2.2.2 Klasa 2: Gasovi

2.2.2.1

Kriterijumi

2.2.2.1.1

Pojam klase 2 obuhvata čiste gasove, smeše gasova, smeše jednog ili više gasova sa jednom ili više materija, kao i predmete, koji sadrže takve materije.
Gasovi su materije, koje

(a)

na 50°C imaju pritisak pare od preko 300 kPa (3 bara) ili

(b)

se na 20°C i pri standardnom pritisku od 101,3 kPa nalaze u potpuno gasovitom stanju.

Napomena 1:

UN-broj 1052 fluorovodonik je ipak materija klase 8.

2:

Čist gas može da sadrži druge sastojke, koji potiču iz procesa proizvodnje ili koji su dodati, da bi se održala stabilnost proizvoda, pod uslovom da koncentracija ovih sastojaka ne menja klasifikaciju ili propise o transportu, kao što je stepen punjenja, pritisak punjenja ili pritisak ispitivanja.

3:

Nazivi N.D.N. u 2.2.2.3. mogu da obuhvate kako čiste gasove tako i smeše gasova.

4.

Gazirana pića ne potpadaju pod propise ADN.

2.2.2.1.2

Materije i predmeti klase 2 su podeljeni kako sledi:

1.

Komprimovan gas: gas koji se u transportnoj ambalaži pod pritiskom na -50°C nalazi u potpuno gasovitom stanju; ova kategorija obuhvata sve gasove, koji imaju kritičnu temperaturu od najviše -50°C.

2.

Gas u tečnom stanju: gas koji se u transportnoj ambalaži pod pritiskom na temperaturama preko -50°C delimično nalazi u tečnom stanju. Razlikuje se:

gas pretvoren u tečnost pod visokim pritiskom: gas koji ima kritičnu temperaturu iznad -50°C do najviše +65°C; i
gas pretvoren u tečnost pod niskim pritiskom: gas koji ima kritičnu temperaturu iznad +65°C.

3.

Duboko rashlađen tečni gas: gas koji se u transportnoj ambalaži, zbog svoje niske temperature, delimično nalazi u tečnom stanju.

4.

Rastvoren gas: gas koji je u transportnoj ambalaži pod pritiskom, rastvoren u rastvaraču u tečnoj fazi.

5.

Pakovanja gasa pod pritiskom i male posude sa gasom (gasne patrone).

6.

Drugi predmeti, koji sadrže gas pod pritiskom.

7.

Gasovi koji nisu pod pritiskom, a koji podležu posebnim propisima (uzorci gasova).

2.2.2.1.3

Materije i predmeti klase 2 (izuzev pakovanja gasa pod pritiskom) u zavisnosti od njihovih opasnih osobina svrstavaju se u jednu od sledećih grupa:

Ako prema ovim kriterijumima gasovi ili smeše gasova imaju opasne osobine, koje se mogu svrstati u više od jedne grupe, prednost nad svim ostalim grupama imaju grupe obeležene slovom T. Grupe obeležene slovom F imaju prednost nad grupama obeleženim slovima A ili O.

Napomena 1:

U Model propisima UN, u IMDG-kôdu i u Tehničkim uputstvima ICAO, gasovi se na osnovu njihove glavne opasnosti razvrstavaju u sledeće tri podklase:
Podklasa 2.1: zapaljivi gasovi (odgovara grupama, koje su obeležene velikim slovom F)
Podklasa 2.2: nezapaljivi, neotrovni gasovi (odgovara grupama, koje su obeležene velikim slovima A ili O)
Podklasa 2.3: otrovni gasovi (odgovara grupama koje su obeležene velikim slovima T, tj. T, TF, TC, TO, TFC i TOC).

2:

Male posude sa gasom (broj UN 2037) svrstavaju se u grupe A do TOC u zavisnosti od opasnosti koja proističe iz njihovog sadržaja. Za pakovanja gasa pod pritiskom (broj UN 1950) vidi 2.2.2.1.6.

3:

Nagrizajući gasovi smatraju se otrovnim i zbog toga se svrstavaju u grupe TC, TFC ili TOC.

4:

Smeše sa više od 21% zapremine kiseonika svrstavaju se kao oksidirajuće.

2.2.2.1.4

Ako neka smeša klase 2, poimenično navedena u Tabeli A Poglavlja 3.2 odgovara drugačijim kriterijumima nego što je navedeno u 2.2.2.1.2. i 2.2.2.1.5, u tom slučaju ova smeša se klasifikuje prema kriterijumima i svrstava u odgovarajuće nazive N.D.N.

2.2.2.1.5

Materije i predmeti (izuzev pakovanja gasa pod pritiskom) klase 2 koji nisu poimenično navedeni u Tabeli A Poglavlja 3.2 se klasifikuju prema stavovima 2.2.2.1.2. i 2.2.2.1.3 u jedan od zbirnih naziva navedenih u 2.2.2.3. Pri tome treba primeniti sledeće kriterijume:

Zagušljivi gasovi
Neoksidirajući, nezapaljivi i neotrovni gasovi, koji razblažuju ili potiskuju kiseonik koji se normalno nalazi u atmosferi.
Zapaljivi gasovi
Gasovi, koji na 20°C i pri standardnom pritisku od 101,3 kPa

(a)

su zapaljivi u smeši sa vazduhom od najviše 13% zapremine ili

(b)

poseduju obim eksplozivnosti sa vazduhom od najmanje 12 procentnih poena nezavisno od donje granice eksplozivnosti.

Zapaljivost se mora utvrditi ispitivanjima ili proračunima prema metodama usvojenim od strane ISO (vidi standard ISO 10156:1996).
Ako na raspolaganju stoje samo nedovoljni podaci za primenu ovih metoda, mogu se koristiti ispitivanja prema uporedivim metodama, koja su priznata od strane nadležnog organa zemlje porekla.
Ako zemlja porekla nije Ugovorna Strana ADN, tada metode moraju biti priznate od nadležnog organa prve države Ugovorne strane ADN, na koju pošiljka nailazi.

Oksidirajući gasovi
Gasovi, koji u principu, dodavanjem kiseonika mogu izazivati ili podsticati sagorevanje drugih materija, jače nego što to čini vazduh. Oksidirajuća sposobnost mora se utvrditi ispitivanjima ili proračunima prema metodama prihvaćenim od strane ISO (vidi standard ISO 10156:1996 i standard ISO 10156-2:2005).
Otrovni gasovi

Napomena:

Gasovi, koji zbog svog nagrizajućeg dejstva delimično ili potpuno odgovaraju kriterijumima otrovnosti, svrstavaju se kao otrovni. Zbog moguće dodatne opasnosti nagrizajućeg dejstva, vidi i kriterijume pod naslovom "Nagrizajući gasovi".

Gasovi za koje se,

(a)

zna da imaju takvo otrovno ili nagrizajuće dejstvo na ljude, da predstavljaju opasnost po zdravlje; ili

(b)

pretpostavlja, da deluju otrovno ili nagrizajuće na ljude, jer su prilikom ispitivanja prema 2.2.61.1 pokazali vrednost LC50 za akutnu otrovnost od najviše 5000 ml/m3 (ppm).

Za razvrstavanje smeša gasova (uključujući isparenja materija drugih klasa) može se primeniti sledeća formula:

pri čemu je:

fi

= mol (molska) frakcija i-tog sastojka smeše

Ti

= pokazatelj otrovnosti i-tog sastojka smeše. Vrednost Tjodgovara vrednosti LC50 prema 4.1.4.1 ADR-a uputstvo za pakovanje P200. Ako u uputstvu za pakovanje P200 u 4.1.4.1 ADR-a nema navedene vrednosti LC50, treba koristiti vrednost LC50, koja postoji u naučnoj literaturi. Ako vrednost LC50 nije poznata, tada se pokazatelj otrovnosti izračunava koristeći najnižu vrednost LC50 materija sa sličnim fizičkim i hemijskim osobinama ili na osnovu ispitivanja, ako je to jedina praktična mogućnost.

Nagrizajući gasovi
Gasovi ili smeše gasova, koji zbog svog nagrizajućeg dejstva u potpunosti odgovaraju kriterijumima za otrovnost, klasifikuju se kao otrovni sa dodatnom opasnošću nagrizanja.
Smeša gasova, koja se zbog kombinovanog dejstva nagrizanja i otrovnosti smatra kao otrovna, poseduje dodatnu opasnost nagrizanja, ako je prema iskustvenim vrednostima u odnosu na ljude poznato, da je smeša štetna za kožu, oči ili sluzokožu ili ako vrednost LC50 nagrizajućeg sastojka smeše, pri proračunu prema sledećoj formuli, iznosi najviše 5000 ml/m3 (ppm):

pri čemu je:

fci

= mol (molska) frakcija i-tog nagrizajućeg sastojka smeše

Tci

= pokazatelj otrovnosti nagrizajućeg i-tog sastojka smeše Vrednost Tci odgovara vrednosti LC50 prema 4.1.4.1 ADR-a uputstvo za pakovanje P200. Ako u uputstvu za pakovanje P200 u 4.1.4.1 ADR-a nema navedene vrednosti LC50, treba koristiti vrednost LC50 koja postoji u naučnoj literaturi. Ako vrednost LC50 nije poznata, tada se pokazatelj otrovnosti izračunava koristeći najnižu vrednost LC50 materija sa sličnim fizičkim i hemijskim osobinama ili na osnovu ispitivanja, ako je to jedina praktična mogućnost.

2.2.2.1.6

Pakovanja gasa pod pritiskom
Pakovanja gasa pod pritiskom (UN-broj 1950) se prema svojim opasnim osobinama svrstavaju u jednu od sledećih grupa:

A

zagušljivi;

O

Oksidirajući

F

zapaljivi;

T

otrovni;

C

nagrizajući;

CO

nagrizajući, oksidirajući

FC

zapaljivi, nagrizajući

TF

otrovni, zapaljivi;

TC

otrovni, nagrizajući;

TO

otrovni, oksidirajući

TFC

otrovni, zapaljivi, nagrizajući;

TOC

otrovni, oksidirajući, nagrizajući;

Klasifikacija zavisi od vrste sadržaja pakovanja gasa pod pritiskom.

Napomena:

Gasovi koji odgovaraju definiciji otrovnih gasova prema 2.2.2.1.5 ili pirofornih gasova prema uputstvu za pakovanje P200 u 4.1.4.1 ADR, ne smeju se koristiti kao pogonsko sredstvo u pakovanjima gasa pod pritiskom. Pakovanja gasa pod pritiskom sa sadržajem, koji s obzirom na otrovnost ili nagrizajuće dejstvo odgovaraju kriterijumima ambalažne grupe I, nisu dozvoljeni za transport (vidi i 2.2.2.2.2).

Primenjuju se sledeći kriterijumi:

(a)

Razvrstavanje u grupu A se vrši, ako sadržaj ne odgovara kriterijumima neke druge grupe prema stavovima (b) do (f) u nastavku.

(b)

Razvrstavanje u grupu O se vrši, ako pakovanje gasa pod pritiskom sadrži oksidirajući gas prema 2.2.2.1.5.

(c)

Razvrstavanje u grupu F se vrši, ako sadržaj uključuje najmanje 85% mase zapaljivih sastojaka i hemijska toplota sagorevanja iznosi najmanje 30 kJ/g.
Razvrstavanje u grupu F se ne može vršiti, ako sadržaj uključuje najviše 1% mase zapaljivih sastojaka i ako je hemijska toplota sagorevanja manja od 20 kJ/g.
U drugim slučajevima pakovanje gasa pod pritiskom je potrebno ispitivati na zapaljivost prema ispitivanjima opisanim u Priručniku za ispitivanja i kriterijume, Deo III, odeljak 31. Lako zapaljiva i zapaljiva pakovanja gasa pod pritiskom treba svrstavati u grupu F.

Napomena:

Zapaljivi sastojci su zapaljive tečne materije, zapaljive čvrste materije ili zapaljivi gasovi i smeše gasova kao što su definisani u Priručniku za ispitivanja i kriterijume, Deo III, pododeljak 31.1.3 u Napomeni 1 do 3. Ova definicija ne uključuje piroforne, samozagrevajuće ili materije koje reaguju sa vodom. Hemijsku toplotu sagorevanja potrebno je odrediti sa jednim od sledećih postupaka: ASTM D 240, ISO/FDIS 13943:1999 (E/F) 86.1 do 86.3 ili NFPA 30B.

(d)

Razvrstavanje u grupu T se vrši, ako je sadržaj, izuzev pogonskog sredstva pakovanja gasa pod pritiskom, klasifikovan u klasu 6.1. ambalažne grupe II ili III;

(e)

Razvrstavanje u grupu C se vrši, ako sadržaj, izuzev pogonskog sredstva pakovanja gasa pod pritiskom odgovara kriterijumima klase 8 ambalažne grupe II ili III;

(f)

Ako su ispunjeni kriterijumi za više od jedne grupe, od grupa O, F, T i C, razvrstavanje se vrši u grupe CO, FC, TF, TC, TO, TFC, odnosno TOC.

2.2.2.2.

Gasovi, koji nisu dozvoljeni za transport

2.2.2.2.1

Hemijski nestabilni gasovi klase 2 dozvoljeni su za transport, samo ako su preduzete neophodne mere za sprečavanje svake opasne reakcije, kao npr. raspadanje, disproporcionisanje ili polimerizacija, pod normalnim uslovima transporta. U tom cilju mora se naročito voditi računa o tome, da posude i cisterne ne sadrže materije, koje mogu da podstiču takve reakcije.

2.2.2.2.2

Sledeće materije i smeše nisu dozvoljene za transport:
- UN-broj 2186 HLOROVODONIK, DUBOKO RASHLAĐEN, TEČAN;
- UN-broj 2421 AZOTTRIOKSID;
- UN-broj 2455 METILNITRIT;
- duboko rashlađeni tečni gasovi, koji se ne mogu svrstati pod klasifikacioni kod 3 A, 3 O ili 3 F;
- rastvoreni gasovi koji se ne mogu svrstati pod UN-broj 1001, 2073 ili 3318,
- pakovanja gasa pod pritiskom, kod kojih su gasovi otrovni prema 2.2.2.1.5 ili piroforni prema uputstvima za pakovanje P200 u 4.1.4.1 ADR i koriste se kao pogonsko sredstvo.
- pakovanja gasa pod pritiskom sa sadržajem koji odgovaraju kriterijumu ambalažne grupe I s obzirom na svoju otrovnost i nagrizajuće dejstvo (vidi 2.2.61 i 2.2.8);
- male posude koje sadrže vrlo otrovne gasove (vrednost LC50 manja od 200 ppm) ili piroforne gasove prema 4.1.4.1 ADR uputstva za pakovanje P200.

2.2.2.3

Spisak zbirnih naziva

2.2.3 Klasa 3 Zapaljive tečne materije

2.2.3.1

Kriterijumi

2.2.3.1.1

Pojam klase 3 obuhvata materije kao i predmete, koji sadrže materije ove klase, koje
- su tečne prema stavu (a) definicije za "tečne" u odeljku 1.2.1;
- imaju pritisak pare na 50°C od najviše 300 kPa (3 bara), a na 20°C i na standardnom pritisku od 101,3 kPa nisu potpuno u gasovitom stanju,
- imaju tačku paljenja od najviše 60°C (za odgovarajuću proveru vidi 2.3.3.1.).
Pojam klase 3 obuhvata i tečne i čvrste materije u rastopljenom stanju sa tačkom paljenja preko 60°C, koje se predaju na transport ili transportuju zagrejane na ili iznad svoje tačke paljenja. Ove materije su svrstane pod UN-broj 3256.
Pojam klase 3 obuhvata i desenzitizovane eksplozivne tečne materije. Desenzitizovane eksplozivne tečne materije su eksplozivne materije, koje su rastvorene ili u obliku suspenzije u vodi ili drugoj tečnosti, radi stvaranja homogene tečne mešavine, da bi se suzbile eksplozivne osobine. U Tabeli A Poglavlja 3.2 ove materije su svrstane pod UN-brojeve 1204, 2059, 3064, 3343, 3357 i 3379.
U svrhu transporta u brodovima tankerima, pojam klase 3 takođe obuhvata i sledeće materije, koje:
- imaju tačku paljenja iznad 60°C i koje se transportuju ili predaju na transport na temperaturi unutar graničnog opsega od 15 K ispod tačke paljenja;
- imaju temperaturu samozapaljenja od 200°C ili ispod i koje nisu drugačije navedene.

Napomena 1:

Materije koje nisu otrovne ni nagrizajuće sa tačkom paljenja od preko 35°C, koje ne održavaju samostalno sagorevanje prema uslovima ispitivanja Priručnika za ispitivanja i kriterijume, Deo III, pododeljak 32.5.2, ne spadaju u klasu 3; ako se ove materije ipak predaju na transport i transportuju zagrejane na ili iznad njihove tačke topljenja, one spadaju u ovu klasu.

2:

Odstupajući od 2.2.3.1.1 dizel gorivo ili gazol ili ulje za loženje (lako) sa tačkom paljenja preko 60°C do najviše 100°C smatraju se materijom klase 3, UN-broj 1202.

3:

Tečne materije, koje su pri udisanju vrlo otrovne, sa tačkom paljenja ispod 23°C i otrovne materije sa tačkom paljenja od 23°C ili iznad, su materije klase 6.1 (vidi 2.2.61.1).

4:

Tečne materije i preparati, koji se koriste kao sredstva za suzbijanje štetočina (pesticidi), koje su vrlo otrovne, otrovne ili slabo otrovne i imaju tačku paljenja od 23°C ili višu, su materije klase 6.1 (vidi 2.2.61.1).

5:

U svrhu transporta u brodovima tankerima, materije koje imaju tačku paljenja iznad 60°C a ne više od 100°C su materije klase 9 (broj naziva 9003).

2.2.3.1.2

Materije i predmeti klase 3 podeljeni su kako sledi:

F

Zapaljive tečne materije bez sporedne opasnosti:

F1 Zapaljive tečne materije sa tačkom paljenja od najviše 60°C;

F2 Zapaljive tečne materije sa tačkom paljenja iznad 60°C, koje se predaju na transport ili transportuju zagrejane na ili iznad njihove tačke paljenja (zagrejane materije);

F3 Materije sa tačkom paljenja iznad 60°C, koje se transportuju ili predaju na transport na temperaturi unutar graničnog opsega od 15 K ispod tačke paljenja;

F4 Materije sa temperaturom samozapaljenja od 200°C ili ispod i koje nisu drugačije navedene;

FT

Zapaljive tečne materije, otrovne:

FT1 Zapaljive tečne materije, otrovne;

FT2 Sredstva za suzbijanje štetočina (pesticidi);

FC

Zapaljive tečne materije, nagrizajuće;

FTC

Zapaljive tečne materije, otrovne, nagrizajuće;

D

Desenzitizovane eksplozivne tečne materije.

2.2.3.1.3

Materije i predmeti svrstani u klasu 3 navedeni su u Tabeli A poglavlja 3.2. Materije koje nisu poimenično navedene u Tabeli A poglavlja 3.2, svrstavaju se prema propisima ovog odeljka u odgovarajući naziv u 2.2.3.3 i u odgovarajuću ambalažnu grupu. Zapaljive tečne materije se na osnovu njihovog stepena opasnosti, koju predstavljaju u toku transporta, svrstavaju u jednu od sledećih ambalažna grupa.

(a) vidi takođe 2.2.3.1.4.

Za tečnosti sa (nekom) sporednom opasnošću (opasnostima) potrebno je uzeti u obzir ambalažne grupe određene prema gornjoj tabeli i ambalažne grupe određene na osnovu jačine sporedne/sporednih opasnosti; klasifikacija i ambalažna grupa se određuju u skladu sa tabelom pretežnih opasnosti u 2.1.3.10.

2.2.3.1.4

Tečne ili viskozne smeše i preparati uključujući i one sa najviše 20% nitroceluloze sa sadržajem azota od najviše 12,6% u suvoj masi, mogu se svrstati u ambalažnu grupu III samo ako ispunjavaju sledeće uslove:

(a)

da je visina odvojenog sloja rastvarača manja od 3% ukupne visine probnog uzorka prilikom ispitivanja odvajanja rastvarača (vidi Priručnik za ispitivanja i kriterijume, deo III pododeljak 32.5.1); i

(b)

viskozitet3 i tačka paljenja moraju biti u skladu sa sledećom tabelom:

Napomena:

Smeše sa više od 20% ali najviše 55% nitroceluloze sa sadržajem azota od najviše 12,6% u suvoj masi su materije, koje se svrstavaju pod broj UN 2059.
Smeše sa tačkom paljenja ispod 23°C
- sa preko 55% nitroceluloze bez obzira na sadržaj azota, ili
- sa najviše 55% nitroceluloze, a sa sadržajem azota od preko 12,6% u suvoj masi su materije klase 1 (UN-brojevi 0340 ili 0342) ili klase 4.1 (UN-brojevi 2555, 2556 ili 2557).

_______________
3 Definicija viskoziteta: ako se predmetna materija ne ponaša po Njutnovim zakonima ili ako metoda utvrđivanja viskoziteta uz pomoć posude za isticanje nije odgovarajuća, mora se koristiti viskozimetar sa promenljivom brzinom smicanja, da bi se odredio koeficijent dinamičkog viskoziteta materije, na 23°C, pri broju brzine smicanja; Na dobijenim vrednostima mora se izvršiti ekstrapolacija u zavisnosti od brzina smicanja na nultu brzinu smicanja. Na taj način utvrđeni dinamički viskozitet, podeljen gustinom, daje mogući kinematički viskozitet pri brzini smicanja bliskoj 0.

2.2.3.1.5

Rastvori i homogene smeše, koje nisu otrovne ni nagrizajuće, sa tačkom paljenja od 23°C ili preko toga (viskozne materije kao što su boje ili lakovi, izuzev materija, koje sadrže preko 20% nitroceluloze) u posudama kapaciteta od najviše 450 litara ne podležu propisima ADN, ako pri ispitivanju odvajanja rastvarača (vidi Priručnik za ispitivanja i kriterijume, Deo III, pododeljak 32.5.1) visina odvojenog sloja rastvarača iznosi manje od 3% ukupne visine i ako materije na 23°C u posudi za isticanje prema standardu ISO 2431:1993 sa ispusnom slavinom (diznom) prečnika 6 mm imaju vreme isticanja

(a)

od najmanje 60 sekundi, ili

(b)

najmanje 40 sekundi i ne sadrži više od 60% materija klase 3.

2.2.3.1.6

Ako materije klase 3 zbog primesa, spadaju u druge kategorije opasnosti od onih u koje spadaju materije poimenično navedene u Tabeli A poglavlja 3.2, ove smeše ili rastvori svrstavaju se u nazive u koje oni spadaju na osnovu njihove stvarne opasnosti.

Napomena:

Za klasifikaciju rastvora i smeša (kao što su preparati, smeše i otpaci) vidi i odeljak 2.1.3.

2.2.3.1.7

Na osnovu postupka ispitivanja iz 2.3.3.1 i 2.3.4 i kriterijuma iz 2.2.3.1.1 može se utvrditi, da li je osobina poimenično navedenog rastvora ili poimenično navedene smeše odn. rastvora ili smeše, koja sadrži poimenično navedenu materiju, takva da taj rastvor ili ta smeša ne podleže propisima ove klase (vidi i odeljak 2.1.3).

2.2.3.2

Materije koje nisu dozvoljene za transport

2.2.3.2.1

Materije klase 3, koje lako peroksidiraju (koje su nestabilne i lako grade perokside, kao što je slučaj sa etrom ili nekim heterocikličnim jedinjenjima koja sadrže kiseonik), nisu dozvoljene za transport, ukoliko njihov sadržaj peroksida, računato po vodonikperoksidu (H2O2) premašuje 0,3%. Sadržaj peroksida se utvrđuje prema propisima 2.3.3.2.

2.2.3.2.2

Hemijski nestabilne materije klase 3 nisu dozvoljene za transport, izuzev ako su preduzete neophodne mere za sprečavanje svake opasne reakcije raspadanja ili polimerizacije tokom transporta. U tom cilju mora se posebno voditi računa, da posude i cisterne ne sadrže materije, koje mogu da podstiču takve reakcije.

2.2.3.2.3

Desenzitizovane eksplozivne tečne materije, koje nisu navedene u Tabeli A poglavlja 3.2 nisu dozvoljene za transport kao materije klase 3.

2.2.41 Klasa 4.1 Zapaljive čvrste materije, samoreaktivne materije i desenzitizovane eksplozivne materije

2.2.41.1

Kriterijumi

2.2.41.1.1

Pojam klase 4.1 obuhvata zapaljive materije i predmete, desenzitizovane eksplozivne materije, koje se smatraju čvrstim prema definiciji pojma "čvrst" u stavu (a) odeljka 1.2.1, kao i samoreaktivne čvrste ili tečne materije.
U klasu 4.1 svrstane su:
• lako zapaljive čvrste materije i predmeti (vidi 2.2.41.1.3 do 2.2.41.1.8);
• samoreaktivne čvrste ili tečne materije (vidi 2.2.41.1.9 do 2.2.41.1.17);
• desenzitizovane eksplozivne čvrste materije (vidi 2.2.41.1.18);
• materije srodne samoreaktivnim materijama (vidi 2.2.41.1.19).

2.2.41.2

Materije i predmeti klase 4.1 podeljeni su kako sledi:

F

Zapaljive čvrste materije bez sporedne opasnosti:

F1 Organske materije;

F2 Organske materije rastopljene;

F3 Neorganske materije;

FO

Zapaljive čvrste materije, oksidirajuće;

FT 

Zapaljive čvrste materije, otrovne;

FT1 Organske materije, otrovne;

FT2 Neorganske materije, otrovne;

FC

Zapaljive čvrste materije, nagrizajuće;

FC1 Organske materije, nagrizajuće;

FC2 Neorganske materije, nagrizajuće;

D

Desenzitizovane eksplozivne čvrste materije bez sporedne opasnosti;

DT

Desenzitizovane eksplozivne čvrste materije, otrovne;

SR

Samoreaktivne materije;

SR1 Materije, za koje nije potrebna nikakva kontrola temperature;

SR2 Materije, za koje je neophodna kontrola temperature.

Zapaljive čvrste materije

Definicije pojmova i osobine

2.2.41.1.3

Zapaljive čvrste materije su lako sagorive čvrste materije i čvrste materije, koje se mogu zapaliti trenjem.
Lako zapaljive čvrste materije su materije u vidu praha, zrna ili paste, koje su opasne, ako se mogu lako zapaliti kratkim kontaktom sa izvorom paljenja kao što je zapaljena šibica i ako se plamen može brzo proširiti. Opasnost pri tome ne predstavlja samo požar, nego i otrovni proizvodi sagorevanja. Metalni prah je naročito opasan zbog poteškoća pri gašenju požara, jer uobičajena sredstva za gašenje, kao što su ugljendioksid ili voda mogu povećati opasnost.

2.2.41.1.4

Klasifikacija

Materije i predmeti, koji su svrstani u klasu 4.1 kao zapaljive čvrste materije, navedeni su u Tabeli A Poglavlja 3.2. Razvrstavanje organskih materija i predmeta, koji nisu poimenično navedeni u Tabeli A poglavlja 3.2, u odgovarajuće naziva u 2.2.41.3 u skladu sa propisima Poglavlja 2.1 može se vršiti na osnovu iskustva ili rezultata ispitivanja prema Priručniku za ispitivanja i kriterijume, Deo III, pododeljak 33.2.1. Razvrstavanje neorganskih materija koje nisu poimenično navedene mora se vršiti na osnovu rezultata ispitivanja prema Priručniku za ispitivanja i kriterijume, Deo III, pododeljak 33.2.1.; pri tome se moraju uzeti u obzir i iskustva, ako ona vode do strožijeg razvrstavanja.

2.2.41.1.5

Ako su materije i predmeti koji nisu poimenično navedeni svrstani u neki od naziva navedenih u 2.2.41.3, a na osnovu postupka ispitivanja prema Priručniku za ispitivanja i kriterijume, Deo III, pododeljak 33.2.1, važe sledeći kriterijumi:

(a)

Sa izuzetkom metalnog praha ili praha metalnih legura, praškaste, zrnaste ili materije u vidu paste je potrebno klasifikovati kao lako zapaljive materije klase 4.1, ako se one lako mogu zapaliti kratkim kontaktom sa izvorom paljenja (na primer, zapaljena šibica) ili ako se požar nakon paljenja brzo širi, ako je vreme sagorevanja jedne merne dužine od 100 mm kraće od 45 sekundi ili je brzina sagorevanja veća od 2,2 mm/s.

(b)

Metalni prah ili prah metalnih legura se svrstava u klasu 4.1, ako se može zapaliti plamenom i ako se reakcija proširi na ceo uzorak za deset minuta ili kraće.

Čvrste materije, koje mogu prouzrokovati požar usled trenja, klasifikuju se u klasu 4.1 analogno postojećem nazivu (npr. šibice), ili u skladu sa odgovarajućim posebnim propisima.

2.2.41.1.6

Na osnovu postupka ispitivanja prema Priručniku za ispitivanja i kriterijume, Deo III, odeljak 33.2.1 i prema kriterijumima utvrđenim u 2.2.41.1.4 i 2.2.41.1.5 se takođe može utvrditi, da li je osobina poimenično navedene materije takva, da ne podleže propisima ove klase.

2.2.41.1.7

Ako materije klase 4.1 zbog primesa spadaju u druge kategorije opasnosti od onih u koju spadaju materije poimenično navedene u Tabeli A Poglavlja 3.2, ove smeše se svrstavaju u nazive, u koji one spadaju na osnovu njihove stvarne opasnosti.

Napomena:

Za klasifikaciju rastvora i smeša (kao što su preparati ili otpaci) vidi takođe i odeljak 2.1.3.

Razvrstavanje u ambalažne grupe

2.2.41.1.8

Zapaljive čvrste materije koje su klasifikovane pod različite nazive u Tabeli A Poglavlja 3.2 se svrstavaju u ambalažne grupe II ili III, na osnovu postupka ispitivanja Priručnika za ispitivanja i kriterijume, Deo III, pododeljak 33.2.1, u skladu sa sledećim kriterijumima:

(a)

lako zapaljive čvrste materije, koje prilikom ispitivanja imaju vreme sagorevanja kraće od 45 sekundi za izmereno odstojanje od 100 mm, svrstavaju se u:
ambalažnu grupu II: ako plamen prolazi kroz ovlaženu zonu;
ambalažnu grupu III: ako ovlažena zona zaustavi plamen za najmanje četiri minuta.

(b)

metalni prah ili prah metalnih legura se svrstava u:
ambalažnu grupu II: ako se prilikom ispitivanja reakcija proširi celom dužinom uzorka za pet minuta ili kraće;
ambalažnu grupu III: ako se prilikom ispitivanja reakcija proširi celom dužinom uzorka za duže od pet minuta.

Za čvrste materije, koje mogu prouzrokovati požar trenjem, razvrstavanje u ambalažnu grupu vrši se analogno sa postojećim nazivima ili u skladu sa odgovarajućim posebnim propisima.

Samoreaktivne materije

Definicije pojmova

2.2.41.1.9

U svrhu ADN samoreaktivne materije su termički nestabilne materije, koje su podložne jakom egzotermnom raspadanju i bez učešća kiseonika (vazduha). Materije se ne smatraju samoreaktivnim materijama klase 4.1, ako:

(a)

su eksplozivne materije prema kriterijumima klase 1;

(b)

su oksidirajuće materije prema postupku klasifikacije za klasu 5.1 (vidi 2.2.51.1), izuzev smeša oksidirajućih materija, koje sadrže najmanje 5,0% sagorivih organskih materija i onih koje podležu klasifikacionom postupku utvrđenom u napomeni 2;

(c)

su organski peroksidi prema kriterijumima klase 5.2 (vidi 2.2.52.1);

(d)

je njihova toplota raspadanja manja od 300 J/g; ili

(e)

je njihova temperatura samoubrzavajućeg raspadanja (SADT) (vidi Napomenu 2 u produžetku) za komad za otpremu od 50 kg viša od 75°C.

Napomena 1:

Toplota raspadanja se može utvrditi prema svakoj međunarodno priznatoj metodi, npr. dinamičkom diferencijalnom kalorimetrijom i adijabatskom kalorimetrijom.

2:

Smeše oksidirajućih materija, koje odgovaraju kriterijumima klase 5.1 i sadrže najmanje 5,0% sagorivih organskih materija, koje ne odgovaraju kriterijumima navedenim u gornjim stavovima (a), (b) (c) ili (e), podležu klasifikacionom postupku za samoreaktivne materije.
Smeše koje pokazuju osobine samoreaktivnih materija, tipa B do F, klasifikuju se kao samoreaktivne materije klase 4.1.
Smeše, koje prema principu Priručnika za ispitivanja i kriterijume, Deo II, pododeljak 20.4.3 g), pokazuju osobine samoreaktivnih materija tipa G, smatraju se u svrhu klasifikacije kao materije klase 5.1 (vidi 2.2.51.1).

3:

Temperatura samoubrzavajućeg raspadanja (SADT) je najniža temperatura, na kojoj materija može egzotermno da se raspadne u transportnoj ambalaži. Neophodni propisi za utvrđivanje ove temperature (SADT) navedeni su u Priručniku za ispitivanja i kriterijume, Deo II, poglavlja 20 i odeljak 28.4.

4:

Materije, koje pokazuju osobine samoreaktivnih materija, se svrstavaju kao takve i ako ove materije prema 2.2.42.1.5 daju pozitivan rezultat pri ispitivanju, za svrstavanje u klasu 4.2.

Osobine

2.2.41.1.10

Raspadanje samoreaktivnih materija može biti izazvano toplotom, kontaktom sa katalitičkom nečistoćom (npr, kiselinama, jedinjenjima teških metala, bazama), trenjem ili udarom. Brzina raspadanja raste sa temperaturom i varira u zavisnosti od materije. Raspadanje, naročito ako ne dođe do paljenja, može da ima za posledicu razvijanje otrovnih gasova ili para. Kod određenih samoreaktivnih materija mora se kontrolisati temperatura. Određene samoreaktivne materije mogu se eksplozivno raspasti posebno ako su zatvorene. Ova osobina može se menjati dodavanjem sredstava za razblaživanje ili korišćenjem odgovarajuće ambalaže. Određene samoreaktivne materije žestoko sagorevaju. Samoreaktivne materije su na primer određena jedinjenja dole navedenih tipova:
alifatična azotna jedinjenja (-C-N=N-C-);
organski azidi (-C-N3);
diazonijum soli (-CN2+Z-);
N-nitrozo jedinjenja (-N-N=O); i
aromatični sulfohidrazidi (-SO2-NH-NH2);
Ovo nabrajanje je nepotpuno, materije sa drugim reaktivnim grupama i određene smeše materija mogu imati slične osobine.

Klasifikacija

2.2.41.1.11

Samoreaktivne materije se dele na sedam tipova u zavisnosti od njihovog stepena opasnosti. Tipovi samoreaktivnih materija se kreću od tipa A, koji nije dozvoljen za transport u ambalaži u kojoj je ispitan, do tipa G, koji ne potpada pod propise za samoreaktivne materije klase 4.1. Klasifikacija samoreaktivnih materija tipova B do F je u neposrednoj vezi sa najvećom dozvoljenom količinom u jednoj ambalaži. Principi koji se primenjuju prilikom klasifikacije, kao i primenjivi klasifikacioni postupci, metode ispitivanja i kriterijuma i uzorak odgovarajućeg izveštaja o ispitivanju navedeni su u Priručniku za ispitivanja i kriterijume, Deo II.

2.2.41.1.12

Samoreaktivne materije, koje su već klasifikovane i dozvoljene za transport u ambalaži, navedene su u 2.2.41.4, one koje su već dozvoljene za transport u IBC, navedene su u 4.1.4.2 ADR, uputstvo za pakovanje IBC520, a one koje su već dozvoljene za transport u cisternama prema poglavlju 4.2 ADR navedene su u 4.2.5.2 ADR u uputstvu za prenosive cisterne T23. Svaka navedena dozvoljena materija svrstana je u nazive po vrstama iz Tabele A, Poglavlja 3.2 (UN-brojevi 3221 do 3240), takođe su navedene i odgovarajuće sporedne opasnosti i napomene sa relevantnim transportnim informacijama.
Ovi zbirni nazivi navode:
- samoreaktivne materije tipova B do F, vidi 2.2.41.1.11;
- agregatno stanje (tečno/čvrsto).
- kontrola temperature (po potrebi), vidi 2.2.41.1.17.
Klasifikacija samoreaktivnih materija navedenih u 2.2.41.4 vrši se na osnovu tehnički čiste materije (izuzev ako nije posebno navedena manja koncentracija od 100%).

2.2.41.1.13

Klasifikaciju samoreaktivnih materija, koje nisu navedene u 2.2.41.4, 4.1.4.2 ADR, uputstvu za pakovanje IBC520 ili u 4.2.5.2 ADR, uputstvu za prenosive cisterne T23, kao i njihovo razvrstavanje u neki zbirni naziv, treba da preduzme nadležni organ zemlje porekla, na osnovu izveštaja o ispitivanju. Odobrenje mora da sadrži klasifikaciju i odgovarajuće uslove transporta. Ako zemlja porekla nije Ugovorna Strana ADN, klasifikacija i uslovi transporta moraju biti priznati od strane nadležnog organa prve države Ugovorne Strane ADN na koju pošiljka nailazi.

2.2.41.1.14

Aktivatori, kao što su jedinjenja cinka, mogu biti dodati određenim samoreaktivnim materijama da bi izmenili njihovu reaktivnu sposobnost. U zavisnosti od tipa i koncentracije aktivatora, to može da ima za posledicu smanjenje termičke stabilnosti i promenu eksplozivnih osobina. Ako se promeni jedna od ovih osobina, novi preparat mora da se oceni prema klasifikacionom postupku.

2.2.41.1.15

Uzorci samoreaktivnih materija ili preparati samoreaktivnih materija, koji nisu navedeni u pododeljku 2.2.41.4, za koje ne postoje kompletni podaci o ispitivanju i koji se transportuju radi daljih ispitivanja ili procene, treba razvrstati u naziv koji odgovara samoreaktivnim materijama tipa C, pod uslovom da
- iz raspoloživih podataka proizilazi, da uzorak nije opasniji od samoreaktivne materije tipa B;
- je uzorak upakovan prema metodi pakovanja OP2 u 4.1.4.1 ADR i da masa po transportnoj jedinici ne iznosi više od 10 kg.
- iz raspoloživih podataka proizilazi, da je kontrolisana temperatura, ukoliko je neophodna, dovoljno niska da spreči svako opasno razlaganje (dekompoziciju), i dovoljno visoka da spreči svako opasno razdvajanje faza.

Desenzitivizacija

2.2.41.1.16

Da bi se postigla bezbednost tokom transporta, samoreaktivne materije, se u mnogim slučajevima desenzitivišu korišćenjem sredstava za razblaživanje. Ako je utvrđen procentualni sadržaj neke materije, tada se to odnosi na procenat po masi, zaokruženo na naredni ceo broj. Ako se koristi neko sredstvo za razblaživanje, samoreaktivne materije moraju biti ispitane zajedno sa sredstvom za razblaživanje, koje je prisutno u koncentraciji i u obliku koji je korišćen u transportu. Sredstva za razblaživanje, usled kojih se samoreaktivna materija može koncentrisati na opasan nivo prilikom oslobađanja iz ambalaže, se ne smeju koristiti. Svako sredstvo za razblaživanje mora biti kompatibilno sa samoreaktivnom materijom. U tom smislu, kompatibilna sredstva za razblaživanje su ona čvrsta ili tečna sredstva, koja nemaju nikakvo štetno dejstvo na termičku stabilnost i na tip opasnosti samoreaktivne materije. Tečni razređivači u preparatima za koje se zahteva kontrolisana temperatura (vidi 2.2.41.1.14), moraju imati tačku ključanja od najmanje 60°C i temperaturu paljenja od najmanje 5°C. Tačka ključanja tečne materije mora biti za najmanje 50°C veća od kontrolne temperature samoreaktivne materije.

Propisi za kontrolu temperature

2.2.41.1.17

Određene samoreaktivne materije se smeju transportovati samo na kontrolisanoj temperaturi. Kontrolna temperatura je najveća temperatura, na kojoj se samoreaktivna materija može bezbedno transportovati. Pretpostavlja se, da temperatura u neposrednoj okolini komada za otpremu tokom transporta prekoračuje 55°C samo u toku relativno kratkog vremenskog perioda u okviru svaka 24 časa. Pri izostanku kontrole temperature može biti neophodno preduzeti mere za slučaj vanrednih okolnosti. Temperatura za slučaj vanrednih okolnosti je temperatura, na kojoj se ove mere moraju preduzeti.
Kontrolna i temperatura za slučaj vanrednih okolnosti se izračunava iz SADT (vidi tabelu 1). SADT se određuje, da bi se moglo odlučiti, da li se materija mora transportovati na kontrolisanoj temperaturi. Postupak za određivanje SADT sadržan je u Priručniku za ispitivanja i kriterijume Deo II poglavlje 20 i odeljak 28.4.

Tabela 1: Određivanje kontrolne temperature i temperature za slučaj vanrednih okolnosti

aSADT materija koja je upakovana za transport

Samoreaktivne materije sa SADT od najviše 55°C moraju se transportovati na kontrolisanoj temperaturi. Ukoliko su primenjive, kontrolna i temperatura u slučaju vanrednih okolnosti navedene su u 2.2.41.4. Stvarna temperatura tokom transporta može biti niža od kontrolne temperature, ali je neophodno odabrati temperaturu koja sprečava razdvajanje faza.

Desenzitizovane eksplozivne čvrste materije

2.2.41.1.18

Desenzitizovane eksplozivne čvrste materije su materije, koje su ovlažene vodom ili alkoholima ili razblažene drugim materijama, radi potiskivanja njihovih eksplozivnih osobina. Takvi nazivi su u Tabeli A poglavlja 3.2 pod UN-brojevima: 1310, 1320, 1321, 1322, 1336, 1337, 1344, 1347, 1348, 1349, 1354, 1355, 1356, 1357, 1517, 1571, 2555, 2556, 2557, 2852, 2907, 3317, 3319, 3344, 3364, 3365, 3366, 3367, 3368, 3369, 3370, 3376 i 3380.

Materije srodne sa samoreaktivnim materijama

2.2.41.1.19

Materije, koje:

(a)

su privremeno svrstane u klasu 1 prema serijama ispitivanja 1 i 2, ali su serijom ispitivanja 6 ipak izuzete iz klase 1,

(b)

nisu samoreaktivne materije klase 4.1,

(c)

nisu materije klase 5.1 ili 5.2,

su takođe svrstane u klasu 4.1. UN-brojevi 2956, 3241, 3242 i 3251 su takvi nazivi.

2.2.41.2

Materije koje nisu dozvoljene za transport

2.2.41.2.1

Hemijski nestabilne materije klase 4.1 dozvoljene su za transport samo ako su preduzete odgovarajuće mere za sprečavanje svake opasne reakcije raspadanja ili polimerizacije tokom transporta. U tom cilju, mora se posebno voditi računa o tome, da posude i rezervoari ne sadrže materije, koje bi ove reakcije podstakle.

2.2.41.2.2

Sagorive čvrste materije, oksidirajuće, koje su svrstane pod UN-broj 3097, nisu dozvoljene za transport, osim ako odgovaraju propisima klase 1 (vidi i 2.1.3.7).

2.2.41.2.3

Sledeće materije nisu dozvoljene za transport:
- samoreaktivne materije tipa A (vidi Priručnik za ispitivanja i kriterijume, Deo II, stav 20.4.2 (a));
- sulfidi fosfora, koji nisu oslobođeni belog ili žutog fosfora;
- desenzitizovane eksplozivne čvrste materije, koje nisu navedene u Tabeli A Poglavlja 3.2;
- neorganske zapaljive materije u rastopljenom stanju izuzev UN-broj 2448 SUMPOR, RASTOPLJEN;
- Barijumazid sa sadržajem vode manjim od 50% (mase).

2.2.41.3 

Spisak zbirnih naziva

SR1

SR2

2.2.41.4

Spisak već svrstanih samoreaktivnih materija u ambalaži
U rubrici "Metode pakovanja" navedeni kôdovi "OP1" do "OP8" upućuju na metode pakovanja u 4.1.4.1 ADR, uputstvo za pakovanja P 520 (vidi i 4.1.7.1 ADR). Samoreaktivne materije koje se transportuju moraju odgovarati navedenim klasifikacijama i navedenim kontrolisanim i temperaturama za slučaj vanrednih okolnosti (izvedene od SADT). Za materije, dozvoljene za transport u IBC, vidi 4.1.4.2 ADR uputstvo za pakovanje IBC520, a za materije, koje su dozvoljene za transport u cisternama prema poglavlju 4.2 ADR, vidi 4.2.5.2 ADR uputstvo za prenosive cisterne T 23.

Napomena:

Klasifikacija sadržana u ovoj Tabeli se odnosi na tehnički čiste materije (izuzev ako je navedena koncentracija manja od 100%). Za druge koncentracije materija se može klasifikovati na drugi način, uzimajući u obzir postupke Priručnika za ispitivanja i kriterijume, Deo II i u 2.2.41.1.17.

Napomene:

(1)

Azodikarbonamid preparati, koji ispunjavaju kriterijume Priručnika za ispitivanja i kriterijume Deo II odeljak 20.4.2 (b). Kontrolne i temperature za slučaj vanrednih okolnosti se određuju na osnovu postupka u stavu 2.2.41.1.17.

(2)

Potrebna listica za sporednu opasnost "EKSPLOZIV" prema uzorku 1 (vidi 5.2.2.2.2).

(3)

Azodikarbonamid preparati, koji ispunjavaju kriterijume Priručnika za ispitivanja i kriterijume, Deo II, stav 20.4.2 (c).

(4)

Azodikarbonamid preparati, koji ispunjavaju kriterijume Priručnika za ispitivanja i kriterijume Deo II odeljak 20.4.2 (c). Kontrolne i temperature za slučaj vanrednih okolnosti se određuju na osnovu postupka u stavu 2.2.41.1.17.

(5)

Azodikarbonamid preparati, koji ispunjavaju kriterijume Priručnika za ispitivanja i kriterijume, Deo II, stav 20.4.2 (d).

(6)

Azodikarbonamid preparati, koji ispunjavaju kriterijume Priručnika za ispitivanja i kriterijume, Deo II, stav 20.4.2 (d). Kontrolne i temperature za slučaj vanrednih okolnosti se određuju na osnovu postupka u stavu 2.2.41.1.17.

(7)

Sa kompatibilnim sredstvom za razblaživanje sa tačkom ključanja od najmanje 150°C.

(8)

Vidi 2.2.41.1.15

(9)

Ovi nazivi se odnose na smeše estara 2-diazo-1-naftol-4- sulfonske kiseline i 2-diazo-1-naftol-5-sulfonske kiseline, koje ispunjavaju kriterijume Priručnika za ispitivanja i kriterijume, Deo II, stav 20.4.2 (d).

2.2.42 Klasa 4.2: Samozapaljive materije

2.2.42.1

Kriterijumi

2.2.42.1.1

Pojam klase 4.2. obuhvata:

piroforne materije; su materije, uključujući smeše i rastvore (tečne ili čvrste), koje se čak i u malim količinama pale u dodiru sa vazduhom u roku od pet minuta. Ove materije klase 4.2 su najviše sklone samozapaljenju.; i

samozagrevajuće materije i predmeti; su materije i predmeti, uključujući smeše i rastvore koji su podložni samozagrevanju u dodiru sa vazduhom, bez dodatne energije. Ove materije se mogu zapaliti samo u većim količinama (više kilograma) i nakon dužeg vremenskog perioda (sati ili dani).

Materije i predmeti klase 4.2 se dele kako sledi:

S

Samozapaljive materije bez sporedne opasnosti:

S1 Organske materije, tečne;
S2 Organske materije, čvrste;
S3 Neorganske materije, tečne;
S4 Neorganske materije, čvrste;
S5 Organometalne materije;

SW

Samozapaljive materije, koje u dodiru sa vodom razvijaju zapaljive gasove;

SO

Samozapaljive oksidirajuće materije;

ST

Samozapaljive otrovne materije;

ST1 Organske otrovne tečne materije;
ST2 Organske otrovne čvrste materije;
ST3 Neorganske otrovne tečne materije;
ST4 Neorganske otrovne čvrste materije;

SC

Samozapaljive nagrizajuće materije;

SC1 Organske nagrizajuće tečne materije;
SC2 Organske nagrizajuće čvrste materije;
SC3 Neorganske nagrizajuće tečne materije;
SC4 Neorganske nagrizajuće čvrste materije;

Osobine

2.2.42.1.3

Samozagrevanje materija, koje dovodi do samozapaljenja, je prouzrokovano reakcijom materije sa kiseonikom iz vazduha, a razvijena toplota se nedovoljnom brzinom odvodi u okolinu. Samozagrevanje nastupa, ako je količina nastale toplote veća od količine odvođene toplote, i kada je postignuta temperatura samozapaljenja.

Klasifikacija

2.2.42.1.4

Materije i predmeti klasifikovani u klasu 4.2, navedeni su u Tabeli A Poglavlja 3.2. Razvrstavanje materija i predmeta koji nisu poimenično navedeni u Tabeli A Poglavlja 3.2 u odgovarajuće specifične nazive N.D.N. u 2.2.42.3 u skladu sa propisima Poglavlja 2.1, se može vršiti na osnovu iskustva ili na osnovu rezultata ispitivanja prema Priručniku za ispitivanja i kriterijume, Deo III, odeljak 33.3. Razvrstavanje u opšte nazive N.D.N. klase 4.2 treba da se vrši na osnovu rezultata ispitnog postupka prema Priručniku za ispitivanja i kriterijume Deo III odeljak 33.3; pri tom se takođe moraju imati u vidu iskustva, ako ona vode do strožijeg razvrstavanja.

2.2.42.1.5

Ako se materije i predmeti koji nisu poimenično navedeni svrstavaju u neke od naziva navedenih u 2.2.42.3 na osnovu ispitnog postupka prema Priručniku za ispitivanja i kriterijume, Deo III, odeljak 33.3, primenjuju se sledeći kriterijumi:

(a)

samozapaljive (piroforne) čvrste materije svrstavaju se u klasu 4.2, ako se upale pri padu sa visine od 1 m ili u roku od pet minuta nakon pada;

(b)

samozapaljive (piroforne) tečne materije svrstavaju se u klasu 4.2;

(i) ako se, nanete na inertan noseći materijal, upale u roku od pet minuta ili

(ii) u slučaju negativnog rezultata ispitivanja prema (i), ako se, nanete na hrapav suv filter papir (Whatman-filter br. 3), upale ili ugljenišu u roku pet minuta;

(c)

Materije, kod kojih u uzorku u obliku kocke, zapremine 10cm3, na temperaturi ispitivanja od 140°C, nastupi samozapaljenje ili porast temperature na preko 200°C u roku od 24 časa, svrstavaju se u klasu 4.2. Ovaj kriterijum se zasniva na temperaturi samozapaljenja drvenog uglja, koja iznosi 50°C za uzorak u obliku kocke, zapremine 27 m3. Materije sa temperaturom samozapaljenja od preko 50°C za zapreminu od 27 m3 ne svrstavaju se u klasu 4.2.

Napomena 1:

Materije, koje se transportuju u ambalažama zapremine od najviše 3 m3 su izuzete iz klase 4.2, ako prilikom ispitivanja uzorka u obliku kocke, zapremine 10cm3 na 120°C u roku od 24 sata ne nastupi samozapaljenje ili porast temperature na preko 180°C.

Napomena 2:

Materije, koje se transportuju u ambalažama zapremine od najviše 450 litara su izuzete iz klase 4.2, ako prilikom ispitivanja uzorka u obliku kocke, zapremine 10cm3 na 100°C u roku od 24 sata ne nastupi samozapaljenje ili porast temperature na preko 160°C.

Napomena 3: 

Pošto organometalne materije u zavisnosti od svojih osobina, mogu biti klasifikovane u klasu 4.2. ili 4.3 sa dodatnom sporednom opasnošću, u odeljku 2.3.6 je naveden poseban algoritam za klasifikaciju ovih materija.

2.2.42.1.6

Ako materije klase 4.2 zbog primesa spadaju u različite kategorije opasnosti od onih u koje spadaju materije poimenično navedene u Tabeli A Poglavlja 3.2, ove smeše se svrstavaju u nazive, u koje one spadaju na osnovu njihove stvarne opasnosti.

Napomena:

Za klasifikaciju rastvora i smeša (kao što su preparati i otpaci) vidi i odeljak 2.1.3.

2.2.42.1.7

Na osnovu postupka ispitivanja prema Priručniku za ispitivanja i kriterijume, Deo III, odeljak 33.3 i kriterijuma u 2.2.42.1.5 može se takođe utvrditi, da li je neka poimenično navedena materija takva, da ne podleže propisima ove klase.

Razvrstavanje u ambalažne grupe

2.2.42.1.8

Materije i predmeti klasifikovani pod različite nazive Tabele A poglavlja 3.2 svrstavaju se u ambalažne grupe I, II ili III na osnovu postupka ispitivanja prema Priručniku za ispitivanja i kriterijume, Deo III, odeljak 33.3, a u skladu sa sledećim kriterijumima:

(a)

Samozapaljive (piroforne) materije svrstavaju se u ambalažnu grupu I;

(b)

Samozagrevajuće materije i predmeti, kod kojih u uzorku u obliku kocke, zapremine 2,5cm3, na temperaturi ispitivanja od 140°C nastupi samozapaljenje ili rast temperature na preko 200°C, u roku od 24 sata, svrstavaju se u ambalažnu grupu II;
Materije sa temperaturom samozapaljenja od preko 50°C za zapreminu od 450 litara ne svrstavaju se u ambalažnu grupu II.

(c)

Manje samozagrevajuće materije, kod kojih u uzorku u obliku kocke, zapremine 2,5 cm3, ne nastupi pojava navedena pod (b) i pod tamo navedenim uslovima, ali kod kojih u uzorku u obliku kocke, zapremine 10 cm3 na temperaturi ispitivanja od 140°C nastupi samozapaljenje ili porast temperature na preko 200°C u roku od 24 sata, svrstavaju se u ambalažnu grupu III.

2.2.42

Materije koje nisu dozvoljene za transport

Sledeće materije nisu dozvoljene za transport:
- UN-broj 3255 terc-BUTIL HIPOHLORIT;
- Samozagrevajuće čvrste materije, oksidirajuće, koje su svrstane u UN-broj 3127, izuzev ako odgovaraju propisima klase 1 (vidi 2.1.3.7).

Klasifikacioni kôd

UN-broj

S1

S2

S3

S4

S5

SW

SO

ST1

ST2

ST3

ST4

SC1

SC2

SC3

SC4

2.2.43 Klasa 4.3: Materije koje u dodiru sa vodom razvijaju zapaljive gasove

2.2.43.1

Kriterijumi

2.2.43.1.1

Pojam klase 4.3 obuhvata materije, koje pri reakciji sa vodom razvijaju zapaljive gasove koji sa vazduhom stvaraju eksplozivne smeše, kao i predmete koji sadrže takve materije.

2.2.43.1.2

Materije i predmeti klase 4.3 podeljeni su kako sledi:

W

Materije, koje u dodiru sa vodom razvijaju zapaljive gasove, bez sporednih opasnosti, kao i predmeti koji sadrže takve materije;

W1 tečne materije;
W2 čvrste materije;
W3 predmeti;

WF1

Materije, koje u dodiru sa vodom razvijaju zapaljive gasove, zapaljive, tečne;

WF2

Materije, koje u dodiru sa vodom razvijaju zapaljive gasove, zapaljive, čvrste;

WS

Materije, koje u dodiru sa vodom razvijaju zapaljive gasove, samozagrevajuće, čvrste;

WO

Materije, koje u dodiru sa vodom razvijaju zapaljive gasove, oksidirajuće, čvrste;

WT

Materije, koje u dodiru sa vodom razvijaju zapaljive gasove, otrovne;

WT1 tečne materije;
WT2 čvrste materije;

WC

Materije, koje u dodiru sa vodom razvijaju zapaljive gasove, nagrizajuće;

WC1 tečne materije;
WC2 čvrste materije;

WFC

Materije, koje u dodiru sa vodom razvijaju zapaljive gasove, zapaljive, nagrizajuće.

Osobine

2.2.43.1.3

Određene materije mogu u dodiru sa vodom da razviju zapaljive gasove, koji sa vazduhom mogu stvoriti eksplozivne smeše. Takve smeše se lako pale sa uobičajenim izvorom paljenja, kao na primer, otvorenom vatrom, iskrom iz nekog alata ili nezaštićenom sijalicom. Talas pritiska i plamen, koji pri tome nastaju, mogu da ugroze ljude i životnu sredinu. Ispitni postupak, na koji se poziva u 2.2.43.1.4 koristi se za utvrđivanje, da li reakcija materije sa vodom vodi do razvijanja opasne količine potencijalno zapaljivih gasova. Ovaj ispitni postupak se ne sme koristiti za piroforne materije.

Klasifikacija

2.2.43.1.4

Materije i predmeti koji su svrstani u klasu 4.3 navedeni su u Tabeli A Poglavlja 3.2. Razvrstavanje materija i predmeta, koji nisu poimenično navedeni u Tabeli A poglavlja 3.2, u odgovarajuće nazive pododeljka 2.2.43.3 u skladu sa propisima Poglavlja 2.1, vrši se na osnovu rezultata ispitnog postupka prema Priručniku za ispitivanja i kriterijume, Deo III odsek 33.4; pri tom se moraju uzeti u obzir i iskustva, ako to dovodi do strožijeg razvrstavanja.

2.2.43.1.5

Ako su materije, koje nisu poimenično navedene, svrstane u neki od naziva u spisku 2.2.43.3 na osnovu ispitnog postupka prema Priručniku za ispitivanja i kriterijume, Deo III, odeljak 33.4, primenjuju se sledeći kriterijumi:
Materija se svrstava u klasu 4.3, ako;

(f)

se u bilo kojoj fazi ispitivanja, gas koji se razvija spontano zapali;

(g)

je količina gasa koji se razvija za jedan sat veća od 1 litra po kilogramu materije.

Napomena:

Pošto organometalne materije mogu biti klasifikovane u klasu 4.2 ili 4.3 sa dodatnom sporednom opasnošću, u zavisnosti od njihovih osobina, u odeljku 2.3.6 je naveden poseban algoritam za klasifikaciju ovih materija.

2.2.43.1.6

Ako materije klase 4.3 zbog primesa spadaju u različite kategorije opasnosti od onih u koju spadaju materije poimenično navedene u Tabeli A Poglavlja 3.2, ove smeše treba razvrstati u nazive u koje one spadaju na osnovu njihove stvarne opasnosti.

Napomena:

Za klasifikaciju rastvora i smeša (kao što su preparati i otpaci) vidi i odeljak 2.1.3.

2.2.43.1.7

Na osnovu postupka ispitivanja prema Priručniku za ispitivanja i kriterijume, Deo III, odeljak 33.4 i kriterijumima u 2.2.43.1.5 može se takođe utvrditi da li je osobina poimenično navedene materije takva da ne podleže propisima ove klase.

Razvrstavanje u ambalažnu grupu

2.2.43.1.8

Materije i predmeti klasifikovani u različite nazive Tabele A Poglavlja 3.2 se svrstavaju u ambalažne grupe I, II ili III na osnovu postupka ispitivanja po Priručniku za Ispitivanja i kriterijume, Deo III, odeljak 33.4 u skladu sa sledećim kriterijumima:

(a)

U ambalažnu grupu I treba svrstati svaku materiju, koja žestoko reaguje sa vodom na temperaturi okoline i ima tendenciju da se razvijeni gas spontano pali ili koja lako reaguje sa vodom na temperaturi okoline, pri čemu je količina razvijenog zapaljivog gasa jednaka ili veća od 10 litara po kilogramu materije u toku jednog minuta;

(b)

U ambalažnu grupu II treba svrstati svaku materiju, koja lako reaguje sa vodom na temperaturi okoline, pri čemu je najveća količina razvijenog zapaljivog gasa jednaka ili veća od 20 litara po kilogramu materije na sat, a koja ne ispunjava kriterijume za ambalažnu grupu I;

(c)

U ambalažnu grupu III treba svrstati svaku materiju, koja lagano reaguje sa vodom na temperaturi okoline, pri čemu je najveća količina razvijenog zapaljivog gasa jednaka ili veća od 1 litra po kilogramu materije na sat i koja ne ispunjava kriterijume za ambalažne grupe I ili II.

2.2.43.2

Materije koje nisu dozvoljene za transport

Čvrste materije, koje reaguju sa vodom, zapaljive, svrstane u UN-broj 3132, čvrste materije koje reaguju sa vodom, oksidirajuće, svrstane u UN-broj 3133, i čvrste materije, koje reaguju sa vodom, samozagrevajuće, svrstane u UN-broj 3135 nisu dozvoljene za transport, izuzev ako odgovaraju propisima klase 1 (vidi i 2.1.3.7).

2.2.43.3

Spisak zbirnih naziva

2.2.51 Klasa 5.1: Oksidirajuće materije

2.2.51.1

Kriterijumi

2.2.51.1.1

Pojam klase 5.1 obuhvata materije, koje iako same po sebi nisu neophodno sagorive, mogu u principu razvijanjem kiseonika, prouzrokovati ili podsticati sagorevanje drugih materija i predmeta koji takve materije sadrže.

2.2.51.1.2

Materije klase 5.1 kao i predmeti koji sadrže takve materije, podeljene su kako sledi:

2.2.51.1.3

Materije i predmeti klasifikovani u klasu 5.1. navedeni su u Tabeli A Poglavlja 3.2. Razvrstavanje materija i predmeta koji nisu poimenično navedeni u Tabeli A Poglavlja 3.2. u odgovarajuće nazive iz 2.2.51.3., u skladu sa propisima Poglavlja 2.1, može se vršiti na osnovu ispitivanja, metoda i kriterijuma iz 2.2.51.1.6. do 2.2.51.1.9 i Priručnika za ispitivanja i kriterijume, Deo III, odeljak 34.4. Ukoliko se rezultati ispitivanja razlikuju od poznatih iskustava, odluka bazirana na poznatim iskustvima mora imati prednost u odnosu na rezultate ispitivanja.

2.2.51.1.4

Ukoliko materije klase 5.1, zbog primesa, spadaju u različite kategorije opasnosti od onih u koje spadaju materije poimenično navedene u Tabeli A poglavlja 3.2, ove smeše ili rastvori se razvrstavaju u nazive u koje one spadaju na osnovu njihove stvarne opasnosti.

Napomena:

Za klasifikaciju rastvora i smeša (kao što su preparati i otpaci) vidi i odeljak 2.1.3.

2.2.51.1.5

Na osnovu postupka ispitivanja prema Priručniku za ispitivanja i kriterijume, Deo III, odeljak 34.4. i kriterijuma utvrđenih u 2.2.51.1.6 do 2.2.51.1.9 može se takođe utvrditi i da li je osobina neke poimenično navedene materije u Tabeli A poglavlja 3.2 takva da ne potpada pod propise za ovu klasu.

Oksidirajuće čvrste materije

Klasifikacija

2.2.51.1.6

Ako se oksidirajuće čvrste materije koje nisu poimenično navedene u Tabeli A Poglavlja 3.2, svrstavaju u neki od naziva a navedenih u 2.2.51.3, na osnovu postupka ispitivanja prema Priručniku za ispitivanja i kriterijume, Deo III, pododeljak 34.4.1, primenjuju se sledeći kriterijumi:
Čvrsta materija se svrstava u klasu 5.1, ako se ona u smeši sa celulozom u odnosu masa uzorak prema celulozi 4:1 ili 1:1 pali ili sagoreva ili ima isto ili kraće prosečno vreme sagorevanja nego smeša kalijum bromata i celuloze u odnosu masa 3:7.

Razvrstavanje u ambalažne grupe

2.2.51.1.7

Oksidirajuće čvrste materije klasifikovane u različite nazive u Tabeli A Poglavlja 3.2 se razvrstavaju u grupu pakovanja I, II, III na osnovu postupka ispitivanja Priručnika za ispitivanja i kriterijume, Deo III, pododeljak 34.4.1, u skladu sa sledećim kriterijumima:

(a)

Ambalažna grupa I: materija, koja u smeši sa celulozom u odnosu masa uzorak prema celulozi od 4:1 ili 1:1 ima kraće prosečno vreme sagorevanja nego smeša kalijumbromata i celuloze u odnosu masa 3:2;

(b)

Ambalažna grupa II: materija, koja u smeši sa celulozom u odnosu masa uzorak prema celulozi od 4:1 ili 1:1 ima isto ili kraće prosečno vreme sagorevanja, nego što je prosečno vreme sagorevanja smeše kalijum bromata/celuloze u odnosu masa 2:3 i ne ispunjava kriterijume za ambalažnu grupu I;

(c)

Ambalažna grupa III: materija, koja u smeši sa celulozom u odnosu masa uzorak prema celulozi od 4:1 ili 1:1 ima isto ili kraće prosečno vreme sagorevanja, nego što je prosečno vreme sagorevanje smeše kalujumbromata/celuloze u odnosu masa 3:7 i ne ispunjava kriterijume za ambalažne grupe I i II.

Oksidirajuće tečne materije

Klasifikacija

2.2.51.1.8

Ako se oksidirajuće tečne materije poimenično nenavedene u Tabeli A Poglavlja 3.2 razvrstavaju u neki od naziva u 2.2.51.3 na osnovu postupka ispitivanja prema Priručniku za ispitivanja i kriterijume, Deo III, pododeljak 34.4.2., primenjuje se sledeći kriterijum:
Tečna materija se svrstava u klasu 5.1, ako u smeši sa celulozom u odnosu od 1:1 (odnos masa) ima pritisak od najmanje 2070 kPa (nadpritisak) i kraće ili isto prosečno vreme rasta pritiska kao smeša 65%-ne azotne kiseline u vodenom rastvoru/celuloza u odnosu masa 1:1.

Razvrstavanje u ambalažne grupe

2.2.51.1.9

Oksidirajuće materije klasifikovane pod raznim nazivima Tabele A poglavlja 3.2 razvrstavaju se u ambalažnu grupu I, II ili III na osnovu postupka ispitivanja prema Priručniku za ispitivanja i kriterijume, Deo III, pododeljak 34.4.2 u skladu sa sledećim kriterijumima:

(a)

Ambalažna grupa I: materije, koje se u smeši sa celulozom u odnosu masa 1:1 spontano pale ili imaju manje prosečno vreme rasta pritiska nego smeša 50%-ne perhlorne kiseline/celuloze u odnosu masa 1:1;

(b)

Ambalažna grupa II: svaka materija, koja u smeši sa celulozom u odnosu od 1:1 (mase) ima manje ili isto prosečno vreme rasta pritiska nego smeša 40%-nog natrijumhlorata u vodenom rastvoru/celuloza u odnosu masa 1:1 i ne ispunjava kriterijume za ambalažnu grupu I;

(c)

Ambalažna grupa III: svaka materija, koja u smeši sa celulozom u odnosu od 1:1 (mase) ima manje ili isto prosečno vreme rasta pritiska nego smeša 65%-ne azotne kiseline u vodenom rastvoru/celuloza u odnosu masa 1:1 i ne ispunjava kriterijume za ambalažne grupe I i II.

2.2.51.2

Materije koje nisu dozvoljene za transport

2.2.51.2.1

Hemijski nestabilne materije klase 5.1 dozvoljene su za transport, samo ako su preduzete neophodne mere za sprečavanje njihove opasne reakcije raspadanja ili polimerizacije u toku transporta. U tom cilju, mora se posebno voditi računa o tome, da posude i cisterne ne sadrže materije, koje bi mogle da podstiču ove reakcije.

2.2.51.2.2

Sledeće materije i smeše nisu dozvoljene za transport:
- oksidirajuće čvrste materije, samozagrevajuće, koje su svrstane pod UN-broj 3100, oksidirajuće čvrste materije, reaktivne sa vodom, koje su svrstane pod UN-broj 3121 i oksidirajuće čvrste materije, zapaljive, koje su svrstane pod UN-broj 3137, izuzev ako odgovaraju propisima klase 1 (vidi i 2.1.3.7);
- nestabilizovani vodonikperoksid ili nestabilizovani vodeni rastvori vodonikperoksida, sa više od 60% vodonik peroksida;
- tetranitrometan, koji nije oslobođen zapaljivih nečistoća;
- rastvori perhlorne kiseline sa preko 72% mase kiseline ili smeše perhlorne kiseline sa bilo kojom tečnom materijom izuzev vode;
- rastvor hlorne kiseline sa preko 10% hlorne kiseline ili smeše hlorne kiseline sa bilo kojom tečnom materijom izuzev vode;
- halogenovana jedinjenja fluora različita od: UN-broj 1745 BROMPENTAFLUORID, UN-broj 1746 BROMTRIFLUORID i UN-broj 2495 JODPENTAFLUORID klase 5.1, kao i UN-broj 1749 HLORTRIFLUORID i UN-broj 2548 HLORPENTAFLUORID klase 2;
- amonijumhlorat i njegovi vodeni rastvori kao i smeše hlorata sa nekom soli amonijuma;
- amonijumhlorit i njegovi vodeni rastvori kao i smeše hlorita sa nekom soli amonijuma;
- smeše hipohlorita sa nekom soli amonijuma;
- amonijumbromat i njegovi vodeni rastvori kao i smeše bromata sa nekom soli amonijuma;
- amonijumpermanganat i njegovi vodeni rastvori kao i smeše permanganata sa nekom soli amonijuma;
- amonijumnitrat sa preko 0,2% sagorivih materija (uključujući sve organske materije ekvivalentne ugljeniku), izuzev kao sastavni deo neke materije ili predmeta klase 1;
- đubrivo sa sadržajem amonijumnitrata (za utvrđivanje sadržaja amonijumnitrata, svi joni nitrata, za koje u smeši postoji molekularni ekvivalent jona amonijuma, moraju se računati kao amonijumnitrat) ili sagorivih materija preko vrednosti navedenih u posebnom propisu 307, izuzev pod uslovima koji se primenjuju za klasu 1;
- amonijumnitrit i njegovi vodeni rastvori i smeše neorganskog nitrita sa solima amonijuma;
- smeše kalijumnitrata i natrijumnitrita sa nekom soli amonijuma.

2.2.51.3

Spisak zbirnih naziva

2.2.52 Klasa 5.2: Organski peroksidi

2.2.52.1

Kriterijumi

2.2.52.1.1

Pojam klase 5.2 obuhvata organske perokside i preparate organskih peroksida.

2.2.52.1.2

Materije klase 5.2 su podeljene kako sledi:

Definicija pojma

2.2.52.1.3

Organski peroksidi su organske materije, koje sadrže dvovalentni -O-O-strukturni element i mogu se smatrati kao derivati vodonikperoksida u kojem su jedan ili oba atoma vodonika zamenjeni organskim radikalima.

Osobine

2.2.52.1.4

Organski peroksidi su podložni egzotermnom raspadanju na normalnoj ili povišenoj temperaturi. Raspadanje može da bude izazvano toplotom, kontaktom sa nečistoćama (npr, kiselinama, jedinjenjima teških metala, aminima), trenjem ili udarom. Brzina raspadanja raste sa temperaturom i zavisna je od sastava organskog peroksida. Prilikom raspadanja može doći do razvijanja štetnih ili zapaljivih gasova ili para. Za određene organske peroksida je tokom transporta neophodna kontrola temperature. Određeni organski peroksidi naročito ako su zatvoreni mogu se eksplozivno raspasti. Ova osobina se može menjati dodavanjem sredstava za razblaživanje ili korišćenjem odgovarajuće ambalaže. Mnogi organski peroksidi sagorevaju žestoko. Treba izbeći, da organski peroksidi dođu u dodir sa očima. Već nakon vrlo kratkog dodira, neki organski peroksidi mogu izazvati ozbiljne povrede rožnjače ili kože.

Napomena:

Postupci ispitivanja radi utvrđivanja zapaljivosti organskih peroksida sadržani su u Priručniku za ispitivanja i kriterijume, Deo III, odeljak 32.4. Pošto organski peroksidi prilikom zagrevanja mogu žestoko reagovati, preporučuje se, da se za utvrđivanje njihove tačke paljenja koriste mali uzorci, prema standardu ISO 3679:1983.

Klasifikacija

2.2.52.1.5

Svaki organski peroksid se svrstava u klasu 5.2, izuzev ako preparat organskog peroksida:

(a)

ne sadrži više od 1,0% aktivnog kiseonika pri najviše 1,0% vodonikperoksida;

(b)

ne sadrži više od 0,5% aktivnog kiseonika pri više od 1,0%, ali ne više od 7,0% vodonikperoksida.

Napomena:

Sadržaj aktivnog kiseonika (%) nekog preparata organskog peroksida se utvrđuje formulom

16 x 3 (ni x ci / mi)

pri čemu je:
ni = broj grupa peroksida po molekulu i-tog organskog peroksida;
ci = koncentracija (% mase) i-tog organskog peroksida;
mi = molekularna masa i-tog organskog peroksida.

2.2.52.1.6

Organski peroksidi se na osnovu njihovog stepena opasnosti dele na sedam tipova. Tipovi se kreću od tipa A, koji nije dozvoljen za transport u ambalaži u kojoj je ispitan, do tipa G, koji ne podleže propisima klase 5.2. Klasifikacija u tipove B do F direktno je povezana sa najvećom dozvoljenom količinom u jednoj ambalaži. Principi koji se primenjuju za klasifikaciju materija, koje nisu navedene u 2.2.52.4, navedeni su u Priručniku za ispitivanja i kriterijume, Deo II.

2.2.52.1.7

Organski peroksidi, za koje je već izvršena klasifikacija i koji su već dozvoljeni za transport u ambalaži navedeni su u 2.2.52.4, oni koji su već dozvoljeni za transport u IBC, navedeni su u 4.1.4.2 ADR, uputstva za pakovanje IBC520, a oni koji su već dozvoljeni za transport u cisternama, u skladu sa Poglavljem 4.2. i 4.3, navedeni su u 4.2.5.2 ADR uputstva za prenosive cisterne T23. Svaka navedena dozvoljena materija je svrstana u nazive po vrstama u Tabeli A Poglavlje 3.2 (UN-brojevi 3101 do 3120), takođe su navedene i odgovarajuće sporedne opasnosti i napomene koje daju odgovarajuće transportne informacije.
Ovi nazivi po vrstama navode:
- tip (B do F) organskog peroksida, (vidi 2.2.52.1.6);
- agregatno stanje (tečan/čvrst); i
- kontrola temperature (prema potrebi), vidi 2.2.52.1.15 do 2.2.52.1.18
Smeše ovih preparata mogu se klasifikovati kao isti tip organskog peroksida, kao što se klasifikuje najopasniji sastojak i transportovati pod transportnim uslovima koji važe za taj tip. Međutim, ako dva stabilna sastojaka mogu formirati jednu termički manje stabilnu smešu, onda je potrebno utvrditi temperaturu samoubrzavajućeg raspadanja (SADT) smeše.

2.2.52.1.8

Klasifikaciju organskih peroksida, preparata i smeša organskih peroksida, koji nisu navedeni u 2.2.52.4, 4.1.4.2 uputstvo za pakovanje IBC520 ili u 4.2.5.2 ADR, uputstvo za prenosive cisterne T23, kao i njihovo razvrstavanje u neki zbirni naziv treba da izvrši nadležni organ zemlje porekla. Dozvola mora da sadrži klasifikaciju i odgovarajuće uslove transporta. Ako zemlja porekla nije Ugovorna stana ADN, klasifikacija i uslovi transporta moraju biti priznati od strane nadležnog organa prve države Ugovorne stane ADN, na koju pošiljka nailazi.

2.2.52.1.9

Uzorak organskog peroksida ili preparata organskih peroksida koji nisu navedeni u 2.2.52.4, za koje ne postoje potpuni podaci o ispitivanju i koji se transportuju radi daljeg ispitivanja i procene, treba razvrstati u odgovarajuće nazive organskih peroksida tipa C, pod uslovom da:
- iz raspoloživih podataka proističe, da uzorak nije opasniji od organskog peroksida tipa B;
je uzorak upakovan u skladu sa metodom pakovanja OP2 u 4.1.4.1 ADR, i da masa po transportnoj jedinici nije veća od 10 kg.
- iz raspoloživih podataka proizilazi, da je kontrolisana temperatura, ukoliko je neophodna, dovoljno niska da spreči svako opasno razlaganje (dekompoziciju), i dovoljno visoka da spreči svako opasno razdvajanje faza.

Desenzitizacija organskih peroksida

2.2.52.1.10

Da bi se postigla bezbednost tokom transporta, organski peroksidi se u mnogim slučajevima desenzitivišu organskim tečnim ili čvrstim materijama, neorganskim čvrstim materijama ili vodom. Ako je utvrđen procentualni sadržaj neke materije, to se odnosi na sadržaj mase, zaokruženo na sledeći ceo broj. U principu, desenzitizacija se vrši, da u slučaju oslobađanja ne dođe do opasnog povećanja koncentracije organskog peroksida.

2.2.52.1.11

Ukoliko za pojedinačni preparat organskog peroksida nije određeno ništa drugo, primenjuju se sledeće definicije pojmova za sredstva za razblaživanje, koja se koriste za desenzitizaciju:
- sredstva za razblaživanje tipa A su organske tečne materije, koje su kompatibilne sa organskim peroksidom i koje imaju tačku ključanja od najmanje 150°C. Sredstva za razblaživanje tipa A mogu se koristiti za desenzitizaciju svih organskih peroksida;
- sredstva za razblaživanje tipa B su organske tečne materije, koje su kompatibilne sa organskim peroksidom i koje imaju tačku ključanja ispod 150°C, ali ne ispod 60°C i tačku paljenja koja nije ispod 5°C.
Sredstva za razblaživanje tipa B mogu se koristiti za desenzitizaciju svih organskih peroksida, pod uslovom, da je tačka ključanja tečne materije najmanje za 60°C viša nego SADT u komadu za otpremu od 50 kg.

2.2.52.1.12

Sredstva za razblaživanje, koja ne spadaju u tip A ili B, mogu se dodavati preparatima organskih peroksida navedenim u 2.2.52.4 pod uslovom da su sa njima kompatibilna. Međutim, zamena svih ili samo dela sredstava za razblaživanje tipa A ili tipa B sa nekim drugim sredstvom za razblaživanje sa različitim osobinama, zahteva da se preparat organskog peroksida ponovo proceni u skladu sa normalnim postupkom za svrstavanje u klasu 5.2.

2.2.52.1.13

Voda se može koristiti za desenzitizaciju samo organskih peroksida koji su navedeni u 2.2.52.4 ili koji su u dozvoli nadležnog organa prema 2.2.52.1.8 označeni kao "sa vodom" ili kao "stabilna disperzija u vodi". Uzorci organskih peroksida i preparati organskih peroksida, koji nisu navedeni u 2.2.52.4, mogu se takođe desenzitivisati vodom, pod uslovom, da su ispunjeni uslovi iz 2.2.52.1.9.

2.2.52.1.14

Organske i neorganske čvrste materije mogu se koristiti za desenzitizaciju organskih peroksida pod uslovom da su sa njima kompatibilne. Tečne i čvrste materije se smatraju kompatibilnim, ako nemaju štetan uticaj na termičku stabilnost, a ni na vrstu opasnosti preparata organskog peroksida.

2.2.52.1.15

Propisi za kontrolu temperature
Određeni organski peroksidi se smeju transportovati samo na kontrolisanoj temperaturi. Kontrolna temperatura je najveća temperatura, na kojoj se organski peroksid može bezbedno transportovati. Pretpostavlja se, da temperatura u neposrednoj okolini komada za otpremu tokom transporta prekoračuje 55°C samo u toku relativno kratkog vremenskog perioda u okviru svaka 24 časa. Pri izostanku kontrole temperature može biti neophodno preduzeti mere za slučaj vanrednih okolnosti. Temperatura za slučaj vanrednih okolnosti je temperatura, na kojoj se ove mere moraju preduzeti.

2.2.52.1.16

Kontrolna i temperatura za slučaj vanrednih okolnosti se izračunava iz SADT (vidi tabelu 1), koja je najniža temperatura na kojoj može da nastupi samoubrzavajuće raspadanje materije u ambalaži koja se koristi u toku transporta. SADT se određuje, da bi se moglo odlučiti, da li se materija mora transportovati na kontrolisanoj temperaturi. Propisi za određivanje SADT sadržani su u Priručniku za ispitivanja i kriterijume Deo II poglavlje 20 i odeljak 28.4.

Tabela 1: Određivanje kontrolne i temperature za slučaj vanrednih okolnosti

a SADT materija koja je upakovana za transport

2.2.52.1.17

Sledeći organski peroksidi podležu kontroli temperature u toku transporta:
- organski peroksidi tipa B i C sa SADT ≤ 50°C;
- organski peroksidi tipa D, koji zatvoreni, pri zagrevanju pokazuju umerenu reakciju, sa SADT ≤ 50°C, ili koji zatvoreni, pri zagrevanju pokazuju slabu ili nikakvu reakciju, sa SADT ≤ 45°C, i
- organski peroksidi tipa E i F sa SADT ≤ 45°C;

Napomena:

Propisi za određivanje reakcije zatvoreni pri zagrevanju navedeni su u Priručniku za ispitivanja i kriterijume Deo II poglavlje 20 i odeljak 28.4.

2.2.52.1.18

Ukoliko je primenjivo, kontrolne i temperature za slučaj vanrednih okolnosti navedene su u 2.2.52.4. Stvarna temperatura tokom transporta sme da bude niža od kontrolne temperature, ali mora biti tako odabrana da ne nastupi opasno razdvajanje faza.

2.2.52.2

Materije koje nisu dozvoljene za transport
Organski peroksidi, tipa A nisu dozvoljeni za transport pod uslovima klase 5.2 (vidi Priručnik za ispitivanja i kriterijume, Deo II, stav 20.4.3 (a)).

2.2.52.3

Spisak zbirnih naziva

2.2.52.4

Spisak već klasifikovanih organskih peroksida u ambalaži

U koloni "Metod pakovanja" navedeni kôdovi "OP1" do "OP8" se odnose na metode pakovanja u 4.1.4.1 ADR Uputstva za pakovanje P520 (vidi i 4.1.7.1 ADR-a). Organski peroksidi koji se transportuju moraju odgovarati navedenim klasifikacijama i temperaturama datim od SADT (kontrolna i za slučaj vanrednih okolnosti). Za materije, dozvoljene za transport u IBC, vidi 4.1.4.2 ADR uputstvo za pakovanje IBC520, a za materije, koje su dozvoljene za transport u cisternama prema poglavlju 4.2 i 4.3 ADR, vidi 4.2.5.2 ADR uputstvo za prenosive cisterne T 23.