Prethodni

11. Zaštita životne sredine

Ugroženost životne sredine od industrijske proizvodnje. Industrijska proizvodnja u Republici Srbiji doprinosi povećanom pritisku na životnu sredinu, pa i zagađenju životne sredine, na više načina. Uzroci problema su: prisustvo zastarelih tehnologija, dotrajalost postrojenja, niska energetska efikasnost, neracionalno korišćenje sirovina i visok nivo stvaranja industrijskog otpada po jedinici proizvoda, nedovoljno korišćenje sekundarnih sirovina, neadekvatno upravljanje industrijskim otpadom, uključujući i opasni, nizak stepen primene najboljih dostupnih tehnika u proizvodnim procesima, nedovoljno podsticanje privrede za uvođenje čistije proizvodnje, nedovoljan monitoring emisija zagađenja životne sredine i dr. Iako su poslednjih godina preduzimane značajne mere u oblasti zaštite životne sredine, stanje u industriji je još uvek nezadovoljavajuće. "Prljave" industrije učestvuju u strukturi ukupne industrijske proizvodnje sa 50% u 2009. godini. Pored emisija zagađujućih materija u vazduh i vodu i neadekvatne prakse odlaganja otpada, značajan faktor je i korišćenje energenata i sirovina, jer je industrija veliki potrošač energije (35% ukupne potrošnje finalne energije u 2009. godini). Sa druge strane, postoje industrijska postrojenja gde su prisutna značajna poboljšanja kao što su, na primer, fabrike cementa (Titan, Holcim, Lafarge) gde su u periodu nakon privatizacije uložena značajna finansijska sredstva u postavljanje filtera, kontinualni monitoring emisije, zatvaranje skladišta sirovina, transport sirovina iz rudnika itd.

Među najznačajnije izvore zagađenja vazduha industrijskog porekla u Srbiji spadaju: rafinerije nafte u Pančevu i Novom Sadu, hemijski kombinati u Pančevu, Šapcu, Kruševcu i železara u Smederevu. Blizu 90% industrijskih otpadnih voda se ispušta bez prethodnog tretmana što dovodi do zagađenja vodotokova (najzagađeniji su Stari i plovni Begej, kanal Vrbas-Bečej, Toplica, Veliki Lug, Lugomir, Crni Timok i Borska reka). Najveći izvori degradacije i zagađivanja zemljišta su eksploatacija bakra u Boru i Majdanpeku (RTB Bor, flotacijsko jalovište i topionica) i nekontrolisano i neadekvatno odlaganje industrijskog otpada, posebno u okolini velikih industrijskih centara (Bor, Pančevo, Novi Sad, Smederevo, Beograd, Kragujevac). Identifikovano je 375 lokaliteta na kojima je zagađenje potvrđeno laboratorijskim analizama zemljišta i podzemnih voda, pri čemu je zagađenje prisutno u dužem vremenskom periodu. Najugroženija područja su sledeće industrijske lokacije: Bor (RTB, flotacijsko jalovište Veliki Krivelj), Pančevo (hemijska i petrohemijska industrija, rafinerija), Šabac (industrija, deponija mulja), Beograd (industrija, saobraćaj, deponija), Kruševac (hemijska industrija, deponija), Smederevo (železara, deponija sirovina), Loznica (industrija, Zajača) i Veliki Bački kanal (na delu Crvenka-Kula-Vrbas). Većina industrija nema propisno obezbeđeno skladište opasnog otpada. Zadržavanje situacije kakva jeste, bez ulaganja u zaštitu životne sredine i sanaciju postojećih zagađenih područja, neminovno čini sve veću štetu životnoj sredini, ali i ekonomskom i prostornom razvoju Srbije. Sadašnji nivo investicija u životnu sredinu u Srbiji je nizak (u periodu 2001-2008. godine je iznosio oko 0,3% BDP-a), a finansiranje od strane industrije i privatnog sektora je nedovoljno. Razvoj čistijih tehnologija, povećanje energetske efikasnosti i smanjenje nastajanja otpada, svakako će uticati na smanjenje zagađenja životne sredine.

Analiza stanja politike i regulative. Kao odgovor na ciljeve i uslove u Evropskom partnerstvu, Vlada Republike Srbije je decembra 2009. godine usvojila Nacionalni program integracije, koji predstavlja osnov zakonodavnog plana rada Vlade Srbije. Prioritet za 2011. godinu je implementacija Seveso II Direktive i EMAS (sistem upravljanja i kontrole zaštite životne sredine) propisa. Vlada Republike Srbije je 2008. godine usvojila Nacionalnu strategiju održivog razvoja ("Službeni glasnik RS", broj 57/08), a 2009. godine i Akcioni plan. Cilj Strategije je jačanje uzajamnog delovanja i ostvarenje značajnih efekata između zaštite životne sredine, ekonomskog rasta i socijalne ravnoteže, i doprinos usklađivanju ciljeva politika. Doneta je i Strategija uvođenja čistije proizvodnje u Republici Srbiji ("Službeni glasnik RS", broj 17/09), kojom se razrađuje koncept održivog razvoja, kroz podsticanje primene čistije proizvodnje, povećanja energetske i sirovinske efikasnosti i smanjenja nastajanja otpada. Nacionalnim programom zaštite životne sredine ("Službeni glasnik RS", broj 12/10) definisani su strateški ciljevi zaštite životne sredine, kao i specifični ciljevi zaštite vazduha, vode i zemljišta, i zaštite od uticaja pojedinih sektora na životnu sredinu (industrija, energetika, poljoprivreda, rudarstvo, saobraćaj itd). Utvrđene su neophodne reforme koje obuhvataju regulatorne instrumente, ekonomske instrumente, institucionalni okvir, sistem monitoringa, sistem finansiranja u oblasti zaštite životne sredine i potrebnu infrastrukturu u oblasti zaštite životne sredine. Da bi se prevazišli postojeći nedostaci, definisani su ciljevi industrijske politike među kojima je i unapređenje ekoloških standarda u procesu proizvodnje i implementacija sistema integrisanih dozvola za postrojenja u skladu sa zakonom. Takođe je potrebno izgraditi institucionalne kapacitete za upravljanje rizikom i odgovor na hemijske udese na svim nivoima. Nacionalna strategija upravljanja otpadom 2010-2019. godine ("Službeni glasnik RS", broj 29/10) nastavlja pravce utvrđene Strategijom iz 2003. godine. Prioriteti su uspostavljanje sistema za upravljanje opasnim otpadom iz industrije: izgradnja regionalnih skladišta i postrojenja za fizičko-hemijski tretman opasnog otpada. Predlog Prostornog plana Republike Srbije predstavlja okvir za definisanje novog pristupa u upravljanju prostornim razvojem i utvrđuje osnovne pravce razvoja instrumentalizacijom dugoročnih ciljeva i definisanjem prioritetnih i strateških projekata i aktivnosti za realizaciju. U Prostornom planu su definisane zone degradirane životne sredine industrijskim i drugim aktivnostima i to: područja zagađene i degradirane životne sredine (lokaliteti sa prekoračenjem graničnih vrednosti emisije, područja otvorenih kopova lignita, jalovišta, deponije, termoelektrane i dr.), područja ugrožene životne sredine (lokaliteti sa povremenim prekoračenjem graničnih vrednosti emisije, područja eksploatacije mineralnih sirovina, velike farme, zone intenzivne poljoprivrede i dr.), područja kvalitetne životne sredine (šumska područja, turističke zone kontrolisanog razvoja, lovna i ribolovna područja, vodotoci II klase i dr.) i područja veoma kvalitetne životne sredine (zaštićena prirodna dobra, močvarna područja, planinski vrhovi i dr.).

Pored četiri zakona koji su doneti 2004. godine, set od 16 zakona iz oblasti zaštite životne sredine usvojenih maja meseca 2009. godine, predstavlja evidentan napredak u usklađivanju propisa iz oblasti zaštite životne sredine sa relevantnim zakonodavstvom EU, a njihovo sprovođenje treba da doprinese rešavanju mnogih problema u životnoj sredini. Doneti su zakoni: o zaštiti vazduha, o zaštiti prirode, o hemikalijama, o upravljanju otpadom, o ambalaži i ambalažnom otpadu, o zaštiti od jonizujućeg zračenja i nuklearnoj sigurnosti i dr. Godine 2010. donet je i Zakon o vodama i nastavljeno je usaglašavanje propisa sa EU direktivama. Još uvek nedostaje niz podzakonskih propisa koji prate implementaciju ovih zakona. To je proces koji zahteva velike ljudske i materijalne resurse.

Identifikovani problemi su:

- Nedovoljni institucionalni i administrativni kapaciteti za sprovođenje propisa u oblasti kontrole industrijskog zagađenja i upravljanja rizicima;

- Neodrživo korišćenje prirodnih resursa, niska energetska efikasnost u industriji i prekomerno stvaranje otpada;

- Zagađenje vazduha iz sektora industrije;

- Zagađenje zemljišta, površinskih i podzemnih voda opasnim materijama i otpadom.

Usaglašenost regulative sa EU. Direktiva o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja (96/61/EC i 2008/01/EC) i Seveso II Direktiva o sprečavanju većih udesa koji uključuju opasne materije i ograničenju njihovih posledica po zdravlje ljudi i životnu sredinu (96/82/EEC i 2003/105/EC) su najvažniji pravni dokumenti za sektor kontrole industrijskog zagađenja i upravljanje rizicima u EU.

Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine ("Službeni glasnik RS", br. 135/04), koji je donet 2004. godine, potpuno je usaglašen sa Direktivom EU (96/61/EC i 2008/01/EC). Primena ovog zakona treba da doprinese smanjenju industrijskog zagađenja. Zakonom se uspostavlja opšti okvir koji obavezuje potencijalno najveće zagađivače da obavljaju svoje aktivnosti u skladu sa principima održivog razvoja i preduzmu potrebne mere kojima bi sprečili i kontrolisali sve emisije koje izaziva obavljanje njihove aktivnosti. Sistem obezbeđuje: integrisan pristup kontroli zagađivanja iz industrije izdavanjem integrisane dozvole kojom se utvrđuju obaveze operatera i uslovi za rad postrojenja i obavljanje aktivnosti; uzajamnu koordinaciju nadležnih organa u postupku izdavanja dozvola; dostupnost informacija i učešće javnosti pre donošenja odluke o izdavanju dozvole. Na osnovu poslednje revizije Preliminarnog spiska postrojenja za koje se izdaje integrisana dozvola u Srbiji postoje 176 takvih postrojenja, od čega je 29 iz energetskog sektora, 23 iz proizvodnje i prerade metala, 32 iz industrije minerala, 19 iz hemijske industrije, 4 postrojenja za upravljanje otpadom i 69 postrojenja iz ostalih aktivnosti (industrije papira, tekstila, kože, prerade hrane, tretmana životinjskog otpada, kao i farme za uzgoj živine i svinja). Sva postrojenja iz navedenih vrsta aktivnosti imaju definisana ograničenja kapaciteta, osim postrojenja hemijske industrije koja podležu ovim obavezama bez obzira kakvim kapacitetima obavljaju svoju aktivnost. Za postojeća postrojenja koja su predmet izdavanja dozvole, Vlada je donela Uredbu o utvrđivanju Programa dinamike podnošenja zahteva za izdavanje integrisane dozvole ("Službeni glasnik RS", broj 108/08). Prema Zakonu o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine postojeća postrojenja i aktivnosti su u obavezi pribavljanja integrisane dozvole najkasnije do 2015. godine. Nova postrojenja pribavljaju integrisanu dozvolu pre puštanja u rad. Integrisana dozvola se izdaje za: rad novih postrojenja, rad i bitne izmene u radu postojećih postrojenja kao i za prestanak aktivnosti. Proces izdavanja dozvole traje 120 do 240 dana, ali mu prethodi period pripreme dokumentacije koji može potrajati i više meseci. Dobijanje integrisane dozvole podrazumeva ostvarivanje postavljenih tehničkih standarda, odnosno korišćenje najboljih dostupnih tehnika. U Republici Srbiji još nije izdata ni jedna integrisana dozvola. Nadležni organi za izdavanje dozvola su Ministarstvo rudarstva, životne sredine i prostornog planiranja, Pokrajinski sekretarijat za zaštitu životne sredine i održivi razvoj i nadležni organi lokalne samouprave. Sistem dozvola zasnovan na emisijama uveden je za postrojenja za koja se ne zahteva integrisana dozvola.

U oblasti postupanja sa opasnim materijama i zaštite od hemijskog udesa u industriji izvršen je potpuni prenos Seveso II Direktive (82/96/EC i 2003/105/EC), usvajanjem izmena Zakona o zaštiti životne sredine ("Službeni glasnik RS", br. 135/04, 36/09, 36/09 - dr. zakon i 72/09 - dr. zakon) i Pravilnika o sadržini i metodologiji izrade Politike prevencije udesa, Izveštaja o bezbednosti i Plana zaštite od udesa. Urađena su i uputstva za postupanja u udesu. Mere zaštite od opasnih materija u industrijskoj proizvodnji obuhvataju zabrane i ograničenja koja se odnose na proizvodnju i promet supstanci koje oštećuju ozonski omotač, odnosno proizvoda koji sadrže te supstance i uvoza, izvoza i tranzita otpada. Na preliminarnoj Listi Seveso postrojenja u Srbiji nalazi se 110 postrojenje (mnoga od njih su takođe i na Listi postrojenja za koje se izdaje integrisana dozvola). Time su identifikovane lokacije koje imaju najveći potencijal rizika od hemijskih udesa. Svaki operater koji upravlja opasnim materijama je dužan da planira, organizuje i preduzima sve potrebne preventivne, zaštitne, sigurnosne i sanacione mere kojima se rizik po životnu sredinu i zdravlje ljudi svodi na najmanju moguću meru. Dužnost operatera Seveso postrojenja jeste da izradi Politiku prevencije udesa ili Izveštaj o bezbednosti i Plan zaštite od udesa i da preduzme sve mere radi sprečavanja hemijskog udesa i ograničavanja uticaja tog udesa na život i zdravlje ljudi i životnu sredinu. Prema tim izveštajima o bezbednosti i planovima zaštite, lokalne samouprave treba da pripreme eksterne planove za reagovanje u vanrednim situacijama. Upravljanje rizikom u slučaju hemijskog udesa je u nadležnosti više ministarstava: Ministarstva rudarstva, životne sredine i prostornog planiranja, Ministarstva unutrašnjih poslova, Ministarstva poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede, Ministarstva rada i socijalne politike, kao i organa autonomne pokrajine i lokalnih samouprava. U martu 2009. godine osnovan je Sektor za vanredne situacije u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova, čija je uloga uspostavljanje integrisanog sistema zaštite i spasavanja u Republici Srbiji za brzo reagovanje u slučaju požara, prirodnih nepogoda, tehničkih i tehnoloških nesreća (što obuhvata i hemijski udes). Prevencija hemijskih udesa je u nadležnosti Ministarstva rudarstva, životne sredine i prostornog planiranja za Seveso postrojenja, dok je za sva ostala u nadležnosti Sektora za vanredne situacije MUP-a.

Važan instrument koji se primenjuje prilikom izgradnje novih industrijskih postrojenja je i procedura procene uticaja na životnu sredinu prema Zakonu o proceni uticaja na životnu sredinu ("Službeni glasnik RS", br. 135/04, 36/09). Industrijska postrojenja, odnosno aktivnosti koje podležu proceni uticaja na životnu sredinu su utvrđene prema Listi projekata iz Direktive EU (85/337/EEC i 97/11/EC). Procedura obuhvata postupak procene u tri faze za postojeća i buduća postrojenja i projekte: odlučivanje o potrebi procene uticaja; određivanje obima i sadržaja studije o proceni uticaja i odlučivanje o davanju saglasnosti na studiju. Učešće javnosti je predviđeno u svim fazama procene uticaja. Doneti su svi propisi za sprovođenje navedenog zakona.

Pored navedenih direktiva EU iz sektora kontrole industrijskog zagađenja, treba spomenuti i sledeće:

- Uredba (EC)761/2001 dopunjena Uredbom (EC)1221/2009 o dobrovoljnom učešću organizacija u sistemu upravljanja i kontrole zaštite životne sredine (EMAS) nije preneta, mada je EMAS utvrđen Zakonom o zaštiti životne sredine ("Službeni glasnik RS", br. 135/04, 36/09). Tokom 2009. godine sistem upravljanja i kontrole zaštite životne sredine (EMAS) promovisan je kao dobrovoljna mera sa ciljem poboljšanja zaštite životne sredine. Usaglašen sistem upravljanja životnom sredinom prema standardima ISO 14001 i SRPS 14001 ima 178 preduzeća, od kojih je 115 iz oblasti industrije, dok koncept čistije proizvodnje primenjuje 26 preduzeća, a još 18 je u postupku prilagođavanja.

- Uredba (EC)1980/2000 o revidiranom programu dodele ekološkog znaka preneta Pravilnikom o bližim uslovima i postupku za dobijanje prava na korišćenje ekološkog znaka, elementima, izgledu i načinu upotrebe ekološkog znaka ("Službeni glasnik RS", broj 3/09) za proizvode, procese i usluge. Dva preduzeća su, u 2009. godini, podnela zahtev za dobijanje eko-znaka.

- Uredba (EC)166/2006 o uspostavljanju registra ispuštanja i prenosa zagađujućih materija (PRTR) preneta u izmenama i dopunama Zakona o zaštiti životne ("Službeni glasnik RS", br. 135/04, 36/09).

SWOT

Ciljevi, politika i mere

Ciljevi politike zaštite životne sredine u funkciji razvoja industrije odnose se na podsticanje čistije proizvodnje i smanjenje zagađenja i pritisaka na životnu sredinu, ali i razvoj infrastrukturnih sistema za podršku industrijskom razvoju i zaštitu i unapređenje životne sredine:

- Proširiti i jačati institucionalne i administrativne kapacitete za sprovođenje propisa u oblasti kontrole industrijskog zagađenja i upravljanja rizicima,

- Podsticati razvoj čistije proizvodnje, implementaciju integrisanih dozvola, prevenciju hemijskih udesa i uvođenje sistema upravljanja zaštitom životne sredine (EMAS) u industrijska postrojenja kroz razvoj društvene odgovornosti,

- Smanjiti zagađenje vazduha iz sektora industrije uzrokovano emisijom (CO2, SO2, NOx, čestice, specifične zagađujuće materije, gasovi sa efektom staklene bašte),

- Sanirati kontaminirane lokacije, obezbediti prečišćavanje industrijskih otpadnih voda koje značajno utiču na recipijent i na kvalitet voda u osetljivim zonama i uspostaviti upravljanje tokovima otpada.

U kratkoročnom periodu posebnu pažnju potrebno je posvetiti harmonizaciji nacionalnih propisa sa zakonodavstvom EU. Sprovođenje utvrđenih ciljeva politike zaštite životne sredine je od ključne važnosti za rešavanje problema. Potrebno je dalje jačanje kapaciteta Ministarstva životne sredine i prostornog planiranja, Agencije za zaštitu životne sredine i Fonda za zaštitu životne sredine. Posebno treba obratiti pažnju na jačanje administrativnih kapaciteta na republičkom, pokrajinskom i lokalnom nivou za izdavanje dozvola i za kontrolu sprovođenja propisa. Moraju se razviti finansijski planovi neophodnih ulaganja za dostizanje evropskih standarda, naročito u oblasti zaštite voda i upravljanja otpadom, kao i za rešavanje problema zagađenja na postojećim kritičnim mestima. Potrebno je završiti izradu registra zagađivača sa bilansom emisije. Potrebna je modernizacija mreže monitoringa kvaliteta ambijentalnog vazduha, uspostavljanje automatskog monitoringa nad značajnim emiterima, modernizacija laboratorija za ispitivanje kvaliteta vazduha, uspostavljanje mreže monitoringa emisije otpadnih voda. Mere treba da budu usmerene i ka obezbeđenju komunalne infrastrukture prilagođene boljem standardu življenja stanovništva i zaštiti životne sredine, ali i privlačenju investicija jer izgrađena komunalna infrastruktura utiče na ekonomsku i socijalnu privlačnost regiona i predstavlja važnu osnovu u poslovanju mnogih kompanija. Sa druge strane, jačanje potencijalne sinergije između zaštite životne sredine i ekonomskog rasta je esencijalna. Investicioni projekti kao: obezbeđenje vodosnabdevanja za industriju, izgradnja infrastrukture za upravljanje otpadom, smanjenje industrijskog zagađenja, izgradnja postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda i drugo, će zahtevati velike investicione troškove. Neophodna je i izgradnja postrojenja za tretman opasnog otpada, obzirom da takvo postrojenje u Srbiji ne postoji.

Pritisak na životnu sredinu mora biti uzet u obzir pri proceni uticaja koji će velika industrijska postrojenja imati na prostor i životnu sredinu pri izgradnji, tokom korišćenja i nakon prestanka rada, kao i novih uslova u prostoru. Sveobuhvatan pristup sprečavanju i kontroli zagađivanja podrazumeva niz mera koje se odnose na rad industrije. Implementirati sistem integrisanih dozvola za industrijska postrojenja u skladu sa Zakonom o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine podrazumeva rekonstrukciju ili inoviranje postojećih tehnoloških procesa, uspostavljanje sistema izdavanja integrisanih dozvola za industrijska postrojenja i aktivnosti, uvođenje najboljih dostupnih tehnika (BAT) i najbolje prakse po životnu sredinu (BEP). U cilju unapređenja zaštite životne sredine, sva industrijska preduzeća će morati da koriste najbolju dostupnu tehnologiju. Korišćenje obnovljivih izvora energije svakako će doprineti smanjenju zagađenja. Sistemi upravljanja zaštitom životne sredine (ISO 14000, EMAS) za industrijske lokacije, treba široko da se promovišu kao dobrovoljna mera. Neophodno je propisati sve zahteve za uspostavljanje i sprovođenje sistema EMAS u skladu sa EU. Razvoj društvene odgovornosti preduzeća sjedinjuje tri glavne oblasti: proizvodnju (poboljšanje u efikasnosti i organizaciji proizvodnje), društvene odnose (uslove na radnom mestu, zdravstvenu zaštitu i bezbednost na radu) i životnu sredinu (primenu čistije proizvodnje, racionalnije korišćenje sirovina i smanjenje nastajanja otpada i emisija).

Takođe je neophodno sprovesti sanaciju zagađenja koje je nastalo u prošlosti, odnosno štete nanete životnoj sredini. Rešavanje problema industrijskog zagađenja nastalog pre privatizacije mora da bude zasnovano na punoj primeni principa "zagađivač plaća". Sa druge strane, da bi ispunila propisane standarde zaštite životne sredine, industrija će morati da investira u modernizaciju postrojenja i zaštitu životne sredine sopstvenim sredstvima i korišćenjem kredita i drugih instrumenata na tržištu kapitala. Novi vlasnici su obavezni da ulažu u tehnologije usklađene sa standardima zaštite životne sredine. Ekonomske instrumente treba primeniti radi stimulisanja poboljšanja životne sredine tokom procesa privatizacije. U područjima u kojima je degradirana i ugrožena životna sredina, neophodno je preduzeti odgovarajuće aktivnosti na sanaciji i unaprediti tehnologiju u industriji do nivoa da ne zagađuje životnu sredinu (primena najboljih dostupnih tehnika). Potrebno je sprovesti sanaciju i remedijaciju crnih tačaka - kontaminiranih industrijskih lokacija, rekultivaciju i remedijaciju lokacija najoštećenijih eksploatacijom mineralnih sirovina (RTB Bor, flotacijsko jalovište i topionica), i sanaciju i remedijaciju zagađenih vodotokova (deonica Velikog Bačkog kanala). Remedijacija i rekultivacija kontaminiranog zemljišta u industrijskim kompleksima, rešavaće se i putem finansijske pomoći i kreditiranjem. Ekonomski razvoj Srbije u prethodnom periodu nije bio praćen odgovarajućim ulaganjem u infrastrukturu za zaštitu i unapređenje životne sredine, odnosno postrojenja i opreme za smanjenje zagađenja. Današnje stanje pokazuje da u takvim područjima postoji veliko opterećenje po životnu sredinu (na primer, Obrenovac, Lazarevac, Pančevo, Bor, Vrbas, Šabac, Beograd, Novi Sad itd.). Neka od ovih područja su osiromašena i sa veoma ugroženom životnom sredinom. Potrebno je razmotriti koja područja mogu dobiti status ugrožene životne sredine.

Model restrukturiranja i reindustrijalizacije prerađivačke industrije Srbije suočen je sa potencijalnim rizicima, te je neophodno strogo se pridržavati osnovnih mera zaštite:

Tabela 49: Potencijalni rizici i osnovne mere zaštite u oblastima prerađivačke industrije

12. Energetska efikasnost

Osnovni nalaz: Energetska efikasnost direktno utiče na konkurentnost privrede i stoga je njeno unapređenje cilj kome se kontinuirano teži. Industrijski razvoj počiva na konceptu da se za isti nivo i kvalitet proizvodnje koristi što manje energije. EU je kao strateški cilj odredila da do 2020. godine unapredi nivo energetske efikasnosti za 20%. Realizacija cilja je podržana usvajanjem tri nove direktive u oblasti energetske efikasnosti kod krajnje potrošnje i energetskih usluga, energetskih performansi zgrada i obeležavanja efikasnosti. Značajan doprinos tome biće usvajanje Zakona o racionalnoj upotrebi energije na osnovu koga je predviđeno uvođenje brojnih normativnih, podsticajnih, organizacionih i drugih mera.

Stanje i problemi. Energetski intenzitet primarne i finalne energije za privredu Srbije nije moguće izračunati tako da se može uporediti sa onim indikatorima u drugim zemljama, s obzirom da Republički zavod za statistiku Srbije ne prikazuje BDP u dolarima iz 2000. godine u skladu sa metodologijom Međunarodne agencije za energiju. Ako se ovi indikatori izračunavaju na bazi domaćeg bruto proizvoda u stalnim cenama iz 2002. godine iskazanog u dinarima, očigledno je da je u periodu od 2003-2008. godine došlo do pada oba ova indikatora za oko 15%, uglavnom kao rezultat povećanih privatizacionih prihoda i BDP-a a manje kao rezultat povećanja ekonomske aktivnosti i energetske efikasnosti. Na bazi grubih procena, energetski intenzitet u Srbiji je 2-3 puta veći nego u zemljama EU15 kao rezultat pada industrijskih aktivnosti tokom devedesetih godina, sporog oporavka industrije, niskih cena električne energije i neusaglašenosti cena energije i energenata koje nisu stimulativne za racionalnu upotrebu energije. Ukoliko se u obzir uzme paritet kupovne moći, Srbija i dalje ima najviši stepen energetske intenzivnosti, ali su razlike manje izražene. Potrošnja primarne energije po stanovniku je na nivou 62% proseka EU i pokazuje tendenciju rasta usled rasta ukupne finalne potrošnje energije i pada broja stanovnika.

Ukupna potrošnja raspoložive primarne energije (TPES) i ukupna potrošnja finalne energije (TFC)45 u 2008. godini gotovo da su na istom nivou kao i 1990. godine. Uprkos tome, ukupna proizvodnja je realno opala za 22%, dok industrijska proizvodnja iznosi tek 44% ostvarene vrednosti iz 1990. godine.

Učešće industrije u finalnoj potrošnji energije je smanjeno usled tranzicije, strukturnih promena i niskog stepena iskorišćenosti kapaciteta. Procenjuje se da nivo potrošnje finalne energije u industriji još uvek nije dostigao nivo iz 1990. godine, dok je u sektoru saobraćaja i oblasti izgradnje objekata potrošnje prekoračen još 2005. godine i beleži dalji trend rasta.

U strukturi industrije najveći potrošači finalne energije su prehrambena i hemijska industrija, crna metalurgija, proizvodnja nemetalnih minerala, pulpe i papira i obojena metalurgija. Srbija ima viši nivo potrošnje električne energije po glavi stanovnika u odnosu na okruženje, nivo specifične potrošnje još uvek je ispod proseka EU-27.

Ono što više zabrinjava jeste struktura potrošnje električne energije. U strukturi finalne potrošnje električne energije najveće učešće imaju domaćinstva.

Kategorija potrošnje domaćinstva u poslednjih nekoliko godina pokazuje tendenciju rasta, kako u apsolutnim tako i u relativnim pokazateljima. Anomalije u vidu neracionalne potrošnje električne energije izazvane su neekonomskom cenom struje. Uprosečavanjem rasta cena električne energije i realizovane inflacije, cena električne energije u RSD je u periodu 2005-2010. godine u proseku godišnje rasla brže od rasta inflacije za samo 0,8%. Još jedan argument za hitnu intervenciju postojeće cenovne politike električne energije su troškovi emisije ugljen dioksida. Mada je tokom prethodne decenije dosta investirano u ekološka postrojenja, Srbija ima čak 9 puta veću emisiju ugljen-dioksida po jedinici BDP od proseka EU. Ukoliko se uzme u obzir trenutna cena na berzi od 15 EUR po toni ugljen dioksida, na osnovu podataka o emisiji termoelektrana u Srbiji dolazi se do podatka da trošak po tom osnovu iznosi 1 evrocent po kWh što nije uključeno u postojeću cenu od oko 5 evrocenti po kWh.

Ciljevi, pravci, mere i aktivnosti politike energetske efikasnosti u funkciji razvoja industrije

Unapređenje energetske efikasnosti je jedan od preduslova industrijskog razvoja jer direktno utiče na konkurentnost privrede. Ministarski savet EU je u cilju unapređenja energetske efikasnosti u industrijskom sektoru u decembru 2009. godine doneo Odluku br. D/2009/05 o primeni tri nove direktive:

- Direktiva 2006/32/EC o energetskoj efikasnosti kod krajnje potrošnje i energetskim uslugama koja menja Direktivu 93/76/EEC;

- Direktiva 2002/91/EC o energetskim performansama zgrada i

- Direktiva 92/75/EEC o pokazateljima na koje se ukazuje obeležavanjem i standardnim informacijama o proizvodu koji se odnosu na potrošnju energije i drugih resursa primenom aparata u domaćinstvu.

Direktiva 2006/32/EC o energetskoj efikasnosti kod krajnje potrošnje i energetskim uslugama definiše ciljne indikatore energetske efikasnosti, pravni okvir i mehanizme kako bi se uklonila ograničenja i unapredila energetska efikasnost u domenu krajnje potrošnje energije. Direktiva se odnosi na krajnje potrošače i isporučioce energetskih usluga, distributere i prodavce energije i isporučioce usluga u vezi sa energetskom efikasnošću. Direktiva ima četiri aneksa: Aneks koji propisuje metodologiju za izračunavanje nacionalno prepoznatljivog cilja za uštedu energije, Aneks koji propisuje energetski sadržaj izabranih goriva za krajnju potrošnju i sadrži tabelu konverzije, Aneks sa listom primera za poboljšanje energetske efikasnosti i Aneks koji propisuje Opšti okvir za merenje i verifikaciju ušteda energije.

Direktiva 2002/91/EC o energetskim performansama zgrada promoviše poboljšanje energetskih performansi zgrada uzimajući u obzir klimatske i lokalne uslove, potrebe unutrašnje klime i troškovnu efikasnost. Ova Direktiva utvrđuje opšti okvir za metod proračunavanja integrisanih energetskih performansi objekata; primenu minimalnih zahteva za energetsku performansu novih i postojećih objekata koji su predmet značajne rekonstrukcije; izdavanje energetskih sertifikata za zgrade; redovnu kontrolu kotlova i sistema klimatizacije u zgradama kao i kontrolu toplotnih instalacija sa kotlovima starijim od 15 godina. Direktiva ima Aneks koji propisuje Opšti okvir za kalkulaciju energetskih performansi zgrada.

Direktiva 92/75/EEC o pokazateljima i standardnim informacijama o potrošnji energije na aparatima u domaćinstvu ima za cilj da putem obeležavanja i širenjem informacija o proizvodu podstiče primenu aparata više energetske efikasnosti. Direktiva je izmenjena Uredbom 1882/2003 i Uredbom 1137/2008, a u cilju preciziranja odredbi ove Direktive, EU je donela posebne direktive koja se odnose na obeležavanje stepena energetske efikasnosti aparata u domaćinstvu. Odlukom Ministarskog saveta je utvrđeno da ukoliko kućni aparati nisu propisno obeleženi, moći će se plasirati na tržištu Evropske unije najkasnije do 31. juna 2012. godine.

Početak primene navedenih direktiva je 31. decembar 2011. godine, a krajnji rok za njihovu punu implementaciju je 1. januar 2017. godine. Primena direktiva je obavezujuća za Srbiju po osnovu Ugovora o osnivanju energetske zajednice. U skladu sa Direktivom 2006/32/EC, Vlada je u julu 2010. godine usvojila Prvi akcioni plan za energetsku efikasnost Republike Srbije za period od 2010. do 2012. godine. Akcionim planom predviđena je ušteda finalne energije od 1,5% finalne domaće potrošnje energije u 2008. godini, odnosno da do 2018. godine ušteda neće biti manja od 9%. Pored toga, Akcionim planom je predviđeno da se do kraja 2010. godine usvoji Zakon o racionalnoj upotrebi energije koji predstavlja regulatorni okvir za sprovođenje tri direktive kao i uvođenje normativnih, poreskih, finansijskih i organizacionih mera za njihovu implementaciju.

Zakon o racionalnoj upotrebi definiše obaveze u nekoliko oblasti:

- utvrđivanje programa i planova racionalne upotrebe energije obveznika sistema energetskog menadžmenta,

- energetski menadžment,

- označavanje nivoa energetske efikasnosti i uspostavljanje minimalnih standarda energetske efikasnosti uređaja, opreme i zgrada u proizvodnji, prenosu i distribuciji električne i toplotne energije, kao i prirodnog gasa,

- obrazovanje Fonda za energetsku efikasnost i

- utvrđivanje mogućnosti uvođenja ekonomskih i finansijskih podsticaja za realizaciju projekata efikasnije upotrebe energije, u oblasti poreskih, carinskih i drugih propisa.

U promovisanju mera povećanja energetske efikasnosti u industriji, značajan doprinos treba da da Agencija za energetsku efikasnost Srbije (AEE) u saradnji sa nadležnim ministarstvom za energetiku.

Njihove aktivnosti bi trebale da budu usmerene na:

- uvođenje sistema energetskog menadžmenta (ems),

- praćenje i definisanje ciljeva,

- energetske revizije,

- poređenje sa najboljim praksama (benchmarking),

- studije slučajeva (identifikacija i širenje najbolje prakse) i

- obuku i edukaciju.

Zakon uvodi obavezu označavanja nivoa energetske efikasnosti za tehničke uređaje i opremu i zgrade. Zakonom o planiranju i izgradnji46 je propisano da se energetska svojstva objekata visokogradnje utvrđuju izdavanjem sertifikata o energetskim svojstvima objekta, koji izdaje ovlašćena organizacija koja ispunjava propisane uslove za izdavanje sertifikata o energetskim svojstvima objekta, kao i da sertifikat o energetskim svojstvima objekta čini sastavni deo tehničke dokumentacije koja se prilaže uz zahtev za izdavanje upotrebne dozvole. Upotrebna dozvola ne može se izdati za zgradu koja ne ispunjava minimalne standarde energetske efikasnosti, a elaboratom se dokazuje da će predviđena upotreba energije biti u skladu sa standardom. Na ovaj način formiran je pravni osnov za implementaciju Direktive 2010/31/EK i Direktive 2010/30/EK koje se odnose na energetske performanse zgrada i na označavanje nivoa energetske efikasnosti tehničkih uređaja i opreme.

Zakonom o racionalnoj upotrebi energije uvodi se i organizovan način praćenja potrošnje energije kroz instituciju energetskih menadžera za:

- privredna društva sa pretežnom delatnošću u proizvodnom sektoru (industrijska postrojenja) čija je potrošnja energije iznad nivoa propisanog podzakonskim aktom,

- privredna društva sa pretežnom delatnošću u sektoru trgovine i usluga (objekti) čija je potrošnja energije iznad nivoa propisanog podzakonskim aktom,

- opštine sa brojem stanovnika većim od 20.000 i

- zgrade i drugi objekti u javnoj svojini - državne uprave.

Obveznici energetskog menadžmenta imaju obavezu da sprovode mere energetske efikasnosti, povećavaju energetsku efikasnost u obimu koji propisuje Vlada, imenuju potreban broj energetskih menadžera, odnosno energetskih referenata i da dostavljaju godišnje izveštaje Ministarstvu rudarstva i energetike. Kako bi se zahtevi u praksi i realizovali neophodno je kontinuirano sprovođenje obuke kadrova na lokalnom nivou i u državnim institucijama.

Zakonom je predviđeno uvođenje podsticajnih mera i kreditnih linija na bazi sistema obavezujućeg izveštavanja o potrošnji energije i preduzetim merama, kao i destimulisanje potrošnje energije kroz dodatno oporezivanje prekomerne i neefikasne potrošnje. Krediti bi trebalo da služe kao podrška uvođenju isplativih mera energetske efikasnosti definisanih energetskim revizijama. Zakon predviđa uspostavljanje standarda energetske efikasnosti, uvođenje obavezne energetske revizije, uvođenje ekonomskih i finansijskih podsticaja realizaciji projekata energetske efikasnosti, obavezno plaćanje na bazi potrošnje, uvođenje energetskog razreda zgrada, obaveznost energetskog menadžmenta kod velikih potrošača energije i lokalnih samouprava.

Zakonom o racionalnoj upotrebi energije se propisuje i formiranje Fonda za energetsku efikasnost koji bi se bavio finansiranjem projekata, programa i aktivnosti koje za cilj imaju povećanje energetske efikasnosti u sektoru proizvodnje i potrošnje energije i veće korišćenje obnovljivih izvora energije. Fond bi se finansirao iz naknade na potrošnju energije i energenata i na osnovu donacija i kredita međunarodne zajednice, finansijskih institucija i fondova EU. Fond EE trebalo bi da obezbedi finansijska sredstva za primenu alata energetske efikasnosti (energetske revizije) i valjane mere energetske efikasnosti u industrijskim kompanijama.

___________
45 Finalna potrošnja energije predstavlja sumu primarne energije koja se ne koristi u transformacijama (koristi se direktno u sektorima potrošnje) i energije koja se dobija u procesima transformacija, umanjenu za potrošnju energetskog sektora, gubitke u prenosu i distribuciji energije i neenergetsku potrošnju.
46 "Službeni glasnik RS", br. 72/09 i 81/09.

13. Unapređenje korporativnog upravljanja u Srbiji

Osnovni nalaz: Evropska unija unapređuje korporativno upravljanje uglavnom u vidu preporuka47, a posredno, putem pravnih tekovina koje se tiču razvoja tržišta kapitala i privrednog prava (posebno Zakona o privrednim društvima). Međutim, korporativno upravljanje se može tumačiti i kao obavezujući uslov za pristupanje EU kao praktičan prevod jednog od Kopenhaških uslova, da preduzeća mogu da uspešno učestvuju na tržištu EU. Načela korporativnog upravljanja Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) predstavljaju glavni, međunarodno prihvaćen strateški okvir za politiku korporativnog upravljanja, koja se definiše na sledeći način:

"Korporativno upravljanje je sistem kojim se preduzeće usmerava i nadzire. Korporativno upravljanje podrazumeva skup odnosa između uprave preduzeća, njenih odbora, deoničara i drugih nosilaca materijalnih interesa. Korporativno upravljanje, takođe, obezbeđuje strukturu kojom se postavljaju ciljevi preduzeća, određuju sredstva za postizanje tih ciljeva i prati učinak. Dobro korporativno upravljanje treba da obezbedi odgovarajuće podsticaje u ostvarenju onih ciljeva koji su u interesu preduzeća i deoničara, kao i da omogući efikasno praćenje rezultata, čime se podstiče delotvorno korišćenje sredstava preduzeća."48

Okrugli sto Jugoistočne Evrope za korporativno upravljanje, kao deo Investicionog kompakta OECD, pokrenut je 2001. godine, a 2003. godine usvojio je Beli papir - preporuke o korporativnom upravljanju u Jugoistočnoj Evropi49, koji naglašava da se dobro korporativno upravljanje danas smatra preduslovom za uspešno privlačenje stranih ulaganja, putem uspostavljanja poslovne klime koju odlikuju konkurentna preduzeća i delotvorno tržište kapitala. Ovaj dokument, kao i naknadna analiza OECD iz 2006. godine50, konstatuju da je u svim državama JIE postignut određen napredak u oblasti korporativnog upravljanja (izuzev javnih preduzeća gde je učinjen neznatan napredak), ali da i dalje postoje zloupotrebe u upravljanju preduzećima i da ne postoji svest o značaju pravilnog korporativnog upravljanja. U Srbiji su sprovedene mnoge pravne reforme, ali se doneti propisi slabo primenjuju. Određene propise, kao što su novi Zakon o preduzećima (trenutno na javnoj raspravi) i Zakon o hartijama od vrednosti treba uskladiti sa OECD načelima korporativnog upravljanja. Uzrok lošeg položaja deoničara u Srbiji leži u neusklađenosti različitih zakona koji uređuju njihov položaj, nelegitimnosti instituta "uvezenih" pre svega iz anglosaksonskog prava, te u formalnim institucijama primene prava koje nisu u stanju da delotvorno sprovode zakone.51

Tržište kapitala je nedovoljno razvijeno, posebno danas kada je mali obrt na berzi i nema podsticaja za trgovanje, te su bankovni zajmovi preovlađujući način finansiranja preduzeća. Regulatorna tela su slaba, što potvrđuje i Godišnji izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije u Procesu stabilizacije i pridruživanja (novembar 2010. godine). Izveštaj EU se veoma kritično izražava i u pogledu reformi sudstva u Srbiji koje su takođe značajan činilac korporativnog upravljanja. Primeri dobre prakse su elektronsko praćenje sudskih slučajeva koje je uvedeno u Srbiji, dok se kao mane navode ograničene sankcije u oblasti korporativnog upravljanja, nedostatak kvalifikovanog kadra u sudstvu i uopšte otpor ka reformama. Napore treba usredsrediti i na institucionalnu reformu, odnosno jačanje kapaciteta i ovlašćenja Komisije za hartije od vrednosti kao ključnog regulatornog tela.

U Srbiji su uvedeni nezavisni članovi Upravnog odbora (UO), ali se članovi koje imenuju većinski deoničari smatraju delegatima i ne postoji pravo razumevanje uloge UO. Stoga i Svetski ekonomski forum rangira Srbiju kao 134. od 139 posmatrane zemlje u poslednjem izveštaju o konkurentnosti.52

Najzad, samo-obavezanost ili dobrovoljna primena preduzeća korporativnih pravila je veoma niska iako beleži rast u Srbiji, posebno od kada je osnovano Udruženje korporativnih direktora Srbije (UKDS) 2007. godine prema primeru najboljih praksi drugih zemalja. Članovi UKDS prihvataju Etički kodeks i redovne obuke sa ciljem unapređenja znanja i veština korporativnog upravljanja. Takođe, Beogradska berza i Privredna komora Srbije uz podršku Međunarodne finansijske korporacije (IFC) razvijaju kapacitete za pomoć firmama sa ciljem unapređenja korporativnog upravljanja, na primer, putem Sistema ocenjivanja (Scorecard) korporativnog upravljanja za otvorena akcionarska društva (trenutno se razvija slična alatka za porodična preduzeća).

____________
47 Evropski forum za korporativno upravljanje kao savetodavno telo Evropske komisije osnovan je 2004. godine, a intenzivirao je svoj rad nakon izbijanja Svetske finansijske krize. Juna 2010. godine Evropska komisija je objavila Zeleni papir o unapređenju korporativnog upravljanja u finansijskim institucijama koji predlaže i uvođenje novih uputstava i drugih propisa EU radi jačanja pravnih tekovina EU u ovoj oblasti.
48 Preambula, OECD načela korporativnog upravljanja (OECD Principles of Corporate Governance), 1999.
49 Dokument je dostupan na http://www.oecd.org/dataoecd/49/63/19814532.pdf.
50 Alexander Karpf, OECD Corporate Affairs Division, Corporate Governance Developments in SEE, The 2006 South East Europe Roundtable Meeting on Corporate Governance, Istanbul, Turkey, 17 February 2006.
51 Za iscrpnu analizu stanja korporativnog upravljanja u Srbiji videti doktorsku disertaciju Katarine Veljović, Korporativno upravljanje i koncentracija vlasništva u Srbiji, Ekonomski fakultet u Beogradu, 2008.
52 World Economic Forum, The Global Competitiveness Report 2010-2011, oktobar 2010, str. 384.

Ciljevi, politika i mere

U oblasti unapređenja korporativnog upravljanja mogu se izdvojiti sledeći prioriteti, koji se vode glavnim smernicama OECD načela za korporativno upravljanje: prava i pravičan tretman deoničara; uloga nosilaca materijalnih interesa; preglednost i otvorenost; i odgovornosti UO:

- pojačati kapacitete i obezbediti nesmetan rad regulatornih tela;

- unaprediti sposobnost sudova za rešavanje privrednih sporova povećanjem sredstava, sistematskom obukom sudija i povećanjem javnosti rada;

- unaprediti saradnju regulatornih tela i sudstva;

- unaprediti alternativno rešavanje sporova i arbitražnu proceduru;

- uskladiti Zakon o preduzećima sa OECD načelima korporativnog upravljanja i Preporukama Okruglog stola JIE OECD iz 2003. godine;

- uskladiti Zakon o hartijama od vrednosti sa OECD načelima korporativnog upravljanja, Preporukama Okruglog stola JIE OECD iz 2003. godine i načelima Međunarodne organizacije komisija za hartije od vrednosti-IOSCO (povećati ovlašćenja Komisije za HOV; pojasniti pravila u vezi nadzora transakcija povezanih strana i velikih i insajderskih transakcija);

- unaprediti poverenje između javne uprave i privatnog sektora putem pojačanih konsultacija i saradnje u pogledu usvajanja i primene odgovarajućih propisa;

- uvesti korporativno upravljanje u državna/javna preduzeća, prema OECD smernicama;

- unaprediti obaveštavanje malih deoničara;

- unaprediti preglednost / objavljivanje finansijskih i nefinansijskih podataka;

- unaprediti znanje članova upravnih i nadzornih odbora, kao i odgovarajućih zvaničnika i državnih službenika, podsticanjem odgovarajućih poslovnih udruženja koje izvode obuke u oblasti korporativnog upravljanja, a posebno u pogledu interne kontrole, uloge internog revizora, odnosa sa eksternim revizorom i uopšte uloge upravnog i nadzornog odbora;

- unaprediti stručnost računovođa i revizora jačanjem odgovarajućih strukovnih udruženja i podsticanjem odgovarajućih obuka i sertifikacije;

- sprovoditi usklađivanje sa međunarodnim standardima i praksom računovodstva, revizije i nefinansijskog izveštavanja (International Financial Reporting Standards-IFRS);

- podsticati uvođenje i razvoj predmeta "Korporativno upravljanje" na akreditovanim fakultetima;

- Redovno i javno izveštavati o statusu sprovođenja preporuka OECD u oblasti korporativnog upravljanja, te na osnovu izveštaja izraditi godišnje akcione planove.

VI SCENARIO INDUSTRIJSKOG RASTA 2011-2020.

Scenario industrijskog rasta baziran je na Strateškom okviru za razvoj Srbije 2011-2020. godine i usklađen sa novim modelom privrednog rasta Srbije 2011-2020. godine. Model industrijskog rasta Srbije do 2020. godine predstavlja snažan zaokret u odnosu na protekli tranzicioni period, projekcije rasta su ambiciozne, ali ostvarive. Nosioci koncepta industrijskog rasta su:

1) Dinamičan rast investicija

2) Izvozna orijentacija industrije

3) Rast industrijske zaposlenosti

Koncept novog modela privrednog rasta imao je u vidu nekoliko bitnih promena u okruženju: makroekonomski rizici biće sve izraženiji, regulatorni zahtevi na nacionalnom i međunarodnom planu će se pooštriti, aktuelna fiskalna relaksacija najvećeg broja zemalja u svetu koja je sprečila obrušavanje tražnji neće duže potrajati, a borba sa recesijom, padom izvoza, povećanom nezaposlenošću, može da podstakne vlade i centralne banke nekih zemalja na (konkurentsku) depresijaciju nacionalnih valuta, što može da dovede do pojačanog protekcionizma i rastuće nestabilnosti u međunarodnim ekonomskim odnosima.

Komparativna analiza osnovnih makroekonomskih pokazatelja sa tranzicionim zemljama potvrđuje da su kvantitativni ciljevi novog modela privrednog rasta i razvoja Srbije do 2020. godine ambiciozni, ali i realno postavljeni. Uspešne zemlje u tranziciji su još u periodu 1990-2000. godine u značajnoj meri sprovele "prvu generaciju reformi" - privatizacija, makroekonomska stabilizacija, spoljnotrgovinska i cenovna liberalizacija. Paralelno se sprovodila i "druga generacija reformi" - podsticajni ambijent za investitore, puna zaštita svojine i ugovora, efikasno pravosuđe, moderan poreski sistem, reformisani javni sektor, usklađena fiskalna i monetarna politika, efikasan bankarski sistem i razvoj finansijskih tržišta, razvijeni odnosi privatnog i javnog partnerstva posebno u infrastrukturi, regulisano tržište rada, uređeni odnosi između zaposlenih i poslodavaca, napredak u smanjenju sive ekonomije i korupcije, politička stabilnost, što sve povećava kredibilitet zemlje i smanjuje rizik za ulaganje. Deset zemalja je 2004. godine i dve 2007. godine je prihvatanjem EU standarda krunisalo punopravnim članstvom u EU, što je dalo dodatni impuls privrednom razvoju tih zemalja.

Industrijski rast Srbije će, pored navedenih eksternih faktora, biti determinisan i domaćim nasleđenim problemima i budućim izazovima. Prvo, perspektive oporavka industrije i strukturne promene u industriji suočene su sa nizom isprepletanih parametara. Porast nezaposlenosti i pad zarada može da izazove šire socijalne probleme, političke potrese i orijentaciju na ostvarivanje kratkoročnih ciljeva. Drugo, za razliku od drugih tranzicionih država, privredna infrastruktura je neizgrađena i nekompletirana. Treće, inflacija u Srbiji će prema međunarodnim standardima verovatno biti relativno visoka. Na ovakav zaključak sugeriše činjenica da predstoji deregulacija elektroprivrede, da struktura tržišta finalnih proizvoda generiše rast cena i da je rast regulisanih cena nepredvidiv. Četvrto, permanentno je prisutna opasnost dva ključna makroekonomska deficita: budžetskog i tekućeg platnog bilansa. Oporavak industrije i uvođenje sive ekonomije u zvanične okvire popravili bi bilanse na prihodnoj strani budžeta, ali glavni izazovi za kreatore ekonomske politike ostaju na rashodnoj strani budžeta. Spoljni dug raste i uredno servisiranja dugova predstavlja veliku pretnju privrednoj stabilnosti i rastu.

Sumirajući, novi model privrednog rasta i razvoja u narednoj deceniji uslovljava dva, međusobno povezana, zaokreta: prvi zaokret je strukturnog karaktera sa težištem na industrijskom rastu, investicijama i izvozu, a drugi zaokret je usmeren ka ubrzanju reformskih procesa i evropskih integracija. Ključ uspeha leži u stvaranju mnogo atraktivnijeg investicionog ambijenta za ulaganja u sektore prerađivačke industrije sa visokom dodatom vrednošću.

1. Makroekonomski okvir novog modela industrijskog rasta

Makroekonomske projekcije privrednog rasta, zaposlenosti i produktivnosti za period 2011-2020. godine na konzistentan način pokazuju kako je moguće ostvariti prosečnu godišnju stopu realnog rasta BDP od oko 6%, povećanje broja zaposlenih za oko 440.000, porast produktivnosti koji povećava međunarodnu konkurentnost srpske privrede, udvostručuje učešće izvoza u BDP, postiže visoke stope rasta investicija, vodi restrukturiranju privrede u pravcu razmenljivih dobara, uz održanje unutrašnje i spoljne makroekonomske ravnoteže. Istovremeno, kroz alternativne scenarije, upozorava na opasnosti i rizike ukoliko se prihvati niža dinamika rasta, ili se usled socijalnih i političkih pritisaka prihvati "populistički" model koji posle kratkog vremena, Srbiju uvodi u još dublju krizu.

Tranziciona decenija privrednog rasta i razvoja imala je za cilj da se istovremeno ostvari rast lične i javne potrošnje i da se, s druge strane putem tržišnih reformi, privatizacijom i prilivom inostranih investicija stvore institucionalne i materijalne pretpostavke za stabilan razvoj. Tranzicioni rezultati za period 2001-2008. godine, međutim, ukazuju na trend jačanja strukturnih makroekonomskih neravnoteža. Ostvarena prosečna godišnja stopa realnog rasta BDP od 4,6% deluje respektabilno, ali i nedovoljno da bi se nadoknadio veliki razvojni jaz iz 90-ih. Drugi, mnogo veći problem je konstantno nepovoljna struktura stvaranja i upotrebe rastućeg BDP, što je vodilo povećavanju spoljnoekonomske neravnoteže usled rastućeg spoljnotrgovinskog i tekućeg platnog deficita. Glavna poluga tranzicionog privrednog rasta nije bio "realni" sektor, već su to bile usluge.

Globalna recesija je snažno potencirala neodrživost dosadašnjeg modela privrednog rasta i razvoja Srbije, ukazala je da je neodrživ i da se mora temeljno menjati, ako želimo da izbegnemo sudbinu nerazvijene i prezadužene zemlje. Jednostavno, model u kome je konstantan trend bržeg rasta unutrašnje tražnje od rasta BDP-a bio moguć rastućim deficitom tekućih transakcija u BDP, više nije održiv. Srbija mora da se okrene novom modelu privrednog rasta i razvoja koji je usmeren na industrijski rast, koji je proinvesticiono i izvozno orijentisan.

Grafikon 31: Projekcija kumulativnog rasta BDP, produktivnosti i zaposlenosti 2011-2020.

Kontekst osnovnog makroekonomskog za period 2011-2020. godine baziran je na dominaciji rasta investicija, umesto dominaciji rasta potrošnje. Egzogena pretpostavka podrazumeva do 2020. godine sticanje statusa kandidata, pa na kraju i člana EU, te korišćenje ekonomskih pogodnosti koje bi ovakav politički razvoj doneo.

Projektovan prosečan godišnji realni rast BDP do 2020. godine bi iznosio 5,8%, a unutrašnje tražnje 7,7%. Vrednost BDP u 2020. godini dostigla bi 53 mlrd evra, ili oko 8.000 evra po stanovniku. Produktivnost bi se kumulativno uvećala za 50%, a zaposlenost za 17% (što je porastu zaposlenih za oko 440.000). Rast BDP se ubrzava tokom vremena, što je uslovljeno, pre svega, dinamikom investicija.

Grafikon 32: Projekcija kretanja investicija i potrošnje 2011-2020.

Strukturne promene u privredi u narednoj deceniji dominantno će zavisiti od oporavka industrije i građevinarstva. Makroekonomske projekcije su uvažile neophodnost bržih strukturnih promena, tako da je projektovan rast sektora: prosečan godišnji rast industrije od 6,9% i građevinarstva od 9,7%, a usluga od 5,5%. Udeo razmenjivih dobara u BDP bi se povećao sa 31,2% u 2009. godini, na 33,1% u 2020. godini, i to uprkos nižoj prosečnoj stopi i padu udela poljoprivrede - sa 8% u 2009. godini, na 7,6% u 2020. Naime, udeo industrije i građevinarstva, uzetih zajedno, povećava se sa 23,2% na 25,5%, a udeo usluga pada sa 54,5% na 52,9%.

Ključni parametari u novom modelu privrednog rasta 2011-2020 su:

- Povećanje učešća fiksnih investicija na 25% u 2015. godini i 28% u 2020. godini (prosečni godišnji rast od 9,7%),

- Smanjenje učešća potrošnje države u BDP sa 19,9% u 2009. godini na 12,4% u 2020. godini53,

- Povećanje učešća izvoza robe i usluga u BDP, sa 29,4% u 2009. na 65% u 2020. godini,

- Značajno smanjenje deficita tekućih transakcija u platnom bilansu sa 7,2% u 2010. godini na 3,3% u BDP 2020.

___________
53 Pod pojmom "potrošnja države" podrazumeva se komponenta upotrebe BDP po SNA metodu. Sa stanovišta konsolidovanih javnih rashoda to znači i njihovo smanjivanje sa 46,1% BDP u 2010. na 38,5% BDP u 2020.

Grafikon 33: Projekcija proizvodne strukture BDP, kumulativni sektorski rast 2011-2020.

Prosečna godišnja stopa rasta investicija iznosi 9,7% (za dve trećine brže od rasta BDP). Projektovana vrednost investicija bi se, sa 4,9 mlrd evra u 2009. godini, povećala na oko 9 mlrd evra u 2015. i na skoro 15 mlrd evra u 2020. godini. Ono što je značajno, pri tome bi se učešće bruto domaće štednje u bruto investicijama, sa oko 14% u 2009. godini, povećalo na blizu 55% u 2015. godini i na 61% u 2020. godini.

U projekciji platnog bilansa osnovne ciljane varijable su: povećanje učešća izvoza robe i usluga u BDP, sa 29,4% u 2009. godini na 65% u 2020. godini i ograničavanje smanjenja pokrića uvoza robe i usluga deviznim rezervama (sa 11 meseci u 2009. godini na oko 6 meseci krajem posmatranog perioda).

Model se bazira na neto prilivu stranih direktnih investicija u iznosu od 22,7 mlrd evra u periodu 2011-2020. godine (kumulativni iznos deficita tekućih transakcija u tom periodu je oko 17 mlrd evra; model nije ukalkulisao eventualne donacije, koje bi znatno relaksirale platni bilans). S druge strane, bruto priliv dugoročnih kredita za deset godina izneo bi 51,1 mlrd evra.

Grafikon 34: Projekcija spoljnjeg duga u izvozu i BDP 2011-2020.

Makroekonomski model privrednog rasta i razvoja oslanja se na tri grupe pretpostavki koje su i međusobno u znatnoj meri uslovljene.

Prvo, strukturno prilagođavanje privrede, pre svega, industrije, novom konceptu privrednog rasta zasnovanom na investicijama i izvozu.

Drugo, stepen realizacije novog modela privrednog rasta zavisiće od eksternih pretpostavki, dinamike procesa približavanja EU, tempa oporavka svetske privrede, strukturnim promenama u celoj Jugoističnoj Evropi.

Treće, predstavlja rizik povezan sa pitanjem održivosti spoljnog duga i eksterne likvidnosti. Srbija u narednih pet godina snosi rizik opterećenja visokom otplatama privatnog duga i svoj neophodni investicioni ciklus mora zasnivati na stranim direktnim investicijama, javnim kreditima i - bitnom povećanju udela domaće štednje u finansiranju investicija. Najosetljivija tačka u finansiranju platnog bilansa je visoka stopa servisiranja duga, koja je za period do 2015. godine već definisana (u 2015. godini još uvek bi iznosila 38-39% vrednosti izvoza roba i usluga).

2. Fiskalna politika i novi model privrednog rasta

Novi model privrednog rasta poseban značaj daje fiskalnoj politici, odnosno, definiše kredibilno srednjoročno fiskalno prilagođavanje, kroz smanjivanje fiskalnog deficita (relativnim) smanjivanjem tekuće javne potrošnje. Fiskalno prilagođavanje je jedan od ključnih instrumenta koji Vlada ima na raspolaganju da obezbedi prihvatljiv nivo srednjoročnog rasta. Fiskalni deficit (4,7% BDP-a u 2010. godini) treba smanjiti na nešto iznad 1% u 2015. godini. Glavno prilagođavanje treba ostvariti preko relativnog pada (u odnosu na BDP) tekuće javne potrošnje, uz istovremenu rekompoziciju javnih izdataka. Budući privredni rast, da bi bio održiv, zahteva preusmeravanje privrede od uvoza i potrošnje ka izvozu i investicijama. To će dovesti do smanjenja poreske osnovice kao što su uvoz i potrošnja te će uz iste stope (carine i PDV) dati manje poreske prihode. Ako se poreske stope ne bi menjale implikacija je da se tekuća javna potrošnja mora dodatno smanjiti kako bi se ostvarilo neophodno fiskalno prilagođavanje.

Veličina fiskalnog prilagođavanja koja predstoji Srbiji u sledećih pet godina je takva da zahteva uvođenje čvrstih, zakonskih pravila koja bi to prilagođavanje obezbedila. Zakonom uvedena pravila povećavaju kredibilnost planiranog smanjivanja fiskalnog deficita kao i to da će se javni dug držati pod kontrolom. Generalno, pravila treba da pomognu da se vodi anticiklična fiskalna politika, tj. da država u dobrim vremenima stvara rezerve (budžetski suficit) koje će onda koristiti u lošim vremenima; doduše i skromniji rezultat - izbegavanje vođenja prociklične fiskalne politike bi bio značajan rezultat.

Novi model privrednog rasta predlaže dve grupe pravila koja bi odgovarala postavljenim izazovima: (a) prelazna fiskalna pravila do 2015. godine i (b) stalna fiskalna pravila posle 2015. godine Prelazna fiskalna pravila treba da propišu smanjivanja sadašnjeg konsolidovanog fiskalnog deficita od skoro 5% BDP, na približno 1% u 2015. godine. Pravila ne bi smela, međutim, da ugroze ambiciozni plan javnih investicija i izgradnje infrastrukture. Imajući u vidu sadašnju veličinu javnog duga u Srbiji: (oko 37% BDP), kao i mogući uticaj veličine duga (debr intolerance) - javnog i spoljnog - na potencijalnu krizu i privredni rast, čini se da je gornja granica od 40% BDP dobra mera za Srbiju. Kao dodatna sidra smanjenju deficita predlaže se uvođenje preko fiskalnih pravila, kontrola plata i penzija tako da one rastu sporije od BDP.

Stalna fiskalna pravila (period posle 2015. godine), treba da ograniče prosečan (tokom "privrednog ciklusa") fiskalni deficit na oko 1% BDP. Ovim bi se, uz relativno visoku stopu rasta privrede obezbedilo stabilizovanje javnog duga prema BDP, a verovatno i njegov relativni pad. S druge strane, visoko učešće javnih investicija od oko 5% BDP značilo bi da država dovoljno štedi, te da je predviđeni mali deficit, pre svega, rezultat velikih državnih kapitalnih investicija.

3. Monetarna politika i devizni kurs

Monetarna politika će i u narednom periodu biti usmerena na smanjenje inflacije i održavanje i jačanje stabilnosti finansijskog sistema. Fleksibilan kurs je omogućio Srbiji, kao i jednom broju tranzicionih zemalja, da udar krize amortizuje depresijacijom domaće valute i tako spreči da se ceo udar prenese na veliki pad proizvodnje.

Režim ciljanja inflacije i fleksibilnog kursa pokazuje svoje prednosti i kod izlaska iz krize. Naime, Srbija u prvoj polovini 2010. godine beleži značajno ubrzanje izvoza (20% izraženo u evrima, u odnosu na prvu polovinu 2009. godine), dok uvoz znatno skromnije raste (4%). Iako skromno, oživljavanje proizvodnje u ovom periodu potiče od rasta izvoza. Depresijacija dinara tokom krize naravno pogađa iznad proporcionalno jedan deo privrede, kome je odgovarao precenjeni dinar. Taj deo privrede baziran je na uvozu i prodaji na domaćem tržištu, kao i zaduživanju u inostranstvu i ulaganju u domaći nerazmenjiv sektor. Depresijacija dinara je samo spoljni znak da prethodni model rasta nije više održiv, te da je nužno restrukturiranje privrede od proizvodnje nerazmenjivih ka proizvodnji razmenjivih dobara. Prethodno restrukturiranje privrede zahteva srednjoročni period, a režim ciljanja inflacije i pratećeg fleksibilnog kursa je pravi okvir koji omogućava okretanje privrede ka investicijama u razmenjivi sektor i njegov rezultirajući rast. Naime, fleksibilan kurs dinara, preko njegove realne depresijacije, omogućava da se precenjena vrednost dinara pre krize svede na prihvatljiv nivo. Pad vrednosti dinara dovodi, prvo do smanjenja realnih plata i uopšte dohodaka, doduše manje nego proporcionalno, a to vodi smanjenju potrošnje stanovništva. Iako je stepen socijalne izdržljivosti povećan ovo smanjenje potrošnje deo je neizbežnog (za budući privredni rast) sistemskog prilagođavanja od potrošnje ka štednji i investicijama. Drugo, i verovatno važnije, stabilizovanje dinara na nižoj, prihvatljivoj vrednosti omogućava, na srednji rok da neto izvoz postane mnogo značajniji generator rasta u Srbiji.

Ciljajući inflaciju, NBS treba da nastavi proklamovanu politiku postepenog smanjivanja inflacije u Srbiji na nivo naprednih tranzicionih zemalja. Niska i stabilna inflacija, je stimulativna za investicije i privredni rast. Takođe niska i stabilna inflacija je presudan faktor deevrizacije, odnosno dinarizacije privrede, proces koji bi doneo značajne koristi Srbiji i koji treba podržati.

4. Projekcija zaposlenosti

Relativno brzi privredni rast u prethodnom periodu nije bio praćen rastom zaposlenosti zbog tranzicije i restrukturiranja, teškog nasleđenog stanja, ali i institucionalnih i strukturnih ograničenja. Svetska ekonomska kriza je poništila prve znake oporavka na tržištu rada do kojih je došlo 2008. godine, jer je u 2009. godini zaposlenost pala dublje nego privredna aktivnost, a taj trend se nastavlja i dalje. Stopa zaposlenosti u Srbiji u 2010. godine je pala na 47%, dok je, istovremeno, odgovarajuća stopa nezaposlenosti prešla 20%. Obrazovanje i kvalifikacije ključno utiču na obim i kvalitet ponude rada. Učešće visokoobrazovanih u aktivnom stanovništvu uzrasta 25-54 je manje od 20%, i manje je od učešća osoba bez kvalifikacija. Uz to, narasta jaz veština, a taj problem će biti sve izraženiji tokom naredne decenije.

U narednoj deceniji predstoji težak zadatak da se ostvari konvergenciju sa EU tako što će više nego prepoloviti sadašnje ogromno zaostajanje u stopi zaposlenosti kao glavnom sintetičkom pokazatelju stanja na tržištu rada. Naime, razlika u ključnim pokazateljima tržišta rada između Srbije i EU, a pre svega u stopi zaposlenosti stanovništva radnog uzrasta, koja trenutno iznosi 18%, predstavlja jednu od najvećih suštinskih prepreka priključivanju Srbije EU. Za konvergenciju prema ciljevima koje postavlja Evropa 2020 biće neophodno ostvariti brži prosečan godišnji privredni rast od proseka EU, uz istovremenu istu ili veću radnu intenzivnost rasta.

Tabela 50: Projekcija stope zaposlenosti u Srbiji i EU u 2010. i 2020.

Tabela 51: Projektovana struktura zaposlenosti po delatnostima (u hiljadama)

Izvor: RZR

Prema projekcijama, ukupna zaposlenost će dotaći dno upravo 2010. godine, ali će se vratiti na predkrizni nivo tek oko 2013. godine da bi zatim počela stabilno da raste prosečnim tempom od preko 50.000 osoba godišnje. Na kraju perioda, ukupna zaposlenost će se približiti broju od 3.000.000, što će biti oko 440.000 zaposlenih više nego 2010. godine Ukupna nezaposlenost, s druge strane, imaće svoj maksimum ove godine, da bi zatim do 2013. godine usledilo njeno blago smanjivanje, koje će biti ubrzano do kraja projektovanog perioda, tako da će broj nezaposlenih 2020. godine biti oko 340.000.

Analiza projektovanih promena u strukturi zaposlenosti pokazuje da se one odvijaju u očekivanom i željenom smeru, premda njihov intenzitet neće biti izrazito jak. Ukupna industrijska zaposlenost će se povećati za blizu 170.000 osoba odnosno za skoro četvrtinu, a učešće zaposlenosti u industriji u ukupnoj zaposlenosti će porasti sa 24,2% u 2010. godini na 26,4% u 2020. godini. Relativno usporen rast učešća zaposlenosti u uslugama u ukupnoj zaposlenosti je rezultat očekivane stagnacije zaposlenosti u javnom sektoru.

Detaljne projekcije kretanja na tržištu rada do 2020. godine pokazuju da se mogu očekivati umereno pozitivni, ali ne i spektakularni rezultati. Smanjivanju jaza u odnosu na EU u osnovnim indikatorima će više doprineti izrazito nepovoljni demografski trendovi.

Projekcije rasta zaposlenosti predstavljaju sastavni deo novog modela industrijskog rasta za period 2011-2020. godine. Metodološki okvir projekcija zaposlenosti po podsektorima prerađivačke industrije baziran je na kauzalitetu rasta BDV u podsektorima prerađivačke industrije i rasta zaposlenosti.

Tabela 52: Projekcija broja zaposleni u podsektorima prerađivačke industrije

Na osnovu pretpostavki o odgovarajućim stopama rasta prerađivačke industrije do 2020. godine i o radnom intenzitetu njenog rasta od 0,25 (tj. za svakih 4% rasta BDV zaposlenost se povećava za 1%), projektovani broj zaposlenih u prerađivačkoj industriji u 2020. godine iznosi blizu 500.000, što je povećanje od 13% u odnosu na stanje 2009.54 godine.

Detaljnije projektovanje zaposlenosti po NACE sektorima u okviru prerađivačke industrije, s obzirom na ograničenja ARS podataka, nužno je sledilo neke pojednostavljujuće pretpostavke55. Projekcije ukazuju na pravce promena u strukturi zaposlenosti u okviru prerađivačke industrije, kao i na sektore sa očekivanim najvećim rastom broja zaposlenih. Zaposlenost će se povećati u svim oblastima, ali najveći apsolutni broj uposliće mašinogradnja, saobraćajna, prehrambena, elektronska, farmacija i drvna industrija.

U strukturi prerađivačke industrije očekuje se povećanje učešća u proizvodnji motornih vozila, električnih mašina i aparata, saobraćajnim sredstvima, reciklaži, farmaceutskoj industriji. Naravno, najveći apsolutni broj zaposlenih će raditi u prehrambenoj industriji, Proizvodnji mašina i uređaja, Metalskom sektoru, Hemijskoj i Drvnoj industriji.

____________
54 Projekcije se odnose na zaposlenost ocenjenu Anketom o radnoj snazi (ARS), koja je značajno veća u odnosu na zaposlenost ocenjenu anketom preduzeća RAD (anketa RAD obuhvata samo formalnu zaposlenost prema registrima preduzeća, dok ARS obuhvata i neformalnu zaposlenost na osnovu ankete domaćinstava).
55 Polazna modelska pretpostavka da je broj zaposlenih u svim sektorima srazmeran učešću sektora u BDV prerađivačke industrije, kako u 2009. godine tako i u 2020. godini, što implicira da u 2009. godine nema razlika u produktivnosti među NACE sektorima, te da je rast produktivnosti u projektovanom periodu ravnomeran. Projekcije za NACE sektore treba posmatrati samo kao indikativne.

5. Projekcija stranih direktnih investicija

Strane direktne investicije (SDI) u prerađivačku industriju su od 2004. godine, zaključno sa drugim kvartalom 2010. godine iznosile 25,4% ukupnih SDI56, pri čemu je ovaj procenat varirao od 20% u 2005. godine i 2007. godine do 38,8% u 2009. godine, odnosno gotovo 40% u prvoj polovini 2010. godine. Najatraktivnije oblasti za ulaganje bile su proizvodnja prehrambenih proizvoda i pića (636,7 mil. EUR ili 5,9% ukupnih SDI) i proizvodnja hemikalija i hemijskih proizvoda (589,7 mil. EUR ili 5,5% ukupnih SDI). Na ove dve oblasti otpada čak 44,8% svih SDI plasiranih u prerađivačku industriju.

____________
56 Na osnovu podataka NBS.

Grafikon 35: Struktura SDI u prerađivačku industriju 2004-2010.

Strane direktne investicije u Srbiji su se uglavnom odvijale preko kupovine preduzeća u procesu privatizacije, dok tzv. greenfield investicije nisu u punoj meri zastupljene. Nažalost, priliv SDI u Srbiju je do sada dominantno bio motivisan kupovinom lokalnih monopola ili oligopola u oblastima finansija, proizvodnje cementa, cigareta, energenata, trgovine na malo i slično.

Rezultati proste regresione analize kao sredstva za testiranje međuzavisnosti SDI na kretanje produktivnosti rada, odnosno troškova rada, potvrdili su polaznu hipotezu da priliv SDI u preduzeća prerađivačke industrije ima izuzetno povoljne efekte na rast produktivnosti i obaranje troškova rada. Dve oblasti sa najvećom produktivnošću (265-Proizvodnja cementa, kreča i gipsa i 160-Proizvodnja duvanskih proizvoda) upravo su i oblasti u kojima je inostrana svojina dominantna.

Grafikon 36: Učešće stranog kapitala u ukupnoj vrednosti kapitala 2009. (%)

U metodološkom smislu, zahvaljujući prednosti međunarodnih računovodstvenih standarda po kojima su privredna društva u obavezi da prilikom sastavljanja finansijskih izveštaja iskazuju i vrednost stvarnog vlasništva u ukupnoj vrednosti kapitala, urađena je analiza učešća stranog kapitala u ukupnoj vrednosti kapitala u 2009. godini (što je drugi naziv za efektivna strana ulaganja u privredna društva od početka tranzicije, i to kako direktnih, tako i greenfield ulaganja). Ukupan iznos je dostigao 550,6 mlrd. RSD (5,74 mlrd. EUR), što je 17,0% vrednosti ukupnog kapitala57.

U okviru toga, na nivou prerađivačke industrije vrednost kapitala u stranom vlasništvu iznosi 2,19 mlrd. EUR, što znači da je 31% vrednosti kapitala privrednih društava prerađivačke industrije u Srbiji trenutno u stranom vlasništvu58.

U ovom trenutku za Srbiju je najvažnije da stvori stabilno i predvidivo poslovno okruženje koje će privući strane kompanije da dolaze i investiraju.

_____________
57 Napomena: udeo stranog vlasništva na nivou oblasti prarađivačke industrije izračunat je uz pomoć sledeće formule: (aop624+aop626+aop628)/aop633.
58 Iznos udela stranog kapitala u vlasništvu nije jednak i ukupnom iznosu SDI koju evidentira statistika NBS, jer ne obuhvata reinvestiranu dobit, a što je još važnije ni sva ulaganja koja je strani vlasnik preuzeo kao obavezu prilikom kupovine nekog preduzeća (bilo u celosti bilo udela). Ova ulaganja se po pravilu ne tretiraju kao dokapitalizacija, odnosno ona ne uvećavaju kapital stranog vlasnika. S druge strane, stvarni udeo stranih vlasnika u ukupnom kapitalu privrednih društava u ovom trenutku je svakako mnogo veći nego što je to knjigovodstveno prikazano budući da je u međuvremenu došlo do značajne depresijacije dinara.

Grafikon 37: Očekivani priliv SDI po oblastima prerađivačke do 2020. (u %)

Da bi privukla očekivane investicije neophodno je dinamizirati strukturne reforme, i to na svim nivoima, i tako popraviti nepovoljan investicioni rejting. Najveće zamerke stranih investitora u Srbiji idu u pravcu regulatorne funkcije države koja se mora značajno poboljšati pojednostavljenjem administrativnih procedura, smanjenjem korupcije, unapređenjem politike konkurencije, jačanjem finansijske discipline i regulisanjem svojinskih prava.

Na osnovu projekcija novog modela industrijskog rasta kumulativni neto priliv SDI će iznositi oko 22,7 mlrd. EUR (tj. 5,8% BDP prosečno godišnje), s tim da se udeo prerađivačke industrije u ukupnom prilivu SDI mora podići na preko 40%. To znači da bi se neto iznos SDI u prerađivačku industriju povećao na preko 1.150 mil. EUR u 2020. godini (ukupan priliv SDI u prerađivačku industriju bi u tom slučaju u narednoj deceniji premašio 9,1 mlrd. EUR).

U pregledu oblasti koje su do sada bile atraktivne za strane investitore mogu se uočiti oblasti koje su važne u procesu reindustrijalizacije (prehrambena industrija, hemijska industrija, motorna vozila), ali se takođe primećuje izostajanje investicija u proizvodnju mašina i uređaja i u elektronsku industriju. Uspešni pred-krizni primeri priliva SDI koje su značajnije uticale i na porast izvoza su: privatizacije u proizvodnji gvožđa i čelika i obojenih metala, u industriji pića i duvana, proizvodnji opreme za domaćinstva, ali i proizvodnja vagona i brodogradnja.

Aktuelno investiranje Fijata i pratećih kompanija iz proizvodnje autodelova približiće nas izvoznoj strukturi razvijenih evropskih zemalja u pogledu značajnosti autoindustrije u segmentu izvoza i proizvodnje. Međutim, zadovoljavajuću sličnost sa ovim zemljama Srbija će postići tek kada privuče i nekoliko velikih inostranih kompanija iz elektronske industrije koja bi proizvodnjom opsluživala druga inostrana tržišta. Poput Fijata, ovakvi investitori privukli bi nekoliko pratećih kompanija u proizvodnji komponenata. Privlačenje ciljnih investicija u oblasti elektronske industrije kao i drugim oblastima više srednje tehnologije zahtevaće takođe i snažnu poresku stimulaciju i finansijsko učešće države, pre svega, kroz prihvatanje troškova obuke radnika i izgradnju saobraćajne i ostale infrastrukture. Uprkos tome, praksa je pokazala da investitori između podsticaja i okruženja u koje ulažu, u većini slučajeva se pre opredeljuju za stabilno okruženje koje pruža sigurnost da će se investicija sama isplatiti.

6. Projekcija strukturnih promena u prerađivačkoj industriji 2011-2020.

Prema pretpostavkama novog modela rasta i razvoja, prosečni godišnji porast industrijske proizvodnje u periodu 2011-2020. godine projektovan je na 6,9%, a, u okviru ukupne industrije, prerađivačka industrija treba da se uvećava godišnje po prosečnoj stopi od 7,3%. Procena je da će se efekti krize osećati i tokom 2011. godine i 2012. godine, nakon čega se očekuje znatno brži rast što je uslovljeno i planiranom dinamikom investicija. Ovakva kretanja dovela bi do povećanja učešća industrijske proizvodnje u BDP sa 17,6% u 2011. godini na 19,1% u 2020. godini, a prerađivačke industrije sa 13,0% na 14,7%.

Grafikon 38: Promene u strukturi BDV

Model industrijskog rasta ugrađen je u Strateški okvir razvoja Srbije 2011-2020. godine i usklađen sa novim modelom rasta i razvoja Srbije59 koji se temelji na, pre svega, izvozno orijentisanim granama industrije, granama orijentisanim na supstituciju uvoza, odnosno investiciono orijentisanim sektorima. Polazne pretpostavke su uslovljene efektima globalne recesije, naime ne očekuje da će cena kapitala i obim njegovog priliva u narednom periodu biti jednaki onom iz perioda pre krize, te je stoga nov model privrednog rasta zasnovan na investicijama i orijentisan ka izvozu. Na osnovu ugrađene modelske projekcije prosečnog realnog godišnjeg rasta BDP u periodu 2011-2020. od 5,8% povećalo bi se učešće razmenjivih proizvoda60 u BDP sa 31,2% u 2009. na 33,1% u 2020. godini. Industrija i građevinarstvo, uzeti zajedno, povećali bi svoje učešće sa 23,2% na 25,5%; dok bi, učešće usluga opalo sa 54,5% na 52,9%. Prerađivačka industrija bi 2020. godine učestvovala sa 15% u BDP.

_____________
59 "Postkrizni model ekonomskog rasta i razvoja Srbije 2011-2020", Sega projekat - USAID, Beograd, 2010.
60 Sektori koji proizvode razmenjiva dobra: poljoprivreda, industrija i građevinarstvo.

Grafikon 39: Projektovane promene u strukturi BDV prerađivačke industrije

Najveći prirast učešća u BDV ostvarile bi oblasti: proizvodnje farmaceutskih proizvoda (2,4%) i proizvodnje drugih električnih mašina i aparata (2,3%).

Kada se delovi prerađivačke industrije razvrstaju na nivo oblasti i grana vidi se da je u periodu 2011-2020. godine projektovan najviši prosečni godišnji rast upravo kod visoko tehnoloških oblasti:

- Proizvodnja radio, TV i komunikacione opreme (15,1%),

- Proizvodnja preciznih i optičkih instrumenata (12,5%) i

- Proizvodnja drugih električnih mašina i aparata (12,5%).

Očekuje se da će dvocifrene prosečne godišnje stope rasta takođe imati automobilska industrija i proizvodnja farmaceutskih proizvoda. Proizvodnja prehrambenih proizvoda i pića mogla bi da zabeleži prosečni rast od 4,1%, što je najvećim delom uslovljeno limitiranom poljoprivrednom proizvodnjom (prosečni godišnji rast 3,5%), a ispodprosečni rast proizvodnje prehrambenih proizvoda i pića u odnosu na ukupnu prerađivačku industriju upravo je i razlog njenog značajnog pada učešća u 2020. godini u BDV.

7. Projekcija izvoza

Osnovni ciljevi industrijski izvozno-orijentisanog rasta do 2020. godine su:

- Ostvariti prosečnu godišnju stopu rasta izvoza roba i usluga od 13,5% dostižući udeo izvoza robe i usluga u BDP od 65%,

- Izvoznim rastom povećati udeo razmenljivih sektora u formiranju BDP,

- Smanjiti spoljnotrgovinski deficit sa 19,2% u 2009. godini na 12% u 2020. godini,

- U strukturi izvoza povećati učešće razmenljivih dobara sa većim udelom novododate vrednosti.

Postavljeni cilj je najizazovniji u domenu povećanja izvozne konkurentnosti. Međunarodna iskustva pokazuju da bi ostvarenje ciljanog prirasta udela robnog izvoza u BDP Srbiju dovelo na sam vrh najuspešnijih zemalja u tranziciji. Međutim, čak i uz ovako brz oporavak, udeo robnog izvoza Srbije u BDP 2020. godine dostigao bi, zbog niske polazne osnove, tek 47%, što je trenutno prosek zemalja u tranziciji.

Grafikon 40: Strukturne promene u izvozu prerađivačke industrije (%)

Osnovni ciljevi izvozno orijentisanog rasta do 2020. godine postavljenog novim modelom rasta i razvoja Srbije je dostizanje udela robnog izvoza u BDP od 47,1% uz promenu strukture izvoza što podrazumeva povećanje učešća razmenjivih dobara sa većim udelom novostvorene vrednosti. Do 2020. godine ne treba očekivati bitnije promene u pogledu izvoznih destinacija. Udeo EU i zemalja CIS-a (Zajednica nezavisnih država) trebalo bi da se blago poveća, a u zemlje CEFTA da se smanji. Srbija će morati da ojača ekonomske odnose sa bivšim jugoslovenskim republikama i obnovi zapostavljene tradicionalno dobre poslovne odnose i trgovinsku razmenu sa zemljama Bliskog i Srednjeg istoka i Severne Afrike.

Rast izvoza biće moguć samo ukoliko se, pored jačanja sektora malih i srednjih preduzeća, privuku "zvučne" transnacionalne kompanije da greenfield investiraju, ili da tehnološki obnove još uvek neprivatizovane velike proizvodne kapacitete. Reč je o kompanijama iz oblasti: proizvodnje električnih i ostalih proizvoda za domaćinstvo, nameštaja, lekova, kamiona, brodova, rotacionih električnih mašina, klipnih motora sa unutrašnjim sagorevanjem.

Projektovan ukupan robni izvoz bi 2020. godine iznosio 24,8 mlrd. EUR što je porast od 18,8 mlrd. EUR u odnosu na 2009. godinu. Ukupan izvoz prerađivačke industrije bi dostigao 23,35 mlrd. EUR, odnosno činio bi blizu 94,1% ukupnog robnog izvoza.

Posmatrano po oblastima i granama prerađivačke industrije najveći apsolutni porast izvoza očekuje se da će zabeležiti automobilska industrija (preko 3,6 mlrd. EUR). Oko 2,2 mlrd. EUR se očekuje od prehrambene industrije, a sa po 2 mlrd. EUR ukupnom povećanju izvoza doprinele bi i hemijska industrija i proizvodnja osnovnih metala, respektivno.

Grafikon 41: Doprinos izvozu 2020. (%)

http://s1.paragraflex.rs/documents/Old/t/t2011_07/

Strukturne promene izvoza trebalo bi da idu u pravcu rasta udela proizvoda srednjih tehnologija uz pad udela proizvoda baziranih na resursima. To znači rast udela sektora mašina i transportnih uređaja u ukupnom izvozu; gotovo stagnaciju sektora pića i duvana, i lagani pad udela ostalih sektora.

Posmatrano na nivou oblasti najveća očekivanja usmerena su na automobilsku industriju, koja bi do 2020. godine trebala da generiše više od petine ukupnog rasta izvoza prerađivačke industrije (doprinos Proizvodnje motornih vozila i prikolica iznosio bi 17,4%, a Proizvodnje ostalih saobraćajnih sredstava 3,3%), pri čemu bi prosečni međugodišnji rast Proizvodnje motornih vozila i prikolica premašio 34%. Dvocifreni doprinos ukupnom rastu izvoza prerađivačke industrije obezbedile bi takođe: Proizvodnja prehrambenih proizvoda i pića (12,2%), Proizvodnja osnovnih metala (11%) i Hemijska industrija, s tim da bi Proizvodnja farmaceutskih proizvoda posmatrana izvođeno, doprinosila ukupnom rastu izvoza do 2020. godini sa oko 2,8%.

8. Projekcija regionalnog industrijskog rasta

Projekcija regionalnog industrijskog rasta izvedena je iz osnovne projekcije privrednog rasta do 2020. godine, odnosno, predstavlja rezultantnu projektovanih ključnih makroekonomskih varijabli; (a) stope privrednog rasta; (b) stope rasta robnog izvoza; (v) stope rasta investicija i (d) stope rasta prerađivačke industrije.

Tabela 53: Strukture BDV prerađivačke industrije

Tabela 54 : Promene regionalnih struktura

Grafikon 42: Regionalni doprinosi BDV prerađivačke industrije

Grafikon 43: Projekcija BDV prerađivačke po stanovniku

U sklopu osnovnog modela privrednog rasta projektovan je model regionalnog rasta regiona nivoa NSTJ-2. Region Šumadije i Zapadne Srbije i region Južne i Istočne Srbije imaju dinamičnije stope rasta prerađivačke industrije u period 2011-2020. godine. Prosečna projektovana stopa rasta prerađivačke industrije Beograda i regiona Vojvodine je 6,5%, a regiona Šumadije i Zapadne Srbije i regiona Južne i Istočne Srbije 8,8%.

Regionalni model je uključio promene u regionalnim strukturama u svim regionima. Razvijeni regioni neznatno smanjuju svoje učešće, najveće promene u strukturi prerađivačke industrije locirane su u regionu Šumadije i Zapadne Srbije u podsektoru srednje-visoko tehnološke (Medium-high-tech) grupacije.

SPROVOĐENJE INDUSTRIJSKE POLITIKE

Dosadašnje iskustvo ukazuje na činjenicu da koliko je važno utvrditi dobru industrijsku politiku, toliko je značajno, ako ne i značajnije, utvrditi optimalnu implementacionu strukturu. Ključni preduslov implementacionog procesa je uspostavljanje fleksibilnog oblika strateške saradnje među ministarstvima, kao i između javnog i privatnog sektora koja treba da omogući razmenu informacija o merama industrijske politike, putem koje treba da se deli odgovornost za pronalaženje odgovarajućih rešenja i vrši procena rezultata.

Implementaciono okruženje koje omogućava optimalan proces sprovođenja industrijske politike, ima sledeći oblik:

- Političko rukovodstvo. Uspeh industrijske politike zavisi od prisustva političke podrške na najvišem nivou.

- Koordinacioni tim (odbor) za koordinaciju i razmatranje - KT. KT koji će razmatrati, razmenjivati informacije i donositi odluke, neophodan je u procesu međuresurske saradnje i uključivanje relevantnih činilaca u procesu implementacije politike.

- Mehanizmi transparentnosti i preuzimanja odgovornosti. Važno je da društvo u celini na industrijsku politiku gleda kao na deo strategije ukupnog privrednog rasta, kojom treba da se stvore brojne šanse za sve učesnike u privredi i društvu, a ne samo u sektoru industrije.

Za sprovođenje industrijske politike biće neophodni resursi kako bi se finansirale aktivnosti podizanja svesti, internacionalizacija ključnih zainteresovanih grupa za ekonomski razvoj realizacija obuka i nadgradnja veština, stvaranje klastera, umrežavanje, bolje finansiranje MSP. Zato su neophodna veća budžetska izdvajanja za istraživanje i razvoj i inovacije, da bi se podigla konkurentnost i da bi se podigla ekološki povoljna pozicija Srbije na globalnim tržištima.

Ukupna potrošnja na unapređenje konkurentnosti će, takođe, porasti zahvaljujući sufinansiranju od strane industrijskih preduzeća, kao i kroz korišćenje EU fondova i donatorskih programa za razvoj industrije.

Usvajanjem pristupa po kome se ulažu novi i usaglašeni napori da se konkurentnost podigne na viši nivo stvoriće se nova radna mesta i industrija učiniti jačom i prosperitetnijom.

Međuministarska struktura za implementaciju

Strategija i politika industrijskog razvoja predstavlja opšti smer razvoja industrije Srbije. Mere industrijske politike detaljno su predstavljene u Akcionom planu Strategije i u pojedinačnim programima koje treba utvrditi ili redefinisati. To su programi u oblasti tehnološkog razvoja, inovacija, razvoja klastera, podrške internacionalizaciji industrije, razvoja preduzetništva, konkurentnosti i inovativnosti malih i srednjih preduzeća i ostali relevantni programi i strategije.

Činjenica je da se kroz pojedinačne programe i mere već ulažu veliki napori, ali nedostaje kohezija u sprovođenju dosledne i integrisane industrijske politike Srbije. Zato je potreban široko prihvaćen dogovor između ključnih ministarstava, kao i između javnog i privatnog sektora, oko novog seta objedinjenih mera za podizanje konkurentnosti kako bi se perspektive Srbije u ovoj oblasti okrenule u pozitivnom smeru.

Da bi se sprovodila industrijska politika biće neophodna međuministarska saradnja jer će se mere praktične politike sprovoditi u nekoliko ministarstava i institucija. Međuministarska saradnja omogućiće razmenu informacija, sprečiti moguće dupliranje mera i vodiće u dosledno sprovođenje politike, pa će se na taj način investicije u industrijski razvoj najbolje isplatiti.

Sprovođenje industrijske politike nadziraće Koordinaciono tim za razvoj industrije Srbije koga čini podpredsednik vlade za ekonomska pitanja i ministri: ekonomije i regionalnog razvoja, finansija, prosvete i nauke, poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede, životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja, rada i socijalne politike, kulture, informisanja i informacionog društva, infrastrukture i energetike, zdravlja. Koordinacioni tim će donositi odluke, odobravati sve relevantne programe za razvoj konkurentnosti i odlučivati o reviziji industrijske politike.

Međuministarska radna grupa za rukovođenje i praćenje realizacije Strategije i politike razvoja industrije Srbije od 2011. do 2020. godine delovaće kao grupa stručnjaka KT i imaće sledeće zadatke:

- pružanje stručne i tehničke podrške Koordinacionom timu

- koordinacija programa za sprovođenje politike i priprema relevantne osnove neophodne KT da donosi odluke

- razvoj dijaloga između javnog i privatnog sektora u cilju sprovođenja politike i njene revizije

- aktivnosti za izgradnju institucija i podizanje svesti o sprovođenju industrijske politike

- ostali zadaci koje utvrđuje Koordinacioni tim.

Opšti smer industrijske politike je da ministarstva razvijaju politike i programe, a da agencije za sprovođenje politike zajedno sa ministarstvima upravljaju implementacijom programa.

Dijagram 5: Interministarska implementaciona struktura Industrijske politike

INDUSTRIJSKA POLITIKA PO SEKTORIMA

1. PREHRAMBENI PROIZVODI, PIĆE I DUVAN

2. TEKSTIL, KOŽA I OBUĆA

3. DRVNA INDUSTRIJA, PAPIR I ŠTAMPANJE

4. HEMIJSKI PROIZVODI, GUMA I PLASTIKA

5. INDUSTRIJA NEMETALA

6. METAL I METALNI PROIZVODI

7. MAŠINE I UREĐAJI

8. ELEKTRIČNI I OPTIČKI UREĐAJI

9. SAOBRAĆAJNA SREDSTVA

1. Prehrambeni proizvodi, piće i duvan

Obuhvat:
15 Proizvodnja prehrambenih proizvoda i pića
16 Proizvodnja duvanskih proizvoda
NACE rev. 1.1

2. Tekstil, koža i obuća

Obuhvat:
17 Proizvodnja tekstilnih prediva i tkanina
18 Proizvodnja odevnih predmeta, dorada i bojenje krzna
19 Štavljenje i dorada kože, proizvodnja kofera, ručnih torbi, sedala, saračkih proizvoda i obuće
NACE rev. 1.1

3. Drvna industrija, papir i štampanje

Obuhvat:
20 Prerada drveta i proizvodi od drveta i plute, osim nameštaja; proizvodnja predmeta od slame i pletarskih materijala
21 Proizvodnja celuloze, papira, i proizvoda od papira
22 Izdavačka delatnost, štampanje i reprodukcija snimljenih medija
361 Proizvodnja nameštaja
NACE rev. 1.1

4. Hemijski proizvodi, guma i plastika

Obuhvat:
24 Proizvodnja hemikalija i hemijskih proizvoda
25 Proizvodnja proizvoda od gume i proizvoda od plastičnih masa
NACE rev. 1.1

5. Industrija nemetala

Obuhvat:
26 Proizvodnja proizvoda od ostalih nemetalnih minerala
NACE rev. 1.1

6. Metal i metalni proizvodi

Obuhvat:
27 Proizvodnja osnovnih metala
28 Proizvodnja standardnih metalnih proizvoda, osim mašina i uređaja
NACE rev. 1.1

7. Mašine i uređaji

Obuhvat:
29 Proizvodnja mašina i uređaja, na drugom mestu nepomenuta
NACE rev. 1.1

8. Električni i optički uređaji

Obuhvat:
30 Proizvodnja kancelarijskih i računskih mašina
31 Proizvodnja električnih mašina i aparata, na drugom mestu nepomenuta
32 Proizvodnja radio, televizijske i komunikacione opreme i aparata
33 Proizvodnja medicinskih, preciznih i optičkih instrumenata, satova i časovnika
NACE rev. 1.1

9. Saobraćajna sredstva

Obuhvat:
34 Proizvodnja motornih vozila, prikolica i poluprikolica
35 Proizvodnja ostalih saobraćajnih sredstava
NACE rev. 1.1

VII AKCIONI PLAN

Akcioni plan za sprovođenje ove strategije za period od 2011. do 2020. godine Vlada će utvrditi do 31. decembra 2011. godine.

Sredstva za realizaciju Strategije biće utvrđena Akcionim planom u skladu sa sredstvima obezbeđenim u budžetu Republike Srbije.

VIII ZAVRŠNI DEO

Ovu strategiju objaviti u &q