Međunarodni trgovinski termini (International Commercial Terms - INCOTERMS) su pravila koja donosi Međunarodna trgovinska komora sa sedištem u Parizu, sa ciljem da privrednicima olakša ugovaranje međunarodne prodaje robe.

Međunarodna prodaja robe je redovno distanciona prodaja, što znači da uključuje prevoz robe od prodavca do kupca, često različitim vidovima transporta. Na tom putu roba je izložena različitim rizicima: krađe, oštećenja, propadanja i sl. Stoga je jedno od ključnih pitanja prava međunarodne prodaje koja ugovorna strana - prodavac ili kupac snosi rizik za slučajno oštećenje, propast ili gubitak robe tokom prevoza? U skladu sa pravilom res perit domino (stvar propada vlasniku), koje je opšteprihvaćeno u nacionalnim pravnim sistemima, rizik za slučajnu propast, oštećenje ili gubitak snosi strana koja je vlasnik robe. Primera radi, ako se događaj koji je prouzrokovao gubitak robe desio u vreme dok je roba još uvek bila u vlasništvu prodavca, prodavac će i dalje biti u obavezi da kupcu isporuči odgovarajuću robu ili da mu nadoknadi štetu zbog nemogućnosti isporuke, jer je roba izgubljena u vreme kada je rizik bio na njemu. I obrnuto, ako je roba oštećena ili uništena u vreme kada je kupac postao njen vlasnik, on će morati da plati prodavcu punu cenu.

Problem u primeni pravila res perit domino nastaje zbog toga što različiti pravni sistemi različito uređuju pitanje momenta prelaska svojine na stvari. U većini kontinentalnih pravnih sistema svojina na stvari prelazi u momentu njene predaje, odnosno isporuke kupcu. U francuskom i italijanskom pravu svojina na stvari prelazi u času zaključenja ugovora o prodaji. U anglosaksonskom pravu pravi se razlika između ugovora kojima se prenosi svojina na stvari (contract of sale) i ugovora gde se prodavac obavezuje da će u nekom budućem momentu, ili kada određeni uslov bude ispunjen preneti na kupca svojinu na stvari (agreement to sell).

U međunarodnoj trgovini ustaljena je praksa da se pitanje prelaska rizika tretira odvojeno od pitanja prelaska svojine na robi. Pitanje prelaska svojine se uređuje u skladu sa nacionalnim pravom koje je merodavno za ugovor, dok se pitanje prelaska rizika, kao mnogo značajnije za praksu, uređuje ugovorom između prodavca i kupca. Uobičajeno se momenat prelaska rizika vezuje za isporuku robe. S tim u vezi se postavlja pitanje šta je isporuka robe i kada i gde je ona izvršena.

Isporuka se može definisati kao skup radnji koje je prodavac obavezan da izvrši kako bi kupcu omogućio da raspolaže sa robom. Ona može da podrazumeva fizičku predaju robe kupcu ili predaju stvari ili dokumenata koji omogućuju raspolaganje sa robom (npr. predaja ključeva od automobila, prenos teretnice ili tovarnog lista) ali i predaju robe prevoziocu ili špediteru. Isporuka postoji i kada kupac već drži stvar po nekom drugom osnovu (npr. kao zakupac ili korisnik lizinga). Roba koja se isporučuje mora biti saobrazna ugovoru, u protivnom isporuka nije izvršena. Vreme i mesto isporuke strane uređuju ugovorom. U odsustvu ugovorne odredbe primenjuju se dispozitivna pravila obligacionog prava. Primera radi, u skladu sa Zakonom o obligacionim odnosima ("Sl. list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 - odluka USJ i 57/89, "Sl. list SRJ", br. 31/93 i "Sl. list SCG", br. 1/2003 - Ustavna povelja), opšte pravilo je da prodavac isporučuje robu kupcu u svom skladištu. Ukoliko je predmet ugovora individualno određena stvar (npr. mašina koja je izrađena specijalno po narudžbi kupca, roba se isporučuje u mestu gde je proizvedena. Prema tome, prodavac nema obavezu da robu šalje kupcu, odnosno po samom zakonu troškovi prevoza robe idu na teret kupca. Ukoliko se stranke nisu dogovorile oko roka isporuke, prodavac je dužan da isporuči robu u razumnom roku. Primena nacionalnih pravila u međunarodnoj trgovini predstavlja problem, jer se postavlja pitanje određivanja merodavnog prava za ugovor, koje je vrlo složeno i u praksi izaziva pravnu nesigurnost. Otuda je za ugovorne strane uvek bolje da ugovorom precizno urede pitanje mesta i vremena isporuke.

U vezi sa međunarodnom prodajom postavljaju se i druga važna pitanja, kao što su ko snosi troškove prevoza robe od prodavca ka kupcu i koje su druge obaveze prodavca i kupca u vezi sa isporukom robe (npr. ko ima obavezu da osigura robu) i sl?

Međunarodna trgovinska komora je donošenjem INCOTERMS pravila omogućila učesnicima međunarodne trgovine da brzo i jednostavno ugovore međusobna prava i obaveze u vezi sa isporukom, troškovima isporuke i prelaskom rizika na robi. Pravila nude veći broj opcija - klauzula. Svaka klauzula nosi naziv koji se sastoji od tri slova, skraćenica određenih engleskih reči. Svaka klauzula podrazumeva čitav niz detaljnih pravila u vezi sa isporukom robe, koja su objašnjena u knjizi INCOTERMS pravila. Ugovaranjem odgovarajuće klauzule, odnosno unošenjem njenog naziva i oznake mesta gde isporuka treba da bude izvršena (primera radi FOB Rijeka), automatski se pravila koja obuhvata ta klauzula ugrađuju u tekst ugovora i postaju njegov sastavni deo. Ugovorne strane nemaju potrebe da samostalno ugovaraju pitanja u vezi s isporukom robe i prelaskom rizika, jer su to učinile unošenjem izabrane klauzule.

INCOTERMS pravila su prvi put usvojena 1936. godine. Od tada se redovno, otprilike svakih deset godina revidiraju, kako bi se usaglasila sa razvojem prakse međunarodne trgovine. Poslednja revizija je izvršena ove godine i stupa na snagu 1.1.2011. godine.

Novine koje donose INCOTERMS pravila 2010.

U ranijim INCOTERMS pravilima su sve klauzule bile grupisane u četiri grupe, prema početnom slovu naziva klauzule (klauzule grupe E, F, C i D). Ova klasifikacija je bila pogodna, jer svaka grupa pravila ima određene zajedničke osobine. Tako, kod klauzula grupe E, isporuka se vrši u skladištu prodavca, a kupac snosi sav rizik i troškove otpremanja robe. Kod klauzula grupe F, isporuka je vezana za čin predaje robe prevoziocu pomorske ili unutrašnje plovidbe, a troškove i rizik otpremanja robe od tog trenutka snosi kupac. Ugovaranjem klauzula grupe C prodavac preuzima troškove prevoza robe, ali se rizika za slučajnu propast, gubitak ili oštećenje i dalje oslobađa predajom robe prevoziocu. Konačno, ugovaranjem klauzula grupe D, prodavac preuzima najveće obaveze i rizik, jer snosi troškove otpreme robe i rizik do ugovorenog mesta opredeljenja.

U verziji INCOTERMS pravila 2010. navedena klasifikacija je napuštena, iako su zajednička pravila za klauzule pojedine grupe ostala nepromenjena. Umesto toga, sve klauzule su svrstane u dve grupe: klauzule koje su pogodne za svaki vid transporta i klauzule koje se preporučuju samo za prevoz robe pomorskim i unutrašnjim vodenim putevima. INCOTERMS pravila sadrže 11 klauzula, i to:

Prva grupa klauzula se može koristiti za sve vidove transporta, što uključuje i prevoz robe pomorskim i unutrašnjim vodenim putevima. Druga grupa klauzula je predviđena samo za prevoz pomorskim i unutrašnjim vodenim putevima.

U poređenju sa verzijom INCOTERMS pravila 2000 broj klauzula je smanjen. Ukinute su klauzule DAF, DES, DEQ i DDU, koje su zamenjene novim klauzulama DAT i DAP.

Elektronskim komunikacijama je data ista snaga kao i pisanim dokumentima. U verziji iz 2000. godine posebno je bilo naznačeno koja pisana dokumenta mogu biti zamenjena elektronskim. U novoj redakciji Pravila svaki dokument koji se izdaje prilikom ili u vezi sa isporukom robe od prodavca kupcu može biti i u elektronskoj formi, ako su se prodavac i kupac tako saglasili, ili je to uobičajeno u praksi.

Izmenjena su pravila koja se odnose na osiguranje robe, u skladu izmenom polise Instituta za osiguranje robe, koje su u međuvremenu izvršene.

Uvedene su obaveze prodavca i kupca koje se odnose na formalnosti neophodne iz bezbednosnih razloga, kako bi se osiguralo da roba koja se prevozi ne predstavlja pretnju životima ili imovini, a iz razloga koji nisu svojstveni njenoj prirodi.

Pojašnjene su obaveze vezi sa plaćanjem manipulativnih troškova, odnosno troškova utovara, pretovara i istovara, kako bi se sprečilo da operateri transportnih terminala duplo zaračunavaju te troškove - i prodavcu i kupcu.

Ugovaranje INCOTERMS pravila

INCOTERMS pravila su prvenstveno namenjena međunarodnoj trgovini, ali su pogodna za unutrašnju trgovinu. To je jasno naglašeno u novim pravilima, koja nose naziv "Pravila MTK za korišćenje termina u unutrašnjoj i međunarodnoj trgovini".

Važno je znati da INCOTERMS pravila, kao i druga pravila koja donosi Međunarodna trgovinska komora nemaju obavezujuću pravnu snagu. Međunarodna trgovinska komora je nevladina organizacija, asocijacija nacionalnih trgovinskih komora. Otuda su pravila koja ona donosi deo autonomnog trgovinskog prava - lex mercatoria (pravo trgovaca). Pravila postaju obavezujuća kada ih stranke unesu u svoj ugovor, pozivanjem na njih. INCOTERMS pravila 2010 sadrže preporuku kako treba ugovoriti primenu određene klauzule, da bi se izbegli mogući sporovi i nedoumice prilikom tumačenja ugovora.

Odredba ugovora kojom se ugovara primena izabrane INCOTERMS klauzule treba da sadrži naziv klauzule, precizno naznačeno mesto isporuke i pozivanje na INCOTERMS pravila i godinu koja označava odgovarajuću reviziju.

Primer:
"Isporuka robe EXW Autoput br. 21, Beograd, Srbija, INCOTERMS 2010."

Stranke mogu menjati sadržinu pojedinih pravila obuhvaćenih izabranom INCOTERMS klauzulom, jer to proizlazi iz njihove ugovorne prirode. U takvom slučaju, sva odstupanja od izabrane klauzule treba da budu što preciznije regulisana, kako bi se izbegle sve nedoumice.

Iako INCOTERMS pravila 2010 stupaju na snagu 1.1.2011. godine, to ne znači da su ranije revizije pravila prestale da važe. Stoga je važno da stranke naznače reviziju koje su imale na umu. Pravila ne sadrže određenje o tome šta će se desiti ako stranke propuste da naznače godinu revizije. U slučaju spora, sud bi u takvom slučaju morao da primenjuje pravila tumačenja, odnosno da istražuje zajedničku nameru stranaka, na osnovu teksta ugovora, sadržine pregovora koji su prethodili ugovoru, prepiske i druge dokumentacije koja je razmenjena između stranaka. Ako je na primer, ugovorena klauzula koju revizija Pravila iz 2010. ne poznaje, jasno je da su stranke imale u vidu raniju reviziju. Takođe, ako je je ugovor zaključen pre 1.1.2011. primena revizije iz 2010. godine nije moguća, jer ta revizija još nije stupila na snagu.