Prethodni

10. Međunarodna konkurentnost srpske industrije

Kreditni rejting zemlje. Suvereni kreditni rejting je indikator koji u deskriptivnoj formi pozicionira obligacije eminenata na tržištu kapitala i procenjuje verovatnoću realizacije obaveza neke ekonomije. Agencije Standard & Poor´s, Mody´s Investors Service i Fitch na osnovu kvantitativne analize definišu skalu mogućeg ranga zemlje na tabelama kreditnog rejtinga i određuju različite pozicije i nivoe rizika odnosno investicione sposobnosti ekonomije. Kreditni rejting, u izvesnoj meri, anticipira dinamiku restrukturiranja ekonomije i izvoza obzirom da je značajni indikator stabilnosti ekonomije za modalitete investicionog priliva.

Srbija je prvi put rangirana na rejting listama agencija Standard & Poo’rs u 2004. godini i Fitch u 2005. godini nakon konsolidacije obaveza sa Londonskim klubom poverilaca i tada joj je dodeljen kreditni rejting B+, za dugoročne i B za kratkoročne obaveze. U 2005. godini ove agencije dodelile su Srbiji viši kreditni rejting (BB-) za dugoročna ulaganja. Analitičari S&P i Fitch ocenili su da u 2006. godini postoje samo izgledi za promenu stabilnog u pozitivan outlook, ali ne i za bolje kreditno pozicioniranje Srbije na tržištu kapitala. Kreditni rejting Srbije ostao je nepromenjen u 2007. godini i 2008. godini, ali joj je pozitivan outlook u 2007. godini revidiran u negativan. Ista pozicija u okviru dodeljenog kreditnog rejtinga zadržana je i u 2008. godini, a najveći uticaj na ocenu o nepovoljnoj investicionoj perspektivi imao je visok deficit tekućeg računa i politički rizik. Standard &Poor’s je poboljšala kreditni rejting Srbije u decembru 2009. godine sa BB-na BB /stabilni/. I međunarodna agencija za utvrđivanje kreditnog boniteta Fitch Ratings u novembru 2010. godine popravila je kreditni rejting Srbije u delu koji se odnosi na prognozu (outlook) za dugoročni kreditni rejting sa BB minus u BB stabilni. Tako je Srbija vratila "outlook" stabilan posle decembra 2008. godine. Bolji kreditni rejting uticaće na povoljnije uslove kreditnog zaduživanja Srbije i na poboljšanje investicione klime. To znači da je Srbija uspostavila stabilne finansijske i tržišne trendove i da se očekuje da takav trend bude nastavljen.

Privredni rast kao dugoročna tendencija povećanja proizvodnje roba i usluga u jednoj ekonomiji predstavlja kvantitativni izraz privrednog razvoja i najčešće se izražava preko bruto domaćeg proizvoda (BDP) po stanovniku. U međunarodnim poređenjima životnog standarda i opšteg nivoa konkurentnosti, BDP po stanovniku se izražava u paritetima kupovne moći (PPP - Purchasing power parity), čime se postiže da jedinica svake valute ima istu realnu vrednost u svakoj zemlji. Prema podacima MMF18, Srbija je od 2005-2008. godine povećavala BDP (PPP) po stanovniku u proseku 10% godišnje, ali je u 2009. godini u uslovima globalne ekonomske krize ostvarila pad ovog indikatora u odnosu na prethodnu godinu. Međutim, tokom posmatranog perioda BDP (PPP) po stanovniku Srbije se približava proseku zemalja Jugoistočne Evrope i u 2009. godini je niži za 4 procentna poena (u 2005. godini za 10 pp). Ipak, indeks BDP po glavi stanovnika, prema paritetima kupovne moći Srbije je među najnižim u Evropi i 3 puta je manji u odnosu na prosek Evropske unije.

U najnovijem Izveštaju o konkurentnosti 2010-2011. (Global Competitiveness Index GCI), kojim je obuhvaćeno 139 zemalja (šest više nego u prethodnom izveštaju), Srbija zauzima 96. poziciju i sa bruto domaćim proizvodom po stanovniku od 5.809 USD nalazi se na začelju grupe od 29 zemalja koje kroz povećanje efikasnosti teže da ostvare ekonomski rast i poboljšaju svoju ukupnu konkurentsku poziciju. Skoro sve zemlje iz okruženja Srbije, nalaze se u drugoj fazi razvoja, osim Mađarske (52) i Hrvatske (77), koje su na prelazu ka ekonomski najjačoj grupi zemalja, u kojoj se već nalazi Slovenija (45) sa BDP po stanovniku od 24.417 USD. Srbija je i dalje jedna od najnekonkurentnijih zemalja na evropskom kontinentu - jedino Bosna i Hercegovina zauzima nižu poziciju od Srbije.

Prema analizi Svetskog ekonomskog foruma, u Srbiji očigledno još uvek postoji značajan uticaj države na ekonomska kretanja, ali se i efikasnost privrede ne poboljšava u dovoljnoj meri, zbog čega Srbija ne dostiže bolje konkurentske pozicije na svetskoj rang listi, kao što to čine ostale zemlje Jugoistočne Evrope. Za zemlje u fazi razvoja u kojoj se nalazi i Srbija, najvažnije su dostignute vrednosti pokazatelja u okviru podindeksa B.

Povećanje efikasnosti.

Na osnovu ostvarenih rezultata, Srbija se nalazi u veoma nepovoljnom konkurentskom položaju, jer je prema većini pokazatelja ispod proseka zemalja Jugoistočne Evrope, a to znači da je daleko od proseka zemalja članica Evropske unije. Bez modernizacije proizvodnih kapaciteta, uz konstantno ulaganje u obrazovanje i unapređivanje stručnosti radnika, Srbija ne može da poboljša efikasnost ni u drugim privrednim sferama niti može da dostigne viši stepen razvijenosti. Dugoročno posmatrano, ljudski kapital i tehnologija su dva ključna faktora koja determinišu održiv ekonomski rast i konkurentan položaj jedne otvorene tržišne privrede.

Na osnovu ostalih međunarodnih istraživanja i dobijenih rezultata prezentiranih u publikacijama renomiranih svetskih institucija, može se zaključiti:

- WEF Lisabonski pregled - u odnosu na 2008. godinu, Srbija je blago poboljšala ukupan stepen konkurentnosti, pre svega zbog veće vrednosti podindeksa Održivi razvoj. Međutim, prema ukupnom indeksu, ali i prema vrednosti svih podindeksa, Srbija je u 2010. godini i dalje ispod proseka zemalja Jugoistočne Evrope, dok se jedino približava prosečnoj vrednosti podindeksa Inovacije i R&D,

- EBRD tranzicioni izveštaj - Srbija je jedna od sedam država koje su u 2010. godini ostvarile napredak u nekoj od devet oblasti, na osnovu kojih EBRD prati napredak u tranziciji ukupno 29 zemalja. Srbija je napredovala u politici konkurencije i povećala ocenu na 2,33, zbog usklađivanja Zakona o zaštiti konkurencije s propisima EU i jačanja uloge Komisije za zaštitu konkurencije. Zbog toga je popravljena i ukupna prosečna ocena na 2,93 sa prošlogodišnjih 2,89. Srbiju karakteriše sporija dinamika sprovođenja privrednih reformi u odnosu na prosek zemalja Jugoistočne Evrope koje nisu članice EU, a prosečna ocena progresa veća je samo od vrednosti za Bosnu i Hercegovinu (2,82) i Crnu Goru (2,89). Od evropskih tranzicionih zemalja koje su ranije krenule sa strukturnim reformama, unapredile svoj ekonomski razvoj i postale članice EU, Srbija znatno zaostaje, naročito u okviru indeksa Sigurnost tržišta, Restrukturiranja preduzeća i Politike konkurentnosti.

___________
18 International monetary fund, The World Economic Outlook, October 2010.

Grafikon 22: EBRD tranzicioni indikatori u 2010. godini

Srbija je započela tranziciju kasnije nego većina drugih zemalja, ali je uspela da ih sustigne u protekloj deceniji (od 1994-2000. godine srednja vrednost EBRD tranzicionog indikatora bila je nepromenjena i iznosila je 1,45). Srbija tek od 2001. godine počinje da ostvaruje napredak u tranzicionom procesu. Nakon dve godine snažnog uspona i radikalnih strukturnih promena, reforme u Srbiji su imale znatno sporiju dinamiku, ali je ostvarivan pozitivan ekonomski rast, sve do pojave svetske finansijske krize 2009. godine.

Grafikon 23: Srednja vrednost EBRD indikatora Srbije

Izvor: EBRD

Tabela 42: EBRD tranzicioni indikatori strukturnih reformi za Srbiju

Izvor: EBRD Transition Report 2010.

- UNIDO Izveštaj o razvoju industrije - preko kompozitnog CIP indeksa analizira se regionalni industrijski razvoj u svetu, kako bi se procenile nacionalne industrijske performanse u svetskoj ekonomiji, odnosno ima za cilj da utvrdi sposobnost svake zemlje da proizvodi i izvozi konkurentne proizvode. Srbija se prema podacima iz 2005. godine nalazi na 44. poziciji što je poboljšanje za 5 mesta u odnosu na prethodnu rang listu, a od zemalja JI Evrope samo je Rumunija bolje pozicionirana (37). Kapacitet industrije (BDV prerađivačke industrije po stanovniku), kao indikator sposobnosti zemlje da povećava vrednost u proizvodnji dobara, beleži veliki pomak u 2005. godini u odnosu na 2003. godinu i 1998. godinu i iznad je proseka zemalja JI Evrope. Međutim, kapacitet proizvodnje ne mora nužno da znači da je proizvodnja konkurentna. Srbija koja je prošla kroz dugi period protekcionizma i supstitucije uvoza ima značajne proizvodne kapacitete koji su globalno nekonkurentni. Upravo na to upozoravaju veoma niske vrednosti indikatora izvoznog industrijskog kapaciteta (izvoz industrije po glavi stanovnika) u odnosu na zemlje JI Evrope i EU 27, što pokazuje da se Srbija još uvek nije prilagodila globalnoj tražnji za industrijskim proizvodima, odnosno da domaća proizvodnja nije međunarodno konkurentna. Indikatori intenzitet industrijalizacije i kvalitet izvoza su proseci dva podindikatora: učešća industrijske proizvodnje u ukupnom BDV i učešća grana srednje i visoke tehnologije u BDV industrije, odnosno učešća izvoza prerađivačke industrije u ukupnom izvozu i učešća high i high-medium tech proizvoda u industrijskom izvozu. Prvi pokazuju značaj industrijske proizvodnje i njenog izvoza u privredi, a drugi su mera tehnološke složenosti proizvodnje i označavaju industrijsku zrelost, fleksibilnost i sposobnost zemlje da unapređuje proizvode i da se seli u dinamičnije oblasti rasta. Iako je prerađivačka industrija u Srbiji uvek imala značajno učešće u ukupno ostvarenoj proizvodnji, ona sve više dobija na značaju, pa tako Srbija beleži intenzivnije promene u strukturi u odnosu na referentne zemlje. Međutim, strukturne promene nisu išle u pravcu poboljšanja tehnološke složenosti procesa proizvodnja i samog proizvoda, nije došlo do kvalitativnog unapređenja izvoza, zbog čega je izostao i dinamičniji rast izvozne aktivnosti.

- WB Logistika trgovine - Po drugi put obavljeno je istraživanje o kvalitetu logistike u 155 zemalja sveta, od strane Svetske Banke. Indeks logistike (LPI) obezbeđuje potpunu sliku performansi lanca snabdevanja - od carinskih procedura, troškova logistike i kvaliteta infrastrukture, do sposobnosti praćenja pošiljki, brzine isporuka i sposobnosti domaće logističke industrije, koristeći skalu od 1 do 5. U prethodnom izveštaju od evropskih zemalja, iza Srbije (115. pozicija) bila je samo Albanija (139), koja je imala bolju infrastrukturu. Međutim, sadašnji izveštaj pokazuje potpuno drugu sliku i veliki napredak Srbije, koja zauzima 83. mesto u svetu. Iako je daleko ispod proseka EU 27, bolje rezultate Srbija pokazuje u okviru organizovanja internacionalnih isporuka. U odnosu na zemlje JI Evrope, rezultati ne odstupaju mnogo od proseka, osim u poštovanju rokova isporuke, gde Srbija značajno zaostaje.

- WB Izveštaj o poslovnom ambijentu - Srbija je u 2010. godini zauzela 89. poziciju na rang listi od 183 zemlje (90. pozicija u 2009. godini) i blago poboljšala uslove poslovanje, pre svega, zbog preduzetih aktivnosti u oblasti Zatvaranja preduzeća (nakon donošenja novog Zakona o stečaju primenjuje se automatski stečaj na ona preduzeća čiji su računi u blokadi više od tri godine). Komparativna analiza dinamike i tempa poboljšanja poslovnih indikatora sa zemljama u okruženju ukazuje na usporavanje privrednih reformi u Srbiji sa svim negativnim posledicama na ukupnu konkurentnost privrede. Uglavnom nepromenjene vrednosti osnovnih indikatora poslovanja ukazuju da u 2010. godini nije došlo do značajnijeg poboljšanja poslovnog ambijenta. Od zemalja regiona, Srbija ima bolju poziciju jedino od Bosne i Hercegovine (110), a jedino je u okviru Odobravanja kredita daleko iznad prosečnog ranga zemalja JI Evrope, ali i ranga zemalja EU.

- WB Svetski indikatori upravljanja - Kroz ovaj projekat, kojim je obuhvaćeno 211 zemalja, prati se kvalitet institucija, pružanje podrške u izgradnji kapaciteta, unapređenje upravljanja i borba protiv korupcije. Veća ocena (koja se kreće u rasponu od - 2,5 do 2,5) podrazumeva bolje upravljanje. Iako je u Srbiji upravljanje znatno bolje u odnosu na 2000. godinu i na višem nivou u odnosu na 2008. godinu, vrednost pojedinačnih indikatora je i dalje veoma niska. Pozitivna vrednost ostvarena je jedino u okviru Javnosti i odgovornosti, koji pokazuje u kojoj su meri građani u mogućnosti da učestvuju u izboru svoje vlade, kao i slobodu izražavanja, slobodu udruživanja i slobodu medija. Prema ovom indikatoru Srbija je u 2009. godini ostvarila bolje rezultate i u odnosu na zemlje JI Evrope, a iznad proseka je i po oceni Kontrole korupcije.

Tabela 43: Srbija prema odabranim indikatorima konkurentnosti najrelevantnijih svetskih izveštaja u poređenju sa EU 27 i prosekom zemalja Jugoistočne Evrope

Tabela 44: Srbija prema odabranim indikatorima konkurentnosti najrelevantnijih svetskih izveštaja u poređenju sa EU27 i prosekom zemalja Jugoistočne Evrope (nastavak)

Napomena: Vrednost za Jugoistočnu Evropu izračunata kao prosek vrednosti za Albaniju, Bosnu, Makedoniju, Hrvatsku, Crnu Goru, Bugarsku, Rumuniju, Moldaviju i Srbiju
Izvori: IMF - The World Economic Outlook, WEF - Global Competitiveness Report 2010/2011, The Lisbon Review 2010, EBRD - Transition report 2010, UNIDO Industrial Development Report 2009, World Bank - Trade Logistics in the Global Economy 2010, Doing Business 2011, The Worldwide Governance Indicators 2010

Tabela 45: Indikatori konkurentnosti u oblastima prerađivačke industrije

Izvor: RZS, APR - godišnji finansijski izveštaji.

SWOT analiza

IV CILJEVI I MERE INDUSTRIJSKE POLITIKE SRBIJE

Ciljevi industrijskog razvoja Srbije prepoznati su ne samo u sektoru industrije i cele privrede, već i u nauci, obrazovanju i među brojnim kreatorima ekonomskog, socijalnog i ukupnog razvoja Srbije.

INDUSTRIJSKA POLITIKA SRBIJE 2011-2020. GODINE

Revitalizacija, restrukturiranje, razvoj i konkurentnost industrije Srbije u cilju rasta proizvodnje, produktivnosti i izvoza u svim oblastima prerađivačke industrije predstavlja središno mesto industrijske politike Vlade.

Industrijska politika Srbije je usmerena na proces konzistentnog sprovođenja strukturnih reformi i usklađivanja i na stvaranje okruženja u kome svi učesnici u ovim procesima (privatna preduzeća, sindikati i javni sektor) sarađuju i stvaraju partnerstva, što će im omogućiti da rešavaju svoje probleme i odgovore na izazove sa kojima će se suočiti.

Industrijska politika će biti proaktivna orijentisana ka izvoznoj konkurentnosti industrijskih proizvoda i usluga sa visokom dodatom vrednošću, zasnovanih na znanju, inovacijama, istraživanju i razvoju.

Očekivani rezultati industrijskog razvoja u periodu 2011-2020. godine:

- Udvostručena industrijska proizvodnje u 2020. godini u odnosu na nivo iz 2010. godine,

- Povećanje produktivnosti rada u industriji i građevinarstvu do 2020. godine za najmanje 50%,

- Povećano učešće robnog izvoza na 50% BDP u 2020. godini,

- Prosečan godišnji rast investicija 10%,

- Očekivani prosečni godišnji priliv SDI 2,35 mlrd EUR,

- Rast zaposlenosti u prerađivačkoj industriji za 75.000 radnika.

Dinamičan i održiv industrijski rast i razvoj. Strategija industrijskog razvoja je prvenstveno usmerena na ostvarivanje dinamičnog industrijskog rasta u cilju povećanja standarda građana, smanjenja nezaposlenosti i siromaštva. Bez dinamičnog industrijskog rasta sa prosečnom stopom rasta prerađivačke industrije od 7,3% nije moguće ostvariti zacrtan rast BDP od 5,8% prosečno godišnje, odnosno, od oko 8.000 EUR BDP po stanovniku 2020. godine, i time smanjiti jaz u nivou razvijenosti u odnosu na evropske zemlje. Istovremeno, Srbija mora svoj industrijski razvoj da gradi na principima održivog razvoja - na ispunjavanju današnjih potreba bez ugrožavanja kapaciteta za zadovoljenje potreba budućih generacija, sa obezbeđenjem socijalne, regionalne i ekološke komponente.

Proaktivna uloga države. Specijalizacija i/ili diversifikacija industrijske proizvodnje i proizvodnja proizvoda sa većom dodatom vrednošću koji zahvaljujući svom kvalitetu i ceni pronalaze svoje mesto na svetskom tržištu je neophodan preduslov rasta svake zemlje. U tom kontekstu osnovno pitanje je: zašto su neke zemlje uspešnije u postizanju ovog cilja od drugih i zašto, uprkos veoma sličnim uslovima u pogledu makroekonomske stabilnosti, otvorenosti tržišta, regulatornog okvira i sl., postižu odlične rezultate pri preusmeravanju svoje proizvodnje na proizvode sa većom dodatom vrednošću, dok neke druge u tome zaostaju i manje su razvijene od svojih konkurenata. Iako se tradicionalno polazi od pretpostavke da uspeh ovih prvih zavisi isključivo od moći i kapaciteta samih preduzeća i uslova koji vladaju na tržištu, u proteklih 20 godina preovladava shvatanje da veći deo odgovornosti, naročito u nerazvijenim ili tranzicionim zemljama, ali i u razvijenijim, a pre svega po pitanjima izazova brzog tehnološkog rasta, leži na državi i njenim institucijama, njihovom znanju i sposobnosti da pronađu optimalna rešenja koja će doprineti razvoju industrije i olakšati ga, obezbediti opstanak industrije u globalnom okviru, i to u skladu sa pravilima međunarodne trgovine pri čemu se ni u jednom trenutku ne zanemaruje uloga tržišta čija funkcija raspodele resursa ostaje presudna za stvaranje konkurentne privrede.

Poboljšanje investicionog ambijenta. Privlačenje većeg obima stranih direktnih investicija zahteva otvorenu privredu i zdrav tržišni ambijent, koji će pogodovati stranim ulaganjima i pokretanju domaće štednje te u krajnjoj liniji stvaranju kritične mase MSP koja će preuzimati radnu snagu iz nerentabilnih preduzeća. Stvaranje povoljne klime za SDI prevazilazi "standardne" makroekonomske pretpostavke. SDI zahtevaju sprovođenje razvojne politike bez uplitanja birokratskih organa, a svakako bez administrativnih odugovlačenja pri registraciji, zapošljavanju, izvozu, repatrijaciji profita, obezbeđivanju potrebne pravne zaštite i sl. Osim toga, pretpostavlja se postojanje transparentne pravne regulative, te efikasnog finansijskog sistema. Država treba da podstiče i pomaže sve promene koje vode jačanju proizvodne osnove i realne konkurentnosti izvoza.

Jačanje konkurentske sposobnosti srpske industrije. Neophodno je sprovođenje svih tranzicionih i reformskih procesa koji su u funkciji aktiviranja razvojnih potencijala zemlje - ljudskih, materijalnih i prirodnih - kako bi Srbija postala privlačna za brži razvoj i investiranje.

Podsticanje bržeg razvoja preduzetništva kroz promociju i podršku osnivanja novih preduzeća, razvoj ljudskih resursa za konkurentan MSP sektor, različite oblike finansiranja MSP, razvoj konkurentskih prednosti MSP na izvoznim tržištima i razvoj podsticajnog okruženja za MSP, veće zapošljavanje, naročito visokokvalifikovanih radnika i ravnomernijem regionalnom razvoju.

Povećanje i prestrukturiranje izvoza. Da bi se ostvario zadati cilj dinamičnog rasta prerađivačke industrije neophodno je povećati robni izvoz (za 47% u odnosu na 2010. godinu) i restrukturirati izvoz ka visoko tehnološkim granama. To traži povećanje konkurentnosti, prvenstveno na tržištu zemalja EU sa kojima se odvija najveći deo naše spoljnotrgovinske razmene i prema kojima imamo najveći deo spoljnog duga. U osnovi industrijske strategije je zahtev da ekonomska politika razvija konkurentske prednosti industrije Srbije, a ne samo komparativne prednosti određenih izvozno orijentisanih delatnosti. Povećanje izvoza istovremeno traži značajne strukturne promene u izvozu koji se sada temelji na primarnim i proizvodima nižih faza prerade. Takva struktura izvoza ne obećava stalnu i dugoročnu stopu rasta izvoza. Povećanje izvoznih prihoda je prvi uslov servisiranja spoljnog duga i obezbeđivanja sredstava za finansiranje uvoza tehnologije, a to znači i razvoj u narednim godinama.

Reforma obrazovnog sistema u skladu sa potrebama privrede. Uspostavljanje sistema obrazovanja koje odgovara na potrebe privrede nemoguće je ako se ne uspostave čvrste veze između poslodavaca, institucija zaduženih za obrazovanje, naučnih institucija u odgovarajućim oblastima i tržišta rada. Ovakve veze se moraju institucionalizovati kako na nacionalnom, tako i na regionalnom i lokalnom nivou. One su neophodne kako bi se obezbedilo da obrazovanje prati potrebe poslodavaca za relevantnim stručnim kompetencijama koje odgovaraju stepenu tehnološkog razvoja industrije. Početni korak je izgradnja Nacionalnog okvira kvalifikacija i sistema kvalifikacija i obrazovanja usaglašenog, kao sa potrebama privrede, tako i sa evropskim ciljevima u oblasti obrazovanja.

Aktivna i dinamička saradnje nauke i industrije. Na rast produktivnosti industrije i na strukturne promene najefikasniji metod je inovativnost. Međutim, trenutna situacija u Srbiji ukazuje na to da je inovativnost ograničena ne samo na strani ponude (gde postoji manjak kvalifikovane stručne radne snage i laboratorija, zatim potreba za efikasnijim sistemom zaštite intelektualne svojine, itd.) već i na strani tražnje (potencijalni korisnici inovacija u poslovnom sektoru inovacije često tretiraju samo kao tehnička ili tehnološka dostignuća ili kao dodatni trošak). Ovi problemi nesavršenih uslova i asimetrije informacija kao i nedovoljne saradnje između samih istraživačkih organizacija i preduzeća se istraživačkim organizacijama mogu da se reše samo ako Srbija sledi najbolja rešenja država članica EU, i to sprovodeći aktivnosti koje će dovesti do uspostavljanja i obezbeđivanja aktivne i dinamičke saradnje istraživačkih organizacija i univerziteta s jedne strane i poslovne zajednice - industrije sa druge strane. To će postepeno dovesti do stvaranja povoljnih uslova za pokretanje i sprovođenje važnih ekonomskih projekata zasnovanih na rezultatima istraživanja i inovacijama. U tom kontekstu aktivnosti države biće usmerene na stvaranje povoljnih uslova za brži industrijski razvoj kroz raspodelu značajno većeg dela resursa u obliku pomoći za projekte istraživanja i razvoja, investiranje u nove tehnologije i inovacije u prerađivačkim procesima i drugim operacijama i njihova primena, investicione projekte kojima se garantuje bolje očuvanje životne sredine, ušteda energije i sl. Ključni elemenat za uspostavljanje funkcionalne interakcije između istraživačko-razvojnih institucija i industrije je uspostavljanje jednog izbalansiranog programa dugoročnog tehnološkog razvoja, koji će biti komplementaran sa strateškim razvojnim prioritetima, nacionalnim osobenostima, odnosno kulturnim profilom i kulturnom tradicijom Srbije, realnim stanjem i realnim perspektivama tehnološkog razvoja nauke i industrije, posebno u kontekstu integracionih procesa pristupanja Srbije u Evropsku uniju. U Strategiji je detaljno razrađen model Tehnoloških platformi u Srbiji, čija je suština bliska interakcija tri ključna učesnika procesa tehnološkog razvoja: Industrija - Nosioci istraživačko-razvojnih aktivnosti - Nosioci investicionog kapitala. Država preko svojih regulatornih mehanizama stvara pogodan ambijent za funkcionisanje ovog trougla u procesu generisanja i implementacije novih tehnoloških znanja.

Podsticanje inovacija, istraživanja i razvoja. Industrijski rast i zaposlenost su zavisni od onog dela industrije koji ne može da se osloni isključivo na sopstvene resurse, znanje i inovacije kako bi se u potpunosti iskoristile određene konkurentske prednosti (proizvodnju, lokaciju, infrastrukturu, itd.) i doprinelo strukturalnim prilagođavanjima u sektoru prerađivačke industrije nacionalne privrede. Nije realno očekivati da će bez adekvatne i kontrolisane podrške države ovaj sektor biti u mogućnosti da stvori uslove za proizvodnju proizvoda sa visokom dodatom vrednošću koji zavise od dugotrajnih projekata istraživanja i razvoja ili primene procesnih ili organizacionih inovacija.

Nove investicije u nove proizvode. Srbija nije i nema nameru da postane privlačna destinacija za delatnosti koje svoju konkurentnost zasnivaju na preovlađujućem udelu rada već će insistirati na delatnostima u kojima se stvaraju proizvodi sa većom dodatom vrednošću. Investitori i preduzeća će nesumnjivo "otkriti" takve delatnosti i iskoristiti šanse koje su im ponuđene. Jedan od glavnih zadataka nadležnih institucija, naročito Agencije za promociju izvoza, jeste da koriste svoje resurse i da prate postojeće trendove i promene u pojedinim sektorima, da prepoznaju i pravovremeno signaliziraju takve mogućnosti. Industrijska politike Srbije biće usmerena ka novim investicijama i novim proizvodima. Programi i projekti koji će biti podsticani i finansirani kroz državne resurse biće ocenjivani na bazi jasnih i merljivih kriterijuma.

Reforma politike tržišta rada i politike zapošljavanja, u cilju: smanjivanja fiskalnog opterećenja rada, posebno za niže plaćeni rad, afirmacije fleksigurnosti kao vodećeg principa za institucije tržišta rada i socijalne partnere, reafirmacije granskog kolektivnog pregovaranja sa vodećom ulogom industrijskih sektorskih ugovora u nacionalnom sistemu kolektivnih ugovora, vođenja odgovorne i predvidive politike minimalne zarade, povećanja učešća sredstava za aktivne programe tržišta rada u BDP, posebno za subvencije za novo zapošljavanje i za obuke na poslu.

Balansiranost stabilizacione, razvojne i socijalne uloge države. Strategija će se u prvoj fazi (do 2015. godine) sprovoditi u okviru završetka privatizacije i restrukturiranja industrije uz značajan socijalni trošak: teško nasleđe predhodnog perioda, negativni efekti globalne recesije, veliki procenat siromašnih, i dalje prisutni viškovi zaposlenih, još uvek veoma skroman nivo standarda većine stanovništva, nezadovoljstvo velikog broja građana koji sebe smatraju gubitnicima u tranziciji. Sve to ima svoju cenu kroz pritisak na ukupnu potrošnju, odnosno na unutrašnju i spoljnu stabilnost. Zato Strategija ukazuje na neophodnu meru između razvojne, stabilizacione i socijalne uloge države, na neophodnost socijalnih programa.

Razvoj regionalnih industrijskih centara i regionalne poslovne infrastrukture. Višedecenijske nasleđene regionalne neravnomernosti, velike regionalne razlike u nivou razvijenosti, predstavljaju dodatni razvojni problem. Država će morati u narednim godinama konkretnim programima državne pomoći i sistemskim merama da podstiče policentričan razvoj industrijskih centara, posebnim programima razvoj nerazvijenih i industrijski devastiranih područja. Strategija posebno akcentira neophodnost sistematičnog i koordiniranog pristupa ovom problemu.

Poboljšanje energetske efikasnosti. Energetska efikasnost direktno utiče na konkurentnost privrede i stoga je njeno unapređenje cilj kome se kontinuirano teži. Industrijski razvoj počiva na konceptu da se za isti nivo i kvalitet proizvodnje koristi što manje energije. Postoji dosta potencijala za unapređenje energetske efikasnosti u Srbiji u oblasti krajnje potrošnje, industrijskim sektorima, energetskih performansi zgrada, itd.

Zaštita životne sredine kroz podsticanje čistije proizvodnje i smanjenje zagađenja i pritisaka na životnu sredinu, ali i razvoj infrastrukturnih sistema za podršku industrijskom razvoju.

Neophodno uzeti u obzir i činjenicu da se dobijanjem statusa kandidata i pristupanja EU do 2020. godine otvaraju nove mogućnosti i šanse za srpsku industriju. Industrija će se ne samo suočiti sa značajno većim tržištima, odnosno moći će da očekuje stabilne i veće investicije u Srbiji zahvaljujući njenom budućem statusu kandidata, već će on postati i deo reorganizacije postojećih lanaca vrednosti na evropskom kontinentu. Naime, proces prestrojavanja određenih delatnosti iz Evrope na nove lokalitete u Kini, Indiji i na Dalekom istoku, koji je do sada bio ograničen samo na tradicionalne, radno intenzivne delatnosti u proteklom periodu, ima tendenciju da se proširi i na kapitalno intenzivne delatnosti i obuhvata čak i visoko tehnološke sektore19. Srbiji će to doneti nove mogućnosti (s obzirom na to kakve su njene komparativne prednosti najpre kada se radi o njenoj poziciji, blizini tržišta, adekvatnoj strukturi radne snage i troškova rada, sposobnosti brzog usvajanja novih tehnologija i sl.) da preusmeri deo ovih procesa ka sebi i tako postane destinacija za evropske investicije i delatnosti čiji su opstanak i konkurentnost u "starim" državama članicama postali neizvesni. Primeri nekih novih država članica poput Poljske, Slovačke i Baltičkih zemalja pokazuju da takve šanse mogu da se iskoriste i da ove početne prednosti, koje se najčešće ogledaju u troškovima rada i blizini tržišta, mogu da se pretoče u jasne rezultate u vidu rasta proizvodnje i izvoza i industrijskog rasta kroz pravovremena strukturalna prilagođavanja i orijentisanost ka znanju kao fundamentalnom ekonomskom resursu i komparativnoj prednosti modernih vremena. Takva jedna "niša", sa aspekta mogućnosti srpske industrije, njene tradicije, poznavanja i mogućeg pristupa regionalnim tržištima, već postoji u našoj zemlji i trebala bi da bude iskorišćena.

Generalno: cilj novog koncepta pristupa stvaranju industrijske politike jeste da se ojača konkurentnost nacionalne industrije i da se obezbedi podrška njenom rastu i razvoju. To će biti postignuto, s jedne strane, putem opštih mera i instrumenata ekonomske politike koji za cilj imaju stvaranje operativnih uslova koji mogu da garantuju pravnu sigurnost, predvidivost i transparentnost primene zakona i drugih relevantnih pravila. Sa druge strane, cilj industrijske politike Srbije je stalno smanjivanje svih barijera koje ometaju poslovanje, intenzivna podrška svim preduzećima koja svoje aktivnosti preusmeravaju na novu proizvodnju, primena novih znanja i jačanje novih tehnologija i inovativnosti. To podrazumeva i pomeranje državnih resursa ka ambicioznim projektima i aktivnostima preduzeća koja obezbeđuju rast, izvoz i zaposlenost, približavanje standardima EU i trendovima ka "manjoj, ali bolje usmerenoj pomoći".

____________
19 EC, 2004, "Podsticanje strukturalnih promena: industrijska politika za proširenu Evropu" (COM(2004) 274.

1. Mere i aktivnosti za sprovođenje industrijske politike

Konceptualnim pristupom sadržanim u Strategiji razvoja industrije Srbije utvrđene su posebne mere i aktivnosti koje su ocenjene kao adekvatne za obezbeđivanje značajnih dugoročnih pomeranja i kao takve omogućavaju revitalizaciju i razvoj srpske industrije. S jedne strane, odabir relevantnih mera i instrumenata je uglavnom određen trenutnom fazom razvoja tržišne privrede naše zemlje i obavezama koje ima i koje će imati privreda na osnovu zaključenih međunarodnih sporazuma, budućeg članstva Srbije u STO i Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju dok je, sa druge strane, taj izbor određen odgovarajućom primenom zakonodavstva koje je u procesu usklađivanja sa relevantnim acquis communautaire, a naročito pretpostavkama već usvojenih razvojnih dokumenata i strategija Republike Srbije (Nacionalna strategija razvoja privrede 2006-2012. godine, predlog novog modela ekonomskog rasta i razvoja Srbije 2011-2020. godine i ostale sektorske strategije i politike koje utiču na razvoj srpske industrije). Stoga ovaj dokument obuhvata i mere čije sprovođenje je već počelo unutar pojedinih zakonodavnih okvira, programa i projekata i koje po svojoj prirodi i sadržaju čine deo industrijske politike.

Sve postojeće politike, mere i aktivnosti biće neprekidno i sistematski korigovane i unapređivane u cilju podizanja konkurentnosti srpske industrije, kao i u skladu sa zahtevima i obavezama koje nameće status kandidata i člana u EU, naročito onim koje potiču od odredbi usaglašenih sa relevantnim acquis communautaire u ovoj oblasti koje se konstantno dorađuju i poboljšavaju.

Strategija industrijskog razvoja se suštinski prevashodno oslanja na zavisnost jedne konkurentne i efikasne industrije od kapaciteta koje sama industrija ima da se prilagodi i odgovori promenama u okruženju i, sledstveno tome, preusmeri svoje aktivnosti ka sprovođenju strukturalnih reformi i neophodnih prilagođavanja tržišta kom pripada. Zadatak industrijske politike je da poboljšava uslove za sprovođenje ovih aktivnosti i doprinese efikasnijem funkcionisanju tržišta i stvaranju povoljnijeg poslovnog okruženja, pri čemu su direktne intervencije dozvoljene u slučajevima manjkavosti tržišta. Mere državne intervencije, koje se primenjuju u okviru industrijske politike, moraju biti ograničenog trajanja, odnosno moraju što manje deformisati tržišne odnose nakon što ostvare svoju funkciju.

Činjenica da konkurentnost nacionalne privrede u celini, njen rast i zaposlenost u velikoj meri zavise od snage i konkurentnosti srpske prerađivačke industrije je neosporna uprkos postojanju trenda takozvane "deindustrijalizacije" kog prate smanjena zaposlenost, smanjenje udela ovog sektora u BDP zemlje i stalno i značajno jačanje sektora usluga. Ovo je razlog zašto ovaj dokument pre svega obuhvata mere i politike čija je svrha stvaranje uslova za rast i razvoj, podizanje konkurentnosti, efikasnosti i investicija u prerađivačku industriju. Ipak, s obzirom na činjenicu da mere čiji je cilj jačanje sektora prerađivačke industrije ne mogu da se odvoje od onih čija je svrha da se stvori povoljno okruženje i uslovi za rast privrede kao celine, ovaj dokument sadrži i relevantne mere i aktivnosti koje čine deo opšteg okvira za podsticanje rasta i konkurentnosti čitave srpske privrede.

Najveći akcenat novi koncept industrijske politike stavlja na horizontalne mere podsticanja koje obezbeđuju jednake šanse za uspeh svih preduzeća, "dobitnici" bivaju nagrađeni od strane tržišta, a ne od države, tržište i država igraju nadopunjujuće uloge a vladine mere i pravila tržišta su partneri. Tržište ostaje pokretač modernog procesa prerade, pri čemu država zadržava svoju važnu, premda ograničenu ulogu ključnog faktora podrške i partnera tržišta i preduzetništva. Naime, mere državne politike ne mogu da isprave niti nadoknade bilo koju tržišnu manjkavost, ali je na njima odgovornost da se sprovedu strukturalna prilagođavanja tamo gde su ona neophodna, naročito u oblastima koje su pretežno pod uticajem države.

Sumirajući, Strategija i politika razvoja industrije Srbije obuhvata sledeće:

1) mere i aktivnosti za izgradnju institucionalnog okvira i poslovnog okruženja koje treba da podstaknu dalji razvoj industrije i preduzetništva, smanjenje ili uklanjanje administrativnih i drugih barijera a time i lakše poslovanje na srpskom tržištu;

2) podsticajne mere i aktivnosti za razvoj i finansiranje konkurentnih industrijskih sektora i proizvoda od nacionalnog značaja (Razvojna banka Srbije i dr);

3) mere i aktivnosti koje kao svoj cilj imaju jačanje konkurentnosti i produktivnosti srpske industrije, i to pre svega one koje podstiču razvoj društva zasnovanog na znanju i učenje tokom čitavog života, primenu inovacija, istraživanje i razvoj, razvoj i upotrebu IKT, koje podižu konkurentnost i obezbeđuju bolje funkcionisanje tržišta;

4) razvoj preduzetništva, odnosno sektora MSPP, čiji je cilj da se poveća udeo ovog sektora u BDP, olakša stvaranje i održavanje novih poslova i ohrabre građani da otvaraju nova preduzeća;

5) mere i aktivnosti čiji je cilj jačanje međunarodne dimenzije industrijske politike, što bi olakšalo pristup tržištima drugih zemalja a u isto vreme se stvorili povoljni uslovi za rast direktnih investicija u srpsku industriju i njene tešnje veze sa evropskim i regionalnim lancima i mrežama u prerađivačkoj industriji i podstaklo integrisanje srpskih preduzeća i njihovih udruženja u evropske inicijative, udruženja i mreže;

6) mere koje treba da obezbede i podstaknu održivi regionalni razvoj putem stvaranja uslova koji obezbeđuju popularizaciju i jačanje preduzetništva na čitavoj teritoriji Srbije, uzimajući u obzir principe i zahteve održivog razvoja;

7) neophodnost bolje koordinacije između onih koji stvaraju industrijsku politiku na nacionalnom, regionalnom i lokalnom nivou i uključivanje predstavnika industrije i njihovih udruženja u proces izrade i predlaganja mera industrijske politike;

8) sprovođenje procesa restrukturiranja i privatizacije, naročito sektora i preduzeća koji su suočeni sa problemima, negativnim efektima globalne recesije, kao što su izvozni sektori prerađivačke industrije;

9) mere i aktivnosti za jačanje i poboljšanje konkurentnosti pojedinih sektora kroz odgovarajuću primenu horizontalnih mera industrijske politike i neophodne korekcije mera upodobljenih svakom od sektora ali koje neće da ometaju razvoj konkurentnosti ostalih sektora.

Dijagram 3: Industrijska politika Srbije - povezanost sa ključnim politikama

V INDUSTRIJSKA POLITIKA SRBIJE - JAČANJE NJENE KONKURENTNOSTI

1. Reforma obrazovnog sistema

Osnovni nalaz: Savremene tendencije razvoja zemalja tržišne privrede pokazale su da se obrazovanje i stvaranje ljudskih resursa nalaze u vrhu prioriteta nacionalnih strategija i politika društvenog, ekonomskog i tehnološkog napretka. Osnovni preduslov održivog i konkurentnog razvoja industrije Srbije predstavlja rekonstrukcija i transformacija obrazovanja, posebno stručnog, jer jedino obrazovano stanovništvo može zemlji da omogući višu fazu održivog razvoja. Pojam stručnog obrazovanja obuhvata sve nivoe obrazovanja kojima se stiču unapred utvrđene stručne kompetencije. Stručna kompetencija je skup znanja, veština, sposobnosti, stavova vrednosti neophodnih za obavljanje posla, sposobnost da se izvrši aktivnost (zadatak) u okviru posla prema određenim standardima.

Ulaganje u obrazovanje, odnosno, u obezbeđivanje odgovarajućeg ljudskog kapitala koji ume da se prilagodi izmenjenim okolnostima, dobija karakter investicionog ulaganja i postaje primaran zahtev za Republiku Srbiju. Samim tim, politika obrazovanja nije samo politika kreiranja ljudskog kapitala, već je deo ukupne razvojne politike društva.

Zajednički imenitelj reformi obrazovanja u mnogim evropskim zemljama jeste nastojanje da se uspostavi fleksibilan sistem inicijalnog i kontinuiranog stručnog obrazovanja kako bi se odgovorilo na izmenjene zahteve tržišta rada.

Grafikon 24: Struktura zaposlenih u privredi Srbije 2009.

Za narednu razvojnu deceniju za Republiku Srbiju jedan od prioritetnih zadataka jeste nastavak započetih procesa modernizacije i reformisanja sistema obrazovanja i obuke i njegovo usklađivanje sa potrebama tržišne privrede, zaštite i očuvanja životne sredine društva i pojedinca. Kako je ovaj proces kompleksan, dugotrajan i postepen njega ne može da ostvaruje samo resorno ministarstvo, niti to mogu samo obrazovne ustanove (stručne škole, visoke strukovne škole i univerziteti), već moraju aktivno da se uključe i sve interesne grupe koje iskazuju svoje potrebe u sistemu stručnog obrazovanja - poslodavci, preduzeća/privredna društva, sindikati, službe za zapošljavanje, komore, unije poslodavaca, državna uprava na svim nivoima. Da bi se to ostvarilo neophodno je uspostavljanje zajedničkog dogovora/konsenzusa o konkretnim pravcima dalje modernizacije i reformisanja stručnog obrazovanja i obuke.20

___________
20 Strategija razvoja stručnog obrazovanja u Republici Srbiji, ("Službeni glasnik RS" broj 1/07).

Obrazovanje kadrova za industriju

Globalna recesija je u 2009. godini pogodila sve privrede evropskih zemljama, što se odrazilo i na tržište rada. Konkurenti u globalizovanom svetu sve više zahtevaju jačanje komparativih prednosti i tranziciju ka ekonomijama koje proizvode manje štetnih gasova. Tranzicija ka privredi sa manje štetnih gasova povećala bi korišćenje smanjenih rezervi fosilnih goriva, klimatskih promena, upravljanje životnom sredinom i prirodnim resursima. EU 2010. godini kreće u pravcu konkurentne privrede sa manje štetnih gasova što će biti pokretačka snaga

iz perspektive tržišta rada. Politike zapošljavanja moraju se fokusirati na pripremu za osnovne strukturne promene koje će uključiti preraspodelu radnika po sektorima. To će dovesti do promene u budućoj tražnji za radnom snagom, u početku koristiće se visoko obučeni radnici, da bi dodatnim obukama i veštinama zaposlene radnike osposobili za nove tehnologije i nova radna mesta (green jobs).

Tabela 46: Obrazovne stope zaposlenosti 2009.

Izvor: RZS, Eurostat (Q3 2009.)

Osnovna karakteristika evropskih trendova u obrazovnoj strukturi zaposlenih je porast udela viših kvalifikacionih nivoa - iznad srednje škole i istovremeno smanjivanje udela svih vrsta radničkih zanimanja - visokokvalifikovani, kvalifikovani, polukvalifikovani i nekvalifikovani radnici.

Srbija ima najvišu stopu zaposlenosti sa osnovnim obrazovanjem u Evropi od 23,7% i najnižu stopu zaposlenosti sa srednjim obrazovanjem od 55,4%. Stopa zaposlenosti sa visokim obrazovanjem ima tendenciju rasta i iznosi 20,1%, što je ispod proseka EU i mnogih zemalja okruženja.

Srednje obrazovanje

Grafikon 25: Struktura upisanih u srednje obrazovanje 2009/2010.

Školske 2009/10 godine u srednje škole21 upisano je ukupno 78.759 učenika. U gimnazije je upisano 17.135 učenika, a u srednje stručne škole 61.624 učenika. U srednjem stručnom obrazovanju, učenici se upisuju u trogodišnje i četvorogodišnje obrazovne profile. Broj učenika koji se upisuju u trogodišnje obrazovne profile približno je isti kao i broj učenika koji se upisuje u gimnazije. Najviše trogodišnjih obrazovnih profila je u područjima rada Mašinstvo i obrada metala, Geodezija i građevinarstvo i Elektrotehnika. Ne postoje sistematizovani podaci o učenicima koji su stekli specijalističko obrazovanje jer srednje stručne škole upisuju zainteresovane za sticanje ovog stepena stručne spreme bez prethodno određenih kvota za upis.

U ukupnoj populaciji novoupisanih učenika srednjih stručnih škola u područjima rada vezanim za industriju, građevinarstvo i turizam je 33.482. Srednje stručno obrazovanje je dominantno tehničkog karaktera i produkuje potencijalnu radnu snagu za industrijski sektor, građevinarstvo i turizam. Najviše se u ovoj populaciji upisuje učenika u područjima rada Mašinstvo i obrada metala - 26,97%, Elektrotehnika - 24,43% i Turizam - 16,33%.

Veliki broj učenika koji završe srednje stručne škole upisuje se na fakultete i visoke strukovne škole. Međutim, u strukturi nezaposlenih i dalje dominira kategorija sa srednjom stručnom spremom i to sa III stepenom - 26,42% (189.576 lica), IV stepenom - 28,29% (203.017 lica) odnosno V stepenom - 1,09% (7.828 lica)22. Ovi podaci ne govore samo o nedostatku radnih mesta, već i o kvalitetu odnosno kompetentnosti lica koja traže posao.

Mreža srednjih stručnih škola u Srbiji danas ne predstavlja odraz privrednih odnosno društvenih potreba lokalne sredine. Naime promene u broju, lokaciji srednjih škola kao i obrazovnim profilima koje nude, nisu u velikoj meri pratile privredna kretanja u lokalnoj sredini. Veliki broj stručnih škola je osnovan uz nekada velike i moćne privredne gigante koji pripadaju industrijskom sektoru. Bez obzira što je u procesu privatizacije i restruktuiranja privrede došlo do zatvaranja velikog broja privrednih subjekata, stručne škole su nastavile sa obrazovanjem kadrova za potrebe sada već nepostojeće lokalne privrede. Ovo povlači za sobom čitav niz problema u realizaciji obrazovnog procesa, kao što su: nepostojanje mesta za realizaciju praktične nastave, neujednačen kvalitet jer se realizuje u školskim radionicama i laboratorijama koje nisu opremljene po propisanim standardima; nemogućnost neposrednog usavršavanja nastavnika stručnih predmeta u realnom radnom okruženju; produkovanje daljih viškova radne snage na lokalnom tržištu rada.

Indikativno je da je učešće gimnazijalaca jedno od najnižih u Evropi, naime standard je oko 40%. Podatak je posebno značajan jer neka sprovedena istraživanja na fakultetima ukazuju na činjenicu da su gimnazijalci uspešniji u studiranju od studenata koji su došli iz srednjih stručnih škola.

____________
21 Baza podataka Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja
22 Saopštenje o kretanju na tržištu rada u Srbiji za oktobar 2010 - NZS

Visoko obrazovanje

Reformom sistema visokog obrazovanja prema Bolonjskom procesu, studijski programi mogu biti akademski i strukovni i raspoređeni su u tri nivoa:

1) VS-1 Osnovne strukovne studije,

2) VS-2 Specijalističke strukovne studije,

3) VA-1a Osnovne akademske studije,

4) VA-1b Integrisane akademske studije,

5) VA-2a Diplomske akademske studije,

6) VA-2b Specijalističke akademske studije,

7) VA-3 Doktorske studije.

Studijski programi se ostvaruju u pet obrazovno - naučnih odnosno obrazovno - umetničkih polja na univerzitetima i visokim školama strukovnih studija (visoke škole). Školske 2009/10 godine na državne i privatne univerzitete i visoke škole upisano je ukupno 54.510 studenata od čega je na studijske programe u oblastima industrijskog inženjeringa, građevinarstva i turizma upisano 26,84% ukupnog broja studenata.

Tabela 47: Učešće upisanih studenata u oblastima industrijskog inženjeringa, građevinarstva i turizma (%)

Izvor: ZUOV

Bez obzira na brojnost studenata državnih i privatnih univerziteta, udeo studenata koji se školuju za potrebe industrije, građevinarstva i turizma je približno sličan. Ovo nije slučaj kada se radi o visokim školama, jer je očito da je znatno niži interes za otvaranje privatnih visokih škola u ovim oblastima. Sa druge strane, ne može se zanemariti tradicija državnih viših škola u Srbiji. Veliki broj njih je osnovan u velikim industrijskim centrima upravo sa namenom školovanja kadrova za potrebe te iste industrije.

U strukturi nezaposlenih, lica sa višom stručnom spremom (VI stepen) su zastupljena sa 4,92% (35.287 lica), sa visokom (VII stepen) - 6,04% (43.331 lice) i sa doktoratom (VIII stepen) - 36 lica.

Sa druge strane, ne treba zanemariti činjenicu da je tokom devedesetih godina XX veka, veliki broj stručnjaka upravo iz oblasti industrije i građevinarstva imigrirao u Kanadu, Australiju, Novi Zeland gde se velika većina njih uspešno uklopila u novo radno okruženje i stekla reputaciju dobrih stručnjaka.

Reforma obrazovanja kao kontinuiran proces

Analizama zadovoljstva poslodavaca kvalitetom zaposlene radne snage utvrđeno je da su najčešći razlozi njihovog nezadovoljstva neadekvatna znanja i veštine za obavljanje poslova u okviru radnog mesta; nepoznavanje novih tehnologija; dugo vreme potrebno za uvođenje u posao; nespremnost za timski rad; nedostatak poslovnih i preduzetničkih veština i znanja; nedostatak veština komunikacije i rešavanja problema; neusklađenost teorijskih i praktičnih znanja i veština; nepoznavanje sistema kvaliteta.

Stručno obrazovanje i obuke moraju da odgovore na zahteve poslodavaca i da osposobe mlade i odrasle da postignu tražene kompetencije kako bi mogli da se zaposle, a u isto vreme i da im pruže šansu daljeg obrazovanja i usavršavanja. Ključna znanja, veštine i kompetencije koje vode zapošljavanju obuhvataju:

- intelektualne i senzomotoričke sposobnosti,

- društvene i interpersonalne veštine i znanja (komunikacije, timski rad, proces donošenja odluka, preuzimanje odgovornosti),

- poslovne i preduzetničke veštine i znanja (preduzetničke sposobnosti, kreativnost i inovativnost, samozapošljavanje),

- višestruke tehničke veštine i znanja,

- svest o potrebi celoživotnog učenja,

- svest o potrebi zaštite životne sredine i postizanju održivog razvoja.

Na osnovu tih polazišta definisani su posebni zahtevi u daljoj reformi stručnog obrazovanja:

- uspostavljanje fleksibilne vertikalne i horizontalne prohodnosti u sistemu formalnog i neformalnog stručnog obrazovanja i obuka,

- uspostavljanje čvrste i permanentne uključenosti poslodavaca u proces utvrđivanja potrebnih kvalifikacija kao i razvoja i implementacije obrazovnih programa,

- uvođenje sistema osiguranja kvaliteta u obrazovni proces,

- izjednačavanje kvalifikacija dobijenih u neformalnom obrazovanju, odnosno kroz različite obrazovne programe van školskog sistema sa kvalifikacijama u formalnom sistemu obrazovanja,

- uspostavljanje sistema akreditacije i sertifikacije u formalnom i neformalnom stručnom obrazovanju i obukama.

Da bi obezbedili kvalitetnu radnu snagu, spremnu i sposobnu da odgovori, sa jedne strane, na zahteve savremenih tehnologija, a sa druge strane, na uslove tržišne ekonomije, neophodno je nastaviti započetu reformu obrazovanja na svim nivoima, ali i osposobiti sve učesnike u procesu obrazovanja i društva u celini da je reforma neprestan proces i da odgovori obrazovnog sistema na zahteve poslodavaca moraju biti brži i efikasniji.

Reformski procesi se zasnivaju na sledećim aktivnostima:

- uspostavljanje sistema socijalnog partnerstva na svim nivoima između sveta rada, sveta obrazovanja i sveta nauke,

- uvođenje standarda kvalifikacija što se postiže izradom Nacionalnog okvira kvalifikacija (u daljem tekstu: NOK) i Nacionalnog sistema kvalifikacija (u daljem tekstu: NSK) kao njegovog sastavnog dela,

- razvoj obrazovnog programa na osnovu standarda kvalifikacije,

- unapređivanje rada obrazovnih ustanova i permanentno usavršavanje nastavnika,

- uspostavljanje sistema osiguranja kvaliteta u obrazovnom procesu,

- uspostavljanje mreže obrazovnih ustanova adekvatne zahtevima regionalne privrede,

- uspostavljanje sistema istraživanja u prosveti.

Socijalno partnerstvo

Uspostavljanje sistema obrazovanja koje odgovara na potrebe privrede nemoguće je ako se ne uspostave čvrste veze između poslodavaca, institucija zaduženih za obrazovanje, naučnih institucija u odgovarajućim oblastima i tržišta rada. Ovakve veze se moraju institucionalizovati kako na nacionalnom, tako i na regionalnom odnosno lokalnom nivou. One su neophodne kako bi se obezbedilo da obrazovanje prati potrebe poslodavaca za relevantnim stručnim kompetencijama koje odgovaraju stepenu tehnološkog razvoja industrije.

Kako će se negativni efekti globalne recesije osećati i u narednim godinama, nedostatak sredstava za nabavku stručne opreme u obrazovnim ustanovama je sasvim izvestan. Stvaranjem određenog broja tehnoloških centara pri obrazovnim ustanovama omogućilo bi se ekonomično korišćenje opreme u procesu učenja ne samo te obrazovne institucije već i njoj srodnih u regionu (oblasti, opštini).

Nacionalni okvir kvalifikacija

Uspostavljanjem NOK-a utvrđuje se sistem sticanja kvalifikacija neophodnih za uspešno funkcionisanje i dalji razvoj društva u celini, po sektorima i nivoima. NOK predstavlja polaznu osnovu za uređenje i upravljanje sistemom i procesima obrazovanja celoživotnog učenja, kao ključnog stuba održivog razvoja društva. NOK označava sistem u kome su uspostavljene sve kvalifikacije u Republici Srbiji. U procesu izgradnje NOK-a moraju se utvrditi nivoi, deskriptori i načini sticanja kvalifikacija svih nivoa, njihovi međusobni odnosi i moguća horizontalna i vertikalna pokretljivost pojedinca u procesu sticanja kvalifikacije, kako u formalnom (inicijalnom) tako i u neformalnom (kontinuiranom) stručnom obrazovanju. NOK-om se mora utvrditi metodologija za identifikaciju i razvoj kvalifikacija; sistem osiguranja kvaliteta u procesu sticanja kvalifikacija; utvrditi pravila i procedure za procenu i sertifikaciju u procesu validacije prethodnog učenja; definisati pravila i procedure za akreditaciju institucija u kojima se stiču kvalifikacije. NOK-om se kvalifikacije razvrstavaju po nivoima. Za svaki nivo kvalifikacija utvrđuju se opisi (deskriptori) - ishodi znanja, veština i stručnih kompetencija. NOK-om se mora definisati kompatibilnost kvalifikacija svakog nivoa sa Evropskom okvirom kvalifikacija za celoživotno učenje (EOK).

NSK jedne zemlje obuhvata sve utvrđene kvalifikacije po nivoima razvrstane prema vrstama (područja rada, delatnosti ili sl.). Svaka utvrđena kvalifikacija mora biti standardizovana. NSK je u tom smislu samo deo NOK-a. Izgradnja NOK-a i NSK-a podrazumeva između ostalog utvrđivanje svih partnera i njihovih nadležnosti; metodologije za razvoj kvalifikacija; sistema osiguranja kvaliteta, načina sticanja kvalifikacija u formalnom i neformalnom sistemu; prepoznavanje i validaciju prethodnog učenja itd. Na ovaj način bi se razvio održiv model socijalnog partnerstva.

Procesom izgradnje NOK-a i NSK-a trebalo bi da upravlja Koordinaciono telo koje formira resorno ministarstvo, a u čiji sastav ulaze ključne državne institucije (ministarstvo prosvete i nauke, Nacionalni prosvetni savet, Savet za stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih, Nacionalni savet za visoko obrazovanje, Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja i Zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja). Za identifikaciju i verifikaciju kvalifikacija zadužena su sektorska veća (sastavljena od predstavnika uspešnih poslodavaca, komorskog sistema, nadležnog ministarstva, granskog sindikata, visokog obrazovanja, NSŽ, zajednice škola). Radom sektorskih veća koordiniraće Privredna komora Srbije i Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja - Centar za stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih. Savet za stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih i Nacionalni savet za visoko obrazovanje bi na osnovu zaključaka svakog pojedinačnog sektora mogli, prema važećoj zakonskoj regulativi, da utvrde standarde svih pojedinačnih kvalifikacija. Kako je postojeća zakonska regulativa u oblasti NOK-a neprecizna, nameće se potreba da Komisija za razvoj NOK-a razmotri i da predlog izrade neophodnih zakonskih i podzakonskih akata kojima bi se uredila ova oblast.

Razvoj obrazovnog programa na osnovu standarda kvalifikacije

Obrazovni programi moraju biti zasnovani na kompetencijama i standardima postignuća (ishodi znanja, veština i stručnih kompetencija). Program stručnog obrazovanja treba da omogući:

- zadovoljavanje zahteva radnog procesa u pogledu stručnih osposobljenosti (stečenih kompetencija);

- osposobljavanje pojedinaca za obavljanje poslova u uslovima permanentnog tehnološkog razvoja;

- lični razvoj učesnika obrazovnog procesa;

- promovisanje zapošljavanja i celoživotnog učenja.

Unapređivanje rada obrazovnih ustanova i usavršavanje nastavnika

Kvalitet rada obrazovnih ustanova se mora stalno unapređivati, što se postiže dobrim sistemima upravljanja procesima, finansijama i ljudskim resursima što se postiže stalnim usavršavanjem kako menadžmenta tako i zaposlenih i uvođenjem sistema kvaliteta u rad ustanove.

Kvalitetne kadrove za potrebe industrije moguće je dobiti samo u kvalitetnom okruženju za učenje u kome su nosioci tog procesa nastavnici. Iz tih razloga neophodno je obezbediti uslove za njihovo permanentno stručno usavršavanje kako u matičnoj stručnoj oblasti, tako i u oblasti pedagogije. Oblici stručnog usavršavanja moraju biti raznovrsni (seminari, obuka u kompanijama, itd) i prepoznati u sistemu napredovanja nastavnika srednjih škola.

Sistem osiguranja kvaliteta u obrazovnom procesu

Zakonskim i podzakonskim aktima u oblasti srednjeg i visokog obrazovanja utvrđene su obaveze uvođenja sistema osiguranja kvaliteta za svaki nivo obrazovanja. Ovi sistemi se zasnivaju na standardizovanim procesima samoevaluacije i evaluacije rada obrazovnih ustanova.

Osiguranje kvaliteta obrazovnog procesa postiže se uspostavljanjem procedura u identifikaciji i razvoju standarda kvalifikacija odnosno obrazovnih programa kojima se one stiču. Sistem ispita kojima se proverava stečenost kvalifikacija na svakom nivou i u kojima učestvuju eksterni članovi - predstavnici poslodavaca ili drugih naučnih institucija obezbeđuje nezavisnu procenu stečenosti kvalifikacije, ali i neophodne informacije o kvalitetu obrazovnog procesa.

Mreža obrazovnih ustanova adekvatna zahtevima regionalne privrede

Da bi obrazovni sistem bio ekonomičan i efikasan, mora odgovarati na potrebe privrede i društva u celini, kako na nacionalnom, tako i na regionalnom, odnosno, lokalnom nivou. Mreža obrazovnih ustanova, naročito kada se radi o srednjim školama, mora biti usklađena sa privredom lokalne sredine odnosno regiona. Odluka o mreži škola mora biti zasnovana na regionalnim istraživanjima privrednih potencijala, obrazovnih potreba, stanja na tržištu rada i planova ekonomskog razvoja.

Standard kvalifikacije definiše obrazovni program kao i standarde za njegovu realizaciju. Da bi se obezbedila realizacija obrazovnog procesa i omogućilo svakom pojedincu da dostigne propisani nivo stručnih kompetencija, neophodno je obezbediti ujednačene uslove za obrazovni proces u svim obrazovnim ustanovama. Ovo bi se moglo postići uspostavljanjem regionalnih tehnoloških centara (TC) pri određenim obrazovnim ustanovama uz korišćenje učeničkih/studentskih domova u kojima bi bili smešteni učenici/studenti za vreme učenja u TC. Opremanje TC mogle bi da pomognu uspešne kompanije iz datog sektora. TC bi koristili i nastavnici visokoobrazovnih ustanova kao naučnu bazu, a mogli bi da budu i centri za stručno usavršavanje nastavnika u oblasti matične struke.

Sistem istraživanja u prosveti

U cilju daljeg razvoja obrazovnog sistema neophodno je razviti istraživački pristup, metode i tehnike i funkcionalne baze podataka, posebno kada se radi o istraživanjima u oblasti industrije i utvrđivanju neophodnih kvalifikacija za njen razvoj. Utvrđivanje obrazovne politike za naredni period, identifikacija i razvoj kvalifikacija; utvrđivanje mreže obrazovnih ustanova su procesi koji moraju biti zasnovani na sistematskim istraživanjima.

Preduzetničko učenje

Uvođenje obrazovanja za preduzetništvo u obrazovni sistem od velikog je značaja za razvoj preduzetničkog duha i pozitivnog stava prema preduzetništvu kod mladih, što je prepoznato kao jedan od prioriteta u razvojnim politikama EU. U tom smislu, veoma je važno da se u narednom periodu sistematično pristupi uvođenju preduzetničkog učenja, kao ključne kompetence, u sve nivoe formalnog sistema obrazovanja, ne samo srednje stručnog, već i nižeg, opšte srednjeg i visokog obrazovanja. Uporedo sa razvojem svesti o značaju preduzetništva potrebno je pružiti mogućnosti građanima da steknu neophodne veštine i znanja za vođenje sopstvenog posla i kroz unapređenje preduzetničkog učenja u neformalnom sistemu obrazovanja. Značaj preduzetničkog učenja za preduzetništvo nameće potrebu izrade posebne strategije doživotnog učenja u oblasti preduzetništva.

2. Tehnološki razvoj

Osnovni nalaz. U svakoj ekonomiji stvaranje industrijske strukture je veoma dug proces, koji zahteva obimna investiciona ulaganja, izgradnju složene infrastrukture, permanentno i visokostručno obrazovanje radne snage i dugoročno sistematsko planiranje tehnološkog razvoja. Sa tehnološkog aspekta, industrija Srbije se danas nalazi u velikom tehnološkom zaostatku, ne samo u odnosu na vodeće svetske ekonomije i ekonomije zemalja Evropske unije, već i u odnosu na tehnološki nivo kojim je industrija Srbije raspolagala pre 1990. godine. Evidentan je pomak ka radno intenzivnim tehnološkim sektorima, sa zanemarljivim učešćem razvojne komponente (razvoj i projektovanje novih proizvoda, opreme i tehnoloških procesa) i intenzivnom degradacijom tehnološke baze.

Pojedini segmenti, posebno u delu visokih tehnologija i srednje-visokih tehnologija su u potpunosti nestali. Tako na primer, industrija Srbije više ne proizvodi mašine alatke, industrijske robote i transfer linije za automobilsku i druge industrije prerade metala, a upravo ovaj sektor je kroz svoja generička svojstva u periodu pre 1990. godine predstavljao motor razvoja industrije, bitnu komponentu tehnološke nezavisnosti i dugoročne stabilnosti. Istovremeno, proizvodnja ove vrste proizvoda je značajno doprinosila izvozu i ugledu industrije u svetskim razmerama. Kao posebno ilustrativan primer može se izdvojiti masovna proizvodnja i izvoz "cnc" obradnih centara na tržište SAD, koji je svojevremeno bio kolevka ove visokovredne i vrlo kompleksne tehnologije (ovaj program je bio realizovan krajem 80-tih prošlog veka kao zajednički strateški projekat domaće industrije i domaće nauke).

Slična situacija je prisutna i u drugim sektorima prerađivačke industrije, kao što su sektori proizvodnje elektronskih uređaja, transportnih sredstava (automobila, kamiona, autobusa i vazduhoplova), ili sektor poljoprivrednih mašina. Devastiranjem ovih sektora je praktično paralisana prerađivačka industrija, jer su oni za sobom povukli i ostale sektore industrije Srbije i doveli do uništavanja ogromnog broja malih i srednjih preduzeća, koja su svoj proizvodni program bazirala na kooperativnim odnosima, uz specijalizaciju za jednu usku klasu proizvoda, odnosno komponenti prethodno navedenih složenih proizvoda metaloprerađivačke industrije. Proces razvoja tehnologije imao je inverznu prirodu.

Tabela 48: Tehnološki profil strukture industrije Srbije 2008.

Izvor: OECD, za Srbiju RZR

Ciljevi, politika, mere

U periodu od 2011. do 2020. godine tehnološka politika za industriju Srbije je fokusirana na tri strateška prioriteta, koji se realizuju fazno (etapno) kao tri ključna instrumenta tehnološke politike za oporavak industrije Srbije:

1) Revitalizacija. Inicijalni impuls procesa oporavka kroz konsolidaciju i dovođenje u funkcionalno stanje postojećih proizvodnih resursa, posebno velikih kompanija i industrijskih sistema;

2) Reinženjering. Ekspanzija u postojećim okvirima kroz tehnološku modernizaciju MLT sektora i kroz postepeno uvođenje visokotehnoloških sadržaja;

3) Razvoj. Promena tehnološkog profila industrije, kroz migraciju težišta industrijske proizvodnje iz dominantno niskotehnološke oblasti ka oblasti visokih tehnologija.

Faza 1: Revitalizacija industrije Srbije 2011-2015.

Revitalizacija industrije Srbije je instrument brze reakcije. Njegov zadatak je da u jednom kratkoročnom periodu, od 3 do 5 godina, aktivira postojeće tehnološke resurse industrije i dovede ih u funkcionalno stanje, prvenstveno stavljajući u fokus kvantitativne aspekte: povećanje obima proizvodnje i otvaranje novih radnih mesta u prerađivačkoj industriji (pariranje ekonomijama u okruženju čije industrije zapošljavaju višestruko veći broj radnika).

Država će stvoriti opšti ambijent za funkcionisanje ovog instrumenta i preuzeće vodeću ulogu u njegovoj implementaciji kroz široku inicijativu na nacionalnom nivou, uz opštu mobilizaciju i partnerstvo javnog i privatnog sektora (pokretanje PJP inicijative).

Održivost ovog instrumenta u uslovima ograničenih finansijskih resursa bazirana se na sledećim elementima:

1) postojeća infrastruktura i proizvodni kapaciteti,

2) postojeći ljudski resursi koji su dugogodišnjom stagnacijom potisnuti u druge oblasti ekonomije i

3) industrijska i kulturna tradicija.

Revitalizacijom velikih kompanija i industrijskih sistema značajno bi se promenila tehnološka osnova industrije Srbije kroz aktiviranje zamrznutih tehnoloških resursa i uz minimalno ulaganje. Paralelno, revitalizacijom velikih kompanija stvorio bi se značajan prostor za jačanje segmenta MSP u industriji, čiji su razvoj i egzistencija u prethodnom periodu bili neodrživi zbog nepostojanja velikih industrijskih sistema (velike kompanije kao kišobran MSP).

Konkretne mere tehnološke politike države u implementaciji ovog instrumenta podrazumevaju:

1) Identifikacija stanja, identifikacija strukturnih prednosti/slabosti i prepoznavanje velikih kompanija nosioca/generatora razvoja po svim segmentima industrije Srbije, utvrđivanje revitalizacionih prioriteta i konkretnog akcionog plana, u formi Studije revitalizacije industrije Srbije,

2) Izrada detaljnog programa revitalizacije kompanija nosioca/generatora razvoja koji uključuje tehnološku i organizacionu konsolidaciju ovih kompanija i prepoznavanje/stimulaciju pripadajućih poslovnih klastera malih i srednjih preduzeća, uzimajući u obzir horizontalne i vertikalne sektorske sprege,

3) Završetak procesa privatizacije,

4) Formiranje Razvojne banke Srbije Pokretanje programa: Nacionalne tehnološke platforme Srbije - NTPS, kao novog naučnog-istraživačko i razvojnog okvira domaće nauke i industrije, i uspostavljanje tesne saradnje sa programom Evropskih tehnoloških platformi ETP kroz njegov NRTP mehanizam za implementaciju na nacionalne i regionalne ekonomije zemalja članica EU. Deo programa Nacionalnih tehnoloških platformi povezati sa realizacijom mera tehnološke politike navedenih u tačkama 1, 2, 3 i 4, dominantno kroz koordinacione aktivnosti,

5) Izrada dokumenta Tehnološki razvoj industrije Srbije 2011 - 2030. Predlog ovog dokumenta se izrađuje i usvaja u okviru NTPS programa, a usvaja ga Vlada, kao strateški dokument Tehnološke politike industrije Republike Srbije na dugoročnom planu,

6) Koncipiranje i početak operacionalizacije strateških programa: PROGRAM 1: Ekološki kompatibilna industrija, PROGRAM 2: Industrija sa efikasnim korišćenjem resursa i PROGRAM 3: Digitalizovani proizvodni procesi - IKT agenda za industriju.

Faza 2: Reinženjering industrije Srbije 2013-2020.

Reinženjering industrije je instrument tehnološke rekonstrukcije industrije Srbije kroz intenzivni inovacioni proces u MLT segmentu. Implementacija ovog instrumenta podrazumeva uspešno sprovođenje Faze 1. tehnološke transformacije industrije. Primena ovog instrumenta ima svoju inkubacionu fazu (2013 - 2015. godine) i fazu pune operativne implementacije (2015 - 2020. godine).

Inovaciona politika se u razvijenim ekonomijama po pravilu fokusira na oblast visokih tehnologija (HT), pri čemu se u drugi plan stavljaju niskotehnološke i srednjetehnološke grane. Nova istraživanja pokazuju da je ovakav pristup nekompletan, jer MLT industrija poseduje veliki prostor za efektivnu primenu različitih istraživačko-razvojnih sadržaja23. Ova činjenica je potencijalno vrlo značajna kada je u pitanju industrija Srbije. Inovacije u MLT sektorima mogu da donesu velike efekte u ekonomskom rastu, pre svega zbog činjenice da se u toj oblasti nalazi najveći deo industrije. Konkretno, MLT sektori industrije Srbije u 2008. godini obuhvatali su 94,9% industrijskih preduzeća, koja zapošljavaju 93,1% radnika i ostvaruju 92,5% BDV. Profil tehnološke strukture industrije Srbije u skladu sa OECD rangiranjem tehnološkog intenziteta industrijskih sektora (LT - MLT - MHT - HT), definiše se sledećim aproksimativnim odnosima: 65 - 25 - 5 - 5 prema broju kompanija, odnosno: 51 - 23 - 19 - 7 prema broju zaposlenih.

Za MLT segment svojstven je inkrementalni karakter inovacionih procesa, zato što su inovacioni procesi fokusirani na podizanje produktivnosti, diferencijaciju proizvodnog programa i unapređenje marketinga. Ipak, treba podvući činjenicu da su ovi inovativni procesi po pravilu značajno kompleksniji od prostog uvođenja nove tehnologije, i da u mnogo slučajeva inovativne aktivnosti u MLT segmentu uključuju visokotehnološke proizvode i procese. Tipičan primer je primena IKT, CNC tehnologije, robotike, optroničkih tehnologija, novih materijala, biotehnologija ili novih CAx tehnologija inženjerskog projektovanja u razvoju novih proizvoda i novih proizvodnih procesa. Pored toga, difuzija visokotehnoloških sadržaju u MLT segmentu ima veliki uticaj na razvoj visokotehnoloških industrija i HT segmenta u celini.

Primena visokotehnoloških sadržaja MLT sektoru menja njegove tehnološke osnove kroz promenu kvalifikacionog profila radne snage, promenu organizacionih struktura kompanija i značajnu promenu njihove interakcije sa okruženjem, uključujući i rast potreba za saradnjom sa istraživačko-razvojnim institucijama na različitim inovativnim programima.

U određenom trenutku razvoja MLT sektor svojim realnim potrebama može da generiše jak impuls za ekspanziju naučno-istraživačkih i obrazovnih kapaciteta i tako pokrene spiralu tehnološkog razvoja. Zbog inkrementalnog karaktera, domaća nauka i obrazovanje mogu lako da odgovore ovakvim zahtevima kroz sopstvene istraživačko-razvojne programe i/ili pažljivo vođen proces transfera tehnologija i naučne saradnje na različitim programima u okviru ERA segmenta EU i kroz intenzivnu participaciju u okviru Evropskih tehnoloških platformi i kroz jačanje NTPS.

Konkretne mere tehnološke politike u implementaciji ovog instrumenta podrazumevaju sledeće:

1) Izrada Tehnološke mape industrije Srbije sa detaljnim, objektivnim i kritičkim sagledavanjem ljudskih i materijalnih resursa, strukture proizvodnog programa, organizacionog modela, tehnoloških osnova u delu projektovanja proizvoda/procesa, proizvodnje i marketinga, i interakcije sa poslovnim okruženjem.

2) Izrada Detaljnog programa za implementaciju inovativnih procesa u MLT sektorima industrije Srbije sa fokusom na velike industrijske sisteme nosioce/generatore razvoja i posebnim fokusom na segment malih i srednjih preduzeća, uključujući tehnološke inkubatore i druge instrumente za stimulisanje i jačanje preduzetništva u delu transfera znanja iz akademske sredine u industriju za domen inženjerskih nauka.

3) Puna operacionalizacija strateških programa: PROGRAM 1 - Ekološki kompatibilna industrija, PROGRAM 2 - Industrija sa efikasnim korišćenjem resursa i PROGRAM 3 - Digitalizovani proizvodni procesi - IKT agenda za industriju.

4) Podsticanje istraživačko-razvojnih procesa kompanija sa fokusiranjem na četiri oblasti inovativnog delovanja: (1) inovacija proizvoda, (2) inovacija tehnoloških procesa, (3) inovacija organizacije proizvodno/poslovnog sistema i (4) inovacija u marketingu, sa posebnim fokusom na okvire praktične implementacije tri strateška programa navedenih u tački (3). Razviti posebne programe za podsticaj inovativnih aktivnosti u domenu sektora MSP, uključujući stvaranje fondova rizičnog (venture) kapitala, popularizaciju i stimulisanje mladih naučnika da kroz tehnološke inkubatore i druge podsticaje pokrenu sopstvene poslovne aktivnosti u visokotehnološkim i novonastajućim industrijama. Uvesti nove carinske procedure koje će ukloniti postojeće administrativne prepreke u okviru razvojnih projekata na izradi eksperimentalnih, demonstracionih i prototipskih instalacija, kao i nabavke eksperimentalne opreme (praksa pokazuje da je ovo jedna od vrlo ozbiljnih prepreka za razvoj preduzetničkih inicijativa).

5) Izrada specijalnog Programa za podsticaj industrijskog preduzetništva u okviru MSP sektora, sa ciljem stimulacije mladih, sposobnih i agilnih ljudi da ostvare svoju poslovnu karijeru. Posebno se fokusirati na: redukovanje administrativnih barijera, drastično pojednostavljenje formalnih procedura kod otvaranja i funkcionisanja preduzeća i stvaranje start-up fondova.

___________
23 Hartmut Hirsch-Kreinsen, David Jacobson and Paul Robertson (editors), "Low-Tech" Industries: Innovativeness and Development Perspectives A Summary of a European Research Project PILOT Project Consortium, December 2005.

Faza 3: Razvojna ekspanzija industrije Srbije 2018-2030.

Razvojna ekspanzija industrije je instrument promene tehnološkog profila industrije Srbije kroz izgradnju novih visokotehnoloških sektora i rast inovativnivnih potencijala i sadržaja kroz intenzivnu interakciju industrije sa istraživačko-razvojnim o obrazovnim institucijama u trouglu razvoja definisanog NTPS programom.

Samo vitalna industrija, koja poseduje strukturnu kompletnost, funkcionalne inovacione mehanizme, i respektivne investicione razvojne kapacitete, može da ostvari razvojnu ekspanziju u pravcu visokotehnoloških sektora i novonastajućih tehnologija i industrija. Implementacija ovog instrumenta podrazumeva uspešnu realizaciju Faze 1. i 2. transformacije industrije Srbije.

Ključnu ulogu u implementaciji ovog instrumenta ima Program nacionalnih tehnoloških platformi - NTPS kroz klaster/mreža individualnih tehnoloških platformi sa svojim usaglašenim vizijama tehnološkog razvoja i dugoročnog programa u formi Strateških istraživačkih agendi, usklađenih sa nacionalnim razvojnim prioritetima za period 2018 - 2030. godine, ljudskim i materijalnim resursima, kulturnom tradicijom, i jakom vezom i punom komplementarnošću sa korpusom Evropskih tehnoloških platformi. U periodu od 2018 - 2020. godine, Faza 3. će biti realizovana u svom pripremnom obliku. Puna operacionalizacija Faza 3. počinje 2020. godine, kada se očekuje da će doslednom primenom strateških prioriteta biti ostvaren indeks industrijske proizvodnje 100 referencirano u odnosu na 2010. godinu.

3. Istraživanje i razvoj

3.1 Inovacije kao pokretač industrijskog razvoja

Inovacije, istraživanje i razvoj predstavljaju ključni činilac industrijske konkurentnosti, zajedno sa znanjem i preduzetništvom. U tom se smislu inovacije percipiraju kao osnova za prelazak u društvo zasnovano na znanju, a inovaciona politika je najvažnije strateško sredstvo za postizanje konkurentnosti industrija i činilac održavanja i stimulisanja ekonomskog rasta.

Upravo na ideji da je inovacija sistem koji podrazumeva interakciju nauke, obrazovanja i privrede, tzv. "istraživački trougao", zasniva se Lisabonska agenda, odnosno strategija EU o prerastanju u "najdinamičniju ekonomiju znanja do 2010" (European Council, 2000). Pri tome je uloga društveno-ekonomskog i institucionalnog konteksta ključna jer on podupire ili sprečava, ubrzava ili usporava ostvarenje istraživačkog trougla, odnosno delovanje inovacionog sistema. EU je identifikovala osnovne ciljeve inovativne politike: stimulisanje istraživanja čiji su nosioci preduzeća; povećanje kapaciteta MSP za apsorpciju tehnologije; efikasnije finansiranje inovacija; intenziviranje saradnje između istraživačkih instituta, fakulteta i preduzeća; promovisanje klastera i drugih oblika saradnje između preduzeća i organizacija uključenih u inovacioni proces; podsticanje formiranja tehnološki orijentisanih preduzeća. U EU razvijaju se posebni nacionalni inovacioni sistemi i modeli inovacionih politika koji treba da doprinesu povećanju industrijske konkurentnosti i svi oni predviđaju izdašno državno ulaganje u nauku i istraživanje. Jedino tako se mogu otkloniti tržišni neuspesi do kojih dolazi usled nedovoljne zainteresovanosti privatnih investitora za ulaganje u skupa, duga i neizvesna naučna istraživanja.

Uporedo s tim razvija se i svest, odnosno koncept nove inovacione paradigme, kao uporište inovacionoj politici u čije središte, umesto naučne izvrsnosti, dolazi inovacija kao pokretač ekonomskog i ukupnog društvenog razvoja. Ukratko, ovu paradigmu karakteriše napuštanje tzv. linearnog modela inovacija i promocija interaktivnog modela, koji polazi od stava da inovacija može nastati u bilo kojoj fazi inovacionog ciklusa (otkriće, prototip, testiranje, proizvodnja, distribucija) i ne mora nužno da uključuje naučna istraživanja. Suština ovog modela je međusobna interakcije i iteracija pojedinih faza koja će uticati na formiranje koncepta NIS.

Nacionalni inovacioni sistem (u daljem tekstu: NIS) je skup institucija koje podstiču inovacije, to je "mreža institucija privatnog i javnog sektora koje međusobnom interakcijom iniciraju, uvoze, modifikuju i šire inovacije" (C. Freemen). NIS obuhvata sledeće glavne komponente24:

- naučno-istraživački i obrazovni sistem ("input" komponenta);

- inovaciono-tehnološki kapacitet privrede ("output" komponenta);

- sektor državne administracije (vladine politike);

- kanali apsorpcije i difuzije znanja i inovacija (npr. standardi, pravna regulativa, komunikaciona infrastruktura i sl.).

Razvoj samo naučno-istraživačkih kapaciteta više nije dovoljan za pojavu inovacija, već je potrebno obezbediti i druge potrebne pretpostavke za kapitalizaciju znanja, odnosno za njegovo pretvaranje u ekonomsku vrednost. Drugim rečima, potreban je strateški zaokret u inovacionoj politici, što se i desilo u EU koja je u Lisabonskoj strategiji definisala potrebu stvaranja tzv. evropskog područja istraživanja i inovacija, kroz stvaranje povoljnih uslova za osnivanje i razvoj inovativnih preduzeća, pre svega, MSP sektora.

Generalno, nacionalni inovacioni sistem se može jačati:

1) visokokompetentnim ljudskim resursima, kontinuiranim razvojem i profesionalnim usavršavanjem svih zaposlenih;

2) snažnom naučnom i istraživačkom bazom na univerzitetima i u istraživačkim institutima;

3) razvojem tehnološke i poslovne infrastrukture, kao podrške stvaranju inovativnih preduzeća;

4) ciljanim programima podrške kojima se pomaže finansiranje ranih faza preduzeća zasnovanih na znanju;

5) sistemom zaštite intelektualne svojine kojim bi se podsticali pronalasci, patenti i dr.;

6) podsticajnom poreskom i kreditnom politikom koja će ubrzati ulaganje u istraživanje i razvoj;

7) boljim poslovnim okruženjem sa nižim administrativnim preprekama za preduzetnike i investitore;

8) stvaranjem uslova za lakši inostrani transfer tehnologije;

9) većom mobilnošću istraživačkih kadrova u zemlji i inostranstvu;

10) unapređenjem saradnje sa naučnom dijasporom;

11) jačanjem i širenjem javnog poverenja u nauku i tehnologiju, kao i svesti o značaju i važnosti inovacija na svim nivoima obrazovnog sistema i posebno preko tematskih medijskih kampanja. Posebno zbog pada stope upisa i interesovanja za karijere na području nauke i tehnologije.

Suština NIS-a je da se dođe do što većeg broja naučnih otkrića i da se ona što pre pretvore u uspešne komercijalne proizvode. Taj izazov prepoznale su mnoge vlade, najrazvijenije zemlje EU (posebno se u tome ističe Finska25) jasno su pokazale koliko je važno i korisno imati inovativnu politiku koja predstavlja svojevrsni "amalgam naučne, tehnološke i industrijske politike". Zbog toga, inovaciona politika se mora zasnivati na shvatanju da su preduzeća glavni izvor ponude i unapređenja nove tehnologije, a ne samo izvor tražnje za inovacijama i tehnologijom.

____________
24 Kuhlmann, S. (2006) Evolution of research evaluation, Lecture on seminar: R&D Evaluation Course 2006.
25 U literaturi je poznat tzv. "finski model transfera tehnologija" baziran na povezivanju nauke, tehnologije, industrije i obrazovanja. Finska je danas visokotehnološki gigant, svetski lider, koja ima čak 99 istraživača na 10.000 zaposlenih (Japan 97, Švedska 91, SAD 81, Norveška 78, Francuska 61, Nemačka 60).

SWOT analiza inovativne politike u Srbiji

Model javno-privatnog partnerstva - JPP

Grafikon 26: Struktura prijava patenata domaćih podnosilaca

Među ključne elemente uspešne inovativne politike je politika istraživanja i razvoja koja omogućava transformaciju naučnih istraživanja u nove tehnologije i inovacije i proizvode koji su konkurentni na tržištu. U Srbiji stanje u tom pogledu je veoma loše. Takvo stanje je, pre svega, posledica nerazumevanja svetskih procesa na polju nauke, tehnologije i inovativnosti.

Postojeći modeli I&R moraju se bitno unaprediti i primeniti novi, provereni i uspešni modeli, a posebno model javno-privatnog partnerstva. Time će se inspirisati i uvećati privatna ulaganja u I&R, ne samo u okviru istog preduzeća, nego i u okviru samostalnih privatnih naučno-istraživačkih ustanova.

Veća ulaganja u znanje i inovacije samo su deo potrebnih mera rehabilitacije i uspona I&R segmenta industrijske politike. Povećanje broja firmi koje se bave I&R, jačanje intenziteta I&R, utvrđivanje programa kojima će se podstaknuti privatna ulaganja u nauku i tehnologiju, takođe su bitne karike u novom lancu stvaranja vrednosti u industriji. Poboljšanje inovativnosti zemlje znači ulaganja u "meke" investicije kao što su I&R, softwer, stručno usavršavanje itd. U tom smislu podsticanje JPP na području nauke i tehnologije može da doprinese mobilizaciji potrebnih resursa koji su u različitim režimima svojine. Privatne investitore treba što više stimulisati da ulažu u I&R kao u posebno privlačnu oblast (npr. zbog poreskih i carinskih olakšica, beneficiranih kamata na kredite za istraživačku opremu, manjih poreza na plate istraživača itd.). U nekim zemljama EU pokazali su se kao uspešni i tzv. programi "naučnik u industriji", kao vid državne podrške putem parcijalnog (part-time) zapošljavanja istraživača sa univerziteta i instituta u industrijskim preduzećima. Najzad, potrebno je razviti odgovarajući "upravljački informacioni sistem" kojim bi se u javnom naučno-tehnološkom sistemu pratila ostvarenja na području nauke i tehnologije, njihova uzajamna efektivnost i efikasnost i tako omogućile blagovremene intervencije i potrebna preusmeravanja.

3.2. Model povezivanja naučno-istraživačkih institucija i industrije

Osnovni nalaz. Društvo bazirano na znanju, ekonomija znanja, industrija bazirana na znanju, i slično, su moderne formulacije jednog invarijantnog koncepta koji je od suštinskog značaja za prosperitet svakog društva, nezavisno od mesta i vremena u kome se posmatra, a to je sposobnost da stvara novo znanje, da ga prenosi i primenjuje.

Osnovni generatori tehnoloških znanja su tehnički fakulteti i istraživačko-razvojne institucije. Stepen njihove interakcije sa industrijom u velikoj meri određuje vitalnost i uspešnost jedne ekonomije i posledično, društva u celini. Suština je u tome da ova interakcija nije jednosmeran, već kooperativni proces.

Postojeće stanje interakcije istraživačko-razvojnih institucija i industrije Srbije može se prikazati kroz prepoznavanje stanja osnovnih činioca ovog procesa:

INDUSTRIJA: nespremna, nezainteresovana, nepoverljiva u domaću nauku;

NAUKA: nespremna, zaokupljena sama sobom, bez resursa, neinventivna.

Mada postoje primeri izuzetno uspešne i plodne saradnje, opšta ocena stanja interakcije industrije i nosioca istraživačko-razvojnih aktivnosti se mora oceniti kao nezadovoljavajuća u kvantitativnom i kvalitativnom smislu26. Osnovni uzrok se nalazi u postojećem stanju industrije Srbije, koja objektivno nije spremna niti sposobna da ulaže u istraživačko-razvojne projekte, niti da efikasno primenjuje istraživačko-razvojne rezultate. Razlozi se mogu prepoznati u sledećem:

1) Mala i srednja preduzeća nemaju kritičnu masu poslovnih aktivnosti iz kojih bi se stvorili uslovi i potreba za investiranje u istraživačko-razvojne aktivnosti u kontekstu unapređenja proizvodnog programa ili tehnoloških osnova sopstvene proizvodnje;

2) Velike kompanije i industrijski sistemi u društvenom vlasništvu su paralisani egzistencijalnim problemima, ili se nalaze u nefunkcionalnom stanju sa potpuno razorenom istraživačko-razvojnom komponentom; pre 90-tih prošlog veka, veliki industrijski sistemi u Srbiji raspolagali su sopstvenim istraživačko-razvojnim jedinicama, često u obliku razvojnih centara ili instituta (na primer, LOLA Institut u okviru LOLA Korporacije, Goša Institut u okviru nekadašnjeg Goša holdinga, i dr.), koji su tokom dvodecenijske krize postepeno odumirali; namenska industrija, nekada veliki investitor u istraživačko-razvojne aktivnosti je takođe u periodu krize drastično redukovala ili potpuno ukinula razvojne programe;

3) Velike kompanije i industrijski sistemi koji su uspešno privatizovani nemaju potrebu za lokalnim investicijama u istraživanje i razvoj, jer je razvoj proizvoda i tehnologija dislociran van industrije Srbije, a poslovne aktivnosti su svedene samo na proizvodnju, fokusirajući se isključivo na jeftinu radnu snagu, kao ključni resurs i njenu radno intenzivnu, odnosno manufakturnu primenu;

4) Kompanije koje su nastale kroz inostrana ulaganja, takođe imaju dislociranu razvojnu komponentu i ne pokazuju interes za investiranje u lokalne istraživačko-razvojne aktivnosti, kao i u slučaju navedenim pod tačkom 3.

Preovlađujuće stanje u postojećem industrijskom ambijentu Srbije je takvo da se potrebe kompanija za tehnološkim inovacijama gotovo dominantno ostvaruju kroz uvoz proizvodne opreme, dok je interesovanje za ulaganja u istraživačko-razvojne aktivnosti marginalno.

U razvijenim ekonomijama industrija je osnovni pokretač i nosilac istraživačko-razvojnih projekata za inoviranje sopstvenih proizvoda, proizvodnih tehnologija, organizacione strukture i marketinških aktivnosti. Kao primer, na Grafikonu 27. navodi se profil ulaganja industrijskih kompanija Evropske unije i SAD u istraživanje i razvoj po sektorima grupisanim u četiri oblasti u skladu sa OECD klasifikacijom tehnološkog intenziteta. Za puno razumevanje obima ulaganja industrije u I&R aktivnosti, neophodno je da se naglasi da se analiza odnosi samo na sopstvena ulaganja kompanija za sopstvene potrebe (isključuju se ulaganja po ugovoru za potrebe državnih institucija ili drugih kompanija). Za izvođenje zaključaka vezanih za građenje strategije naučnog i tehnološkog razvoja kao i strategije transfera znanja kroz interakciju nosioca naučno-istraživačkih aktivnosti i industrije, značajno je uočiti da industrije EU i SAD, bez obzira na to što se radi o ekonomija vrlo sličnog stepena tehnološke razvijenosti, poseduju različite sektorske profile investicija u razvoj i da su oni uslovljeni lokalnim specifičnostima industrije. Shodno tome, sledi da I&R strategije nužno moraju da uvažavaju realno stanje i specifičnosti industrije i da ih ne treba klonirati. U konkretnom slučaju, jasno su uočljive značajne razlike u raspodeli investicija u I&R po tehnološkim oblastima, pa tako, u industriji SAD nešto preko 2/3 investicija u I&R je locirano u HT oblasti, dok u industriji EU investiranje iznosi samo 1/3 ukupnih I&R investicija. Istovremeno, u industriji EU dominantne investicije kompanija u I&R dolaze iz MHT grane, što ukazuje na značajno drugačiju kompoziciju industrije.

Ove razlike se produbljuju kada se uporedi distribucija I&R investicija kompanija po sektorima (na pr. sektor automobilske industrije i sektor IKT). Sa aspekta izgradnje optimalne strategije razvoja tehnoloških osnova industrije Srbije, vrlo je značajno uočiti da su ukupna ulaganja kompanija u I&R aktivnosti za industriju EU dominantno locirana u MLT sektoru i da iznose 65%.

___________
26 Strategija naučno-tehnološkog razvoja Srbije 2010-2015. Ministarstvo za nauku i tehnologiju, 2009.

Grafikon 27: Ukupna izdvajanja za nauku u % BDP 2008.

Značaj industrije za razvoj naučno-istraživačkog segmenta u razvijenim ekonomijama iskazuje se kroz odnos ukupnih investicija u istraživanje i razvoj koje dolaze iz državnog budžeta i investicija koje dolaze iz industrije. EU je 2000. godine u sklopu niza strateških razvojnih reformi iskazanih kroz zajednički dokument Lisabonske strategije27, za oblast nauke, razvoja tehnologija i inovacije, između ostalog definisala dva prioriteta:

1) da ukupna ulaganja u ovu oblast do 2010. godine budu dovedena na nivo od 3% BDP i u daljoj razradi,

2) da 2/3 tih ulaganja budu iz industrije.

Ti ciljevi očigledno nisu ostvareni, jer Izveštaj OECD za 2009. godinu28, za EU-27 pokazuje da su ukupna ulaganja u nauku, istraživanje i razvoj u 2007. godini iznosila 1,71% BDP, od čega je udeo industrije iznosio 54,95%, uz ukupno 530 USD po stanovniku. Istovremeno, u okviru SAD ulaganja u nauku, istraživanje i razvoj imaju strukturu: 2,68%, 66,44% i 1.221 USD po stanovniku, za Japan: 3,44%, 77,71% i 1.157 USD po stanovniku, a za Mađarsku, kao nama uporedivu državu: 0,97%, 43,86% i 181 USD po stanovniku, respektivno.

___________
27 Report from the High Level Group chaired by Wim Kok, Facing the challenge, The Lisbon strategy for growth and employment, November 2004, ISBN 92-894-7054-2
28 OECD in Figures 2009

Grafikon 28: Profil ulaganja kompanija u istraživanje i razvoj po sektorima za industriju EU i SAD

Izvor: The 2009 EU Industrial R&D Investment Scoreboard, European Commission, JRC/DG RTD.

Grafikon 29: budžetska ulaganja u nauku Srbije (% BDP)

Budžetska ulaganja u nauku Srbije su, uz manje varijacije, u periodu od 2000. do 2010. godine iznosila oko 0,3% BDP. Ovo je daleko ispod evropskog proseka i značajno ispod ulaganja koja postoje u zemljama okruženja. Pored male vrednosti, problematičan je i trend, što je u suprotnosti sa rastućim trendovima ulaganja zemalja EU i zemalja iz okruženja. Ukoliko se ovome doda i činjenica da su ostala ulaganja u nauku i istraživačko-razvojne projekte takođe vrlo mala (najveći udeo u povećanje obima investicija dolazi od sopstvenih prihoda instituta), a posebno da su ukupna ulaganja industrijskih kompanija u sopstvene istraživačko-razvojne projekte ispod margine značajnosti, može se izvesti procena da je ukupni fond sredstava koji se investira u naučne i istraživačko-razvojne aktivnosti u Srbiji oko 0,4% BDP.

Sa aspekta interakcije sa industrijom, značajno je navesti činjenicu da se od ukupne novčane mase koja se iz budžeta izdvaja za nauku, projekti koji spadaju u program tehnološkog razvoja, a koji su po svojoj prirodi najdirektniji indikator veze industrije i nauke, finansiraju samo sa 39,2% ukupno raspoloživih sredstava za 2009. godinu (izvor MNTR), što iznosi samo 0,1% BDP. Ovakav intenzitet ukupnih ulaganja u istraživačko-razvojne programe tehnološkog razvoja industrije Srbije je na nivou greške i ne može da ima bilo kakav merljiv efekat u nacionalnim razmerama.

Republika Srbija za period od 2010. do 2015. godine kao svoj osnovni cilj postavlja da izdvajanja za nauku, mimo infrastrukture, dostignu 1% BDP do 2015. godine29.

U Strategiji razvoja nauke Srbije definisano je sedam nacionalnih prioriteta polazeći od niza kriterijuma, među kojima su: usklađenost sa strategijom razvoja zemlje i mogućnost primene naučnih rezultata u zemlji i svetu.

To su sledeći prioriteti:

1) Biomedicina,

2) Novi materijali i nanonauke,

3) Zaštita životne sredine i klimatske promene,

4) Energetika i energetska efikasnost,

5) Poljoprivreda i hrana,

6) Informacione i komunikacione tehnologije i

7) Unapređenje donošenja državnih odluka i afirmacije nacionalnog identiteta.

Navedeni prioriteti, definisani za petogodišnji period, su samo u određenoj meri kompatibilni sa realnim potrebama industrije Srbije, a posebno sa aspekta njenog oporavka, koji je, između ostalog, neophodan i za povećanje budžeta iz kojeg se nauka finansira. Nauka, posebno u svom delu koji se odnosi na tehnološki razvoj, a koji je od suštinskog značaja za inovativne procese u industriji, mora da sledi lokalne specifičnosti i prioritete industrije, u suprotnom, dolazi do pojave raskoraka, koja parališe interakciju istraživačko-razvojnih institucija i industrije, i tako onemogućava uspostavljanje spirale razvoja.

Evropska unija je, pod naletom ekonomske krize koja je pred Evropsku Vladu postavila do sada najveći izazov, zaustavljajući razvoj evropske ekonomije, destabilišući finansijsko tržište i preteći da u naredne dve godine stvori armiju od 2,7 miliona nezaposlenih, hitno reagujući na takvu pretnju, novembra 2008. godine donela dokument pod nazivom Evropski plan ekonomskog oporavka (European Economic Recovery Plan), koji je u decembru 2008. godine usvojen od strane Evropskog saveta. U delu plana koji se odnosi na istraživanje i inovacije, između ostalog pokrenuta je inicijativa partnerstva privatnog i javnog sektora sa tri ključna programa30,31:

1) Fabrike budućnosti (Factories of the Future - FoF), sa obimom investiranja u razvojne aktivnosti od 1,2 mlrd EUR, za sektor prerađivačke industrije;

2) Energetski efikasne zgrade (Energy-efficient Buildings - EeB), sa obimom investiranja u razvojne aktivnosti od 1 mlrd EUR, za sektor građevinske industrije;

3) Zeleni automobili (Green Cars - GC), sa obimom investiranja u razvojne aktivnosti od 1 mlrd EUR; za sektor automobilske industrije.

Za ove programe je opredeljen specijalni budžetski fond u iznosu od 3,2 milijarde EUR, kojim se dopunjuju postojeći fondovi, ranije opredeljeni za ove istraživačko-razvojne prioritete. Nauka je ovde stavljena u najdirektniju funkciju oporavka industrije i očuvanja radnih mesta, kroz novi zamah ciljanih tehnoloških istraživanja i restrukturiranja osnova industrije, posebno prerađivačke, kroz uvođenje novih, visokotehnoloških sadržaja i izgradnju novih organizacionih koncepata fabrika i industrijskih sistema. Prerađivačka industrija je vitalni elemenat ekonomije Evropske unije, ona ostaje osnovna pokretačka snaga i nosilac prosperiteta, generišući oko 20% EU-27 dodate vrednosti i 18% zaposlenosti, sa više od 30 miliona radnih mesta32. U Strategiji razvoja nauke Srbije, proizvodne tehnologije nisu svrstane u listu prioriteta, mada se industrija, koja je takođe pokretač ekonomije Srbije, nalazi u izuzetno teškom stanju i zahteva hitan program oporavka. PPP inicijativa pokazuje kako se u EU razume fraza Knowledge based society - znanje nije atribut društva, znanje je suštinski sadržaj za egzistenciju društva.

Ključni elemenat za uspostavljanje pune i funkcionalne interakcije između istraživačko-razvojnih institucija i industrije Srbije jeste uspostavljanje jednog izbalansiranog programa dugoročnog tehnološkog razvoja, koji će biti komplementaran sa strateškim razvojnim prioritetima, nacionalnim osobenostima, odnosno kulturnim profilom i kulturnom tradicijom Srbije, realnim stanjem i realnim perspektivama tehnološkog razvoja nauke i industrije, posebno u kontekstu integracionih procesa pristupanja Srbije u Evropsku uniju. Traganje za optimalnim rešenjem nije problem sa kojim se suočava samo Srbiji, već je to opšti problem, u velikoj meri prisutan u vodećim svetskim ekonomijama. U okvirima EU, ovaj problem se rešava kroz različite programe/instrumente, među kojima se po svojoj efektivnosti izdvaja program Evropskih tehnoloških platformi (ETP). Suština ovog programa je bliska interakcija tri ključna učesnika procesa tehnološkog razvoja: Industrija - Nosioca istraživačko-razvojnih aktivnosti - Nosioca investicionog kapitala. Država preko svojih regulatornih mehanizama stvara pogodan ambijent za funkcionisanje ovog trougla u procesu generisanja i implementacije novih tehnoloških znanja.

____________
29 Strategija naučno-tehnološkog razvoja Srbije 2010-2015. Ministarstvo za nauku i tehnologiju, 2009.
30 COMMUNICATION FROM THE COMMISSION TO THE EUROPEAN OUNCIL: A European Economic Recovery Plan Brussels, 26.11.2008, COM(2008) 800 final.
31 EUROPEAN COMMISSION, European PPP research supports economic recovery New public-private partnerships for research in the manufacturing, construction and automotive sectors, Directorate-General for Research, Industrial technologies, Unit G2 ‘New generation of products’, 2009, EUR 24025 EN
32 EUROPEAN COMMISSION, FACTORIES OF THE FUTURE PPP - STRATEGIC MULTI-ANNUAL ROADMAP, Prepared by the Ad-hoc Industrial Advisory Group, Directorate-General for Research, Industrial Technologies, Unit G2: ‘New generation of products’, 2010, EUR 24282 EN.

Ciljevi, politika, mere

U periodu od 2011- 2020. godine tehnološka politika intenziviranja interakcije između nosioca istraživačko-razvojnih aktivnosti i industrije treba da bude fokusirana na dva strateška prioriteta:

1) Nacionalne tehnološke platforme Srbije - NTPS i

2) Nove inicijative za uspešan transfer i diseminaciju znanja

Nacionalne tehnološke platforme Srbije - NTPS

Nacionalne tehnološke platforme Srbije su novi, sveobuhvatni instrument tehnološkog razvoja industrije Srbije izveden iz programa Evropskih tehnoloških platformi, koje je Evropska komisija uspostavila sa ciljem efikasnijeg upravljanja interaktivnim procesima u trouglu razvoja: nauka - industrija - nosioci investicionog kapitala. U konceptualnom smislu, Evropske tehnološke platforme se kao politički instrument za domen tehnološkog razvoja prvi put pojavljuju u 2002. godini u okviru zvanične EU komunikacije: Politika industrijskog razvoja proširene Evrope. Odmah, 2003. godine, na najvišem regulatornom nivou EU (Spring European Council) donet je zaključak da Evropska komisija deluje na oblast evropskog istraživanja i razvoja (ERA) kroz uspostavljanje novog političkog instrumenta pod nazivom Evropske tehnološke platforme (ETP - European Technology Platforms)33, postavljajući tri bazična cilja povezana sa Lisabonskom strategijom izgradnje evropske ekonomije bazirane na znanju34:

1) Stvaranje formalnog okvira za nosioce investicionog kapitala, predvođenih industrijom, da definišu istraživačke i razvojne prioritete, vremenske okvire, i akcione planove za niz strateški značajnih pitanja, kod kojih su razvoj i rast ekonomije EU, zapošljavanje, globalna konkurentnost i održivi razvoj u sprezi, ili zavisni od razvoja tehnologija i tehnoloških dostignuća na srednjeročnom i dugoročnom planu.

2) Stvaranje formalnog okvira za obezbeđivanje adekvatnog usmeravanja fondova namenjenih istraživačkim aktivnostima na oblasti od visokog značaja za industriju, obuhvatajući celokupan ekonomski lanac stvaranja vrednosti i mobilišući društvene autoritete i regulatorna tela na nacionalnom i regionalnom nivou. U kontekstu jačanja partnerstva društvenog i privatnog kapitala, tehnološke platforme imaju potencijal snažnog činioca politike razvoja evropskog istraživačkog prostora (ERA), a posebno u jasnijoj orijentaciji FP-7 okvirnog programa ka stvarnim potrebama industrije i njene direktne i široke participacije u istraživanju i realizaciji istraživačkih projekata.

3) Prepoznavanje tehnoloških izazova koji potencijalno doprinose realizaciji ključnih političkih ciljeva EU, koji su od esencijalnog značaja za sadašnju i buduću konkurentnost evropske ekonomije na globalnom nivou, uključujući:

- Intenzivni razvoj i implementacija visokih i novonastajućih tehnologija;

- Razvoj novih tehnologija u kontekstu održivog razvoja;

- Generisanje novih visokotehnoloških proizvoda i usluga za masovnu potrošnju;

- Radikalne tehnološke inovacije neophodne za stvaranje i očuvanje vodeće pozicije ključnih visokotehnoloških industrijskih sektora evropske ekonomije na globalnom nivou;

- Obnavljanje, restruktuiranje i revitalizacija tradicionalnih industrijskih sektora kroz primenu novih tehnologija i inovacije.

Pored prethodnog, koncept ETP ima za cilj rešavanje nekih specifičnih problema EU kao što su: harmonizacija delovanja nosioca investicionog kapitala i okupljanje oko zajednički usaglašenih vizija razvoja, defragmentacija istraživačkih i razvojnih resursa/akcija, efikasna mobilizacija državnih i privatnih fondova/resursa za finansiranje i specijalizacija/transformacija vodećih industrijskih sektora evropske ekonomije u visokotehnološkim oblastima.

U operativnom smislu koncept ETP se svodi na skup autonomnih i/ili međusobno spregnutih individualnih tehnoloških platformi, koje su specijalizovane za određeni domen industrije i koje po svom modelu delovanja imaju evropsku dimenziju. U prethodnom periodu, 36 individualnih platformi je uspešno okončalo rigoroznu kvalifikacionu proceduru i registrovano od strane Evropske komisije u kontekstu ETP instrumenta. Implementacija ovog instrumenta se kontinualno prati od strane Evropske komisije kroz periodične statusne konferencije i detaljne evolucione studije koje sprovode nevladine agencije.

ETP koncept je vertikalno struktuiran i sastoji se od tri nivoa: evropskog nivoa, nacionalnog nivoa i nivoa evropskih regija. Jedan od ključnih preduslova za praktičnu implementaciju ETP koncepta jeste uspostavljanje vertikalne sinergijske veze između ova tri nivoa u delu programa tehnoloških istraživanja i interakcije institucija iz akademskog domena sa industrijom i nosiocima investicionog kapitala. Ova interakcija odnosi se u prvom redu na zemlje članice EU, a zatim i zemlje koje se nalaze u različitim fazama procesa pridruživanja. Veza između EU i nacionalnog/regionalnog nivoa ostvaruje se u formalnom smislu preko dva instrumenta: Miror grupe (Mirror Gropus - GM) i Nacionalne/regionalne tehnološke platforme (NRTP).

Sa aspekta implementacije na nacionalni i regionalni nivo i u smislu implementacije ETP koncepta u industriju Srbije kroz uspostavljanja programa Nacionalnih tehnoloških platformi Srbije, posebno je ilustrativan primer Poljske, koja je sa programom implementacije ETP koncepta u istraživačko-razvojni prostor svoje ekonomije krenula 2004. godine i u petogodišnjem periodu izgradila odgovarajuće koordinacione mehanizme na nacionalnom nivou, kao i odgovarajuće mehanizme sinergetske interakcije sa EU nivoom. Rezultat je dobro razgranata i sadržajna NRTP mreža, koja u ovom trenutku obuhvata 28 nacionalnih tehnoloških platformi. Aktivnosti Poljskih tehnoloških platformi (PTP) su u svakom od nacionalnih industrijskih sektora aktivno podržani od strane resornih ministarstava Vlade Poljske. Konkretno, tu podršku obezbeđuju: Ministarstvo nauke i visokog obrazovanja, Ministarstvo ekonomije, Ministarstvo poljoprivrede i ruralnog razvoja, Ministarstvo životnog okruženja i Ministarstvo nacionalne odbrane. Odgovarajućim koordinacionim aktivnostima u podršku PTP su angažovani ključni industrijski partneri, kompanije, privredne komore i agencije, kao i šira akademska zajednica. Paralelno, sprovode se i koordinisane akcije ka ETP nivou kroz delegiranje poljskih predstavnika u ETP Mirror grupe, upravljačke strukture individualnih ETP kao i u ETP koordinaciona tela Evropske komisije. Tokom 2005. godine formiran je Koordinacioni komitet Poljskih tehnoloških platformi (CC PTPs), koji ima svog generalnog sekretara, predsednika i tim saradnika koji čine ugledni profesori i naučnici. CC PTPs je vođen od strane National Contact Point for Research Programmes of the European Union koji ima konsultantsku i savetodavnu funkciju.

U kontekstu oporavka i razvoja industrije Srbije koncept Evropskih tehnoloških platformi nosi velike potencijale i na tim osnovama moguće je izgraditi novi formalni okvir velike efikasnosti za uspostavljanje pune i sadržajne interakcije između industrije i istraživačko-razvojnih institucija, na srednjeročnom i dugoročnom planu delovanja. U tom smislu kao ključni politički instrument delovanja u ovoj oblasti prepoznaje se program: Nacionalne tehnološke platforme Srbije - NTPS.

Osnovne odrednice NTPS programa:

1) Misija:

- Izgradnja novog formalnog okvira za oporavak i sistematski reinženjering industrije Srbije kroz uspostavljanje novih modela interakcije unutar trougla tehnološkog razvoja: Industrija - Nosioci istraživačko-razvojnih aktivnosti - Nosioci investicionog kapitala;

- Tehnološka komponenta za evropski integracioni proces;

- Tehnološka kompatibilnost/prepoznatljivost na EU nivou - inkorporacija u agendu Evropa 2020 (A strategy for smart, sustainable and inclusive growth).

2) Metodološki okvir: Program Nacionalne tehnološke platforme Srbije NTPS nužno mora da uvažava specifičnosti ekonomskog i kulturnog prostora Srbije. Opredeljenja kod formulacije vizije, izbora dugoročnih ciljeva i njihovog prioriteta, kao i Strateške istraživačke agende, ne treba da budu vođeni direktnim preslikavanjem neke od ETP platformi na lokalni nacionalni nivo.

- Implementacija ETP koncepta na nacionalni nivo kroz primenu NRTP instrumenta;

- Sinergija sa EU kroz kooperativni odnos sa individualnim ETP;

- Široka mobilizacija industrije, industrijskih asocijacija, nosioca istraživačko-razvojnih aktivnosti i nosioca investicionog kapitala;

- Partnerstvo sa resornim ministarstvima i ostalim regulacionim telima u stvaranju stimulativnog ambijenta;

3) Oblast delovanja: Ukupni privredni prostor Srbije, posebno: industrija, građevinarstvo, agrar;

4) Nosioci programa: Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj i Akademija inženjerskih nauka Srbije - AINS operativno pokreću i koordiniraju ovaj program.

5) Učesnici: Industrija, istraživačko-razvojne institucije (univerziteti i instituti), nosioci preduzetničkog kapitala, predstavnici državnih regulatornih tela (resorna ministarstva, komore)

6) Sprega/Interakcija:

- Horizontalna sprega na nacionalnom nivou - ITP međuveze;

- Vertikalna sprega na regionalnom, EU i globalnom nivou - prodor u prostor Evropskih tehnoloških platformi izuzetnog bogatstva novim tehnološkim sadržajima, inovativnim idejama i novim konceptima za stvaranje novih proizvoda i usluga.

7) Osnovni izlaz: NTPS mreža od 5 do 10 individualnih tehnoloških platformi (NTPS-itp) od kojih svaka sadrži sledeće elemente:

- Poslovna interesna grupa, koju čine kompanije iz industrije, istraživačko-razvojne i edukacione institucije i kompanije nosioci investicionog i rizičnog kapitala;

- Rukovodno telo i sistem koordinacije i komunikacije;

- Usaglašena zajednička vizija razvoja na dugoročnom planu,

- Program delovanja u formi Strateške agende,

- Plan implementacije Strateške agende,

- Zvanična registracija na nivou Vlade Republike Srbije, i

- Funkcionalna / sinergijska veza sa komplementarnim individualnim ETP platformama35.

Na programu Nacionalnih tehnoloških platformi Srbije intenzivno je angažovana Akademija inženjerskih nauka Srbije - AINS, koja poseduje ekstenzivne ekspertske resurse sa širokim spektrom kompetencija, koji obuhvata sveukupni prostor inženjerskog delovanja.

____________
33 EUROPEAN COMMISSION, TECHNOLOGY PLATFORMS - From Definition to Implementation of a Common Research Agenda, Report compiled by a Commission Inter-Service Group on Technology Platforms, Directorate-General for Research, Directorate B - Structuring the European Research Area, 2004, EUR 21265
34 COMMISSION OF THE EUROPEAN COMMUNITIES, COM(2007) 182 final, communication from the commission to the council, the european parliament, the european economic and social committee and the committee of the regions, Improving knowledge transfer between research institutions and industry across Europe: embracing open innovation - Implementing the Lisbon agenda - {SEC(2007) 449}, Brussels, 4.4.2007
35 Izvor: Akademija inženjerskih nauka Srbije.

Dijagram 4: Nacionalne tehnološke platforme Srbije - NTPS

Pored programa Nacionalnih tehnoloških platformi Srbije potrebno je sprovoditi i tri dugoročna strateška programa za razvoj industrije:

PROGRAM 1: Ekološki kompatibilna industrija

Sistematsko uvođenje ekološke dimenzije u prostor industrije Srbije u smislu usklađivanje njene tehnološke baze i modela rada sa nacionalnim i evropskim propisima relevantnim za očuvanje životne sredine, klimatske promene, zaštite na radu i očuvanja zdravlja radnika. Izgradnja relevantnih zakonskih akata i mehanizama za njihovo efikasno sprovođenje i kontrolu.

PROGRAM 2: Industrija sa efikasnim korišćenjem resursa

Prepoznavanje i stimulacija primene tehnologija i proizvodnih metoda koje redukuju i racionalizuju potrošnju prirodnih resursa i stimulišu investicije u njihovo očuvanje i obnavljanje. Izgradnja zakonskih akata koji stimulišu i obavezuju industriju da deluje u skladu sa relevantnim standardima i strategijama održivog razvoja.

PROGRAM 3: Digitalizovani proizvodni procesi - IKT agenda za industriju

Razvoj novih modela poslovanja industrije Srbije baziranih na širokoj primeni IKT tehnologija na svim nivoima poslovnog sistema, posebno u delu interakcije sa okruženjem i pristupa inostranom tržištu. Posebni IKT modeli za fabrike budućnosti - PAMETNE Fabrike, DIGITALNE Fabrike, VIRTUELNE Fabrike, koje u svojoj osnovi imaju inkorporirane IKT tehnologije kao ključne enejblig sadržaje.

Nove inicijative za uspešan transfer znanja

1) Povećanja ulaganja u nauku sa ambicioznim, ali vrlo značajnim ciljem da se do 2015. godine dostigne kritični nivo od 1,05% BDP, kao i opredeljenja da se značajno poveća obim sredstava koji se usmeravaju na projekte tehnološkog razvoja i direktne participacije industrijskih kompanija u takvim projektima - najmanje 50% ukupnih budžetskih sredstava usmeravati u oblast tehnološkog razvoja uz reformulaciju prioriteta za ovu oblast u skladu sa programom Partnerstvo sa privredom definisanim kroz modul Implementacije Strategije naučnog i tehnološkog razvoja Srbije za period 2010 - 2015. godine i Strategijom i politikom razvoja industrije Srbije za period 2011 - 2020. godine,

2) Popularizacija i stimulisanje omladine da svoju profesionalnu karijeru usmeri u oblasti tehničkih disciplina, podjednako na srednjem i visokom nivou obrazovanja. U tom smislu iskoristiti Centar za promociju nauke, koji je definisanim kroz modul Implementacije Strategije naučnog i tehnološkog razvoja Srbije za period 2010 - 2015. godine. U okviru ovog Centra najmanje 50% resursa usmeriti u domen tehnoloških nauka, posebno u delu visokih i novonastajućih tehnologija,

3) Jačanje obrazovnih kapaciteta tehničkih fakulteta, sa fokusom na razvijanje praktičnih veština, kreativnosti i liderstva u svim oblastima inženjerstva. Pokretanje novih multidisciplinarnih smerova, kao što su mehatronika, robotika i industrijska automatizacija, i slično, koristeći fleksibilne okvire i inherentne dinamičke potencijale novog sistema visokog obrazovanja usklađenog sa Bolonjskim procesom,

4) Stimulisanje privatne inicijative u obrazovanju inženjera, posebno u delu visokog obrazovanja (ukoliko se zanemare fakulteti iz IKT oblasti, privatne inicijative u ovom delu visokoškolskog obrazovanja praktično ne postoje!),

5) Jačanje obrazovnih i istraživačko-razvojnih kapaciteta tehničkih fakulteta, posebno u delu doktorskih studija, kroz pokretanje bliske međunarodne saradnje sa tehničkim univerzitetima i institutima kao visokoefikasan mehanizam za brzi transfer znanja i obrazovanje nove generacije tehnoloških lidera za industriju Srbije,

6) Mehanizmi/instrumenti ubrzanog transfera znanja:

(1) škola lidera za industriju, posebno fokusirana na izabrane mlade istraživače, edukacija u inostranstvu u vodećim istraživačko-razvojnim centrima i vodećim industrijskim kompanijama i

(2) intenziviranje saradnje sa našim istraživačima u dijaspori, posebno sa onim koji su ostvarili uspešnu karijeru u industrijskim proizvodnim kompanijama i njihovo uključivanje u poseban program saradnje.

7) Stimulisanje privatne inicijative u delu istraživanja i razvoja za domen industrijskih tehnologija - privatni istraživačko-razvojni centri. Posebno se fokusirati na internacionalnu dimenziju i različite kooperativne programe u visokotehnološkom sektoru kroz mešovita ulaganja ili druge oblike outsourcing oblika industrijske saradnje,

8) Značajno unaprediti sistem finansiranja naučno-istraživačkih projekata, koji moraju da budu vođeni unapred formulisanim tematskim okvirima, sa prioritetima usklađenim potrebama industrije i sa obaveznom participacijom kompanija iz industrije u istraživačko-razvojnim aktivnostima, uz unapređeni sistem filtriranja projekata u smislu procene značaja u odnosu na prioritete industrije, upravljanja rizikom i praćenja realizacije projekta, i uz istovremeno značajno veću koncentraciju finansijskih resursa projekta - koncept strateških tehnoloških projekata sa optimalnom/kritičnom masom finansijskih resursa za ostvarivanje značajnih tehničko-tehnoloških rezultata, merenih u nacionalnim razmerama industrije Srbije (Razmotriti model dvostepena evaluacije koji je u u ovoj oblasti usvojila Švajcarska),

9) Konkurse za najbolju inovaciju reformulisati u smislu stimulisanja aplikativnih aspekata, inoviranje proizvodnih programa, tehnoloških procesa ili organizacija poslovnog sistema, a sve zajedno merljivo u nacionalnim razmerama industrije Srbije. Napustiti dosadašnju praksu partikularnih rešenja, marginalnog nacionalnog značaja i kapaciteta.

4. Uloga sektora IKT u implementaciji nove industrijske politike

Osnovni nalaz: Informaciono komunikacione tehnologije (IKT) su osnovni pokretač rasta svetske ekonomije u ovom veku. Od klasične elektronske industrije, težište se u međuvremenu pomerilo ka softverskoj i industriji računarsko telekomunikacionih usluga, a najveći deo dodatne vrednosti se generiše upravo u oblasti softvera i usluga (računarsko-telekomunikacionih). Cena hardvera računara, a u velikoj meri i telekomunikacionih uređaja, je toliko niska, zbog velikoserijske proizvodnje, da je bez velikih investicija moguće otvoriti radna mesta. Najveća novčana ulaganja su u izgradnji fiksne širokopojasne mreže, koja danas treba da se gradi isključivo kao optička mreža. Osnovno ulaganje u softverskoj i IKT uslužnoj industriji je ulaganje u znanje zaposlenih, a jedan od ključnih preostalih preduslova je postojanje širokopojasnih mreža. Dinamika promena potrebnog znanja u ovoj oblasti je takva da je neophodno učenje zaposlenih tokom celog života, da bi se u toku celokupnog radnog veka mogao davati značajan radni doprinos. U suprotnom, već posle desetak godina ranije stečeno znanje uglavnom postaje neupotrebljivo.

Ciljevi

Za razvoj industrije IKT predstavljaju sredstvo za modernizaciju i povećanje njene konkurentnosti (prema istraživanju OECD-a, povećavanje ulaganja u elektronske komunikacije za 8%, utiče na povećanje BDP za 1%). U proteklom periodu 2001-2009. godine zabeležen je dinamičan rast ovog sektora, naime, rast BDV saobraćaja, skladištenja i veza povećavala se po visokoj godišnjoj prosečnoj stopi od 14,9%, u čemu su telekomunikacije (i poštanske aktivnosti) učestvovale sa oko 44%.

Značajan pomak na tržištu fiksnih telekomunikacionih usluga učinjen je izdavanjem licence (februar 2010. godine) drugom operatoru za fiksnu telefoniju, kompaniji "Telenor", čime je učinjen prvi korak ka faktičkom ukidanju monopola i liberalizaciji tržišta fiksne telekomunikacione mreže, pristupu konkurencije i obezbeđenju novih investicija u oblasti fiksne telefonije. Mobilna telefonija beleži ekspanzivan razvoj i najprofitabilniji je deo telekomunikacija. Ulazak trećeg operatora na tržište mobilne telefonije je uticao na podizanje nivoa konkurencije i na dalju liberalizaciju tržišta. Broj korisnika mobilne telefonije u 2009. godine je dostigao skoro 10 miliona. Penetracija iznosi 132,2%. Pokrivenost teritorije i stanovništva signalom je na visokom nivou, ali još uvek nije potpuna. Tržište Internet usluga je u stalnoj ekspanziji. Zabeležen je rast broja provajdera kao i korisnika. Ukupan broj fiksnih Internet konekcija krajem 2008. godine je iznosio 865,9 hiljada. Očekuje se da će do 2014. godine u Srbiji biti 1,9 miliona širokopojasnih priključaka.

Ciljevi su digitalizacija telekomunikacione infrastrukture, dostizanje prosečnog evropskog stepena razvoja u oblasti elektronskih komunikacija, omogućavanje da Internet bude svima dostupan, brz, jeftin i siguran, podsticanje razvoja web ekonomije; povećanje učešća domaće industrije, obezbeđivanje efikasnog pristupa informacijama i znanju, itd.

Oblast elektronskih komunikacija i informacionog društva je obuhvaćena Digitalnom agendom Srbije, koju čine Strategija razvoja elektronskih komunikacija u Republici Srbiji od 2010. do 2020. godine i Strategija razvoja informacionog društva u Republici Srbiji do 2020. godine.

Razvoj elektronskih komunikacija narednih godina će se kretati u pravcu poboljšanja postojećeg stanja infrastrukture, razvoja servisa, uvođenja novih tehnologija u svim oblastima, unapređenja sektora industrijske opreme elektronskih komunikacija, zaštite životne sredine, itd. Nacionalna mreža će biti formirana po modelu otvorene optičke mreže i zasnivaće se na postojećoj infrastrukturi različitih operatora. Razvoj širokopojasnog pristupa mreži uticaće na unapređenje privrede kroz povezivanje privrednih regiona u zemlji, povećanje konkurentnosti, poboljšanja komunikacije, itd. Razvoj nacionalne širokopojasne komunikacione mreže obezbediće uvođenje usluga za javnu upravu, zdravstvo, školstvo, pravosuđe i poslovni sektor.

Izgradnja informacionog društva će biti unapređena primenom: IKT u javnoj upravi, zdravstvu, pravosuđu, obrazovanju, nauci i kulturi; podsticanjem razvoja, zaštite potrošača i kordinacijom razvoja e-trgovine; razvoja ljudskih resursa; razvoja start-up inovativnih kompanija; zaštitom intelektualne svojine softvera i digitalnih sadržaja i unapređenjem informacione bezbednosti. Za izgradnju "informacionog društva" potrebno je obezbediti raspoloživost i dostupnost IKT svima. Da bi se to ostvarilo neophodno je omogućiti brz pristup internetu po niskim cenama, prvenstveno preko telefonskih linija ili kablova, ali i preko bežične tehnologije i satelita.

Edukacija

U ovoj oblasti postoji manjak stručnjaka, pre svega zbog odlaska velikog broja visokoobrazovanih stručnjaka u inostranstvo. Zavod za zapošljavanje Srbije je proglasio stručnjake za softver najdeficitarnijom strukom, zbog čega je primaran zadatak povećanja kapaciteta fakulteta koji školuju stručnjake u ovoj oblasti. Osim toga, već u toku školovanja studente treba uključiti u razvojne projekte, tako što bi se uz fakultete u ovoj oblasti realizovali veliki tehnološki parkovi sa industrijom visokih tehnologija. Takođe treba podsticati kreiranje "spin off" kompanija pri univerzitetima, radi brzog transfera znanja i ideja u industriju. Tako su nastale najveće svetske kompanije u ovoj oblasti u SAD, a u Srbiji je najveća koncentracija znanja iz IKT baš na univerzitetima.

U srednjim i osnovnim školama je neophodno uvoditi nove programe i osvežavati IKT znanja nastavnika, kako bi se deci pružala adekvatna znanja. Danas značajan deo nastavnika poznaje oblast manje od nekih učenika u razredu, upravo zato što nisu bili primorani da prate razvoj oblasti IKT. Neophodno je da se uvede redovno usavršavanje znanja za nastavnike, kontrola stečenog znanja i finansijska stimulacija za one koji najbolje prate oblast. Osim toga, potrebno je dodatno povećati fond časova za predmete iz oblasti IKT kada su predmeti već postojali, a uvesti nove kao obavezne tamo gde nisu postojali. Ove mere je teško uvesti zbog postojećeg nedostatka kadrova.

Naučnoistraživačka i obrazovna mreža AMRES je poslužila za obrazovanje korisnika i uspostavu niza mrežnih usluga na širokopojasnoj mreži. Inicijativom Ministarstva prosvete i Telekoma Srbija su povezane osnovne i srednje škole, tako da su stvoreni preduslovi za nove sadržaje na mreži. Nameće se potreba generisanja i distribucije sadržaja za predavanja za srednje i osnovne škole u elektronskoj formi za sve predmete i uvođenje tehnologija elektronskog učenja. Ova praksa je već počela da se primenjuje na univerzitetima.

Elektronska vlada

Interakcija vlada i lokalnih samouprava sa građanima se u razvijenim zemljama odvija veoma efikasno zahvaljujući korišćenju Internet infrastrukture. Manji deo tih usluga se može ostvariti bez pouzdanog utvrđivanja identiteta građana koji koristi uslugu, ali je za većinu neophodan niz sigurnosnih preduslova-sigurnosnih usluga. U Srbiji su usvojeni potrebni zakoni i formirana prva sertifikaciona tela, čime su stvoreni preduslovi za ostvarenje sigurnosnih usluga. Međutim, do sada nije došlo do masovnog korišćenja sertifikata od strane građana. Značajna šansa za uvođenje sertifikata o identitetu na nivou cele populacije je morala da bude propuštena zbog pritiska javnosti kada su uvođene nove lične karte (tada su građani mogli da biraju da li žele lične karte sa čipom ili ne).

Osnovne sigurnosne usluge neophodne za uvođenje elektronske vlade su digitalni identitet i digitalni potpis. U manje kritičnim primenama, identitet se može garantovati preko para korisničko ime - lozinka. Kada je potreban visok nivo sigurnosti, identitet se garantuje preko digitalnog sertifikata identiteta na kartici ili serveru na mreži uparenog sa lozinkom ili čak sistemima sa lozinkom koja se jednokratno generiše. Naredna šansa za uvođenje sertifikata identiteta na nivou svih građana Srbije je uvođenje zdravstvene kartice sa čipom, kada se može uvesti i digitalni potpis, tako da se otklone sigurnosna ograničenja u razvoju usluga za građane.

Sa širenjem usluga elektronske vlade, neophodno je uvesti uslugu prijavljivanja na jednom mestu. Infrastruktura za takvu uslugu bi čuvala samo jednu lozinku za sve usluge i definisala bi sva ovlašćenja za pristup uslugama elektronske vlade. Pripreme za izgradnju takve infrastrukture treba uraditi u fazi izrade centralnog registra građana. Time će se građani osloboditi potrebe za pamćenjem velikog broja lozinki i korisničkih imena i nepotrebnih prijavljivanja i odjavljivanja na i sa različitih sistema elektronske vlade.

Da bi državni aparat mogao efikasno da funkcioniše, neophodno je napraviti računarsko telekomunikacionu mrežu Vlade na koju bi bile vezane sve lokalne samoupravne. Ova mreža treba da bude širokopojasna u najstrožijem značenju te reči i treba da ima visok nivo zaštite od bilo koje vrste napada. Ukoliko je moguće, poželjno je da se formira na kombinovanoj infrastrukturi telekomunikacionih operatora, ali i privatnoj infrastrukturi Vlade, gde optička vlakna pripadaju Vladi (npr. dugoročni zakup od EPS, Telekom Srbija, Železnice).

Elektronsko zdravstvo

U elektronskom zdravstvu je Srbija načinila značajne korake uvođenjem informacionih sistema domova zdravlja i bolnica, elektronske kontrole propisivanja lekova, elektronskog fakturisanja usluga, registra osiguranika i mreže RZZO u celoj Srbiji. Potrebno je proširiti informacione sisteme na sve zdravstvene ustanove i uvezati apoteke, bolnice, domove zdravlja, RZZO i zavode za javno zdravlje u jedinstvenu računarsku mrežu. Na takvoj jedinstvenoj mreži se može izgraditi sistem koji će moći da eliminiše papirne recepte. Osim toga, moći će da se prati rad medicinskog osoblja i sve pružene usluge i da se formira jedinstveni elektronski karton pacijenta sa redukovanim podacima na nivou Srbije. Na ovaj način će se ostvariti ogromne uštede u zdravstvu i ujedno promeniti odnos lekara i pacijenata.

Zbog osetljivosti podataka u zdravstvu i potencijalnog čuvanja kritičnih podataka na čip kartici, od ogromnog je značaja uvođenje nove kartice pod okriljem RZZO.

Kancelarijsko poslovanje

Cena licenci za programe za kancelarijsko poslovanje se približila ceni samog računara. Istovremeno mnoge vlade u Evropi i svetu koriste ili preporučuju primenu besplatnog Open office paketa za kancelarijsko poslovanje. Kako ne postoje bitne razlike u funkcionalnostima, korišćenjem samo Open office u Srbiji bi se uštedelo bar nekoliko desetina miliona evra. Zato bi Vlada trebala da propiše Open office kao standard u svim institucijama, lokalnoj samoupravi, javnim preduzećima, javnom zdravlju, školama i svim budžetski finansiranim institucijama.

Širokopojasnim mrežama koje dolaze do kuća i stanova treba stvoriti preduslove za pretvaranja mesta na kojima se živi u kancelarijski prostor - tzv. kućna kancelarija (home office). Najnoviji kolaboracioni alati omogućavaju izuzetnu podršku za kolaboraciju, tako da virtuelni sastanci i diskusije na širokopojasnoj mreži ne zaostaju bitno za klasičnim sastancima u kancelariji. Radom u kućnoj kancelariji bi se uštedelo na vremenu odlaska na posao, smanjila potrošnja energenata i zagađenje, smanjila potrebna ulaganja u gradske saobraćajne infrastrukture i sl.

Deregulacija telekomunikacija

Ukoliko se u narednom periodu privatizuje Telekom Srbija, tada se mora omogućiti ulaganje većem broju operatora na "zadnjoj milji" telekomunikacione mreže (unutar gradova) pod povoljnim uslovima kako bi se optička vlakna dovela do što većeg broja zgrada. U okviru toga je potrebno obezbediti najjednostavnije procedure za sprovođenje nove optičke kablovske infrastrukture.

Softverske kompanije

U Srbiji postoje tri karakteristična tipa delatnosti softverskih kompanija. Prva kategorija kompanija razvija softver za inostranog naručioca i uglavnom radi deo softvera nekih većih sistema ili projekata "po narudžbi". Često rade sa pomerenim radnim vremenom da bi se uskladili sa radnim vremenom naručioca. Standardi i postupci razvoja su najčešće nametnuti od strane naručioca. Zbog odnosa kvaliteta naših kadrova i plata, u toku krize je došlo samo do malog smanjenja obima poslova ovog tipa. Druga kategorija su razvoji za domaće tržište za potrebe poznatog naručioca, pri čemu softver ima lokalne osobenosti. Tada intelektualna prava svojine ostaju u Srbiji za razliku od prve kategorije, ali kvalitet softvera i lokalne osobenosti onemogućavaju prodaju na svetskom tržištu. Treća kategorija predstavlja sopstvene razvoje sa ciljem da se izađe na svetsko tržište. Često ova treća kategorija nastaje evolucijom druge kategorije i ona može da jednog dana donese značajne profite. Ovi proizvodi mogu da uspeju samo ako su razvojni timovi vrhunski i zamisao celokupnog projekta dobra.

Država treba da podstiče sve oblike razvoja softvera jer su primanja u ovim kompanijama daleko iznad primanja u ostatku privrede. Kvalitet kadrova kod nas je veoma dobar. Tome doprinosi popularnost oblasti među omladinom, tako da se na odgovarajuće fakultete upisuju veoma dobri đaci. Ova vrsta industrije ne zahteva velika finansijska ulaganja već velika ulaganja u znanje. Odlazak svakog vrhunskog stručnjaka je ogromna šteta za Srbiju, tako da bi uštede koje se postižu primenom IKT tehnologija trebalo usmeriti na zadržavanje najkvalitetnijih kadrova. Broj zaposlenih nije ograničen tržištem, jer prva i treća kategorija kompanija po tipu delatnosti ima gotovo neograničeno tržište, a grana je izrazito izvozno orijentisana i ekološki prihvatljiva.

U narednom periodu težište IKT politike treba usmeriti ka sledećim merama:

1) Povećati kapacitete fakulteta koji školuju stručnjake u ovoj oblasti i njihove budžetske kvote. Studente treba uključiti u razvojne projekte u tehnološkim parkovima uz univerzitete sa industrijom visokih tehnologija,

2) Neophodno da se uvede redovno usavršavanje znanja za nastavnike iz ove oblasti, kontrola stečenog znanja i finansijska stimulacija za najbolje,

3) Na akademskoj mreži AMRES je potrebno generisati i distribuirati nastavne sadržaje za predavanja za srednje i osnovne škole u elektronskoj formi za sve predmete i uvesti tehnologije elektronskog učenja,

4) Sigurnosne usluge neophodne za uvođenje elektronske vlade su digitalni identitet i digitalni potpis, a one se mogu najlakše ostvariti ako se kod pravljenja nove zdravstvene knjižice obavezno koristi kartica sa čipom i na njoj obezbede digitalni potpis i digitalni identitet,

5) Uvođenje usluga prijavljivanja na jednom mestu (single sign on),

6) Izrada širokopojasne telekomunikacione mreže Vlade sa uvezanim celim javnim sektorom,

7) U elektronskom zdravstvu je potrebno proširiti informacione sisteme na sve zdravstvene ustanove i uvezati apoteke, bolnice, domove zdravlja, RZZO i zavode za javno zdravlje u jedinstvenu računarsku mrežu,

8) Uvesti elektronsku zdravstvenu knjižicu na kojoj obavezno mora da postoji čip i uvesti obavezan sertifikat za identitet i obavezan elektronski potpis,

9) Propisati Open office kao standard u svim Vladinim institucijama, lokalnoj samoupravi, javnim preduzećima, javnom zdravlju, školama i svim budžetski finansiranim institucijama,

10) Širokopojasnim mrežama koje dolaze do lokacija gde se živi (kuće, stanovi) treba stvoriti preduslove za pretvaranja u kancelarijski prostor - tzv. kućna kancelarija ("home office"),

11) Ukoliko se prodaje Telekom Srbija, ne bi smelo da se dogodi da se zbog više cene proda i de facto monopol na fiksne sisteme veza,

12) Država treba da podstiče sve oblike razvoja softvera, broj zaposlenih nije ograničen tržištem, a grana je izrazito izvozno orijentisana i ekološki prihvatljiva.

5. Podrška politike zapošljavanja i tržišta rada razvoju industrije

Osnovni nalaz: U sklopu sveobuhvatnog zaokreta prema novom modelu privrednog rasta, politika zapošljavanja i tržišta rada dobija mnogo istaknutiju ulogu uopšte, a posebno u podršci revitalizaciji i ubrzanom rastu industrijske proizvodnje. Politika zapošljavanja ima širok opseg, jer obuhvata sve ekonomske politike koje utiču na zaposlenost. U politiku tržišta rada, s druge strane, koja se sastoji od institucija, mera i programa koje neposredno deluju na tržište rada, spadaju:

1) institucije na tržištu rada - radno zakonodavstvo, politika minimalne plate, socijalni dijalog i kolektivno pregovaranje,

2) aktivna politika tržišta rada, koja uključuje mere i programe javne službe za zapošljavanje i

3) pasivna politika tržišta rada, koja se, pre svega, odnosi na naknade za nezaposlenost.

Težišta podrške politike zapošljavanja i tržišta rada razvoju industrije u periodu 2011-2020. godine usmerena su ka sledećim merama i aktivnostima:

Smanjivanje fiskalnog opterećenja rada, posebno za niže plaćeni rad

Primarni strateški cilj industrije Srbije do 2020. godine je permanentno stvaranje povoljne investicione klime za privlačenje investitora. Iz tog ugla posebnu težinu imaju promene u domenu oporezivanja rada. Fiskalno opterećenje rada za zaposlenog sa prosečnim primanjima je relativno visoko, i iznosi više od 38% od ukupnih troškova rada36. Međutim, još je veći problem što je ono - u uporednoj perspektivi - izuzetno visoko za zaposlene koji primaju manje od prosečne plate - tako, čak i za radnike koji primaju samo trećinu prosečne plate poreski klin nije manji od 36%. S obzirom da je prosečna plata u prerađivačkoj industriji znatno ispod proseka, visoko opterećenje rada povećava jedinične troškove rada i posledično dodatno smanjuje konkurentnost, posebno u granama koje zapošljavaju uglavnom radnike nižih kvalifikacija i u kojima su prosečne plate veoma niske, kao što su npr. tekstilna i prehrambena industrija. Bitnim smanjivanjem fiskalnog opterećenja rada, posebno niže plaćenog, ne samo što bi se poboljšala međunarodna konkurentnost srpske industrije i olakšao ulazak novih preduzeća, nego bi se, kroz smanjenje podsticaja za neformalnost, uticalo i na potpunije uključivanje postojećih firmi i njihovih zaposlenih u formalne tokove.

__________
36 Ukupni troškovi rada sastoje se iz bruto zarade i doprinosa na teret poslodavca. Bruto zarada sastoji se iz neto zarade, poreza na zaradu i doprinosa na teret zaposlenog. Poreski klin rada predstavlja učešće svih poreza i doprinosa u ukupnim troškovima rada.

Afirmacija fleksigurnost kao vodećeg principa za institucije tržišta rada i socijalne partnere

Naše radno zakonodavstvo, posebno Zakon o radu, nije u dovoljnoj meri usvojilo diskurs fleksigurnosti, kojim se zaposlenima i svim pripadnicima radne snage pruža sigurnost u pogledu ostvarivanja prava na zaposlenje, ali se istovremeno preduzećima omogućava fleksibilnost pri unajmljivanju zaposlenih i smanjivanju njihovog broja iz konjunkturnih i strukturnih razloga. Neke odredbe radnog zakonodavstva, koje naizgled štite prava zaposlenih, u suštini na dugi rok rade protiv njihovih interesa, a onda i protiv javnog interesa. Tako, pošto su poslodavci dužni da isplate otpremninu radnicima koje otpuštaju za ukupne godine radnog staža (bez obzira da li su oni već ranije dobili otpremninu), oni nerado zapošljavaju radnike sa više radnog iskustva - često na štetu obe strane. Takođe, velika razlika u pravima zaposlenih na neodređeno vreme i onih sa fleksibilnim ugovorima, dovodi do toga da se poslodavci nerado odlučuju da ponude zaposlenima otvorene ugovore, na štetu obe strane. Odgovarajući okvir za usaglašavanje radnog zakonodavstva je Socijalno-ekonomski savet, s obzirom da se na nacionalnom nivou najbolje sagledava širi javni interes.

Reafirmacija granskog kolektivnog pregovaranja sa vodećom ulogom industrijskih sektorskih ugovora u nacionalnom sistemu kolektivnih ugovora

Granski kolektivni ugovori u privredi Srbije (izvan javnog sektora) nisu zaključivani još od devedesetih godina. S druge strane, primena Opšteg kolektivnog ugovora zaključenog 2008. godine je suspendovana upravo zbog njegove nerealnosti, odnosno zbog uključivanja za poslodavce finansijski neodrživih odredbi. Uporedno iskustvo pokazuje da zemlje u kojima su dominantni granski kolektivni ugovori u industrijskim sektorima, kao što su npr. Nemačka i skandinavske zemlje, imaju manji problem sa konkurentnošću čak i u uslovima veoma visokih zarada zaposlenih, u odnosu na zemlje u kojima je dominantno kolektivno pregovaranje u javnom sektoru, kao što je slučaj sa većinom južnoevropskih zemalja. S obzirom da su zarade u javnom sektoru u Srbiji tokom cele protekle decenije rasle mnogo brže u odnosu na rast produktivnosti i brže u odnosu na zarade u privatnom sektoru i u prerađivačkoj industriji, preorijentacija sistema kolektivnog pregovaranja prema granskom pregovaranju u industriji blagotvorno bi delovala na konkurentnost, jer bi obezbedila rast zarada u zemlji u skladu sa rastom produktivnosti.

Vođenje odgovorne i predvidive politike minimalne zarade

Minimalna zarada se u Srbiji utvrđuje kroz šestomesečno usklađivanje između socijalnih partnera na Socijalno-ekonomskom savetu, a u slučaju nepostizanja saglasnosti, odluku o njenoj visini unilateralno donosi Vlada, što se i dogodilo dva puta tokom 2010. godine. U prethodnom periodu minimalna zarada se kretala u relativno uskom i prihvatljivom intervalu od 36-42% od prosečne zarade. Sa stanovišta ekspanzije zaposlenosti u industriji, veoma je važno da nivo minimalne zarade bude optimalan. Uporedno iskustvo sugeriše da nivo neto minimalne zarade treba da se kreće u rasponu od 30-40% u odnosu na prosečnu neto zaradu, dok odgovarajući odnosi bruto zarada mogu da budi i niži, što bi zavisilo od stepena progresivnosti oporezivanja zarada.

Povećanje učešće sredstava za aktivne programe tržišta rada u BDP, posebno za subvencije za novo zapošljavanje i za obuke na poslu.

Učešće sredstava za aktivne programe tržišta rada u BDP je već godinama na veoma niskom nivou od oko 0,10 - 0,15%. U 2009. godini na aktivne programe tržišta rada Nacionalna služba za zapošljavanje je potrošila 3,7 milijarde dinara, dok je ove godine taj iznos neznatno povećan na 3,9 milijarde. Zapravo, došlo je do smanjenja stvarno uloženih sredstava jer je prošle godine Vojvodina kroz pokrajinski budžet uložila značajna dodatna sredstva, što je ove godine izostalo. U zemljama OECD-a odgovarajuće učešće aktivnih programa je u rasponu od 0,3 do preko 1,5% od BDP.

Za podsticanje rasta zaposlenosti u industriji posebno su značajne dve grupe programa - programi novog zapošljavanja, u vidu subvencija poslodavcima za novozaposlene radnike, kao i programi obuke, koji su bili potpuno marginalizovani u prethodnom periodu. Imajući u vidu da se reforma obrazovnog sistema, a posebno srednjih stručnih škola, odvija veoma usporeno, može se očekivati da će se sa povećanjem tražnje za radom i promenom njene strukture u prerađivačkoj industriji produbiti jaz veština (skills gap), te da će on potencijalno predstavljati usko grlo u projektovanoj ekspanziji sektora. Zbog toga je potrebno razviti i proširiti programe obuke na poslu, kroz partnerski odnos odgovarajućih rastućih grana i Nacionalne službe za zapošljavanje.

Viši nivo bezbednosti i zdravlja na radu značajan u strateškom povećanju zaposlenosti, produktivnosti, konkurentnosti u industriji i održivosti sistema socijalne zaštite

Bezbednost i zdravlje na radu mora da bude u skladu sa promenama i potrebama ekonomskog razvoja industrije, kako bi se promovisala "dobrobit na radu", odnosno fizička, moralna i socijalna dobrobit, a ne nešto što se meri samo nepostojanjem povreda na radu ili profesionalnih bolesti. Da bi se ovo postiglo, moraju da budu uključeni svi učesnici (državni organi, socijalni partneri, kompanije, zaposleni i dr.) u davanju podrške;

1) promociji aktivnosti na smanjenju povreda na radu i profesionalnih bolesti,

2) uključivanje aspekata razlike polova,

3) preventivne mere i rešenja u oblasti bezbednosti i zdravlja,

4) prevencija rizika od psihosocijalnih štetnosti i profesionalnih bolesti,

5) promena u oblicima zapošljavanja, organizacije rada i radnom vremenu i

6) analiza novih rizika ili rizika iz interakcije hemijskih, fizičkih i bioloških agenasa i rizika za radnu okolinu.

6. Konkurencija

Osnovni nalaz: Prvu fazu razvoja prava konkurencije u Srbiji, obeležilo je donošenje Zakona o zaštiti konkurencije iz 2005. godine. Ovaj zakon je predstavljao pravni okvir koji sadrži rešenja u značajnoj meri usklađena sa materijalnim pravilima konkurencije iz evropskog prava, a u institucionalnom pogledu, ovim propisom je osnovana Komisija za zaštitu konkurencije (12. aprila 2006. godine), kao samostalno i nezavisno telo, koje za svoj rad odgovara Narodnoj skupštini Republike Srbije. U periodu od stupanja na snagu i početka primene ovog zakona, do danas, praksa je pokazala da je ovaj zakon nedorečen i da ima nedostatke koji se prevashodno tiču procesnih ovlašćenja Komisije, potrebe preciznijih definicija radnji kojima se narušava konkurencija, odvijanja postupka koji se vodi pred Komisijom, a u najvećoj meri, pitanja sankcionisanja povreda konkurencije. S obzirom da nedostaci u važećem zakonu nisu mogli biti otklonjeni njegovim izmenama i dopunama, resorno ministarstvo, u drugoj polovini 2008. godine, formiralo je Radnu grupu za izradu novog zakona, kaja je, uz podršku eksperata sa projekta "Jačanje institucionalnih kapaciteta Komisije za zaštitu konkurencije" izradila novi tekst zakona. Vlada je utvrdila predlog Zakona u martu 2009. godine i uputila ga u skupštinsku proceduru. Zakon je usvojen 1. novembra 2009. godine.

Cilj Zakona o zaštiti konkurencije jeste zaštita tržišnog takmičenja, stvaranje jednakih uslova za sve učesnike na tržištu, kako da investiraju, odnosno da uđu na tržište, tako i da deluju na njemu, u skladu sa svojim poslovnim interesima i pravnim poretkom ove zemlje. Ne samo formalno i formalistički posmatrano, nego realno, jer se ti uslovi neposredno reflektuju u realnoj ekonomiji.

Posebni ciljevi koncepta novog zakona su:

- preciziranje i pravilna transpozicija materijalnih pravila zaštite konkurencije, koji se primenjuju u Evropskoj uniji;

- unapređenje pravnih instituta iz oblasti zaštite konkurencije, kao i sistematike u odnosu na ranija zakonska rešenja, pre svega u pogledu pojma i oblika povrede konkurencije, odnosno pojma i kontrole nad sprovođenjem koncentracija;

- smanjenje tereta administrativnih procedura za privredne subjekte, u pogledu obaveze notifikacije, putem podizanja praga kontrole; stvaranje pravno-organizacionih uslova za jačanje kapaciteta i proširivanje procesnih ovlašćenja Komisije;

- unapređenje procesno-pravnog režima, u pravcu mogućnosti vođenja jedinstvenog, efikasnog i celovitog postupka pred Komisijom, uz punu saradnju drugih državnih organa, stranaka u postupku i drugih učesnika na tržištu;

- davanje ovlašćenja Komisiji za primenu efikasnih i primenljivih mera u slučajevima povrede konkurencije;

- stvaranje uslova za bolju pravnu zaštitu, putem sudske kontrole odluka Komisije pred sudom posebne nadležnosti u privrednopravnim stvarima, a u jedinstvenom postupku ispitivanja zakonitosti odluke o utvrđivanju povrede konkurencije i primenjene mere.

Veliki značaj novog pravnog režima zaštite konkurencije je u ovlašćenju Komisije da u postupku ispitivanja povrede konkurencije, u slučaju utvrđivanja takve povrede, samostalno određuje upravne mere zaštite konkurencije, koje po svojim posledicama imaju odlike sankcije. Pored nesumnjivog preventivnog dejstva koje ima jedan efikasan i primenljiv sistem sankcionisanja povreda konkurencije za sve učesnike na tržištu, osnovna odlika ovih mera jeste obezbeđenje korektivnog dejstva na tržištu, u pogledu ponašanja njegovih učesnika, kako bi se uklonili ili minimizirali efekti učinjene povrede konkurencije.

Zakonske izmene anti-monopolskog pravnog režima čine prekretnicu u oblasti efikasne borbe protiv svih oblika narušavanja, ograničavanja ili sprečavanja konkurencije na tržištu Srbije. Treba istaći da će prilikom sprovođenja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) posebna pažnja biti posvećena ovoj oblasti, budući da je u samom SSP-u apostrofirana kao jedna od prioritetnih. Evropska komisija (EK) će zato, prilikom ocenjivanja napretka u sprovođenju SSP-a, od početka njegove primene, naročito budno pratiti oblast konkurencije, gde je donošenje ovakvog zakona samo nužan, ali ne i dovoljan uslov za ispunjavanje obaveza koje je naša zemlja preuzela. Poučena iskustvima iz prethodnih proširenja, EU će posebnu pažnju posvetiti primeni usvojenog zakonodavstva usklađenog sa evropskim pravom, a ne samo harmonizaciji propisa. EK je više puta do sada u svojim godišnjim izveštajima ohrabrivala Srbiju da pojača napore u ovoj oblasti. Takođe, prema Godišnjem izveštaju EK o napretku Srbije za 2010. godinu, ističe se da je postignut izvestan napredak u oblasti državne pomoći. Organ državne pomoći osnovan je decembra 2009. godine, kao što se zahtevalo SSP-om, a postao operativan u aprilu 2010. godine. Komisija je od strane Stalnog sekretarijata podržala kontrolu državne pomoći usmerenu kroz osnivanje nezavisnog odeljenja u sastavu Ministarstva finansija. U julu 2010. godine Komisija za kontrolu državne pomoći usvojila je inventar za 2009. godine. Međutim, administrativni kapaciteti Odeljenja za kontrolu državne pomoći treba da budu značajno ojačani. Srbija treba da nastavi sa svojim naporima da uspostavi evidenciju u sprovođenju odluka državne pomoći. Generalno, prema Izveštaju, Srbija je i dalje umereno napredovala u ispunjavanju uslova Prelaznog sporazuma u oblasti konkurencije. Ističe se da kapacitet i stručnost Komisije za Zaštitu konkurencije i pravosuđa mora da bude ojačana.

Ciljevi, politika i mere

- Podizanje institucionalnih kapaciteta Komisije za zaštitu konkurencije i Odeljenja za kontrolu državne pomoći. Kritičan faktor uspešnosti antimonopolske institucije predstavljaju upravo kadrovi, pa je zbog toga od velikog značaja da oni budu adekvatno finansijski stimulisani, u cilju sprečavanja potencijalne zloupotrebe i pojave korupcije;

- Donošenje podzakonske regulative - set podzakonskih akata, kojima bi se detaljnije regulisali principi i procedure za npr. procenu efekata integracija na ekonomsku efikasnost i ekonomsko blagostanje; za izuzeće od zabrane određenih sporazuma po vrstama itd. Važna oblast regulative odnosi se na pitanje tretmana državnih, odnosno prirodnih monopola, identifikaciju javnih usluga za koje postoji opšti interes i na koje se neće dosledno primenjivati pravila konkurencije, ali ipak zahtevaju sprovođenje mera ekonomske regulacije kako bi se sprečila zloupotreba dominantnog položaja;

- Efikasno sudsko rešavanja sporova iz oblasti zaštite konkurencije - potrebno je unaprediti kapacitete adekvatnom obukom sudija u pogledu antimonopolske politike, s obzirom na njihovo izuzetno skromno iskustvo u ovoj oblasti;

- Edukacija privrednih subjekata - očekuje se da će i svi privredni subjekti ozbiljnije pristupiti upoznavanju sa pravilima zaštite konkurencije, jer je u dosadašnjoj praksi uočeno da su određene radnje povrede konkurencije bile često rezultat njihovog nedovoljnog poznavanja. Zato će se u narednom periodu uložiti dodatni napori za tzv. competition advocacy, približavanju pravila i njihovog značaja privrednim subjektima.

Pravila zaštite konkurencije ne uređuju igrače, ne uređuju ni igru, već teren za igru. On mora biti ravan, jednak za sve, ne sme da sadrži prepreke za ulazak u igru, i ne sme da daje prednost neefikasnim i neuspešnim igračima, pa makar iza nekih od njih stajala i država. Efekat takvog uređenja "terena" jeste mogućnost da akteri iskažu svoje mogućnosti u skladu sa svojim potencijalom, kreativnošću, inovacijom, veštinom. To je put ka krajnjem proizvodu ili usluzi najvišeg mogućeg kvaliteta za najnižu ekonomsku cenu. To je put ka tržištu u kojem se intenzivira ekonomska aktivnost i rast investicija.

7. Privatizacija i restrukturiranje

Osnovni nalazi. Privatizacioni model u Srbiji nije neposredno produkovao izrazite pozitivne efekte na razvoj industrije. Osnovni razlog je što je privatizacija društvenih preduzeća u privredi Srbije, pa i u industriji, predugo trajala. Ona je započeta još 1990. godine, a nije potpuno okončana ni 2010. godine. Neprivatizovana društvena preduzeća koja su poslovala u tom periodu nisu se restrukturirala i razvijala zbog same činjenice da su očekivala privatizaciju. Ona su investirala i prilagođavala se tržištu samo u meri koja je bila nužna da opstanu, odnosno da budu u stanju da isplaćuju zarade zaposlenima. Slično ponašanje je bilo svojstveno društvenim preduzećima i pre započinjanja privatizacije u Srbiji, odnosno u okviru čistog, globalnog društveno-svojinskog modela privređivanja (zaposleni kao upravljači nisu imali interes da finansiraju razvoj preduzeća nauštrb zarada, a država i privatni investitori su bili isključeni kao investitori po prirodi samog svojinskog), tako da je započeta, a nedovršena privatizacija društvenih preduzeća samo još više pojačala njima i inače inherentnu razvojnu inertnost. Uz navedeno negativno dejstvo samog predugog trajanja procesa privatizacije društvenih preduzeća, uključujući i industrijska, na razvoj preduzeća tokom prve decenije privatizacije u Srbiji krajnje negativno delovao je i ambijent u kome su ona poslovala, jer se raspalo jugoslovensko tržište, a privreda Srbije je bila pod spoljnim sankcijama. Svi ovi faktori imali su za posledicu da su preduzeća u industriji Srbije tokom dugotrajnog procesa privatizacije ne samo zaostajala u razvoju, nego su poslovno i resursno devastirana.

Zakonska regulativa. Izostanak zadovoljavajućih pozitivnih efekata privatizacije na industrijska preduzeća i industriju Srbije u celini posledica je i zakonske regulative u okviru koje je realizovana privatizacija tokom protekle dve decenije. Ta regulativa je nekoliko puta menjana, i to ne putem korekcija i nadogradnje jednog odabranog modela privatizacije što bi bilo logički opravdano, već se radilo o radikalnoj zameni jednog modela privatizacije drugim.

Inicijalni model privatizacije, regulisan Zakonom o društvenom kapitalu s kraja 1989. godine i primenjivan u tadašnjoj (integralnoj) Jugoslaviji, omogućavao je da zaposleni relativno lako steknu većinsko vlasništvo u preduzećima u kojima su radili. To isto je omogućavao i model privatizacije koji je primenjivan u Srbiji od 1991. godine (prema srpskom Zakonu o uslovima i postupku pretvaranja društvene svojine u druge oblike svojine), i to ne toliko zbog njegovih normiranih povoljnosti za zaposlene, već zbog činjenice da su zaposleni kao kupci akcija društvenih preduzeća odlaganjem uplata tokom 1992. godine i 1993. godine ostvarivali velike inflatorne dobitke omogućene tadašnjom hiperinflacijom. Zaposleni su, zahvaljujući inflaciji, početkom 1994. godine imali većinske pakete akcija u pretežnom broju preduzeća u Srbiji. Međutim, u Srbiji su 1994. godine usvojene izmene zakona o privatizaciji donesenog 1991. godine, kojima je naloženo da se revidiraju privatizacije društvenih preduzeća, tako što će se iz uplata zaposlenih kao kupaca akcija eliminisati inflatorni dobici. Takva revizija izvršenih privatizacija rezultovala je svođenjem vlasničkog učešća zaposlenih u kapitalu preduzeća na najviše nekoliko procentnih poena, koliko su realno i platili za akcije. Učešće društvenog kapitala u ukupnom kapitalu preduzeća ponovo je postalo dominantno, tako da su praktično anulirani rezultati četvorogodišnje privatizacije u Srbiji.

U periodu od 1994-1997. godine proces privatizacije u Srbiji gotovo da se nije ni odvijao, jer je za akcije preduzeća trebalo da se plati praktično puna cena (najčešće utvrđena na nerealno visokom nivou), pa zaposleni nisu imali interes da pokrenu proces privatizacije preduzeća, koja inače nije bila obavezna. Anuliranje prethodne privatizacije (izmenom zakona 1994. godine), dodatno je odvraćalo zaposlene u društvenim preduzećima da (ponovo) pokreću postupak njihove privatizacije.

Model privatizacije koji je počeo da se primenjuje od 1997. godine, koji je uveden Zakonom o svojinskoj transformaciji, trebalo je ponovo da podstakne pokretanje postupaka privatizacije društvenih preduzeća od strane zaposlenih. Taj model davao je mogućnost zaposlenima i građanima (zaposlenima prioritetno) da steknu besplatno do 30% učešća u kapitalu preduzeća, a kupovinom na rate uz veliki popust i do 60% učešća. Ove pogodnosti ponovo su podstakle privatizaciju, ali ona ipak nije bila masovna. Razlozi za izostanak masovne privatizacije prema Zakonu iz 1997. godine su delom u činjenici da menadžerima preduzeća nije odgovarala dominacija privatne svojine u preduzećima, pa su odlagali pokretanje postupka, a i tadašnja vlast u Srbiji nije blagonaklono gledala na privatizaciju društvenih preduzeća, iako ju je ozakonila, jer se nakon sprovedene privatizacije umanjivao njen uticaj na privredu. Ipak, po modelu privatizacije iz 1997. godine, u periodu od 3-4 godine koliko je on primenjivan, privatizovano je oko 800 društvenih preduzeća, među kojima su bila i neka od najboljih.

Model privatizacije iz 1997. godine, koga je karakterisalo sticanje vlasništva nad kapitalom društvenih preduzeća od strane (uglavnom) zaposlenih, zbog čega je ovaj model često nazivan "insajderskim" ili "modelom podele", 2001. godine je zamenjen novim modelom, "modelom prodaje" društvenog i državnog kapitala. Uvođenje "modela prodaje" društvenog kapitala umesto nekoliko "modela podele" koji su primenjivani tokom 10 prethodnih godina, obrazlagano je slabostima "insajderske privatizacije" (konfliktnost ciljeva zaposlenih kad su oni istovremeno i akcionari preduzeća) i potrebom da se što pre dođe do većinskog učešća u kapitalu preduzeća od strane jednog vlasnika, pa samim tim i do dobrog korporativnog upravljanja. Prihodi od prodaje društvenog kapitala nisu isticani kao razlog za uvođenje ovog novog modela privatizacije.

Primenom "modela prodaje" društvenog i državnog kapitala prema Zakonu o privatizaciji iz 2001. godine - čije su odredbe u međuvremenu menjane i dopunjavane samo u tehničkom smislu dok je suština modela ostala nepromenjena - kapital preduzeća privatizuje se bez ostatka. Po ovom modelu, 70% društvenog kapitala se prodaje, a zaposlenima se deli besplatno do 30% akcija u slučaju prodaje metodom javne aukcije (u principu manja preduzeća), odnosno do 15% u slučaju prodaje metodom javnog tendera (veća ili značajnija preduzeća), dok se 15% akcija (kapitala) rezerviše za podelu građanima.

Po "modelu prodaje", odnosno Zakonu o privatizaciji iz 2001. godine, trebalo bi da se okonča privatizacija društvenih preduzeća u Srbiji. Zakonom se, naime, propisuje da će za sva preduzeća sa društvenim kapitalom za koja do 31. decembra 2008. godine ne bude oglašena prodaja kapitala biti pokrenut postupak prinudne likvidacije. Aktuelnim modelom privatizacija društvenog kapitala, privatizacija u Srbiji potpuno se završava i u pogledu privatizacije manjinskih delova društvenog kapitala, koji su preostali u preduzećima privatizovanim po ranije važećim zakonima; takav kapital privatizovan je i privatizuje se korišćenjem tzv. metoda "tržišta kapitala" (za razliku od metoda javne aukcije i metoda javnog tendera, koji se primenjuju na privatizaciju preduzeća u kojima je društveni kapital većinski).

Primenom aktuelnog modela prodaje društvenog kapitala, ukupno je prodato/privatizovano, 2402 preduzeća - od čega javnim tenderom 93, aukcijama 1598, a putem "tržišta kapitala" 711 preduzeća. Preostalo je da se privatizuje još 307 preduzeća - odnosno samo oko 11% od ukupnog broja preduzeća koja su podlegala obavezi privatizacije.

Posmatrano po broju privatizovanih preduzeća, rezultati privatizacije preduzeća u prerađivačkoj industriji i u građevinarstvu su povoljniji nego za privredu u celini. U prerađivačkoj industriji privatizovano je 878 preduzeća - 60 javnim tenderom, 515 aukcijskim metodom, a 303 putem tržišta kapitala - a preostalo je da se privatizuje još 39 preduzeća, to jest samo oko 4%. U građevinarstvu je preostalo da se privatizuje još oko 6% preduzeća - privatizovano je ukupno 290 preduzeća (tenderom 11, aukcijskim metodom 200, putem tržišta kapitala 79 - a pokrenut je postupak privatizacije za još 18 preduzeća).

Navedeni rezultati govore da se privatizacija društvenog kapitala u Srbiji - i u privredi u celini, i u prerađivačkoj industriji i građevinarstvu - ipak privodi kraju. Međutim, predugo trajanje procesa privatizacije, zajedno sa navedenim menjanjem modela privatizacije i nepovoljnim opštim ekonomskim uslovima (raspad jugoslovenskog tržišta i spoljne sankcije/izolacija), imalo je za posledicu suboptimalne efekte privatizacije na sama privatizovana preduzeća, a i preostalo je da se izvrše značajne aktivnosti u okviru same privatizacije, koje su vezane pre svega za:

- nedovršenu privatizaciju velikih industrijskih preduzeća,

- neizvršeno restrukturiranje i privatizaciju javnih preduzeća i

- na poništene privatizacije, odnosno raskinute ugovore o kupoprodaji preduzeća.

Privatizacija velikih industrijskih preduzeća. Sa stanovišta privatizacije, velika industrijska preduzeća mogu se podeliti u tri grupe, koje su od približno jednakog značaja:

1) grupa relativno uspešnih industrijskih preduzeća privatizovanih pretežno po modelu iz 1997. godine (sa završetkom privatizacije preko "tržišta kapitala", po važećem modelu), uz manji broj takvih preduzeća privatizovanih po važećem modelu;

2) grupa velikih industrijskih preduzeća, koja su uglavnom prodata u okviru važećeg modela privatizacije, a poslovno su neuspešna, ili je raskinut ugovor sa njihovim kupcima;

3) grupa neprivatizovanih velikih industrijskih preduzeća koja posluju društvenim kapitalom. Predmet aktivne politike i direktnog angažovanja državnih organa u predstojećem periodu biće industrijska preduzeća iz grupe 2) i iz grupe 3).

Kod neuspešnih preduzeća iz grupe 2) koja su definitivno privatizovana jer nema uslova za raskid ugovora sa vlasnicima/kupcima, država bi ipak trebalo da interveniše odgovarajućim merama pomoći (prema posebnom Programu), a u krajnjem slučaju država može da pomogne kroz efikasnost stečajnih postupaka, ukoliko se za ta preduzeća pokrene stečaj. U slučaju velikih industrijskih preduzeća iz ove grupe kod kojih je raskinut kupoprodajni ugovor, država će, kao većinski vlasnik, ili pokretati stečajne postupke za ova preduzeća, ili tražiti strateške partnere za zajednička ulaganja radi njihovog restrukturiranja, a samo izuzetno ih sama restrukturirati u cilju ponovne prodaje u standardnom postupku (javni tender ili javna aukcija).

Sličan tretman kao preduzeća iz grupe 2) kod kojih je raskinut ugovor o prodaji imaće i neprivatizovana velika industrijska preduzeća, iz grupe 3). I to su, naime, devastirana, neuspešna preduzeća, koja treba što pre da prođu kroz postupak stečaja, ili da budu restrukturirana uključivanjem strateških partnera, jer je njihova direktna privatizacija po standardnom postupku malo verovatna. U svakom slučaju, odluka o postupanju sa ovim preduzećima mora da bude donesena u što kraćem roku, s obzirom da je veliko kašnjenje sa privatizacijom ovih preduzeća jedan od glavnih uzroka njihovog lošeg resursnog i poslovnog stanja.

Značaj restrukturiranja i privatizacije javnih preduzeća. Važeći Zakon o privatizaciji odnosi se na privatizaciju ne samo društvenog, već i državnog kapitala u preduzećima. Država Srbija imala je vlasništvo nad kapitalom gotovo isključivo javnih preduzeća (utilities), kako od republičkog, tako i od lokalnog značaja. Kapital ovih preduzeća, sa izuzetkom naftne industrije i delom telekomunikacija, još uvek nije privatizovan. Ova preduzeća nisu čak ni korporatizovana, u smislu dobijanja pravne forme primerene društvima kapitala. Smetnja njihovoj korporatizaciji su postojeća zakonska rešenja po kojima su sva sredstva kojima posluju ova preduzeća u državnoj svojini - kao i njihov kapital. Ovakva zakonska rešenja još veća su smetnja privatizaciji javnih preduzeća, što se pokazalo nakon prodaje javnog preduzeća iz naftne industrija (NIS). Stoga će u predstojećem periodu biti izmenjen zakonski tretman imovine javnih preduzeća - ona će preći u njihovu svojinu - tako da će ova preduzeća stvarno imati kapital, koji će biti iskazan u akcijama ili udelima. Nakon ovakve korporatizacije javnih preduzeća, njihov kapital biće privatizovan, delimično ili u potpunosti, što će zavisiti od prirode i strateških ciljeva države koji se razlikuju za različita preduzeća.

Restrukturiranje javnih preduzeća (pri čemu njihovo organizaciono i statusno restrukturiranje kako je napred navedeno predstavlja minimum), kao i njihova privatizacija od značaja je pre svega za povećanje efikasnosti ovog inače velikog segmenta srpske privrede. Restrukturiranje i privatizacija javnih preduzeća imaće, međutim, i veliki posredan pozitivan uticaj na ostalu privredu Srbije, uključujući industriju i građevinarstvo. Radi se o tome da će sadašnja javna preduzeća nakon restrukturiranja i privatizacije postati poslovno kompatibilna sa ostalom privredom - njihovo poslovodstvo dobiće pune ingerencije, preduzeća će moći da daju sredstva obezbeđenja u poslovanju itd. Dodatni pozitivan efekat od restrukturiranja i privatizacije javnih preduzeća ispoljavaće se na ostala preduzeća tako što će ona od "javnih preduzeća" dobijati kvalitetnije proizvode i usluge, i to po cenama koje uvažavaju tržišne principe. Sadašnje cene proizvoda i usluga javnih preduzeća nisu, naime, zasnovana na tržišnim principima i ne postoji izvesnost u pogledu njihovog budućeg kretanja, što stvara probleme drugim, pre svega industrijskim preduzećima u poslovnom odlučivanju, posebno kod donošenja investicionih odluka.

Poništene privatizacije. Preduzeća kod kojih je raskinut ugovor o prodaji kapitala (poništena privatizacija) treba tretirati kao da nisu ni privatizovana, odnosno za broj poništenih privatizacija treba uvećati ukupan broj neprivatizovanih preduzeća. Od navedenog ukupnog broja privatizovanih preduzeća, 2402, poništeno je 586 privatizacija, ili 24,4%. Kad se na broj neprivatizovanih preduzeća doda broj onih koja bi trebalo ponovo da budu privatizovana nakon raskida ugovora, onda od ukupnog broja preduzeća koja podležu privatizaciji treba da se privatizuje njih oko 33%. Tako posmatrano, relativizuje se zaključak da je privatizacija preduzeća u privredi Srbije pri samom kraju. Isto važi i za industrijska preduzeća, kao i za preduzeća u građevinarstvu. U slučaju prerađivačke industrije, raskinuto je 29,4% ugovora, u građevinarstvu 28,6%, tako da u industriji preostaje da se (po prvi put i ponovljeno) privatizuje oko 32%, a u građevinarstvu oko 33% od ukupnog broja preduzeća koja su podlegala privatizaciji društvenog kapitala.

Sa stanovišta potencijalne uspešnosti ponovne privatizacije preduzeća kod kojih je raskinut ugovor o prodaji kapitala, ta preduzeća karakteriše jedna povoljnija i jedna nepovoljnija okolnost u odnosu na stanje u vreme prethodne privatizacije. Povoljnija okolnost sastoji se u tome što država nakon poništene privatizacije ima sve ingerencije većinskog vlasnika preduzeća koje, shodno Zakonu o privatizaciji, i ostvaruje preko svog privremenog zastupnika kapitala, što nije bio slučaj pre inicijalne prodaje društvenog kapitala. Nepovoljnija okolnost je što su preduzeća kod kojih je raskinut ugovor, po pravilu, u još lošijem stanju nego pre (poništene) privatizacije. Ugovori su, naime, raskidani ne samo kad kupci nisu platili ugovorenu cenu, već prvenstveno zbog toga što nisu ispunjavali obavezu da investiraju određene iznose sredstava predviđene ugovorima o prodaji, ili zbog toga što su prekidali poslovanje, ili prodavali imovinu preduzeća u meri u kojoj to nisu smeli da čine bez saglasnosti Agencije za privatizaciju - što je sve uticalo da preduzeća do raskida ugovora poslovno propadaju.

Veći broj preduzeća kod kojih je raskinut ugovor o privatizaciji, posebno u industriji i građevinarstvu, moraće da bude privatizovan u postupku stečaja, a samo kod manjeg broja moći će da se ponovi standardni postupak prodaje, odnosno nalaženja novog većinskog vlasnika. Od izuzetnog je značaja da se u što kraćem roku za svako konkretno preduzeće iz grupe poništenih privatizacija utvrdi da li će se za njega pokrenutu stečaj ili postupak ponovne prodaje. Za jedan broj ovih preduzeća, koji je svakako mali, može da bude utvrđeno da je isplativo i moguće da ona budu poslovno unapređena odgovarajućim ulaganjima, kako bi naknadno bila uspešnije privatizovana.

Značaj restrukturiranja i privatizacije finansijskog sektora

Činjenica da je finansijski sektor u Srbiji praktično privatizovan od velikog je značaja za tzv. realni sektor, pre svega za industriju i građevinarstvo, iz dva razloga. Prvi razlog je u tome što preduzeća iz realnog sektora imaju u svom okruženju banke koje su u stanju i da ocene isplativost ulaganja u njihove projekte, i da im ponude dovoljno kredita da te projekte realizuju, pod tržišnim uslovima. Nekadašnje banke u Srbiji, čiji su vlasnici i klijenti bila društvena preduzeća, ne samo da nisu doprinosile unapređenju realnog sektora i menjanju njegove strukture, nego su, svojevrsnom politikom "mekih budžetskih ograničenja", doprinosile održavanju postojećeg stanja u privredi i njegovom unazađivanju. Takvih banaka u Srbiji više nema, zamenjene su standardnim bankama sa privatnim, uglavnom inostranim kapitalom.

Drugi razlog zbog koga je finansijski sektor od značaja za realni sektor, odnosno za industriju i građevinarstvo, jeste u tome što iskustvo iz uspešno izvedenog restrukturiranja i privatizacije finansijskog sektora može korisno da posluži u dovršavanju restrukturiranja i privatizacije ostale privrede. Za nekadašnje velike banke u Srbiji za koje je ocenjeno da nemaju nikakvu perspektivu pokrenuti su stečajni postupci, koji se još odvijaju, a banke sa perspektivom su prodate, tako da je ostala samo jedna značajnija banka sa državnim kapitalom. Ispostavilo se da su svi ljudski i materijalni resursi banaka u stečaju u međuvremenu angažovani, tako da su veliki otpori stečaju bili neosnovani. Ovo iskustvo može da bude od značaja u postupanju sa neprivatizovanim industrijskim preduzećima i onim preduzećima kod kojih su raskinuti ugovori o prodaji kapitala.

Dalji razvoj finansijskog i realnog sektora, pre svega industrije, u tesnoj su uzajamnoj vezi. Finansijski sektor neće moći da prosperira ukoliko realni sektor ne bude podoban za bankarske plasmane. To se već dešava, jer su preduzeća prezadužena i nemaju više slobodne imovine za davanje sredstava obezbeđenja. Rešavanju ovog problema svakako će morati da doprinese država.

Problemi restrukturiranja

Nakon dugotrajne specifične političko-ekonomske krize tokom devedesetih godina prošlog veka, sva preduzeća u Srbiji, uključujući pre svega industrijska i građevinska, bila su u takvom stanju da im bilo potrebno i (a) upravljačko, i (b) proizvodno-poslovno i finansijsko restrukturiranje.

Korporativno upravljanje u privatizovanim preduzećima. Privatizacija društvenog kapitala, koja se u Srbiji sprovodi tokom prethodnih 20 godina, treba da dovede do ostvarenja dva najvažnija, uzajamno povezana cilja: boljeg korporativnog upravljanja i omogućavanja delovanja mehanizama tržišta kapitala. Ispostavilo se, naime, da u društveno-svojinskim preduzećima, u kojima vlasnik kapitala nije definisan, nije moguće efikasno korporativno upravljanje, jer zaposleni kao upravljači vode računa prvenstveno o svojim zaradama, u koje prelivaju i dobit preduzeća umesto da je reinvestiraju; novi kapital se uvek suboptimalno generiše, a i nemoguća je njegova tržišna alokacija, jer nema vlasnika. Privatizacija društvenog kapitala bi trebalo da dovede i do boljeg korporativnog upravljanja, i do generisanja i tržišne alokacije kapitala. Smatralo se da modeli privatizacije besplatnom podelom kapitala preduzeća, pre svega zaposlenima, primenjivani u Srbiji tokom devedesetih godina prošlog veka, sporo dovode do boljeg korporativnog upravljanja, jer se do većinskog vlasništva u preduzećima dolazi tek nakon sekundarne prodaje akcija. Zbog toga se od 2001. godine prešlo na model privatizacije po kome se prodaje većinsko učešće u kapitalu, kako bi se što pre došlo do dobrog korporativnog upravljanja. U stvarnosti se desilo da su rezultati privatizacije u pogledu korporativnog upravljanja u privatizovanim preduzećima približno isti kod preduzeća privatizovanih modelom besplatne podele i preduzeća na koja je primenjen aktuelni privatizacioni model prodaje većinskog učešća u kapitalu. Ovo stoga što je i u preduzećima koja su privatizovana modelom podele akcija relativno brzo došlo do ukrupnjavanja vlasništva, pri čemu je podsticaj za prodaju disperzovanih akcija dolazio ili sa strane ponude - u slučaju manje uspešnih preduzeća, gde su mali akcionari sami želeli da prodaju akcije - ili sa strane tražnje, u slučaju atraktivnih preduzeća, za čije akcije su kupci nudili malim akcionarima visoke cene.

Generalno posmatrano, stanje korporativnog upravljanja ni u privatizovanim preduzećima u Srbiji nije zadovoljavajuće. Na to pre svega ukazuju slabe poslovne i razvojne performanse celokupne industrije Srbije. Ispostavilo se da je privatizacija svakako potreban, ali ne i dovoljan uslov za dobro korporativno upravljanje. U slučaju Srbije je očit nedostatak dovoljnog broja kvalitetnih i kompetentnih kupaca preduzeća, na šta najneposrednije ukazuje veliki broj poništenih privatizacija. Ovo upućuje na zaključak da će i nakon potpunog završetka procesa privatizacije, biti potrebno da se vodi politika unapređenja korporativnog upravljanja, kroz edukaciju, a i usavršavanjem privredne regulative i njenom doslednom primenom.

Postprivatizaciono restrukturiranje. Za suštinsko restrukturiranje preduzeća u Srbiji, poslovno-programsko i finansijsko, ostavljeno je da bude realizovano od strane novih vlasnika, nakon privatizacije. Da bi se uvećala izvesnost da će nova uprava privatizovanih preduzeća tako i da postupa, u ugovore o kupoprodaji preduzeća uključivana je, i uključuje se, obaveza kupca da investira određene iznose, za koju obavezu kupac obezbeđuje i bankarske garancije. Neispunjavanje ove obaveze jedan je od češćih razloga za raskid ugovora o kupoprodaji. Obavezno investiranje, prema programu koji predstavlja komponentu ugovora o kupoprodaji kapitala preduzeća, svakako je odigralo pozitivnu ulogu u postprivatizacionom restrukturiranju preduzeća, ali standardni ugovori o kupoprodaji kapitala preduzeća sadrže i neke obaveze kupaca koje imaju potpuno suprotne efekte. To se odnosi na obavezu zadržavanja iste delatnosti preduzeća, na zabranu prodaje imovine iznad određene vrednosti i na zabranu otpuštanja radnika tokom određenog perioda. Ove ugovorne obaveze i zabrane, koje su usmerene na sputavanje zloupotreba od strane kupaca, sputavaju istovremeno i poslovnu fleksibilnost privatizovanih preduzeća, te u suštini doprinose zamrzavanju postojeće, inače neadekvatne, privredne strukture. Svakako je bilo moguće drugim merama sprečavati štetne radnje od strane nesolidnih kupaca, kako bi se ostalim kupcima preduzeća ostavilo više poslovne slobode, čemu kod preostalih privatizacija treba da se posveti posebna pažnja.

Specifična zakonska regulativa. Zakonom o privatizaciji predviđeno je restrukturiranje preduzeća i pre procesa privatizacije. Međutim, ovo restrukturiranje vrši se samo u slučaju kad Agencija za privatizaciju proceni da preduzeće ne može da bude prodato u standardnom postupku javnog tendera ili javne aukcije, pre svega zbog toga što mu je organizacioni oblik neprikladan, ili ima prevelike dugove prema državi i pravnim licima u njenoj svojini (tzv. državni poverioci). Za takva preduzeća Agencija donosi odluku o restrukturiranju, kojom ona dobijaju specifičan formalno pravni status - "preduzeće u restrukturiranju". Status "preduzeća u restrukturiranju" ima, prema Zakonu, za posledicu (a) da državni poverioci uslovno otpisuju svoja potraživanja prema njemu, koja naplaćuju iz prodajne cene na pro rata osnovi kad se preduzeće proda, i (b) da nad imovinom ovih preduzeća ni jedan poverilac ne može da sprovede prinudno izvršenje sve dok je ono "u restrukturiranju". Isključivi cilj ovakvog pretprivatizacionog restrukturiranja jeste da preduzeća postane i ostane "prodavljivo" - tako što će se podeliti, spojiti, ili proći kroz neku drugu statusnu podelu, zatim time što će mu kroz (uslovni) otpis dugova prema državnim poveriocima kapital dobiti makar minimalnu pozitivnu vrednost i, najzad, tako što mu poverioci kroz prinudno izvršenje prodati delove ključne imovine i učiniti ga neutrživim kao celinu. Za preduzeća "u restrukturiranju" važeći Zakon o privatizaciji ne predviđa nikakva ulaganja radi suštinskog restrukturiranja, niti se u praksi vrši takvo investiranje. Ono se ostavlja kupcu preduzeća, odnosno investiranje u preduzeća vrši se u okviru postprivatizacionog restrukturiranja.

Pretprivatizaciono restrukturiranje kako je ono regulisano Zakonom je svakako potrebno i može da bude veoma korisno sa stanovišta omogućavanja privatizacije preduzeća sa društvenim kapitalom. Međutim, korišćenje ovog "metoda privatizacije" i u slučaju kad je očigledno da on na kraju neće omogućiti prodaju konkretnog preduzeća standardnim metodom javne aukcije ili tendera ima samo negativne posledice. Tada davanje preduzeću statusa "u restrukturiranju" praktično odlaže status "u stečaju" - pri čemu i inače postoji velika sličnost između ova dva statusa, pre svega u pogledu zaštite od prinudnog izvršenja. Negativne posledice predugog zadržavanja preduzeća sa statusom "u restrukturiranju" ogledaju se u svojevrsnom konzerviranju ovih preduzeća, odnosno njihovih resursa. Da se nad ovim preduzećima brzo sprovede stečajni postupak, njihovi resursi bi mogli da budu uspešno aktivirani u istoj delatnosti, ili bi dobili neku alternativnu upotrebu, čime bi takođe bila izvršena privatizacija, sa istovremenim doprinosom restrukturiranju privrede.

Iz navedenih razloga, ne bi se smelo dozvoliti da se neprivatizovana preduzeća predugo zadržavaju sa statusom "u restrukturiranju", niti bi ovaj "metod privatizacije" smeo da se primenjuje tako masovno kao što se to dešava: trenutno je u restrukturiranju 127 preduzeća, odnosno oko 14% od ukupnog broja preduzeća koja treba da budu privatizovana (po prvi put, ili nakon raskida ugovora). U industriji ima najviše preduzeća "u restrukturiranju" - preko 20% od onih koja su preostala za privatizaciju, dok je u građevinarstvu takvih preduzeća procentualno znatno manje, oko 5%.

Nosioci (vodeće snage) industrijskog restrukturiranja

Industrijsko restrukturiranje u Srbiji oslanjaće se i u predstojećem periodu na:

- privatizaciju, odnosno njeno završavanje,

- strane greenfield investicije i

- razvoj konkurencije generalno i na jačanje pojedinih konkurentnih kompanija.

Proces privatizacije. Bez obzira na dosadašnje suboptimalne efekte postprivatizacionog restrukturiranja preduzeća, proces privatizacije, odnosno njegovo završavanje, i dalje ostaje glavni oslonac industrijskog restrukturiranja u Srbiji. U industriji je ostalo da se privatizuje oko 32% preduzeća (po prvi put i ponovljeno, nakon raskida ugovora), a u građevinarstvu oko 33% preduzeća, tako da bar ova preostala privatizacija može da bude izvedena bez slabosti koje su uočene u ranijem periodu i da rezultuje maksimalno pozitivnim efektima u pogledu restrukturiranja tih preduzeća, kao i industrije, odnosno građevinarstva posmatranih u celini. Za ovakav ishod potrebno je, pre svega, da se privatizacija izvrši u što kraćem periodu, kako ne bi došlo da daljnjeg poslovnog i resursnog ruiniranja ovih preduzeća. Pošto se radi o preduzećima koja se nalaze u još gorem stanju od preduzeća koja su već privatizovana, detaljnom analizom od strane Agencije za privatizaciju treba da se utvrdi za koja iz skupa neprivatizovanih preduzeća mora da se pokrene postupak stečaja, umesto da se takva preduzeća zadržavaju "u restrukturiranju".

Preduzeća za koja se utvrdi da mogu da budu privatizovana kao poslovni entiteti, mogla bi da budu privatizovana i u drugačijem postupku nego što su standardne prodaje kapitala metodom javne aukcije i javnog tendera. Do sada primenjivani metodi privatizacije trebalo bi da budu na razne načine modifikovani, a u svakom slučaju mora se omogućiti privatizacija dokapitalisanjem ovih preduzeća, pri čemu bi društveni/državni deo kapitala mogao da bude prodat istovremeno sa dokapitalisanjem privatnim kapitalom, ili naknadno. Zbog toga, proces privatizacije bi trebalo završiti, najkasnije, do kraja 2012. godine.

Strane direktne investicije (greenfield). Zastupljenost industrije u privredi Srbije bila bi nedovoljna, čak i u slučaju da su sva postojeća industrijska preduzeća privatizovana i da su poslovno uspešna. Isto važi i za samu strukturu industrije u Srbiji. Ovo je posledica činjenice da u okviru društveno-svojinskog privrednog sistema koji je u Srbiji funkcionisao tokom pola veka nije moglo da deluje tržište kapitala i da je postojao sistemski problem osnivanja novih preduzeća. Po prirodi stvari, nije se moglo očekivati da društvena preduzeća osnivaju nova preduzeća i da ih poklanja drugim radnim kolektivima, niti je bilo ko, sem u nekim slučajevima država, imao interes da to čini. Zato za osnivanjem novih, greenfield preduzeća u srpskoj industriji postoji i velika potreba, i mogućnosti da ta preduzeća, popunjavajući prazan prostor u industrijskoj strukturi, uspešno posluju. Pošto u Srbiji nema dovoljno domaćeg kapitala za ove namene, očekuje se da se greenfield investicije realizuju putem stranih ulaganja. Opštevažeći podsticaji za takva ulaganja u Srbiji su relativno zadovoljavajući, tako da preostaje, što je jednako značajno, da se sa potencijalnim stranim investitorima u greenfield preduzeća neposredno komunicira i da im se na lokalnom nivou kreiraju uslovi koje zahtevaju konkretni projekti.

Razvoj konkurencije i jačanje pojedinih konkurentnih kompanija. Već sama promena privrednog sistema do koje dolazi privatizacijom, omogućava ulazak novih kompanija, koji je u prethodnom privrednom modelu bio sistemski inhibiran, a ulazak novih kompanija (free entry) je osnovni mehanizam stvaranja konkurentne industrijske strukture. Razume se da je potrebna i odgovarajuća regulativa kao i institucije za zaštitu konkurencije, što u Srbiji već postoji.

Srpskoj industriji su, međutim, potrebne i snažne, konkurentne kompanije, pre svega izvozno orijentisane, što je izuzetno značajno zbog spoljnotrgovinskih deficita koje decenijama generiše srpska privreda. Takve kompanije potrebne su i da bi se za njih vezivala mala i srednja preduzeća, pre svega proizvođači komponenti za kompleksnije finalne proizvode. Zbog toga je tokom perioda restrukturiranja i intenziviranja razvoja srpske industrije opravdano da i država ulaže u velika, prosperitetna industrijska preduzeća, odnosno u infrastrukturu koja neposredno podržava njihove poslove, kao što je slučaj sa angažovanjem države na projektu Fiat Automobili Srbija (FAS). Takvih industrijskih projekta i angažovanja države sa navedenim ciljem biće više.

Stečajna regulativa

Dobra stečajna regulativa i efikasno sprovođenje stečajnih postupaka može da doprinese restrukturiranju i razvoju industrije i građevinarstva na više načina: time što dovodi do bolje uprave preduzeća u slučaju kad se stečaj okončava primenom plana reorganizacije ili prodajom stečajnog dužnika kao pravnog lica; tako što se sredstva preduzeća u stečaju alociraju u druge, isplativije upotrebe kad se stečaj okončava prodajom imovine u postupku bankrotstva; stečajem se štite druga preduzeća kao poverioci, jer naplaćuju svoja potraživanja u mogućoj meri; generalno, stečajem se sa tržišta eliminišu preduzeća koja kontaminiraju dužničko-poverilačke odnose, jer generišu lanac neispunjavanja obaveza koje preduzeća imaju jedna prema drugima.

U Srbiji je tokom poslednje decenije dva puta menjana stečajna regulativa, a i obučen je i licenciran dovoljan broj stečajnih upravnika. Novim Zakonom o stečaju donesenim 2009. godine skraćeno je trajanje stečajnog postupka, a i detaljno je razrađen slučaj kad se istovremeno sa podnošenjem predloga za pokretanje stečajnog postupka podnosi unapred pripremljeni plan reorganizacije preduzeća stečajnog dužnika. Usvajanjem ovog unapred pripremljenog plana stečaj se odmah i okončava, i preduzeće nastavlja da posluje u skladu sa planom reorganizacije. Ovakvi stečajevi, primenjeni na preduzeća koja mogu da opstanu, odnosno kod kojih bankrotstvo nije neizbežno, mogu da budu od izuzetnog značaja upravo za srpsku privredu. Ovo stoga što u Srbiji postoji izrazito veliki otpor primeni stečaja. U stečaju se raskida radni odnos sa zaposlenima, a u prethodnom društveno-svojinskom privrednom sistemu jednom stečeno zaposlenje bilo je trajno i praktično definitivno, tako da se stečaj doživljava kao atak na prava zaposlenih. Zato stečaj u Srbiji ima loše političke posledice, pa se izbegava, čak i u slučaju privatnih preduzeća.

Stečaj sa unapred pripremljenim planom reorganizacije mogao bi da bude primenjen na neprivatizovana preduzeća koja su "u restrukturiranju", eventualno i na pojedina druga neprivatizovana industrijska preduzeća. U svakom slučaju, najveći broj neprivatizovanih preduzeća trebalo bi da bude podvrgnut stečajnom postupku, uključujući bankrotstvo, i da se tako okonča privatizacija. Institucionalni kapaciteti postoje, jer Agencija za privatizaciju ima i ulogu stečajnog upravnika za preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom.

Restrukturiranje prerađivačke industrije i građevinarstva

Restrukturiranje prerađivačke industrije i građevinarstva u Srbiji ne može da bude prepušteno samo spontanom delovanju faktora koji će inače presudno uticati na budući razvoj ovih delatnosti, kao što su privatizacija i ulazak novih kompanija na tržište (free entry) pre svega kroz strane direktne investicije. Ovo stoga što su industrija i građevinarstvo u Srbiji izuzetno značajni segmenti ukupne privrede, a trenutno su u krajnje nezadovoljavajućem stanju, kako kvantitativno (po učešću u generisanju domaćeg proizvoda), tako i kvalitativno:

1) privatizacija u ovim delatnostima nije završena, pre svega zbog toga što je raskinut veliki broj ugovora o kupoprodaji, a neka od značajnih preduzeća nisu uopšte privatizovana,

2) gubici u preduzećima iz ovih delatnosti su relativno veliki, tako da ona nisu u stanju da izmiruju svoje obaveze i

3) neka od ovih preduzeća zapošljavaju veliki broj radnika kojima se isplaćuju relativno male zarade i to neredovno što, između ostalog, stvara socijalne tenzije.

Stoga, proces restrukturiranja prerađivačke industrije i građevinarstva će se odvijati u tri pravca, u zavisnosti od specifičnosti problema sa kojima su suočena preduzeća za restrukturiranje: (A) preduzeća kojima predstoji privatizacija (inicijalna ili nakon raskida ugovor); (B) privatizovana preduzeća kod kojih kupci još imaju ugovorne obaveze; (V) ostala preduzeća.

Na preduzeća iz grupe (A) biće primenjivane sledeće mere:

1) hitna direktna privatizacija ukoliko za to postoje uslovi;

2) dokapitalisanje od strane privatnih investitora, eventualno i od strane države, radi omogućavanja potpune ili bar većinske privatizacije;

3) pokretanje stečaja uz istovremeno podnošenje unapred pripremljenog plana reorganizacije;

4) pokretanje stečaja sa bankrotstvom kao krajnjim ishodom.

Nadležni za ova preduzeća bili bi rukovodioci projekata iz Agencije za privatizaciju u slučaju preduzeća kod kojih je privatizacija u toku, a privremeni zastupnici kapitala bili bi odgovorni za odabrana preduzeća kod kojih je raskinut ugovor o privatizaciji. Rukovodioci projekata i zastupnici kapitala bi predlagali mere (1)-(4) i podnosili izveštaje nadležnom ministarstvu.

Kod preduzeća iz grupe (B) - kod kojih još postoje obaveze kupaca - važno je da ne nastupe okolnosti koje mogu da budu razlog za raskid ugovora. Kontrolori izvršenja ugovora, inače zaposleni u Agenciji za privatizaciju, trebalo bi ne samo da ex post kontrolišu izvršenje ugovornih obaveza, već i da, uvidom u aktivnosti preduzeća i kupaca/investitora, anticipiraju moguća događanja i da predlažu Agenciji/ministarstvu način na koji će se sarađivati sa kupcem i obezbediti da privatizacija bude konačna i uspešna.

Najzad, u grupu (V) - spadaju privatizovana preduzeća bez daljih ugovornih obaveza kupca i autentična privatna preduzeća, koja treba da budu dalje redukovana na samo ona preduzeća koja imaju gubitke u poslovanju i teškoće u izmirivanju obaveza. Za ova preduzeća, nadležno ministarstvo bi angažovalo svoje poverenike, zadužene za predlaganje mera podrške od strane države, kad se dokaže da su one opravdane. Te mere sastojale bi se u davanju određenih povlastica iz nadležnosti države, reprogramiranju obaveza prema državi i njenim institucijama, eventualno i kreditiranje od strane državne razvojne/finansijske institucije.

Restrukturiranje i privatizacija problematičnih sektora Prerađivačke industrije

U industriji Srbije postoji nekoliko preduzeća čije je restrukturiranje i privatizacija od posebnog značaja, a prema kojima se i preduzimaju posebne mere i aktivnosti. Radi se o velikim poslovno i resursno devastiranim preduzećima koja karakteriše: (a) činjenica da su u prošlosti bila važna za čitavu privredu zbog izvoza i deviznog priliva i da bi ponovo mogla da imaju takav doprinos privredi zemlje; (b) veliki značaj sa čitave regione u kojima su locirana; (v) pokušaji njihove privatizacije u standardnim postupcima predviđenim Zakonom o privatizaciji bili su neuspešni.

Preduzeća koja karakterišu obeležja (a) do (v) su Rudarsko-topioničarski basen Bor (RTB Bor), preduzeća iz grupe Zastava, Kragujevac, Fabrika automobila Priboj (FAP) i preduzeća iz grupe Industrija hidraulike i pneumatike "Prva petoletka", Trstenik.

RTB Bor je jedan od najvećih proizvođača bakra u centralnoj Evropi, koji posluje od 1903. godine Osnovni resursi ovog preduzeća su rudnik za podzemnu eksploataciju, tri površinska kopa, rudno ležište Borska Reka, tri postrojenja za flotaciju, topionica, rafinacija i prateća infrastruktura, sa ukupno oko 5000 zaposlenih. U periodu od 2006. godine, nekoliko puta je pokušavana prodaja kapitala ovog preduzeća, standardnim metodom javnog tendera, ali su ili raskidani ugovori o prodaji, ili tender uopšte nije uspeo. Poslednji put, 2009. godine, pokušano je sa uključivanjem strateškog partnera koji bi dokapitalisao preduzeće i tako stekao 40% kapitala (sa mogućnošću sticanja do 67%), ali je i ovaj pokušaj bio neuspešan. Zbog prethodnih neuspelih privatizacija i činjenice da se, s obzirom na ekonomsku krizu, ne može očekivati zainteresovanost adekvatnih strateških partnera u skorije vreme, odlučeno je da se u RTB Bor ulaže, odnosno da se ova kompanija razvija, a da će se o načinu njene privatizacije odlučivati kasnije, kad opšte ekonomske okolnosti budu povoljnije i kad sam RTB Bor bude u boljem resursnom i poslovnom stanju. Pristupilo se investiranju u RTB Bor, u novu topionicu i fabriku sumporne kiseline. Ukupna ulaganja iznosiće oko 175 mil. evra, od čega se 135 mil. evra odnosi na uvoznu opremu (obezbeđenu putem robnih krediti sa garancijom Republike) a 40 mil. evra na radove i isporuke domaćih preduzeća (ova sredstva obezbeđuje država i sam RTB Bor). Sa uporednim ulaganjima u novu rudarsku mehanizaciju, izgradnja nove topionice rezultovaće znatnim povećanjem proizvodnje bakra, a od izuzetne važnosti biće i efekti na smanjenje zagađivanja okoline. Doći će i do novog zapošljavanja, naročito mlađih radnika, koji će biti adekvatno obučavani.

Zastava, Kragujevac, svojevremeno grupa od 47 preduzeća povezanih kapitalom u holding formu, sa oko 30.000 zaposlenih, proizvodila je početkom poslednje decenije desetak hiljada automobila, dok je nekadašnja proizvodnja iznosila oko 220 hiljada automobila godišnje. Pretprivatizaciono restrukturiranje Zastave izvršeno je 2001. godine, tako što su iz holdinga izdvojena sva preduzeća proizvođači komponenti, koja su potom privatizovana u postupku standardne prodaje prema Zakonu o privatizaciji. U okviru holdinga, ostala su samo preduzeća proizvođači vozila - Zastava automobili i Zastava kamioni u Kragujevcu, i manje preduzeće Specijalna vozila u Somboru. Ova preduzeća nisu mogla da budu privatizovana standardnim metodom prodaje kapitala, a da rezultat privatizacije bude bar povratak na nekadašnji obim produkcije vozila, što je izuzetno važno, i za područje Kragujevca, i za čitavu privredu Srbije - zbog upošljavanja kapaciteta proizvođača komponenti i deviznog priliva od izvoza vozila. Zato je država, zajedno sa italijanskim Fiatom, osnovala u Kragujevcu novo preduzeće, Fiat Automobili Srbija (FAS), sa učešćem Republike Srbije od 1/3 i Fiata od 2/3. Republika Srbije ulaže u FAS građevinske objekte izuzete iz preduzeća Zastava Automobili (ulaže formalno i opremu, ali je ona neupotrebljiva), novčana sredstva i razne pogodnosti za preduzeće, a Fiat ulaže novčana sredstva i novu opremu. Republika i lokalna zajednica ulažu i u izgradnju kraka autoputa od oko 25 km, u izgradnju obilaznice oko Kragujevca, rekonstrukciju deonice železničke pruge, gasifikaciju i obezbeđivanje kapaciteta za snabdevanje električnom energijom, s tim što ova ulaganja služe i za šire svrhe i ne smatraju se ulaganjima u FAS. Kad se završe sva ulaganja u sam FAS, njihova vrednost iznosiće oko 1,5 mlrd evra. Preduzeća će počevši od prvog kvartala 2012. godine biti u mogućnosti da proizvodi oko 200 hiljada automobila B segmenta i zapošljavaće oko 2400 radnika, s tim što je moguće da se proizvodnja kasnije uveća na 300 hiljada automobila godišnje. Veliki broj komponenti za automobile proizvodiće se u regionu, od strane drugih preduzeća, sa mogućnošću zapošljavanja oko 10.000 radnika.

Slično restrukturiranju preduzeća Zastava Automobili, koje je izvedeno uključivanjem njegovih resursa u novo zajedničko preduzeće FAS, treba da bude izvršeno restrukturiranje i de facto privatizacija preostalih preduzeća iz grupe Zastava - preduzeća Zastava kamioni, iz Kragujevca, i preduzeća Zastava Specijalna vozila iz Sombora, čime će biti okončano restrukturiranje i privatizacija celokupne nekadašnje grupe Zastava.

Korporacija fabrika automobila Priboj (FAP Priboj) ima sličnu prošlost, našla se u sličnom stanju početkom poslednje decenije i ima veliki značaj za region u kome se nalazi kao što je to slučaj sa grupom Zastava. FAP je u vreme saradnje sa Daimler Benz-om proizvodio oko 7000 kamiona i dugih vozila godišnje, da bi mu proizvodnja opala do simboličnih razmera, što je bilo praćeno i smanjivanjem broja zaposlenih, koji danas iznosi oko 1500. Agencija za privatizaciju je uvela ovo preduzeće "u restrukturiranje", shodno Zakonu o privatizaciji, ali ovakva priprema preduzeća za privatizaciju nije dala rezultate, jer pokušaj prodaje kapitala FAP-a putem standardnog javnog tendera nije uspeo. Zbog toga će i ovo preduzeće biti privatizovano uz neposredno angažovanje države, odnosno u specifičnom aranžmanu sa nekim od strateških partnera, koji inače ispoljavaju interes za ulaganja i saradnju sa FAP-om.

Najzad, grupa preduzeća koja proizvode uređaje i delove iz domena hidraulike i pneumatike, a vezana su ili su bila vezana u holding "Prva Petoletka" iz Trstenika, takođe nije mogla da bude prodata ni u tri sprovedena postupka javnog tendera. S obzirom na značaj ovih preduzeća za region (nekada su zapošljavala preko 11.000 radnika, danas samo oko 4.500), a i na potencijalni značaj za privredu Srbije (nekadašnji izvozni prihodi iznosili su preko 400 mil.$ godišnje), preduzeća iz grupe "Prva Petoletka" biće restrukturirana i privatizovana direktnim angažovanjem države. Da bi se očuvali resursi ovih preduzeća do iznalaženja strateških partnera, ova preduzeća biće subvencionisana, a moguće je da će država i ulagati u neka od njih, kad se utvrdi da takva ulaganja povećavaju izglede za uspešnu privatizaciju.

8. Otvorenost privrede - privlačenje stranih investicija i promocija izvoza

Srbija, s obzirom na malu ekonomsku moć, materijalne resurse i veličinu tržišta, mora da se usmeri na ino tržište da bi ostvarila uspešan privredni razvoj. Ta činjenica uslovljava takvu trgovinsku politiku koja će domaćim privrednicima omogućiti pristup stranim tržištima, a stranim privrednicima slobodan pristup srpskom tržištu. Sledstveno, industrijska politika treba da se zasniva na otvorenosti ekonomije kao preduslova za rast izvoza, podsticanje i privlačenje novih ulaganja iz zemlje i inostranstva i promociji izvoza. Drugim rečima, otvorenost u smislu slobodnog pristupa srpskom tržištu proizvoda i usluga i stvaranja uslova za veća strana direktna ulaganja, kao i u smislu ohrabrivanja domaćih preduzeća da ulažu u privlačna strana tržišta i povećavaju svoj izvoz, predstavlja ključan uslov za ekonomski rast jedne zemlje koja ima tržište veličine srpskog.

Analiza spoljne trgovine ukazuju na to da Srbija konstantno jača svoje veze sa stranim tržištima, mada uz stvaranje visokog trgovinskog deficita. Zato je rast izvoza, koji će imati pozitivan uticaj na dalji privredni rast Srbije i zadovoljavajuću spoljnotrgovinsku integraciju, jedan od glavnih ciljeva srpske industrijske politike.

Za ispunjenje ovog cilja, jedan od preduslova da srpska preduzeća imaju obezbeđen pristup tržištima drugih zemalja i to pod jednakim (ili boljim) uslovima kao i njihovi konkurenti. Zato je neophodno smanjivanje ili uklanjanje barijera koje stoje na putu izvozu proizvoda i usluga u druge zemlje. Važan korak u ovom smeru je članstvo u Svetskoj trgovinskoj organizaciji koje se očekuje 2011. godine.

Značajni koraci koji su bili usmereni na jačanje spoljne trgovine i ostvarivanje pristupa tržištima drugih zemalja, bilo je zaključivanje niza sporazuma o slobodnoj trgovini kao što su CEFTA, EFTA, sporazum sa Rusijom i Turskom. Tradicionalno vodeći trgovinski partneri Srbije su zemlje članice EU, Rusija i zemlje u regionu, a sa zemljama CEFTA sporazuma Srbija ostvaruje suficit.

Značajne rezultate na polju stvaranja uslova za lakši pristup tržištima drugih zemalja kao i privlačenja stranih investicija, ostvarile su SIEPA (Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza) i AOFI (Agencija za osiguranje i finansiranje spoljnotrgovinskih poslova).

Uklanjanjem carina i drugih barijera koje predstavljaju ozbiljan problem za ostvarivanje rasta izvoza, stvaranje zona slobodne trgovine i uspostavljanjem novih regulatornih odnosa u pogledu zaštite i podsticanja investicija, poboljšana je pravna sigurnost i stvoren okvir za povećanje stranih ulaganja u Srbiju kao i pojačano ulaganje srpskih preduzeća u strana tržišta.

Privlačenje stranih investicija

Strane direktne investicije (SDI) nisu samo međunarodni transferi finansijskog kapitala već one, po pravilu, obuhvataju i transfer znanja i tehnologije. One su i način kako strane kompanije mogu značajno da utiču na rast produktivnosti i dugoročan ekonomski rast u zemljama u koje se investira. SDI nesumnjivo doprinose bržoj stopi rasta i sveukupnom razvoju zemalja korisnica, naročito bržem rastu produktivnosti rada i podsticanju domaćeg ulaganja. Ovo postaje očigledno ako uporedimo agregatni priliv SDI sa približnom stopom rasta realnog BDP, pri čemu su najveće stope rasta ostvarivale zemlje koje su dobile najveće strane direktne investicije, poput Kine, Irske i Hong Konga.

SDI u Srbiji, do 2008. godine, uglavnom su se odvijale preko kupovine preduzeća u procesu privatizacije, dok tzv. greenfield investicije nisu bile u dovoljnoj meri zastupljene, ali se njihovo prisustvo pojačava u 2010. godine. Priliv SDI bio je, u najvećoj meri motivisan kupovinom lokalnih monopola ili oligopola u oblasti finansija, proizvodnji cementa, cigareta, energenata i trgovine na malo. U periodu 2004. godine do sredine 2010. godine u sektor prerađivačke industrije je uloženo oko 25% ukupnih SDI.

Koristi od SDI su višestruke: otvaraju se nova radna mesta i podiže standard stanovništva, povećava se nivo obrazovanja, uvode nove tehnologije, poboljšava infrastruktura, odnosno utiče se na podizanje konkurentnosti domaće proizvodnje.

Podsticanje stranih ulaganja biće u fokusu industrijske politike Srbije do 2020. godine. Državne institucije (SIEPA, AOFI) kontinuirano će poboljšavati postojeće podsticajne mehanizme za privlačenje stranih institucija (razvoj i promocija informacija o poslovnim mogućnostima i prednostima ulaganja u privredu Srbije, promocija programa za ulaganje i izvoz i mogućnostima za konkretna strana ulaganja u određenim oblastima, pružanje stručne pomoći stranim ulagačima u procesu donošenja odluke o izboru oblasti i lokaliteta za ulaganje, prilikom pribavljanja licenci i dozvola za obavljanje određenih delatnosti, koordinacija mera i aktivnosti finansijskih podsticaja u cilju povećanja stranih ulaganja, i dr) i kreirati i sprovoditi nove:

1) privlačenja stranih direktnih investicija po sektorima, pre svega onih koji donose najveću dodatu vrednost, unapređuju privredu Republike Srbije, podstiču razvoj novih tehnologija i imaju povoljan uticaj na nezaposlenost, ali predstavljaju Republiku Srbiju u novom svetlu (iz oblasti informacionih tehnologija, telekomunikacija, novih tehnologija, razvoja alternativnih energija, ali i razvoja uslužnih delatnosti kao što su korisnički centri, logistički centri i drugi vidovi modernog načina poslovanja). U cilju uspešnog predstavljanja mogućnosti Republike Srbije i u ovim do sada nerazvijenim sektorima, od suštinskog će značaja biti tešnja saradnja sa naučnim institutima i državnim organima čija je nadležnost upravo naučno tehnološki razvoj. Pored privlačenja investicija u ove privredne grane, potrebno je nastaviti sa sadašnjim strategijama privlačenja stranih direktnih investicija, a posebno u automobilsku industriju, imajući u vidu snažan efekat koji ona ima na opštu privrednu klimu, a posebno na smanjenje nezaposlenosti, angažovanje velikog broja domaćih dobavljača ali i dovođenje drugih kompanija koje otvaraju svoje proizvodne pogone. Takođe, potrebno je raditi i na privlačenju investicija iz hemijske, elektronske i drugih industrija koje imaju povoljan efekat na privredu jedne države, koje donose nove tehnologije i znanja, unapređuju menadžment, smanjuju stopu nezaposlenosti i stvaraju pozitivnu sliku, odnosno novi imidž Republike Srbije.

2) Promocija Srbije kao investicione destinacije sa posebnim naglaskom na promociju regiona odnosno, gradova i opština i njihovih prednosti za strane direktne investicije.

3) Neposredna promocija stranim investitorima investicionih lokacija pogodnih za proizvodnu delatnost, mogućnosti, pogodnosti i povlastice koje Republika Srbije kao i jedinica lokalne samouprave pružaju za dolazak stranih kompanija (razvoj baza podatka greenfield i brownfield lokacija, posebno na nerazvijenim i devastiranim područjima).

Od posebnog značaja za privlačenje SDI biće dobijanje statusa zemlje kandidata za članstvo u EU koje se očekuje 2011. godine. To će značiti i obavezu potpune usaglašenosti sa pravnim i institucionalnim okvirom EU koji garantuje sigurnost, predvidivost i transparentnost poslovnih aktivnosti u Srbiji, što će u velikoj meri doprineti povećanju obima investicija.

Promocija izvoza

S obzirom da rast izvoza industrije predstavlja osnovu novog modela privrednog rasta Srbije, sve aktivnosti koje poboljšavaju postojeće podsticajne izvozne mehanizme i afirmišu nove predstavljaju razvojni prioritet. Paralelno, potrebno je pojačati edukativni kontinuirani rad sa domaćim privrednim društvima kako bi se upoznali sa zahtevima modernog tržišta koji podrazumevaju visok kvalitet, dizajn, dostupnost servisa, brzu i kvalitetnu isporuku, itd. Aktivnosti SIEPE, pored postojećih, usmerenih ka promociji izvoza Srbije, mogućnostima za razvoj i ulazak na nova tržišta, povećanje udela kapitalnih potrošnih dobara i osvajanje novih izvoznih programa, odnosno proizvoda i usluga, razvijaće se ka unapređenju:

- promocije industrijskih sektora (novi modeli, kao na primer, samostalne manifestacije "najbolje iz Srbije" ili sl.),

- finansijskoj pomoći i edukaciji privrednih društava,

- diferencirati industrijske sektore za promociju izvoza (sa aspekta povećanja broja zaposlenih, po zemljama u kojima se izvozi, i dr),

- razvijati bazu dobavljača i bazu izvoznika.

Unapređenje zakonodavnog okvira i smanjenje administrativnih barijera

Za ubrzani privredni razvoj u narednom periodu, za Srbiju je najvažnije da stvori stabilno i predvidivo poslovno okruženje koje će privući strane kompanije da dolaze i investiraju, jer postojeća domaća štednja nije dovoljna da podrži planirani privredni rast u narednoj deceniji. Dinamičnu investicionu aktivnost mora pratiti razvoj postojećeg finansijskog sektora koji pored uvećanog kapaciteta treba da obezbedi i smanjivanje troškova bankarskog posredovanja. Kod dugoročnog finansiranja treba računati i na alternativne izvore poput razvojnih fondova, koncesija ili partnerstva privatnog i javnog sektora.

Za privlačenje obimnijih SDI potrebne su odlučnije strukturne reforme i to na svim nivoima, čime bi se popravio nepovoljan investicioni rejting. Najveće zamerke stranih investitora u Srbiji idu u pravcu regulatorne funkcije države koja se mora značajno poboljšati pojednostavljenjem administrativnih procedura, smanjenjem korupcije, unapređenjem politike konkurencije, jačanjem finansijske discipline i regulisanjem svojinskih prava. S druge strane, veći rizik zemlje u pogledu makroekonomske nestabilnosti takođe odbija investitore. Problem je i neodgovarajuća struktura radne snage. Strane kompanije u manjim gradovima ne mogu da nađu kvalifikovane radnike i zbog toga je neophodna reforma obrazovnog sistema.

Strategiju regulatorne reformi u Republici Srbiji za period od 2008. do 2011. godine (SRP) potrebno je sprovesti u potpunosti. Pored aktivnosti koje su već u toku, a koje za cilj imaju poboljšanje i pojednostavljivanje zakonodavnog okvira za poslovanje u Srbiji kao i pojačavanje efikasnosti javne administracije, u narednom periodu biće preduzeto i sledeće:

- pored procesa usklađivanja zakonodavstva sa acquis communautaire, biće uspostavljena saradnja sa odgovarajućim telima i institucijama EU i njenim državama članicama u cilju razmene najboljih rešenja kada je u pitanju zakonodavstvo, pre svega oni zakoni koji koče obavljanje poslovnih aktivnosti

- analiziraće se uticaj važećih propisa na poslovanje pojedinih sektora industrije kako bi bila utvrđena moguća ograničenja koja takvi propisi predstavljaju za razvoj određenih delatnosti (IKT, metalske, prehrambene industrije, itd) kako bi se došlo do odgovarajućih rešenja

- zakonodavstvo i ostali propisi kojima se utvrđuju uslovi pružanja usluga, naročito u javnom i sektoru poslovnih usluga, biće sistematski i neprekidno unapređivani kako bi bila uklonjena izvesna ograničenja za pristup tržištu i kako bi bila sprečena monopolizacija tržišta na štetu potrošača, tj. korisnika takvih usluga (industrijskog sektora i građana).

Značajan instrument za jačanje konkurentnosti srpske industrije predstavlja harmonizacija tehničkih propisa i standarda sa međunarodnim, prvenstveno evropskim pravilima i jačanje odgovarajućih institucija, kao bitan preduslov za stvaranje poslovnog ambijenta koji će omogućiti unapređenje izvoza srpskih proizvoda na inostrano, a pre svega na tržište Evropske unije.

U toku procesa pristupanja EU, zemlje kandidati moraju usvojiti mere kojima obezbeđuju da se na tržište plasiraju i u upotrebi budu samo proizvodi koji, uz pravilno instaliranje, održavanje i upotrebu, ne ugrožavaju bezbednost i zdravlje ljudi ili drugih javnih interesa, vodeći računa o jednom od osnovnih principa STO da se time ne stvaraju nepotrebne prepreke u međunarodnoj trgovini.

Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, kao organ zadužen za sva horizontalna pitanja u oblasti slobode kretanja robe, u cilju unapređenja konkurentnosti privrede preduzima mere na stvaranju normativne i institucionalne osnove za usaglašavanje srpske tehničke regulative sa evropskim zakonodavstvom i praksom.

Doneti su zakoni iz oblasti standardizacije, metrologije i akreditacije, kao i Zakon o tehničkim zahtevima za proizvode i ocenjivanje usaglašenosti, kao osnova za potpuno usklađivanje sa evropskim pravom koje se odnosi na pojedinačne grupe proizvoda. Usaglašavanje nacionalnog tehničkog zakonodavstva sa zakonodavstvom EU, odnosno njegova puna implementacija, je proces koji traje nekoliko godina, jer uključuje rešavanje, kako pravnih, tako i velikog broja tehničkih pitanja.

Međutim, da bi industrija bila sposobna za punu primenu ovih usaglašenih pravila u pojedinim industrijskim sektorima, potrebno je obezbediti institucionalni okvir, tj. infrastrukturu u smislu standardizacije, akreditacije, metrologije i ocenjivanja usaglašenosti. Zajedničkim imenom ova infrastruktura, koja za konačan cilj ima da se na tržištu nalaze isključivo bezbedni proizvodi usaglašeni sa svim tehničkim pravilima (zahtevima), naziva se infrastruktura kvaliteta.

Radi ujednačenog razvoja infrastrukture kvaliteta u skladu sa potrebama industrije Republike Srbije, odnosno pružanja adekvatne usluge privredi, neophodno je ustanoviti dugoročni strateški okvir za dalji razvoj infrastrukture kvaliteta, kao jedan od elemenata za sprovođenje ove strategije. To znači da je neophodno u najskorije vreme utvrditi strateške pravce razvoja infrastrukture kvaliteta, bazirane na analizama postojećih kapaciteta i planova razvoja industrijskog sektora.

Usklađivanjem sa tehničkim zakonodavstvom EU i unapređenjem rada institucija infrastrukture kvaliteta obezbediće se preduslovi za olakšani plasman srpskih proizvoda i usluga na jedinstveno tržište EU, uz priznavanje isprava o usaglašenosti, izdatih u skladu sa harmonizovanim zakonodavstvom, što neminovno vodi ka rastu njihove konkurentnosti, a tim i povećanju izvoza.

Ekonomska diplomatija

Efikasan metod privlačenja stranih investicija je ekonomska diplomatija. Zadatak ekonomskih diplomata je ispitivanje tržišta potencijalnih zemalja ulagača, njihove poslovne prakse, zakona i da putem raznih modaliteta predstavljaju mogućnosti ulaganja na srpskom tržištu i time privuku što veći priliv stranih investicija. Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja je tokom 2010. godine završilo složen proces izbora ekonomskih diplomata i u decembru predstavilo 28 eksperata koji će početkom 2011. godine početi, u odabranim diplomatsko-konzularnim predstavništvima Srbije (većinom u EU i regionu), sa realizacijom programa privlačenja stranih investicija na srpsko tržište.

9. Razvoj malih i srednjih preduzeća

Osnovni nalaz: Sektor malih i srednjih preduzeća i preduzetnika (MSPP) predstavlja sve značajniji segment privrede Republike Srbije, tako da već nekoliko poslednjih godina ovi privredni subjekti predstavljaju nosioce privrednog rasta i zapošljavanja u privredi Republike Srbije i njen su najdinamičniji i najefikasniji deo. Očekuje se da će ovaj sektor, uz SDI, i u budućnosti predstavljati pokretač razvoja privrede Republike Srbije i da će biti osnovni kreator novih radnih mesta.

Grafikon 30: Odnos sektora MSPP i velikih preduzeća 2005-2009. - struktura privrede nefinansijskog sektora

http://s1.paragraflex.rs/documents/Old/t/t2011_07/

U 2009. godini u Srbiji ukupno je poslovalo 88.586 MSP, što je predstavljalo 99,4% ukupnog broja preduzeća u Srbiji. Ako se ovom broju doda 226.241 preduzetnika, dobija se da je u Srbiji u 2009. godini ukupno bilo 314.827 malih i srednjih preduzeća i preduzetnika (MSPP), što je predstavljalo 99,8% od ukupnog broja privrednih subjekata. U strukturi sektora MSPP dominiraju mikro preduzeća37 (ukupno 302.484), sa učešćem od 96,1%.

Posmatrano po delatnosti, 63% MSPP u 2009. godina poslovalo je u oblasti usluga (trgovina na veliko i malo i servisi za popravku gotovih proizvoda 34%, hoteli i restorani 6%, saobraćaj, skladištenje i veze 10%, 13% u poslovima u vezi sa nekretninama), 17% u prerađivačkoj industriji i građevinarstvu 8%.

U 2009. godini u sektoru MSPP bilo je zaposleno 872.540 radnika, što je predstavljalo preko 2/3 od ukupno 1.308.291 zaposlenog u privredi Srbije. Posmatrano po veličini preduzeća, najveći udeo u zapošljavanju imala su velika preduzeća (33,3%), zatim preduzetnici i srednja preduzeća (po 19,8%), mala preduzeća (15,4%) i mikro preduzeća (11,7%).

Sudeći prema podacima iz završnih računa MSP su veoma važan deo privrede Srbije. Ovaj zaključak, pre svega, ilustruju podaci o učešću sektora MSP u osnovnim indikatorima privredne aktivnosti. Tako su u 2009. godini, MSPP učestvovala u ukupnom prometu privrede sa 67,8%, u bruto dodatoj vrednosti privrede sa 57,4%, u profitu ostvarenom u privredi sa 54,1%, u ukupnom izvozu 50,5% i oko 60,9% u ukupnom uvozu privrede. S druge strane, pokazatelji produktivnosti su najpovoljniji kod velikih preduzeća - BDV po preduzeću i BDV po zaposlenom su daleko viši od proseka MSPP i nefinansijskog sektora ali je Profitabilnost, merena odnosom profita i BDV, sektora MSPP niža od profitabilnosti privrede Republike Srbije (36,2 u odnosu na 38,3).

I pored relativno zadovoljavajućih performansi sektora MSPP, nepostojanje dovoljnog broja relativno snažnih i brzo rastućih, dinamičnih preduzeća, kao i preduzeća srednje veličine predstavlja značajno ograničenje privrednog rasta Srbije.

Sektor MSPP karakteriše i odsustvo horizontalnih i vertikalnih veza, odnosno MSPP nisu dovoljno povezana između sebe u različite oblike poslovnog udruživanja (kao što su klasteri), niti su dovoljno povezana sa velikim preduzećima i multinacionalnim kompanijama u lance dobavljača.

I pored toga što je sektor MSPP najkonkurentniji deo privrede Republike Srbije međunarodne komparacije ukazuje na značajno zaostajanje konkurentnosti sektora MSPP Srbije u odnosu na prosek EU i većinu izabranih zemalja. Učešće sektora MSPP u Srbiji u ukupnom broju preduzeća i zapošljavanju je na nivou proseka EU, a više učešće u formiranju ukupnog prometa, BDV i profita od proseka EU, pre je posledica zaostajanja velikih srpskih preduzeća u odnosu na velika preduzeća EU, a manje razvijenosti sektora MSPP.

Uprkos mera preduzetih za ublažavanje efekata svetske ekonomske krize u Srbiji, negativne posledice odrazile su se na poslovanje MSPP. Mala i srednja preduzeća, koja su najosetljivija na promene u poslovnoj okolini suočila su se sa padom tražnje, otežanom naplatom potraživanja, smanjenim investicijama, prezaduženošću, smanjenom kreditnom sposobnošću i smanjenom likvidnošću, što je rezultiralo njihovim slabijim položajem na tržištu. Učešće MSP u osnovnim pokazateljima poslovanja značajno se smanjilo u odnosu na prethodnu godinu, kao i indeks ukupne preduzetničke aktivnosti, a do izražaja su došli strukturni problemi ovog sektora.

___________
37 U mikro preduzeća uključeni su i preduzetnici.

Promovisanje razvoja MSPP

Najznačajniji dokument Vlade, usvojen 2008. godine, u kome se definišu strateški ciljevi i pravci razvoja MSP je "Strategija razvoja konkurentnih i inovativnih malih i srednjih preduzeća za period od 2008. do 2013. godine". Ovaj dokument zasniva se na pet stubova, koji predstavljaju i osnovne prioritete razvoja MSP. To su: promocija i podrška preduzetništvu i osnivanju novih preduzeća, razvoj ljudskih resursa za konkurentan MSP sektor, finansiranje i oporezivanje MSP, razvoj konkurentskih prednosti MSP na izvoznim tržištima i razvoj podsticajnog pravnog, institucionalnog i poslovnog okruženja za MSP. Očekuje se da će uspešna primena Strategije doprineti većem broju novih preduzeća i većoj stopi njihovog opstanka u prvim godinama poslovanja, bržem rastu i razvoju sektora MSP, bržem prerastanju mikro preduzeća u mala i malih u srednja preduzeća, povećanju izvoza i poboljšanju spoljnotrgovinskog bilansa, većem zapošljavanju, naročito visokokvalifikovanih radnika i ravnomernijem regionalnom razvoju. Sastavni deo Strategije je i Operativni plan u kom su razrađene mere, zadaci i aktivnosti za razvoj MSPP, na osnovu koga se pripremaju i sprovode godišnji Akcioni planovi.

"Strategija razvoja konkurentnih i inovativnih malih i srednjih preduzeća za period od 2008. do 2013. godine" i drugi programski dokumenti, kao i mere ekonomske politike Vlade su po svom duhu, principima i osnovnim strategijskim pravcima kompatibilni sa osnovnim dokumentima EU u ovoj oblasti, pre svega sa "Evropskom poveljom o malim preduzećima" (The European Charter for Small Enterprises) i "Aktom o malim preduzećima" (Small Business Act).

"Evropsku povelju o malim preduzećima", doneli su, u junu 2000. godine, lideri zemalja EU i od tada je predstavljala glavno sredstvo politike promocije razvoja preduzetništva. Povelja ističe značaj malih preduzeća i preduzetnika za rast, konkurentnost i povećanje zaposlenosti u EU, a definiše i šta zemlje članice EU i Evropska komisija treba da učine kako bi poboljšali okruženje za poslovanje malih preduzeća. Srbija je 2003. godine prihvatila "Evropsku povelju o malim preduzećima" i time se obavezala da merama svoje ekonomske politike ostvaruje ciljeve Povelje. Od 2003. godine Ministarstvo privrede, odnosno Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, u saradnji sa Evropskom komisijom i OECD-om, pripremalo je Indeks politike MSP za zapadni Balkan na osnovu upitnika Evropske komisije za zemlje Zapadnog Balkana. Osnovni zaključak ocene sprovođenja Evropske povelje o malim preduzećima na Zapadnom Balkanu iz 2008. godine, je da je Srbija u prethodne dve godine najviše napredovala, jer je veoma brzo prešla iz faze određivanja strateških ciljeva i definisanja politika u fazu njihove realizacije. Napredak Srbije ocenjen je ukupnom ocenom 3,3 (od maksimalnih 5), a oblasti u kojima je Srbija ostvarila najveći napredak su: podrška inovativnim preduzećima, podrška preduzećima koja se osnivaju, pružanje poslovnih usluga i širenje informacija na on-line osnovi, unapređenje dijaloga između javnog i privatnog sektora o politici podrške MSP. Pored ovih oblasti, Srbija je nastavila da unapređuje podršku MSP u oblastima u kojima je i ranije ostvarivala dobre rezultate, kao šti su npr. registracija preduzeća i podrška izvozu.

Kao novi okvir politike MSP u EU, koji je zamenio Evropsku povelju, a sa ciljem dalje podrške održivom razvoju i povećanju konkurentnost MSP, u junu 2008. godine Evropska komisija je usvojila "Akt o malim preduzećima", koji je u decembru 2008. godine potvrdio i Evropski savet. Od juna 2009. godine, nakon regionalne ministarske konferencija o Evropskoj povelji o malim preduzećima za Zapadni Balkan, Srbija, kao i druge zemlje regiona, otpočela je sprovođenje "Akta o malim preduzećima".

"Aktom o malim preduzećima" ističe se ključna uloga MSP u evropskoj ekonomiji i u formi 10 principa definišu se oblasti od posebnog značaja za razvoj MSP. Principi koji predstavljaju polazište za kreiranje praktičnih politika podrške razvoju preduzetništva i MSP su:

- stvaranje okruženja u kome preduzetnici i porodične firme mogu da napreduju i gde se preduzetništvo stimuliše i nagrađuje,

- omogućavanje časnim preduzetnicima koji su se suočili sa bankrotom da brzo dobiju drugu šansu,

- kreiranje pravila u skladu sa principom "Prvo misli o malima",

- brže reagovanje javne administracija na potrebe MSP,

- prilagođavanje instrumenata politike MSP potrebama MSP: olakšavanje učešća MSP u javnim nabavkama i korišćenju državne pomoći,

- omogućavanje pristupa MSP izvorima finansiranja i izgradnja zakonodavnog i poslovnog okruženja koje će podsticati izmirenje obaveza na vreme u komercijalnim transakcijama,

- pomaganje MSP da ostvare veće koristi od poslovnih mogućnosti koje nudi jedinstveno tržište,

- promovisanje unapređenja znanja i veština zaposlenih u MSP kao i svih oblika inovacija,

- omogućavanje MSP da izazove okruženja pretvore u poslovne šanse,

- ohrabrivanje i podržavanje MSP da ostvare koristi od rasta tržišta.

U skladu sa navedenim strateškim dokumentima, kao polazištima za kreiranje praktičnih politika, u predstojećem periodu Srbija će nastaviti da realizuje i unapređuje dosadašnja, ali i otvara nova područja podrške MSPP.

S obzirom da je Srbija preuzela obavezu sprovođenja SBA, prihvatila je i sve principe koje ovaj akt definiše, a koji su označeni kao ključni za razvoj sektora MSP u EU. Ipak, izdvojili su se neki nacionalni prioriteti, pa će posebna pažnja u narednom periodu biti posvećena oblastima od specifičnog interesa za razvoj srpskih MSPP.

U tom smislu nastaviće se sa pružanjem podrške razvoju obrazovanja i obuka za preduzetništvo, kako u formalnom, tako i u neformalnom obrazovanju.

I pored značajnih napora da se kreira podsticajnije poslovno okruženje, koje će stimulisati, a ne sputavati poslovanje MSPP, postojeći zakonodavni i regulatorni okvir Srbije još uvek odlikuje veoma veliki broj, često zastarelih zakonskih i podzakonskih propisa. Osim toga, preduzetnici i MSP u svom poslovanju nailaze na brojne administrativne prepreke usled dugotrajnih i skupih administrativnih procedura. Stoga je neophodno u predstojećem periodu nastaviti proces pojednostavljenja i reforme pravnog okvira za poslovanje, kao i smanjenje administrativnih prepreka u poslovanju, poštujući princip "prvo misliti o malima". Ovim ciljevima će doprineti i nastojanje da se što konsekventnije operacionalizuju principi elektronske uprave (e-goverment), one-stop-shop i single contact point. Strategija regulatorne reforme za period 2008-2010. godine predviđa smanjenje administrativnih troškova za preduzeća za najmanje 25% do 2011. godine, što se podudara i sa ciljem EU. Vlada je usvojila 216 preporuka, od kojih je sprovedeno, odnosno otpočela je primena u praksi, 61 preporuka. U postupku sprovođenja je još 131 preporuka. Preporuke koje su do sada sprovedene ili su u postupku sprovođenja privredi Srbije godišnje donose uštedu od oko 142,4 mil. Evra. Za sektor MSP u Srbiji, od izuzetnog je značaja nastavak sprovođenja ovih reformi. Stvaranju podsticajnog poslovnog okruženja doprineće i svestranija i objektivnija analiza efekata novih zakona i drugih propisa, kao i nekih od postojeći zakona (Zakon o privrednim društvima, Zakon o registraciji privrednih subjekata i Zakon o stečajnom postupku). U cilju efikasnijeg sprovođenja procesa regulatorne reforme, formirana je Kancelarija za regulatornu reformu i analizu efekata propisa, kao stalno stručno telo, čiji će zadatak biti ažuriranje baze registrovanih propisa, analiza efekata novih ili izmenjenih propisa na MSP, pokretanje inicijativa za izmenu pojedinih propisa i sl. U ovaj proces, trebalo bi i uključiti "MSP test", što znači da prilikom kreiranja svih novih propisa treba uzeti u obzir potrebe MSP, kao i efekte koje bi ti propisi imali na poslovanje ovih preduzeća.

Pravne i institucionalne pretpostavke za korišćenje elektronskog potpisa su stvorene, a samim tim i uslovi da MSPP mogu elektronskim putem da prijavljuju poreze, socijalno osiguranje i obave druge administrativne procedure. Kako bi se ovo omogućilo, a samim tim i pojednostavilo poslovanje MSP, neophodno je razviti e-Government servise za potrebe ovog sektora. Pored toga, potrebno je povećati korišćenje informaciono-komunikacionih tehnologija u svakodnevnom poslovanju malih i srednjih preduzeća.

I u predstojećem periodu finansijska podrška MSPP predstavljaće bitnu komponentu ukupnog sistema podrške ovom sektoru privrede. Različitim merama monetarne i fiskalne politike, ali i drugim merama ekonomke politike, stvaraće se uslovi za razvoj različitih oblika finansiranja od strane opštih i specijalizovanih finansijskih organizacija za kreditno i vlasničko finansiranje, kao i lakši pristup MSPP različitim izvorima finansiranja pod povoljnijim uslovima (niže kamatne stope, duži rokovi kreditiranja, manji iznos sredstava obezbeđenja i sl.). Pretpostavka za razvoj sistema finansijske podrške MSPP je održanje monetarne stabilnosti i sigurnosti bankarskog sektora. Pored toga, mogućnosti vlasničkog finansiranja MSPP bitno će zavisiti od uslova za osnivanje i poslovanje specijalizovanih privatnih investicionih fondova, među kojima i fondovi rizičnog kapitala (Venture Capital Funds), kao i od uslova za poslovanje neformalnih investitora. Finansiranju MSPP iz kreditnih izvora, odnosno lakšem obezbeđenju kredita i kreditiranju pod povoljnijim uslovima doprineće bolje informisanje potencijalnih zajmoprimaca, kao i sve mere kojima se smanjuje kreditni rizik, među koje spada i završetak reforme katastarskog sistema koji će olakšati obezbeđenje neophodne zaloge za dobijene kredite, razvoj sistema garancija za kredite MSPP kao i za finansiranje različitih poslova, pre svega izvoznih, ovih privrednih subjekata.

Uporedna analiza poreskog sistema zemalja Zapadnog Balkana pokazuje da su poreske stope u Srbiji najniže nego u regionu. Međutim, ono što dodatno opterećuje privredu su lokalne takse, kao i nemogućnost da se njihova visina unapred predvidi, kao i komplikovane administrativne procedure, neujednačene na celoj teritoriji države. Zato bi ovu oblast trebalo urediti u tom smislu da se procedure pojednostave i uniformišu, odredi maksimalni iznos taksi i vanporeskih davanja i osigura predvidivost ukupnih poreskih i vanporeskih davanja MSPP, koji treba da odgovara njihovim realnim mogućnostima.

Vlada, odnosno njeni organi i organizacije, kao i javna preduzeća značajni su kupci veoma različitih proizvoda. Stoga bi razvoj sistema koji bi omogućio veće učešće MSPP u javnim nabavkama dalo značajan podstrek razvoju ovih privrednih subjekata. Pretpostavka dosledne realizacije programa učešća MSPP u javnim nabavkama je izmena Zakona o javnim nabavkama kojima bi se precizirale obaveze svih učesnika u ovom procesu. Realizacija ovih programa podrazumeva i unapređenje i redovno ažuriranje portala o javnim nabavkama. Pored toga, većem učešću MSPP u javnim nabavkama doprineće ohrabrivanje naručioca da javne nabavke dele u manje podugovore, izbegavanje defavorizujućih kvalifikacionih uslova i finansijskih uslova za učestvovanje u procesu javnih nabavki, podsticanje saradnje velikih snabdevača i MSP i sl.

Iako je u prethodnom periodu ostvaren napredak u oblasti zastupanja interesa MSPP u predstojećem periodu neophodno je nastaviti razvoj efikasnijeg sistema predstavljanja interesa MSPP i dijaloga sa javnim sektorom, kako na području zastupanja interesa MSPP, tako i razvojem kapaciteta predstavničkih organizacija za pružanje usluga MSPP. U tom cilju Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja osnovalo je Poslovni savet za mala i srednja preduzeća, u čijem radu učestvuju predstavnici 80 preduzeća.

Inovacije i inovativnost predstavljaju značajan segment unapređenja konkurentnosti. Trenutno stanje na polju inovacija u Srbiji je nezadovoljavajuće, ključni problemi su nedovoljna informisanost preduzeća o značaju inovacija za unapređenje poslovanja, nedovoljno ulaganje u inovacije, neadekvatna saradnja preduzeća i istraživačko - razvojnih institucija, pristup finansijama (nerazvijeno tržište rizičnog kapitala) i dr. Sa ciljem da se situacija unapredi, neophodno je preduzeti mere na stimulisanju preduzeća da investiraju u inovacije i njihovu praktičnu primenu, transfera znanja, kao i za povezivanje sa NIO.

Iako se javljao i ranije, problem naplate potraživanja MSP naročito je došao do izražaja u poslednje dve godine, u periodu svetske ekonomski krize. Ova pojava nije se samo manifestovala u Srbiji i ostalim zemljama u tranziciji, već naprotiv raširena je i u EU. Zato je Evropska komisija prepoznala potrebu donošenja akta koji bi regulisao naplatu potraživanja MSP. Na evropskom nivou usvojena je direktiva, kojom se sprečava kašnjenje u naplati potraživanja MSP. Prema ovoj direktivi, javni sektor u državama članicama EU moraće da izmire svoja dugovanja prema ovom sektoru po pravilu u roku od 30 dana od dana dospeća naplate.

Da bi mogli da izađu na tržište EU i druga izvozna tržišta, proizvodi MSPP moraju ispuniti određene zahteve koji su precizirani u tehničkim propisima i standardima. Međutim, tek mali broj je upoznat sa važećim zahtevima, te je podizanje svesti i jačanje kapaciteta MSP za preuzimanjem obaveza koje im nameće zajedničko tržište EU jedan od bitnih uslova za unapređenje njihovog poslovanja. S tim u vezi javlja se potreba uvođenja sistema upravljanja kvalitetom, zaštite životne sredine i dr. kao što su ISO 9001, ISO 14 000, HACCP i dr.

Institucionalna infrastruktura za podršku MSPP

Institucionalnu infrastrukturu za podršku MSPP u Republici Srbiji čini mreža javnih institucija i agencija na čelu sa MERR, a koju čine Nacionalna agencija za regionalni razvoj (NARR), Fond za razvoj, SIEPA, AOFI, Nacionalna služba za zapošljavanje (NZS). Od 2009. godine u Srbiji je aktivna i Evropska preduzetnička mreža (EEN), koja deluje u okviru konzorcijuma predvođenog NARR. Na ovaj način MSP u Srbiji imaju mogućnost da, kao i preduzeća u EU, dobiju potrebne informacije i usluge za razvoj poslovanja na tržištu EU, podršku za pronalaženje poslovnih partnera, inovacije i transfer tehnologija i učešće u programima EU. Privredna komora Srbije, sa svojom mrežom takođe je aktivna u pružanju podrške za razvoj ovog sektora.

Na regionalnom i lokalnom nivou formirana je mreža regionalnih razvojnih agencija, kao i različite organizacije i institucije specijalizovane za podršku MSPP, kao što su poslovni inkubatori, i dr.

Osnovana u periodu 2001. godini kao Republička agencija za razvoj MSPP, sadašnja Nacionalna agencija za regionalni razvoj sa mrežom 15 regionalnih agencija (centara) za razvoj ili regionalnih agencija za razvoj MSPP, u sklopu širih aktivnosti na regionalnom razvoju, nastavila je da pruža intenzivnu podršku razvoju MSPP. Nacionalna agencija za regionalni razvoj, kao svojevrsna spona između Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj i mreže regionalnih agencija, implementira politike koje kreira Ministarstvo i koordinira rad mreže regionalnih agencija, koje neposredno pružaju različite usluge preduzetnicima i vlasnicima MSP. Pripremom i realizacijom brojnih projekata agencije za regionalni razvoj ili razvoj MSPP potvrdile su se kao važan deo institucionalne infrastrukture za podršku MSPP.

Poslovni inkubatori predstavljaju veoma značajan deo poslovne infrastrukture jer pružaju poslovno okruženje povoljno za razvoj MSP, tako što aktivno nastoje da novoosnovanim preduzećima obezbede resurse, usluge i pomoć koja im je potrebna. Prvi poslovni inkubator otvoren je u Srbiji 2006. godine, a danas u Srbija ima 15 aktivnih poslovnih inkubatora, 3 poslovna inkubatora u procesu registracije (178 stanara ukupno). Pored toga, u Registru inovacione delatnosti koji vodi Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj registrovana su tri inovativna inkubatora i dva tehnološka parka. Realno je očekivati da će se u skorijoj budućnosti broj aktivnih poslovnih inkubatora znatno povećati, tako što će se završiti već započeti procesi osnivanja poslovnih inkubatora i tako što će se realizovati nove inicijative za osnivanje poslovnih inkubatora. Trenutno su usluge koje poslovni inkubatori pružaju svojim inkubantima nedovoljno razvijene, jer se prvenstveno svode na korišćenje poslovnog prostora za rad i zajedničkih poslovnih prostorija, kao i sekretarske i administrativne usluge, dok su znatno manje zastupljene usluge obuke i treninga i poslovnog savetovanja. Još manje su zastupljene finansijske usluge i umrežavanje, dok usluge podrške inovativnim aktivnostima inkubatori skoro i da ne pružaju svojim inkubantima. Pored navedenih organizacija, značajnu ulogu u sistemu institucionalne podrške razvoju MSPP imaju PKS sa 18 regionalnih komora.

Saradnja i povezivanje - klasteri

Poslednje decenije, politika podrške klasterima predstavlja sve značajniji, integralni deo politike konkurentnosti i ekonomskog razvoja. Klasteri predstavljaju formu poslovnog udruživanja geografski koncentrisanih preduzeća sa institucijama koje im pružaju podršku u određenoj oblasti u kojoj se takmiče, ali i sarađuju i predstavljaju efikasan instrument za prevazilaženje problema međunarodne konkurentnosti srpskih preduzeća.

Konkurentnost MSP značajno se može povećati njihovim povezivanjem u klastere, naročito u tradicionalnim i zrelim industrijskim granama. Konkurentnost klastera u velikoj meri zavisti od spremnosti članica klastera da razmenjuju znanja kojima raspolažu i da svoje baze znanja obogaćuju novim znanjima o dizajnu, kontroli kvaliteta, informacijama od značaja za upravljanje i marketing i sl. Pored toga, prednosti klastera proističu iz raznovrsti tehnoloških inputa i elemenata tehnološkog procesa.

Svesni značaja koji imaju klasteri za povećanje konkurentnosti, Vlada - Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja svake godine sprovodi Programe podrške za razvoj inovativnih klastera, čiji je cilj da doprinesu ekonomskom razvoju zemlje kroz podršku povećanju produktivnosti i konkurentnosti domaćih preduzeća i preduzetnika, njihovim povezivanjem u klastere i jačanjem saradnje malih i srednjih preduzeća i preduzetnika sa naučno-istraživačkim organizacijama. Kroz Programe, Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja podržava novoosnovane inovativne klastere38 - u početnoj fazi rada i postojeće inovativne klastere - u razvojnoj fazi rada. Do sada je podržano 30 klastera. Svesna činjenice da nisu svi klasteri dinamični i konkurentni Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja će i u predstojećem periodu podržavati klastere koji imaju potencijal za rast i razvoj. I ako teritorijalna koncentracija preduzeća u klasteru olakšava razmenu informacija, ona sama po sebi ne obezbeđuje razmenu znanja i razvoj tehnoloških kapaciteta. Takođe, postojanje pasivnih eksternih efekata, kao što je npr. infrastruktura ne garantuje postojanje kritičnih podsticaja neophodnih da bi klaster bio dinamičan i konkurentan skup preduzeća. To sve nameće potrebu aktivnih mera podrške klasterima koji imaju potencijal za rast i razvoj.

Analiza klastera (benchmarking) u Srbiji, prema metodologiji Evropske opservatorije za klastere39, ukazuje da srpski klasteri pokazuju slabosti u svim relevantnim dimenzijama (veličina, specijalizacija i fokus) u evropskom kontekstu.

Dosadašnja iskustva ukazuju na brojne prepreke u razvoju klastera, pre svega nepoverenje i nespremnost za saradnju među preduzećima, nedovoljna saradnja sa istraživačko-razvojnim institucijama, nedovoljno obučen menadžment klastera, nerazvijena zajednička klasterska infrastruktura (npr. dizajn centri, laboratorije, trening centri itd) i finansijska samo-održivost klastera. Ograničavajući faktor razvoja klastera su i prepreke za razvoj preduzetništva, kao i nedostatak SDI.

Osnivanje odgovarajućih istraživačkih centara, agencija za promociju izvoza, institucija za ocenu kvaliteta i sl., kao i jačanje poslovnih asocijacija, promocija novih marki ili lokacija značajno može doprineti razvoju konkurentnosti preduzeća u klasteru.

____________
38 Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja podržava klastere koji su registrovani kao udruženje u skladu sa novim Zakonom o udruženjima i koji imaju najmanje 12 aktivnih članova (najmanje devet privrednih društava preduzetnika i najmanje tri institucije za podršku - NIO, obrazovne ili druge institucije).
39 www.clusterobservatory.eu

10. Regionalni razvoj

Primarni cilj regionalne politike Srbije jeste stvaranje konkurentnih regiona, koji uspevaju da se integrišu u globalne ekonomske tokove. Ciljevi regionalne politike se ne menjaju, ali strategije kako ih ostvariti se transformišu. Tradicionalni pristup regionalne politike koji se, pre svega, zasnivao na redistribuciji bogatstva između bogatih i siromašnih regiona i jednosektorskom pristupu, ustupa mesto principu jačanja autohtonih i endogenih potencijala regiona i multisektorskom pristupu.

Strateški prioriteti regionalnog razvoja Srbije usmereni su na:

1) Institucionalnu izgradnju,

2) Izgradnju regionalne ekonomske infrastrukture,

3) Afirmaciju strateškog planiranja regionalnog/lokalnog razvoja,

4) Endogenizacija regionalnog razvoja - proces decentralizacije i policentričan razvoj

5) Regionalnu integrisanost u Evropsku uniju.

Institucionalna izgradnja. Ravnomerniji regionalni razvoj nije moguće sprovesti bez efikasnog institucionalnog okvira, koji se sastoji od institucija i instrumenata, različitih politika kojima se obezbeđuje stabilnost, kontinuiranost i usklađenost u razvojnom proces.

Regionalni razvoj je refleksija kvaliteta i dinamike tranzicionih reformi, ogleda se u brojnim segmentima privrede i društva, strukturnim promenama i transformaciji vlasništva, vertikalnoj i horizontalnoj organizaciji države. Ipak, u ovoj fazi razvoja, na prvom mestu se nalazi problem regionalne institucionalne izgradnje i proces implementacije zakonskih rešenja. Proces pridruživanja EU samo je dodatno potencirao stepen neizgrađenosti institucija. Primaran problem institucionalnog uređenja regionalnog razvoja proistekao je iz višedecenijskog zakonskog vakuuma, odnosno, nedonošenja osnovnih zakonskih rešenja u ovoj oblasti. Jednom rečju, nije se uspostavio sistem za sprovođenje strateških smernica na svim nivoima upravljanja iz oblasti regionalnog razvoja, pre svega, neuspostavljanje srednjeg, regionalnog nivoa upravljanja regionalnom politikom. Posle usvajanja Strategije regionalnog razvoja (2007), usvajanjem Zakona o regionalnom razvoju (juli 2009. godine i izmene maj 2010. godine) započet je proces uspostavljanja jedinstvenog sistema upravljanja regionalnim razvojem, koje treba da doprinese promovisanju opštih načela regionalne politike države, usklađenih sa načelima Evropske unije.

Osnovna obeležja novog modela upravljanja regionalnim razvojem su:

- promovisanje nacionalnih i evropskih načela regionalnog razvoja, koja su u saglasnosti sa kohezionom politikom EU, ali koja istovremeno odražavaju specifičnosti Srbije;

- jasna institucionalna struktura i mehanizmi za upravljanje politikom regionalnog razvoja;

- efikasni mehanizmi saradnje između regionalne i opštinske vlasti, kao za širu saradnju;

- jasan koncept i terminologija;

- fleksibilnost: uređivanje opštih pitanja i stvaranje osnove za donošenje podzakonskih akata;

- pravna osnova za praćenje i vrednovanje.

Izgradnja regionalne ekonomske infrastrukture. Evropska unija prepoznaje kao efikasno sredstvo za razvoj industrije na regionalnom nivou ekonomsku/poslovnu infrastrukturu koju čine industrijske zone (IZ), industrijski parkovi (IP), tehnološki parkovi (TP) i slobodne zone (SZ).

Regionalnu privrednu strukturu Srbije karakteriše dominantna zastupljenost tradicionalnih sektora industrije (drvna, tekstilna, koža i obuća), tehničko-tehnološko zaostajanje, nizak stepen konkurentnosti i značajne međuregionalne neravnomernosti. S obzirom da je tranzicioni proces još više produbio regionalne nejednakosti u Srbiji je 2007. godine započeo proces implementacije prostorne organizacije industrije kroz Nacionalni investicioni plan (izgradnjom regionalne saobraćajne infrastrukture, komunalne infrastrukture, podrške izgradnji 63 industrijske zone i parkova na području 50 opština i gradova, u svim regionima - ukupan iznos odobrenih sredstava iz NIP-a, preko 200 mil. evra, za razvoj industrijskih zona i parkova je 3%40).

_____________
40 Podatak se odnosi na 2009. Izvor: "Izveštaj o sprovođenju Nacionalnog investicionog plana sa izvršenim plaćanjima od 01. januara do 31. decembra 2009. godine", Ministarstvo za Nacionalni investicioni plan, tabela: Realizacija projekata NIP u 2009. godini, str. 14-22

Karta 3: Ekonomska/poslovna infrastruktura za regionalni razvoj industrije

Izvor: MERR i NIP41

Razvoj poslovne infrastrukture odvija se kroz mapiranje, izgradnju i opremanje industrijskih zona, industrijskih parkova, poslovnih inkubatora, klastera, logističkih i biznis centara i turističke infrastrukture.

Poseban značaj u ukupnom ekonomskom razvoju zemlje predstavlja revitalizacija braunfild lokaliteta i objekata. Obnavljanje braunfilda razvijaće se u tri pravca:

- Uklanjanje starih, ruiniranih i neprimerenih objekata sa postojećih lokacija uz čišćenje i dekontaminaciju terena,

- Revitalizacija uz promenu namene,

- Revitalizacija sa ciljem vraćanja objekta/lokaliteta u prvobitnu funkciju.

Veliki potencijal za razvoj poslovne infrastrukture predstavlja upravo revitalizacija braunfilda.

Politika regionalnog razvoja će stimulisati revitalizaciju braunfilda merama i podsticajima.

Poslovna infrastruktura po kapacitetu, strukturi i nameni treba da bude u skladu sa lokalnim i regionalnim razvojnim potencijalima kao i sa zahtevima tržišta.

Primarni cilj razvoja poslovne infrastrukture je ukupni ekonomski razvoj zemlje sa akcentom na policentrični razvoj.

Kriterijumi za razmeštanje industrijskih aktivnosti po regionima su atraktivnost i konkurentnost lokacija, kvalitet infrastrukture, potencijal lokalne samouprave, postojanje škola i univerziteta kao i adekvatnih obrazovnih profila, razvojno-istraživačkih institucija uz kontinuirani proces privlačenja investitora.

U cilju povećanja konkurentnosti poslovanja i teritorijalne konkurentnosti, smanjivanja regionalnih asimetričnosti u nivou ukupne i industrijske razvijenosti, sprečavanja daljih migracija iz ruralnih u urbana i iz nerazvijenih u razvijena područja i pokretanja regionalnog razvoja mnogih privrednih delatnosti i podsektora, racionalnom upotrebom uređene lokacije i efikasnim, funkcionalnim i integralnim upravljanjem prostorom, u Srbiji je pre tri godine započet proces formiranja industrijskih zona i parkova. Planira se izgradnja ili komunalno opremanje industrijskih zona, parkova i i slobodnih zona u svim regionima Srbije, sa posebnim akcentom na greenfield i brownfield42. industrijske lokalitete. Ključnu ulogu u transformaciji zapuštenih ili devastiranih industrijskih kompleksa u nekadašnjim industrijskim centrima Srbije (gigantima)43, koji predstavljaju značajan razvojni potencijal, imaju "braunfild" IZ u okviru tradicionalnog, propulzivnog i namenskog industrijskog podsektora. Međutim, u Srbiji je samo jedna IZ "braunfild" investicionog karaktera, nastala revitalizacijom stare industrijske zone (industrijski lokalitet u Smederevu). Odobrena sredstva NIP-a za razvoj i opremanje industrijskih zona u 2009. godini iznose 6 mil. evra.44

____________
41 U periodu 2006-2010. godine vršene su izmene i dopune Odluke o rasporedu sredstava predviđenih Zakonom o budžetu RS za 2007. godinu za realizaciju NIP-a, kojom je predviđeno formiranje industrijskih zona i parkova u Srbiji; detaljnije videti na sajtu Ministarstva za NIP, sajt: www.mnip.gov.rs
Podaci o braunfild lokalitetima - Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj, sajt www.merr.gov.rs
Podaci o biznis inkubatorima http://www.bitf.rs/cms/item/clubs/sr/networks/incubators.html
42 Pod pojmom Braunfild (Brownfield, smeđa polja) lokacije podrazumevamo površine i objekte u urbanizovanim područjima koji su izgubili svoj prvobitni način korišćenja ili se vrlo malo koriste. Često imaju ekološka opterećenja i na njima se nalaze ruinirani proizvodni i drugi objekti. Iz mnogo razloga, braunfild lokacije čine veliki deo izgrađenog područja u mnogim gradovima. One negativno utiču na svoje šire okruženje, ne samo u ekonomskom, već i u estetskom, psihološkom i socijalnom smislu. Sa aspekta rešavanja problema najprikladnije koristiti sintagmu "stavljanje u upotrebu već urbanizovanih lokacija ili lokaliteta" (Oživljavanje braunfilda u Srbiji, PALGO centar, 2008.)
43 Kapaciteti ovih preduzeća locirani su u velikim i gradovima srednje veličine: Beograd, Kragujevac, Niš, Bor, Sremska Mitrovica, Loznica, Čačak, Valjevo.
44 Izvor: "Izveštaj o sprovođenju Nacionalnog investicionog plana sa izvršenim plaćanjima od 01. januara do 31. decembra 2009. godine", Ministarstvo za Nacionalni investicioni plan, tabela: Realizacija projekata NIP u 2009. godini, str. 14-22.

SWOT analiza regionalne ekonomske infrastrukture

Afirmacija strateškog planiranja regionalnog/lokalnog razvoja.

Efikasan i uspešan nacionalni, regionalni i lokalni razvoj je nezamisliv bez strateškog planiranja. Strateško planiranje treba da bude sinhronizovano na nacionalnom (Nacionalni plan regionalnog razvoja Srbije) i regionalnom nivou (donošenjem Regionalnih razvojnih strategija) kako bi se pravilno isplanirala, implementirala i sprovodila politika regionalnog razvoja.

Regionalni razvojni planovi imaju integrativnu ulogu.

Uloga i nadležnost svih aktera na lokalnom, regionalnom i nacionalnom nivou definisani su Zakonom o regionalnom razvoju. Ovim Zakonom će se obezbediti uslovi za efektivnije i efikasnije korišćenje raspoloživih domaćih i inostranih resursa u skladu sa potrebama, mogućnostima i prioritetima regiona.

Endogeni regionalni razvoj. Endogenizacija regionalnog razvoja podrazumeva afirmaciju regionalnih centara od nacionalnog značaja, gde se pripremaju regionalni razvojni programi i uspostavljaju regionalne institucije. Ovo zahteva "hardwer"-sku infrastrukturu (transportne i komunikacione veze, zaštitu prostora), "softwear"-sku infrastrukturu (podrška regionalnim razvojnim agencijama, priprema razvojnih inicijativa, ocena održivosti prostora, koordinacija savetničkih aktivnosti, inkubatori, fakulteti) i adekvatnu stimulaciju (kao što su finansijske stimulacije, privredne zone, sertifikati o izvođenju pomoćnih aktivnosti - trening obuka, konsultacije i sl.).

Decentralizacija i policentričan regionalni razvoj. U svetskoj teoriji i praksi opšte je prihvaćeno mišljenje da se veća efikasnost sprovođenja politike regionalnog razvoja i planiranja obezbeđuje kroz hijerarhijski izdiferencirane sisteme odlučivanja. Time se omogućava aktivno uključivanje regionalnih, lokalnih organa, institucija i ekonomskih subjekata u proces planiranja, koordinacije i realizacije. Politička volja je odlučujuća za početak decentralizacije, a sam proces može odlučujuće da utuče na preobražaj centralizovano koncipiranog institucionalnog sistema. Neophodno je izabrati kombinaciju istorijskih uzora i skorašnjih iskustava i, pre svega, planskih (razvojnih) regija koje nikada nisu do kraja uspostavljene, a koje su dodatno podstaknute (pre)uskom lokalnom političkom inicijativom. Kada nema volje za uspostavljanje decentralizacije, nema ni snage za afirmaciju zajedničkih nacionalno-ekonomskih interesa. Zato u mnogim zemljama nastojanja da se uspostavi drugi stepen lokalne samouprave traju više decenija.

Istorijski, politički, ekonomski i prostorni uslovi su bitne determinante za uvođenje decentralizovanog političkog i administrativnog sistema u Srbiji. Decentralizacija nije sama po sebi cilj i ne mora uvek automatski dovesti do smanjivanja regionalnih dispariteta ali predstavlja dobar institucionalni i upravljački okvir u kome je uz pomenute uslove moguće voditi efektivnu politiku regionalnog razvoja. Decentralizovana kontrola resursa pod određenim društvenim uslovima, kao što su npr. nerazvijenost, osiromašenje, propadanje prirodnih resursa, i sl., može i da zaoštri konflikte. Instrumenti za prevazilaženje stanja povezani su sa finansijskom ravnotežom, decentralizacijom raspoloživih kapaciteta, horizontalnom koordinacijom i participacijom. Uporedo sa regionalizacijom obično se odvija i proces devolucije vlasti, ali u smislu partnerskog odnosa i supsidijarnosti. Polazeći od policentričnog sistema mogao bi se zatim formirati mrežni koncept upravljanja koji bi, s jedne strane, onemogućavao bilo kakvu centralizaciju a, s druge strane, uspostavio mogućnosti za skladan regionalni razvoj. Model "plitke" i decentralizovane mreže tzv. satelitskih gradova, unutar funkcijski i gravitaciono povezanih gradskih regija, koji se zasniva na savremenim principima mrežnog povezivanja razvojnih stožera, za Srbiju realističniji i usklađeniji sa savremenim težnjama društveno-ekonomskog razvoja.

Regionalna integracija u EU. Proces integracije Srbije u kontekstu njene evropske ekonomske i društvene budućnosti ogleda se u sledećem: mogućnostima većeg izvoza, jačanju konkurencije, boljem tretmanu zaposlenih, zaštiti potrošača, slobodnijim tokovima novca, olakšanom poslovanju i investiranju, institucionalnoj izgradnji, efikasnijoj državi i boljoj regionalnoj saradnji.

U cilju ostvarivanja brže regionalne integracije u EU kao prioritetne aktivnosti Srbije izdvajaju se:

- nastavak aktivnosti na ispunjavanju obaveza u vezi sa usklađivanjem zakonodavstva sa komunitarnim pravom;

- nastavak realizacije već potpisanih programa prekogranične i transnacionalne saradnje i dalja podrška povezivanju lokalnih i regionalnih nivoa vlasti sa državama u neposrednom i širem okruženju u različitim oblastima (ekonomske, socijalne i institucionalne saradnje, infrastrukture, prirodnih sistema, životne sredine, kulturnih vrednosti);

- jačanje postojećih struktura za upravljanje programima prekogranične saradnje preko državnih, regionalnih i lokalnih prioriteta za prekograničnu saradnju;

- usvajanje i primena propisa, strateških dokumenata, standarda i principa EU iz oblasti regionalnog razvoja, prekogranične i transnacionalne saradnje. Važno je ratifikovati Madridsku konvenciju, s obzirom na potencijalne instrumente kojima se omogućava dugoročna i planirana saradnja sa prekograničnim partnerima i veći razvojni efekti;

- uspostavljanje decentralizovanog sistema upravljanja fondovima EU podrazumeva jačanje institucionalnih kapaciteta svih aktera regionalnog razvoja i obuku kadrova u pogledu sticanja znanja iz oblasti korišćenja sredstava EU fondova;

- funkcionalna i fiskalna decentralizacija, u cilju jačanja kapaciteta lokalne samouprave i omogućavanja lokalnim samoupravama kvalitetnije obavljanje poslova iz njihove nadležnosti, a posebno aktivnosti koje su usmerene na lokalni ekonomski razvoj.

Pozitivna regionalna iskustva država EU ukazuju da je dobre rezultate u domenu regionalne politike moguće ostvariti ukoliko postoje sledećih 7 preduslova:

- Politička podrška. Pre svega, neophodna je kontinuirana, jasna i nedvosmislena politička podrška unutar zemlje ovom procesu, kontinuirano uzdvajanje značajnih sredstava za regionalni razvoj, da sve mere Vlade u sebi sadrže princip regionalne redistribucije i princip podsticanja konkurentnosti i da se zakoni koji se tiču regionalnog razvoja primenjuju;

- Fleksibilnost i inovativnost kako bi se mere i instrumenti regionalne politike prilagodili novim tendencijama, svetskim krizama i globalnim kretanjima;

- Makroekonomska stabilnost, stabilnost cena i zdrava fiskalna politika stimulišu investicije, povećavaju produktivnost i otvaranje novih radnih mesta u regionima;

- Jake institucije. Kvalitetni i efikasni administrativni kapaciteti na svim nivoima, jačanje institucija i ljudskih resursa predstavljaju osnovu održivog razvoja;

- Stručnost i analitičko-statistička osnova. Neophodna je dobro dizajnirana politika regionalnog razvoja. Investicije u infrastrukturu i ljude moraju biti fokusirane, dobro osmišljene i kreirane na osnovu komparativnih prednosti regiona, kako bi postigli maksimalan efekat;

- Partnerstvo. Tradicionalne podele na bottom-up i top-down razvojne politike su prevaziđene; efikasna regionalna politika sve više je orijentisana ka principu dobrog upravljanja sa više nivoa vlasti, gde se svaki nivo vlasti doprinosi kreiranju i sprovođenju regionalne politike u okviru svojih nadležnosti;

- "Prava mera" decentralizacije. Iako je prisutan trend decentralizacije u razvijenim državama udeo regionalnih rashoda u ukupnim rashodima države je porastao sa 31% (1995. godine) na 33% u 2005. godini, kao posledica prenošenja novih nadležnosti regionalnom nivou. Postoji pozitivna korelacija između političke decentralizacije i efikasnosti u bogatim zemljama, ali da je efekat slab ili čak i negativan kada su u pitanju decentralizacija i nerazvijene zemlje.

Sle