.1.2.5.2, odeljak 5.4.3., 6.4.6.1, odeljak 7.5.11, poseban propis CV 33 sa izuzetkom (5.2).

2.2.7.10

(Rezervisano)

2.2.8

Klasa 8: Nagrizajuće materije

2.2.8.1

Kriterijumi

2.2.8.1.1 

Pojam klase 8 obuhvata materije i predmete koji sadrže materije ove klase, koje hemijskim dejstvom oštećuju epitelno tkivo kože i sluzokožu sa kojom dolaze u dodir ili koje prilikom oslobađanja mogu prouzrokovati štetu drugoj robi ili transportnim sredstvima ili ih mogu razoriti. Pojam ovog razreda takođe obuhvata i materije, koje samo uz prisustvo vode stvaraju nagrizajuće tečne materije ili koje uz prisustvo vlage iz vazduha stvaraju nagrizajuće pare ili maglu.

2.2.8.1.2

Materije i predmeti klasu 8 su podeljeni kako sledi:

C1 - C10

Nagrizajuće materije bez sporedne opasnosti:

C1 - C4

Materije kiselog karaktera:

C1

neorganske tečne materije;

C2

neorganske čvrste materije;

C3

organske tečne materije;

C4

organske čvrste materije;

C5 - C8

Materije baznog karaktera:

C5

neorganske tečne materije;

C6

Neorganske čvrste materije;

C7

organske tečne materije;

C8

organske čvrste materije;

C9 - C10 

Ostale nagrizajuće materije:

C9

tečne materije;

C10

čvrste materije;

C11

Predmeti;

CF

Nagrizajuće zapaljive materije:

CF1

tečne materije;

CF2

čvrste materije;

CS

Nagrizajuće samozagrevajuće materije:

CS1

tečne materije;

CS2

čvrste materije;

CW

Nagrizajuće materije, koje u dodiru sa vodom razvijaju zapaljive gasove:

CW1

tečne materije;

CW2

čvrste materije;

CO

Nagrizajuće oksidirajuće materije:

CO1

tečne materije;

CO2

čvrste materije;

CT

Nagrizajuće otrovne materije:

CT1

tečne materije;

CT2

čvrste materije;

CFT

Nagrizajuće zapaljive otrovne tečne materije;

COT

Nagrizajuće oksidirajuće otrovne materije.

Klasifikacija i razvrstavanje u ambalažnu grupu

2.2.8.1.3

Materije klase 8 svrstavaju se, na osnovu svog stepena opasnosti koji predstavljaju za transport, u tri ambalažne grupe, kako sledi:

Ambalažna grupa I:        jako nagrizajuće materije;

Ambalažna grupa II:       nagrizajuće materije;

Ambalažna grupa III:      slabo nagrizajuće materije;

2.2.8.1.4

Materije i predmeti klasifikovani u klasu 8 navedeni su u Tabeli A Poglavlja 3.2. Svrstavanje materija u ambalažne grupe I, II ili III izvršeno je na osnovu iskustava uz uzimanje u obzir dodatnih faktora, kao što su opasnost pri udisanju (vidi 2.2.8.1.5) i reaktivnost sa vodom (uključujući stvaranje opasnih proizvoda usled raspadanja).

2.2.8.1.5

Materija ili preparat, koji ispunjava kriterijume klase 8 i pokazuje otrovnost pri udisanju prašine ili magle (LC50) koja odgovara ambalažnoj grupi I, ali otrovnost pri udisanju ili apsorbovanju kroz kožu koja odgovara ambalažnoj grupi III ili manju otrovnost, svrstava se u klasu 8.

2.2.8.1.6   

Materije, uključujući smeše, koje nisu poimenično navedene u Tabeli A Poglavlja 3.2, mogu biti svrstane u odgovarajući naziv iz 2.2.8.3 i u odgovarajuću ambalažnu grupu na osnovu dužine vremenskog kontakta, koji je potreban za razaranje celokupnog sloja ljudske kože, a u skladu sa kriterijumima stavova (a) do (c) u nastavku.
Za tečne materije i čvrste materije, koje tokom transporta mogu postati tečne, za koje se pretpostavlja da ne izazivaju razaranje celokupnog sloja ljudske kože, ipak treba imati u vidu njihov potencijal da izazovu celokupnog koroziju na određenim metalnim površinama. Za razvrstavanje u ambalažnu grupu, treba obratiti pažnju na iskustva stečena prilikom nenamernog ugrožavanja ljudi. U nedostatku takvih iskustava, razvrstavanje treba vršiti na osnovu podataka sa ispitivanja u skladu sa Smernicom OECD40413

(a)

U ambalažnu grupu I svrstavaju se materije, koje prouzrokuju razaranje celokupnog sloja netaknutog kožnog tkiva u periodu posmatranja od 60 minuta, koji počinje nakon izlaganja u trajanju od 3 minuta ili manje,

(b)

U ambalažnu grupu II svrstavaju se materije, koje prouzrokuju razaranje celokupnog sloja netaknutog kožnog tkiva u periodu posmatranja do 14 dana, koji počinje nakon izlaganja u trajanju preko 3 minuta, ali najviše 60 minuta.

(c)

U ambalažnu grupu III svrstavaju se materije:

-

koje prouzrokuju razaranje celokupnog sloja netaknutog kožnog tkiva u periodu posmatranja do 14 dana, koji počinje nakon izlaganja u trajanju preko 60 minuta, ali najviše 4 sata; ili

-

za koje se pretpostavlja, da ne prouzrokuju razaranje celokupnog sloja netaknutog kožnog tkiva, ali kod kojih brzina korozije na čeličnim ili aluminijumskim površinama na temperaturi ispitivanja od 55 °C premašuje vrednost od 6.25 mm godišnje. Za ispitivanja na čeliku treba koristiti tip S235JR+CR (1.0037 odn. St 37-2), S275J2G3+CR (1.0144 odn. St 44-3), ISO 3574, "Unified Numbering System (UNS)" (Unificirani brojčani sistem) G10200 ili SAE 1020, a za ispitivanje na aluminijumu neobložene tipove 7075-T6 ili AZ5GU-T6. Dozvoljeno ispitivanje je opisano u Priručniku za ispitivanja i kriterijume, Deo III, odeljak 37.

13OECD - Smernice za ispitivanje hemikalija, Smernica 404 "Akutni nadražaj kože /korozija" (1992). - OECD Guidlines for Testing of Chemicals, Guidline 404, "Acute Dermal Irritation/Corrosion" (1992)

2.2.8.1.7

Ako materije klase 8, zbog primesa spadaju u druge kategorije opasnosti od onih u koja spadaju materije poimenično navedene u Tabeli A Poglavlja 3.2, ove smeše ili rastvore treba razvrstati u naziv, u koje oni spadaju na osnovu njihove stvarne opasnosti.

Napomena: Za klasifikaciju rastvora i smeša (kao što su preparati i otpaci) vidi i odeljak 2.1.3.

2.2.8.1.8

Na osnovu kriterijuma definisanih u 2.2.8.1.6 može se takođe utvrditi, da li je osobina poimenično navedenog rastvora ili poimenično navedene smeše, odnosno rastvora ili smeše, koji sadrže neku poimenično navedenu materiju, takva, da ovaj rastvor ili ova smeša ne podležu odredbama ove klase.

2.2.8.1.9

Materije, rastvori ili smeše, koji ne odgovaraju kriterijumima Direktiva 67/548/EES14 ili 88/379/EES15 u važećim izdanjima i zbog toga nisu razvrstane kao nagrizajuće; i
- nedeluju nagrizajuće na čelik ili aluminijum,
- ne mogu se smatrati materijama koje spadaju u klasu 8.

Napomena: Materije UN 1910 KALCIJUMOKSID i UN 2812 NATRIJUMALUMINAT, koje su navedene u Model propisima UN, ne podležu odredbama ADR.

14Direktiva 67/548/EES Saveta evropske zajednice od 27. juna 1967. za usaglašavanje pravnih i administrativnih odredbi država članica (Evropske zajednice) koja se odnosi na razvrstavanje, ambalažu i obeležavanje opasnih materija (Službeni list Evropske Zajednice br. L 196 od 16.08.1967. godine, strana 1).
15Smernica 88/379/ EES Saveta evropske zajednice od 7. juna 1988. za usaglašavanje pravnih i administrativnih odredbi država članica (Evropske zajednice), koja se odnosi na razvrstavanje, ambalažu i obeležavanje opasnih preparata (Službeni list Evropske Zajednice br. L 187 od 16.07.1988. godine, strana 14).

2.2.8.2

Materije koje nisu dozvoljene za transport

2.2.8.2.1

Hemijski nestabilne materije klase 8 dozvoljene su za transport samo, ako su preduzete potrebne mere za sprečavanje svake opasne reakcije raspadanja ili polimerizacije tokom transporta. U tom cilju, mora se posebno voditi računa o tome, da posude i cisterne ne sadrže nikakve materije, koje mogu da podstiču takve reakcije.

2.2.8.2.2

Sledeće materije nisu dozvoljene za transport:
- UN-broj 1798 NITROZILHLORID (smesa hlorovodnične i nitritne kiseline);
- hemijski nestabilne smeše otpadne sumporne kiseline;
- hemijski nestabilne smeše nitritne kiseline ili smeše otpadnih kiselina, koje nisu denitrisane;
- perhlorna kiselina u vodenom rastvoru sa preko 72% mase čiste kiseline ili smeše perhlorne kiseline sa drugim tečnim materijama izuzev vode;

2.2.8.3

Spisak zbirnih naziva

2586

2586

2987

3145

3265

 organske

2430

2585

2585

3261

1719

2797

3266

3262

2735

2735

3267

3259

3259

3263

1903

2801

2801

3066

3066

1760

3147

BOJA, NAGRIZAJUĆA, ČVRSTA, N.D.N. ili

3147

MEĐUPROIZVOD ZA BOJE, NAGRIZAJUĆI, ČVRST, N.D.N.

3244

ČVRSTA MATERIJA KOJA SADRŽI NAGRIZAJUĆU TEČNOST, N.D.N.

1759

NAGRIZAJUĆA ČVRSTA MATERIJA, N.D.N.

2794

BATERIJE, VLAŽNE, PUNJENE KISELINOM, akumulator

2795

BATERIJE, VLAŽNE, PUNJENE BAZOM, akumulator

C9-C10

2800

BATERIJE, VLAŽNE, KOJE NE CURE, akumulator

Fusnote

(a)

Smeše čvrstih materija, koje ne podležu odredbama ADR sa nagrizajućim tečnim materijama se mogu transportovati pod UN-brojem 3244, a da se pri tome ne primenjuju kriterijumi klasifikacije klase 8, pod uslovom, da u momentu tovarenja materije ili ambalaže, zatvaranja kola ili kontejnera nije vidljiva slobodna tečnost. Svaka ambalaža mora odgovarati tipu konstrukcije, koji je uspešno prošao ispitivanje zaptivenosti za nivo ambalažne grupe II.

(b)

Hlorsilani, koji u dodiru sa vodom ili vlažnim vazduhom razvijaju zapaljive gasove, su materije klase 4.3.

(c)

Hlorformijati sa preovlađujućim otrovnim osobinama su materije klase 6.1.

(d)

Nagrizajuće materije, koje su prema 2.2.61.1.4 do 2.2.61.1.9 definisane kao vrlo otrovne pri udisanju, su materije klase 6.1.

(e)

UN-broj 1690 NATRIJUMFLUORID, ČVRST, UN 1812 KALIJUMFLUORID, ČVRST, UN 2505 AMONIJUMFLUORID, UN 2674 NATRIJUMFLUORSILIKAT, UN 2856 FLUORSILIKATI, N.D.N., UN 3415 NATRIJUMFLUORID, RASTVOR i UN 3422 KALIJUMFLUORID, RASTVOR su materije klase 6.1.

2.2.9

Klasa 9: Razne opasne materije i predmeti

2.2.9.1

Kriterijumi

2.2.9.1.1

Pojam klase 9 obuhvata materije i predmete, koje u toku transporta predstavljaju opasnost, a nisu obuhvaćene pojmovima drugih klasa.

2.2.9.1.2

Materije i predmeti klase 9 su podeljene kako sledi:

M1

Materije, koje pri udisanju u vidu fine prašine, mogu ugroziti zdravlje;

M2

Materije i uređaji, koji u slučaju požara mogu stvarati dioksine;

M3

Materije, koje emituju zapaljive pare;

M4

Litijumske baterije;

M5

Sredstva za spasavanje;

M6-M8

Materije opasne po životnu sredinu;

M6

Tečne materije, koje zagađuju vodu;

M7

Čvrste materije, koje zagađuju vodu;

M8

Genetski modifikovani mikroorganizmi i organizmi;

M9-M10

Materije u zagrejanom stanju;

M9

Tečne materije;

M10

Čvrste materije;

M11

Druge materije koje u toku transporta predstavljaju opasnost, a ne spadaju u definicije drugih klasa.

Definicije pojmova i klasifikacija

2.2.9.1.3

Materije i predmeti klasifikovani u klase 9 navedeni su u Tabeli A poglavlja 3.2. Razvrstavanje materija i predmeta koji nisu poimenično navedeni u Tabeli A poglavlja 3.2. u odgovarajući naziv ove tabele ili stava 2.2.9.3, vrši se u skladu sa 2.2.9.1.4 do 2.2.9.1.14 u nastavku.

Materije, koje pri udisanju u vidu fine prašine, mogu ugroziti zdravlje

2.2.9.1.4

Materije, koje pri udisanju u vidu fine prašine, mogu ugroziti zdravlje obuhvataju azbest i smeše koje sadrže azbest.

Materije i uređaji, koji u slučaju požara mogu stvarati dioksine

2.2.9.1.5

Materije i uređaji, koji u slučaju požara mogu stvarati dioksine, obuhvataju polihlorisane bifenile (PCB) i terfenile (PCT) i polihalogenovane bifenile i terfenile i smeše koje sadrže ove materije, kao i uređaje, kao što su transformatori, kondenzatori i drugi uređaji, koji sadrže takve materije ili smeše.

Napomena:

Smeše sa sadržajem PCB i PCT ne većim od 50 mg/kgne podležu odredbama ADR.

Materije, koje emituju zapaljive pare

2.2.9.1.6

Materije, koje emituju zapaljive pare, obuhvataju polimere, koji sadrže zapaljive tečne materije sa tačkom paljenja do 55 ºC.

Litijumske baterije

2.2.9.1.7

Litijumske ćelije i baterije mogu biti svrstane u klasu 9, ako odgovaraju zahtevima posebne odredbe 230 Poglavlja 3.3. One ne podležu odredbama ADR, ako odgovaraju zahtevima posebne odredbe 188 Poglavlja 3.3. One se klasifikuju u skladu sa postupkom odeljka 38.3, Priručnika za ispitivanja i kriterijume.

Sredstva za spasavanje

2.2.9.1.8

Sredstva za spasavanje obuhvataju sredstva za spasavanje i delove automobila, koji odgovaraju definicijama posebnih odredbi 235 ili 296 Poglavlja 3.3.

Materije opasne po životnu sredinu

2.2.9.1.9

Materije opasne po životnu sredinu uključuju tečne ili čvrste materije koje zagađuju vodu, kao i rastvore i smeše sa takvim materijama (kao što su preparati, mešavine i otpaci), koji se ne mogu klasifikovati u drugu klasu ili pod drugi naziv klase 9 naveden u Tabeli A Poglavlja 3.2. One takođe uključuju genetski modifikovane mikroorganizme i organizme.

Materije, koje zagađuju vodu

2.2.9.1.10

Razvrstavanje neke materije kao materije koja zagađuje vodu u naziv UN-broj 3082 MATERIJA OPASNA PO ŽIVOTNU SREDINU, TEČNA, N.D.N. i UN-broj3077 MATERIJA OPASNA PO ŽIVOTNU SREDINU, ČVRSTA, N.D.N. vrši se kao što je navedeno u odeljku 2.3.5.
Bez obzira na odredbe odeljka 2.3.5, materije, koje se ne mogu svrstati u druge klase ADR ili u drugi naziv klase 9 i koje se u Direktivi 67/548/EES od 27. juna 1967. godine za usaglašavanje pravnih i administrativnih odredbi, koji se odnose na razvrstavanje, ambalažu i obeležavanje opasnih materija16, u važećem izdanju, ne mogu identifikovati kao materije za koje je dodato slovo N "opasan po životnu sredinu" (R50; R50/53; R51/53), ne podležu ADR.
Bez obzira na odredbe u 2.1.3.8, rastvori i smeše (kao preparati i otpaci) materija, kojima je u Direktivi 67/548/EES, u važećem izdanju, dodato slovo N "opasan po životnu sredinu" (R50; R50/53; R51/53), moraju se svrstati u UN-broj3077 ili 3082, samo ako im je prema Direktivi 1999/45/ES Evropskog Parlamenta i Saveta od 31. maja 1999. godine za usaglašavanje pravnih i administrativnih odredbi Država Članica, koji se odnose na razvrstavanje, ambalažu i obeležavanje opasnih preparata17, u važećem izdanju, takođe dodato slovo N "opasan po životnu sredinu" (R50; R50/53; R51/53) i ne mogu se svrstati u klase 1 do 8 ili u neki drugi naziv klase 9.

16 Službeni list Evropskih Zajednica br. 196, od 16. avgusta 1967. godine, strane 1-5.
17 Službeni list Evropskih Zajednica br. L 200, od 30. jula 1999. godine, strane 1-68.

Genetski modifikovani mikroorganizmi i organizmi

2.2.9.1.11

Genetski modifikovani mikroorganizmi (GMMO) i genetski modifikovani organizmi (GMO) su mikroorganizmi i organizmi čiji je genetski materijal namerno izmenjen genetskim metodama, kako se u prirodi ne pojavljuje. Oni se razvrstavaju u klasu 9 (UN-broj3245), ako ne odgovaraju definiciji pojma za zarazne materije, ali su sposobni da izmene životinje, biljke ili mikrobiološke materije na način, koji nije normalan rezultat prirodne reprodukcije.

Napomena 1:  GMMO i GMO koji su zarazni su materije klase 6.2 (UN-broj 2814 i 2900).

                    2: GMMO ili GMO ne podležu odredbama ADR, ako su dozvoljeni za upotrebu od strane nadležnog organa zemlje porekla,
                        tranzita i odredišta18.

                    3: Žive životinje se ne smeju koristiti za transport genetski modifikovanih mikroorganizama klase 9, osim ako se ne mogu
                        transportovati na neki drugi način.

2.2.9.1.12

Genetski modifikovani organizmi, za koje je poznato ili postoji sumnja da su opasni po životnu sredinu neophodno je transportovati u skladu sa uslovima koji su određeni od strane nadležnih organa zemlje porekla.

Materije u zagrejanom stanju

2.2.9.1.13 

Materije u zagrejanom stanju obuhvataju materije, koje se transportuju ili predaju na transport u tečnom stanju na ili iznad 100 °C, a ukoliko imaju tačku paljenja, na temperaturi ispod njihove tačke paljenja. One obuhvataju i čvrste materije, koje se transportuju ili predaju na transport na ili preko 240 °C.

Napomena:

Materije u zagrejanom stanju mogu se razvrstati u klasu 9 samo ako ne ispunjavaju kriterijume neke druge klase.

18Vidi posebno Deo C Direktive 2001/18/EC Evropskog Parlamenta i Saveta o namernom oslobađanju genetski modifikovanih organizama u životnu sredinu i ukidanje Direktive 90/220/EEC (Službeni list Evropske Zajednice br. L 106 od 17. aprila 2001, godine, strane 8 do 14), u kome su utvrđeni postupci za izdavanje dozvola za Evropsku Zajednicu.

Druge materije koje u toku transporta predstavljaju opasnost, ali ne spadaju u definicije pojma drugih klasa

2.2.9.1.14  

Razne materije navedene u nastavku, koje ne spadaju pod definiciju neke druge klase, razvrstavaju se u klasu 9: čvrsta jedinjenja amonijaka sa tačkom paljenja ispod 61 °C manje opasani ditioniti vrlo lako isparljiva tečna materija materija, koja emituje štetne pare materije, koje sadrže alergene hemijska oprema za ispitivanje i oprema za prvu pomoć.

Napomena:

Sledeće materije i predmeti navedeni u Tipskom pravilniku UN ne podležu odredbama ADR:

Razvrstavanje u ambalažnu grupu

2.2.9.1.15

Materije i predmeti klase 9, navedene u Tabeli A poglavlja 3.2, razvrstavaju se, na osnovu njihovog stepena opasnosti, u jednu od sledećih ambalažnih grupa:

Ambalažna grupa II:       materije srednje opasnosti

Ambalažna grupa III:      materije male opasnosti

2.2.9.2

Materije i predmeti koji nisu dozvoljeni za transport

Sledeće materije i predmeti nisu dozvoljeni za transport:

-

Litijumske baterije, koje ne odgovaraju uslovima posebnih odredbi 188, 230 ili 636 poglavlja 3.3;

-

neočišćene prazne prihvatne posude (prihvatne kade) za uređaje kao što su transformatori, kondenzatori i hidraulični uređaji, koji sadrže materije UN-brojeva 2315, 3151, 3152 ili 3432.

2.2.9.3

Spisak zajedničkih naziva

Poglavlje 2.3

Postupci ispitivanja

2.3.0

Opšte odredbe

Ukoliko u Poglavlju 2.2 ili u ovom odeljku nije drugačije propisano, postupci ispitivanja koji se koriste za klasifikaciju opasnog tereta odgovaraju onima, koji su opisani u Priručniku za ispitivanja i kriterijume.

2.3.1

Ispitivanje na iznojavanje za eksplozivne materije tipa A

2.3.1.1

Ako eksplozivne materije tipa A (broj UN 0081) sadrže više od 40% tečnog estra azotne kiseline, pored ispitivanja navedenog u Priručniku za ispitivanja i kriterijume, moraju da zadovolje i ispitivanje na iznojavanje, navedeno u nastavku.

2.3.1.2

Aparat za ispitivanje eksplozivnih materija na iznojavanje (skice 1 do 3), sastoji se od šupljeg bronzanog cilindra, koji je sa jedne strane zatvoren pločom od istog metala, a ima unutrašnji prečnik od 15,7 mmi dubinu od 40 mm. Na zidu cilindra se nalazi 20 otvora prečnika 0,5 mm (četiri reda po pet otvora). Bronzani klip dužine 48 mmu obliku cilindra, a čija ukupna dužina iznosi 52 mm, može da sklizne u vertikalno postavljen cilindar. Klip, čiji prečnik iznosi 15,6 mm, opterećuje se masom od 2220 g, tako da se vrši pritisak od 120 kPa (1.2 bara) na dno cilindra.

2.3.1.3

Od eksplozivne materije mase od 5 do 8 grama napravi se mali čep dužine 30 mm i prečnika 15 mm, koji se umota u jako finu gazu i stavlja u cilindar; klip opterećen masom se postavlja preko toga, da bi eksploziv za miniranje bio izložen pritisku od 120 kPa (1.2 bara).
Zatim se beleži vreme, koje je potrebno, da se na spoljašnjoj strani rupica cilindra pojave prve uljane kapljice (nitroglicerina).

2.3.1.4

Smatra se da eksplozivna materija odgovara uslovima, ako se prve kapljice pojave tek u vremenskom periodu od preko pet minuta nakon obavljenog ispitivanja na temperaturi od 15 °C do 20 °C.

Uz slike 1 do 3:
(1) 4 reda po 5 otvora prečnika 0,5 mm
(2) bakar
(3) olovna ploča sa konusom za centriranje na donjoj strani
(4) 4 otvora, oko 46 mm x 56 mm, ravnomemo raspoređeni po obimu

2.3.2 Ispitivanje u vezi sa nitriranim smešama celuloze klase 4.1

2.3.2.1

Nitroceluloza u toku polučasovnog zagrevanja na 132°C ne sme da odaje nikakve vidljive žutosmeđe nitrozne pare (nitrozne gasove). Temperatura paljenja mora biti iznad 180°C. Vidi 2.3.2.3 do 2.3.2.8, 2.3.2.9 (a) i 2.3.2.10 u nastavku.

2.3.2.2

3 g nitroceluloze (savitljive, plastične), u toku jednočasovnog zagrevanja na 132°C, ne sme da odaje nikakve vidljive žutosmeđe nitrozne pare (nitrozne gasove). Temperatura paljenja mora biti iznad 170°C. Vidi pododeljke 2.3.2.3 do 2.3.2.8, 2.3.2.9 (b) i 2.3.2.10 u nastavku.

2.3.2.3

U nastavku navedeni postupci ispitivanja se koriste, ako nastanu razlike u mišljenjima u vezi sa prihvatanjem materije za transport u drumskom saobraćaju.

2.3.2.4

Ako se za ispitivanje uslova stabilnosti, prethodno opisanih u ovom odeljku, koriste drugi postupci, oni moraju dovesti do iste procene kao i u nastavku navedeni postupci.

2.3.2.5

U sprovođenju ispitivanja stabilnosti toplote opisanog u nastavku, temperatura u komori za sušenje u kojoj se nalazi uzorak za ispitivanje ne sme da odstupa više od 2°C od propisane temperature; vreme ispitivanja u trajanju od 30 ili 60 minuta mora se održati uz odstupanje od najviše 2 minuta. Komora za sušenje mora biti takva da se propisana temperatura može postići za najviše 5 minuta nakon unošenja uzorka.

2.3.2.6

Pre ispitivanja prema 2.3.2.9 i 2.3.2.10, uzorci se moraju sušiti na prirodnoj temperaturi najmanje 15 sati u vakuumiranom eksikatoru, koji sadrži stopljeni i zrnasti kalcijumhloridom, pri čemu se uzorak rasporedi u tankom sloju; uzorci koji nisu u obliku prašine ili vlakana, moraju biti izdrobljeni ili razbijeni u male komade. Pritisak u sušionici se mora održavati ispod 6,5 kPa (0,065 bara).

2.3.2.7     

Pre prethodno opisanog sušenja u 2.3.2.6, materije prema 2.3.2.2 moraju biti podvrgnute prethodnom sušenju u komori za sušenje sa dobrim provetravanjem i sa podešenom temperaturom na 70°C, sve dok gubitak mase u toku 15 minuta ne iznosi manje od 0,3% prvobitne mase.

2.3.2.8

Slabo nitrirana nitroceluloza u skladu sa 2.3.2.1 treba da bude podvrgnuta prethodnom sušenju prema opisanom postupku u 2.3.2.7; sušenje se završava držanjem nitroceluloze najmanje 15 sati u eksikatoru sa koncentrovanom sumpornom kiselinom.

2.3.2.9

Ispitivanje hemijske stabilnosti na toploti

(a)

Ispitivanje materije navedene u gornjem stavu 2.3.2.1.

(i)

U svaku od dve staklene epruvete, koje imaju sledeće dimenzije:

stavlja se 1 g materije osušene iznad kalcijumhlorida (po potrebi sušenje se mora vršiti nakon usitnjenja materije na komade mase najviše 0,05 g). Obe probne epruvete, koje su potpuno zatvorene labavim zatvaračem, stavljaju se tada u sušnicu, tako da budu vidljive najmanje 4/5 svoje dužine i drže se na temperaturi od 132°C u toku 30 minuta. Pri tome se posmatra da li se tokom tog perioda razvijaju nitrozni gasovi u vidu žutosmeđih para, koje su posebno uočljive na beloj pozadini.

(ii)

Materija se smatra stabilnom, ako se ne pojave takve pare.

(b)

Ispitivanje nitroceluloze (savitljive, plastične) (vidi 2.3.2.2)

(i)

U iste probne epruvete se stavlja 3 g nitroceluloze (savitljive, plastične), slično kao pod (a), a one se tada stavljaju u komoru za sušenje sa konstantnom temperaturom od 132°C.

(ii)

Probne epruvete sa nitrocelulozom (savitljive, plastične) drže se u toku jednog sata u komori za sušenje. Tokom tog perioda ne smeju biti vidljive žutosmeđe nitrozne pare (nitrozni gasovi). Posmatranje i procena kao pod (a).

2.3.2.10

Temperatura paljenja (vidi 2.3.2.1 i 2.3.2.2)

(a)

Temperatura paljenja se određuje zagrevanjem 0,2 g materije stavljene u probnu staklenu epruvetu potopljenu u kadu sa Wood-om metalnom legurom. Staklena epruveta se stavlja u kupku nakon što je ova postigla temperaturu od 100°C. Temperatura kupke se zatim svakog minuta povećava za 5°C.

(b)

(c)

Ispitivanje se mora ponoviti tri puta i svaki put se beleži temperatura na kojoj dolazi do paljenja materije, da uz sporo ili brzo sagorevanje, da li uz rasprskavanje ili eksploziju.

(d)

Najniža temperatura utvrđena u tri ispitivanja je temperatura paljenja.

2.3.3 Ispitivanja zapaljivih tečnih materija klase 3, 6.1 i 8

2.3.3.1

Ispitivanje za određivanje tačke paljenja

2.3.3.1.1

Tačka paljenja se određuje jednim od sledećih aparata:

(a) Abel;
(b) Abel-Pensky;
(c) Tag;
(d) Pensky-Martens;
(e) Aparati prema ISO 3679: 1983 ili ISO 3680:1983.

2.3.3.1.2

Za utvrđivanje tačke paljenja boja, lepkova i sličnih viskoznih proizvoda koji sadrže rastvarače, mogu se koristiti samo aparati i metode ispitivanja, koji su pogodni za utvrđivanje tačke paljenja viskoznih tečnosti i koji odgovaraju sledećim standardima:
(a) međunarodni standard ISO 3679:1983;
(b) međunarodni standard ISO 3680:1983;
(c) međunarodni standard ISO 1523:1983;
(d) nemački standard DIN 53213:1978, Deo 1.

2.3.3.1.3

Postupak ispitivanja mora odgovarati metodi ravnoteže ili neravnoteže

2.3.3.1.4  

Za postupak po metodi ravnoteže vidi:
(a) međunarodni standard ISO 1516: 1981;
(b) međunarodni standard ISO 3680: 1983;
(c) međunarodni standard ISO 1523: 1983;
(d) međunarodni standard ISO 3679: 1983.
Postupci po metodi neravnoteže su:
(e) za aparat Abel vidi:

(i)

britanski standard BS 2000:1995, Deo 170;

(ii)

francuski standard NF MO7-011:1988;

(iii)

francuski standard NF T66-009:1969;

(d) za aparat Abel-Pensky vidi:

(i)

nemački standard DIN 51755:1974, Deo 1 (za temperature od 5°C do 65°C);

(ii)

nemački standard DIN 51755:1978, Deo 2 (za temperature ispod 5 °C);

2.3.3.1.5

(iii)

francuski standard NF MO7-036:1984;

(e)

za aparat Tag vidi:

(i)

američki standard ASTM D 56:1993;

(f)

za aparat Pensky-Martens vidi:

(i)

međunarodni standard ISO 2719:1988;

(ii)

evropski standard EN 22719:1994 svaki u svom nacionalnom izdanju (npr, BS 2000, deo 404 / EN 22719);

(iii)

američki standard ASTM D 93:1994;

(iv)

standard Instituta za petrolej (Institut of Petroleum) IP 34:1988.

2.3.3.1.6

Ispitni postupci navedeni u 2.3.3.1.4 i 2.3.3.1.5 koriste se samo za područja tačaka paljenja, koja su navedena u pojedinim metodama. Pri izboru metode koja će se koristiti, treba imati u vidu mogućnost hemijske reakcije između materije i držača uzorka. Aparat treba postaviti na mesto bez promaje, ukoliko je to u skladu sa bezbednošću. Iz razloga bezbednosti za organske perokside i samoreagujuće materije (poznate i kao "energetske" materije) ili za otrovne materije mogu se koristiti samo postupci ispitivanja, kod kojih se koriste uzorci male veličine od oko 2 ml.

2.3.3.1.7

Ako se prema metodi neravnoteže iz 2.3.3.1.5 utvrdi tačka paljenja od 23°C± 2°C ili od 61°C ± 2°C, ovaj rezultat treba proveriti za svako temperaturno područje sa metodom ravnoteže u skladu sa 2.3.3.1.4.

2.2.3.1.8

Ukoliko je klasifikacija neke zapaljive tečne materije sporna, tada se prihvata klasifikacija predložena od strane pošiljaoca, ako se naknadnim ispitivanjem tačke paljenja dobije vrednost, koja ne odstupa za više od 2°C od granične vrednosti utvrđene u 2.2.3.1 (23°C, odnosno 60°C). Ako je odstupanje veće od 2°C, treba preduzeti novo naknadno ispitivanje, a prihvata se najniža vrednost dobijena u oba naknadna ispitivanja.

2.3.3.2

Ispitivanje za utvrđivanje sadržaja peroksida

Sadržaj peroksida u tečnoj materiji se utvrđuje na sledeći način:
U laboratorijsku posudu "Erlenmeyer" se sipa količina p (približno 5 g, precizno mereno na 0,01 g) tečnosti koja treba da se ispita, dodaje se 20 cm3 anhidrida sirćetne kiseline i oko 1 g čvrstog praškastog kalijumjodida; posuda se promućka i nakon 10 minuta, tečnost se zagreva u toku 3 minuta na oko 60°C. Zatim se ostavi 5 minuta da se ohladi i dodaje se 25 cm3 vode. Oslobođeni jod se nakon pola sata titriše (neutrališe) sa 10N (normalitet rastvora) rastvorom natrijumtiosulfata bez dodavanja indikatora; potpuni nestanak boje označava završetak reakcije. Ako je n broj za potreban rastvor tiosulfata u cm3, procenat peroksida (računato u H2O2) u uzorku dobija se formulom:

 17n 
100p  

2.3.4 Ispitivanje za utvrđivanje protočnosti (fluidnosti)

Za utvrđivanje protočnosti tečnih, viskoznih ili kremastih materija i smeša treba koristiti sledeći postupak:

2.3.4.1

Ispitni aparat

Komercijalno dostupan Penetrometar prema standardu ISO 2137:1985 sa vodećom polugom od 47.5 g ± 0.05 g;
pločica za prosejavanje od duraluminijuma sa konusnim rupama i masom od 102.5 g ± 0,05g (vidi skicu 1);
posuda za penetraciju sa unutrašnjim prečnikom od 72 mm do 80 mm za prihvatanje uzorka.

2.3.4.2

Postupak ispitivanja

Uzorak se naliva u posudu za penetraciju najmanje pola sata pre merenja. Posuda se nakon toga hermetički zatvara i ostavlja da miruje do merenja. Uzorak u hermetički zatvorenoj posudi za penetraciju, se zagreva na 35°C ± 0,5°C i tek neposredno pre merenja (najviše 2 minuta) stavlja se na sto penetrometra. Nakon toga se vrh S pločice za prosejavanje stavlja na površinu tečnosti i meri se dubina prodiranja u zavisnosti od vremena.

2.3.4.3

Ocena rezultata ispitivanja

Materija ima oblik paste, ako nakon postavljanja vrha S na površinu uzorka, penetracija očitana na mernom aparatu iznosi:

(e)

nakon trajanja opterećenja od 5 s ± 0,1 s, manje od 15 mm ± 0,3 mm ili

(f)

nakon trajanja opterećenja od 5 s ± 0,1 s, više od 15 mm ± 0,3 mm, ali dodatna penetracija nakon još 55 s ± 0,5 s, je manja od 5,00 mm ± 0,5 mm

Napomena:

Kod uzoraka sa ograničenom protočnošću, često nije moguće stvoriti stabilan nivo površine u penetrometrijskoj posudi radi stvaranja zadovoljavajućih početnih uslova za merenje pri postavljanju vrha S. Osim toga, kod nekih uzoraka može doći do elastične deformacije površine prilikom postavljanja pločice za prosejavanje, što u prvim sekundama ostavlja utisak veće penetracije. U takvim slučajevima može biti svrsishodna procena rezultata prema prethodno navedenom stavu (b).

2.3.5 Ispitivanja za utvrđivanje ekotoksičnosti, postojanosti i bioakumulacije materija u vodi za svrstavanje u klasu 9

Napomena:

Korišćeni ispitni postupci moraju odgovarati onima koji su usvojeni od strane Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) i Komisije Evropske Zajednice (EC). Ako se koriste drugi ispitni postupci, oni moraju biti međunarodno priznati, istovetni sa ispitnim postupcima OECD/EC i navedeni u izveštajima o ispitivanjima.

2.3.5.1.

Akutna toksičnost za ribe

Cilj ovog ispitivanja je da se utvrdi, na kojoj koncentraciji dolazi do uginuća od 50% kod eksperimentalnih životinja. To je tzv. vrednost LC50 koja pokazuje koncentraciju materije u vodi koja prouzrokuje uginuće od 50% ispitane grupe riba u toku neprekidnog perioda ispitivanja do najmanje 96 sati. Odgovarajuće vrste riba su: zebrasti iverak (Brachydaniorerio), američki zlatni prijor (Pimephales promelas) i dugina pastrmka (Oncorhynchus mykiss).
Ribe se izlažu ispitivanoj supstanci, koja se dodaje vodi u različitim koncentracijama (plus jedna kontrolna serija bez dodatka ispitivane supstance). Posmatranja se beleže najmanje svakih 24 sata. Na kraju 96-satnog delovanja, ako je moguće, za svako posmatranje se izračunava koncentracija, koja je uzrok uginuća 50% riba. Osim toga, određuje se i koncentracija, na kojoj se nakon 96 sati ne primećuje nikakvo dejstvo (no observed effect concentration - NOEC).

2.3.5.2

Akutna toksičnost za vodene buve

Cilj ovog ispitivanja je da se utvrdi delotvorna koncentracija supstance u vodi, koja 50% vodenih buva čini nesposobnim za plivanje (EC50). Odgovarajući organizmi koji služe za ispitivanje su Daphnia magna i Daphnia pulex. Vodene buve se 48 sati izlažu ispitivanoj supstanci, koja je dodata vodi u različitim koncentracijama. Određuje se i koncentracija, na kojoj se nakon 48 sati ne konstatuje nikakvo dejstvo (no opserved efficent concetration - NOEC).

2.3.5.3

Sprečavanje rasta algi

Cilj ovog ispitivanja je da se utvrdi dejstvo hemikalije na rast algi pod standardnim uslovima. U toku vremenskog perioda od 72 sata upoređuje se promena biomase i stopa rasta algi pod istim uslovima, ali bez delovanja hemikalije koja se ispituje. Rezultati se predstavljaju delotvornom koncentracijom, na kojoj se smanjuje rast algi za 50% (IC50r), ali i stvaranjem biomase (IC50b).

2.3.5.4

Postupak ispitivanja za laku biološku razgradivost

Cilj ovog ispitivanja je da se utvrdi stepen biološke razgradnje pod standardnim aerobnim uslovima. Ispitivana supstanca se dodaje u maloj koncentraciji hranjivom rastvoru (bujonu) sa aerobnim bakterijama. Napredovanje razgradnje se posmatra 28 dana određivanjem parametra koji je naveden za korišćeni ispitni postupak. Na raspolaganju stoji više ekvivalentnih ispitnih postupaka. Parametri obuhvataju smanjivanje rastvorenog organskog ugljenika (DOC), stvaranje ugljendioksida (CO2) i gubitak kiseonika (O2).
Materija se smatra biološki lako razgradiva, ako su u toku od najviše 28 dana ispunjeni sledeći kriterijumi, pri čemu u roku od 10 dana, počev od dana kada biološko razgrađivanje po prvi put iznosi preko 10%, moraju biti dostignute sledeće vrednosti:

Ispitivanje se može produžiti preko 28 dana, ako gornji kriterijumi nisu ispunjeni, pri čemu rezultat predstavlja biološku razgradivost koja pripada ispitivanoj supstanci. U svrhu svrstavanja, normalno se zahteva rezultat "lake" razgradivosti.
Ako su na raspolaganju samo podaci o COD i BOD5, tada se materija smatra biološki lako razgradivom, ako je:

Biohemijska potreba za kiseonikom (BOD - Biochemical Oxygen Demand) se definiše kao masa rastvorenog kiseonika, koja je potrebna za hemijsku oksidaciju određene zapremine rastvorene supstance pod propisanim uslovima. Rezultati se izražavaju u gramima BOD po gramu ispitivane supstance. Normalni period ispitivanja je pet dana (BOD5) pri korišćenju nacionalnog standardnog ispitnog postupka.
Hemijska potreba za kiseonikom (COD - Chemical Oxygen Demand) je mera za sposobnost oksidacije supstance i izražava se istom vrednošću količine kiseonika oksidacinog reagensa, koju supstanca potroši pod određenim laboratorijskim uslovima. Rezultati se izražavaju u gramima COD po gramu ispitivane supstance. Moguće je korišćenje nacionalnog standardnog ispitnog postupka.

2.3.5.5

Postupak ispitivanja za potencijal bioakumulacije

2.3.5.5.1

Cilj ovog ispitivanja sastoji se u tome, da se odredi potencijal bioakumulacije ili kroz odnos između ravnotežne koncentracije (c) materije u rastvaraču i u vodi ili kroz faktor biokoncentracije (BCF).

2.3.5.5.2  

Odnos ravnotežne koncentracije (c) materije u rastvaraču prema onom u vodi u principu se izražava kao decimalni logaritam (log10). Rastvarač i voda mogu imati samo zanemarivu izmešanost, a materija ne sme da se jonizuje u vodi. Rastvarač koji se normalno primenjuje je n-oktanol.
U slučaju n-oktanola i vode rezultat je sledeći:

log Pow = log10 [co/cw]

pri čemu je Pow Nernstov koeficijent raspodele, koji se dobija deljenjem koncentracije materije koja se ispituje u n-oktanolu (co) sa koncentracijom materije u vodi (cw).
Ako je log Pow ≥ 3.0, materija poseduje potencijal bioakumulacije.

2.3.5.5.3

Faktor biokoncentracije (BCF) se definiše kao odnos između koncentracije ispitivane supstance u ribama koje se ispituju (c f) i koncentracije u ispitnoj vodi (c w) u stabilnom stanju:

BCF = (c f)/(c w).

Princip ispitivanja podrazumeva da su ribe izložene rastvoru ili disperziji sa poznatom koncentracijom ispitivane supstance u vodi. U skladu sa odabranim ispitnim postupkom, koji se zasniva na osobinama ispitivane supstance, može se koristiti protočni postupak, statički ili polustatički postupak. Ribe su tokom datog vremenskog perioda izložene ispitivanoj supstanci, a nakon toga sledi vremenski period bez daljeg izlaganja. Tokom dugog perioda, vrše se merenja stope povećanja ispitivane supstance u vodi (tj. stope izlučivanja ili neočišćenja, zagađenja).
(Razni ispitni postupci i metode izračunavanja faktora BCF detaljno su opisani u Smernicama OECD za ispitivanje hemikalija - "OECD Guidlines for Testing of Chemicals", metodi 305A do 305E, od 12. maja 1981. godine).

2.3.5.5.4

Materija može imati vrednost log Pow, koja je veća ili jednaka 3 i vrednost faktora BCF manju od 100, što bi ukazivalo na mali ili nepostojeći potencijal bioakumulacije. U diskutabilnim slučajevima, daje se prednost vrednosti faktora BCF u odnosu na vrednost log Pow, kao što je prikazano u algoritmu u 2.3.5.7.

2.3.5.6

Kriterijumi

Neka materija se može smatrati zagađivačem vode, ako ispunjava jedan od sledećih kriterijuma:
Najmanja od sledećih navedenih vrednosti: 96-časovna vrednost LC50 za ribe, 48-časovna vrednost EC50 za vodene buve, 72-časovna vrednost IC50 za alge je:

(a)

najviše 1 mg/l;

(b)

veća od 1 mg/l, ali najviše 10 mg/l, a materija nije biološki lako razgradiva;

(c)

veća od 1 mg/l, ali najviše 10 mg/l, a vrednost log Pow je najmanje 3,0 (izuzev, ako eksperimentalno određeni faktor BCF iznosi najviše 100).

2.3.5.7      Algoritam (Dijagram postupka za ispitivanje bioakumulacije)

2.3.6

Klasifikacija organometalnih materija u klase 4.2. i 4.3

U zavisnosti od njihovih osobina utvrđenih u skladu sa ispitivanjem N.1 do N.5 Priručnika za ispitivanja i kriterijume, Deo III, odeljak 33, organometalne materije se mogu klasifikovati u klasu 4.2. ili 4.3, u zavisnosti od slučaja, u skladu sa algoritmom prikazanim na skici 2.3.6.

Napomena 1:

U zavisnosti od njihovih drugih osobina i Tabele pretežnih opasnosti (vidi 2.1.3.10), organometalne materije mogu se klasifikovati u druge klase.

2:

Zapaljivi rastvori sa organometalnim jedinjenjima u koncentracijama, koje nisu samozapaljive ili u dodiru sa vodom ne razvijaju zapaljive gasove u opasnim količinama, su materije klase 3.

Skica 2.3.6:

Algoritam za klasifikaciju organometalnih materija u klase 4.2. i 4.3 (a), (b)

Postupci ispitivanja N.1 do N.5 mogu se naći u Priručniku za ispitivanja i kriterijume, Deo III, odeljak 33.

Ukoliko je primenjivo i ako je ispitivanje uzimajući u obzir reaktivne osobine, odgovarajuće, osobine klasa 6.1. i 8 treba odrediti prema Tabeli pretežnih opasnosti u 2.1.3.10.